Српски рокенрол - then & now

филмови, књижевност, сликарство, фотографија, наука, технологије, филозофирања, видарство, квизови, кућни љубимци, доживљаји, искуства, животни стилови, хобији, весеља, здравице, музика, игра, песма, и све друго што машта допушта

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Svetovid » Сре Апр 09, 2014 5:51 pm

Нико не спори да се "народњаци" дрогирају. Поента је сасвим друга. Највећа рокерска дела су створена под утицајем психоактивних супстанци, од Хендрикса на овамо. А они рокери, који су се скинули са дрога, нису више правили тако добре ствари као када су били у психоделичним стањима. "Народњак" се не дрогира да би стварао музику, већ зато што има пара, или зато што је глуп, или из неког десетог разлога.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Svetovid » Суб Јул 12, 2014 6:39 am

:kafa
Са Звонимиром Ђукићем Ђулетом о новом албуму, књизи групе "Бан Гог" и београдском концерту
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... 1%88%D0%B5

* Давор Гобац из "Психомодо попа" је рекао да је право чудо што је рокенрол опстао на овим просторима. Ваш коментар?

- Можда је њему лакше да тако говори из његове перспективе. Нама са ових простора је теже, јер нам због екавице нису отворена сва врата у Хрватској. Рецимо, на једној од њихових најслушанијих радио-станица емитује се искључиво музику на ијекавици. Било је у стилу: "Покушајте да нађете неки модел да вам речи буду универзалне, па да се не види да ли певате на екавици или ијекавици". То нам апсолутно не пада на памет! У једном моменту сам чак мислио да би било најбоље успоставити реципроцитет. Али, то је погрешно, јер се ширина свести и дубина срца мери тиме што су у нашој земљи сва врата отворена за сваког. С друге стране, драго нам је што је управо "Кроација рекордс" објавила наш нови албум и што се на неким радио-станицама чује музика са новог албума "Ван Гога" али и наших ранијих дискова.

:tugica :tugica :tugica :tugica
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Svetovid » Сре Јул 16, 2014 7:51 am

"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Фундаменталиста » Пон Окт 13, 2014 3:59 pm

Vlada Divljan: Evo kako nastaju pesme...

Legendarni muzičar Vlada Divljan priča o tome kako su nastale neke od njegovih najpoznatijih pesama.

Vlada Divljan, pevač i vođa legendarnih Idola, ovih dana u zagrebačkom Muzeju suvremene umetnosti održao je radionicu komponovanja pop/rok pesama.

Na trodnevnoj radionici pod nazivom "Pop Art Workshop" profesor Vlada nastojao je da demistifikuje proces stvaranja pesama, pričao zanimljive doživljaje iz vremena Novog talasa i Idola, otkrivao kome je posvećen koji stih i šta ga je inspirisalo za pojedine pesme.

Evo nekih od najzanimljivijih anegdota i priča o poznatim (i manje poznatim) pesmama, koje je ispričao sjajni Vlada Divljan:

Devojko mala

Pošto smo bili klinci, Jugoton nam je dao termin od sedam ujutro u studiju u Zagrebu. Kada smo snimili matricu setili smo se da ne znamo tačan tekst pesme, koju u originalu peva Đuza Stojiljković...I onda sam u pola osam ujutro nazvao Đuzu, jer je moja baba bila najbolja drugarica sa njegovom taštom, probudio čoveka i zamolio ga da mi izrecituje stihove.... A on je, onako bunovan i sam pogrešio, tako da je ostala falš verzija pesme...



Ja je zovem meni da se vrati

Za album „Šest dana juna” napisao sam narodnjak „Ja je zovem meni da se vrati”. Kada sam komponovao pesmu nisam znao kako da je završim, pa sam uzeo flašu rakije, pijuckao i polako ulazio u to patetično stanje neophodno da bi se napravio dobar narodnjak. I uspelo je...

Pesmu je na kraju otpevao zagrebački pevač Jahija Gračanlić. Odličan pevač narodnih pesama, mada je malo teže pamtio tekstove, pa smo imali problem na snimanju – kada zatvori oči peva super, ali zaboravi tekst, a kada čita tekst sa papira ne peva kako treba... Ali smo na kraju ipak nekako uspeli da je snimimo...

Gej narodnjak

Taj Jahija imao je jednu smešnu uzrečicu kada se rukuje – „Prvo ručica, posle guzica”. I onda mi je pala na pamet ideja da bi bilo zanimljivo da se napravi, govorim o 1984. godini, gej narodnjak, jer, rekoh sebi, sigurno i među ljubiteljima narodne muzike postoje ljubitelji istog pola, nemoguće da nije tako.

Ideja mi je bila dovoljno apsurdna, jer je sva narodna muzika toliko mačo, pa sam napravio pesmu koja ide ovako: „Aj baš me briga što me kara nana, zaljubljen sam u svog jarana...”

Prvo sam hteo da je sam snimim i otpevam, ali pošto ne znam da pevam kao narodnjak, ipak sam odlučio da nađem pravog pevača narodnih pesama, koji zna da peva kao pravi narodnjak, i želi da otpeva ovu pesmu. Još ga nisam pronašao...

Malena

Tog leta zajedno sa ostalim članovima Idola bio sam na moru u Dubrovniku. Pošto smo bili smešteni u nekoliko soba, u nekom momentu poneo sam gitaru i u drugoj sobi zatekao ekipu sa nekim devojkama kako sede, izmotavaju se... Odmah sa vrata spontano sam zapevao – „Jedina malena, volim te, sakam te, jedina, malena želima da fukam te...”, a oni su svi popadali sa stolica od smeha...

Da se to nije desilo, ja bih pesmicu verovatno zaboravio iste sekunde, ali pošto je fora uspela zapamtio sam.

Kada sam došao kući pao mi je na pamet refren „Bez tebe ne mogu da spavam, bez tebe više ja ne učim ko pre...”, koji sam napravio par godina pre toga u očajanju, jer sam zaista spremao neki ispit, a to mi je tad zvučalo tako smešno da me bila sramota da to ikome pustim. Međutim, posle se to fantastično uklopilo sa ovim prvim delom.



Ona to zna

Kada komponujem neku ljubavnu pesmu ona najbolje ispadne ako sam u tom momentu zaljubljen, što je i normalno. Međutim, kada sam napravio pesmu „Ona to zna” bio sam zaljubljen, ali nakon nekog vremena to je prošlo, ohladio sam se. Kada je došlo snimanje bio sam prilično prazan i imao sam silnih problema da otpevam pesmu sa osećajem...

Deo pesme (I kad je vidim ja se pitam...) nastao je pod uticajem "I Want To Hold Your Hand" od Bitlsa (And when I touch you...), a sve uz devizu - „pozajmi, a ne kradi”.

Maljčiki

Ova pesma praktično je nastala na probi – napisali smo je Srđan Šaper i ja. Neka početna ideja je moja, jer su već postojale pesme „Amerika” i "Schwule über Europa" na nemačkom, pa sam razmišljao kako bi bilo fantastično da imamo nešto i na ruskom.

Prvi tekst koji smo pevali bio je „Kakane zore bude me iz sna, kakana jutra, kakan sam i ja...”, i onda smo vrtili to, pa sam počeo da lupetam nešto na ruskom, koji inače ne znam, a znali smo da pesma mora da ima socrealistički naboj... Dragan Papić (prvi menadžer/fotograf Idola) prepoznao je to kao potencijalno dobru stvar, i odmah zakazao snimanje u stidiju, tako da nismo imali izbora nego da smislimo tekst.

Potrebno je reći i da Enco Lesić, Splićanin koji je svirao u Indeksima, tada nije otvorio prvi privatni studio u Beogradu – nikada ne bismo snimili ovu pesmu.



Amerika

Pesma „Amerika” sa kompilacije „Paket aranžman” je takođe nastala na probi. Zdenko je imao rif na basu koji se meni dopadao, ali u početku nismo znali šta da radimo sa njim. I onda sam na jednoj probi ´naložio´ Božu bubnjara da ga prati na bubnju potpuno isto. A ja sam spontano počeo da pevam – „A ja kažem a, a gde je Amerika...”

Inače, dosta sam u to vreme razmišljao o Americi, počeo više da slušam američku muziku, ponovo otkrio Džejmsa Brauna i intenzivno razmišljao kako da odem do Amerika, što je bilo prilično komplikovano, tako da mi je otuda verovatno i došla ta „mantra”. Kada je pevaš sedam-osam minuta zaista padneš u neku vrstu transa.

Retko te viđam sa devojkama

Pesmu sam smislio 20. januara 1980. godine, tada sam još živeo kod roditelja u malom stanu. To veče trebalo je neki porodični prijatelji da nam dođu u goste, pa sam, sklanjajući se iz ćoška u ćošak stana, na gitari nešto počeo da preplićem, i nastala se pesma.

Verzija za singl koji je izdao Jugoton snimljena je 8. decembra 1980, na dan kada je ubijen Džon Lenon, a pesmu je producirao Goran Bregović.

Schwule über Europa

Osim talenta i posvećenosti u muzici, jako važni su ljudi sa kojima čovek radi i društvo u kome se kreće. Svi znamo da smo u društvu nekih ljudi stisnuti i mrki, a u društvu nekih opušteni, šale idu same od sebe.

Vrlo često to ilustrujem pesmom "Schwule über Europa" sa kompilacije „Paket aranžman” – da sam u neku drugu grupu doneo tu pesmu, znači radi se o rok pesmi na nemačkom, što je bilo apsolutni tabu u to vreme, da su to bili neki nafurani svirači, basisti, gitaristi koji žele samo da pokažu šta znaju, ne bi od toga bilo ništa. Ali u Idolima, u toj ludačkoj, pozitivnoj, euforičnoj atmosferi tako nešto je bilo dobrodošlo i odmah smo je uradili...



Kompozitor, gitarista i pevač Vlada Divljan (rođen 10. maja 1958. u Beogradu) jedan je od najistaknutijih i najuticajnijih rok muzičara sa područja bivše Jugoslavije.

Od 1980. do 1984. godine bio je predvodnik kultne novotalasne grupe VIS Idoli. Njihov album „Odbrana i poslednji dani” iz 1982. nekoliko puta je proglašavan za najbolji rok album u istoriji eks-Ju muzike.

Od 1985. godine krenuo je sa samostalnom karijerom, nastavljajući da izdaje pop/rok albume, a uporedo se baveći i filmskom muzikom.

Od 1991. do 1997. godine živio je u Australiji, nakon čega se vratio u Beograd, a od 1999. godine živi i radi u Beču.

Sa basistom Zdenkom Kolarom, članom originalne postave Idola, Divljan i danas svira u bendu pod nazivom Vlada Divljan i Nevladina organizacija.

http://www.serbiancafe.com/lat/vesti/10/108442/vlada-divljan-evo-kako-nastaju-pesme.html
Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Фундаменталиста » Уто Окт 14, 2014 4:43 pm



Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Фундаменталиста » Нед Окт 19, 2014 5:36 pm

Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Фундаменталиста » Пон Окт 20, 2014 12:33 pm

Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Фундаменталиста » Уто Окт 21, 2014 2:11 pm

Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Фундаменталиста » Нед Нов 09, 2014 5:19 pm

Kad bi bio Bijelo dugme

Kad se vratim u detinjstvo siguran sam da je novogodišnji vašar uticao na moj najraniji izbor zanimanja. Na tom vašaru sam kao klinac gledao “zid smrti”, i nakon toga video sebe u budućnosti kako u crnom kožnom kompletu jurim na motoru bez auspuha po zidu smrti. Gledajući seriju “Simpsons”, potpuno razumem prezir Homera Simpsona prema radnom vremenu od sedam do tri (“od devet do pet”). Zato u osnovnoj školi na pitanja o želji za budućom profesijom nikada nisam odgovarao “lekar” ili “inženjer”, jer sam od najranijeg detinjstva bio opčinjen cirkusom, tačnije nekom “modifikacijom” cirkusa, bilo da se ona zvala “zid smrti”, “rock-band” ili nešto drugo što je bilo povezano sa reflektorima, znojem i neuobičajenim radnim vremenom.

Tako sam, posle zaljubljenosti u motore na vašaru, otkrio sarajevsko Bijelo dugme, najpopularniju grupu u istoriji SFRJ. Bilo je to u najvećoj hali beogradskog Sajma. Zastao sam pored štanda zagrebačkog Jugotona na kojem se nalazila ona ptica, zaštitni znak firme, i neki ogroman papir na kojem je bilo nacrtano bijelo dugme. Sa štanda se orila pesma “Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac” — neka vrsta poziva na kupovinu novog albuma ove grupe “Šta bi dao da si na mom mjestu”.

Nekoliko dana kasnije gledao sam Bijelo dugme na tv-u. Bio sam opčinjen: Goran Bregović u belom sakou i pantalonama, Ipe Ivandić sa srebrnim kompletom bubnjeva, gongom iza sebe i dva bas-bubnja u kojima će mu kasnije pronaći četiri kilograma hašiša; Vlado Pravdić je svirao Hammond orgulje na kojima je sa strane stajao veliki logo benda; Zoran Redžić u srebrnoj majici bez rukava; Željko Bebek u nekoj vrsti tunike — imao je bele rukavice i prsten sa kamenom na malom prstu. U tom trenutku bilo je svršeno sa “zidom smrti” i “fudbalerima” — moja nova opsesija postalo je Bijelo dugme.

Sutradan sam sa ocem otišao u grad i u Jugotonovoj prodavnici u Nušićevoj ulici kupio pomenuti album “Šta bi dao da si na mom mjestu”. Tokom zimskog raspusta po nekoliko puta dnevno slušao sam ovu ploču. Onda je usledio još jedan poklon: otac i majka su jednog dana doneli novi Tosca gramofon i Ei Niš radio, model HSR. Sad se sve čulo glasnije i bolje.

Inače, moj otac smatra ovu kupovinu novog gramofona i radija svojom najvećom greškom. Čak mi je i pre neku godinu rekao da je to bio početak mog školskog kraja. Postao sam potpuno opsednut Goranom Bregovićem — kupovao sam sve časopise koji su donosili intervjue s njim. Osnovao sam prvu grupu. Želeo sam da, kad porastem, studiram filozofiju kao Bregović. Ovo sa izborom fakulteta zbog vašeg idola gadna je stvar. Setio sam je se nekoliko puta: kad sam zavoleo grupu Roxy Music — zbog Briana Enoa hteo sam da studiram kibernetiku (proklinjao sam ga kad sam jutro dočekao ludeći zbog teških lekcija koje sam tog dana morao da odgovaram na ispitu); ili kad sam kao mali slušao sarajevske grupe, posebno pesmu Teške industrije: “Moj brat svaki dan / ustaje u pet do pet / on je ta teška industrija / on je taj fundament.” Pre neku noć, pošto sam otpratio devojku, ušao sam u prvi jutarnji autobus na liniji 50, pun radnika koji su se vozili u fabriku. U nozdrvama mi je bio miris fabričkih hala, koji ne podnosim jer me podseća na predmete i kabinete na fakultetu. Ljubav prema tom tekstu kao da me je proklela — više od deset godina studiram mašinstvo.

Zahvaljujući Goranu Bregoviću otkrio sam i časopis Džuboks, a prvi broj koji sam kupio je skoro u celosti bio posvećen Bijelom dugmetu. Posle nisam propuštao nijedan broj ovog magazina koji je muzički oblikovao moju a i generacije posle. Naslov intervjua bio je otprilike: “Ja sam već ostvario svoj veliki san”. Kako su se brojevi pročitanih Džuboksa nagomilavali, sve sam manje slušao Bijelo dugme, a sve više prelazio na “ozbiljnije” stvari. Tu i tamo pogledao bih poneki njihov koncert. Poslednji je bio onaj na beogradskom Sajmu, kad je Tifa zamenio Željka Bebeka.

Između albuma “Šta bi dao da si na mom mjestu” i ovog sa Tifom desile su se razne promene, ne samo u postavi: stali su u tih nekih osam godina i “Sanjao sam noćas da te nemam” i “Sve će to mila moja…”, Bregovićev odgovor na pompeznost Cockney Rebel; svirka sa simfonijskim orkestrom na ploči i na koncertima u hali Pionir. Tu se smestio i njihov možda najblesaviji period — onaj prilagođavanja novom talasu — menjanje imidža (šišanje) kao i smešne koncertne verzije nekih starih pesama.

Takođe, Bregović i Dugme odigrali su ulogu i Beatlesa i Pistolsa, ma koliko to čudno zvučalo. Moju kevu nije mogla da uznemiri Pop mašina (grupa koju sam ja obožavao) jer nije imala gde da je vidi, ali ovih pet nakinđurenih Sarajlija sa Sweet/Slade štiklama, minđušama i dugačkim kosama, “upalo” je direktno s televizora u svačije dnevne sobe. Zato je i za veliku većinu sinonim za rock‘n’roll u Jugoslaviji bilo upravo Bijelo dugme.

Provokacija koja je pratila Dugme nikada nije prestajala. Od prvog hapšenja člana neke jugoslovenske grupe pa do omota za live album iz zagrebačkog Kulušića. Na omotu je bila devojčica u prevelikim štiklama i odeći — neki su ovaj omot smatrali “pedofilskim foto-sešnom”, kao na primer moja mlada profesorka engleskog.

Ali, najbolja stvar koja je išla uz Dugme bili su intervjui Gorana Bregovića. Od onih ranih, kad je na pitanje “vaše pesme liče na tuđe stvari”, odgovarao sa “jebeš pjesmu koja ni na šta ne liči”, pa do serije intervjua u kojima su se prožimale Smrt u Veneciji i blaga zavist prema karijeri članova grupe Pink Floyd, koji i pored svojih debelih bankovnih računa i slave mogu neprimetno da uđu u londonski metro.

Pre neku godinu, dan posle odgledanog filma American beauty, setio sam se pesme Bijelog dugmeta “Eto, baš hoću”. Bregović je jedini znao da opiše to pucanje muškarca u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim kada on u jednom trenutku “otera u kurac” brak, stalan posao i sigurnost, i to ne samo zbog zgodne drugarice svoje ćerke.

Koja, vođa Discipline kičme i Robert Nemeček, član Pop mašine, smatraju da je Bijelo dugme uništilo domaći rock‘n’roll. “Pastirski rock” — etiketa koja je krasila muziku Bijelog dugmeta — uveo je na našu scenu čobane, ovce, seoske “bekrije” i po mnogima bio prethodnica turbo-folka koji će nekoliko godina poslije zagospodariti muzičkim prostorima zemlje.

Ali problem sa domaćim rockom bilo je nešto drugo: nerealna predstava o stvarnoj popularnosti i konačni medijski nesrazmer. U muzičkim časopisima 1980-ih godina preovlađivali su tekstovi o ljubljanskom punku, Beogradskoj alternativnoj sceni (BAS) i zagrebačkom novom valu. Međutim, svi su ovi bandovi prodavali manje ploča od Divljih jagoda. Privid stvarnosti koji su uobličili yu-mediji, naročito će doći do izražaja nešto kasnije, tačnije početkom 1990. godine, kad će se na prvim višestranačkim izborima u svim republikama SFRJ pokazati realan profil prosečnog Jugoslovena. To je, prosto rečeno, bila “osoba” koja je, kad joj je prvi put ponuđen izbor, svoju naklonost dala najfolklornijoj i najradikalnijoj opciji, a ona joj je to poverenje poslije vratila bacivši je u blato, glad i krv.

Goran Bregović je to prvi shvatio još 1970-ih godina. On je jedini poznavao taj profil prosečnog Jugoslovena. Ako je za komercijalni američki film formula bila seks+nasilje, za prosečnog domaćeg slušaoca dobitna kombi nacija bila je seks+harmonika. Zato su prve gole sise osvanule na albumu Bijelog dugmeta, a u tekstovima čekali su konji, zore rujne i seoski poštari. Na kraju krajeva, sedamdeset posto stanovnika jugoslovenskih gradova činile su pridošlice sa sela. Sećam se još jednog Bregovićevog intervjua, u kome kaže da je počeo da svira zbog toga što su devojke volele rock-muzičare više od automehaničara. Ja nisam zbog toga osnovao grupu. Uvek sam svirao zbog sebe i nikad nijednoj svojoj devojci nisam pustio ploču ili cd. I sve časopise sa intervjuima i fotografijama držim u noćnom ormariću moje majke.

I možda su u pravu Koja i Robert Nemeček da je Bregović uništio domaći r‘n’r. Ne znam je li to tačno, ali mislim da je on kriv za nešto drugo: posredno je uništio deo moje generacije koja je možda i zbog njega umislila da od rock‘n’ rolla u Jugoslaviji može da se živi. Mi smo svoj veliki san delimično ostvarili, a u potpunosti smo pristali da budemo “sve što hoće”. Nama nisu, kao Bregoviću, zapale duge noge Ljiljane Tice, krstarenje preko okeana, vožnja vlastitim Jaguarom. Mnogima od nas usledilo je da u svojoj trideset i nekoj uzimamo novac za cigare od roditelja, da se vraćamo noćnim autobusom iz grada sa dvadeset godina mlađim klincima i da su nam radne knjižice bez sekunda radnog staža.

Zabluda zvana jugoslovenski rock‘n’roll i ušuškanost u zlatno doba samoupravnog socijalizma, učinila je da moja generacija nespremno i bez anestezije dočeka grozne 1990-e godine, godine u kojima su devojke mnogo više volele automehaničare.

Branko Rosić
Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Српски рокенрол - then & now

Порукаод Svetovid » Пон Нов 10, 2014 1:25 am



http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1105012

Da li je sa tvojim angažmanom s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih povezano i suđenje koje se desilo mnogo kasnije, početkom osamdesetih, kada je navodno izvesni stanovnik Novog Mesta u Sloveniji podneo tužbu zato što je bio uznemiren plakatom Laboratorije zvuka? Na njemu je prikazan goli i trbušasti Vilmoš Kauboj u trku, što je savesnom građaninu zaličilo na aluziju kojom se ismeva drug Tito.

Da. Na saslušanju u Državnoj bezbednosti početkom osamdesetih su me pitali: "Šta ste mislili stihovima iz filma Karpa Aćimovića Godine Zdravi ljudi za razonodu, kada ste pevali o tome da ‘Mi volimo Ruse, a Rusi vole nas / Mi volimo Ruse, u Rusima je spas’", iako je to bio film koji je nastao čitavih deset godina pre tog saslušanja... Kada je Laboratorija zvuka počela da prodaje puno ploča i stekla veliku popularnost, a mi krenuli da zarađujemo ozbiljan novac, reklo bi se da je neko zaključio da se to dešava odveć van kontrole, pa su želeli malo da saseku. Inače, ja čak nisam ni potpisan na tom plakatu zbog kojeg su me ganjali – to je bio plakat koji je najavljivao koncerte 1982. na tadašnjoj turneji Laboratorije zvuka. Isti plakat je upotrebljen za koncert u "Rokoteci" na Kalemegdanu, tako da su beogradski zidovi bili dobrano oblepljeni, a na koncertu je bilo pet ili šest hiljada ljudi, i niko nije protestovao. Zatim smo krenuli na turneju po Istri i Sloveniji, koncert u "Uljaniku" u Puli je prošao skroz OK, a kad smo došli u Rijeku neko nam je javio da milicija skida i cepa naše plakate. Uopšte nam nije bilo jasno zašto se to dešava, ali nam je saopšteno da su otkazani svi planirani koncerti, tako da smo se vratili u Novi Sad. Ko je tu šta potkazivao, bog sveti zna, ali misli se da je to poteklo iz Novog Sada, zato što je dizajner plakata povukao iskaz koji je prethodno mene teretio. Na plakatu postoji samo potpis njegov i autora fotografije. Dizajn je parafraza poznatih fotografija Edvarda Majbridža, nastalih u devetnaestom veku, na kojima su usnimljeni nagi ljudi kako trče, kako bi se predstavile različite faze pokreta, što je u to vreme bilo nešto neviđeno. Mi smo snimili Vilmoša Kauboja (koji je tada nastupao sa nama), u sličnim pozama. Ja sam čak imao razne ideje u vezi sa tim, ali je dizajner rekao da to treba da bude što jednostavnije. On mi je rekao i da su mu iz Državne bezbednosti rekli da treba da za to okrivi Peđu Vraneševića. Dakle, DB je pikirao na mene, drugo ih nije zanimalo. Moj brat Bata, koji je bio prilično apolitičan, jednom je pitao našeg oca zašto je Peđa tako ekstreman u svojim stavovima, a otac je odgovorio da "Bez krajnosti, bez ekstrema /

Ni sredine nema". U svakom slučaju, bio sam osuđen na 40 dana zatvora, a moj brat i dalje nije mogao da veruje da je zbog tamo nekakve umetnosti, zbog fotografija na kojima je neko tobože prepoznao Tita, moglo da se desi da budem isleđivan... Ne zaboravite da je Lazar Stojanović zbog filma odležao tri godine u zatvoru, a da danas niko više, posmatrajući njegov film, ne može da shvati zašto je robijao? Danas ni taj moj slučaj više ne liči ni na šta, to je prošlo, procurilo kao pesak...
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на НАУКА, УМЕТНОСТ, ЉУБАВ, ЗДРАВЉЕ, ЗАБАВА

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot], Google Adsense [Bot] и 5 госта