СФРЈ

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Re: СФРЈ

Порукаод Фундаменталиста » Сре Авг 06, 2014 9:14 pm

Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Нед Авг 24, 2014 3:43 pm

:kafa

Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha

Predrag Rajšić · 24/02/2014

Ovaj tekst namenjen je svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija za vreme Tita bila izgrađena na stabilnim temeljima. Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore1 bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike2 država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.

Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi3 jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika.

Grafikon ispod prikazuje ukupni dug Jugoslavije od 1961. do 1980.4 i liniju kojom se može aproksimirati trend kretanja ukupnog duga. Linija je eksponencijalnog oblika i prilično verno aproksimira stvarni dug u periodu 1961-1980. Po ovom trendu, ukupni dug se uvećavao za oko 17.6% svake godine u tom dvadesetgodišnjem periodu. Da se se taj tempo rasta nastavio i posle 1980., ukupni dug bi danas iznosio oko 6 hiljada milijardi dolara. Kada imamo u vidu da je danas ukupni godišnji bruto domaći proizvod (BDP) svih bivših jugoslovenskih republika zajedno oko 200 milijardi dolara, jasno nam je o kakvoj se astronomskoj sumi duga radi. Ovo nam isto tako jasno govori da je rast duga koji se beležio između 1961. i 1980. bio jednostavno neodrživ.

Слика

Ovi brojevi stavljajuu odgovarajući kontekst stvarno uvećanje duga svih bivših jugoslovenskih republika sa oko 20 milijardi dolara 1980. na oko 150 milijardi danas. Tačno je da je 150 milijardi mnogostruko više nego 20 milijardi, ali imajmo u vidu da, kad se uzme u obzir pad vrednosti dolara, 20 milijardi 1980. i 100 milijardi 2014. imaju otprilike jednaku ekonomsku moć. Dakle, u realnoj vrednosti, spoljni dug bivše Jugoslavije se uvećao za oko 50% od 1980. do danas. Iako bismo svi mi možda voleli da je ta cifra manja, upoređeno sa udvostručavanjem spoljnog duga svake tri ili četiri godine pre 1980., to predstavlja dramatično smanjenje rasta. Ovo, naravno, ne znači da je trenutna zaduženost bivših jugoslovenskih republika povoljna i da su ekonomske politike tih država u dobrom stanju. To samo znači da je nerealno bilo nadati se da jugoslovenski dug može da ostane na na nivou od 20 milijardi dolara bez ozbiljnih strukturnih promena i smanjenja potrošnje.

Iako ovi brojevi nude potencijalno objašnjenje kraha jugoslovenske ekonomije osamdesetih, sam eksponencijalni rast duga ne bi nužno morao voditi krahu, ako je svrha zaduživanja vremenski ograničeno investiranje u projekte koji bi doneli povećanu produktivnost i time omogućili i uspešnu otplatu duga u budućnosti. Nažalost, to nije bio slučaj kada se radi o bivšoj Jugoslaviji.

Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak ekonomije zavisio od budućeg uvećanja duga. Da bismo razumeli zašto je jugoslovenski dug strmoglavo rastao i zašto je bio neotplativ, potrebno je hronološki analizirati trgovinski balans i indikatore produktivnosti Jugoslavije.

Trgovinski balans je makroekonomski pokazatelj odnosa veličine uvoza i izvoza jedne zemlje. Ako je trgovinski balans blizu nule, to znači da su uvoz i izvoz otprilike jednaki. Ako je trgovinski balans pozitivan, ta zemlja izvozi više nego što uvozi i kažemo da postoji trgovinski suficit, a ako je balans negativan, uvoz je veći od izvoza i ta zemlja je u trgovinskom deficitu.

Kada je ekonomija jedne zemlje u trgovinskom suficitu, strana valuta (kojom stranci plaćaju proizvode te zemlje) se nagomilava u zemlji izvozniku. S druge strane, strana valuta (kojom se plaća uvoz) se odliva iz zemlje čija ekonomija je u trgovinskom deficitu. Zemlje koje konstantno imaju negativan trgovinski balans se u isto veme zadužuju kod stranih kreditora da bi nadomestile nedostatak strane valute. Nije teško videti zašto je ovakvo stanje neodrživo na duže staze, tj. održivo je samo dotle dok strani kreditori žele da zemlji dužniku pozajmljuju novac.

Ako pogledamo ukupan jugoslovenski trgovinski deficit tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uviđamo da on ubrzano raste između 1970. i 1980. Štaviše, taj deficit raste čak i brže od jugoslovenskog spoljnog duga. Jedan deo te razlike bio je pokriven doznakama jugoslovenskih emigranata. Na primer, ukupne doznake emigranata su 1971. iznosile 1.3 milijarde dolara, a 1972. 2.1 milijardu.5 Ipak, ni priliv strane valute kroz spoljne kredite i doznake emigranata nije bio dovoljan da pokrije sav trgovinski deficit i spreči odliv strane valute iz Jugoslavije.6

Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a.7 Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji.

Слика

Struktura jugoslovenskog trgovinskog deficita bila je takva da su uvoženi uglavnom repromaterijali kao što su nafta i sirovine.8 Ovakva struktura proizvodnje ne obećava povećanje produktivnosti u budućnosti kojim bi se pokrio trgovinski deficit iz prošlosti i tako mogli otplatiti dugovi. Štaviše, iako je ukupni obim proizvodnje na nivou ekonomije Jugoslavije rastao jer se koristilo više resursa, produktivnost po jedinici uloženih resursa9 u većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. Sa takvom smanjenom produktivnošću, šanse za uspešno vraćanje kredita u budućnosti postaju nikakve.

Struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osetno tokom naredne decenije koja je obeležena odlaganjem otplate spoljnih dugova. Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP stagnira posle 1980., a od 1986. počinje da opada.

Ovi pokazatelji sugerišu da priča koju često čujemo o tome kako se bivša Jugoslavija herojski „digla iz pepela” posle Drugog svetskog rata nije potpuna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje. Drugo, teško je dati neku ocenu te priče ako ne znamo kako su se neke druge zemlje „digle iz pepela.” Zato, uporediomo BDP10 po stanovniku nekih zemalja koje su krajem četrdesetih godina prošlog veka imale približno jednak BDP kao i Jugoslavija tog vremena.

Pogledajmo šta nam istorijski podaci govore. Govore nam da su sve države koje su ovde prikazane, osim Mađarske i Bugarske, imale znatno veći rast BDP-a po glavi stanovnika nego Jugoslavija između 1947. i 1989. Dakle, možda se Jugoslavija herojski digla iz pepela, ali izgleda da su se Japan, Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Španija mnogo herojskije digle iz tog pepela.

Слика

Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapadne Evrope primile američku pomoć u vrednosti od preko 12 milijardi dolara u sklopu Maršalovog plana,11 ta brojka bledi u odnosu na 47 milijardi dolara koje je Jugoslavija primila kao reparacije za ratnu štetu u Drugom svetskom ratu,12 što u vidu industrijske opreme što u monetarnom obliku. Uz to, postoje jaki dokazi13 da je uloga američkih interesa predstavljenih u politici Trumana i Ajzenhauera u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope. Ta uloga sastojala se u pružanju političke i ekonomske podrške režimu kao protivteži „tvrdom” socijalizmu Sovjetskog Saveza i njegovih evropskih satelita. Dakle, ne možemo znatno bržu stopu rasta zapadnoevropskih ekonomija pripisati nesrazmernoj pomoći SAD-a u odnosu na Jugoslaviju.

S druge strane, Mađarska i Bugarska pokazuju sličan spor rast bruto domaćeg proizvoda kao i Jugoslavija. Osim što valja primetiti da su, za razliku od ostalih ovde prikazanih zemalja, Mađarska i Bugarska imale sličan ekonomski sistem kao i Jugoslavija, detaljnije objašnjenje razlika u brzini „dizanja iz pepela” je tema za posebnu analizu.

Ako pogledamo ostale ekonomske indikatore14 kao što su primanja po domaćinstvu, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta u poslednjih deset godina Titove vladavine. Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se meri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage)15 Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva.

Možda je vreme da revidiramo svoja uverenja o „herojskim uspesima” bivše nam domovine i priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Aнa » Сре Сеп 03, 2014 11:33 am

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 07, 2014 11:16 pm

:kafa
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/po ... i-koloniju

- Šezdesetih godina, Jugoslavija je imala prosečni industrijski rast od šest zarez jedan odsto, zdravstvo i obrazovanje bili su besplatni, pismenost je bila devedeset jedan odsto, a očekivani životni vek sedamdeset dve godine. To je službena statistika Svetske banke. Ali, to je sve počelo da se menja nakon što je neoliberalizam krenuo da se uvlači u trbuh Jugoslavije. Ne znam koliko je poznato da je Jugoslavija između 1979. i 1988. uzela čak šest kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, i da je samo mesec dana nakon Titove smrti potpisala najveći kredit koji je MMF ikada dao na svetu do tog datuma. Ono što je Jugoslavija morala da učini zauzvrat jesu, naravno, „strukturalne reforme“, a konsekventno, umesto da se situacija poboljša, došlo je do rapidnog pada razvoja, standarda života i masovnog otpuštanja radnika.

Od 1980. do 1987. industrijski razvoj pao je na 2,8 odsto, a 1987. već je bio na nuli, dok je 1990. dospeo na minus deset. Kada Srbija ovih dana iznova koketira s MMF-om, samo se setite koliko je ljudi bilo na ulicama 1987. Te godine, nakon šest kredita MMF-a, u čitavoj Jugoslaviji bilo je 1.686 radničkih štrajkova, u kojima je učestvovalo 288.686 radnika. Dalje zaduživanje neće ni podstaći proizvodnju, niti će izvući zemlju iz krize. Daljim zaduživanjem srljamo u novu katastrofu!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Фундаменталиста » Чет Сеп 18, 2014 10:05 pm



Oдличан ТВ Филм који најбоље описује како је функционисала привреда у СФРЈ.
Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: СФРЈ

Порукаод Aнa » Пон Сеп 22, 2014 1:01 pm

Оспоравана земља

Интервју: Мира Радојевић, историчар

Време када су нам границе биле тесне


Као што су после Великог рата спољне околности омогућиле настанак југословенске државе, тако су после пада Берлинског зида и рушења комунистичког поретка биле такве да су дозволиле и чак поспешиле њен распад

Мало ко је почетком 20. века могао да претпостави да ће будућност заједничке државе Јужних Словена бити оволико бурна. Још мање да ће се „троимена браћа”, у наредним деценијама још више поделити и, уместо уједињени 21 век дочекати удаљенији и разједињенији него икада. И док једни у томе виде доказ да је Југославија била „трагична грешка” и „гробница народа”, други у сада актуелним интеграцијама и чињеници да све државе настале распадом бивше СФРЈ теже уласку у Европску унију проналазе аргумент за тврдњу да је реч о модерној и напредној идеји чије ће се предности тек потврдити. Има, коначно, и мишљења да ће се Југославија обновити, али тек кад се промене међународне околности.

О свему томе, али и начину на који је створена Југославија, личностима које су обележиле њену историју, добрим и лошим странама југословенске идеје, узроцима који су довели до распада државе, савременим токовима и перспективи овог нашег простора, разговарамо са др Миром Радојевић, историчарем и доцентом на катедри за Историју Југославије Филозофског факултета у Београду. Реч је о стручњаку који је на ову тему написао већи број публикација и научних радова и који властита сазнања, настала анализом историјских извора дели са колегама из земље и иностранства, али и преноси на своје студенте.

Од стварања „прве” Југославије, прошло је, ево, већ девет деценија. Како из садашње перспективе гледате на тај чин?

Југославија, и „прва” и „друга”, настала је после великих ратова када се, на рушевинама старог, градио нови свет. Било је то, како је Милан Грол приметио, време „бунтовних расположења” и „бунтовних људи” којима су све границе биле тесне. Један други интелектуалац, Божа Марковић рекао је почетком 1918. да је за три године рата урађено више него што би се у миру урадило за тридесет. У контексту тих превирања, утисака које је на савременике оставио завршени рат и револуционарних расположења, треба посматрати идеју југословенства и њену реализацију. Она је, што су касније признавали и многи њени поборници, имала у себи нечег романтичарског, јер је превиђала проблеме са којима ће се тако створена земља сусрести. Али, југословенство је, без обзира на то, било модерна идеја којој су умни људи тог времена приступили са много практичног реализма и националне потребе. У њеној су реализацији видели цивилизацијски чин досегнут и за будуће генерације.

Значи ли то да Ви не делите, данас раширено, мишљење да је Југославија „била трагична, историјска грешка”?



Слика
Мира Радојевић Фото Б. Педовић



Мислим да је на стварање Југославије у научном смислу погрешно гледати као на „трагичну грешку”. Цео процес морамо проучавати на основу историјских чињеница, а не накнадне, по мом мишљењу често „опасне” памети. Такав приступ превиђа позитивна искуства и резултате једног седам деценија дугог историјског периода. Осим тога, Југославија је била једина држава у којој је било могуће реализовати идеју о животу већине Срба унутар истих граница, чему су тежили и други народи. Заборавља се да би, чак и да је била могућа, тзв. Велика Србија са свих страна била окружена ненаклоњеним суседима. Важно је истаћи и да је прва Југославија створена на темељима две напредне идеје – националне, која је подразумевала уједињење јужнословенских народа, и демократске, која је тежила модерној држави парламентарне демократије.

Историју Југославије обележиле су и харизматичне личности, као што су краљ Александар и Јосип Броз Тито. Каква је, по вашем мишљењу била њихова улога?

Нису без разлога савремени истраживачи прошлости казали да је „сваки вођа индивидуални одговор на колективну потражњу”. Југославију су чинили патријархални народи који нису имали ни довољно политичке културе ни дугу традицију парламентаризма. На улогу ових личности утицале су и околности у којим су живели. Кад је реч о краљу Александру он је, без сумње, био велика историјска личност, храбар војник и енергичан државник, талентован за спољну политику и међународне односе, због чега се може рећи да је био стуб „прве” Југославије. Али, у унутрашњој политици начинио је много грешака, а једна од највећих је увођење личне владавине, иако је то учињено услед реалне угрожености државе. О њему се не може говорити из „црно-беле” перспективе како се, нажалост, данас често дешава, јер га многи, укључујући и историчаре неоправдано нападају или некритички бране.

Да ли се нешто слично може рећи и за Јосипа Броза и његово време?

Јосип Броз и читав послератни период тек долазе на дневни ред великих обавеза историјске науке. И он је, такође, велика историјска личност, а проучавати њега значи разумети југословенску државу после 1945. године – њене домете, развој, успоне, кризе и падове. Историчари ће морати да дођу до одговора да ли је заиста имао подозрење према српском народу и како се то одражавало на односе у југословенској заједници. У њеној унутрашњој политици грађен је модел државног уређења, неретко називан „партизанском федерацијом”, чији је главни циљ био да се оствари равнотежа снага, односно да се спречи оно што се у комунистичкој идеологији неосновано називало „великосрпским хегемонизмом”. Из тих разлога од шест република једино је Србија уређена као асиметрична федерална јединица, што се одразило и на догађаје с краја 20 века.

Због чега је онда југословенска идеја доживела неуспех и зашто се та амбициозно замишљена држава распала?

Стварана је у вери да ће почивати на демократским принципима и да ће, као једна модерна држава, решити националне проблеме, обезбедити економски и културолошки напредак и миран живот својих грађана. Нажалост, у њеном историјском искуству дискредитоване су и идеја југословенства и идеја демократије. За седам деценија њеног постојања истински демократског поретка готово да није било, а национална и верска убеђења, као и ускопартијски интереси, превладали су над грађанским. Није дошло до културне, социјалне и економске интеграције, па су од настанка до распада ту државу одликовале велике цивилизацијске разлике. Парцијални интереси надвисили су опште, због чега је заједничка држава, уместо да приближи, још више удаљила народе који су је чинили. Осим ових, распад Југославије не може се посматрати без разумевања међународног контекста. Као што су после Великог рата спољне околности омогућиле настанак југословенске државе, тако су после пада Берлинског зида и рушења комунистичког поретка биле такве да су дозволиле и чак поспешиле њен распад.

Све државе настале распадом бивше СФРЈ теже уласку у Европску унију. Да ли то значи да је идеја интеграција ипак надвладала над идејом затварања у уске националне границе која је, по многима, и довела до распада земље?

Свакако да то може да се посматра и на тај начин. Не знам хоћемо ли, када и како ући у Европску унију, али ако до тога дође, то би могло довести до ревитализације читавог нашег простора. Уосталом, још је Јован Цвијић истицао да ће српски народ успети да оствари свој национални програм само ако буде могао да га повеже са општеевропским циљевима. Такво размишљање важи за сва времена, па и ово наше. Јер, мали народи не могу дозволити себи да уђу у велики раскорак са европским тенденцијама, нити се могу развијати мимо или против њих. Тиме би се, верујем, потврдиле и неке од основних идеја на којима је створена Југославија.

Како, у том контексту видите будућност овог простора?

Тешко је и незахвално предвиђати како ће изгледати простор Балкана за 10, 20 или 50 година. Али, евидентно је да он трпи велике промене и да још тражи своје место у Европи и свету. Надам се да можемо очекивати да ће, у већој или мањој мери, ипак доћи до корисних интеграција, пре свега у економији, будући да капитал не познаје границе, као и на културном плану, што се, видимо већ дешава. Али, када је реч о националној нивелацији и интеграцијама, то ће ићи знатно теже. Тим више што су српско-хрватски односи, који су чинили и кључ односа у бившој држави, такви да се о томе не може говорити. Посебно када се имају у виду још свежа сећања на рат, али и национални занос хрватског народа, задовољног што је добио своју националну државу. Надајмо се, ипак, да ће нам будућност донети више мира, те да ће Србија и српски народ пронаћи снаге да, и поред болних пораза из блиске прошлости, извршимо духовну и политичку обнову и, уз много мудрости, не конфронтирајући се са светом, укључимо се у савремене токове развоја, поштујући себе и своје вредности.
Јован Гајић
објављено: 30/11/2008
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: СФРЈ

Порукаод Фундаменталиста » Сре Окт 22, 2014 8:04 pm

Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Пон Дец 01, 2014 12:11 am

Текст је натегнуто про-југословенски, али ипак садржи пар занимљивих реченица:
:kafa
29. novembar - Zoran Panović
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ ... _id=293355
Princip "svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu", na kome je insistirao i Koštunica, ignorisao je i neosporne modernizacijske tekovine te velike Jugoslavije, do kojih je došlo paralelno sa ideološkim dogmatizmom promenjivog intenziteta. Možda sa ove distance lik i delo Petra Stambolića nekoga i ne mogu baš da fasciniraju, ali kad je on na komemorativnoj sednici srpskih komunista povodom Titove smrti rekao da je "Socijalistička Republika Srbija uspostavljena 1945. najdugovečnija srpska država u 20. veku", tu sigurno nije pogrešio. Možda je Stambolić tada preterao kad je rekao da njen ekonomski razvoj "impresionira i fascinira", ali je tačno i da je taj razvoj bio neosporan. Do 1980. godine Jugoslavija je dobila preko 60 milijardi dolara nepovratne američke pomoći, ne računajući pomoć u robi i kreditima, pa je valjda logično da se dobar deo tih sredstava slio i u Srbiju. Inače, ovaj podatak je preuzet iz zvaničnog udžbenika istorije iz koga danas uče đaci u Srbiji.
:knjige
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Aнa » Сре Апр 13, 2016 1:44 pm

Svakog 4. maja u 15,05 h građani Jugoslavije su odavali počast svome lideru, Josipu Brozu Titu, na dan kada je on umro (4. Maja 1980. godine). Svako je morao da stane, da se ukipi na mjestu gde se zatekao. Ako je na ulici – da stane u stav mirno, ako negdje sedi – da se uspravi, radnici na svojim mjestima, ljudi u kafanama, vojnici u kasarnama, đaci i studenti u školama…Ima dosta ljudi koji su i sami kod kuće stajali dok sirena ne završi.... To je bilo vrijeme kada su ulice stajale mirno, tad se znalo za poštovanje!
Arhivski snimak. Josip Broz Tito. Jugoslavija. Beograd. Sarajevo. Zagreb. Skopje. Titograd. Ljubljana. Pristina. Subotica. Novi Sad. SFRJ. Samoupravni Socijalizam. Titoizam. Bratstvo i Jedinstvo. Titovi pioniri.


Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: СФРЈ

Порукаод Aнa » Чет Јан 26, 2017 1:49 pm

Бранка Митровић: Тито по завршетку Другог светског рата пребацио 70 фабрика из Србије

уторак, 24 јануар 2017


CIA ПОТВРДИЛА: СЛОВЕНЦИ И ХРВАТИ ЕКОНОМСКИ ПРОЦВЕТАЛИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ПАКЛЕНОМ ПЛАНУ

АМЕРИЧКА Централна обавештајна агенција (CIA) поставила је на интернет 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата.
Newsweek Србија ексклузивно је отворио CIA документ RDP80 – 00810А008600430009 – 4.

Да ли је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донета 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР, или је нешто друго имао у глави – питање је на које Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година нуде различите одговоре.

CIA агентура у некадашњој Југославији није имала дилему.

Ревносно пратећи све што се тицало економије, проследила је шефовима 13. децембра 1955. извештај о трансферу индустрије у Словенију, примећујући да је око овог питања „планула“ два месеца пре тога жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

У извештају CIA – RDP80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све решио Тито. Наводно је „одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије“, али је било очигледно да је „подржао Словенце и Хрвате“.

Окосница раздора, уз „трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању“, био је и „предлог за промену руте дотадашње Јадранске пруге“, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас део Ријеке).

Једна од омиљених тврдњи српских националиста током ратних деведесетих година је била да су Словенија и Хрватска „економски процветале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза и његовог consigliere-а (саветника) Едварда Кардеља“. На неки начин је овим извештајем CIA добила потврду: организовано је премештање више од 70 фабрика из Србије.

Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента,а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…

Ондашњи познаваоци прилика тврде да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана је и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију.

Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – „не“. Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредседник Владе Србије, председник Владе Србије, председник српске Скупштине, министар пољопривреде владе ФНРЈ, председник Савезне народне скупштине, први човек Савезног извршног већа. Политичку каријеру је обогатио и председниковањем Председништву СФРЈ.

Блажо Јовановић некада није могао ни да се сети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу.

С друге стране, уз подршку Тита, како констатује CIA, профитирали су секретар ЦК СК Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Извор: „Факти“ / „Царса“
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Adsense [Bot] и 3 госта