Крвав срп и чекић

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Нед Мај 08, 2011 11:46 pm

The Communist Holocaust
Compiled by Chris Banescu (contributors: Scott Manning, Victims of Communism Memorial Foundation)

In October 1917, the Bolshevik Revolution gave birth to the deadliest ideology in human history – Communism. In less than 100 years, Communism has claimed more than 100 million lives. Today, it continues to enslave one-fifth of the world’s people.

A free people cannot afford to forget the evils of Communism. We cannot allow the atrocities of Lenin, Stalin, Mao, Pol Pot, Ho Chi Minh, and Castro to fade into the background of history. We must not forget the trail of blood and tears this utopian deception has left behind.

It is a great moral failing that so many do not know the extent of Communism’s atrocities. While the horrors of Nazism are well known, who knows that the Soviet Union murdered 20 million people? Who knows that China’s dictators have slaughtered as many as 60 million? Who knows that the Communist holocaust has exacted a death toll surpassing that of all of the wars of the 20th century combined? (Victims of Communism Memorial Foundation)

The following estimates represent citizens killed or starved to death by their own Communist governments since 1918. These numbers do not include war dead. The governments are sorted by body count (highest to lowest). All numbers are mid-estimates.

A detailed bibliography is listed at the end of this page. While this list is as complete as I have been able to determine, it is evolving. Some numbers are incomplete and there are still five Communist countries that have the potential to kill more of their citizens. (Scott Manning)

Communist Holocaust: 100+ million dead, hundreds of millions more tortured, imprisoned, and enslaved

Communist Holocaust Body Count: 149,469,610

People’s Republic of China
Body Count: 73,237,000
1949-Present (57+ years and counting)
R.J. Rummel originally estimated China’s body count between between the years of 1949-1987 to be 35,236,000 (Rummel 1994). This excluded 38,000,000 million that died of famine during the Great Leap Forward. After the release of Mao: The Unknown Story, Rummel became convinced that the Chinese government was directly responsible for the famine, thus increasing his original estimate by 38,000,000 (Rummel 2005). 1,000 was added for Tienanmen Square in 1989 (Courtois 1999).

Union of Soviet Socialist Republics (USSR)
Body Count: 58,627,000
1922-1991 (69 years)
The body count only covers the years 1923-1987 (Rummel 1996).

Russian Soviet Federated Socialist Republic
Body Count: 3,284,000
1918-1922 (4 years)
This body count does not include the 6,210,000 killed in the civil war (Rummel 1996).

Democratic People’s Republic of Korea
Body Count: 3,163,000
1948-Present (58+ years and counting)
1,663,000 is attributed between 1948-1987 excluding the Korean War (Rummel 1994). 2,500,000 is the mid-estimate for those who starved to death between 1995-1998 (U.S. Committee for Human Rights in North Korea 2006).

Body Count: 2,627,000
1975-1987 (12 years)
The body count estimate is complete (Rummel 1994). The offical country name was Democratic Kampuchea during Pol Pot’s reign and then known as People’s Republic of Kampuchea afterwards.

Democratic Republic of Afghanistan
Body Count: 1,750,000
1978-1992 (14 years)
The body count estimate is complete (Courtois 1999).

Body Count: 1,670,000
1975-Present (30+ years and counting)
The body count covers the years 1945-1987 for Vietnam/North Vietnam and excludes 1,062,000 from the Vietnam War (Rummel 1994).

People’s Democratic Republic of Ethiopia
Body Count: 1,343,610
1974-1991 (17 years)
The body count includes 10,000 political assasinations during 1977-1978, 1,000 children killed in 1977, 110 massacred in an Orthodox church in 1975, 80,000 during the civil war between 1978-1980, 250,000 that died in 1982 through Transit Camps, and 2,500 killed in a bombing raid (Courtois 1999). Another 1,000,000 is added for the famine during 1984-1985 (BBC News 2000).

Yugoslavia Flag Socialist Federal Republic of Yugoslavia
Body Count: 1,072,000
1945-1992 (47 years)
The body count only covers the years 1945-1992 excluding 100,000 from the Tito Partisans between 1941-1944 (Rummel 1994).

Chinese Soviet Republic
Body Count: 700,000
1931-1934 (3 years)
The body count only includes the Jiangxi and Fujian provinces (Chang 2005). Although Mozambique has 700,000 to its name, the Chinese Soviet Republic produced more bodies in a shorter time period and the estimate is low.

People’s Republic of Mozambique
Body Count: 700,000
1975-1990 (15 years)
100,000 civilians murdered between 1986 and mid-1988 (Young 1991) and 600,000 starved to death between 1975-1985 (Courtois 1999).

Socialist Republic of Romania
Body Count: 435,000
1947-1989 (42 years)
The body count only covers the years 1947-1987 (Rummel 1997).

People’s Republic of Bulgaria
Body Count: 222,000
1946-1990 (44 years)
The body count only covers the years 1948-1987 (Rummel 1997).

People’s Republic of Angola
Body Count: 125,000
1975-1992 (17 years)
The body count only covers the years 1975-1987 (Rummel 1997).

Mongolian People’s Republic
Body Count: 100,000
1924-1992 (68 years)
The body count only covers the years 1924-1987 (Rummel 1997).

People’s Socialist Republic of Albania
Body Count: 100,000
1946-1991 (45 years)
The body count only covers the years 1944-1987 (Rummel 1997).

Republic of Cuba
Body Count: 73,000
1961-Present (45+ years and counting)
The body count only covers the years 1959-1987 (Rummel 1997).

German Democratic Republic
Body Count: 70,000
1949-1990 (41 years)
The body count only covers the years 1948-1987 (Rummel 1997).

Socialist Republic of Czechoslovakia
Body Count: 65,000
1948-1990 (42 years)
The body count only covers the years 1948-1968 (Rummel 1997).

Lao People’s Democratic Republic
Body Count: 56,000
1975-Present (31+ years and counting)
The body count only covers the years 1975-1987 excluding 47,000 war dead (Rummel 1997).

Hungarian People’s Republic
Body Count: 27,000
1949-1989 (40 years)
The body count only covers the years 1948-1987 (Rummel 1997).

People’s Republic of Poland
Body Count: 22,000
1948-1989 (41 years)
The body count only covers the years 1948-1987 (Rummel 1997). Excludes 1,585,000 from ethnic cleansing between 1945-1950 (Rummel 1994).

People’s Democratic Republic of Yemen
Body Count: 1,000
1969-1990 (21 years)
The body count only covers the years 1969-1987 (Rummel 1997).


BBC News (2000, April 6). Flashback 1984: portrait of a famine. Retrieved May 7, 2006, from http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/703958.stm

Chang, Jung, & Halliday, Jon (2005). Mao: The Unknown Story (1st American ed.). New York: Alfred A Knopf.

Courtois, S., Werth, N., Panne, J., Paczkowski, A., Bartosek, K., & Margolin, J. (1999). The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. United States: Harvard University Press.

Rummel, R. J. (1994). Death by government. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers.

Rummel, R. J. (1996). Lethal Politics: Soviet Genocide and Mass Murder Since 1917 (1st paperback ed.). New Brunswick, NJ: Transaction Publishers.

Rummel, R. J. (2005, November 20). Reevaluating China’s democide to be 73,000,000. Retrieved April 5, 2006, from http://freedomspeace.blogspot.com/2005/ ... to-be.html

Rummel, R. J. (1997). Statistics of Democide: Genocide and Mass Murder since 1900. Charlottesville, Virginia: Transaction Publishers.

U.S. Committee for Human Rights in North Korea (2006). Failure to protect: a call for the UN Security Council to act in North Korea. United States: DLA Piper.

Young, Lance S. (1991). Mozambique’s sixteen-year bloody civil war. Retrieved November 1, 2006, from http://www.globalsecurity.org/military/ ... 91/YLS.htm
Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод Милица » Сре Мај 11, 2011 8:00 pm

talican пише:The following estimates represent citizens killed or starved to death by their own Communist governments since 1918. These numbers do not include war dead. The governments are sorted by body count (highest to lowest). All numbers are mid-estimates.

Имам неки утисак да је текст написан из угла неког капиталисте (можда се варам) али истакнуте су неке битне ствари, а овај део који сам подебљала је најбитнији. Једноставно не може да се пореди убијање ратних непријатеља у рату са убијањем сопственог народа у миру. Комунизам је у теорији неприродан, а ту неприродност показује и у пракси, само на много крвавији начин.
Шта год ми мислили о ратовима, мени се чини да је природније да нпр. Србин убије ратног непријатеља који није Србин, у рату, него да Србин убије Србина "класног непријатеља", у миру, због идеологије, а ПОГОТОВО због идеологије која у својој суштини оспорава национални идентитет. Осудити некога ко је стварно издајник нације и националних интереса је једна ствар, али осудити неког ко је непријатељ, издајник или потенцијални издајник НЕПРИРОДНЕ идеологије је нешто сасвим друго. Уосталом, немогуће је да постоје милиони и милиони издајника нације - такви су само појединци, који су или "изроди" или људи који имају неку власт, положај, и утицај на нека дешавања. А чим нека идеологија има на десетине милиона непријатеља и издајника у народу којим влада, и види их у најобичнијим људима без нарочитог утицаја, који су "криви" зато што су противници владајуће структуре који се не боје да о томе јавно проговоре, или су пронационално оријентисани, или су побожни, или им је деда оставио велико имање - то већ много говори о тој идеологији.

А и данас постоји апсурдан став по коме нпр. Милан Недић није био частан човек, а спашавао је СРБЕ, све Србе, и идеја спашавања Срба га је највише водила у свему што је радио... А с друге стране комунисти су наводно били часни, иако су после тога осуђивали и убијали српску интелигенцију, па чак и равногорце који су се у рату борили против истог непријатеља као и они. Да су равногорци победили комунисте после рата, тј. да се вратила монархија, убеђена сам да не би радили комуњарама оно што су комуњаре њима. Можда је то све на нивоу "шта би било кад би било" али свакако се не би дешавале отимачине и убијања српске интелигенције. Иначе мислим да је добар број партизана, поготово обичних војника, ушао у рат само зато што су осетили дужност да учествују у ономе што се око њих дешавало (да не спомињем оне које су партизани једноставно "покупили" под морање, пролазећи кроз њихова села), и да добар број њих вероватно није осећао никакву приврженост према овој идеологији. Ово говорим зато што не бих да се стекне утисак да нападам СВЕ партизане као нечасне борце и тако то. Али сматрам да је број правих искрених комуниста растао са чином у војсци, а управо они су после рата почели да се баве убијањем "класних непријатеља" и сличним активностима које показују право лице комунизма.
Димитрије Љотић је сјајно упоредио идеју комунизма са идејом да у шуми сво корење дрва треба да се уједини против стабала, грана и лишћа, и лепо је рекао да то само води одумирању сваког дрвета појединачно, тј. целе шуме, а не добробити корења.

Ако неки народ већином жели да има комунистичку власт, треба да је има. Али ипак не могу да имам лепу реч за оне који су убијали свој сопствени народ у име неприродне идеологије по којој национални идентитет не треба да се негује.

Корисников грб
Поруке: 340
Придружен: Чет Окт 29, 2009 2:08 pm

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод Милица » Пон Мај 16, 2011 12:08 am

Ево још мало племенитости од оснивача ове племените идеологије:

Корисников грб
Поруке: 340
Придружен: Чет Окт 29, 2009 2:08 pm

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Чет Мај 19, 2011 10:12 pm

Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Суб Мај 21, 2011 5:26 am



поздрав партизана и усташа
Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Суб Мај 21, 2011 5:45 am

Saradnja partizana i ustaša i revizija novije nacionalne povesnice


Kako vreme sve više i više prolazi nakon preminuća „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ i kako sve više i više blede filmske trake o „herojskoj patriotskoj borbi“ Titovih partizana u kojima inače Bata Živojinović rešava sudbinu Drugog svetskog rata tamaneći čitave armije „domaćih kvislinga“ (ali prvenstveno onih sa kokardom na šajkači ili šubari), esesovaca i ostalih okupatora i to sa samo jednim okvirom municije u šmajseru istina o pravom karakteru te borbe na područjima tzv. Neovisne države Hrvatske polako ali sigurno dokumentovano ugledava svetlo dana domaće znanstvene povesti. Tako npr. isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje (do sada samo „četničku propagandu iz inozemstva“) o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana, tj. o hrvatsko-hrvatskoj „crno-crvenoj“ anti-srpskoj saradnji. U ovom konkretnom slučaju koji bismo ukratko elaborirali radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru Gacke doline.

Gacka dolina kao i čitava Gacka oblast je dobila naziv po reci Gackoj, a prostirala se od Medaka preko Gospića i Gorskog Kotara, pa sve do Srpskih Moravica na severu nedaleko od granice sa Slovenijom, tj. Kranjskom. Na ovom prostoru su se nalazile italijanske, ustaške, partizansko-komunističke i četničke („Dinarska četnička divizija“ pod komandom bivšeg popa, a ratnog vojvode Momčila Đujića) vojne formacije. Partizani sa sovjetskim vojnim oznakama su tokom čitavog ratnog perioda pokušavali vojnim udarima gerilskog tipa da preotmu ovu zonu od četnika Dinarske divizije, ali im to nije polazilo za rukom i zbog toga što se lokalno srpsko (većinsko) stanovništvo uglavnom opredeljavalo za četnike, a ne za partizane, a jedan od krucijalnih razloga za ovakvo prestrojavanje je bila i vidljiva saradnja partizana sa koljačima Srba – hrvatskim ustašama, kao i činjenica da su partizanski odredi komunističkog tzv. „Glavnog štaba Hrvatske“ svojim ponašanjem na terenu učestvovali u genocidnoj politici ustaškog Zagreba prema lokalnim Srbima. Upravo na ovim prostorima je i došlo za vreme Drugog svetskog rata do otvorene i nedvosmislene saradnje ustaša i partizana, a jedan od klasičnih primera je slučaj sa saradnjom na terenu između dva rođena brata Hrvata – Ive Rukavine, komandanta „Glavnog štaba Hrvatske“ i Juce Rukavine, komandanta najzloglasnije ustaške bojne formacije – „Crne legije“ (izvor: Mane Pešut, knjiga Revolucija u Lici, str. 181-217. Mane Pešut je bio komandant bataljona „Dinarske četničke divizije“. Nakon rata je emigrirao u Nemačku gde je napisao spomenutu knjigu koja je istorijski izvor prvog reda, s obzirom na to da ju je pisao očevidac. Pešut je u Nemačkoj uređivao časopis Beli orlovi).

O kakvoj konkretnoj vojnoj saradnji na terenu se u ovom slučaju radilo govori spomenuti izvor iz prve ruke kazujući da su komunističke formacije povučene na „narodni zbor“ u selo Kunić i to u trenutku kada 1.500 ustaško-koljačkih crnokošuljaša prodire preko Korduna i Like. Dakle, u trenutku kada jedan rođeni brat Hrvat prodire sa svojim koljačima da zatre sve što je Srpsko koliko se to može u datom momentu, u tom istom trenutku drugi brat Hrvat umesto da brani narod od pokolja svoje vojne formacije povlači sa pravca prodora formacija drugog brata na konferentisanje! Dakle, oni koji bi trebalo da brane narod od pokolja umesto da to i rade idu na seoska politička posela!

Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut:

„I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju, a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše“.

Ovo svedočenje umnogome podseća na slučaj „Kragujevačkog oktobra“ iz 1941. godine kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih!

Međutim, ovde nije i kraj priče o dva brata Hrvata iz obitelji Rukavina (koliko još ima ovakvih priča o nacionalno-bratskoj saradnji ustaša i partizana pokazaće vreme). Naime, postoji i svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS a koji je bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. godine (da se podsetimo da su Saveznici u okviru antifašističke koalicije na ovoj konferenciji koja je trajala od 28. novembra do 1. decembra priznali pokret Josipa Broza Tita kao saveznički i antifašistički pod pritiskom Staljina). Ovaj američki oficir je svojim rođenim očima video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Iliju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira:

„Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’“ (ovo svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića je štampano u časopisu Pogledi, Kragujevac, br. 74, 11. januar 1991).

Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada 1941-1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta, Sidnej, Australija, 1987, 507 stranica, na stranicama 205. i 206. doslovce piše sledeće:

„Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj“.

Na isti zaključak o partizansko-ustaškoj saradnji na prostorima čitave NDH nas navodi i još jedna mapa pod naslovom „Pokolji Srba u Jugoslaviji (april 1941–avgust 1942)“ a koja je štampana u knjizi: Knežević L. Radoje i Živan, Sloboda ili smrt, privatno izdanje pisaca, Sijetl, SAD, 1981, stranica 44.

Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika
(major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942, gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj) objavljena su 2005. u beogradskom stručnom časopisu „Vojnoistorijskom glasniku“ i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“ (citat preuzet iz knjige: Ravnogorska omladina u ratu 1941 – 1945. Sećanja i kazivanja, grupa autora, knjiga druga, Beograd 2008, Vojna štamparija Beograd, stranica 332).

Na kraju, evo i jednog dokumenta iz domaćih arhiva koji nedvosmisleno ukazuje na direktnu fuziju partizana i ustaša. Radi se, naime, o naređenju Vrhovnog štaba tzv. „Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih jedinica“ kao strogo poverljiva depeša zavedena pod brojem 785 od dana 25. jula 1943. Deo naređenja koji je za nas u ovom trenutku relevantan glasi:

„Da što pre uhvatite vezu sa ustašima drugom Drekalom, koji je upućen iz glavnog štaba Ustaškog u Zagrebu. On obilazi ona mesta u kojima se nalaze ustaške jedinice i propagira odnosno naređuje fuziju ustaša i partizana...a u vezi dobivenih instrukcija iz Zagreba. Do sada je obišao sve ustaške jedinice koje se nalaze u Primorju, a kao najzadnje obišao je Imotski. Posle sastanka u Imotskom otišao je javno u Zapadni deo Imotskog sreza po selima: Studenici, Aržano, Lovreno i Čista, da bi sa njima utvrdio detalje. Sa njim sarađuje Boglić ustaški stožernik iz Omiša, kao i većina fratara Franjevaca, koji za njegov račun vode najžešću propagandu u tom pravcu. Ovi podaci primljeni su od druga pukovnika A. Jovanovića, kao potpuno tačni dostavljaju vam se radi orijentacije. U vezi ovoga stupite odmah u vezu sa drugom Drekalom i ukoliko to nijeste učinili u vezi ranije izdatih instrukcija otpočećete na toj bazi organizaciju „U-2“ teritorije“ (citat preuzet iz već spomenute knjige: Ravnogorska omladina u ratu 1941 – 1945..., stranica 336).

Umesto zaključka, predlažemo relevantnim državnim i naučnim organima i institucijama Ostataka Srbije (ali po mogućstvu i Hrvatske i Bosne i Hercegovine) da preduzme sledeće konkretno-operativne radnje u cilju stvaranja objektivne slike ko je bio ko i ko se borio protiv koga i zašto na prostorima bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu:

· Da se formira kompetentna moralno-znanstvena „Komisija za utvrđivanje pune istine o učešću jugoslovenskih naroda i narodnosti i vojno-političkih formacija u Drugom svetskom ratu“ a koja bi imala sledeće zadatke:

1. da proverava autentičnost i validnost već objavljenih dokumetata čija sadržina odudara od do sada zvaničnih titoističkih udžbenika i lektire o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji (uključujući i proveru autentičnosti i validnosti dokumenata navedenih u ovom tekstu kao i do sada objavljivanih zvaničnih „partizanskih“ dokumenata o „Narodnooslobodilačkoj borbi“ u po raznoraznim Zbornicima NOB-e),

2. da pronalazi nova i objavljuje do sada neobjavljena a postojeća autentična dokumenta iz domaćih i inostranih arhiva koja odudaraju od povesnice Drugog svetskog rata u Jugoslaviji zacrtane u okvirima moralno-političke linije Sabranih dela Josipa Broza Tita (and company),

3. da se nakon realizacije prve i druge tačke, ukoliko je to potrebno, pristupi re-pisanju, tj. reviziji, dosadašnje titoističke istoriografije.

· Da se, ukoliko Komisija dokaže da je to potrebno a na osnovu ispunjavanja zadataka iz navedenih gornjih tačaka, na omotnicama partizanskih filmova Veljka Bulajića (and company) koji se nalaze u slobodnoj prodaji, kao i na koricama dosadašnje školske i nacionalne lektire o Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu iz vremena radničkog samoupravljanja, a na osnovu zakonskog akta koji bi se doneo, obavezno nalazi jasno uočljiva nalepnica sa natpisom „Naučna fantastika“ po ugledu na standarde Evropske unije po pitanju prodaje cigareta („Opasno po život“) i alkohola („Upotrebom ovog proizvoda rizikujete sopstveni i život svoje okoline“).

· Da u gorespomenutu državno-znanstvenu Komisiju ne uđe nijedan član iz sadašnje državne „Komisije“ za (ne)pronalaženje grobnog mesta posmrtnih ostataka Draže Mihailovića obzirom da su dokazali neefikasnost svoga rada (da li iz moralnih, stručnih, tehničko-materijalnih ili nekih drugih razloga nije nam poznato).

· Da se, ukoliko se gornje tačke pokažu kao relevantne, formira državna „Komisija za oduzimanje imovine i privilegija saradnika okupatora i njihovih kvislinga“ koja bi preispitala sve slučajeve uživalaca materijalnih, moralnih, finansijskih i imovinskih državnih beneficija nakon 1945. do danas bivših zvaničnih pripadnika tzv. NOVJ i njihovih direktnih potomaka. Na ovaj način prikupljena materijalno-finansijska sredstva bi se mogla uplatiti u državni „Fond za povraćaj srpskog etnografskog prostora“, a koji je između ostalog izgubljen i na osnovu partizanske saradnje sa ustašama (ako se ona dokumentovano i dokaže).

Vladislav B. Sotirović
Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод Svetovid » Нед Мај 22, 2011 12:10 am


"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Нед Мај 22, 2011 9:49 pm


Борци Прве пролетерске и Црнолегијаши, април 1942.
Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Пон Мај 30, 2011 11:16 pm

Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Крвав срп и чекић

Порукаод talican » Сре Јун 01, 2011 1:55 am

Корисников грб
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder


Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта