СФРЈ

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

СФРЈ

Порукаод Svetovid » Уто Окт 27, 2009 11:53 am

Друштво

Тајни Брозови послови са стоком
Краве, овце и јагањце је добијао као приватни поклон од земљорадничких задруга, а економије су их откупљивале од Тита

Слика
Факсимил из архиве пуковника Гавра Дотлића

Поред редовне месечне плате и хонорара на које је уредно плаћао порез, о чему је „Политика” обавестила читаоце, Јосип Броз Тито имао је и огромну додатну зараду од разних послова које је организовао одмах после ослобођења од окупатора 1945. године, а који су сматрани строгом војном тајном па као такви никада и нигде нису књижени. Ти послови односили су се на продају пре свега стоке а потом и на аутомобиле и поклоне које је добијао од домаћих и страних поштовалаца...

О свему томе говорио је својевремено и књигу написао пуковник Гавро Дотлић, који је водио евиденцију, био управник пољопривредних добара, а потом и домаћин куће у Ужичкој 15. Он је оставио у наслеђе документа о томе, књигу „Злоупотребе и расипништво Јосипа и Јованке Броз”, а у овом тексту користићемо нека од тих веома занимљивих докумената.

Прича је почела 1945. када је Гавро Дотлић премештен на службу у Бели двор, конкретније за управника маршалових пољопривредних имања, а то су: економија број 1 у Земуну, економије Вршац у Вршцу, Чортановци, Пајзож (Дунавка) код Шида, Раковица (стаклена башта – бивша краљева башта) и Ловно-шумско газдинство Карађорђево.

Најзанимљивије деонице и документа односе се на економију у Земуну, некадашње власништво немачког богаташа Мозера. Она се од ослобођења звала „13. мај”, њом су управљали људи из државне безбедности – Удбе. Из савезних средстава купљени су коњи, краве, свиње, живина. Наравно, изграђене су модерне штале и купљена најсавременија механизација. Потом су изграђене млекара и кланица, као и два погона за производњу хране из којих се снабдевало тридесетак породица највиших државних и партијских руководилаца.

Поред сопственог сточног фонда којим је располагала економија, запослени брину и о Титовој стоци. Он је стоку добијао као приватни поклон од разних земљорадничких задруга широм Југославије. Економија гаји, храни и размножава ту стоку па је после откупљује од Тита. Па тако, на пример, из државног добра у Добричеву другу маршалу шаљу краву Дарку на поклон. Из Пољопривредног добра Чока шаљу маршалу поводом рођендана 20 крава на поклон. Списак је, безмало, без краја. Те краве, говеда, кобиле, овце и јагањци, свиње заврше у економији „13. мај” у Земуну. Потом из Ужичке 15 дође маршалов ађутант на благајну економије где му благајник изброји новац за пристигле краве. Овај то стави у џеп, врати се у Ужичку 15 и стави новац на сто друга маршала који га преброји и најчешће изрази задовољство обављеним послом. Никада се неће сазнати колико је из Карађорђева стигло разне стоке у земунску економију, али и коња који су мало-мало били продавани. За сваког продатог коња новац је, као уосталом и за све остало, завршавао у Брозовом џепу. Иначе, коњи који су храњени новцем из армијског буџета били су такође осигурани код осигуравајућег завода на терет Армије. Па се тако догодило да је пастув Бомбај угинуо за време опасивања са кобилом, а ергела Карађорђево је послала милион динара на име одштете. Као што је ЈНА плаћала и лечење коња када је то било потребно. У поменутој књизи записан је и инцидент који се догодио приликом исплате новца за четири тоне најквалитетније кафе коју је Титу из Етиопије послао цар Хаиле Селасије. Када је пребројао паре за кафу, Броз се, на трен, замислио а онда „из рукава” испалио: „А где је новац од 50 јутаних џакова у којима је кафа пристигла”. Збуњени и очајни официри су се силно извињавали, а потом се трчећим кораком нашли у земунској економији где им је исплаћен додатни новац и за те квалитетне јутане џакове.

Новац је маршал Тито узимао и од продатих трешања које су расле на плацу резиденције у Ужичкој 15. На рачуну број 4/52 од 14. јуна 1966. године пише да је за 356 килограма трешања исплаћено другу председнику 932,80 динара. Чак су се на продаји налазиле и намирнице добијене на поклон.

Остало је до данас једино нејасно шта је друг председник радио са тим енормним количинама новца о којима ни чланови његове најуже породице нису имали појма.

Да ли је финансирао политичке покрете попут несврстаних, оставио супрузи новац у иностранству или плаћао некоме рекет да га не дира у фотељи на власти – тешко да ћемо икада сазнати.

Драган Влаховић

-----------------------------------------------------------

Заштићени нерчеви са Дедињског брда

Иначе, на Дедињском брду, у оквиру Дирекције за имовину постојала је и фарма нерчева од којих се, као што је познато, праве висококвалитетне бунде. Те нерчеве гајила су и друга газдинства за друга председника, а остала је записана истина, малтене као анегдота, да су крзно на нерчевима од мува у летњим врућинама великим лепезама бранили официри Југословенске народне армије.

[објављено: 26/10/2009]
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Сре Мар 17, 2010 11:14 pm

Да се разумемо: био сам бог!

У књизи „Голи отоци Јова Капичића” Тамаре Никчевић, бивши заменик шефа југословенске Удбе говори о Голом отоку, односу са Јосипом Брозом, Милованом Ђиласом, Александром Ранковићем...

Слика
Насловна страна књиге „Голи отоци Јова Капичића”

„Приче да је Голи оток био средњовековно мучилиште најобичнија су измишљотина! Нико то не може да каже”, говори Јово Капичић (90), некадашњи народни херој у биткама на Сутјесци и Неретви, а касније високи државни функционер, заменик шефа југословенске Удбе и један од твораца Голог отока.

У недавно објављеној књизи интервјуа „Голи отоци Јова Капичића”, коју је написала новинарка Тамара Никчевић, Капичић говори о првим данима борбе за нову Југославију, односом са Јосипом Брозом Титом, Александром Ранковићем, Милованом Ђиласом... све до искуства које је стекао као амбасадор Југославије у Мађарској и Шведској. Јово Капичић отворено говори и о свом интимном животу и великој љубави коју је гајио према Даворјанки Пауновић, Титовој невенчаној супрузи.

Тамара Никчевић кроз разговор води Јова Капичића од првих дана Народноослободилачке борбе, када је упознао Даворјанку Пауновић.

Она је од 1942. године већ у вези са Титом, са којом је Капичић био у вези од 1939. године, али их је рат раставио.

– Касније су ми људи приговарали: „Како си му је дао?!” Људи, нисам му је дао. Изабрала га је – сведочи Јово Капичић.

Преживевши голготу Сутјеске и Неретве, крајем 1944. године, Јово Капичић после рата, са 27 година, добија чин генерала, и постаје други човек савезне Озне, касније Удбе.

– Да се разумијемо: био сам бог! – каже Јово Капичић. После кратког упослења у југословенској амбасади у Паризу, у Београду је постављен за помоћника Александра Ранковића, у том тренутку начелника Озне за Југославију.

– Био сам задужен за све – преноси Јово Капичић. Један од главних задатака било је хапшење Драже Михаиловића. Озна је формирала групу и ликвидирала Михаиловићеву личну гарду. Капичић каже да не зна где је стрељан Михаиловић, јер је после хапшења надлежност над четничким генералом преузео српски огранак Удбе, на челу са Слободаном Пенезићем Крцуном.

Уследила је и резолуција Информбироа 1948. године, а сукоб између Стаљина и Тита резултирао је стварањем Голог отока. У разговору са Тамаром Никчевић, Капичић тврди да је кроз Голи оток, који је посетио три пута, прошло 16.000 људи.

– Што се Голог отока тиче, вјерујте ми да спавам спокојан као беба – каже Јово Капичић. На констатацију Тамаре Никчевић да постоје сведочанства о мучењима на Голом отоку, о чему говоре и дела академика Драгослава Михаиловића, Капичић је узвратио: „Какви људи, какав академик?! То су лажови!”

У наставку разговора о Голом отоку, Капичић напомиње како је он највећа жртва Голог отока.

– То је плод политике. До деведесетих година и похода нацифашиста Слободана Милошевића на Црну Гору, био сам угледан човјек, генерал, народни херој... Е, онда сам постао „злочинац” и „управник Голог отока” – вели Капичић.

Јово Капичић о Миловану Ђиласу говори са поштовањем. Говорећи о Ђиласовом политичком паду, Капичић каже да „када осјете да падате, сви на вас крену дрвљем и камењем”.

Јово Капичић износи и низ пикантних детаља из своје дипломатске каријере. Тако описује како је у Будимпешти ступио у везу са неименованом Мађарицом. Она је родила дечака, којег Капичић није признао, а мађарска полиција је заташкала цео случај.

Капичић у књизи са поштовањем говори о Србима, тврдећи да су добар и честит народ. Што се тиче распада Југославије, Капичић каже:

– Захваљујући српском национализму и Слободану Милошевићу, Југославија се распала у крви и злочинима. Запамтите: Србија је једина земља на планети која је заслужила да је бомбардује Атлантски савез! – процењује Јово Капичић.

Што се тиче Мила Ђукановића, Капичић каже да се црногорски председник показао довољно мудрим да се врати са злог пута којим је почетком деведесетих био кренуо и да се на крају нађе на престолу црногорских владара.

Књига Тамаре Никчевић „Голи отоци Јова Капичића”, објављена је у Црној Гори у децембру 2009, а од прекјуче се, у издању „ВБЗ Београд”, може купити на киосцима у Србији по цени од 399 динара.

-------------------------------------------------------------------

Ко је Јово Капичић

Из Мале енциклопедије „Просвете”: Јован Капичић (1919-). Политички радник, генерал-мајор ЈНА у резерви. Члан КПЈ од 1936; 1941. радио на организовању устанка и формирању оружаних јединица у Црној Гори; током НОБ био на разним војно-политичким дужностима. По ослобођењу члан ЦК СК Црне Горе, члан Ревизионе комисије СКЈ, министар унутрашњих послова у Влади Црне Горе, помоћник министра унутрашњих послова Владе ФНРЈ, затим амбасадор у разним земљама. Члан Савета федерације. Народни херој.

С. Стаменковић
[објављено: 18/03/2010.]
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Пон Мар 29, 2010 12:54 am

И усташе су мучиле на Голом отоку

Зоран Ашанин, председник Удружења голооточана Војводине, говори о стварању логора, државном врху који га је осмислио и спровео у дело и сведочењима људи који су присуствовали тортурама затвореника

Слика

Највећи хероји комунистичке борбе завршили су на Голом отоку, а Удба није презала од тога да упосли усташе, које су постајале најбруталнији мучитељи у том логору и у затворима широм бивше Југославије. Овим речима Зоран Ашанин, председник Удружења голооточана Војводине, описује стање у Југославији 1948. године, када је основан, како каже, најсуровији концентрациони логор у модерној историји, истичући да су Резолуција Информбироа и сукоб између Тита и Стаљина били само изговор да се Јосип Броз обрачуна с бившим саборцима. А муке политичких затвореника недавно су поново изишле на светлост дана и то после јавних наступа Јова Капичића, једног од начелника Удбе и твораца Голог отока.

Према речима Зорана Ашанина, у Војводини је потврђено око двеста пресуда за рехабилитацију голооточана, а још 600 захтева чека на процесуирање, док их у Србији чека 2.000. Наш саговорник сматра да ће те пресуде изменити историју коју познајемо.

Како је почело? По Ашанину, нови комунистички владари су после рата почели безочно да се богате. На то су реаговале праве патриоте и интелектуалци, голооточанке и голооточани, напомиње Ашанин.

– Сукоб између југословенске и руске комунистичке партије је постојао, али није било разлога да се читав народ увуче у то – каже Ашанин.

С предзнањем о бруталним средствима тортуре касније је организовано сатирање духа и тела заточеника на Голом отоку.

– Према тврђењу Јефта Шашића, команданта КОС-а, који је послао 9.000 војних лица на Голи оток, само пет одсто људи је тамо било заточено због Информбироа. Остали су затварани зато што су се бунили против привилегија и богаћења – каже Ашанин.

А када је дошло време за обрачун с „непослушнима”, Јосип Броз Тито ангажовао је, говори Ашанин, Јураја Шпилера, злогласног иследника Краљевине Југославије, који је за време рата био ангажован као главни гестаповац у Банату. Он је после рата ухапшен.

– Њега је затим ислеђивао удбаш Тихомир Ацкета, мој познаник, који је, сазнавши о каквом се човеку ради, о томе обавестио Јосипа Броза. Шпилер у затвору дочекује 1948. годину – говори Ашанин.

Тада, тврди Ашанин, Броз ангажује Шпилера да се опет бави својим послом, као врхунски стручњак за тортуру, те га доводе у Титов Врбас, где обучава официре КОС-а како да муче и обављају истраге.
– Одатле је прешао на Фрушку гору, где пред својим ђацима, иследницима Удбе, мучи Андрију Хебранга и Сретена Жујовића. Жујовића ломи одмах и он се извињава Брозу и друговима. Хебранг није хтео да се извини и убијају га на Фрушкој гори. Шпилеру се од 1954. године губи сваки траг – говори Ашанин.

Поред Јова Капичића, који је као начелник Озне био задужен за логоре, за Голи оток бивају ангажовани Анте Раштегорац, Ђорђије Нешић, Саво Пређа, Крцун, Војо Биљановић, Џемал Биједић, Ранко Балорда... а у најсуровија мучења на Голом отоку и у затворима широм Југославије затим су укључене усташе и младомуслимани, припадници злогласне Ханџар-дивизије, тврди Ашанин. Око 250 усташа и 50 младомуслимана одведено је у манастир Добрићево, неколико километара од Билеће. Тамо су припремани за одлазак у логоре, где ће се представити као информбировци, како би малтретирали голооточане. За награду, смртна казна на коју су осуђени била им је замењена с 25 година робије. Они су им обећали 10 година на Голом отоку, а сви су пуштени после пет година.

– Боро Вискић, алијас Ратибор Микулић, био је поручник Удбе убачен на Голи оток. У младости је био усташа и по тој основи је ухапшен. Вилко Фијумен, усташки официр, 1951. године се појавио на Светом Гргуру као собни старешина. Тугомир Ковачевић, учитељ из Босне, чувени усташа, био је један од највећих зликоваца на Голом отоку. С њима су били Анђелко Твртковић и Рајко Копавник. Па Стеван Николић Пухало и Никола Плећаш. Што се тиче Ханџар-дивизије, на Голом отоку су људе мучили Фикрет Манџука, Омер Пашић, Хамза Галијашевић, Фадиљ Дураковић – набраја Зоран Ашанин. О овоме је, говори Ашанин, сведочио Фадиљ Дураковић.

Што се функционерског врха тиче, Зоран Ашанин каже да је Јово Капичић присуствовао једној од првих тура затвореника које су стигле на Голи оток.

– Капичић и Владимир Роловић су дошли да виде како ће се понашати затвореници и њихови иследници, посматрали су све то с једног брдашцета. У првом строју који је прошао кроз шпалир, од зверских батина, умрло је 27 људи. А Капичић ових дана тврди да није било убијених. Тада су скочили и Капичић и Роловић, после је долазио и Крцун, да се то не би поновило. Јер, није била идеја да се убије, него да се уништи дух. Да се шири страх годинама касније – истиче Зоран Ашанин.
Јово Капичић се, каже наш саговорник, сусрео и с др Блажом Раичевићем, једном од првих жртава Голог отока.

– Блажа Раичевића је измученог пред Јова Капичића довео Стева Аврамов, сведок. Капичић је рекао: „Блажо, види на шта личиш! Дај да те шаљемо кући”, и затим га је понудио цигаретама, а Блажо је ударио по паклици и цигарете су се просуле по поду. Хтели су да га бију, али Капичић није дао. Увече је Раичевић убијен, пред сином. Ногама су му скакали на груди – говори Ашанин.

Људи који су злогласним бродом „Пунат” стизали на Голи оток и даље се тешко одлучују да проговоре. О мучењу сипањем воде у ноздрве, „кибларењу”, ношењу трагача... Зоран Ашанин каже да је то важно, како би се открила и сачувала истина. Ашанину је отац Радивоје три и по године провео на Голом отоку, а тамо су, како тврди, умрла и његова два стрица. Њихова тела никад нису пронађена.

Станко Стаменковић

[објављено: 29/03/2010]
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Пет Нов 26, 2010 12:30 am

Tito šurovao sa Amerikancima?

Američki istoričar Kolman Armstrong tvrdi da je Josip Broz usred sukoba sa Staljinom tajno sarađivao sa Vašingtonom. Avion “MIG 15“, „čudo“ vojne industrije, isporučen u SAD iz Beograda

ISTORIJA Hladnog rata možda bi bila potpuno drugačija da jugoslovenske vlasti, na čelu sa Josipom Brozom, nisu početkom 1951. godine, u najstrožoj tajnosti, isporučile Americi tada najmoderniji jurišni avion na svetu, sovjetski „MIG-15“.

Ovu tezu iznosi američki istoričar Kolman Armstrong Mehta, u knjizi „Mišja rupa koju treba držati na oku: Analize CIA o raskidu Tita i Staljina“.


Doskoro se smatralo da je čuvena letelica Amerikancima pala u ruke tek marta 1953, kada je Francišek Jareski, pilot Poljskog vazduhoplovstva, preleteo (prebegao) iz grada Slupska u jednu američku bazu u Danskoj. Za taj podvig nagrađen je sa 150.000 dolara, a dobio je i američko državljanstvo.


Ova priča bila je verodostojna sve do sada jer Armstrong pobija tu tezu, tvrdeći da je SAD još godinu i po ranije mogla da prouči mehaniku „čuda“ nastalog u glavama Artema Mikojana i Mihaila Gureviča, i da već na početku Korejskog rata razviju „protivotrov“. I sve to zahvaljujući - socijalističkoj Jugoslaviji.

ZAŠTITA ZA „obaveštajne usluge i saradnju“ koja je ponuđena Sjedinjenim Američkim Državama, Jugoslavija je dobila čvrsta obećanja CIA da će reagovati u slučaju invazije SSSR na Titovu državu. Taj sporazum, doduše, nije značio da će Jugoslavija imati vojnu, već uglavnom „komunikacijsku“ pomoć od SAD.


Materijal za štivo Armstrong je dobio iz izvora koji su doskoro bili označeni kao „strogo poverljivi“, čuvani u CIA.


- Krajem novembra 1950, Frenk Vizner, zadužen za jugoistočnu Evropu u CIA, počeo je pregovore o obaveštajnom sporazumu sa Vladimirom Velebitom, zamenikom jugoslovenskog ministra za trgovinu sa inostranstvom - navodi ovaj istoričar. - U tim razgovorima, Vizneru je pomagao tadašnji šef operacija CIA u Beogradu, „maskiran“ kao prevodilac.


Samo nedelju dana po sklapanju sporazuma, Jugoslavija je ponudila Americi avion „MIG-15“, za kojeg su Amerikanci bili veoma zainteresovani još otkad se pojavio, rane 1948. godine.


Vlasti u Beogradu saopštile su da se avion srušio na teritoriji Jugoslavije, i odbile da daju dozvolu sovjetskim obaveštajcima da pređu granicu, pod izgovorom da je letelica potpuno uništena.


- Pozvali su me usred noći i ponudili mi odlično očuvan „MIG-15“ - poverio se bivši agent CIA istoričaru Armstrongu. - Petorica naših ljudi odmah su doputovala u Beograd i organizovala transport. Avion je rasklopljen na delove i tako prebačen u Sjedinjene Države. Bili smo u šoku, ali i veoma radosni, jer smo dobili avion koji je, uz manja oštećenja, mogao da leti!


Ameri su dobili avion, a Tito zaštitu.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Пон Мар 14, 2011 6:44 pm

Титове скривене московске године

С најновијим, седмим издањем, књига Пере Симића достигла тираж од скоро 60.000 примерака широм бивше Југославије за нешто више од годину дана

Слика


Прва комплетна Титова биографија београдског новинара и публицисте Пере Симића ушла је у ред најтиражнијих историографских књига једног српског аутора. Само у Београду и у Загребу објављена је у 27.000 примерака, а са издањима на словеначком и македонском језику, уз управо објављено треће српско издање („Службени гласник”) њен тираж је за нешто више од годину дана достигао 58.500 примерака.

Иако и данас владају контроверзе око карактера Титовог политичког наслеђа, Симић каже да није очекивао толико интересовање публике за његове књиге о доживотном председнику бивше Југославије.

На нашу констатацију да су томе свакако допринеле стотине нових чињеница о Титу саопштене у седам издања његове књиге у државама бивше Југославије, Симић додаје претпоставку да су томе у прилог ишле и „оскудице које нам је донео либерални капитализам”, од кога су „више очекивали чак и Словенци, а камоли други народи бивше Југославије”.

Можда је, ипак, најважнији трећи разлог.

– Ако није нескромно – каже Симић – у обликовању Титове биографије највише сам имао на уму Борхесову мисао да је најважнија улога књиге да подстакне човека да мисли.

И додаје да је само тим путем могао да оствари свој основни циљ да књигу читају и они који Титу приписују врлине које није имао и они који га оптужују и за оно за шта он није крив.

Међу непознатим чињеницама из трећег, допуњеног издања књиге, издвајају се нови документи о Титовим „скривеним московским годинама”, уочи Другог светског рата, када се Броз борио за наклоност Стаљина и Коминтерне да би га поставили за секретара ЦК КПЈ.

Први пут је саопштен податак где је после стрељања у Москви сахрањен оснивач КПЈ Филип Филиповић; први пут су изнети подаци о последњем уточишту бројних Титових конкурената у борби за власт у КПЈ; први пут је објављено и Титово поверљиво признање да је „заслужан” што је 1938. у Москви ликвидиран генерал совјетске тајне полиције, НКВД-а, сарајевски комуниста Иван Краљ, који је илегално боравио у Француској:

„Из Париза сам у Москву послао писмо да Краља треба повући. Они су га повукли и нестао је послије. Изгледа да је упалило!”

Тако је под крај живота сведочио Тито.

Симић је обелоданио и платформу на основу које су се Тито и његови сарадници по доласку на власт у Југославији обрачунали са онима којима није било по вољи увођење бољшевичког експеримента у земљи. У поверењу, ову платформу је објаснио Титов први помоћник Едвард Кардељ, на једном тајном састанку комунистичких идеолога Источне Европе, одржаном у септембру 1947. у Пољској:

„Ми нашу опозицију не тучемо као опозицију, већ као агентуру енглеског и америчког империјализма, као упориште иностране шпијунске и диверзантске службе. И зато је тучемо безобзирно, физички је истребљујемо, судимо на смрт”, појаснио је Кардељ.

У последње две године, хрватски и словеначки новинари и историчари прогласили су Симића за „најбољег познаваоца Тита у свету” и „највећег светског титолога”.

Свакако и зато што је изнео и низ нових чињеница о последњим месецима Титове владавине.

– Свесни његовог скорог одласка – истиче Симић – многи Титови сарадници су на затвореним седницама највишег државног и партијског вођства почели да се понашају као обични, нормални људи. Скинули су маске с лица и све отвореније износили тајне податке који су сведочили да је земља дотерала цара до дувара. Југославија је од 1970. до 1979. сваке године трошила осам одсто више него што је стварала; од 1976. до 1979. плате су за 30 одсто расле више од пораста продуктивности рада; од 1970. до 1979. учешће Југославије у светској трговини смањено је за трећину; производња меса по једном пољопривреднику била је у Југославија иста као и у Бугарској, и тако редом.

На наше питање зашто је прво и друго издање своје књиге у Србији објавио под насловом „Тито, тајна века”, а треће под насловом „Тито, феномен 20. века”, Симић одговара:

– Као главни јунак ове књиге, Тито је данас за читаоце трећег издања мање тајна, а више феномен, него што је то био за читаоце претходних издања ове књиге.

Говорећи о „изузетно повољним” искуствима с промоција и трибина организованих поводом изласка књиге у Хрватској и Словенији, Симић истиче две слике из разговора с читаоцима у Марибору:

– Један учесник Другог заседања Авноја у Јајцу, на коме је Тито крунисан за вођу „нове Југославије”, озбиљно ми је замерио што сам написао да су тон овом оркестрираном догађају дали Титови пратиоци, смештени на галерију Дома културе у Јајцу: „Ја сам био на галерији и могу да посведочим да су они у партеру били гласнији. На сваки предлог председавајућег аплаудирали су и бацали капе увис. Многи од њих нису успели да их после нађу па су на крају остали без капа”.

Други учесник трибине ми је замерио што сам написао да је Тито био владар. Два пута сам му објашњавао да у тој речи нема никакве тенденције, а неко из публике ми је прискочио у помоћ, тврдећи да Тито није био владар, већ цезар, али мој критичар је остао упоран. На крају је ипак извадио 29,70 евра, купио књигу, дошао да се поздравимо и тражио да му се на књигу потпишем – сведочи Перо Симић.

Није залуд Борхес написао да је најважнија улога књиге да подстакне човека да мисли.
Слободан Кљакић
објављено: 14.03.2011
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Пон Мај 30, 2011 10:16 pm

:kafa

Магазин „Тајм” је још 1965. описао Југославију као земљу Маркса, али пола Карла, пола Гручо Маркса, јер се у нашем социјализму пила кока-кола, гледали су се холивудски филмови, слушали џез и рокенрол, а на малим екранима се приказивале серије „Дуго топло лето”, „Градић Пејтон”… Самопослуга на Цветном тргу била је „пресликана“ америчка самопослуга изложена на Загребачком велесајму, а многи партизански филмови рађени су по моделу вестерна, те смо тако имали специфичан жанр – партизански вестерн.

Ово каже Радина Вучетић, историчарка са Катедре за савремену историју Филозофског факултета у Београду, ауторка трилогије о животу Београда од 1878. До 1980. године. Трећа књига „Живот у социјализму” (1945–1980) управо је објављена, док су прве две „Престоница независне Србије“ (1878–1918) и „Београд између два рата“ (1918–1941) објављене 2008. и 2010, све у едицији „Овако се живело“ издавачке куће „Креативни центар”.

Оно што је суштински одредило живот и судбину српског друштва и државе у ових стотинак година обухваћених трилогијом, био је однос, тачније сукоб модерног и традиционалног, каже ауторка.

Београд у социјализму је, наравно, посебна прича. То јесте било и време притисака, забрана, цензуре, али је југословенски социјализам по много чему био специфичан, а једна од специфичности је американизација популарне културе и свакодневице, каже Радина Вучетић која 13. јуна брани докторску тезу „Американизација југословенске популарне културе шездесетих“.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод plišana kornjača » Пет Јун 17, 2011 12:17 pm



Обавезно погледајте!
Корисников грб
plišana kornjača
 
Поруке: 375
Придружен: Нед Нов 28, 2010 2:12 pm

Re: СФРЈ

Порукаод Svetovid » Пон Јул 25, 2011 11:38 pm

Другарице су биле даме

Изложба „Другарица a la mode” прати развој женске моде у периоду 1945–1960 откривајући и културне и политичке утицаје Запада у СФРЈ

Слика
Наслова страна модног часописа „Свијет“, 1954.

Другарице у првим послератним годинама у Југославији прешле су пут од партизанки без фризуре, у војничким чизмама и са пушкама око груди до жена на функцији које носе дамске шешире, читају „Вог” и прате моду Кристијана Диора.

Поставка фотографија, насловних страна и модних предлога из женских часописа, „Другарица a la mode” у Музеју историје Југославије у Београду, открива промене у начину одевања у Загребу у периоду 1945–1960. Аутор изложбе Анте Тончи Владиславић, дизајнер и редовни професор Академије примењених уметности Универзитета у Ријеци, каже да „Другарица a la mode” прати развој моде на узорку Загреба, али да верује да је ситуација била слична и у осталим деловима Југославије.

– У првим послератним годинама није било никаквог утицаја Запада. Владало је сиромаштво, материјали су се куповали на бонове или по бувљацима или се прекрајала стара, квалитетнија гардероба, каже наш саговорник поводом изложбе отворене до 3. октобра .

Као што се може и видети на фотографијама из овог периода, жене су се облачиле у складу са новом идеологијом – гардероба је функционална, а не разметљива. Одела су крута, носе се обично бела кошуља и сукња, док сат није украс већ потреба оних који раде и морају негде да стигну на време.

– Стил првих поратних година би се могао упоредити са оним што данас зовемо минимализам.

Тих година жена је приказивана и као учесница радних акција или као радница у фабрици, што и показују изложене слике жена електровариоца у загребачком „Вентилатору”.

Али онда је дошла резолуција Информбироа и политички разлаз Југославије са Совјетима после чега је јачао утицај Запада. Мода је надолазила из магазина и филмова из иностранства.

– И поред планске производње, толерисали су се кројачи и они су развијали идеју естетизације и потребу за модом. Довијали су се на различите начине, свакаквим каналима доносили „Вог” који је диктирао моду, и копирали моделе које су у њему видели, истина са јефтинијим материјалима.

Веома је било важно то што је политичка елита подржавала праћење моде. Главне муштерије салона постале су другарице из града на некој јавној функцији.

– Загрепчанке су одлазиле у салоне где им се шила одећа по мери, а која је била копија оног што се носи у Паризу. Посебно је био утицајан „Нови изглед” који је 1947. представио Кристијан Диор. Он је диктирао шта се носи.

Југословенски часописи су то пратили. „Свијет” је био најутицајнији и, по речима аутора изложбе, стизао је и до најзабаченијег места у земљи. Тако се на моди могао видети сукоб идеологија: прво се од другарица тражило да не прате моду, а онда су и медији и елита подржавали начин живота предратних госпођа које су имале личног шнајдера и знале шта је у тренду.

Прелаз је уочљив на експонатима изложбе. Фотографије из 50-их већ увелико показују Загрепчанке у хаљинама какве је прославила Одри Хепберн и у шеширима какве носе енглеске даме када одлазе на хиподром. Појављују се ревије, избори за мис, а и уснимљене учеснице радне акције на изградњи аутопута „Братство и јединство” 1959–1961 изгледају као модели.

А како је данас?

Владиславић каже да је код свих народа који су живели у социјализму, па чак и у лабавијој варијанти као што је била југословенска, приметна фрустрација што се није имало све као на Западу.

– Данас је „Вог” на сваком киоску, али и даље постоји јака жеља за модом. Тако је код народа који су живели у социјализму, јер су фрустрирани, гладни за помодним одевањем.

----------------------------------------------

Неспоразуми са Французима

Дешавало се да другарице помисле да се на улицама Париза може видети све што се види у „Вогу”. Тако је долазило до модних киксева и неспоразума.

– Нису знале да је неки екстравагантан модел био сашивен само за модну писту. То Парижанке никада не би обукле за град. Али другарице су у таквим моделима излазиле на улицу што је било стварно бизарно, објашњава Владиславић.
Ј. Стевановић
објављено: 26.07.2011
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СФРЈ

Порукаод talican » Пет Окт 07, 2011 3:31 am

"...атлантски Савезници су створили прву и вештачки одржавали другу Југославију као бедем против ширења немачких интереса ка Блиском истоку и руских ка Средоземљу. Прву добру прилику Немачка је искористила да сруши тај бедем, подстичући и признајући противправну сецесију Хрватске и Словеније, а вашингтонска противевропска стратегија одговорила је на тај изазов офанзивном алтернативом, настојећи да против Европе утаба исламску трансверзалу и тако отвори копнени пут за имиграциони, односно освајачки продор муслиманских маса."

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: СФРЈ

Порукаод talican » Нед Нов 20, 2011 12:51 pm

Jugoslavija

Molim za vašu punu čitalačku pažnju, jer je u naslovu sadržana najstrašnija reč naše istorijske sudbine, a čitava tragedija XX veka srpskog naroda se potpuno poklopila sa nastankom Jugoslavije (1918), njenim međuratnim razvojem, usponom, ratnim dešavanjima, ideološkom transformacijom (posle 1945), a zatim i potpunom zloupotrebom, degeneracijom, raspadom (1980), smrću (1991) i posmrtnim truljenjem (kroz „skraćenu Jugoslaviju" i SCG)

Слика

Da, jugoslovenstvo je nastrašniji virus, koji je iznutra gotovo razorio srpstvo. Preoblikovao ga u nešto što nikakve veze nema sa njegovom (našom) suštinom, izmenio nam duhovni lični opis, promenio nam dušu, srušio karakter, odbacio nasleđe predaka i vekovnu tradiciju, rastopio hrišćanski kosovski zavet u banalnu ideologiju konformizma i lične koristi, plemenitost zamenio neograničenom ambicijom, skromnost i trpeljivost pretvorio u histeričnu težnju za uspehom po svaku cenu, vernost preokrenuo u prevrtljivost i beskrajno samoopravdavanje, a ljubav prema otadžbini u poštovanje bezličnog Ustava i formalnih zakona.

Onog trenutka, kada smo - prvo 1918, a onda 1945, pa po treći put 1991. godine - srpstvo i srpsku državotvornu ideju odbacili u korist nekog od dosadašnjih oblika jugoslovenstva. A jugoslovenstvo je travestirano, deformisano srpstvo, ispražnjeno od svake suštine. Tu ne samo da nema svega onoga što nas je odlikovalo, počevši od Jovana Vladimira i Stefana Nemanje pa do Cera, Kolubare i Kajmakčalana, već nema - ničega. Ni zaveta, ni tradicije, ni iskustva prethodnih generacija, ni geopolitičkih ili ekonomskih interesa, ni pobedničke ratne logike, ni ostvarenja dugo sanjane ideje „svih Srba u jednoj državi" (jer se pritom mislilo na srpsku državu, a ne na monstruozni hibrid nekakve „južnoslovenske federacije"), ni prave ideologije ili estetike ozbiljno shvaćenog „slovenstva", ni kreativne integracije u okvir „ruske ideje" (koja je regularni nastavljač one originalne, zajedničke nam „vizantijske ideje"), ni ognjenog entuzijazma nekakve široke narodne volje (kao u revolucijama).

Jugoslavija je nastala političkom odlukom tadašnje „međunarodne zajednice" i odrođene (ili naivne) nacionalne elite, a kroz birokratske mere usmerene na suzbijanje autentičnog srpstva. Ukinuta nam je himna, promenjeni grb i zastava, razbijeno vojno i državno ustrojstvo, odbačeno pravoslavlje kao suštinski konstitutivni element „srpske ideje" (onakve kakvu smo je do tada poznavali) i nametnuto „bratstvo i jedinstvo" sa dojučerašnjim krvnim, ratnim neprijateljima (uz to druge vere i društvenog ustrojstva). Sve je od tada počelo da se izgovara i misli polovično, po „ključu", da se neko od naše „jugoslovenske braće" ne bi slučajno uvredio. Svako naše pominjanje nepojamnog junaštva i nadljudske hrabrosti srpske vojske u svetskom ratu se dočekivalo sa dizanjem obrva, ciničnim komentarima, mrštenjem, prezirom i otvorenim negodovanjem (što je i dovelo do krvave drame u Skupštini, 20. juna 1928. godine). Odjednom smo morali da prestanemo da se sećamo muka pod Turcima (zbog jugoslovenskih muslimana), stradanja u Mačvi s početka Prvog svetskog rata (zbog jugoslovenskih Hrvata), pravoslavnog predanja i junačke balkanske prošlosti (zbog germanizovanih jugoslovenskih Slovenaca), Svetog Save i Svetih Otaca naše srednjovekovne Crkve (zbog hodža, svećenika i pastora u školama i vojnim jedinicama novoformirane „jugoslovenske vojske"). A jugoslovenska vojska je stvorena na nedefinisanim idejama junaštva Velog Jože, Matije Gubca i Sinan paše, veštački spojenih sa Despot Stefanovim, Hajduk-Veljkovim, Sinđelićevim i Tankosićevim herojstvom.

Sve je postalo konstrukcija: veštačka, čas posoljena, čas zaslađivana, isečena i prekrojena po novim „jugoslovenskim" merama i standardima.

Ništa više nije bilo organsko, prirodno, spontano, nastalo kao prirodni proizvod dugotrajnog istorijskog procesa. Sve je - baš kao i novi grb i himna - bilo isečeno na tri dela, ujednačeno i uprosečeno. Srpska ocila i orlovi su počeli da se dizajnerski komponuju sa hrvatskom šahovnicom i slovenačkim planinskim vrhom, a „Bože pravde" (kao prva od tri strofe) sa „Lepom našom domovinom" i „Naprej zastava slave". Brkati narednici i iskusni srpski generalštabni oficiri su delili kasarnu sa austrijskim bojnicima i kavaljerima s kojima su do pre samo nekoliko meseci žestoko ratovali. A da se novoprimljeni „jugoslovenski oficiri" ne bi osećali podređeno - dobili su čin više nego što su ga imali u carskoj armiji habzburške dinastije. Dok su srpski oficiri ostali u svom dotadašnjem rangu. Da ne spominjemo junačke pukovske srpske barjake (sa dvoglavim nemanjićkim orlovima i izvezenim krstom Svetog Andrije), u ratu čuvane životima najhrabrijih naših ratnika, izbušene mecima i isečene sabljama, našom krvlju i čašću sačuvane - koje su naredbom nove Vrhovne komande povučene iz opticaja i zamenjene nekim drugim, prigodnijim vojnim zastavama.

Tada su neki od najodlikovanijih srpskih oficira izvršili samoubistvo, a drugi napustili vojsku, osećajući kako se već pripremaju krvave i sablasne slike Jasenovca, Jadovna, Zidanog mosta, posleratnih ideoloških stratišta, Vukovara, Knina, „Oluje", Rambujea, Haga i Srebrenice.

Temelji čitave naše sudbinske narodne i državne nesreće nalaze se u ideji „jugoslovenstva", tom teškom nadgrobnom kamenu koje i danas pritiska srpstvo i Srbiju.

(nastaviće se)

Dragoslav Bokan
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта