Иран - Персија

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Чет Јун 16, 2011 8:06 pm

KUHINJA BILDERBERG „KUVA“ NAPAD NA IRAN?

Jedna od glavnih tema ove godine biće, navodi se, i moguća vojna invazija Amerike na Libiju, kao odskočna daska za napad na Iran. Govoriće se i o globalnoj ekonomskoj krizi i opasnosti od kraha evro zone zbog problema u Grčkoj, Španiji, Portugalu i Irskoj.

Kanadski pisac Danijel Estulin, autor knjige „Klub Bilderberg“, tvrdi da ovu grupu čini oko 350 osoba, koje poseduju preko 80 odsto ukupnog svetskog bogatstva. Unutar Bilderberga se nalazi savet od 120 članova, koji funkcioniše kao svetska vlada iz senke.


http://www.srpskaanalitika.com/2011/06/ ... d-na-iran/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Нед Јул 17, 2011 11:25 am

"Izrael napada Iran u septembru?"

Izvor: Tanjug

Vašington -- Izrael bi mogao napasti Iran u septembru, izjavio Robert Baer, dugogodišnji oficir CIA koji je proveo više od dve decenije na Bliskom istoku.

Слика
Robert Baer (thedeadbolt.com)

Takav potez bi uvukao SAD u još jedan veliki rat i ugrozio američki vojni i civilni personal na Bliskom istoku i šire, rekao je Baer za radio stanicu u Los Anđelesu.

On nije obelodanio izvor predviđanja, ali je pominjao bivšeg šefa "Mosada" Meira Dagana koji je upozorio da je izraelski premijer Benjamin Netanijahu čvrst u odluci da napadne iranska nuklearna postrojenja.

"Skoro je sasvim sigurno da Netanijahu planira napada na (Iran) i to će verovatno biti u septembru, pre glasanja o palestinskoj državi. On se takođe nada da uvuče Sjedinjene Država u sukob," objasnio je Baer.

Bivši zvaničnik CIA je precizirao da će Izrael napasti Natanc i druga nuklearna postrojenja da unazadi njihove sposobnisti.

"Iranci će udariti nazad gde mogu: Basru, Bagdad", gde su SAD smanjile prisustvo svoje vojske, a čime će primorati tu zemlju da uskoči u sukob napadom na iranske mete, predvideo je on.


"Naše specijalne snage već traže iranske mete u Iraku i preko granice ( u Iranu) na koje ćemo mi udariti, suočavamo se sa eskalacijom. To je scenario noćne more. Nemamo dovoljno vojnika na Bliskom istoku da vodimo rat kao što je taj. Mislim da gledamo u ambis" rekao je Baer.

Kabinet izraelskog premijera nije komentarisao ovu izjavu. Izrael smatra Iran najvećom pretnjom po svoju egzistenciju, jer je iranski predsednik Mahmud Ahmedinžad pozvao na uništenje jevrejske države.

Izraelski zvaničnici tvrde da Iran razvija atomsku bombu što ta zemlja poriče, tvrdeći da je cilj nuklearnog programa proizvodnja energije. Izraelski lideri nisu odbacili opciju udara na iranska nuklearna postrojenja u slučaju da sankcije protiv Irana ne urode plodom.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Сре Авг 17, 2011 10:12 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Нед Авг 21, 2011 4:08 am

Бехемот против Левијатана, Хипербореја против Атлантиде, Крв против Злата, Иран против Америке

Верницима бога Мамона, жрецима и поклоницима либерално-капиталистичког и демократског уређења заједнице, којима су државе само пословнице Светске банке, а интереси централне банке интереси државе, и њиховим робовима, којима су усадили рационалистички начин мишљења, изјаве председника Ирана Г. Ахмадинеџада да је једном приликом (пре изласка за говорницу УН) осетио Алахов додир, и да се ирански народ припрема за долазак дванаестог, невидљивог Имама Махдија, вероватно изгледају као бунцање религиозног фанатика. За традиционалисте, ове (а и остале) његове изјаве сведоче о атмосфери која влада у Ирану, о путу којим је Иран кренуо после Конзервативне (Исламске) револуције, којом су Иранци одговорили на модерне, профане и Аријевском бићу стране идеје Либерализма, Капитализма и Демократије (Аријевац овде подразумева и духовну категорију).
Традиција нас учи да држава (заједница, мистични организам; Бела Хамваш наводи иранску свету књигу: „Бог је у пријатељству присутан двоструко, у друштву је присутан троструко; Бог је у породици присутан петоструко, међу браћом и сестрама присутан је деветоструко; међу оцем и сином присутан је десетоструко, у држави је стоструко присутан, у народу је десетохиљадоструко присутан.“) поседује духовну, есхатолошку мисију. Горе поменуте изјаве, као и оне да Израел треба избрисати са лица земље, и да је то давнашња жеља Иранског народа, и одређење Америке и Израела као Сатане, говоре нам да је у Ирану актуелно управо овакво поимање државе. Г. Ахмадинеџад подсећа на оне древне државнике који су своје доктрине заснивали на митолошким или теолошким схватањима.
Иранци (Аријевци), Синови Божији, Синови Светлости, у складу да аријевском Традицијом (коју баштини њихова садашња религија –Шиитски Ислам, као и бивша – Маздаизам), настављају стару и вечиту борбу са Синовима Таме (онима који су напустили вертикалу, који дају примат материји над духом, који верују у порекло одоздо...). Знаци времена нам говоре да се налазимо у оном периоду историје који Традиција назива Мрачно доба, и на чијем ће се крају појавити Син Божији, Спаситељ (у Ирану Махди, дванаести скривени Имам) праћен небеским војскама, који ће Синове светлости повести у одлучујући бој са Синовима Таме.
Крећући се од свог северног, окополарног завичаја, по крстоликој матрици (Север – Југ – Запад – Исток), понављајући судбину свога Оца, Бога, Аријевци су градили Свете Империје, центре Сакралног Знања, Традиције. На свом путу ка надисторији, напуштајући своја стара станишта, оснивали су нове империје, нове центре Баштине. У бившем центру, Сакрално Знање је временом бивало замагљено, дегенерисало се, и веома често је бивши центар долазио у сукоб са новим центром. Бивши сакрални центар, Атлантида, који се налазио на Западу (а чији су најизразитији представници САД, које се налазе на крајњем Западу, и Израел, као симбол вечитог Јеврејина – тип људског битисања који је антипод Аријевцу), налази се у сталном сукобу са Истоком (у коме се, као што нас учи Традиција, налази данашњи центар Сакралног Знања). То је сукоб два непомирљива типа човека (односно две могућности које се налазе у човеку), два светоназора, две цивилизације: ћифтинске, трговачке, меркантилистичке, демократске, либералне, капиталистичке, таласократске, рационалистичке, атеистичке..., против оне цивилизације, за чију бисмо девизу могли да узмемо стару Кикеронову мисао да није часно оно што је корисно, већ је корисно оно што је часно; или ону модерну Езре Паунда да је једино мерило богатства једног народа, његова част. То је онај стари сукоб копна против мора, хероја против трговца, Хипербореје против Атлантиде, Спарте против Атине, Рима против Картагине, крви против злата...
Данас, након завршетка хладног рата, у коме је Атлантида однела победу, и када се чини да ширењу њених „вредности“ у светским размерама, и стварању светске државе не стоји ништа на путу, народи који не желе да постану светски пролетеријат, и који желе да очувају свој верски, културни, национални и расни идентитет и политичку сувереност, ризикују да осете бес западног чудовишта (од изолације до директне војне акције). Приликом бирања између два зла не треба сметнути са ума изјаву „сиве еминенције“ америчке политике да је лоше бити непријатељ Америке, али је фатално бити њен пријатељ.
У монополарном свету (у коме је Русија сведена на ниво регионалне државе), сваки покушај противљења вољи Атлантиде завршавао се неуспехом (што знамо и из сопственог искуства). Једини могући пут (у складу са геополитичким законима „аутархије великих простора“), јесте стварање нове Свете (Евроазијске) Империје која ће почивати на вредностима веродостојне Традиције (тј. онолико колико се она сачувала), вредностима које су супротне „вредностима“ Запада. Јужни пол те империје, чија је осовина Берлин – Москва – Техеран, био би Иран, који би са својим расним и културним идентитетом, и својом континенталном политиком био центар гравитације и интеграције земаља средње Азије. Иран са својим „аријевским исламом“, (насупрот саудијском вахабизму и турском световном пантурском режиму, који су атлантистички опредељени), представља идеално решење за интегрисање исламских држава тог региона у будућу Евроазијску Империју.
И на крају, присетимо се да приликом свете тајне крштења, три пута пљунемо ка Западу говорећи: „Одричем се Сатане!“

Дејан Спасојевић
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Уто Сеп 20, 2011 11:35 pm

Obešeno 22 dilera droge

Слика

Iranske vlasti pogubile su u jednom danu 22 dilera droge, što je najveća ovogodišnja zbirna smrtna kazna u toj zemlji, prenose strani mediji. Vešanjem su, u nedelju, ubijeni zatvorenici teheranskog i karajskog zatvora.

Od januara do danas Iran je kaznio smrću oko 200 dilera. Tokom prethodne godine u ovoj zemlji zabeleženo je 179 vešanja, dok je u 2009. godini taj broj iznosio 388.

Prema šerijatskom zakonu koji je na snazi u Iranu, smrtna kazna se osim za dilovanje droge, izvršava i zbog ubistva, oružane pljačke, silovanja, preljube i homoseksualnog odnosa.

Islamska Republika Iran smatra da su smrtne kazne od suštinskog značaja za održavanje reda i zakona koje se primenjuju posle iscrpnog sudskog postupka.

(trojka.rs)
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод Che » Уто Сеп 20, 2011 11:48 pm

Ista priča kao i sa Irakom. Naravno da se internacionalni socijalisti moraju najsnažnije protiviti agresiji na Iran koja se priprema, ali takođe moramo da naglašavamo našu podršku eksploatisanom radništvu ove zemlje. Evo pisama koje su radnici Irana uputili predsedniku Venecuele, Ugu Čavezu - 1, 2 i 3.
"I know you are here to kill me. Shoot, coward, you are only going to kill a man."
- Last words of Ernesto Che Guevara
Корисников грб
Che
 
Поруке: 16
Придружен: Уто Сеп 20, 2011 8:02 pm

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Суб Окт 01, 2011 2:00 am

Хм...

SAD traži pomilovanje za iranskog pastora kojem prijeti smrtna kazna

Слика

WASHINGTON - Sjedinjene Američke Države su ocijenile su jučer da će Iran dokazati "potpuni prezir" prema vjerskoj slobodi ako vlasti pogube iranskog pastora koji odbija da promijeni svoju kršćansku vjeru i pređe na islam. "Sjedinjene Američke Države osuđuju presudu izrečenu pastoru Youcefu Nadarkhaniju "Izvršenje smrtne kazne bi bilo....

... novi dokaz potpunog prezira iranskih vlasti prema slobodi vjeroispovijesti", kazao je glasnogovornik Bijele kuće Jay Carney.

Nadarkhani (34) je prešao na kršćanstvo u 19. godini i postao pastor male evangelističke zajednice nazvane "Iranska crkva".

Uhapšen je u oktobru 2009. godine i osuđen na smrt zbog otpadništva od vjere, u skladu sa šerijatom na snazi u Iranu za muslimane koji se odriču svoje vjere. Sudsko gonjenje se poništava ako se osuđenik "pokaje" i odustane od konverzije.

U julu je Iranski vrhovni sud poništio prvu presudu o smrtnoj kazni za otpadništvo pastora iz Rashta izrečenu 2010. godine i vratio predmet lokalnom sudu tražeći da se optuženi pokaje. Pošto Nadarkhani to nije učinio, ostaje moguća njegova smrtna kazna.

"Pozivamo iranske vlasti da oslobode pastora Nadarkhanija i da poštuju svoju obavezu zaštite najelementarnijih ljudskih prava među kojim je sloboda vjeroispovijesti", kazao je Jay Carney.

(Vijesti.ba/Fena)
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Пет Нов 04, 2011 7:32 pm

Iran: Spremni smo za rat

04. 11. 2011. 14:57h | 24sata.rs

Iranci su juče upozorili zapadne države da su spremni za rat pošto su mnogi mediji objavili da SAD i Velika Britanija planiraju napad.

Слика
Ovako Iranci doživljavaju Ameriku - kao zombija

ranski ministar spoljnih poslova Ali Akbar Salehi je rekao da je Teheran spreman da kazni "svaku pretnju" dok se u svetu dižu tenzije zbog njihova nuklearnog programa.

"Amerika je na žalost izgubila svoju mudrost i razboritost u spoljnoj politici. Naravno da smo spremni na najgore, ali se nadamo da će dva puta razmisliti pre nego što krenu na Iran", rekao je Salehi tokom posete Bengaziju, prenosi "Dejli mejl".

U intervju turskim novinama "Huriet", Salehi je izjavio da je "Iran je uvek spreman na rat".

"Iran je uvek bio pod pretnjom Izraela. To nije nešto novo za nas. Već osam godina slušamo pretnje Izraela", rekao je iranski ministar spoljnih poslova i dodao da su oni ujedinjena nacija.

Zapadne zemlje planiraju napad, Izrael podržava

Слика
Iako IAEA još nije objavila izveštaj, zapadne diplomate su sigurne da Iran ima nuklearno oružje

Mnogi svetski mediji su pisali proteklih dana da SAD i Velika Britanija planiraju napad pošto su dobili izveštaje da Iranci imaju urana za četiri nuklearne bombe.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) se sprema da objavi podatake o navodnim iranskim eksperimentima sa nuklearnim oružjem, iako Iran neprestano ponavlja samo razvija program za mirnodopske svrhe.

SAD, Velika Britanija i Francuska žele da IAEA podeli informacije koje ima, dok se Rusija i Kina tome protive.

Juče je objavljeno da je Izrael uspešno testirao raketu koja može nositi nuklearnu bojevu glavu i pogoditi Iran. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu i ministar odbrane Ehud Barak stalno "agituju" za preventivni napad rotiv Irana.

Velika Britanije je potvrdila kako će se pridružiti SAD, ukoliko dođe do napada. "Želimo da pregovaramo o rešenju, sve opcije su na stolu", rekao je portparol britanskog ministarstva odbrane.

Posebna britanska jedinica već razrađuje planove napada na Iran. Traže se potencijalna mesta gde će razmestiti svoje brodove i podmornice opremljene raketama "tomahavk" i borbenim avionima sa preciznim bombama i projektilima.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод talican » Пет Нов 04, 2011 7:34 pm

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Иран - Персија

Порукаод Svetovid » Пет Нов 11, 2011 8:37 pm

Како је краљ Дарије изгубио царство

КАД ВЛАДАР ПОСТАНЕ КОЧИЈАШ

У самом средишту персијске војске сви су видели усхићеног Александра. Персијског великог краља нико није видео. Био је то преломни тренутак битке код Иса

Слика

У лето 336. године пре наше ере устоличен је нови владар Персијског царства. Преузео је управу над царством које се простирало од пустиња Либије, у северној Африци, до подножја Хималаја, у Индији. Више од два века Персија је била најмоћнија држава познатог света.
Величанствени дворац у Сузи, једној од престоница, чији зидови су били украшени сликама лавова, бикова, орлова и златним плочама исписаним подвизима славних претходника, био је мали да прими поданике који су дошли да се поклоне новом краљу краљева. Име му је било Арташта.
Као рођак великог краља Артаксеркса III учествовао је у рату који се водио против Кадузијанаца, народа који је живео југозападно од Каспијског језера. Током одлучујуће битке, један од кадузијанских првака који је, према описима, био прави див од човека, позвао је на двобој било кога од Персијанаца. Само Арташта се усудио да прихвати изазов, јер „међу Персијанцима није било већег јунака”. У двобоју је персијски ратник надвладао противника и тиме стекао велико поверење и захвалност Артаксеркса III. Као награду за јунаштво, добио је 340. године пре наше ере Јерменију на управу. Овом племенитом Персијанцу судбина је наменила главну улогу у предстојећим догађајима.
Годину дана пре његовог устоличења, неколико важних сатрапија (великих области), укључујући и пребогати Египат, побунило се против персијске власти. Побуну у Јерменији предводио је Арташта као њен намесник, с титулом сатрапа. Стекавши подршку већине осталих сатрапа, повео је војску на Сузу. Тамо је евнух Багоа, отровавши Артаксеркса III и поставивши на престо његовог немоћног сина Арсеса, већ две године владао из сенке. Багоа је био принуђен да се покори новом претенденту на престо. Према неким изворима, Арташта је по преузимању власти уклонио овог незгодног противника натеравши га да попије отров њему намењен. Сада, као нови краљ краљева, узео је титуларно име Дарије (перс. Darayavahush – Онај који подржава добро) и био је трећи владар који је с тим славним именом владао Персијским царством.

Отворен пут

Антички писци га описују као човека „мирног и благог” и „праведног и милостивог”. Велики краљ Дарије III одмах је показао да има искуства у управљању и владању. Повратио је мир унутар царства умиривши побуне, а почетком 334. године пре наше ере победоносно је завршио поход на устанком уздрмани Египат. Причало се да се на престолу налази достојан наследник великог краља Артаксеркса III. Ипак, највећа претња царству долазила је са запада. Македонски краљ Филип II успео је да покори и уједини Грчку с намером да нападне Персију и припоји Малу Азију својој краљевини.

Али судбина се сурово поиграла с македонским владаром. Убијен је на свадби, а завереници никад нису откривени. Многи су, не без разлога, сумњали да је убиство било плаћено персијским златом. Дарију и његовим саветницима чинило се да је Филиповом смрћу решена озбиљна претња. Али у рано лето 334. године пре наше ере на азијску обалу Хелеспонта искрцао се млади Александар, син Филипов, нови краљ Македоније, предводећи очеву војску која је требало да донесе слободу грчким малоазијским градовима. Рат који је уследио заувек је променио ток историје и будућност Персијског царства.
Иако је Дарије био обавештен о искрцавању Македонаца, сатрапи који су управљали западним делом царства нису имали јасна наређења шта да предузму и како да се поставе према непријатељу. Они су одлучили да прихвате изазов и почетком јуна 334. године пре наше ере одиграла се битка на реци Гранику. Персијска војска потучена је до ногу, многи великодостојници су погинули и Александру је био отворен пут за покоравање Мале Азије. Он је према становништву освојених подручја поступао благо, било да су били у питању Грци или Персијанци, што је допринело да се бројни градови лако предају новом господару. Али отпор царства није сасвим утихнуо.
Мемнон, Грк пореклом с Родоса, полемарх (грч. polemarchos – војсковођа) „славан по својим заповедничким способностима, човек изузетне храбрости и вешт стратег”, како га је описао Диодор, озбиљно се супротставио младом освајачу. Био је човек од највећег Даријевог поверења. Иако га је Александар озбиљно поразио код Халикарнаса, Мемнон није био неко ко се лако предавао. Намеравао је да рат пренесе у Грчку и тако натера македонског војсковођу да се врати одакле је дошао. Али судбина је, по ко зна који пут, ишла Александру наруку. Током опсаде Митилене, на острву Лезбосу, Мемнон је изненада умро, подлегавши непознатој болести, почетком 333. године пре наше ере. Његова смрт натерала је краља краљева Дарија да пређе из удобности удаљене престонице Сузе у топли и спарни Вавилон. Ту је одржан низ саветовања шта да се предузме да би се зауставило даље Александрово напредовање.
На ратном савету дошло је до сукоба две супротстављене струје. Персијски великодостојници очекивали су од великог краља да сâм поведе војску и лично порази Александра. С Даријем на челу наши ратници храбрије би се борили, говорили су и сатрапи и заповедници „једнаких”. На другој страни, Атињанин Харидем, заповедник грчких плаћеника, саветовао је персијског владара да не ставља царство на коцку, излажући се ризику да изгуби битку и погине. Дарије је био у недоумици, чинило се да је био склонији да прихвати Харидемов предлог, али су се томе жестоко супротставили персијски великодостојници оптуживши Атињанина да само чека повољну прилику не би ли предао персијску војску Македонцима. Неправедно оптужени Грк бранио се називајући окупљене Персијанце незналицама и кукавицама. Оптужити племенитог Персијанца да је кукавица била је највећа могућа увреда. Разљућени Дарије, непромишљено и исхитрено, наредио је да се Харидем погуби на лицу места.

Никад доста

Саветовање је тако нагло прекинуто и Персијанцима је остала само једна могућност – велики краљ морао је лично да поведе војску у сусрет Александру. Антички писци говорили су о огромном броју персијских ратника. Аријан је записао да их је било преко 600.000, Диодор око 500.000, док је Курције Руф забележио да их је било 300.000, што је у сва три случаја велико претеривање. Персијска војска није премашивала 100.000 људи, при чему су велики део чинили робови, слуге и остало помоћно особље.

-------------------------------------------------------------------------------
ВОЈСКА ПЕРСИЈСКОГ ЦАРСТВА
Главни ослонац моћи персијских владара била је њихова војска. То је била велика и сложена организација, створена и развијена у складу с устројством самог царства. Војску је предводио сам краљ краљева или је, по потреби, постављао једног или више овлашћених високих заповедника из редова сатрапа или блиских сродника самог владара. Сатрапи су, по правилу, командовали јединицама мобилисаним у својој области, али су им понекад повераване и веће војске.
Језгро војске чиниле су јединице личне гарде великог краља. Хиљаду коњаника „једнаких” бирано је из племенитих персијских породица и они су се борили уз самог владара. Једино је њима било допуштено да размене обредни пољубац с великим краљем, што је био персијски начин поздрава међу једнакима по друштвеном положају. Друга гардијска јединица такође је бројала хиљаду ратника, овог пута пешадинаца „копљоноша”, такође пробраних из персијских племићких породица. Гарда је увек и свуда пратила великог краља и била је под његовим заповедништвом.
Ратници најелитније јединице персијске војске нама су познати као „бесмртници”, по имену које су им дали Грци. Име је водило порекло од обичаја да се пуна бројност јединице одржавала, независно од губитака у борбама, увек и непроменљиво на 10.000 ратника. „Бесмртници” су били одлично увежбани борци, храбри и фанатично верни великом краљу. Остале пешадијске јединице биле су мобилисане по потреби и одражавале су етнички састав царства. Било је ту Курда, Скита, Индијаца, Египћана, Арабљана, Етиопљана и припадника многих других народа и племена. Херодот наводи имена 29 различитих народа који су попуњавали ове јединице.
Права снага и ударна песница персијске војске била је коњица. Херодот каже да су мали Персијанци од своје пете године учени трима стварима: „да јашу, гађају из лука и говоре истину”. Опрема коњаника није се много разликовала од опреме пешадинца. Јахачи су ретко носили оклоп или шлем, док штитови уопште нису употребљавани. Појединци племенитог порекла носили су испод тунике грудни оклоп, по узору на „бесмртнике”. Снажније наоружање и оклоп имали су поједини скитски најамници, а вероватно и коњаници пореклом из Бактрије и Лидије.
-------------------------------------------------------------------------------

После марша од скоро три месеца, војска се улогорила у околини града Соха, у подножју Аманске планине, која је сиријску равницу делила од киликијског приморја и била озбиљна препрека за сваку тадашњу војску. Равница која је окруживала град одговарала је Персијанцима који су све наде полагали у многобројност пешадије и увежбаност коњице. Дарије је одлучио да ту сачека појачање које му је послао заповедник персијске флоте Фарнабаз. Он је, поштујући наређење, искрцао највећи број својих грчких најамника, њих више од 10.000, који су се, предвођени Тимондом, прикључили персијској војсци. Време је пролазило, али противник се није појављивао. Александрова војска као да је нестала. Македонска армија била је много ближе Персијанцима него што су ови то могли да замисле. Александар је послао Пармениона, искусног Филиповог заповедника, да заузме град Ис и извиди два планинска пролаза, Аманска врата, североисточно од Иса, и нешто јужнија Сиријска врата. Парменион је с лакоћом заузео Ис који су Персијанци напустили и сазнао да се противник налази на два дана хода северно од Сиријских врата, у Соху. Одмах је послао гласнике да о томе обавесте Александра. Македонски краљ није губио време, оставио је рањенике и болесне у Ису, сматрајући да су ту на сигурном, и похитао с главнином војске. За само два дана прешли су око сто километара и придружили се Парменионовој претходници. Убрзо су стигли нови извештаји извиђача: ни трага од персијске војске.

Александар и његови заповедници нису могли да претпоставе да је Дарије ратнике повео преко севернијег пролаза, Аманских врата, и да се сада налазио иза леђа македонске војске. Тек кад су у логор пристигли ретки преживели из Иса, околности су постале јасније. Дарије је, говорили су, освојио Ис и на окрутно побио већину тамо остављених болесника и рањеника. Персијски велики краљ намамио је Александра у клопку и сад је држао једини пут за снабдевање који је преостао Македонцима.
Александар је одмах наредио још један усиљени марш, овог пута на север, истим путем којим су већ прошли. За време кратких одмора војницима није било дозвољено да напуштају колону, нити да се одвајају од оружја. Напред је ишла пешадија, коњица је остала у заштитници, у случају још горих вести, да се Персијанци можда налазе и иза леђа македонске војске. По изласку из теснаца на равницу прешли су у борбени поредак, тако да су брда била на десном, а море на левом крилу фронта. Река Пинар била је тек нешто више од десет километара одатле. Њене обале биле су покривене појасом неправилног, крупног шљунка. На појединим местима речни ток био је усечен у стене висине око седам метара. Међутим, било је и делова на којима је обала била нижа и омогућавала је лакше прелажење. Како се река приближавала мору, обале су постајале ниже и песковите.

Борба за живот

Војска персијског великог краља распоредила се нешто јужније од Иса, према унапред договореном плану, дуж северне обале Пинара. На крајњем десном крилу била је постављена готово сва коњица под заповедништвом Набарзана, предводника „једнаких”. Песком покривена равница речног ушћа требало је да буде погодна за кретање коњице. Средину и лево крило персијског фронта заузела је пешадија. Непосредно уз Набарзанову коњицу били су одреди кардака, лаке пешадије наоружане дугим копљима, њих око 10.000. У средишту је био краљ краљева Дарије III у бојним двоколицама, окружен гардом „бесмртних” и „једнаких”. Лево и десно од њега распоређена је фаланга од 12.000 грчких хоплита под заповедништвом полемарха Тимонде. На крајњем левом крилу било је постављено још 10.000 кардака којима је командовао Аристомед, а испред њих, уз саму реку, бројни стрелци. Остатак пешадије наоружан, како је писао Курције Руф, „моткама ватром зашиљеним”, остављен је у позадини, с очигледном намером да уопште не учествују у бици.
На другој страни, Александар је у близини реке зауставио војску и дозволио својим ратницима неопходан предах. Само једно одељење лаке пешадије потпомогнуто коњаницима напало је и поразило персијске трупе које је Дарије оставио у заседи. Било је касно поподне, али Александар није имао намеру да чека сутрашњи дан да би почео битку. Према првобитној замисли, на македонском левом крилу била је само грчка савезничка коњица, док је Александар на десно крило повео већи део остале тешке коњице. Међутим, пошто је уочио несразмеру у персијском коњичком распореду, наредио је да се сва тесалска коњица пребаци с десног на лево крило, уз море.
Да би заварао противника, упутио је Тесалце дужим путем, иза већ постројене фаланге пезетера и хипасписта. Тако је Парменион на левом крилу под својом командом имао пелопонеску и тесалску коњицу, односно нешто мање од 3000 коњаника. Испред крила постављени су критски стрелци, илирски чаркаши и пеонска лака коњица. У позадини, као резерва, била је распоређена фаланга грчких хоплита, плаћеника и савезника Коринтског савеза. Средину је чинило шест одреда фаланги пезетера којима су заповедали Коин, Пердика, Кратер, Мелеагар, Птолемеј и Аминта. Уз фаланге, на десном крилу, распоредио је три одреда хипасписта које је поверио Никанору. Коњицу на десном крилу чинило је 2000 хетера које је предводио Филота, уз још 800 лаких коњаника. Сасвим десно били су распоређени Агријанци, грчки пелтасти, македонски и трачки чаркаши. Као и код битке на реци Гранику, левом половином војске заповедао је Парменион, а десном Александар, предводећи агему, краљеву коњичку гарду.
Пред саму битку, македонски војсковођа пројахао је испред своје војске храбрећи ратнике. Узбуђени ратници одговарали су да не одуговлачи, него нека их одмах поведе преко реке у напад. Уз бојне покличе обеју војски, битка је почела. Први су до обале реке стигли коњаници предвођени Александром. Док су чекали да им се придруже фаланге тешке пешадије, нашли су се у домету персијских стрелаца с друге стране реке. Мноштво стрела раздражило је и коње и јахаче па је Александар изгубио стрпљење и одлучио да македонску коњицу поведе у јуриш. Он је био толико силовит да је персијске стрелце одмах натерао у паничан бег. Бежећи, они су ударили на кардаке постављене непосредно иза њих, изазивајући неред и процепе у пешадијској линији. Као бесне фурије Александрови пратиоци бацили су се на Персијанце разгонећи све пред собом, па „ниједан хитац копља ни ударац мачем није био неуспешан, јер је гомила ратника увек пружала готову мету. Многи су зато добили бројне ране спреда и падали, али су се до последњег даха очајнички борили и живот их је напуштао пре храбрости”. Отпор Персијанаца на левом крилу брзо је сломљен и Александру је био отворен пут за напад на самог Дарија, што је и био његов главни циљ, јер он није „тежио обичној победи над Персијанцима, већ таквој за коју ће лично бити заслужан”.

Удари и бежи

У самом средишту поретка македонске фаланге суочили су се с великим тешкоћама приликом прелаза Пинара. На њиховом делу фронта обала је била стрма и местимично покривена крупним шљунком. То је условило да се фаланга креће много спорије и дошло је до кидања јединствене линије њеног поретка. Македонски пешадинци зато су изгубили додир са својом коњицом која је много брже напредовала. Поред природних препрека, они су се суочили с равноправним противником, грчким хоплитима. Заповедник најамника Тимонда уочио је невоље Македонаца и наредио својим ратницима да нападну баш тамо где је противничка фаланга била највише растројена. Уследила је немилосрдна и бескомпромисна борба по свему равноправних противника. Грци су се трудили да надвладају Македонце, док су их ови нападали с фанатичном жестином, јер нису желели да „заостану за очигледним Александровим успехом, те да сачувају непомрачену славу фаланги, које су већ тада сматране непобедивим.”

Слика
Лик заробљене Статире, Даријеве супруге и предмет из његове ризнице

Уз морску обалу водио се ништа мање важан сукоб. Главнина персијске коњице прешла је реку и готово прегазила један истурени одред Тесалаца. Парменионова коњица узвратила је јуришем, да би се одмах потом повукла. Персијски коњаници, међу којима је било мноштво тешко оклопљених, имали су озбиљних мука у маневрисању због влажног песка у који су упадала копита коња. Покретљивији тесалски коњаници наставили су да их нападају, служећи се својом познатом тактиком „удари и бежи”, све док Парменион није довео појачања из резерве и успешно успорио напредовање Персијанаца.

Жртве панике

За то време македонски краљ, потпуно поразивши противничко лево крило, дошао је у близину Дарија. Неустрашиви коњаници „једнаких” одмах су се бацили на македонске хетере у намери да заштите свог владара. Даријев брат Оксијатро предводио је најхрабрије од њих у нападу на самог Александра. Борба је била толико немилосрдна да је „око Даријевих двоколица брзо настала гомила лешева”. У тој борби и Александар је био лакше рањен у слабине или бутину. Према неким изворима, ранио га је копљем сам Дарије, толико се македонски краљ приближио свом противнику. Ово је, можда, призор који приказује чувени мозаик нађен у Помпејима. Коњи упрегнути у краљевске двоколице били су потпуно подивљали од страха и задобијених рана, могуће је да је и краљевски возар побегао, био рањен или је погинуо. Због тога је Дарије морао да занемари достојанство свог положаја и „прекрши древни обичај који у Персији важи за краљеве”, те да преузме управљање двоколицама.
Било како било, призор усхићеног Александра окруженог хетерима у самом средишту персијског поретка могли су да виде готово сви борци обеју страна. Персијског великог краља Дарија није видео нико. Ово је био преломан тренутак битке. До тада, изгледало је као да битка никад неће престати, а онда одједном, као неким чудом, испред Александра је био празан простор и маса погрбљених леђа непријатеља који су се међусобно газили, трудећи се да што брже и што даље побегну.
Млади македонски краљ није дозволио да му тренутак личног тријумфа помути разум. Фаланга пезетера и даље је била у неповољном положају ухваћена у жесток обрачун с грчким хоплитима. Привремено одустајући од гоњења Дарија, Александар је издао наређење хетерима и хипаспитима да нападну Грке у бок и с леђа.
Жртава на обе стране било је много. У македонској војсци погинуло је око 500 ратника и преко 120 угледних Македонаца. Рањених је било много више, чак неколико хиљада, јер је битка била тешка и огорчена, водила се прса у прса. Персијски губици били су много озбиљнији. Антички извори претерују с бројем жртава на персијској страни, исто као што су претеривали с бројношћу војске великог краља. Тачан број жртава је непознат, али се сигурно радило о хиљадама погинулих и рањених. Током битке највећи број погинулих Персијанци су имали у самом средишту, око места где се налазио краљ краљева. Ту је погинуо Реомитра, заповедник персијске коњице у бици на реци Гранику, сатрап Египта Сабак и многи други виђенији Персијанци. Највише Персијанаца пало је пошто је битка била окончана, као жртве панике и немилосрдног македонског гоњења.

***
Пресудно за исход битке било је Даријево повлачење из борбе које су грчки историчари, необјективно, описали као кукавичко бекство. Мада је за племенитог Персијанца било најчасније да херојски погине на бојном пољу, велики краљ Дарије морао је да зна да би његова смрт изазвала сукоб разних супарника унутар Персије који би се сигурно претворио у крвави грађански рат. То би Александру омогућило да готово несметано освоји подељено и ослабљено царство. Зато се Дарије, поред осталог, одлучио на повлачење, оставивши своје поражене ратнике на милост и немилост противнику.
Ноћ после битке, Александар је провео у тек заузетом противничком логору, у шатору великог краља. Окружен незамисливом раскоши, тек тада је схватио какво богатство је пратило персијског владара у рат. Међу заробљеницима била је и Даријева породица, његова мајка Сисигамба, прва међу супругама Статира, шестогодишњи син Охо, и две кћерке, Барсина и Дрипета. Александар се сажалио над њиховом судбином и окружио их је послугом и краљевском части на коју су навикли, обећавши да ће се побринути да „не доживе ништа недостојно своје раније среће”.
Далеко на истоку, велики краљ Дарије, предводећи остатке персијских трупа, упутио се према Вавилону. Послао је македонском краљу писмо у коме је понудио откуп за ослобођење своје породице из ропства. Александар је то надмено одбио, називајући у одговору себе, први пут, краљем Азије. Пошто је добио недвосмислен одговор, Дарије је почео припреме за наставак рата прикупљајући нову персијску војску. Једну истину ипак није могао да сакрије – млади македонски краљ био је врхунски војсковођа и неустрашиви ратник који је постигао све што је намеравао кад је пошао у рат против Персије. Пред Александром је била, готово надохват руке, примамљива и жељена награда – круна неприкосновеног владара Азије. На другој страни, персијска војска била је поражена и десеткована, а краљ краљева Дарије био је потучен и понижен на бојном пољу. Будућност Персијског царства била је књига са само још неколико неисписаних страница.

-------------------------------------------------------------------------------

ВОЈСКА МАКЕДОНСКЕ КРАЉЕВИНЕ
Грчки историчар Диодор са Сицилије дао је детаљан опис војске коју је предводио Александар приликом искрцавања код Хелеспонта: „Од пешадије пребројано је 12.000 Македонаца, 7000 савезника и 5000 најамника којима је заповедао Парменион.” Македонска тешка пешадија била је подељена на шест одреда с укупно 9000 пезетера и три одреда од по 1000 хипасписта, док су велику већину од 12.000 грчких савезника и најамника чинили хоплити.
Диодор даље спомиње: „7000 Одриза, Трибала и Илира…” Ово су били лаки пешаци пореклом из Тракије и средњег Балкана, оштри и сурови борци, навикли на тешке услове ратовања. Хиљаду стрелаца и исто толико Агријанаца, припадника савезничког трачког племена, служили су као чаркаши.
„Коњицу је чинило 1800 Македонаца под заповедништвом Филоте, 1800 Тесалаца под заповедништвом Кале, 600 из остале Грчке под вођством Еригија и 900 трачких и пеонских продромоа које је водио Касандар.” Елиту коњице чинило је 1800 хетера, „садругова”, који су били најбољи коњаници свог времена.

Аутор је један од коаутора књиге „Стратегика: Кратка историја похода Александра Великог” у издању Завода за уџбенике, Београд


Аутор:
Никола Керавица
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 5 госта