Живот у граду или на селу?

филмови, књижевност, сликарство, фотографија, наука, технологије, филозофирања, видарство, квизови, кућни љубимци, доживљаји, искуства, животни стилови, хобији, весеља, здравице, музика, игра, песма, и све друго што машта допушта

Гласам за

Велеград (Београд, Нови Сад, Ниш..)
2
17%
Град, градић
3
25%
Село
7
58%
 
Укупно гласова : 12

Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Пет Јул 22, 2011 12:24 am

Морам да признам да ме је дуго било страх од саме помисли да заиста покушам да живим на селу. :plas
За човека рођеног и одраслог у граду, који никада није радио сеоске послове, прелазак у село изгледа као поновно рађање и почињање од нуле: ништа не знаш ни о чему, све што си учио и научио мало ти вреди. Па се онда загледаш у своје нежне дланове без иједног жуља, и помислиш: да ли ћу то стварно моћи или да ли бих стварно у томе био добар, да ли сам у стању да будем толико вредан, упоран или ћу одмах после почетних мука одустати?

А опет, да ли је лако 8 сати седети у канцеларији или ринтати код приватника? И тако годинама до пензије? Какав је то живот? :neznam
Па чак и у случају да се неком посрећи да добије сигуран градски посао, :japi у државној компанији, за велику државну плату, у удобној фотељи, да ли је то довољна сатисфакција за одрицање од самосталног животног пута? Можда није тешко физички као рад на селу, али колико ће психа и дух да страдају?

Гласам за повратак на село, али промишљено, плански, са рачуницом што би рекли наши стари.
(Наши сељаци слабо воде евиденцију колико улажу, колико раде, а колико им се враћа, тако не треба радити!)
Најпре треба добро истражити тржиште, шта се тражи, па тек онда улагати у производњу: меса, рибе, поврћа, печурака, вина, ракије....

И ако се не обогатите од рада на селу - бар нећете гладовати и састављати крај са крајем у случају економске кризе.
:lujk
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Пет Јул 22, 2011 1:03 am

:kafa
http://www.dolinafest.com/
http://www.dolinafest.com/galerija-2/nisevac/
Слика

„Kao prioritetan problem u našem kraju prepoznali smo nedostatak kulturno-zabavnih i sportsko-rekreativnih sadržaja i manifestacija, neaktivnost mladih, nepoznavanje lokalne istorije i tradicije, nezadovoljstvo i gubitak sopstvenog identiteta. Usled ovih okolnosti, godinama unazad, svedoci smo izrazene migracije mladih u pravcu selo – grad i u pravcu Svrljig – veći gradovi…

Ovim problemom ugrožena je čitava populacija sa teritorije opštine Svrljig u čiji sastav ulazi varošica Svrljig sa jos 39 seoskih naselja. Na teritoriji opštine, po popisu stanovništva iz 2002. god, živi 17524 stanovnika, broj mladih od 18 do 30 godina je 2163. Broj stanovnika u Niševcu, po tom popisu, bio je 500 stanovnika. Sa obzirom na izraženu migraciju, kao i jako nisku stopu nataliteta, ovaj broj je danas sigurno manji.

Zbog nedostatka kulturnih sadržaja veliki broj mladih ljudi bio je hronicno nezadovoljan. Usled tog nezadovoljstva i nemogucnosti da utiče na rad lokalnih institucija, veliki broj mladih apatično je preživljavao u Svrljigu ili migrirao u druge gradove.

Svrljiški kraj realizacijom projekta Dolina Fest dobija manifestaciju koja kroz sinkretizam i nužnu paralelu tradicionalno – moderno postaje idealno sredstvo za pokretanje tog razvoja. Festival “Back to the village” donosi promociju čitavog svrljiškog kraja – njegovo svojevrsno brendiranje.

Sama realizacija ovog projekta okuplja veliki broj meštana koji zajedno rade na rešavanju sopstvenog problema, pokreće ih da uzmu učešće i da se udruže pri čemu postaju aktivni članovi tima koji radi na izgradnji i realizaciji plana kako do boljitka.

Prioritetan Cilj Udruženja građana Timacum Maius je da u saradnji sa meštanima, saradnicima iz drugih NVO i institucija prezentujemo ideje kako da se ostvari boljitak u lokalnim, ali i regionalnim okvirima.



- Da meštanima i lokalnim vlastima pokažemo i dokažemo da kultura i turizam u ekološkim okvirima pružaju kvalitetne osnove za održivi razvoj lokalnih zajednica, da aktiviramo vid etno-turizma dostupan prosečnom predstavniku urbane populacije, plasiramo se kao neudaljena destinacija sa kulturnim, zabavnim i rekreativnim sadržajima.

-Dovedemo turiste, u žižu interesovanja postavimo, ne neprofitabilnu proizvodnju kukuruza na nekomasiranim obradivim površinama, već prirodno bogatstvo, autohtone kulturne, istorijske i tradicionalne vrednosti, sopstveni identitet.

- Promovišemo svrljiški kraj, doprinesemo njegovom svojevrsnom brendiranju.

-Da pruzimo priliku mladim ljudima da se nedaleko od svojih kuca (bez dodatnih troskova za prevoz, ulaznicu, skupo pice…) upoznaju sa novim kulturno-umetničkim pravcima, dobro se zabave i kvalitetno provedu slobodno vreme…

-Da Organizacijom najrazličitih vrsta aktivnosti doprinesemo kvalitetnijem društvenom životu mladih

-Da prekinemo hronično nezadovoljstvo zbog nedostatka dešavanja, da probudimo apatične sugrađane parolom :“ Vidimo se na Festivalu“ (misleće pritom :“ Vi imate Festival koji je po vašem ukusu“)

- Da u okviru trodnevnog festivala “Back to the village” naši mladi ljudi predstave bogato kulturno-tradicionalno i prirodno nasleđe, upoznaju se sa tradicijom drugih krajeva Srbije.

- Da mladima pružimo mogućnost da se uključe, da budu deo sopstvene priče, da probudimo inicijativu. Da im posvetimo pažnju, zadovoljimo njihove potrebe, da osete da o njima neko brine.


Dolina Fest - Back to the Village se po četvrti put održava u Niševcu pored Svrljiga od 29 - 31.jula.




"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Пет Јул 22, 2011 1:09 am

Цитат:

" Сложено људско биће може да постане примитивно. То, у ствари, значи да се човеков начин живота мења. Старе вредности се мењају, везују се за природни оквир са његовим биљним и животињским светом. Ово ново постојање захтева употребљиво знање те многострукости као и испреплетаност повезаних догађаја које називамо природом. То изискује меру уважавања устрајних сила које делују у оваквим природним системима. Када људско биће стекне ово употребљиво знање и уважавање, тада се то зове 'бити примитиван'. Обрнут случај је, наравно, подједнако истинит: примитиван може да постане извештачен, али не без пристајања на страховита психолошка оштећења. "

('Деца Дине') :vamp
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Нед Јул 24, 2011 9:11 pm

:kafa

Nenad Jezdić: Video sam Srbiju iznutra
Jasmina GRBIĆ | 23. jul 2011. 20:58

Glumac priča o svojim zasadima voća, rakiji koju pravi i srpskom seljaku. Kada sam kupio traktor, vozio sam ga od Sopota do Valjeva 12 sati

Слика

TRAGANjE za suštinskim, stvarnim, bitnim selom koje postoji u Srbiji jeste suština filma „Led“. Sve je krenulo odatle, sve što je plemenito u narodu, istinski duhovni primer našeg naroda je ponikao na selu. Poniklo iz čistote - kaže Nenad Jezdić, jedan od glavnih protagonista filma rediteljke Jelene Bajić-Jočić.

Jezdić, koji u filmu igra gastarbajtera i staru ljubav glavne junakinje, ističe da je ovo priča o majci koja je paradigma i primer održanja, kao svaka srpska majka.

- Naš narod kaže da u životu mora samo da se umre. Ali, ako je tako onda ne postavljaš pitanje - mora da se živi! A ta majka, uprkos tome što je udovica, mora da živi, žajde da čitamo da narad mora da živi. Ta majka uprkos tome što je u iskušenju mora da mu odoli, hajde da čitamo to da kao narod moramo da odolimo iskušenju. Jer, kroz priču jedne porodice videćete propadanje srpskog sela.

* Sticajem životnih okolnosti i vi ste okrenuti selu?

- Pokušavam nešto da napravim u selu iz kojeg su moji pradeda i prababa. Tek sam pre nekoliko godina došao do svesti o važnosti toga što imam tamo. Uvek je za mene to bilo neko selo u kojem imam malu parcelu, gde su živeli mamini baka i deka. Kao klinac užasavao sam se da dođem iz grada u tu ruralnu sredinu, pa da po suncu neku voćku moram da uberem, da moram da gledam ovce koje smrde, da gazim po brabonjcima ovčijim, da se rukujem sa ljudima koji se osećaju na stajnjak. Sada kada sam deo toga svestan sam da je njima Bog dao da žive tu, da se rode tu, dok se drugi smatraju privilegovanim da žive u gradu. A suštinske razlike nema. Svi smo ljudi, i samo ono ljudsko u nama, istinsko čovečansko treba da ističemo. Kada bi tako nešto postojalo, kada bismo cenili i interese sela i kada bi selo cenilo interese grada, bilo bi nam mnogo lakše.

* Otkud tolika potreba jednom glumcu za prirodom?

- Moji odlasci na selo događaju se isključivo zbog toga što mi nije dovoljno da živim samo od jednog dara, da privređujem, da postojim zahvaljujući samo glumi. U meni se probudila želja da nešto i rukama uradim.

* Kada se to desilo?

- Možda je to bio trenutak kada sam se u potpunosti opredelio za život bez trzavica, za život u bračnom, po božijem zakonu smiraju. Glumački posao, ako imaš ljubavi za njega, lako se radi i onda me to na momente nije dovoljno zamaralo, nije me razgibavalo. I na selu sam shvatio prolaznost života, to me je prodrmalo. Moj posao je da glumim, ali doći će trenutak kada sve što postoji kao glumačko delo jednog dana neće postojati. Efemeran je taj posao koji mi radimo, vrlo brzo ishlapi, izgubi svoju jačinu i plemenitost. Mislim da specifična boja i gustina glumačka godinama nestaje. Imam 39 godina i polako me sustižu ti dani, ta izvesnost. Na selu i starenje i prolaznost su ti sabrat i prijatelj.

Pre deset godina sam prve biljke zasadio, sad su to već velike voćke, već doprinose nešto, polako vraćaju neki trud. Već nekoliko godina pravim rakiju, pa ta rakija je sve plemenitija, sadim voće i to voće je sve plodnije. Istinsku punoću življenja osećam na selu. Tu nemaš vremena da se baviš danima, da brojiš godine, tu mora da se radi, da bi to u šta si uložio, što se začelo, da bi preživelo, da bi se odgajilo. Pitanje je gde će me interesovanje dovesti u nekim potonjim danima, ako me Bog udostoji, koliko još godina života.

* Šta vas još okupira?

- Ribolov, padobranstvo, potreba da se bavim sportskim letenjem, majstorluci sa raznim alatima. Delimično se razumem i u mehaniku, bravariju i u stolariju. Radujem se životu kad na primer napravim kokošinjac, kad odem na pecanje, pa imam neki dobar ulov. Beskrajno se radujem kad vozim traktor. Vozim ja i brz automobil, i to do 160 km na sat, to policajci koji me zaustavljaju na Ibarskoj magistrali između Valjeva i Beograda vrlo dobro znaju. Ali, tempo života na traktoru je nešto nezamislivo. Kada sam ga kupio vozio sam ga iz Sopota do Valjeva 12 sati. Ubedio sam sebe da on treba da se razradi na hiljadu i po obrtaja. Stavio sam slušalice, jurio neku radio stanicu - slušao samo narodnu muziku, zato što sam bio u takvom okruženju i nisam mogao da se krećem brže od 22 km na sat. Taj mi je dan bio veoma ispunjen. I dan i noć.

* Kažete vozite traktor, sadite voćke. To znači da vi ne gazdujete samo, već i služite vašoj zemlji?

- Zemlja ne traži gospodara nego slugu, i više od sluge. To je baš mukotrpan posao. Projekat kojim se sada bavim i ono što bi trebalo da objedini sve aktivnosti koje imam na selu jeste destilerija i rakija koju pečem već nekoliko godina. To bi trebalo da dobije konačno i neki ekonomski smisao. Iako sam se u početku posvetio ovome iz ljubavi, sada sve radim vrlo ozbiljno zato što sam dosta uložio. Nadam se da će to postati funkcionalna i delotvorna celina. Podižem sada i novi zasad voća. Ne pravim tešku i veliku industriju, kakvih ima u Srbiji, za preradu šljive i voća. Ovo je nešto što bi se moglo nazvati radionica za ručnu proizvodnju žestokog alkoholnog pića, likera...

* Ozbiljno ste „zaronili“ u poljoprivredu. Kao javna ličnost, možete li sebe da zamislite kao ambasadora srpskog seljaka?

- Teško je biti ambasador i zastupati našeg seljaka. Gord je seljak, ne prihvata inovaciju, ne prihvata tehnologiju, nove tekovine. A, siguran sam da bi Srbija ovakva kakva je mogla da bude velika plantaža. Kada je preletite, videćete da je sva šarena kao ćilim, i to ima čar neku, estetsku, ali sem toga ništa drugo. U selu i poljoprivredi vlada jedna kakofonija svesti, svi rade kako hoće i šta hoće. Šuma se seče, zasadi voća se podižu kako kome padne na pamet, ratarstvom se bavi svako na svoju ruku. Ne osećam se njihovim zakonskim zastupnikom, ali mislim da se mora uraditi nešto veoma bitno u svesti seljaka i na prostoru sela da bi to bila fabrika pod otvorenim nebom. Država ima ogromnu ulogu.

* Priča se da je poljoprivreda naša velika šansa...

- Podatak jedan govori da je Srbija pre Drugog svetskog rata imala nekoliko hiljada tona veći izvoz šljive nego danas. Čitava epoha je prošla i ovde se ništa nije učinilo da se te hiljade i hiljade tona umnože. Svake godine čujem kako smo najveći izvoz imali iz oblasti poljoprivrede ove godine, a ljudi nemaju pojma koliko Srbija zarasta u korov. Radio sam analizu zemlje koju sam kupio. Ona je 20 godina bila napuštena. Nije imala ni humusa, ni azota, nikakvo hemijsko i biološko svojstvo da bi moglo na njoj nešto da se gaji. Ta zemlja traži sada prikolice i prikolice stajnjaka. Kada sam otišao po analizu na Poljoprivredni fakultet jedan profesor mi je rekao: „I sam znaš kakva je Srbija spolja, a ova analiza govori kakva je Srbija iznutra“. To su užasne stvari, da ti se kosa na glavi podigne. Ne mislim da sam poslat da pričam o selu i da ga spasavam, daleko od toga. Ali, potrudiću se da selo koje je u mojoj vlasti procveta i da se ja radujem svom selu na svoj način. Ali, bih bio presrećan da i drugi tako razmišljaju.

* Da se ugledaju na vas?

- Ne moraju da se ugledaju. Morali bi da imaju džep i budžet kao što ga ja imam. Ja u tu zemlju deset godina samo ulažem. Ali, moraju biti značajni prerađivački sistemi i mesa i ratarskih kultura i voća. Mora se baviti selom da bi ono profunkcionisalo.

* Ima li tu prostora za optimizam?

- Ima, svakako. Meni lično, bez ikakve potrebe da se nekom dodvoravam, bez potrebe da laskam, ali porodica Bajić je primer. Oni zaista žive u zajednici u kakvima se nekada živelo na selu - kod njih se tačno zna ko kosi, ko vodu nosi. Meni je to najdragocenija poruka, da oni uprkos našim naravima, uprkos karakterima našeg čoveka, uspevaju da rade složno, i brat sa sestrom, i sestra sa snajkom, i snajka sa svekrom. Meni je to najizrazitiji primer postojanja i funkcionisanja - zajedničarenje.


DORADIO ŽULjEVE

* Posvećenost i selu i glumi. Kako se to postiže?

- U pozorištu sam dosta smanjio svoje prisustvo, što svojom zaslugom, što zaslugom nekih drugih ljudi koji o tome odlučuju. Ali, svakako je naporno. Noćas sam stigao u Kragujevac da snimam ovaj film „Led“, a juče sam, zaista, bio u radnom odelu i doradio žuljeve na svojim rukama. To me ispunjava i u tome pronalazim istinski značajniji i veći smisao od samog bavljenja glumom.


PODRŠKA PORODICE

* Da li vas supruga i deca podržavaju?

- Naravno. To je suština. Deca ne uživaju sada toliko, kao što ni ja nisam kada sam bio klinac, mada kako rastu svestan sam da će se i u njima javiti to iskušenje. Nadam se da će znati to da cene i da će naći neku suštinsku korist, steći radnu naviku, da će shvatiti da se od rada živi. To je i moja priča. Poželeo sam konkretan, žuljevit rad, znojav rad, da pridodam ovom koji jeste žuljevit i znojav, a zove se glumački posao. Nekoj mojoj energiji nije dovoljno da se bavi glumom, već želim i selo. Toliko želim da tih mojih 15 hektara bude stvarno veliko, dostojno i značajno selo.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Суб Јул 30, 2011 9:12 pm

Роде стигле у село без деце

Док су млади напуштали једно од најбогатијих места бољевачке општине, остављајући пусте домове и школу, у њему су птице селице свиле гнезда за своје птиће

Слика
Нема деце, али има рода: Криви Вир Фото З. Глигоријевић

Криви Вир – Некада највеће и једно од најбогатијих села бољевачке општине, које је 1948. године имало 2.242 становника, сада има око 300 мештана. Како су млади, углавном, отишли у околне градове, просечна старост Кривовираца је 60,2 године. Најзанимљивије од свега је то што су се у село доселиле роде, али деце нема, па је четворогодишња школа ове године затворена.

– Тијана Милетић и Александра Благојевић последње су ученице ове школе. Иначе, то је била осмогодишња школа до 1977. године, када ју је похађало 300 ђака. Пошто се њихов број из године у годину смањивао, 2004. године, на пример, било је само 14 ученика и предшколаца. Наставу су сви слушали у једној учионици од 15 квадрата. Сада ће и она бити празна, јер нема првака – каже учитељица Јадранка Топић.

Боривоје Танић, који је с 91 годином најстарији мушкарац у селу, додаје да је у време када је он био ђак у његовом одељењу било 40 ученика.

– А тек како је то село било богато! Имали смо од 15.000 до 18.000 кривовирских оваца, познатих жуја, а свако домаћинство одгајало је од 60 до 70 брава. Живели смо од продаје јагњади, вуне, млека и чувеног кривовирског сира. Данас ретко ко да има и по једну краву, а камоли овце – прича Боривоје.

Његова ћерка Гордана додаје да је у селу из њене генерације остало само троје њих, јер су сви отишли на школовање, а потом се и запослили у неком од суседних градова.Најстарије мештанке су Даница Милојковић (97), о којој је „Политика” већ писала, и Ружа Милутиновић (92).

– Некада је ово село врвело од људи и орило се од дечијих гласова. Сећам се и чувене кафане у којој су се правиле свадбе. То је сада полусрушена кућа. У селу сада нема ничега. Што је најважније, нема људи – каже Даничина кћерка Драгица, која живи у Београду а у родном селу је само током лета.

Поред тога што су млади одлазили у градове, село је опустело и због тога што је много Кривовираца умрло. Војислав Симоновић показао нам је свеску у којој је уписивао датуме умрлих.

– Од 1990. године до данас умрло је чак 690 људи. Само у 17 кућа има више чланова, а у осталим по једно, највише двоје. Ево, у кући преко пута све четворо су умрли и налазили су их тек неколико дана после смрти – с неверицом прича деда Војислав.

– Нема деце, али има рода. У једном гнезду има четири, а у другом пет птића – каже његова супруга Радмила и додаје да се после много година недавно породила жена, која се удала у селу.

З. Глигоријевић

-----------------------------------------------------------

Неверничка суза

Кривовирци са којима смо разговарали чуде се што прелепу природу њиховог села, које се налази на обронцима Кучајских планина, нико не користи за сеоски туризам. Кроз село протиче Црни Тимок, по предању назван „неверничка суза”. На стени изнад реке 1905. године песник Војислав Илић убио је своју неверну супругу Даринку. Његов пример следили су још неки мештани, а љубавници, чија је љубав била забрањена, скакали су у реку с литице, која је прозвана уклета. Према предању, с ње се сливала крв након што су радикали 1883. године подигли Тимочку буну.
објављено: 31.07.2011
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Суб Јул 30, 2011 9:23 pm

ОТКРИВАЊЕ АМЕРИКЕ
За фармере нема кризе

Зарађујем довољно да два сина могу да заврше колеџ, али сваки дан ми је радни, каже Бен Алнат


Слика
Вашингтон – Фарма „Хоумстед” – у слободном преводу „домаћинство” – налази се око 40 километара западно од центра Вашингтона. До ње се стиже магистралом Ривер роуд, која прати реку Потомак и са чије обе стране су највећим делом раскошне куће са великим травњацима у стилу оних које се виђају у ТВ серијама о америчким богаташима.

Магистрала се, после тридесетак километара, изненада завршава, нудећи опцију да се скрене на ужи друм, лево или десно. Следећи мапу, скренуо сам лево, а мало потом, до одредишта, пратећи путоказе, стигао споредним путем, прво кроз шуму, а затим кроз обрађена поља.

На фарму се улази кроз широку капију и убрзо долази до паркинга на којем је у прошлу недељу већ било више од стотину аутомобила. После урбаног Вашингтона, поглед на валовити предео Мериленда, суседне федералне државе, пријао је оку. Правилни редови плантажно засађених и уредно одржаваних стабала, земља под кукурузом, сојом, купинама… Са десне стране су економске зграде, много машинерије. Централно место заузима покривена пијаца са десетак тезги.

Мноштво посетилаца, међу којима је и пуно деце, шета се около, застаје поред невеликих обора са козама, дивокозама, овцама и кокошкама – мини зоо-врт за урбане – или једноставно ужива у природи. Трактор са специјалном приколицом има улогу „шатла” који муштерије одвози до воћњака и купињака и одатле их, са напуњеним гајбицама, враћа.

Сви викенди су овде овакви, сем оних зимских, мада је капија отворена и радним данима. Породице долазе да купе воће и поврће, да уживају у прилици да сами уберу оно што ће појести – и да се релаксирају у шетњи на чистом ваздуху.

За оне којима није до шетње, свежа роба је на тезгама. Парадајз, црвени, жути или онај у облику шљиве, овде кошта 2,90 долара за фунту (450 грама, што кад се прерачуна износи око 450 динара за кило, слично као и у самопослузи). Млад кромпир је нешто јефтинији: 1,60 долара, опет за фунту, осредња главица купуса је 3,50, млади лук 1,90…

Ово је иначе једно од најстаријих пољопривредних имања у овом делу Америке и породична традиција. „Хоумстед” је основан још 1763, када је Џејмс Алнат купио 300 хектара земље дуж Сенека крика, локалног потока.

Фарма се данас простире на 90 хектара и њен власник је Бен Алнат. Пре тога, газда је пуних шест деценија био његов отац Бенони (умро је 2007, у 90. години и „ин меморијам” му је објављен у „Вашингтон посту”).

„Породична традиција ће бити настављена”, каже ми домаћин, који се у „карго” кратким панталонама, са сандалама на ногама и шеширом на глави, креће између тезги, поразговара са сваком муштеријом, уклања испражњену амбалажу…

Бен Алнат има два сина, оба завршавају колеџе, али ће само један остати на имању – као што је то учинио он, као један од петорице синова, кад је његов отац проценио да треба да се повуче још 1990. Други приводи крају студије књиговодства, и отићи ће у финансијске професионалце.

На питање како изгледа живот на фарми, одговара онако како сам и очекивао: „Сваки дан је радни дан”. И он је похађао колеџ, проучавао пејзажну архитектуру, па је на неки начин квалификован – да се бави земљом и оним што расте на њој.

Упознаје ме потом са Рикардом, младим Мексиканцем, једним од петоро који („са визама”, наглашава) сваке године долазе овде као сезонци, да би помогли око сетве или бербе и кући се врате са нешто уштеђених долара. Само два радника су стално запослена, а у овим приликама, за викенд, понеку дневницу зарађују и младе девојке и жене из околине.

Да ли је само менаџер и надзорник, или се и сам прихвати посла. „Рикардо и његови су већ искусни, па не треба да их надгледам, али сам наберем око сто гајби парадајза… Не могу само да будем посматрач.”

Исплати ли се бити фармер данас у Америци? Разговор о овој теми је својеврсна лекција о економији пољопривреде овде. Годишњи приход „Хоумстеда” је око милион долара, али, како објашњава Бен, „наш порески систем је такав да не желите да се у књигама појави профит, па купујете нове тракторе… Стално се инвестира”.

„Од мене веће плате имају полицајци и просветари, али зарађујем довољно да синови похађају колеџ, да и супруга (која је „финансијски мудрац”, брине о рачунима и књиговодству фарме) и ја добро живимо. Сада, када синови дипломирају, моћи ћемо нешто и да уштедимо”.

Син који је одабрао фарму неће, међутим, одмах преузети посао. Са 59 година Бен се осећа још способним, требаће време и да наследник нешто практично научи, али „доћи ће време да и ја узимам лекове и више спавам”.

Да ли фарму погађа стање у економији, која се споро опоравља од кризе? „Не баш”, објашњава овај домаћин. „Ја производим храну, а људи увек морају да једу.”

„Хоумстед” робу испоручује великом ланцу „фенси” самопослуга „Холфудс”, чије су муштерије углавном они пробирљиви, који траже квалитетну и по могућству „органски” произведену храну. Бен каже да се у том погледу придржава стандарда, али да се „у овој клими не може без прскања”.

Инспектори иначе редовно долазе и узимају узорке производа одавде, али на њима нису нашли ништа сем онога што је од пестицида и друге хемије у књигама евидентирано.

Утичу ли климатске промена на фарму? „Можда није у питању глобално загревање, али локално је свакако у току”, одговара Бен. Због тога је неопходно чешће заливање: на фарми су три језерцета и поток за ту сврху. Иако су на његовом имању, морао је да од државе тражи дозволу да користи ту воду. Не плаћа је, али не верује да ће тако остати још дуго, јер „држава има ту моћ да уводи порезе”.

Разговор завршавамо разматрањем актуелне политике. Бен, који је „склонији конзервативцима”, збивања у суседном Вашингтону наравно, прати, али према њима се, каже односи исто као и кад гледа хокеј. Пошто је врућа тема био заплет око задуживања и буџета, питам га за процену, да ли ће бити постигнут договор.

„Наравно, али неће се договорити раније него што буду морали. Све је то позориште. Ми сви добро знамо какви су политичари…”
Милан Мишић
објављено: 31.07.2011
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Јакобог » Нед Јул 31, 2011 4:40 am

Живот у граду или на селу?

Село, макар због тога што не купујемо храну, а и због дивне природе.
Е, сад, што нема неких "дешавања", па омладина бјежи у град... Боље нам је без таквих.

(Наши сељаци слабо воде евиденцију колико улажу, колико раде, а колико им се враћа, тако не треба радити!)

Да воде, видјели би на каквом су губитку, па неће људи да се сикирају џабе.

Веома занимљиви текствови Световиде.
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод Svetovid » Сре Авг 03, 2011 1:02 pm

Слика

Слика

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод talican » Нед Авг 14, 2011 4:19 am

Док деца из неких села пешаче по 10-15 км, ЛДП-овц(и-е) скупљају потписе за петицију да сваких пола сата након поноћи линије саобраћају. Ем је БГ један од ретких градова који има ноћни превоз, ем све паре из целе Србије се сливају у БГ, па би још и да се развозе након сплаварења и шабанарења. Мислим да је паметније да се с тим новцем купи неки комби који би развовио децу из удаљених села до школе.



П.С. Гле ову муву са цвиџама. :mrgreen: Може комотно да иде у тему "џедаји". :veselll
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Живот у граду или на селу?

Порукаод SunFun » Пон Авг 22, 2011 11:16 pm

Ја бих радије живио у граду, под условом да су близу бутици, факултет, аутобуси, путеви кафићи, лијепе цуре и кошаркашки терен (велики сам фан кошарке, чак сам је играо често и скоро у Црној Гори). Не волим каљуге, блато, мјесто без нормалног пута, асфалта.
А оно што ме јако нервира је менталитет у руралним насељима- све се зна, свако сваког зна, нема приватности и тајности, нпр. не можеш ни цуру честито смувати, а да цијело сјело не зна.
Слога и вјера побједити мора, биће опет српска Црна Гора.
Корисников грб
SunFun
 
Поруке: 520
Придружен: Уто Сеп 29, 2009 9:49 pm
Место: Србија/Црна Гора

Следећа

Повратак на НАУКА, УМЕТНОСТ, ЉУБАВ, ЗДРАВЉЕ, ЗАБАВА

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 5 госта