др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:09 pm

Као велики југословенски интегралиста који се залагао за остварење максиме “један краљ, један народ, једна држава”, др Стојадиновић је од почетка свог политичког деловања стекао велику непомирљиву опозицију међу хрватским народом, који су предводили федералисти (сепаратисти), што је на крају битно кумовало и његовом политичком паду (јер се противио уступцима према хрватском народу у Југославији). Такође, упркос његовом политичком визионарству, друштвени токови и политичке прилике у земљи и свету тога времена учинили су да политика др Стојадиновића не постане дубље утемељена ни међу српским народом. Даљи ток историје српског и осталих југословенских народа, који нам је познат, оставио је отвореним једно питање: да ли бисмо у протеклих седамдесетак година прошли јефтиније да смо као народ подржали идеје др Милана Стојадиновића?


Бранко Надовеза
Институт за новију историју Србије, Београд
Један пример мудрог политичког говора
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:09 pm

Говор Милана Стојадиновића на предизборном митингу ЈРЗ у Новом Саду, 13. новембра 1938. године

Пријатељи и браћо! Драги Новосађани!

Веома ми је пријатно што чиним посету Новоме Саду у време када Војводина прославља двадесет година откако је остварен вековни сан наших прадедова о уједињењу Војводине са Србијом. (Бурне овације присутних) Ја долазим да у име краљевске владе поделим са вама осећања радости и да, мислећи на будућност, заједно са вама одам пошту нашој великој прошлости. (Усклици: ‘Живео др Стојадиновић!’) У тим мислима, са пијететом узимам реч на месту, са кога је Светозар Милетић за народна права дизао глас, а Јаша Томић српство славио. (Усклици: ‘Слава им!’) Ова света земља нашег народа, пре него ће се назвати Војводином, вековима се звала Новом Рашком и Новом Србијом. Она је примила у своја наручја кнеза Лазара и цара Уроша. (Усклици: ‘Слава им!’) Над њом лебде сенке наших владара, а зидине Деспота Ђурђа још чувају стражу над њеном равницом. Нови Сад је био духовна престоница нашег народа, огњиште патриотизма које је обасјавало нацију. Неизмерна је била љубав ваша према Србији. С браћом, од које вас је судбина делила, ви сте били једно срце. Певали сте краљу Петру: ‘Кад извесни куцне час…’ (Усклици: ‘Слава краљу Петру!’) И кад је тај час дошао, сви сте били с њим. Ишли сте у добровољце, у тамнице и на вешала и исписали сте вашим јунаштвом еп достојан вашег српског имена и достојан јаворових гусала Филипа Вишњића. (Одобравање: ‘Тако је!’) Те четири године борбе, то је било распеће нашег народа. Широм Војводине расејани су светли гробови поред путева, поред зидина, на пољанама, у портама. Петроварадински зидови били су сведоци мучења каква није запамтио свет. Најзад, из патњи родила се слобода. Дошла је победа, која је Југославију ујединила и донела јој границе. У ове дане, пре двадесет година, прве српске трупе умарширале су у Нови Сад. (Усклици: ‘Живео наш вођа!’) На овом месту запечаћено је вечно јединство Војводине и Србије. (Дуготрајно клицање: ‘Живео вођа! Живела Југословенска радикална заједница!’) Нови Саде, ти си своје име српске Атине часно заслужио! Био си и Атина и Спарта. Чувао си национални завет кроз векове и поднео си све жртве за национални идеал. И зато, када је слобода донела заједничку државу, прва престоница ослобођене Србије, Крагујевац, коме си слао родољупце и просветитеље, предао ти је палму првенства да будеш главни град и Војводине и Северне Шумадије. Свим тим борцима, знаним и незнаним, ја желим данас да одам дуг захвалности. Слава им! (Бурно клицање: ‘Слава им!’) Ми се морамо показати достојни њих. Они су се борили за уједињење Југославије. Наш идеал је да данас изградимо Југославију. (Усклици: ‘Живела Југославија!’) И као што је Војводина некад предњачила у делу ослобођења нашег народа, тако она данас има свету дужност да предњачи у делу консолидовања државе. (‘Живео! Вођа! Вођа! Вођа!’) Највећа пошта коју можемо указати онима који су животе положили је то да њихово дело наставимо, везујући све крајеве у исти напор за напредак народа. (Усклици: ‘Живео!’) Како је лепа данас Југославија за коју су се они борили! Југославија има данас тек двадесет година. Преболела је болести детињства које су биле дуге и тешке. Још пре три године хоризонти су нам били замрачени. Привредна депресија била је на врхунцу, а међународни положај земље неизвестан. Данас Југославија проживљава једно од најнапреднијих доба своје историје. Цела земља је у знаку обнове. Ми идемо у сусрет великој будућности, достојној наше велике прошлости. (Усклици: ‘Живео!’ продужују се неколико минута) У свим областима народнога рада, у пољопривреди, трговини и индустрији, у политичком, социјалном и културном животу извршене су реформе и остварен је напредак. (Усклици: ‘Живео др Стојадиновић! Живела краљевска влада!’) Песма рада одјекује њивама и војвођанско село се враћа свом негдашњем благостању. Заслужни ратници добили су земљу за обделавање. Уколико нису, морају је добити: или земљу или еквивалент за њу. (Бурно: ‘Живео!’) Држава је отписала земљорадницима половину дугова. Ваши стари занати, на које сте били поносни, на путу су да процветају поново. Граде се путеви, дижу вароши, изграђују пруге, зидају школе и болнице, подижу пристаништа. Вера у будућност чита се на свим лицима. Југославија је данас моћна држава. Њен престиж и углед никад нису били већи него данас. Она је окружена пријатељима и добрим суседима. (Усклици: ‘Тако је!’) У својим међународним односима ми не тражимо ништа туђе али не дамо ни педаљ земље која је наша. (подвукао Б.Н.) (Бурно клицање: ‘Тако је! Вођа! Вођа! Вођа!’) Ви сте ових дана видели како се границе понеких држава за двадесет и четири сата мењају. Али ми нисмо држава која је створена за зеленим столом, на дивану седећи и дуван пушећи. (Усклици: ‘Живео!’) Целом свету је познато да су границе Југославије праведно одмерене, крвљу обележене, мачем изрезане, костима хероја утврђене! Такве границе не могу се другачије ни мењати. На сабљи смо царство добијали, на сабљи смо царства и губили. Путем свадбе и наследства никад ништа нисмо добили. Ми смо били и остајемо народ ратника и јунака. (Бурно одобравање) Ваљда није било ратова у Европи а да ми у њима нисмо учествовали. Но, баш зато што знамо шта значи рат, ми уистину искрено желимо мир и стога што смо извршили наше национално уједињење у једну јединствену, недељиву и никад дељиву државу Срба, Хрвата и Словенаца, коју с преко деведесет процената насељавају Југословени. (Бурно клицање др Стојадино- вићу траје неколико минута.) Ми ни с једним суседом не морамо да се погађамо око питања наших граница. Ради овога ми са свима суседним државама живимо у најбољим и најкоректнијим односима. (Усклици: ‘Живео! Тако је!’) Пријатељство које смо благовремено склопили с великим суседима на нашој западној граници показало се у последњој европској кризи као важан фактор мира у овом делу Европе. Благодарећи нашем правилном предвиђању догађаја и благодарећи томе пријатељству, ми смо спокојно радили своје свакидашње послове на селу и у граду. Ми нисмо морали да трошимо милијарде само због мобилизације војника. Савез с Румунијом, Грчком и Турском у оквиру Балканског споразума гарантовао нам је све наше границе на Балкану. Пакт о вечитом пријатељству с братским бугарским народом (Усклици: ‘Живела браћа Бугари!’) још је више учврстио мир на тим границама. Пре кратког времена дошао је на Бледу и споразум с нашим суседом на Северу, а јуче и пријатељске речи мађарског министра спољних послова, тако да се сада и на тој страни с правом може очекивати само повољни развитак међусобних односа. (Усклици: ‘Живео!’)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:09 pm

Данас, када стојимо пред изборима и када пред вас има куражи да изађе раздружена и неудружена опозиција, са разним кандидатима, почев од диктатора Петра Живковића (Огорчени усклици: ‘Доле!’), па преко федералисте Влатка Мачека (Усклици: ‘Доле Мачек!’) до интернационалног социјалисте Живка Топаловића (Усклици: ‘Доле!’), ја вас молим да се упитате где би се данас налазила Југославија, где ми и где ви сви, да смо усвојили мишљење опозиције, која је 8. октобра прошле године саветовала укидање Устава и Уставотворну скупштину унутра, а безглаву политику пркоса споља. (Усклици: ‘Доле опозиција! Живела Југословенска радикална заједница!’) Ви знате где бисмо се налазили, да вам и не објашњавам дуго! И тако, ако погледамо резултате наше спољне политике инспирисане мудрошћу првог краљевског намесника Његовог краљевског височанства кнеза Павла (Усклици: ‘Живео кнез намесник!’), ми можемо без претеривања рећи да су ти резултати равни једном поновном стварању Југославије! (Бурно одобравање: ‘Вођа! ‘Вођа! ‘Вођа!) Остаје нам још дело народне обнове које није готово. Пред нама су нове борбе за напредак економски и културни, и у тим борбама ја рачунам на вас. (Бурно одобравање: ‘Сви смо с тобом! Вођа! Вођа!’) Ваши преци су својим рукама исушили ово земљиште и од пустих мочвара, борећи се с барским грозницама и дивљим зверима, направили житницу. Ја очекујем од вас да ћете ту исконску енергију уложити да своју Отаџбину подигнете до висина о којима сте столећима сањали. Рачунам на све, на оне који су били с вама када сте ову земљу оплодили и на оне који су се после доселили. Када је пре двадесет година прва српска чета ушла у овај град, њен командир је рекао на овом истом месту: ‘Српска војска доноси свима грађанима мирни културни развитак; сви они који желе да раде наћи ће у српској војсци свог искреног помагача.’ Тим речима је остала верна наша држава. Равноправност за све вере и народности начело је моје политике. (Подвукао Б.Н.) (Бурно клицање које траје неколико минута: ‘Вођа! Вођа! Вођа!’) Наш народ може у питању мањина заузети само онај став који одговара његовој прошлости и његовом осећању праведности. Сама та урођена осећања нашег народа највећа су гаранција за развитак мањина, чији ће језик, вера, култура наћи код нас сву потребну заштиту. С друге стране, ја очекујем за права – лојалност; за једнакост – верност. Треба да сви ставимо снаге у покрет, да довршимо своју мисију. (Усклици: ‘Хоћемо!’) У нашим рукама је наша судбина. (Бурно одобравање) Једанаестог децембра треба да се изјаснимо: да ли хоћемо снажну, полетну Југославију, или желимо да од ње направимо огњиште раздора. (Усклици: ‘Нећемо! Доле опозиција!) Хоћемо ли сигурност која већ постоји или неки скок у маглу, како нам опозиција предлаже. (Усклици: ‘Доле опозиција! Живела Југословенска радикална заједница! Доле Мачек! Вођа! Вођа! Вођа!’) Браћо Војвођани! Ви, који вековима живите на овим Богом даним равницама, знате да цела Војводина, да све војвођанске њиве и ливаде, шуме и пашњаци, не припадају једном или двојици, већ свима вама појединачно. Али браћо, кад човек гледа војвођанске равнице, кад има моћ запажања, он види да код све те војвођанске земље, својине стотина и стотина хиљада појединаца који живе у Војводини, нигде нема ограда, нигде нема плотова, нигде зидова између појединих и појединачних делова тих приватних својина. Све је ту искоришћено. Ето, такву Југославију хоће краљевска влада, којој имам част председавати. Такву Југославију хоће Југо- словенска радикална заједница. (Усклици: ‘Живео др Стојадиновић! Живела Југословенска радикална заједница!’) Ми нећемо Југославију од плотова, преграда, од зидова и јендека (Одобравање), већ хоћемо јединствену Југославију без препрека, као војвођанске њиве, а чврсту и непробојну као гранитне планине нашег Приморја (Усклици: ‘Вођа! Вођа! Вођа! Живео др Стојадиновић!’ трају неколико минута). Ја верујем да и ви хоћете такву Југославију, и ако је такву хоћете, ви ћете 11. децембра сви гласати за моју листу. Живели!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:10 pm

Бели Вид пише:Слика

Слика


Бели Вид пише:http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vlada-cvetkovic-dacek.html

[center]Енергични Милан Стојадиновић, схвативши поруку, брзо се (попут многих других у Европи) окренуо Немачкој. Резултат није изостао – Југославија је доживела привредни бум. Према истраживањима западних економских историчара, пред Други светски рат имала је, у поређењу са западним земљама, осетно виши Бруто домаћи производ по глави становника него СФРЈ, у односу на те исте земље на врхунцу свог развоја 1987. године!


Са данашње позиције, лако је осуђивати економску сарадњу са нацистичком Немачком, али се треба сетити да су са њом имали најјаче економске односе управо земље, које су представљале „колевке демократије“. Ни Лондон ни Париз, а ни Вашингтон, нису били гадљиви на профит који је доносила привредна сарадња са Берлином. Но, за разлику од Стојадиновића, који је остварио импозантне привредне резултате, наша проевропска елита после Петог октобра, успела је само да распрода привреду и да додатно задужи земљу. Стојадиновићев прагматизам је био у служби државе, док су многи баштиници тековина ДОС-а, државу стављали у функцију свог личног прагамтизма.


Англосаксонци нису хтели да толеришу губљење политичке и економске контроле над нашим, за њих стратешки важним, простором. Просто се стиче утисак да су тада, као и данас, можда и подстакнути нашом раније испољеном политичком наивношћу, очекивали да се кротко жртвујемо туђим интересима (дајемо много, а заузврат добијамо само наду да ћемо бити прихваћени од „међународне заједнице“). Стога су дали све од себе да одстране прагматичног српског политичара, који је својој земљи дао право да ради оно што је за њу корисно. У томе су и успели уз помоћ кнеза Павла, уплашеног због пораста моћи Милана Стојадиновића.


Није то био о први пут да су нас међусобни политички сукоби, неретко подстрекивани са стране, доводили у историјски ћорсокак. Поставља се питање шта би се десило да су српски лидери онда, као и данас, имали мало више политичке мудрости, и да су мање били подложни страним утицајима. Како би изгледала политичка ситуација да није дошло до сукоба Ђинђића и Коштунице, Стојадиновића и кнеза Павла или, пак, до садашњег разлаза Коштунице и Тадића. Нажалост, личне сујете и политичке омразе, заједно са наивном вером у Запад, често су водиле наше политичаре у позицију да праве многе грешке и срљају, скупа са земљом, у катастрофу.


СРПСКО-ХРВАТСКИ И ДРУГИ ОДНОСИ


О политичкој наивности и глупости Срба може се написати читава енциклопедија. Српска политичка елита је пред Други светски рат, као и данас, гајила ирационалну наду у могућност успостављања добрих односа са Хрватима. При томе, били су спремни да иду далеко у повлачењу потеза штетних за наше виталне, националне и државне интересе, понижавајући тако и себе, и нас.


На сличан начин је и принц Павле, после свог негативног искуства током дотадашњег заједничког живота, поверовао у илузију да је реално очекивати да се односи између два народа суштински поправе, а земља учврсти. Само је потребно да „тврдоглави Срби“ изађу у сусрет хрватским захтевима. Наравно, ни онда, као ни данас, оно што би Београд урадио ради помирења, а био је спреман на тешка понижења и жртвовања, није имало позитивног ефекта у Загребу. Напротив, Хрватска је желела нове и нове, често ирационално захтевне уступке, као и нова понижења Србије. Српску кооперативност је тумачила као слабост.


Стојадиновић је био тврд и прагматичан преговарач, тако да су га и Англосаксонци и Хрвати жигосали као „српског националисту“, и доживљавали као сметњу „нормализацији“ српско-хрватских односа. Уз то отварање хрватског питања, уз убеђивање кнеза Павла да је његово решавање важно за опстанак земље, за Енглезе је било згодно – како би се ратосиљали Стојадиновића и ојачали свој утицај. Знали су да ће он бити упоран у одбрани српске позиције и неспреман да Загребу чини неразумне уступке. Сценарио се и остварио, а Стојадиновић је био приморан да се повуче са места председника владе. Његов пад је изазван синхронизованом акцијом домаћих и страних центара моћи. Звучи познато.

Како то већ код Срба често бива, нож у леђа Стојадиновићу забила је његова верна „десна рука“. У питању је био Драгиша Цветковић. За лојалност према кнезу, награђен је местом председника владе. Одмах се бацио на поверени задатак, на „нормализацију односа у региону“, а пре свега српско-хрватских односа. За такав „велики циљ“ српски кооперативни политичари нису жалили српске земље и српске интересе. Уосталом, другачије споразум са Хрватима и није могао да се постигне. За њих је компромис подразумевао – дати им скоро све што траже. Као што и данас сматрају, да ка помирењу води наше прихватање њихове верзије прошлости, и у складу с тим, испољавање кривице и мазохистичко кајање,а уз заборављање свих српских великих страдања (према истраживањима хрватских статистичара она су неупоредиво већа од хрватских страдања).


„Компромисни“ споразум склопљен је 26. августа 1939. године, пар дана пред избијање Другог светског рата. Хрвати су ушли у југословенску владу (познату као влада Цветковић-Мачек), а Југославија је фактички постала асиметрична федерација тј. новостворена Бановина Хрватска, добила је статус федералне јединице са великим надлежностима: самостална законодавна делатност и правосудни систем (није било више судске инстанце ван бановине), финансијски суверенитет, унутрашње послове, право хрватског бана да директно општи са круном… С друге стране, хрватски посланици и министри на југословенском нивоу учествовали су у одлучивању о свим тим питањима на простору ван Бановине Хрватске. Просто се стиче утисак да је тај преседан био инспиративан за Кардеља – наметање модела по коме су слична права у односу на тзв. ужу Србију добиле наше покрајине. Историја се понавља, као што рече чика Маркс – као фарса, а у нашем случају – са трагичним „печатом“.


Као и онда, ни данас српска политичка елита нема прави одговор на непрекидне хрватске (а и друге) аспирације на српске просторе, како политичке тако и економске природе. Како са српске стране није било артикулисане националне политике, Хрватима је, противно реалном односу снага, полазило за руком да остваре своје максималистичке планове. Хрвати су дрско, чак и не износећи смисаоне аргументе, тражили за њихову бановину и територије са српском већином, на које су Хрвати полагали историјско право (нпр. Лика, Банија, околина Книна), и оне историјски српске територије где су већинско становништво представљали католици, који су се тада декларисали као Хрвати (нпр. Западна Херцеговина, делови Централне Босне, Далмација јужно од реке Цетине). Штавише, тражили су и области на које нису полагали историјско право, нити су Хрвати у њима представљали већину, као што су Срем, Бачка и Дубровник. У Дубровнику и околини већинско становништво су чинили Срби католици. Срем никада није био део независне средњовековне Хрватске, а Бановина Хрватска и Славонија, у чији састав је доспео, представљала је само угарску админстративну јединицу. Чак ни на тај начин, Бачка није била повезана са Хрватском.


Нажалост, било је српских политичара који су у доба Краљевине Југославије били ради да Хрватима дају све што желе. Као што и данас, у Србији постоје политичари попут Чанка, који одлазе на хрватске националистичке скупове на којима се промовише екстремистичка идеја „Сријем Хрватској“. Интересантно је и то, да су српски политичари Хрватима дали много више, но што је икада „њихов“ Беч био спреман да им да. Водећи аустријски и угарски кругови, ни под каквим околностима, нису допустили да се уједине тадашња Бановина Хрватска и Славонија – са Далмацијом. Аустријанци и Мађари су били свесни да тиме неће бити купљена хрватска лојалност; напротив, биће подгрејани хрватски апетити.


Уз то, аустроугарске власти нису хтеле да револтирају хабзбуршке Србе, тако што ће њихови интереси бити угрожени задовољавањем хрватских претензија. Али, зато су српски политичари, Цветковић и принц Павле, Хрватима дали готово све што су тражили! Добили су уз Хрватску, Славонију и Далмацију, и Западну Херцеговину, делове Централне Босне, босанске Посавине, и западни део Срема. При томе, није се водило рачуна што су многи крајеви претежно (били) настањени Србима. Кажу, да се услед хрватске незајажљивости током преговора изнервирао и кооперативни Драгиша Цветковић, и упитао: „Па на основу којих критеријума све то тражите?“. Неко од Хрвата му је одговорио: „Треба нам животни простор“. И српски политичари, ради сопствене власти и каријера, али и због илузија о „братству“, „могућем јединству“ и „западним вредностима“ – тај животни простор су им и дали!


Успостављена хрватска бановинска администрација, послужила је као темељ будуће НДХ. Та квислиншка држава, добила је већ готов управни апарат, полицију, законодавство. Хрвати су од 1939. године почели несметано стварати и паравојне јединице, које ће током априлског рата 1941. нападати југословенску војску и тако још више погоршавати и онако очајно стање. Уз то, клица државности и механизми за пропаганду, олакшали су избијање хрватског „маспока“, у виду масовног дезертирања и појединих побуна, током априлског рата, чиме је умањен одбрамбени капацитет Југославије. Све у свему, српски политичари су својом капитулантском политиком, омогућили стварање инфраструктуре, која ће послужити за спровођење геноцида над српским народом западно од Дрине. О томе је јасно и надахнуто писао Јован Дучић у спису: „Југословенска идеологија, истина о „југославизму“. Ова збирка текстова је и данас толико актуелна, да је свакако треба изнова исчитавати.

[/center]
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:12 pm

Слика

Слика

Слика


Слика

Proglasi procitani na Radio Zagrebu 10.04.1941.

"Hrvatski narode! Pukovnik Slavko Kvaternik, vođa nacionalističkog pokreta u zemlji, proglasio je danas slobodnu i nezavisnu hrvatsku državu na cjelokupnom historijskom i geografskom području Hrvatske, te preuzeo vlast. Pozivam sav hrvatski narod, da se novoj vlasti pokorava, pozivam sve pristaše HSS, koji su na uporavnim položajima, sve kotarske odbornike, općinske načelnike i odbornike itd. da iskreno surađuju s novom narodnom vladom. "

dr Vlatko Maček

"Hrvatski narode. Božja providnost i volja našeg saveznika, te mukotrpna višestoljetna borba hrvatskog naroda i velika požrtvovnost našeg poglavnika dr. Ante Pavelića, te ustaškog pokreta u zemlji i inozemstvu odredili su da danas pred dan uskrsnuća Božjeg sina uskrsne i naša Nezavisna Država Hrvatska.

Pozivam sve Hrvate, u kojem god mjestu oni bili, a naročito sve časnike, podčasnike i momćad cjelokupne oružane snage i javne sigurnosti, da drže najveći red i da svi smjesta prijave zapovjedništvu oružane snage u Zagrebu mjesto gdje se nalaze, ta da cijela oružana snaga smjesta položi zakletvu vjernosti Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i njenom poglavniku. Cjelokupnu vlast i zapovjedništvo cjelokupne oružane snage preuzeo sam danas kao opunomoćnik poglavnika.
Bog i Hrvati! Za dom spremni!"

Slavko Kvaternik
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:15 pm

Слика

Оснивачи Југословенске
радикалне заједнице:
Милан Стојадиновић, Аца Станојевић, Антон Корошец и Мехмед Спахо,
1935.

Слика

Предизборни митинг вође
Југословенске радикалне заједнице
и председника владе Милана Стојадиновића у Босанском Новом,
20. новембар 1938.

Бели Вид пише:
„Сећање на др Милана Стојадиновића“

Душан Филиповић

Српска Мисао
Летопис 1974-1975, Први Део
Мелбурн, Аустралија

...
За време мог боравка у Буенос Аиресу, примио сам из Северне Америке писмо од једног личног пријатеља и новинара, у коме је јављао да је посетио епископа Николаја Велимировића, огорченог противника Др Милана Стојадиновића. Велимировић је том приликом рекао:

--За време нашег боравка у емиграцији имали смо доста времена да мислимо и да дођемо до закључка да Др Милан Стојадиновић није био тако црн како смо га сликали.


Кад сам ове редове прочитао Др Стојадиновићу, приметио је:

--Вероватно се сетио да сам му у своје време дао прилог од 500.000 динара за обнову његовог манастира.

Трећи сусрет.

После пада Др Милан Стојадиновић почео је да организује Српску радикалну странку. У то време завршио сам припреме и одштампао први број часописа „Балканске земље“. На првој страни, место уводника, налазио се текст из новина „Политике“ где се објављивао састав владе Драгише Цветковића. Све је наведено под знаком навода без коментара. Са пакетом примерака посетио сам канцеларију у Пашићевој улици бр. 7 где се налазио Др Милан Стојадиновић са својим бившим министрима, који су му остали верни, и са још неколико омладинаца. Примио је пакет са часописима. Прелиставао је један часопис, а остале је разделио са речима:

-- Штета што нисам више министар Спољних послова. Помогао бих излажење овог часописа.

„Балканске земље“ изашле су у 13 бројева без ичије помоћи. Одржавале су се помоћу самих сарадника и од продаје.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:18 pm

Бели Вид пише:MILAN STOJADINOVIĆ U TAJNOM ARHIVU UDBE (1)
http://www.novosti.rs/code/navigate.php ... ljton=4469



Plan Udbe u pet tačaka, 12. avgusta 1952.:

1. Čitavo vreme rata je proveo u internaciji na ostrvu Mauricijus pod nadzorom britanskih vlasti. Početkom 1946. pušten na slobodu, te se prebacio u Rio de Žaneiro, a onda u Buenos Ajres. Žena Augusta i dve kćerke prebegle su iz Beograda u Rim početkom 1944. Tu se mlađa ćerka udala za četničkog poručnika Dušana Radonjića. Od prelaska u emigraciju niko od Stojadinovićeve porodice nije uzeo nikakvog učešća niti izraženog neprijateljstva prema FNRJ. Ovo važi i za njegovog zeta Radonjića.

U zemlji se nalazi njegov brat Dragomir i sestra, koja živi na slobodi. Narodne vlasti su svima zaplenile imovinu. Dragomir je osuđen na 15 godina robije.


2. Prelaskom u Buenos Ajres dr Milan Stojadinović
se odlično plasirao u ekonomskim, a kroz to i političkim krugovima Argentine, kao stalni finansijski savetnik vlade provincije Buenos Ajresa (sedište u La Plati), kao povremeni finansijski savetnik argentinske centralne banke, a povremeno ga po političkim linijama konsultuje i argentinski MIP. Prema nekim informacijama ima otvoren pristup do Perona. Uz to, kao akcionar učestvuje u nekoliko većih preduzeća. Računa se da je njegov mesečni prihod nešto ispod dve hiljade dolara.

3. Tokom četvorogodišnje razrade njegove delatnosti u Buenos Ajresu nismo mogli da ustanovimo nijedan slučaj njegovog aktivnog istupanja protiv FNR. Politička emigracija se na njega mnogo obraćala, ali se dobija utisak da on emigraciju smatra izgubljenom, bezvrednom, a svaki njen rad beskorisnim. Jedino je u dva navrata manjim sumama pomogao crkvenoj opštini u Buenos Ajresu i za neke pojedince izdejstvovao useljenje. Sam izdaje jednu ekonomsku reviju, a u ovoj redovno piše pozitivno o ekonomiji i privrednom razvitku FNRJ.

4. Početkom ove godine Stojadinović se slučajno sreo s našim trgovinskim delegatom LJubibratićem u Buenos Ajresu. Taj susret smo mi podržali te je, u međuvremenu, do njih došlo do još četiri kontakta. Svoju eventualnu pomoć zemlji iz inostranstva, on je na taktičan način vezivao uz našu prethodnu izmenu stava prema njegovom bratu i sestri u zemlji. Naime, govorio je da bi njima dvoma jako teško palo ako bi saznali da on iz inostranstva pomaže Titu, dok njih u zemlji progone.

5. Nemajući podesno lice za kontaktiranje sa Stojadinovićem, na lice mesta uputili smo kurirskim poslom savetnika Boška Vidakovića, 8. avgusta, da obavi ovaj zadatak u Buenos Ajresu. Naš plan je da se kontakt i, eventualno, saradnja odvija na prijateljsko-patriotskoj bazi, imajući u vidu i sve elemente njegove rehabilitacije. Ako ovo uspe, Stojadinović bi se kraće vreme držao na proveri u Buenos Ajresu, a potom bi se orijentisao na rad u Evropi s centrom u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Zadatak bi bio obnavljanje starih krupnih privrednih i političkih veza i njegovo angažovanje na tom planu.



Бели Вид пише:MILAN STOJADINOVIĆ U TAJNOM ARHIVU UDBE (16)
Pljunuo u lice Hitleru
http://www.novosti.rs/code/navigate.php ... ljton=4499

“Gospodine Bane primio sam vaš izveštaj pov. br. 78 i tim povodom čast mi je ponoviti moju usmenu preporuku, a naime da se prema Nemcima, jugoslovenskim podanicima, koji bi širili nacional-socijalističku propagandu u našoj državi postupi najenergičnije i primene nastrožije zakonske mere kako bi se i najmanji pokret još u početku suzbio i uništio.Ista ovakva naređenja data su i Upravi grada Beograda, ukoliko se tiče Pančeva, a takođe i pres birou ukoliko se tiče pisanja listova koji izlaze na nemačkom jeziku. Primite gospodine bane uverenja o mom odličnom poštovanju”, predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih poslova dr M.Stojadinović.


Бели Вид пише:MILAN STOJADINOVIĆ U TAJNOM ARHIVU UDBE (7)

Ja vama pomažem...

NA sastanke s Milanom Stojadinovićem, jugoslovenski konzul, koji sebe u svim izveštajima potpisuje kao Karlos, dolazi po jasnim uputstvima iz zemlje, koje kasnije s grupom obaveštajaca i poverenika studira na sastancima Juga. Kako kaže u izveštaju sa sastanka 3. decembra 1952. godine, koje "Novosti" premijereno objavljuju iz Stojadinovićevog dosijea u arhivi Udbe, s bivšim predsednikom vlade treba pričati o sledećem:
"Pitanje njegovog puta u Evropu i razlozi da se upozna sa aktuelnim događajima u zemlji, s akcentom na ekonomsku situaciju izazvanu poslednjom sušom. Upoznati ga sa novostima u vezi sa njegovom sestrom, primiti diskusiju u vezi sa bratom, ako je on počne na osnovi koja je još ranije precizirana, i postaviti sledeće zadatke po ustaškoj emigraciji: da deluje u pravcu ukidanja ustaškog "Radio časa" i pruži proširene podatke o delovanju ustaške vlade u Monte Videu, o čemu je na poslednjem sastanku govorio. Po srpskoj emigraciji: da utiče na emigrante koji vode list `Srpska zastava`, da ova piše više protiv ustaša, a da se u pisanju protiv FNRJ ograniči na najnužnije".
- Pošto sam mu doneo tri flaše šljivovice on se našalio da jednu pošalje Peronu, dodajući kako je ranije došao do nekih kolekcija cigareta koje je poklonio nekim argentinskim ministrima. Pokazana mu je jedna kutija naše “Makedonije” i on je zamolio da ponudi cigaretama službenike u drugoj kancelariji - počinje svoj izveštaj Karlos.
Po povratku iz kancelarije, Stojadinović odmah postavlja očekivano pitanje: “Da li ima šta novo u vezi s njegovim bratom?”.
KARLOS nastavlja pripremljenom metodom “da mu je sestra dobila honorarno zaposlenje od Direkcije za informacije i da je to pitanje potpuno okončano, ali da je pitanje brata mnogo teže i da pre svega zavisi od njega”.


Бели Вид пише:MILAN STOJADINOVIĆ U TAJNOM ARHIVU UDBE (5)


Brige zbog brata

PIŠU: VELJKO LALIĆ I UGLJEŠA BALŠIĆ

DRUGI razgovor Boška Vidakovića i Milana Stojadinovića, 22. 8. 1952. godine, bio je mnogo neposredniji. Atmosfera je, kako piše Vidaković u svom izveštaju, koji “Novosti” ekskluzivno objavljuju iz dosijea Milana Stojadinovića u tajnoj arhivi Udbe, već bila pogodna - za obostrani nastup i konačno otkrivanje karata.
- Stojadinović me pitao da li šta znam o njegovom bratu - piše Vidaković. - Rekao sam mu da sam nešto malo obavešten i da znam da je njegovom bratu sada znatno bolje, da radi intelektualne poslove, da je sam ili sa još jednim u sobi...
On se začudio da je njegov brat tako žestoko osuđen, navodeći da nije napisao ni jedan jedini članak u “Vremenu” i da on, prema tome, nije ni sarađivao s Nemcima; zatim, kada je već osuđen, zar nije mogao do sada da bude pomilovan, kada su pušteni i pomilovani mnogi ratni zločinci Nemci, pa čak i Stepinac.
- Odgovorio sam mu da o detaljima u vezi s njegovim bratom nisam upoznat, ali da pretpostavljam da ga je sama funkcija(glavni urednik dnevnog lista “Novo vreme”) u toku okupacije automatski morala da uvuče u tesnu saradnju. Momenat je bio tu. Izjavio sam da se teško oslobađaju kolaboracionisti takve vrste, ali i pored toga da sam spreman da se zainteresujem za slučaj.
Stojadinović je izjavio da bi bio vrlo zahvalan i da bi bio time lično zadužen. Podvukao sam da smatram da će teško ići, ali da pretpostavljam da ću nešto moći da učinim u pogledu smanjenja kazne u početku, a kasnije možda i više ukoliko se bude povoljno razvijala situacija.
ON je istakao da mu je poznato da ne može da se pomiluje nijedan kažnjenik koji nije izdržao pola kazne i da će kroz šest meseci Dragomiru proći pola kazne, te da će se time stvoriti pogodna situacija. Pošto smo još malo razgovarali o ovom slučaju i podvukao sam da mi on mora pomoći oko nekih problema, koji u svakom slučaju neće ići u ozbiljan raskorak sa njegovim ličnim uverenjima. Konstatovao sam da se obojica nalazimo u istoj (patriotskoj) poziciji u odnosu na ustaše i njihovu delatnost u Argentini i u svetu, i da po tom pitanju on može mnogo da učini.
- Izjavio je da se potpuno slaže po ovom pitanju i da će bez ikakve rezerve učiniti sve što je njegovoj moći. Uveravao me je da ima dosta dobrih veza ovde među visokim funkcionerima, a i među diplomatskim korom. On tvrdi da mu je lični prijatelj pomoćnik ministra inostranih poslova preko koga je informisan o mnogim pitanjima i zvaničnim stavovima iz Peronove spoljne politike, mada je takođe dobro informisan i o unutrašnjim problemima kod svojih drugih veza. Kontakt je uspostavljen.
Sa Stojadinovićem smo se dobro razumeli. Jezik je postao neposredan, čak je počeo da dobija i profesionalni prizvuk - objašnjava prvi komunistički obaveštajac. - Ostavio sam mu da on mora u svakoj pogodnoj situaciji da diskredituje Pavelića i njegove, kod funkcionera vlasti, prikazujući ih kao nesigurne i kao potencijalnu opasnost za sam režim. Takođe sam rekao da su mi potrebne sve informacije do kojih može da dođe. Stojadinović je izjavio da potpuno shvata ovu potrebu i da je on do sada već koristio neke momente da podrije Pavelića.
POŠTO se razgovor kretao još izvesno vreme oko utanačavanja rada po ovom problemu, prešao sam na druga pitanja. Interesovao sam se u prvom redu o ekonomskoj situaciji i delatnosti Stojadinovića po toj liniji.
On mi je ispričao svoj položaj podvlačeći da je glavni urednik lista “Ekonomist” i savetnik vlade (La Plata) o ekonomsko finansijskim pitanjima, te da se sam praktično ne bavi trgovačkom delatnošću. Odmah je dodao da njegov zet ima tri preduzeća. Interesovao sam se o ekonomiji Južne Amerike, a posebno Argentine, zbog mogućnosti eventualnog plasmana naših proizvoda. Ispitivali smo mogućnost za eventualno angažovanje Radonjića, odnosno njegovog preduzeća u nekim budućim poslovima. Stojadinović je mislio da bi valjalo da se osnuje neka agencija u kojoj bi i on dao jednog čoveka, naravno, Argentinca, dok bi ja takođe trebalo da odredim jednog sposobnog čoveka koji bi vodio uglavnom sve poslove i koji bi, naravno, morao biti vrlo poverljiv. Zatražio sam da mi Stojadinović uradi ekonomsku analizu Južne Amerike, posebno Argentine, i da zatim ponudi predlog za eventualne poslove, što bi meni znato olakšalo ocenjivanje mogućnosti. Stojadinović je pristao da uradi jednu takvu analizu.
- Molio me da mu zaposlim sestru koja je pravnica i stanuje u Zorinoj 25 (Nada Glišić). Obećao sam da ću pomoći kod zaposlenja. Takođe tražio je da mu pribavim knjigu “Jedan kralj, jedna država, jedan narod”, jer mu je potrebna zbog memoara (predizborni govor sa slikama). Obećao sam da ću nastojati da je nađem i da je pošaljem. Molio me je da mu pribavim komplete “Politike” ili “Vremena” od 1935 do 1939. godine. Ništa mu nisam obećao. Postavljao je pitanje državljanstva.
Posle kraćeg dijaloga o beznačajnim stvarima prešli smo na problem utvrđenja veze, pošto sam podvukao da ne bih želeo da za naš aranžman znaju funkcioneri u poslanstvu. Stojadinović je postavio pitanje kako da se održava veza. Odgovorio sam mu da je moj lični prijatelj jedan Srbin koji radi u poslanstvu. Stojadinović je upao s pitanjem da li je to konzul (M. Piljuga). Odgovorio sam potvrdno. Stojadinović se saglasio rečima: “Vrlo dobro, on je Srbin - Bosanac”.

KĆERKI ULAZ SLOBODAN
BOŠKO Vidaković najviše je sumnjao u Stojadinovića jer je tražio da mu se dokumenta MIP-a, za pisanje njegovih memoara, zvanično proslede.
- Podvlačim da je Stojadinović insistirao da ove dokumente traži zvanično i pored toga što sam mu predložio da ako koji dokument pronađem pošaljem kopiju preko veze. Ponovo je postavio pitanje njegovih kuća, a u vezi s tim i njegovog položaja. Odgovorio sam mu da ću izvideti stvar i da ću odgovoriti, mada smatram da će svaki pokušaj u ovom pravcu biti jalov. Napominjem da na ovome nije mnogo insistirao. Kroz razgovor je pitao da li bi mogao da proputuje kroz Jugoslaviju - šaljivim tonom. Odgovorio sam da to ne bi bilo nemoguće ali bi njegova ćerka mogla lakše da prođe i da se čak zadrži jedno vreme - napisao je Vidaković.
NASTAVLJA SE
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:18 pm

Бели Вид пише:
- U februaru 1941. Cvetković je definitivno odlučio da reši problem Milana Stojadinovića. Kod Avguste (supruge Milana Stojadinovića) došao je Cvetkovićev prijatelj Dragi Jevremović, bivši narodni poslanik, i poručio joj da bi najbolje bilo da Stojadinović ode negde u inostranstvo, u neku neutralnu zemlju. MOJA snaja se nije složila, rekavši da bi svi pomislili da njen muž beži iz zemlje. Jevremović je zato zamolio da bar ne odvraća Milana, ako već neće da ga nagovara. Ona je najzad pristala i pitala ga koje su to neutralne zmelje. Jevremović je odgovorio: "Pa, recimo, Grčka". Ali Grčka nije neutralna, ona je u ratu s Italijom, nije prijatno biti bombardovan. Neutralnih zemalja malo je ostalo, Švajcarska... "Švajcarska ne dolazi u ozbir", to mi je Dragiša izričito kazao, odgovorio je Jevremović: "Jedino Grčka...ili Egipat..." Stojadinović je kategorički odbio. U inostranstvo neće nigde, pa čak ni u Švajcarsku. Dr Jevremović je bio izuzetno razočaran, ali se posle tri dana vratio i saopštio da Stojadinović mora da ide u Grčku. Bivši predsednik vlade pozivao se na Ustav po kojem niko ne može biti proteran iz svoje zemlje. Ništa nije pomoglo. U utorak, 18. marta, u 14 časova prešao je granicu... S ručnom tašnom, zimskim odelom i ključevima od kofera koji su već bili u Beogradu krenuo je Stojadinović na put od 10.000 kilometara. U tropske krajeve. 27. marta najmoćnija politička ličnost Kraljevine Jugoslavije bio je na brodu koji ga je vodio na Mauricijus. NJegovu ženu Avgustu sutradan je pozvao general Simović i rekao joj doslovce, zapisuje Milan Stojadinović u svojim memoarima: - Veoma nam je žao što se gospodin Stojadinović sada ne nalazi u zemlji. On bi nam bio veoma potreban... Možda će uspeti da se vrati. Molio sam britanskog poslanika da preko svoje vlade izdejstvuje da se gospodin Stojadinović smesta vrati natrag. Očekujem njegov odgovor pa ću vam se javiti. Istog dana popodne general Simović se ponovo javio Avgusti: - Vaš suprug se nalazi na putu za Mauricijus, na brodu koji je napustio Aden, poslednje pristanište. Uveravaju me da će Stojadinović odmah biti vraćen, čim prispe na udaljeno ostrvo. Milan Stojadinović je na Mauricijus stigao polovinom aprila 1941. godine. Kraljevina Jugoslavija prestala je da postoji.

VEST da je Stojadinović predat Englezima brzo se pročula. Prvi je objavio engleski radio s neskrivenim oduševljenjem. Nemačka štampa i radio prećutali su ceo slučaj. - Svakog dana u 13 časova javljala su se preko berlinskog radija dva američka novinara i davali svako po pet minuta vesti njujorškog "Broudkasting korporejšn". Te su emisije bile vrlo interesantne jer su Nemci Amerikancima za njihove emisije na engleskom jeziku davali stvari koje se nisu mogle videti ni u jednom nemačkom listu. Tako sam 19. marta čuo sledeću vest američkog spikera: "Na današnjoj konferenmciji za štampu, predstavnik Nirhenštrasea rekao je da je nemačko ministarstvo spoljnih poslova obavešteno od svog poslanstva u Beogradu da je Stojadinović otputovao u inostranstvo, ali da cilj i okolnosti ovog puta nisu poznati". Meni je odavno bilo jasno da su Nemci znali za odluku kneza Pavla i Cvetkovića. To je bilo dogovoreno na tajnom sastanku Hitlera i kneza Pavla u februaru 1941, kada su se dogovorili da Pavle preuzme presto.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:19 pm

Бели Вид пише:Izbori za narodne poslanike Kraljevine SHS 1938.

Na decembarskim izborima, od oko 4.080.000 upisanih birača glasalo je oko 3.039.000.

1. Jugoslovenska radikalna zajednica dr Milan Stojadinović - 1.643.783, odnosno 54,08 odsto glasova.

2. Udružena opozicija dr. Vlatko Maček - 1.364.527, odnosno 44,9 odsto glasova.

3. Narodni pokret "Zbor" Dimitrije Ljotić - 30.734, odnosno 1,01 odsto glasova.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: др Милан Стојадиновић (1888 – 1961)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 10:20 pm

Др Милан Стојадиновић [мемоари "НИ РАТ НИ ПАКТ"]

За оно што сам у животу постао, највише имам да благодарим своме оцу Михаилу. Он је сељачки син, као што је у оно време било 90% становника. Рођен је у селу Стопањи, близу вароши Крушевца, који је једно време, у средњем веку, био престоница српских владара. Његов отац звао се Лазар, а прадеда Стојадин, од кога смо ми после добили породично презиме и звали се Стојадиновић, према тадашњем обичају и наређењу Карађорђевом, на почетку ХúХ века, о обавезном увођењу породичног имена. Мајка мог оца звала се Станојка, рођена Мутавџић, о којој ми је отац са пијететом говорио. Она је подносила највеће жртве само да би њен син „лепојко" (мој отац је у младости био врло леп човек) могао да „сврши школе": А „свршити школе" није било лако. Од Крушевца до Београда - железница није било - мој отац је ишао пешке: шест дана. Када је свршио правни факултет, добио је прво намештење у Крагујевцу и становао код Јане, удове Марка Марковића, богатог грађевинског предузимача. Јана је била врло енергична жена. Три пута се удавала и један од њених мужева био је Крсмановић, у чијој се кући, на Теразијама, у Београду, 1. децембра 1918. прогласило уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Код удовице Јане становала је њена сестричина Милица, кћи Владимира и Јелисавете Павловић, родом из Горње Врбаве, код вароши Горњи Милановац, у Србији. Три године чекао је мој отац младу девојчицу Милицу док није навршила 17 година и онда су се венчали. Годину дана доцније родио се њихов први син, 4. августа 1888. у Чачку, где је мој отац био премештен у тамошњи суд. Дали су му име Милан, вероватно услед тога што је у то време владао краљ Милан Обреновић, а кум је био присталица те династије. То прворођенче био сам ја. Моја мајка такође је била врло лепа жена, прави представник чисте шумадијске расе, из оног центра Србије, око планине Рудника, у чијој су најближој околини букнула три српска устанка: први под Карађорђем Петровићем (1804), други под Милошем Обреновићем (1815), оба против турске окупације, и трећи под пуковником Дражом Михаиловићем (1941) против немачке окупације, у Другом светском рату.

Целог свог живота мој отац је правио судску каријеру. Прешао је све степене, од најмањег па до највишег, то јест до судије врховног касационог суда. Кад је на свршетку година старости био пензионисан, он је још неколико година вршио адвокатску праксу. Као дугогодишњи судија и адвокат, он је познавао психологију људи, имао велико лично искуство и тешко да би га неко могао у нечему преварити. Када би му се скренула пажња на извесну личност да буде опрезан у говору с њом, он би - пола у шали, пола у збиљи - имао обичај да каже: - Не брини! Имао сам ја посла и са већим зликовцима! Поузданост у себе и у своју оцену људи и прилика огледала се и у начину његовог говора. Често би узимао тон ироничан, показујући своју супериорност, али увек на начин да то другог не увреди. Исто тако много је волео да се шали и да прави вицеве на туђи, али и на свој рачун. Када би му неко хтео да поласка да је, с обзиром да је родом из најближе околине Крушевца, и он такође један од потомака српских јунака, који су у борби против Турака гинули на Косову пољу "за крст часни и слободу златну", он би тај комплимент одбијао са осмејком: - Најбољи Крушевљани пали су на Косову пољу поред свог цара... Као судија, он се држао строго правних прописа, законских права и дужности, био строго моралног схватања, како у јавном, тако и у приватном животу. Са својом женом, мојом мајком, живео је у највећој слози и љубави. Никад нисам чуо да су икада измењали коју опору реч. Према мени мој отац је био и отац и друг. Правили смо шетње и излете пешке по околини Крушевца. Када бисмо пролазили поред кога историјског места, он би ми у две речи објашњавао њихов значај. Порекло мог оца из околине престонице цара Лазара и моје мајке са Рудника, као и њено сродство са херојима из времена борбе Срба за своју националну слободу, утицали су на мене да сам са највећим интересовањем читао све што сам могао наћи у уџбеницима историје и народним песмама о боју на Косову и о Првом и Другом српском устанку против Турака. То моје прво васпитање у кући мојих родитеља било је, дакле, упућено у чисто српском, националном духу. С друге стране, материјалне штете које смо трпели због прогона, којима је мој отац био изложен као члан Радикалне странке, у борби против последњег краља из династије Обреновић, изазвали су код мене огорчење на деспотизам краљевске самовоље и будили дух борбености ради тријумфа демократских начела и поштовања човекових права.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 3 госта