Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Нед Дец 14, 2014 3:43 pm

Слика

Ovako se Jugoslavija reklamirala na Zapadu prije Drugog svjetskog rata

Ovi posteri dospjeli su u ruke nacista prije 70 godina i konačno su ponovo ugledale svjetlost dana.

Galerija "Swamm auction" riješila je da prikaže djela iz kolekcije Džulijusa Pola. Većina ovih postera je nastala prije Prvog svjetskog rata, a tek je 2008. vraćena porodici ovog umjetnika.

U njima nema marketinških trikova i namještenih poza, ove reklame su oda vremenu u kom je bio dovoljan lijep crtež da podstakne ljude da kupe kartu za krstarenje ili voz.

Internacionalna kolekcija sadrži destinacije od Austrije do Jugoslavije, SAD i Kanade. Takođe, mogu da se nađu starinske slike ekstravagantnih prekoookeanskih brodova, ekskluzivnih skijališta tog doba i čuvene francuske rivijere.

Većina ovih postera su unikati i u odličnom su stanju.
http://www.cdm.me//zabava/zanimljivosti ... dija_tab=1
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Svetovid » Пон Дец 15, 2014 6:15 pm

Анчи,
Раздвојио сам од СФРЈ у нову тему.
Ипак су то две различите државе, мада није да нема сличности.
:kafa

Слика

Слика

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Пон Дец 15, 2014 7:36 pm

одлично! сад имамо нову тему, и лијепо је почела, несвакидашње - постерима
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Уто Дец 16, 2014 5:26 pm

Где је злато Краљевине Југославије

Американци су из југословенског депозита узели 15.649,22 килограма монетарног злата и наплатили све оно што су у виду помоћи за време рата испоручили Титовим партизанима и Михаиловићевим четницима. Наплатили су и бомбе које су пред крај рата бацали на српске градове



Слика
Краљица Марија са синовима Петром, Томиславом и Андрејем

У другој половини тридесетих година прошлог века кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности, да се версајски систем распада и да је Немачка постала полуга која ствара нови поредак. То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора пронаћи своје место.

Увиђајући опасност по земљу и пре почетка Другог светског рата, Савет земаљске одбране Југославије доноси одлуку да се златне резерве полако склањају из Београда. Прво је део златних резерви пребачен у Енглеску, у мају 1939. године. Транспорт је извршен разарачем „Београд”.

У Енглеску је стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. Народна банка Краљевине Југославије у Лондону је већ имала 225 златних полуга, па је та резерва увећана на 44.886,61 килограм. Према свим расположивим подацима до којих је дошао историчар Миодраг Јанковић, уочи пуча 27. марта 1941. године Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.

После почетка Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. У Њујорк је из Енглеске транспортован 33.683,51 килограм злата. У енглеском трезору до краја рата је остало 11.203,10 килограма.

Средином 1940. године организована су још два транспорта: злато је повучено из Швајцарске и преко Атине упућено у Њујорк (344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата).

Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 41.666 килограма злата.

Тих дана, тачније 18. марта 1941. године, Народна банка продала је 20.002 килограма злата за 11.225.000 долара а новац је депонован код Бразилске банке.

У трезорима у земљи остало је 10.703,41 килограма: у ужичком подземном трезору 9.611,30 и у Сарајеву 1.089,80 килограма. Ово злато доцније су отеле усташе.

Злато из ужичког трезора (204 сандука) пребачено је у Никшић и склоњено у пећину Требјесу. Ни ту није дуго остало, већ је сутрадан пребачено на аеродром Крапино поље због транспорта у иностранство. На никшићком аеродрому остало је 190 сандука државног злата.

У авионе је, због мале носивости и превеликог броја „побегуља”, укрцано свега 14 сандука, са 674 килограма злата. Пучистичка влада понела је осам сандука (385 кг) а генералитет шест (289 кг). У авиону генерала Боре Мирковића било је највише, три сандука са златом.

Злато које су донели у Енглеску пучисти су морали да депонују у Енглеској банци. Од тога су исплаћиване плате министрима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру Другом и његовој браћи краљевићима Томиславу и Андреју до 1952. године.

То није било све. Пучистичке владе – генерала Симовића, Слободана Јовановића (две), Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића – имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну после рата је остало неутрошено свега 662.757,13 долара. Они су, у емиграцији, потрошили скоро 20 милиона долара.

Од злата које је остало у Никшићу, 100 килограма је украдено у хаосу око бекства владе. Италијани су отели 176 сандука или 8.393,22 килограма. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука са 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један, а Озна пет сандука и пренела их у Београд.

После дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата утврђено је да је у власништву ФНРЈ остало 49.033 од предратних 84.574 килограма монетарног злата.
Шта се десило са 35.541 килограмом?

Пучисти су поарчили скоро 20 милиона долара. Влада САД је проценила да је конфискована имовина њених грађана у Југославији, која је објективно вредела између три и четири милиона, вредна 17 милиона долара.

Тако су „наши савезници” Американци из југословенског депозита од 41.666 килограма монетарног злата узели 15.649,22 килограма и наплатили оружје, униформе, храну, возила, авионе – све оно што су у виду помоћи за време рата испоручили Титовим партизанима и Михаиловићевим четницима. Што је најбитније, наплатили су и бомбе које су пред крај рата бацали на српске градове.

Остаје чињеница да Карађорђевићи нису „побегли с народним парама”. Краљ Петар Други је из Никшића одлетео само с личним пртљагом. Кнез Павле је, с породицом, 27. марта 1941. године у поноћ, такође само с личним пртљагом, укрцан у воз који га је одвезао у Грчку, где је предат Енглезима, који су га интернирали у Кенију.
Иван Миладиновић
објављено: 10/03/2013
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Svetovid » Уто Дец 16, 2014 5:33 pm

На интернету кружи једна, по свему судећи фалсификована (можда грешим) "Дражина" изјава, али свеједно, погађа у суштину свих наших савремених проблема: „Лако је било Титу да ствара државу са краљевом омладином, видећемо какву ће државу створити његова омладина.“ :kikl :vamp
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Нед Дец 21, 2014 7:10 pm

За реформе питати и прошлост


Г. БУЛАТОВИЋ | 14. децембар 2003. 18:56 | Коментара: 0

Горан Николић, аутор занимљиве књиге, подсећа на ефикасну девизну политику у међуратној Југославији и стабилност динара као резултата вештих интервенција на берзама. Тада смо имали суфицит у трговини са светом.




БЕОГРАД - Често се, у необавезним разговорима, може чути да је динар некада, у време Краљевине Југославије, био једна од најјачих светских валута, да је био златан, као и да је био вреднији или бар једнак америчком долару.
- Можда су управо такве приче, вероватно добрим делом подстакнуте незадовољством због сталног обезвређивања домаће валуте у другој половини двадесетог века, и биле мотив да се заинтересујем за девизну политику и курс динара Краљевине Југославије - каже за “Новости” Горан Николић, аутор књиге “Курс динара и девизна политика Краљевине Југославије 1918-1941” која се недавно појавила у књижарама.

СРЕЂЕНЕ ФИНАНСИЈЕ
НА питање да ли је економија Краљевине Југославије заиста била таква да може бити узор и креаторима будућих трендова, Горан Николић каже да се на њега не може дати ни потврдан, ни одричан одговор.
- Оно што се свакако може рећи је то да је девизна политика у међуратној Југославији избегла велике пропусте карактеристичне за неке суседне земље, као што су потпуно обезвређивање валуте које онемогућава робни промет или, пак, превелику и дуготрајну прецењеност или потцењеност валуте - каже Николић. - Девизна политика је, и поред сложене политичке и економске ситуације у земљи и свету, дала значајан допринос креирању стабилнијег економског амбијента неопходног за пословање привредних субјеката.
Према Николићевим речима, толико помињана стабилизација југословенске валуте у другој половини двадесетих, била је, пре свега, резултат сређених државних финансија и значајних девизних интервенција на берзама, док су у тридесетим главни чиниоци одржавања релативно стабилне вредности југословенске монете били активна девизна и спољнотрговинска регулатива, уз суфицит у трговини са светом, јер је извоз стимулисан девизном политиком.
Аутор књиге “Курс динара и девизна политика Краљевине Југославије 1918-1941”, сматра да је врло занимљиво то што постоје многе аналогије између тадашње и данашње ситуације, које, према Николићу, могу да буду и поучне.

СКУПА КОНВЕРТИБИЛНОСТ
- НАЈВЕЋА сличност, која је понекад и запањујућа, постоји са курсном политиком и девизним режимом друге половине двадесетих година - тврди Николић. - И тада, а и данас, имамо формално флексибилни, а фактички скоро фиксни курс. У оба периода су извозни лобији и многи економски експерти снажно критиковали прецењеност домаће валуте која “уништава домаћу производњу и дестимулише извоз”. И тада, и данас, капитални део платног биланса бележио је платне суфиците.
С друге стране, тврди Николић, стопа раста друштвеног производа у другој половини двадесетих била је око 4,5 одсто годишње, што је била највиша стопа раста остварена у међуратном периоду.
Према његовим тврдњама, период стабилности и прецењености динара у другој половини двадесетих завршен је пројектом златног динара, са такозваних 100 дана конвертибилности из 1931. године.
- То је била исфорсирана акција која је произвела знатан одлив капитала из земље и пољуљала поверење у домаћу валуту - сматра Николић. - Улога краља Александра у наметању законске конвертибилности, коју су страни повериоци искористили да повуку знатне износе својих динарских потраживања у злату, била је вероватно одлучујућа, јер је то за њега био начин, показало се неуспешан, да прибави крупан политички поен. Био је ово, вероватно, један од најбесмисленијих монетарних експеримената и уједно једна од најкраћих конвертибилности у светској економској историји.
Последице, које због релативно брзог реаговања нису биле катастрофалне, сносили су сви становници земље. С друге стране, стабилност динара, посебно у другој половини двадесетих, свакако су резултат који оставља снажан утисак у порешењу са последњих шездесет година двадесетог века.

ПАРЕ ЧУВА - КРЕДИТОР
КРАЛЈЕВИНА Југославија је узимала зајмове на страни који су, поред јачања позиција платног биланса, делимично служили и за интервенције на берзи.
- Активност на закључивању зајма по што повољнијим условима показивала је да су креатори економске и девизне политике имали на уму и дугорочне последице зајмова - сматра Николић.
Према његовим речима, Краљевина Југославија користила је специфичне кредите. У време криза користила их је ради покривања дефицита у платном билансу. Новчана средства би стајала код повериоца и користила би се само у случају великих платнобилансних неравнотежа. Тај механизам сличан је позајмицама које је ММФ давао у другој половини двадесетог века.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Сре Дец 24, 2014 2:31 pm

Dan kada su letele kamilavke


Zorica Janković, kustos istorijskog muzeja srbije
vreme.com

"Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgažena svetosavska zastava. Da bi se branili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima."

Izvod iz pisma sa zaglavljem "Kancelarija Nj. V. Kralja" od 22. jula 1937. godine, trećeg dana posle litije, upućenog jednom višem činovniku Kraljevske kancelarije (Jovanović-Botoriću)

Na dan izlaska ovog broja "Vremena" navršiće se tačno 70 godina od događaja poznatog u našoj novijoj istoriji kao "Krvava litija".
Слика
Episkop Sava Trlajić

Tog 19. jula 1937. godine, Žandarmerija je grubo sprečilla sveštenstvo i građane, da u formiranoj litiji, posle molepstvija u Sabornoj crkvi, prođu glavnim beogradskim ulicama i mole se za ozdravljenje obolelog patrijarha Varnave. U opštoj tuči naoružane Žandarmerije s jedne strane, i sveštenstva (u odeždama i mantijama) i građana s druge strane, najviše je stradalo čelo povorke, posebno episkop šabački dr Simeon Stanković, koji se posle niza udaraca od žandarskih kundaka, našao raskrvavljen i onesvešćen na granitnoj kocki Ulice kralja Petra. Bila je to kulminaciona tačka tzv. Konkordatske krize, nastale iz sukoba vlade Milana Stojadinovića sa Srpskom pravoslavnom crkvom zbog zaključivanja ugovora sa Vatikanom o regulisalju položaja Katoličke crkve u Jugoslaviji.

Konkordat (lat. concordatum) je, dakle, ugovor rimskog pape sa nekom državom koji uređuje pravne odnose između Katoličke crkve i dotične države. Takav jedan akt bio je neophodan kralju Aleksandaru, jer je verovao da bi u rešavanju stalno aktuelnog hrvatskog pitanja (autonomija, uključujući tu i samostalnu hrvatsku vojsku), imao podršku Katoličke crkve. Kralj je verovao i da će Konkordat biti u direktnoj funkciji njegove politike popuštanja Hrvatima, u cilju očuvanja državne celine. U razgovoru sa francuskim ekspertom za konkordatska pitanja Šarlom Loazoom, Aleksandar će reći sledeće: "U mojoj zamisli, Konkordat treba da utvrdi princip da katolička veroispovest u pogledu njenog dostojanstva, njene slobode, materijalnog položaja njenih sveštenika, zaslužuje da bude stavljena na isti plan kao naša stara nacionalna vera."

Međutim, Srpska pravoslavna crkva po pitanju Konkordata nije delila kraljevo mišljenje. Ona je smatrala da bi sklapanjem ovog ugovora sa Svetom stolicom rimokatolici u Jugoslaviji bili u povlašćenom položaju, pa je po tom pitanju izrazila svoje neslaganje. Neodustajući od svoje namere, Aleksandar je zvanično stupio u kontakt sa Vatikanom, ali je, plašeći se otpora uticajne Srpske pravoslavne crkve i političkih faktora koji su je podržavali, to učinio oprezno. Tako će se tek kasnije saznati da je prvi nacrt Konkordata izrađen 1923. godine, drugi 1925, a treći 1931. godine.

U čekanju pogodnog trenutka da u Rim pošalje delegaciju da sa Svetom stolicom svečano potpiše Konkordat, Aleksandar je 9. oktobra 1934. godine stradao u Marselju, upravo od hrvatskih ekstremista (ustaša). Kako je prestolonaslednik Petar bio maloletan, prema Aleksandrovom testamentu, ulogu suverena je, kao prvi namesnik, preuzeo njegov bliski rođak knez Pavle. Nažalost, mnogo je detalja koji dovode u sumnju valjanost ovog testamenta, što će usložiti dalje događaje oko Konkordata.
Слика
Po izboru kneza namesnika ubrzo je na čelo vlade došao Milan Stojadinović. Knez je verovao da će ovaj vešti političar uspeti da nađe zajednički jezik sa Mačekovom Hrvatskom seljačkom strankom, tada najuticajnijom političkom strankom u Hrvatskoj, i time obezbediti političku stabilnost u zemlji.

Nastavak aktivnosti na Konkordatu bio je bitan uslov za tu saradnju, ali i za uspostavljanje čvršćih veza sa Italijom, koja je, pored Nemačke, pokazivala sve naglašeniji interes za Jugoslaviju kao strateško područje za svoje planove.

Mesec dana nakon što je Stojadinović stao na čelo vlade, Konkordat je u Rimu svečano potpisan; bilo je to 25. jula 1935. godine. U ime vlade Kraljevine Jugoslavije ugovor je potpisao ministar pravde dr Ljudevit Auer, a u ime Svete stolice kardinal Paćeli, kasnije papa Pije XII (1939–1958). Ali, da bi dokument postao punovažan, morao je još da prođe ratifikaciju u Skupštini i u Senatu. Stojadinović tu nije očekivao probleme, pa je jednom prilikom samouvereno izjavio da će Konkordat proći kroz Skupštinu "kao pismo na pošti".

Ali, proučivši sadržaj Konkordata, Srpska pravoslavna crkva je zauzela odbojan stav prema tom dokumentu i već 13. septembra, u vidu predstavke predsedniku vlade, izrazila svoj prvi protest, da bi ih u narednom periodu bilo još nekoliko.

Usledile su i rasprave u stručnim krugovima, koje su se putem knjiga, brošura, studija i novinarskih članaka prenele široj javnosti. Posebnu pažnju izazvala je primedba koja se odnosila na I član ugovora po kome bi se Katoličkoj crkvi priznalo "puno pravo da slobodno i javno vrši svoju misiju u Kraljevini Jugoslaviji". U posebnoj brošuri profesor Sergej Troicki je tvrdio "da je projekat Konkordata dao Katoličkoj crkvi misionarski karakter, kao da je Jugoslavija neprosvećena neznabožačka zemlja".

Najveći protivnik Konkordata bio je svakako patrijarh Varnava (Rosić). To je potvrdio i u novogodišnjoj poslanici za 1937. godinu, čije su štampanje vlasti zabranile, bojeći se patrijarhovog uticaja na javnost. Patrijarh se posle toga naprasno razboleo, a u javnosti se proneo glas da je otrovan. Njegovo zdravlje je bivalo sve lošije, što je još više podgrevalo političku atmosferu.

Ulje na vatru dolile su i posete ministara inostranih poslova Italije i Nemačke. Prvo je u Beograd iz Rima stigao grof Ćano, da bi isto veče (25. marta 1937) u Knez Mihailovoj ulici izbile velike demonstracije protiv profašističke politike Milana Stojadinovića. Isto se ponovilo i 9. juna, dan po dolasku u Beograd nemačkog ministra inostranih poslova fon Nojrata.

Ipak, Stojadinović nije odustajao od svoje namere da realizuje projekat Konkordata, pa je za 19. juli 1937. zakazao njegovu ratifikaciju u Skupštini. Obimne pripreme predsednika vlade oko pridobijanja poslanika da glasaju za usvajanje Konkordata urodile su plodom, pa je isti izglasan 23. jula sa 167 glasova, prema 129 koji su bili protiv ("Politika", broj10474. od 24. jula 1937. godine).

Isto popodne kada je u Skupštini bio usvajan Konkordat, u Sabornoj crkvi je održano drugo molepstvije za ozdravljenje patrijarha (prvo je bilo 25. juna), a potom i litija, uprkos zabrani vlasti za njeno kretanje glavnim beogradskim ulicama. Usledio je već opisani događaj, koji će kasnije biti nazvan "Krvava litija". Protesti u prestonici nastavljeni su i naredna dva dana, a ništa manje žučno nije bilo ni u Kragujevcu, Šapcu, Užicu i Mladenovcu. U svim ovim događajima nije zabeležen ni jedan jedini uzvik protiv Hrvata i Slovenaca. "Antikonkordatsku borbu masa je shvatila kao borbu protiv Vatikana, a ne protiv pripadnika rimokatoličke vere u Jugoslaviji" (M. Simić).

Međutim, ovako izvojevanu pobedu Stojadinović nije mogao da potvrdi i u Senatu. U noći između 24. i 25. jula, dan po izglasavanja Konkordata u Skupštini, umro je u svojoj 57. godini patrijarh Varnava, što je još više poremetilo odnose Srpske pravoslavne crkve i države. Bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa najbrojnijom crkvom u državi, i gubitka tako važnog oslonca za poljuljani režim, Stojadinović je poveo politiku pomirenja, pa je projekat Konkordata definitivno skinut sa dnevnog reda Senata 19. oktobra 1938. godine.

Međutim, time nije stavljena tačka na spor koji je deceniju i po rasplamsavao verske i političke strasti. Ni do danas nisu razjašnjene okolnosti pod kojima je umro patrijarh Varnava, a nije rešeno ni pitanje valjanosti kraljevog testamenta, po kome je knez Pavle postao prvi namesnik. Dok se ne pronađu ili ne budu dostupna valjana istorijska dokumenta, ta pitanja će čekati na razjašnjenje.

Tačku nije stavila ni druga strana potpisnica Konkordata. Svoje nezadovoljstvo što ugovor nije ratifikovan Vatikan je izrazio 16. decembra 1937. godine kroz reči pape Pija XI, koji je na svečanom konzistorijumu povodom ustoličenja novih kardinala rekao: "Doći će dan, a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren, doći će dan kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i aktivno primile tako veliko dobro kao što je ono koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji, i to ne samo radi crkvenog i verskog mira nacije, no i radi njenog socijalnog i političkog mira" ("Oservatore Romano" od 17. decembra 1937. godine).

Ove reči rimskog pape ostale su aktuelne do danas jer je "Katolička crkva u razdoblju od 1918. do 1992. bila vezana za jednu od dve svetske velike sile koje su težile dominaciji na globusu. Od 1922. za nju je karakterističan ‘filofašizam’, posle 1945. polako ga zamenjuje ‘filoamerikanizam’. U oba slučaja Katolička crkva je u društvima koja su bila protivna ovim svetskim silama vršila funkciju unutrašnjeg rušitelja stabilnosti i državne strukture." (M. Ekmečić)

Srpska pravoslavna crkva sa Vatikanom ima još otvorenih pitanja.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Пет Дец 26, 2014 12:36 pm

НАПАДИ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ НА САВЕЗ СОКОЛА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ


Соколи су водили борбу за рушење Аустро-Угарске и стварање Југославије. Насупрот соколима католички клерикалци су се борили за одржање Аустро-Угарске Монархије. Католички клерикалци су наставили своје активности после 1918. у Југославији. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била. Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на заторника просвјете и југославенства … Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !? Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем : „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (1)

Соколство као либерална организација телесног васпитања, била је од стварања Југославије у сукобу са католичким верским организацијама. О том сукобу писале су тадашње новине. Соколски Гласник пренео је из „Новог Свијета”, гласила Комунистичке партије Југославије бр. 21, од 2.9.1920. белешку „Рат Соколова и Орлова” у којој се наводило : „Један страшан рат започео је у Југославији : рат између Соколова и Орлова. Откад су Соколови, по извештају свију оних међу њиховим редовима, којима се не може вјеровати, задобили рат против Аустрије, ослободили југославенске крајеве – отада је њихова смелост порасла до висине соколске, и они су се окитили ловорикама нацијоналних хероја – барем на парадама. Њихова наиме идеологија јест демокрација и нација. Њихови душмани су Орлови. Орлови се додуше не хвастају да су национални хероји, равнајући се по оној : богу божје, цару царево, они су вјерно служили папи и Хабсбургу. Њихова наиме идеологија јест клерикализам и црква. ...”. (2)

После увођење шестојануарске диктатуре 1929. сва гимнастичка друштва су се ујединила у Савез Сокола Краљевине Југославије. Оснивана су нова друштва и сеоске чете. Католичка црква није се мирила са наглим порастом броја соколских чланова. Посланица католичког епископата против Сокола састављена је на

бискупској конференцији у Загребу 17. новембра 1932. а објављена је преко штампе и читањем у католичким црквама 8.1.1933. Тиме је почео отворени сукоб Католичке цркве и Савеза сокола. (3) У Извештају за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападај нас није изненадио, јер нерасположење са стране католичког епископата било нам је већ и од пре познато и осећали смо га на сваком кораку”. (4)

Сукоб Савеза Сокола и Римокатоличке цркве био је разматран и на седницама Народне скупштине и Сената Краљевине Југославије. Сенатор Јован Бањанин говорио је 28. марта 1933. о клерикализму као духовно опасној појави која шири верску мржњу и разбија јединство народа. За њега је Посланица била провокација клерикализма. За сенатора Милана Л. Поповића Посланица је била покушај бискупа да управљају државним установама. У свом говору истакао је : „... Католички епископат у Југославији створио је својом познатом Посланицом у једном делу католичког света забуну, ... са циљем да се старе, већ полузалечене племенске и политичке ране међу нама искористе тако, да свака културна и национална акција подвргне вођству извесни католичко-клерикалних кругова, који на тај начин и пред страним светом хоће да прикажу прилике у Југославији на начин, као да се у нас прогони католичка црква и као да се и соколска акција, ... води у знак борбе против хришћанства ... “. О раду Савеза сокола истакао је : „ ... У том правцу развија интензивну акцију наше Соколство, које из досадашњих и дојучерашњих партикуларистичких и религиозних раздвојености формира за будућност један јединствен менталитет у духовном и један јединствен фронт у физичком развитку нације.” (5)

Поводом антисоколске посланице Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, донео је 16 јануара 1933. у Београду „Изјаву Савеза Сокола Краљевине Југославије”. У њој се истиче да је Савез Сокола Краљевине Југославије на скупштини од 29 марта 1931. у Београду, изнео своје становиште о односу Соколства према вери: „да Соколство као идеја слободе признаје и слободу уверења и мисли сваког појединца, и да нарочито поштује свако верско уверење и осећање, сматрајући веру најсветијим делом унутрашњег живота сваког човека; да следствено једнако поштује и испољавање сваког верског уверења и осећања, и да сваки припадник соколске организације може слободно да извршава заповести и прописе своје вере и цркве.”(6) Савез Сокола штампао је „Изјаву Савеза Сокола Краљевине Југославије” и послао соколским друштвима и четама. Током 1933. Соколска жупа Мостар разаслала је за соколске књижнице по друштвима и сеоским четама 5.250 Изјава ССКЈ на бискупску посланицу. (7)

Програм и ставове сокола изразио је старешина жупе др Игњат Павлас на Главној скупштини Соколске жупе Нови Сад 29 марта 1936. у свечаној дворани Мушке гимназије у Новом Саду. Скупштину је отворио др. Игњат Павлас поздрављајући бана, изасланика команданта армије, ... . Подвукао је да бити добар соко значи и бити добар војник. У свом говору истакао је : „Није један народ онда ако говори једним језиком, него је један народ онда ако једно мисли, једно осећа и једно жели. Тој сврси служиће наше ... Соколство и ми нећемо стати све дотле, док не будемо могли речи : читав ... народ је ... Соколство, а читаво Соколство је ... народ”. Осврћући се на неједнаке прилике под којима се историјски развијао наш народ, раздвојен и разједињен, налазећи да је било људи који нису својски и свесно

пригрлили идеју ослобођења и уједињења, др. Павлас је наставио : „Наши идеали биће и јесу, да оне генерације мале деце васпитамо тако, да када постану људи забораве на грехе својих отаца, ... васпитати те генерације за подношење жртве за идеале нације и идеале државе.” О селу је истакао : „Оданде, са села долази снага која појачава град. Идимо у наша села, упознајно и ми њих и они нас, јер само оно што се упозна може се волети. А само за оно што се воли може се жртвовати.” Завршавајући свој говор Павлас се обратио соколима : „Желимо да вам у срцу буде отаџбина, а у мишицама ваша снага.” (8)

Сличне ставове изнео је Антун Гаудер, нараштајац из Винковаца. Пишући о соколској нараштајској школи на Палићу истакао је шта је задатак соколског образовања : „... једну заједницу и братску целину, јаку и способну да одолева свима нападима завидника и соколских противника, којима је наш успех трун у оку и који добро знају да ћемо им ми бити најжешћи противници и највећа препрека у њиховом разорном деловању. Створити таку заједницу циљ је ове наше нараштајске школе.” (9) Разматрајући судбину соколских циљева Лаза Поповић је написао : „... Али и на узмаку јесте у Соколству света честица заједнице и будућности. Ако је та заједница и та будућност још далеко, онда благо нама ако издржимо и дочекамо. Јер ми ћемо то и остварити. А ако сутра треба све да буде ? Ми смо спремни да полетимо први. Ако треба у повлачењу ићи још даље него што је данас, и чак до неких привидно крајњих или на изглед катастрофалних граница ? Па зар нисмо 1916 године то видели већ и многи од нас то и доживели ? Па шта се десило октобра и новембра 1918 године ?”.(10)

О томе какве су биле методе борбе клерикалаца против сокола види се из представке коју је Соколско друштво Дубровник упутило 28. јула 1938. Милану Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. (11) Упркос нападима сепаратиста и клерикалаца на соколе број чланова сокола је растао. У редовима Савеза Сокола Краљевине Југославије 1938-1939. било је 384.000 чланова, чланица, нараштаја и деце. (12) Лист Срба католика „Дубровник” пренео је 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу. (13)

После стварања Бановине Хрватске 1939. и доласка ХСС. на власт, дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. Напад на Соколски дом у Бетини трајао је од 19 до 23 часа, а нико се није појавио да заштити соколе и њихову имовину. Полупана је цела соколана, секирама су разбијена врата и

прозори. Сва имовина соколског дома била је запаљена. Чланови сокола били су несметано нападани од непријатеља. У Муртеру наоружана руља напала је куће сокола и пуцала из револвера. Изгредници су викали да треба убити и старешину и тајника сокола. У Тијесном је дошло до напада на кућу старешине Обратова, ... . Кроз прозор куће Анте Бибана, секретара Соколског друштва у Кустошији, испаљено је 11 октобра 1939. 7 метака, а исте ноћи испаљена су три метка у кућу Стева Грубића, члана сокола у Кустошији. Напади су учестали од кад су листови “Хрватски гласник” из Сплита и “Хрватски дневник” из Загреба отворили кампању против соколских домова. (14) “Хрватски дневник” је јавио из Шибеника да је “у поткровљу соколског дома у Бетини неко подметнуо динамит и да је зграда оштећена”. Загребачки “Обзор” од 21 октобра 1939. донео је вест, да у Бетини уопште није било никакве експлозије, нити да је дом оштећен. (15) У Соколском гласнику су истакли да су неке новине писале да су напад на дом у Бетини инсценирали сами чланови сокола. Чланови Соколског друштва у Бетини Томас Филип, Бранко Билић, Петар Јурош и Јере Микин били су позвани 2 новембра 1939. као сведоци на Срески суд у Тијесно, да сведоче о демолирању соколског дома у Бетини. За демолирање је оптужена група на челу са Миланом Босном. Старешина друштва у Бетини Томас Филип са осталим соколима пошао је пешке у Тијесно. На брегу Бисага приметили су групу људи, који су се спремали да навале на њих. Скренули су са пута, али су противници потрчали за њима, гађајући их камењем и испалили три метка из револвера, вичући “Хура Заштита !” и “Нећете на суд у Тијесно !” Соколи су приметили да су им са противне стране долазили нападачи, наоружани ловачким пушкама. Побегли су натраг у Муртер, одакле су известили жандармеријску станицу, због чега нису могли да приступе на саслушање у суду. Жандармима су изјавили да су препознали међу нападачима Марка Босну, Божу Сладића, Петра Микина, све из Бетине. Соколи из Бетине су изјавили у жупи Шибеник, да је истог дана извршен напад на кућу начелника соколског друштва у Бетини. И он је препознао нападаче, њих 20, и пријавио их жандармерији. (16) Насупрот хрватским листовима који су игнорисали паљење дома у Бетини, франковачки “Хрватски народ” орган др. М. Будака објавио је хвалоспев над демолирањем дома у Бетини. Истакао је да : “У Бетини, оближњем селу Шибеника, дошло је до необичне провале народних осјећаја. ... тамошњи соколски дом остао је без и трунка покретне имовине. Неке су новине јавиле о некаковом динамиту, који је био постављен под кров. .... Али је истина, да су сложни сељаци преко ноћи посве оголили то легло сваког зла. ... а било је и -- ”емиграната”. Папирнате објекте сваке руке појела је ватра. ... “. „Соколски гласник“ пренео је како су назвали зулукаферски хвалоспев “Хрватског народа”. Истакли су да док су “Хрв. Дневник”, “Хрв. Стража”, “Хрв. Гласник” па и ”Ново Доба”, јављали да је био постављен од непознатих људи динамит, или да није било напада на дом, или да су напад инсценирали сами соколи, дотле је Будаков лист похвалио сељаке због “освајања Бастиље”. „Соколски гласник“ констатовао је : „Али кад је требало рушити праве Бастиље, оне аустријске, онда су их рушили Соколи, док су им франковци покорно служили”. За писање “Хрватског народа” констатовао је „Таква глорификација злочинства не може се читати ни у централној Африци!”. (17) Једна група предвођена од Славка Сладића, напала је 18 децембра 1939. увече на кућу Петра Јуроша у Бетини, зато што је био члан сокола, и зато што су се у њој склонили

соколи Микин, Билић, Капов и Филипи, који су од противника били гоњени. Противници су полупали прозоре и врата, а Микин је био рањен. То је био већ пети напад на кућу Јуроша, а да нико од криваца није био кажњен, иако је сваки пут извештено среско начелство. (18)

У Горњој Жупи извршена је 1940. провала у просторије соколске чете. У листу „Дубровник” о томе : „Родољубци-провалници однијели су све књиге и списе чете, те неке дјелове намјештаја. Однесено је и једно Распеће које су Жупљани у своје вријеме поставили у соколску просторију као одговор на познату бискупску посланицу. Коментар је сувишан.” (19)

После Априлског рата 1941. Савез сокола је забрањен, а чланови изложени прогону. Многи соколи завршили су у логору Јасеновац. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву : „Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (20) Бивши старешина Соколског друштва Борово Тома Максимовић (21) као комесар за избеглице у влади Милана Недића настојао је да помогне избеглицама у окупираној Србији.

После Другог светског рата комунисти нису дозволили обнову рада Савеза Сокола. Комунисти су наставили да изједначавају соколе са клерикалним Орловима. Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу „Фискултура” 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу.(22)

Савеза сокола био је у Југославији у сукобу са Католичком црквом и њеним Орловима. Католички клерикализам био је непријатељ Југославије, а либерални соколи њени браниоци. Католичка црква се није мирила са порастом броја чланова сокола после 1929. Сукоб Савеза сокола и Римокатоличке цркве појачао се после бискупске Посланице 8.1.1933. Соколство је одговорило у својој изјави на Посланицу да поштује испољавање сваког верског уверења и осећања код својих чланова. После стварања Бановине Хрватске 1939. и доласка ХСС. на власт, дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. После Априлског рата 1941. Савез сокола био је забрањен, а чланови изложени прогону. Клерикална хајка против сокола настављена је у НДХ. После Другог светског рата комунисти су наставили да изједначавају соколе са клерикалним Орловима. Уместо Савеза сокола комунисти су створили Савез за телесно васпитање Партизан Југославије. Савез Сокола обновљен је 1992.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
http://www.cirilica-beograd.rs/tekstovi ... 49_14.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Aнa » Пет Дец 26, 2014 12:51 pm

тад као и за вријеме СФРЈ, па и после, увијек се тражио паритет: ако Хрвати направе злочин и прекршај одмах траже на српској страни злочин и прекршај које га нема али ће га измислит
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Краљевина Југославија 1918-1941 (идеали, политика, економија...)

Порукаод Svetovid » Нед Дец 28, 2014 4:19 pm

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 3 госта