Евроазија

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Re: Евроазија

Порукаод talican » Суб Дец 17, 2011 5:56 pm

Управо читам... Слика

Духовна Евроазија је предмет нове геополитичке сакралности, њен циљ је наступајућа метафизичка империја, прожета промишљањем и стваралаштвом, а не тоталитарни псеудоидеолошки концентрациони логор. „Мистерија Евроазије“, Александар Дугин :knjige

Сакрална геополитика Евроазије, Александар Дугин, «Мистерије Евроазијe», Логос

Књига познатог руског геополитичара, А. Дугина, «Мистерије евроазије», објављена је на руском 1999. године, а ове, 2008. издат је њен српски превод. Иначе, књига садржи два поглавља (Сакрална географија и Расе, руне и култови). Књига није лака за читање, што је и сам аутор истакао у пред говору: «Ова књига, дакле, не може рачунати на широк круг читалаца. Па ипак, увек постоји известан број људи суштински незадовољних интелектуалним сурогатима профане науке и културе. Људи који траже дубља и истинита објашњења, теже да се ослобо де отрцаних клишеа и баналних мишљења која ништа не објашња вају о суштини проблема.
И заиста књига «Мистерије евроазије» иде неколико корака даље од свих познатих мишљења у тумачењу сакралне географије, раса, руна и култова, а тиме и историје и наше стварности. Писац ових редова мора рећи да је садржај књиге, иако делује ирационално, митски, заправо има своју философију и убедљиву логику, тако да кад се књига прочита човек добије један (нови) целовит увид у прошлост Евроазије која има своје трајање и у садашњости. Другим речима, ово је књига која читаоца неће оставити равнодушним према прочитаном. Други важан елеменат ове књиге је што Дугин у неким сегментима тумачења «светости Русије» и «православне иницијације» дајекласична, али убедљива социолошка објашњења, која су бар нама потпуно нова. Но, пођимо редом.

Сакралност Русије

Када се ради о сакралности Русије Дугин је мишљења да она проистиче «непосредно из њене оданости православљу, руском христоцентризму ». Међутим овакво мишљење о светости државе, није се догодило у Византијском царству, оно није било «свето». Такође много римокатоличких земаља имало је неупитну оданост хришћанској традицији па тамо није заживела «светост» тих држава. Дугин сматра да је то што ти народи нису попут Руса имали такву идеју у претхришћанском периоду. Другим речима, «слика руског народа као носиоца православља несумњиво је утицала на стварање идеје о ‘Светој Русији’, али је није предодредила. У овом конкретном случају, као и у многим другим, хришћанска традиција је потиснула једну другу, много древнију традицију, из које не само да је настао стари руски литургијски календар (о чему данас нема ни најмање сумње), већ је истовремено била и основа целовите сакралне националне слике света – од сакралне геграфије до етике и формирања политичких структура. Управо је та древна традиција, делујући на најдубљем нивоу несвесног, предодридила суштинску логику сакралне историје Русије­».

Света Русија је одувек имала свој сакрални центар. Како ге­ ографски (Кијев је био прва престоница, потом Москва), тако и живи, персонифицирани пол националне светости: Цара, Божјег Помазника. (Ово су прихватили и неки суседни несловенски народи, али и нехришћанске религије).

Овим правцем, правцем објашњења (анализе) мистерије се верног пола, хиперборејаца, итд. Дугин покушава да открије логику једне конкретне архетипске традиције, њен симболички или духовни садржај. Народи који су се у датом тренутку преобратили у носиоце те Традиције, били прожети њом, преобраћали су се у теофорне (богоносне) народе, односно у народе носиоца Идеја – у земаљско тело неке небеске суштине, оваплоћене живе идеје, Ар ханђела.

Дугин верује да постоји «евроазијско несвесно­», коју, осим «Свете Русије» одређује туранска (турска) компонента која заједно са руском твори знак Х («крст светог Андреја­») који сажима у себи еволутивну динамику Сакралне историје.

Туранизам, сматра Дугин, омогућава да се у стварности откри је источњачка компонента руске геополитичке особености;управ

преко туранизма, преко Истока, преко Сибира (који не без разлога «крије» свој стварни садржај и значај који ће се једном открити), води пут којим треба да иду Руси како би се суочили са собом и открили свој древни Сакрални Центар, своје национално Ја. То значи да Руси, тачније Руска православна Црква кроз дијалог са источњачким традицијама, треба да се врати метафизичким изворима вере, да се удуби у проучавање догми и религиозних начела. И, следствено томе, да васкрсне и обнови оно иницијацијско и интелектуално језгро Традиције која је срачунато било омаловажавано од стране антитрадицијских снага унутар саме Цркве: модерниста, протестантски укалупљених моралиста, естета и, надасве, сумњи вих 'конзервативаца' који, испод привида 'традиције' и правовер ности, штите нуспродукте инерције и недостатка духовних врлина претходних генерација, чувајући шупљу форму уместо пламена истинске вере».

Сакрална географија Русије, према Дугину, одређује њено место у укупном комплексу евроазијских митолошких образаца:«поларни» комплекс руских земаља може објаснити неке психолошке особине нације, које у одређеној мери форми рају руску самосвест. Често се може чути тачна примедба да у Руса без икаквог посредујућег елемента истовремено постоје «демонско» и «анђеоско» начело. Али исто тако истовремено злокобно и духотворно изгледају у Традицији «стражари прага» који чувају приступ свештеном полу, Оси Света. Русија традиционално врши геополитичку мисију хиперборејског, обједињавајућег правца.

Специфика симболичке позиције Русије приморава нас да преосмислимо значење руског Православља као јединстве не «поларне» Традиције која се сачувала у чистоти и непри косновености темеље изворног хришћанства које је у својој првој етапи било у потпуности «поларно», али је затим делимично изгубило то својство (није случајно што се Црква раширила готово строго од Југа према Северу, као да је привлачи невидљиви магнет Арктика).

Русија може (и мора) изабрати свој властити пут геополи тичког и културног развоја, одбацивши истовремено и оријентацију према Западу, јер је она у супротности с њеном «поларном» функцијом, и изолационизма који води у слепу улицу.

Православље и иницијација

Пошто Дугин, очигледно је, даје централно место Православљу, сматрамо да је важно погледати неке његове (социолошке) опсервације по питању иницијације, које нам се чини новим и надасве занимљивим, посебно после појаве многих окултних секти и култова које манипулишу овим питањем.

Егзотеризам представља уређујући психосоцијални слој Традиције (коју дефинише као свеукупност сакралних знања чије је праисконско порекло божанско а не људско), односно облик Традиције окренут искључиво ка спољашњем, приступачан без изузетка свим члановима традиционалне заједнице. Езотеризам, пак, представља чисто духовну сферу. На том нивоу, Традиција се обраћа елити, изабранима, позванима да зароне у унутрашњост доктрина и сакралних догмата. Езотеризам­ је дакле унутрашњи слој Традиције, а егзотеризам њен спољашњи слој.

У нормалним случајевима, религиозно друштво поседује две врсте обреда кроз које неофит мора проћи како би крочио у простор Сакралног: једном врстом обреда приступа се егзотеријској организацији (конве­зија), док се друга врста обреда усредсређу је око иницјације, којом се приступа езотеријској организацији. Иницијација је основа езотеризма.

За разли­ку­ од римо­ка­то­ли­ци­зма­, у истори­ји­ Источ­не­ Цркве­ не­ могу­ће­ је откри­ти­ посто­ја­ње­ посеб­них­ езоте­риј­ских­ орга­ни­за­ци­ја­: херме­тич­ких­ редо­ва­, друго­ва­ гради­те­ља­, гностич­ких­ братста­ва­.

Езотеријска особеност православља сачувана је у самом црквеном обреду, нарочито у постојању иконостаса који рaздваја Олтар Тајне од верника. Римокатолички обред подразумева отвореност олтара, приступачног очима верника како током црквене службе, тако и ван ње. Тако Тајна Олтара постаје егзотеријска, «спуштена­» у раван­ спољашњег­. У православљу, насупрот томе, Врата Иконостаса, Царске Двери – отварају се само на кратко, у кључним тренутцима литургије. То симболизује јединство разоткривања самог непознатог Апофатичког Царства, надилазећи катафатичку визију сакралног света, представљеног симболима – иконама Иконостаса који на неки начин замењује Олтар. За ову особеност православног обреда везано је и непостојање рационалне теолошке традиције у Русији, «схоластике». Јер, литургија у Православној Цркви је на иницијацијском и надрационалном нивоу, док «откривеност»

Олтара у Римокатоличкој Цркви спушта Тајну на ниво Рационалног и догматског. Зато је римокатолик, у потрази за иницијацијом, принуђен да се обрати ванцрквеним организацијама: езотеријским заједницама, братствима, друштвима, итд., док православац осве може наћи у самој литургији, продирући у њене најдубље оностране димензије без помоћи других, њему страних сакралних институција. На крају овог кратког приказа можемо рећи да се у реченом не исцрпљује све ново у књизи Дугина«Мистерије евроазије ». Ми смо само (по нашем избору) указали на најинтересантније детаље, док «другачије читање» може у први план «избацити» неке друге садржаје. У сваком случају, са пуном одговорношћу можемо рећи, да је превод и објављивање ове књиге Дугина пун издавачки и интелектуални погодак.

Институт за политичке студије, Београд

Зоран Милошевић


http://www.tvrdjava.org/casopis/index.p ... &Itemid=83
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Сре Јан 18, 2012 8:13 pm

Раде Јанковић: Између Алаха и Молоха

„Да ли смо онда у стању да успоставимо силу на глобалном плану, која би била довољна да одржи владавину закона у у односима између великих и малих држава, а да не прерасте у глобалну тиранију?“

Х. Џ. Макиндер

1. Живимо у вемену у коме се води последња и одлучна битка између традиције и модернизма. Данас, кад маса залуђена модернизмом Запада слепо следи ону скривену моћ која од разлика у начину испољавања традиције ствара предтекст за сукоб цивилизација; данас је више него икад потребно да се истакне јединство свих традиција – оно јединство које је Генон тако често наглашавао – не само као испразно мудровање већ – пре свега! – као практични услов нашег опстанка. Тек потом и као raison d`еtrе једног типа егзистенције, и једног опасно угроженог људског права – права да се буде човек на другачији начин, на начин који је одређен традиционалним вредностима. Бити човек у традиционалном смислу, то значи доћи до свести о сврси свога постојања изван ове чулима омеђене стварности; постојања унутар једне другачије, надчулне стварности – једног вишег, космичког поредка ствари. Бити човек, значи бити у функцији тог вишег реда – чинити све да се тај ред одржи „на земљи као и на небу“ („како горе тако доле“); и да се исто тако поново успостави – молитвом, постом, обредом – кад се једном поремети, из нама недокучивих разлога. (1)

Модерни Запад је одавно већ једна огромна пластифицирана „потрошачка корпа“ из које су избачене све традиционалне вредности: љубав, страст, лепота, аскеза, вера, верност… У тој корпи има места само за матерјална добра и пориве најниже врсте: новац, похлепу, секс, успех, задовољство… И култура је на Западу већ одавно један велики „Дизниленд“. Сваким даном, она је све више и више само робна марка испражњена од смисла, у коју може да се смести све – од Моцарта до Мадоне!… Као у доба позног Рима, на све стране ничу окултни и сатанистички покрети; отворено се клања Луциферу и призива се његов „дух“, ради коначног и последњег „посвећења“ које треба да се обави у обновљеним хришћанским црквама и масонским ложама. Правоверни хришћанин види све то, и хтео би да се супротстави тој субверзији којом модерни Запад подрива традицију – али је његова моћ да се одупре ослабљена под дејством „модерне културе“. Све силе модерне културе радиле су – и још увек раде! – да га привуку себи, да заволи овај свет, да се препусти његовим „чарима“ и да се одвоји од традиције. Да би опстао, принуђен је да напусти све, да окрене леђа том „свету изобиља“; да се повуче у добровољну самоизолацију – као Беме, као Паскал, као Серафим Роуз…

Слика
Раде Јанковић

Тада види: ислам још помало одолева! Ислам је данас, као и на почетку XX века, најтврђи бастион традиције; прва линија одбране од модерности која наступа као „Нови светски поредак“. И једном правоверном хришћанину не преостаје ништа друго, него да пажљиво ослушне – са сетом или без ње! – оно што је Освалд Шпенглер говорио још почетком прошлог века: „Исусов унутрашњи живот може стварно да проживљава само још какав побожни муслиман“. (2) Мислећи при том, да је за дубље разумевање хришћанске традиције неопходно оно сасвим специфично осећање света – осећање простора и времена! – које се на Западу потпуно изгубило, а које се сачувало – и још увек се чува! – на оном уском простору од Александрије до Дамаска, и од Средоземног мора до Персијског залива; у оном езотеријском синкретизму Истока, у исто време тако необичном и тако срећном споју језика, раса, идеја, знања и култура: Персијске, Халдејске, Египатске, Јеврејске, Арапске и Грчке. Данас, у ово постмодерно доба, једног правоверног хришћанина – који би уз то још и желео да очува традиционални духовни хоризонт – више нема ко да разуме на модерном Западу. Континуитет са традицијом Запад је коначно раскинуо у XVIII веку. Од тада човек на Западу не живи у свету какав јесте већ у свету конструкције. Свет Западног човека је само оно што је производ његовог умовања. Насупрот њему, човек укорењен у традицији живи у свету какав јесте – каквим га је Бог створио. Он тежи да се саобрази намери Ствароца – а не да реконструише Његово дело. Отуда је сасвим природно – па дакле и допуштено! – да се „какав побожни муслиман“ и правоверни хришћанин, у неком тренутку историјског безнађа, нађу на истој страни „барикаде“.

Слика
Освалд Шпенглер

2.

Кад се једном дође и до те позиције у којој се сасвим специфично осећање света разоткрива као мистична парадигма на којој почива јединство хришћанске и исламске традиције, онда нас то сазнање и обавезује на нешто. Пре свега, на доследност у извођењу крајњих консеквенци. У „Великој шаховској игри“ коју „Велики играчи“ играју на геополитичкој табли света, и ислам и православље имају своја поља и свој простор за акцију и реакцију. Они могу да делују, али морају и да трпе деловање у одређеном правцу. Неки – као Семјуел Хантингтон например – виде у томе злу коб! „У овоме новом свијету – каже Хантингтон - најважнији, најдубљи и најопаснији сукоби неће бити они између друштвених класа богатих и сиромашних или економски одређених скупина, него имеђу народа који припадају различитим културним бићима.“ (3) Ми који живимо овде, на „проклетом“ Балкану, и буквално се, такорећи епидермално, готово свакодневно додирујемо са исламом и модернизмом Запада, имамо своје посебне, сасвим личне разлоге, да будемо опрезни према свим тим теоријама о неминовности сукоба „имеђу народа који припадају различитим културним бићима“.

Дискурс г-дина Хантингтона нуди нам међутим само визију усуда: „На микроразини, најчешћа је разделница између ислама и његових православних, хиндуских, афричких, и западних кршћанских сусједа.“ (4); и један судбински предодређен сукоб до истребљења, једно перманентно ратно жариште које се по потреби неке невидљиве моћи, с мером пали и с мером гаси. „Ратови на разделници… су дуготрајни сукоби. Кад се збивају унутар појединих држава, трају у просеку шест пута дуже од ратова између држава. С обзиром на то да се воде због темељних питања скупног идентитета и моћи, тешко их је ријешити преговорима и компромисом…

Ватра различитости идентитета и мржње ријетко се потпуно гаси, осим геноцидом.“ (5)… На преко три стотине страница, уз помоћ неумољиве научне егзекутиве – статистика, мапа и графикона – аутор је учинио заиста огроман напор да докаже своју почетну тезу: „да ће сукоб између скупина из различитих цивилизација бити средишњом и најопаснијом димензијом свјетске политике у блиској будућности.“ (6) Читалац се тако суочава са једним драматичним „или-или“: „Свијет ће бити уређен на темељима цивилизација или уопће неће бити уређен.“ (7); и једном, ништа мање суморном перспективом: „Супарништво суперсила замењује се сукобом цивилизација.“ (8)…

Слика
Семјуел Хантингтон

3.

Но, да ли је баш тако? Да ли се заиста сви сукоби у савременом свету исцрпљују на „разделницама“ – као „сукоби цивилизација“? Или је можда могуће замислити и један сасвим другачији сукоб који би се одвијао унутар самих цивилизација – по линији разграничења између традиције и модернизма? Већ и сама сумња имплицира да је нужна извесна корекција. Читаоцу се зато нуди изврсна књига Марка Сеџвика: „Против модерног света“. У овом исцрпном и објективном приказу традиционализма Марк Сеџвик показује, да у „црно-белом“ свету Семјуела Хантингтона постоје и извесне „сиве зоне“ – појединци, групе и читави покрети који остају изван главног тока „савремене политичке мисли“ – изван те убитачне дихотомије постмодерног глобалног света. Они се упорно и постојано држе уверења да је наша стварност, проистекла из модерне цивилизације Запада, једна велика кривотворина, профанизација древних принципа традиције – те да зато мора доћи и до њеног исправљања у складу са правом традицијом, када ће у једном хијатусу, у једном наглом покрету одозго, ствраност поново да задобије свој примордијални сакрални карактер. Ту већ назиремо обрисе једне другачије линије подела, и једног сасвим другачијег виђења претпостављеног сукоба између „скупина из различитих цивилизација“.

Погледајмо зачас одељак Сеџвикове књиге који се односи на Русију. Ту се, пре свега, издвајају имена двојице људи: један је православни Рус – Александар Дугин (9); други је правоверни муслиман са Кавказа – Гајдар Џемал. (10) Они су заслужни што је једна заборављена тема, са маргине јавног дискурса померена у само средиште постмодерних мисаоних токова; што је идеја о „Евроазији“ постала озбиљан геополитички пројекат – „Нова Евроазија“. Идеја о „Евроазији“ је настала двадестих година прошлог века у руским емигрантским круговима, окупљеним око кнеза Н. С. Трубецкоја и филозофа Н. Н. Алексејева. Убрзо је прихваћена и у Немачкој, од стране истакнутог геополитичара Карла Хаусхофера. Било је то у оно бурно и неизвесно време, када је окончањем „Великог рата“ заувек окончан и један светски поредак; и када су умни људи, суочени са надолазећом кризом, тражили путеве да се избегне понављање већ виђене катастрофе. Основна замисао је била: да се успостави геостратешка осовина Берлин-Москва-Токијо, дуж које би, као дуж каквог снажног вектора, били захваћени и увучени у матицу сви они народи и државе по јужном ободу ове осовине: православни и туркофонски народи са Кавказа, Иран, и коначно Индија. Тако би западна граница овог простора била река Рајна, а Москва њен центар – „Трећи Рим“. Стварањем Совјестког Савеза и закључењем Немачко-Руског и Руско-Јапанског пакта 1939. године, учинило се на тренутак да су створени сви предуслови за реализацију овог плана. Али „Неко“ – неко довољно моћан – успео је да осујети тај план. Зато данас имамо превласт „евроатлантских интеграција“.

4.

Некоме ће се можда учинити да је ово кратко историјско подсећање било само непотребно одступање од главног тока нашег дискурса. Међутим није! У савременом свету ствари тако стоје, нажалост, да сва наша размишљања ипак заврше на ђубришту историјског тренутка, где политика суверено влада. Ово кратко историјско подсећање било је, дакле, нужно да би се схватило: чак и у свету политике, где је профанизација достигла најнижи степен, и где се отпаднишво од Бога сматра корисном особином – чак и ту, дакле, још увек постоје извесни прелази и нијансе: једни су ближи традицији, оној мистичној сили која твори историјску збиљу; други су заувек отпали од ње, и само плутају по површини, сударајући се са чињеницама онако како их набацује стихија догађаја. Са наше таке гледишта, у тој идеји о „Евроазији“ налази се нашто што надилази саму идеју, једно мало „зрно горушице“ које надилази њену профану димензију. Ми у том „зрну горушице“ назиремо обрисе оне „одлучне и последње речи“ – о којој је својевремено говорио Ф. М. Достојевски – а коју ће, по Божијем провиђењу, управо Русија исказати у последњем времену.

Са чисто традиционалистичке тачке гледишта, ту се сусрећемо са једном древном, па дакле и фундаметалном истином: границе простора – а не апстрактне идеје – одређују облик цивилизације. Постоје делови простора који се квалитативно разликују од остатка света: „Изуј обућу своју с ногу својих јер је мјесто где стојиш света земља.“ (Друга књига Мојсијева: 3; 5) Постоје простори унутар света где је традиција нагомилана а духовност згуснута више него игде; простори који зраче духовном снагом више него било који други. „Евроазија“ је један такав простор. Ту је планина Памир – „Пупак света“; ту је „Пут свиле“ и древна Нинива; ту се сусрећу и прожимају три традиције: византијска, персијска и хинду традиција, и четри религије: православље, ислам, хиндуизам и будизам. Заокружити овај део светског копна, издвојити га из хаоса десакрализованог модерног Запада, и на њему организовати ред; у једну заједницу објединити народе „светле“, уранске, патријархалне традиције – насупрот светском мору где живе народи „мајчинске“, телурске, атлантске цивилизације – то управо јесте понављање Божијег дела: „Стварње света“. Организовати и омеђити један простор, то је један космогонијски чин par exelence: одредити „Центар Света“ и у његовој орбити мноштво „Малих Светова“ који гравитирају ка „Центру“ – ето шта би могла у перспективи да буде та „Евроазија“.

Слика
Александар Солжењицин у дубокој старости, поново у родној земљи.

И ништа не може да спречи тај процес, кад му Бог једном отшкрине врата; никаква профана сила, сем одговорних људи који изневеравају свој позив. Опет нам прети опасност да се окренемо Западу, у тренутку кад модерном Западу прети имплозија. Та имлозија може да повуче у пропаст читав свет – ако његов остатак не препозна на време ту опасност. Нужно је, дакле, да се створи чврста, постојана и ефикасна противтежа на Истоку. Али да би била стварна противтежа, простор који захвата мора да буде сакралан! Као кад се гради кућа, простор за градњу мора да прође кроз обред прочишћења, и да се у темеље куће угради крвна жртва. Народи који живе на овом простору морају поново да прођу кроз обред духовног прочишћења – кроз искушење, патњу и бол; кроз аскезу, молитву и пост. И да поново пронађу заједничко духовно језгро из кога су поникли. А што се „крвне жртве“ тиче, она је већ одавно принесена. Не постоји простор на читавој кугли земаљској на коме је проливено више крви мученика, него на простору од Мурманска до обала Каспијског мора. Необележени гробови, напуштене дрвене бараке оперважене бодљикавом жицом и Солжењицинов „Ахипелаг ГУЛАГ“ – подсећају нас и данас на то. Мртви су припремили терен за велико дело, сад живи треба да учине нешто. Потребно је да се изгради „свети стуб“ – axis mundi – она духовна вертикала која спаја Земљу и Небо – „кућно огњиште“ и „отвор“ који води ка Небу. Око ове духовне вертикале, као око каве осовине, треба да се окреће преостало историјско време; и егзистенција човека на овом простору да се припреми за „живот будућег века“. Са гледишта хришћанске традиције, дакле, границе овог простора треба да означе разлику између два начина егзистенције: традиционалног и модерног – као што капија на манастирској порти, или текији, означава разлику између два света: сакралног и профаног.

5.

Са исламом треба водити дијалог, а не рат. Са тачке гледишта „Новог светског поредка“, међутим, један велики сукоб између ислама и православља био би сасвим пожељан. Предпоставља се да би у том скукобу православље коначно искрварило, а ислам би толико ослабио да више никада не би представљао некакву реалну опасност за модернизам Запада. (11) Отуда је теорија о „сукобу цивилизација“, заправо у функцији једне опскурне политике – политике пожељног очекивања. Антиципирати будуће догађаје пројекцијом колективне сугестије у правцу жељеног циља – то је план кроз чије тамне засторе можемо само да наслућујемо једну скривену моћ, о којој међутим не знамо ништа сем што видимо: да је непогрешиво делотворна! Доказивати нужност „сукоба цивилизација“, и при том стварати неопходне услове да до тог сукоба заиста и дође – инфилтрацијом агената специјалних служби, фанатика и терориста, унутар „скупина“ са обе стране „границе“ која „дели цивилизације“ – то су чекић и наковањ дијалектичког матерјализма; његов „гвоздени закон“ по коме нужно следи: упорност се исплати, до сукоба ће свакако и доћи, неминовност ће тиме постати сасвим очигледана – eo ipso, и испрваност теорије потврдиће се са математичком тачношћу. (12) Али коме они покушавају да продају тај „метод“ дијалектичког матерјализма! Па ми смо рођени „са ове стране гвоздене завесе“; ми смо свакодневно живели са дијалектичким матерјализмом, и све те трикове ми смо морали да научимо још док смо били деца. Зато нећемо да се упецамо!

Слика
"Куликовска битка", дуркописна минијатура из старог руског летописа

Дугин и Џемал се нису упецали. У својој књизи „Основи геополитике“ Дугин се отворено заложио за савез са исламом. И од тада, он непрестано понавља: „Не мислим да исламизам представља реалну претњу у свету. Таквим га чине Американци. Ислам реагује на глобализацију и бори се са њом како зна и уме. Муслимани данас себе сматрају цивилизацијом. И исправно чине. Ми не треба да се боримо са исламом већ против глобализације и против америчког империјализма. И ислам нам је у томе савезник.“ (13) И није Дугин једини који тако говори! Чини се да је у Русији, по том питању, већ одавно постигнут консензус, између „левице“, „деснице“ и „центра“. Вођа ултрадесне националистичке организације „Памјат“ (Сећање) Дмитри Васиљев изјавио је 1989. године: „Поштујем ислам и друге вере. Хомеини је велика особа која се бори за ислам и за чистоту исламске традиције. Ми смо уз оне који верују у Бога.“ (14) Вођа руских неокомуниста Генадиј Зјуганов каже: „На крају двадесетог века све је јасније да исламски свет постаје стварна алтернатива хегемонији западне цивилизације… Фундаментализам је… повратак вековима старој националној духовној традицији… моралним нормама и односима међу људима.“ (15) Коначно, и бивши начелник Генералштаба руске војске, генерал Леонид Ивашов, у подужем чланку који је недавно објављен, закључује: „Русија као геополитички субјект јесте основа Евроазије… Као глобални одговор на глобалне изазове Русије, испоставља се неопходност формирања четвртог геополитичког простора (прва три су – САД, Европа и Кина), који би чинили: Русија (ЗНД), Индија, Иран, Јапан, уз оближње земље трећег геополитичког нивоа.“ (16)

6.

Као и Кавказ, и Балкан је специфичан конгломерат раса, народа и култура; чудесна мешавина различитих конфесија, древних традиција и модерних цивилизацијских образаца. На Кавказу је Прометеј прикован за стену, где му је орао сваког дана кљуцао џигерицу, док га Херкул није ослободио; ту, где благе падине Кавказа запљускују таласи „Црног мора“, била је и Колхида – коју су походили грчки Аргонаути, у потрази за „Златним руном“… Ту су некада живели Срби, или бар један њихов део, пре но што су их Хуни и Авари потерали на запад, у широка пространства „Скитије“. (17) Са собом су понели свој ратнички дух, своје племенско уређење и свој патријархални етос. Ту су живели и Бугари, у етничком сродству са северним Иранцима, пре но што су се населили дуж доњег тока Дунава. Са собом су донели свој хазарско-ирански пртљаг – мешавину традиција и религијски синкретизам: зороастризам, будизам, несторијанско хришћанство и манихејизам. (18) Коначно, ту су живели и Турци, који су у XIV веку овде донели ислам, и чатавом овом простору наденули име „Балкан“ – што на турском значи „Планински ланац“.

Уочена сродност са Кавказом, могла би да постане копча између Балкана и „Евроазије“. Као и средиште „Евроазије – Иран, Кавказ, Јужна руска степа и Каспијски басен – тако је и средиште Балкана – од реке Мораве до реке Струмице, и од Дунава до Солуна – спремиште древне традиције и хиљадугодишњег наслојавања култура, религија, уметности – што је, све заједно, обликовало егзистенцију и карактер балканског човека. Овде су пронађени остаци најстаријег праисторијског насеља у Европи – „Лепенски вир“; најстарије европско писмо – „винчанско писмо“; најстарија на свету збирка златних предмета – у близини језера Варна, на североистоку Бугарске. Овде је певао Орфеј на сребрној лири са седам жица; овде је постојбина орфизма и култа бесмртности душе. Обичан човек на Балкану још увек верује да умире само тело, а да је душа бесмртна, и наставља да живи сједињена са Богом. Отуда та луда храброст и презир према смрти, тако чести међу балканским народима. То је духовна баштина коју су нам, изгледа, оставили у наслеђе наши далеки тракијски преци. Овде је рођен Константин, први хришћански василеус; овде су још у IV веку постојале хришћанске дијецезе: епископија у Ремизијани (Бела Паланка) и архиепископија у Јустинијана Прима (Лебане); овде је средином VIII века Константин V Копроним у таласима насељавао јеретике из Јерменије – павлићане. И можда је управо њихов манихејски дуализам створио подлогу нашој митологији која јасно раздваја „светлост“ од „таме“; а у карактеру балканског човека утиснуо ону црту сурове крутости у разлучивању „добра“ и „зла“?…

Слика
детаљ платна "Мајка Џингис Кана" Николаја Рериха

7.

Ништа се овде не може разумети без дубоког понирања у традицију. Шта ми заиста знамо о тим подземним струјањима која су нас обликовала? Ислам је на Балкан дошао у тренутку кад је хришћанство готово сасвим успело да успостави култ жене, мајке – Богородице; да преко једне вирилне, уранске, ратничке структуре нанесе слој телурске, материнске, атланске цивилизације – цивилизације Запада. (19) Појава ислама је била онај надприродни божански чин који је читав дотадашњи ток преокренуо у супротном смеру; у правцу поновног успостављања снажног, ратничког етоса, и једне духовности „олимпијског типа“ са читавим „пантеоном“ хероја, јунака и „полубогова“ – „светих ратника“. (20) „За крст часни и слободу златну“, или „у славу пророка Мухамеда“ – свеједно, ислам је свима нудио херојску смрт и бесмртност душе након смрти. Овде су свештеници носили мач, а дервиши сабље – и били су вичнији ратовању и хајдуковању, него читању „светих списа“.

Овде је ислам убрао најлепше цветове са златне српске гране. Кад једном схватимо да цвет не мења мирисна својства, ни боју, ни лепоту, кад се пресади из једне у другу саксију; кад коначно схватимо, да се у жилама наше муслиманске браће још увек чувају традиционалне карактерне црте наше расе – онда и наш поглед добија ширу перспективу и другачији хоризонт. Тада се отвара и могућност да неки нови Мустафа Голубић поново војује у чети неког новог Војводе Вука; и да неки нови Меша Селимовић поново учини част учмалој српској култури коју разједа мољац модернизма. Балкански народи тек треба да дођу до свести о јединству њихових традиција, и о страшном усуду „Новог светског поредка“ који се надвија над овим простором. Ми на хоризонту видимо Балкан као јужно крило „Евроазије“. Али, кад спустимо поглед мало ниже, ми свуда видимо – у Београду као и у Букурешту, у Софији као и у Атини – квазинационалне псеудоелите, искорење, залуђене модернизмом Запада; „главе без тела“ које рутински понављају једну исту песму: „Европа нема алтернативу!“ Ми, међутим, видимо да има!

„Евроазија“ је природно и традиционално залеђе Балкана. Отуда би балкански народи – Срби, Бугари, Грци и Румуни – требали у „Евроазији“, пре свега, да препознају услов свог биолошког и духовног опстанка. Из дубине тог нагона за самоодржањем треба да се роди једна нова и снажна идеја „Новог балканског савеза“ – савеза између православља и ислама на Балкану; и једна нова, снажна, истинска елита укорењена у заједничкој духовној традицији, способна да понесе терет једне моћне судбине: да преузме кормио и преусмери курс балканског „Титаника“, који само што се није распао под теретом европског „Леденог брега“. Пред извесношћу једне такве перспективе застао је једнога дана и Х. Џ. Макиндер. Наслутио је смртну опасност за империју модерног Запада, и упркос урођеној енглеској хладнокрвности – није успео да прикрије констернацију. Видимо његово смркнуто чело и жмарце који му клизе низ кичму, док пише ове редове: „зар још увек нисмо присиљени да рачунамо са могућношћу да највећи део Великог Континента може једнога дана да се нађе под влашћу једног центра, и да би могао да послужи као база за изградњу непобедиве поморске силе?… Зар нам није дужност да у томе препознамо највећу претњу по слободу света на плану стратегије, и да нађемо начин да се новим политичким системом који градимо обезбедимо од те опасности?“ (21) О да! „Они“ ће учинити све да поново осујете онај план! Бог ће, међутим, учинити све остало…

8.

Али један велики сукоб, ипак је неминован. „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Матеј: 10; 34) То неће бити сукоб између цивилизација, већ сукоб унутар цивилизација. Он не би могао да се сврста ни у једну од познатих категорија друштвених сукоба – то није ни рат ни револуција! Ту „разделница“ није место где се додирују две цивилизације; ту је „разделница“ на свим оним местима где се додирују традиција и модерност: у култури, науци, образовању, свакодневном животу, вери, политици… Чим макар мало загризе ту „јабуку“ модерности, хришћанин се излаже погибељи; излаже се ризику унутрашње духовне напетости која води до пароксизма – до оне болне немоћи грофа Толстоја, да помири мистично тело Христово са овоземаљском социјално одговорном екуменом; или до „верског реализма“ над којим се згрозио и један Кјеркегор – до оног јефтиног компромиса са „стварношћу“ у виду једног прикладног, уобичајеног – „нашег хришћанства“, једног опортунистичког хришћанства, прилагоћеног дневним љуским – одвише људским! – потребама, тиме и загађеног хипокризијом актуелног тренутка. Не могу се помирити: Исус и Волтер, апостол Павле и Чарлс Дарвин, првобитна хришћанска заједница и социјализам – „Не можете служити Богу и мамону.“ (Матеј: 6; 24)

Слика
Серафим Роуз

То је сукоб који претходи последњем времену – сукоб који нас уводи у есхатолошки крај историје. Самим тим, и модерне цивилизације, и њеног профаног супстрата – политике. Ако политика има неки смисао, онда он мора да се цени из перспективе коначног циља: чему она треба да допринесе? Очувању постојеће структуре света, или да припреми услове за велику промену? Велика промена мора да се деси управо тамо где је скретање и започело. И где је процес дисолуције најдаље одмакао – на модерном Западу. Степен дисолуције је на модерном Западу достигао онај ниво који отац Серафим Роуз означава као највиши стадијум нихилизма – нихилизам разарања. (22) На почетку овог миленијума једина истинска новина је то што је нихилизам разарања, са маргине историјских токова, прешао у сам mainstream глобалног одлучивања. Данас су Штирнер и Бакуњин „запослени“ у Пентагону – они су главни планери „Новог светског поредка“. „Сироти“ Сергеј Нечајев још увек је само „извођач радова“ на терену – сада са турбаном на глави и зеленим стегом у руци. А сутра? Ко зна?… Можда опет са качкетом и црвеним баријаком?… Тада пред нас иступа хамлетовсака дилема: са Западом или против њега? А кад се једном постави то питање, и „линија фронта“ се помера дубље у позадину – у само средиште цивилизације; у хабитус савременог човека, и начин на који обликује своју егзистенцију. Ту се своди завршни рачун и врши коначни избор: ко је мој ближњи? Изван тог уског круга, неприајатељ је свако ко служи „Мамону“ а не Богу. Ту линија раздвајања више није ни моћ, ни слава, ни богатство; ту се људи деле унутар себе самих – у разуму, у души и у срцу! И непријатељ тада није нужно са оне стране „фронта“; он може да буде и овде, са ове стране „разделнице“ – неко ко обитава међу нама, али као страно тело. Као канцер који нас разједа! „И непријатељи човјеку постаће домаћи његови.“ (Матеј: 10; 36)

Слика
На слици: "Памир", рад савременог украјинског сликара Владимира Грачева.

Упутнице:

_________

(1) Под традиционализмом се овде подразумева онај дуалистички поглед на стварност који у равни онога што је реално и постојеће ставља равноправно, један поред другог: свет физичких и свет метафизичких појава; свет природних и свет надприродних сила; свет видљивих и опипљивих ствари и свет невидљивих, недокучивих и неопипљивих ствари. То је онај поглед на стварност који древна баштина дефинише као учење о две природе. Јулијус Евола сажима ово учење овако: „Постоји физички поредак и постоји метафизички поредак. Постоји природа смртних и постоји природа бесмртних. Постоји виша област „бића“ и постоји она нижа област „постојања““… (Јулијус Евола: „Побуна против модерног света“ – Градац, Чачак, 2010., стр.21.) – једном речију: „…постоји поредак постојања много шири од оног којем би данас највише одговарала реч „стварност““… (Исто, стр.21. ) Насупрот томе, под модернизмом се овде подразумева један својеврсни лаицизирани монофизитизам, по коме је читава стварност само једно тело сачињено од просте материје – без душе! – која само мења облике свог постојања, рецимо тако што с времена на време, из масе прелази у енергију и обратно, из енергије се претвара у масу – те је зато, будући опипљива, заменљива и динамична, та проста материја подложна експлоатацији, реконструкцији и еволуцији.Човек је само машина која мисли – настала из неорганске материје случајном трансмутацијом сунчеве светлости у органску масу, и њено несвесно самоусавршавње путем природне селекције и прилагођавања – машина, дакле, сачињена само од физичких, хемијских и биолошких процеса, која, самим тим што јесте само један процес, може и да се дотерује, цизелише, усавршава и покреће у одеђеном правцу. Ту више ништа није изнад, или с оне стране човека, чак ни такозване природне силе – јер је човек једно апсолутно суверено биће, слободно – модерни човек би рекао „задужено“! – да све те силе обузда, укроти и искористи их за себе.

(2) Освалд Шпенглер: „Пропаст Запада“-Утопија, Бгд., 2010., стр.548.

(3) Семјуел Хантингтон: „Сукоб цивилизација“ – Загреб, 1998., стр.44.

(4) Исто, стр.29.

(5) Исто, стр.196.

(6) Исто, стр.44.

(7) Исто, стр.228.

(8) Исто, стр.311.

(9) Дугин је 1998.год., у храму светог Архангела Михајла, у месту Михајловска Слобода надомак Москве, пришао старообредницима – а то је правац у Руској Православној Цркви који се придржава старог начина служења какво је било до реформе патријарха Никона. Види: http://svetlostvostoka.blogspot.com и са том повезано: http://arthania.ru/content/ag-dugin

(10) Гајдар Џемал себе дефинише као шиитског исламисту и руског патриоту који поштује православље. Упркос извесним одступањима, наставља да се бори против свих деформација праве вере, против свођења Бога на конформизам – „свођења Бога на консензус“ – и поставља себи за циљ: да обнови и негује аутентични ислам и аутентичну десницу – као неконформистички одговор на профани елитизам Запада. Основао је „Исламски комитет Русије“ који је ступио у савез – „уједињени фронт“ – са „Покретом за подршку армији“, који је предводио председник Думиног одбора за безбедност и генерал пуковник козачког покрета Алберт Макашов. И то управо у тренутку кад је Руска армија ушла у другу фазу сукоба са екстремистима на Кавказу! Чак ни тада, дакле, за њих није било дилеме: нити је православље главни непријатељ ислама – нити је исалам главни непријатељ православља. И за Дугина и Џемала, главни је непријатељ био: прозападни модернизам Бориса Јељцина!

(11) Они би – наравно! – здушно, свим средствима, подржавали обе зараћене стране, као што су то чинили и недавно у Босни. И као што то сада чине у Рашкој области. Заобилазним путем, преко свог верног савезника Саудијске Арабије, модерни Запад помаже ширење вехабијског покрета у Рашкој области – а истовремено у Београду, преко „Сорошевог фонда“, подржавају „модерну проевропску Србију“, и хушкају је да се бори против „муслиманског фундаментализма“. Тако смо имали и сукоб „две Аиде“ – као предтекст за један шири и много озбиљнији конфликт. Једна је „модерна феминисткиња“ из Београда, друга је „традиционална муслиманка“ из Новог Пазара; једна је ставила нови мини вал и обукла нови сиви комплет, друга је ставила „махраму“ и обукла бурку. Обе су, међутим, биле убеђене да воде начелну полемику „о фунадменталним људским правима“. „Пијуни“ су постављени на „Великој шаховској табли“ – чекају се само „коњаници“ и „топови“… Али неко је ипак требао да објасни овим заблуделим „овчицама“: да је њихов „мали рат“, њихов „принципијелни сукоб“ само бура у чаши воде, само димна завеса иза које се – као и обично – скрива „Велики брат“ који вешто и непогрешиво повлачи све конце, и „поштено“ плаћа све – in cash!

(12) Задивљујућа је, рецимо, та лакоћа са којом значења мењају облик, место и вереме; заменљивост идеја унутар концепта модерности које се тобоже идеолошки искључују, компатибилност антиномичних појмова, обртљивост сваког смисла - све нам то говори о потпуном отсуству суштине унутар концепта модерности, суштине која значењу даје смисао и чини га постојаним и незамењивим. Испражњени од смисла, сведени само на пуку форму – појмови лете са једног на други крај постмодерног света, као пинг-понг лоптице – чврсти, лаки и шупљи! Сасвим је могуће, те је и разумно очекивати, да ће у неком тренутку „надахнућа“, које би морало да потекне са модерног Запада, по нужности која је већ уочена – појмови изгубити и ту пуку форму, ту последњу и чисто квантитативну димензију спољашњег облика, која их још чини каквим-таквим реалитетима. Тада ће постати само сугестије, само шупљине без облика – које лутају около као авети, покренуте снагом општег консензуса који ствара скривена моћ на Западу. Биће то најнижа тачка девијације до које модерни Запад доводи, после чега нужно, по сили једног чисто природног закона, мора да уследи реакција.

(13) Интернет новине Сербске – http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp? (А.Дугин: „Од Србије и Срба више ништа не зависи“)

(14) Марк Сеџвик: „Против модерног света“ – Београд, 2006., стр.284.

(15) Исто, стр.284

(16) Реч је о чланку под насловом: „Глобалне претње и савремена, стварна и пожељна улога Русије у свету“ – http://www.rusrand.ru/text/Jornal

(17) Од старијих аутора ову тезу је заступао Милош С. Милојевић („Одломци историје Срба“ – Београд, 2004., стр.107.) Он се посебно позива на Херодота, Страбона и Плинија. Тако, например, цитира Страбона, кад овај каже: „У западној Азији живе Срби и Брђани… – до кавкаских планина. Једни се скитају, други живе под салашима, а трећи раде земљу.“ Од новијих аутора ову тезу допушта Димитрије Оболенски („Византијски комонвелт“ – Београд, 1996., стр.75) када каже: „Међутим, било да их сматрамо Словенима, а њихову сеобу последњим таласом словенског освајања Балкана, или мислимо да су непознат народ кавкаског порекла…“

(18) Јуриј Стојанов: „Скривена традиција у Европи“ – Београд, 2003., стр.120.

(19) Код Срба се тај процес одиграо од XII – XIV века. Погледајмо укратко како се тај процес рефлектује у променама симболичког значења кроз које пролази положај и улога жене. Жена Стефана Немање је у дубокој сенци свога мужа. За њу знамо само да се звала Ана, и да не беше мајка светог Саве сумњам да бисмо знали и толико. Али већ жена њиховог сина Стефана Првовенчаног има и презиме – и то какво презиме! – Дандоло. Са венецијанским дуждевским пореклом дошао је и утицај на двору, а ускоро ће доћи и папски изасланик са краљевском круном за њеног мужа. О њиховој снахи Јелени Анжујској већ се пишу панегирици. Архиепископ Данило III је засипа епитетима „блажена“, „непорочна“, „кротка“ и свој панегирик завршава речима: „Ако кога треба именовати, чији живот превазиђе човекове умове, то је достојно именовати тебе о најблаженија. Трудове твоје и бодра подвизања расплодила си на стотину и била си од Господа даровани светионик преславном отачаству своме, српској земљи, сијајући многосветлим чудима као сунчаним зрацима.“ Крајем XIII века „мушки принцип“ се повлачи из видокруга. Он је још увек ту, али није активан, није делатан. Делетан је „женски принцип“ – „Краљица Мајка“. Краљ Урош је скрајнут и не види се, сем што је на почетку овог панегирика поменут, као онај коме беше дато да му жена буде Јелена. /…/ На врхунцу ове параболе о уздизању „женског принципа“ налази се књегиња Милица. Она више није само партнер – „дружбеница“ – у функцији рађања и обнављања; она и у симболичком смислу постаје пар са кнезом Лазаром, привидно изједначена са њим док заправо доминира у смислу финалне духовне надградње. Она је та која оставља истински духовни траг у облику посмртног слова, и тиме сакрализује јуначку смрт свога мужа. Смрт је довршена кад је сакрализована. Онај ко има моћ да сакрализује, има и виши степен духовне моћи. Милица је „брахман“ – Лазар је само „кшатрија“.

(20) Невероватна је та брзина са којом је патријархални, „мушки“ принцип, доласком ислама, поново постао доминантан – још за живота књегиње Милице. Она се повлачи у дубоку таму монашке келије. Сада је она само убога монахиња Јефимија, а у први план поново избијају мушки ликови витезова: деспот Стефан и Ђурђе Бранковић. Јерина је „проклета“, а мученица Оливера труне у турском харему од свих заборављена. То више није „млада Гојковица“ која труне да би обезбедила трајност једном граду – Оливера труне узидана у ништа. Са продором ислама окончава се наш крактотрајни експеримент са „цивилизацијом мајке“, и поново долази до изражаја чиста уранска вирлност: Старина Новак, Мали Радојица, Краљевић Марко… Жена је поново у задњем плану. Она је сада само безимена крчмарица која „рујно вино точи“…

(21) Х.Џ.Макиндер: „Демократски идеали и стварност“ – Београд,, 2009., стр.78.

(22) Ми се наравно слажемо, сем што не мислимо да је нихилизам разарања „највиши“ стадијум нихилизма на Западу. Држимо да је то само још једна етапа која предходи завршном чину. У то нас увера и сам отац Серафим Роуз, када уочава да у нихилизму постоји извесна унутрашња „дијалектика“: „Једна етапа нихилизма супротстављена је другој , не да би је заиста порекла, већ да би њене грешке укључила у сопствени програм и повукла човечанство за корак ближе понору који лежи на крају читавог нихилизма.“ („Светлост са Запада“ – Београд, 2004., стр.418) То читавом процесу даје обрисе једног осмишљеног плана: „И раније је било разарања у великој мери, и било је људи који су славили разарање; али до сада никада није било доктрине и плана разарања, никада се се раније људски ум није довијао да нађе оправдање за тако очигледно сатанска дела и да изради програм за њихово извршење“. (Исто, стр.441) Нама се дакле чини, да једно доследно промишљање уочене „дијалектике“ нихилизма нужно имплицира: да нихилизам разарања није последња етапа нихилизма. Кад поруши све „Нови светски поредак“ ће почети да уништава и самог себе – јер је деструкција у корену његове „дијалектике“. Тако долазимо до закључка да је нихилизам разарања само етапа која предходи последњем времену – „Али још није крај.“ (Матеј: 24; 6) Крајња тачка до које нихилизам нужно допире јесте нихилизам самоуништења.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/1 ... -i-moloha/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Сре Феб 29, 2012 8:16 pm

Слика

The Global Revolutionary Alliance is a concept who’s time has come and New Resistance and Open Revolt are a part of it! What better introduction to the GRA, beyond reading the GRA Manifesto, than to hear about it from Comrade Natella Speranskaja – a driving force on the Moscow end of the Alliance and co-host of GRAnews. Open Revolt is proud to present this interview between our own James P and Natella. As it’s been translated from English to Russian back to English again, please be aware any errors are strictly ours.

OR: Natella, it seems whenever we see a interesting or exciting project from Eastern Europe we see either your face in the photos or your name in the account of the event as one of the leaders of the initiative. Could you tell us about your past and what has led you to be such a strong activist?

NS: For many years the source of my inspiration was a spectrum of rightist political ideologies, which I have reached thanks to such representatives of conservative-revolutionary thought, such as Ernst Junger, Arthur Moeller van den Bruck, Oswald Spengler and Carl Schmitt. This anti-liberal vector has remained unchanged during all stages of my life. But if in the very beginning I was a supporter of the strictly rightist conservative-revolutionary movement, then later, having critically revised such of its components as racism (especially its worst form – biological racism), indulgence in front of capitalism and strongly marked anti-communism, I opened for myself the positive aspects of leftist conservative-revolutionary movement – largely for its anti-capitalist and Eurasian orientation. Both rightists and leftists are declared “enemies of the open society” by Karl Popper; the metaphysical similarity of both these movements was manifested in the anti-liberal ideology of national-bolshevism, that is of the left-wing of Eurasianism. This ideology solved all contradictions for me. Alexander Dugin named national-bolshevism a “political science and philosophical phenomenon, in fact a special point on the map of political processes, where rightists and leftists merge with each other in the self-sufficient and original synthesis of ideas”. Without deviating from my positions, I’ve run a permanent war with our ideological opponents, never forgetting the words of van den Bruck: “Eternity is on the side of the conservative”.

OR: You’ve been a key contact for us here in both the Eurasian Movement and now the Global Revolutionary Alliance which we‘ve been proud to join alongside you. Please give our newer readers a introduction to these two groups.

NS: The International Eurasian Movement arose in, Moscow, Russia, at the end of the 80s. Its leader and founder was and still is philosopher Alexander Dugin. Our organization has a lot of branches throughout the world (in Russia alone there 36 regional representations). The ideology of neo-Eurasianism began to develop already in 1980s, and has gone through several stages: from a little closed circle of intellectuals to a group of theorists, from the opening of the New University to All-Russian movement, from the party “Eurasia” to the International Eurasian Movement, as a self-sufficient structure. In 2005 within the Eurasian Movement a political organization “Eurasian Union of Youth” was created, whose ideology is, of-course, neo-eurasian doctrine. Since may 2011 I am the head of Moscow Network Headquarters of the Eurasian Union of Youth. The Global Revolutionary Alliance and Eurasian Movement are united by uncompromising hatred toward the main enemy — the global liberal oligarchy and New World Order. At present we can observe how two political actors are in the battle for world domination: the partisans of the liberal atlanticist American Empire (and its project of globalization) and the Rest of the world, that fundamentally disagrees with this project. The West against the Rest. But the actual Post-Modern West has lost the best European values – the honor, the virility, the boldness, the spirituality that were the marks of the heroic age. So we are not against the West as such but against its parasitic simulacrum of it which is in the hand’s of a illegitimate elite. Under these circumstances GRA rehabilitates the political (according to Carl Schmitt) dimension, that is almost overthrown by liberal-globalism, that tried to replace it with economy. On the threshold of the impending crisis we can talk of the total break of the economic system, that is, of collapse of the global project of our political opponents. Back in the beginning of deployment of Libyan scenario, the idea of immediate formation of Global Revolutionary Alliance as a powerful network structure, that has its permanent centers around the world, acquired the status of a critical need. We are glad that you decided to join to us.

OR: Many of us have been eagerly working our way through the Against Post-Modern World documents as best we can being mainly English speakers and readers. So many great minds in one place at one time! What were the highlights of this historic event for you Natella?

NS: This is the first time a conference of such a high level took place in Russia. The event was attended by leading intellectuals of Russia, Belarus and Ukraine, traditionalists from Italy, France, America and other countries. We have united to challenge the Postmodern world. In the 20th century revolt against the modern world, proclaimed by great traditionalists Rene Guenon and Julius Evola, was a form of protest, rebellion against the reality, deprived of its sacro-centric dimension. Now, in the 21st century, we rebel against post-modern world, that has turned into a spiritless desert. And the goal of our International Conference was finding out, how do Tradition and traditionalism should we effectively treat the postmodern era. This issue was reviewed in the speeches of Claudio Mutti, Sheiks Pallavicini, Alexander Dugin, Christian Bouchet, Geidar Dzhemal, Laurent James, Valeriy Korovin, Israel Shamir and dozens of other participants. It became clear for everyone, that Russia becomes a bastion of traditionalism. Sheikh Pallavicini expressed his admiration of the unique school of traditionalism, created by the philosopher Alexander Dugin. I think, that the next conference, that will take place in 2012, will bring many more people, and, perhaps, will reveal to us new names.

OR: To us (Open Revolt, Green Star and New Resistance) we don’t hesitate to say we feel a deep kinship with our Eurasian comrades who have been nothing but loyal friends and supportive of our struggle. Can you give your thoughts on our work here in North America and perhaps any suggestions or criticisms?

NS: We are pleased that in North America political organizations were created, that share our basic principles. By joining the Global Revolutionary Alliance, you have greatly increased the power of the counter-globalist movement, whose aim is the total destruction of liberal oligarchy. The most important for us is the circumstance, that all participants of this organization and work – Open Revolt, the Green Star, New Resistance – are Americans. This is the right indicator, that eternity is on our side and that the enemy will be defeated. We think that the USA is occupied by a anti-American globalist elite, that uses American people for its own purposes. Our struggle is for social justice and opportunity to build own unique culture for all the peoples of the world – including, of course, Americans. Evola said, that the West was first to enter Kali-Yuga, and must be the first to get out of it. All this relates to USA. You have gone further than others on the way of hell, and you rise – as Dante wrote, from the other side of Lucifer. Thus your movement is very symbolic and valuable for us.

OR: How it is to work so close with Alexander Dugin? He is, by far, our greatest living inspiration!

NS: Rene Guenon is called the teacher, who pointed the way in Kali-Yuga. This is equally applicable to Alexander Dugin, who, in my opinion, is the hope not only for Russia, but for the whole world. All his activity bears the mark of divine mission.

OR: Yes we couldn’t agree more about Professor Dugin. Where do you see the Global Revolutionary Alliance heading both in the short term and in the years to come?

NS: We can predict, that in a year the Global Revolutionary Alliance will include tens of thousands of the dissatisfied (our slogan is: “Dissatisfied throughout the world, unite!”), having turned into invincible, omnipresent and universally acting revolutionary movement. The final aim – destruction of the global oligarchy will be inevitably reached. Any scenario, ran by the liberals, will meet our immediate response – resistance of political soldiers, which is who we are. We developed a revolutionary strategy against the globalist project. Alexander Dugin said : “Against global liberal control what is needed is a global guerilla, just as global, as that, against what it is directed”. However, one should begin with the sphere of political philosophy. Foucault said, that will to power is the same as will to knowledge. One, who controls cognitive space, controls geopolitical space too. We start with spirit and end with matter (not vice versa). Revolution starts in the soul, in mind, in correct analysis of the situation, in the moment of making existential decision. The rest – is technique. The main thing in GRA is not to argue on details of our worldviews, but to act – effectively, decisively, quickly. In the struggle we will obtain our certain subjectivity.  

OR: Anything else you’d like to share?

NS: We are convinced of the need of an alternative project with a clear political theory, and more important, perfectly thought-out practice. Taking into account the collapse of the liberal economic system we can beforehand make a conclusion of the imminent demolition of liberal ideological discourse as such. In contemporary circumstances the world domination of anti-national globalist politics of USA itself is in question. We can no longer rely on the three political ideologies, that were actualized in the 20th century. In the 21st century they are completely outdated. Thus, we need another political theory. WE CALL IT “FOURTH POLITICAL THEORY” (the conception, created by Alexander Dugin, and in tune with such great thinkers and political actors as Alain de Benoist, Christian Bouchet, Alain Soral, Claudio Mutti, Dimitris Kitsikis), that stands outside of liberalism, communism and fascism. In order to formulate the definition of the Fouth Political Theory, we need to define, what does its political subject represent. But before it, we’ll define, what he is definitely not. The subject of the fourth political theory can’t be nor class (as in socialism), nor race or state (as in national-socialism and fascism), nor, especially, the individual, the subject of a hostile liberal system. Basing on the provision of the victory of liberalism, we will call the subject of the Fourth Political Theory that one, who is a radical opponent, uncompromising enemy and absolute antagonist of liberal individual. Who is it about? It is a question, that has no simple solution. We can stop on the community as on some “social body”, that excludes the principle of individual as an aim and centre; on community, that doesn’t accept individual identity, without which, as we know, liberalism is unthinkable. The 20th century was the century with ideologies, but nothing prevents us to pass after this stage to actions. To the mono-cephalic liberal society, to the atlantic project, to the global American empire we oppose poly-cephalic society and a multi-polar world. To the liberal (precisely to the neo-liberal) ideology we oppose the Fourth Political Theory, to the global oligarchy – the Global Revolutionary Alliance.

Слика

http://openrevolt.info/2011/11/08/globa ... eranskaja/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Пет Апр 13, 2012 7:53 pm

Срби су се први пробудили

Наступ Александра Дугина на Српском маршу

Слика

Русија је 90-их година, црних, срамотних, издајничких 90-их година, када се одигравало рушење велике државе, када је на крви стицан иметак нових руских олигарха, у исто то црно доба издали смо своју браћу Србе. Виктор Степанович Черномирдин (нека је проклето то име!) је сломио Србе и њихов отпор, обећавши им подршку, али су Срби упркос свему истрајавали! Они су наша савест! Они се боре сада, и 90-их година су се борили против оних мрачних сила које су хтеле да поделе словенске народе, хтеле да униште и ослабе православље, које су хтеле да све међусобно посвађају зарад успостављања новог светског поретка.

Срби су били у авангарди те велике свете борбе за православље, за истинско хришћанство, за Словене, за све вас, за сваког од нас! Срби су се пробудили пре осталих. Они су пре осталих схватили да ако се предају, ако се покоре америчкој хегемонији, онда свим осталим народима прети ропство. И догађаји из 1990-их и 2000-их година су то потврдили. Погледајте шта такозвани мировњаци доносе Ираку, Авганистану. Ирак, у коме је свакако било неких безобразлука у време Садама Хусеина, претворен је у крваву збрку. Ви ћете, браћо и сестре Руси, рећи да је то далеко од нас. Али, када дођете у прекрасан град Београд, чист, светао, сунчан, зелен, где живе отворени, прекрасни људи, малтене исти као и ми, само радоснији, видећете у том прекрасном граду трагове натовских бомбардовања.

Био сам 1992. године у Републици Српској, сретао се са Радованом Караџићем, био сам у Српској Крајини, био у Вуковару и видео да су се Срби још онда пробудили за свету борбу за све нас, да они ратују за нас. Када сам се вратио, рекао сам: „Американци ће бомбардовати Београд“. То је било 92-93. године. Рекли су ми да је то лудило, да је то у центру праведне, угојене, сите, толерантне Европе немогуће. Отиђите сада у Београд, тим пре што су наша браћа Срби укинули визе, свако може купити карту и отићи у тај прекрасан град. То је град нашег ходочашћа, националног, духовног, словенског, историјског. Погледајте какве су зграде у центру Београда. Тамо су рушевине! Не само важни војни објекти, него и обични: РТС, болнице – све су то натовска бомбардовања претворила у рушевине под којима су и цивили затрпани. Мислите да је то далеко? То је већ ближе од Ирака, ближе од Авганистана. Американци се неће зауставити све док не успоставе свој нови светски поредак који народима читавог света доноси ропство, који доноси патње, бол, ратове, међунационалне сукобе у нашој вишенационалној земљи, у Русији. Мислите да се међуетнички односи сами од себе погоршавају на Кавказу, у Поволжју, па чак и у великом градовима? Ни случајно! Наравно, сваки народ има с другима некаква природна неслагања и претензије, али док не буду убачена специјална средства у пропаганду међунационалне мржње, све те снаге просто тињају. Овде треба једнозначно рећи: иза међунационалних сукоба у Русији стоји иста она рука, прљава рука Вашингтона, која стоји и иза разбијања Југославије, иза цепања Србије, иза онога што се данас дешава на Косову. А шта се данас дешава на Косову? Косово је дато у руке Американцима, и Европска унија им је у томе помогла, дато у руке албанској мафији која је трговала људским органима. Стотинама Срба су живима вађени органи које је албанска мафија продала на црном тржишту Европе, да би богаташи себи продужили живот.

Косовски младићи и девојке, наша православна браћа, постали су жртве наркомафије на Косову. Ту апсолутно криминалну клику проглашавају чуварима врхунских демократских слобода. Муслимани на Косову се моле на америчким заставама. Мислим да је то за сваког искреног, часног верујућег муслимана, поготово нашег евроазијског, руског муслимана апсолутно недопустиво, то је пљување сваком у срце. Муслимани се не смеју молити на америчкој застави – можда ја нешто не разумем – то је некаква посебна религија у којој су се спојили „Мекдоналдс“, трговина органима, толерантност, наркомафија и радикални исламизам. И то Косово је Америка признала. Па шта је остало у тој чудовишној миниземљи под Европом? Тамо су остала наша браћа, наши рођаци који тамо живе као под окупацијом, тамо живе као у концентрационом логору, и сада су фактички стотине хиљада косовских Срба, православни манастири, цркве, деца, старци, постали таоци тог новог светског поретка. А шта ми можемо да учинимо? Мислим да много тога зависи од сваког од нас, од сваког обичног човека. Зато што наши односи са Србима нису само однос државе са државом, то је однос народа са народом. И зато то што сте данас дошли да подржите Србе – то је гест вашег духа. Ви својим доласком, својим заузимањем помажете Србима и уливате им наду. Желим да кажем о ставу Русије… Сада је уистину знатно бољи него проклетих 90-их година, током националне издаје. Наша власт се недовољно делотворно, али у целини ипак држи исправног курса, подржава наше пријатеље и пружа отпор нашим непријатељима. Али се не смемо уздати само у државу, то је наша огромна слабост. Путин је много тога учинио, створио је предуслове за препород руског националног начела, за препород православља, али се не смемо стално уздати само у државу! Хајде да се организујемо сами, хајде да се будимо сами, хајде да износимо наше сопствене иницијативе оваквим маршевима, и нека следећи пут на марш који ће бити посвећен некој другој или истој овој родољубивој теми дође још више омладине да покаже да то није свеједно сваком од нас.

Данас је дан Светог Васкрса. Погледајте какво је сунце, какво је време. По древним руским предањима, на дан Васкрса Христовог сунце игра на небу. Ако успемо да издржимо, ако га дуже гледамо видећемо како игра сунце на Васкрс. Ми смо се као народ често налазили у изузетно тешком стању али смо се сваки пут препорађали. Срби су већ једном изгубили Косово, али се нису помирили с тим и кроз 500 година су васпоставили своју светињу, своју земљу. Народ се никада не сме одрећи својих светиња. Можда је сада тешко, нереално говорити о томе да ћемо читаво Косово повратити. Али ће Срби живети само до оног историјског тренутка док буду у то веровали. То ће и оно немогуће учинити могућим. Та ситуација је за нас ближа него што мислимо, јер се сада косовски сценарио одиграва на постсовјетском простору. Украјина, наша братска православна земља, коју сада по моделу Хрватске желе да окрену против нас, желе да увуку у рат са нама, ако Украјина сада уђе у НАТО, опет ће милиони православних Словена, наше браће, милиони Руса постати таоци криминалног „наранџастог“ атлантистичког марионетског неонацистичког режима Јушченка, у коме су већ рехабилитовани главешине нацистичке Немачке, и по читавој Украјини званично подигнути споменици руководиоцу батаљона СС „Нахтигал“. Мислите да је то далеко од нас? То је већ сасвим близу! То је зверско нацистичко кежење новог светског поретка, то је рука Вашингтона која је све ближе и ближе нама, нашим срцима, и зато је Украјина – наше Косово, тамо наша ситуација и демографски, и религиозно још није тако страшна, ми тамо још нисмо све изгубили. Ако се сада пробудимо, онда ништа и никад нећемо изгубити. Једино што бисмо као организатори овог митинга желели је да затражимо од Руске државе да пошаље руску војску на Косово ради заштите живота православних Срба. У супротном им следи геноцид. Руску војску – на Косово!

Сада бих да подсетим да је Васкрс велики православни празник Васкрсења. Како се каже у васкршњој служби, „јуче смо сахрањивани са Тобом, Христе, данас устајемо у Твом Васкрсењу“. То је јако важно, онај ко не подели бол и страдања Господња, онај ко не буде са братом или ближњим својим када му је тешко, неће учествовати у коначној победи, боље је и касно се пробудити, али је нужно пробудити се. Зато је празник Васкрса такође празник нашег националног препорода. Били смо у несвести, и руска самосвест, руски дух још и данас у знатној мери и даље спава, у гробу погребен, али ако смо очували веру и верност нашим коренима, нашим извориштима, нашој вери, нашем националном духу, ми ћемо, чак и прошавши најсложенија искушења, победити. Онај ко је солидаран с богом у страдањима, у погребењу и у крсним мукама, само ће тај имати најбољу судбину у Светлом Васкрсењу Христовом. То ће Светло Васкрсење донети васкрсење руског народа, руске државе, руске националне идеје и Руске Цркве. Спасио вас Христос!

Слика
http://www.rossia3.ru/srpsk/srsuseprprnaagd
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Пет Јул 27, 2012 7:44 pm

If You Are in Favour of Global Liberal Hegemony, You Are the Enemy’:
An Interview with Alexander Dugin


juli 27th, 2012 by Motpolredaktionen

In February 2012, Professor Dugin travelled to New Delhi, India to attend the 40th World Congress of the International Institute of Sociology, the theme of which was ‘After Western Hegemony: Social Science and its Publics’. Prof. Dugin was kind enough to take some time away from the conference to answer a few questions by representatives of Arktos who attended the event. In this interview, we attempted to have Prof. Dugin clarify some of his basic beliefs in order to dispel the confusion and misrepresentations that exist about him and his movement, the Eurasian Movement, and its offshoot, the Global Revolutionary Alliance, in the English-speaking world. The interview was conducted by Daniel Friberg, CEO of Arktos, and John B. Morgan, Editor-in-Chief.



There is a perception in the West that you are a Russian nationalist. Do you identify with that description?

The concept of the nation is a capitalist, Western one. On the other hand, Eurasianism appeals to cultural and ethnic differences, and not unification on the basis of the individual, as nationalism presumes. Ours differs from nationalism because we defend a pluralism of values. We are defending ideas, not our community; ideas, not our society. We are challenging postmodernity, but not on behalf of the Russian nation alone. Postmodernity is a yawning abyss. Russia is only one part of this global struggle. It is certainly an important part, but not the ultimate goal. For those of us in Russia, we can’t save it without saving the world at the same time. And likewise, we can’t save the world without saving Russia.

It is not only a struggle against Western universalism. It is a struggle against all universalisms, even Islamic ones. We cannot accept any desire to impose any universalism upon others – neither Western, Islamic, socialist, liberal, or Russian. We defend not Russian imperialism or revanchism, but rather a global vision and multipolarity based on the dialectic of civilisation. Those we oppose say that the multiplicity of civilisations necessarily implies a clash. This is a false assertion. Globalisation and American hegemony bring about a bloody intrusion and trigger violence between civilisations where there could be peace, dialogue or conflict, depending on historical circumstances. But imposing a hidden hegemony implies conflict and, inevitably, worse in the future. So they say peace but they make war. We defend justice – not peace or war, but justice and dialogue and the natural right of any culture to maintain its identity and to pursue what it wants to be. Not only historically, as in multiculturalism, but also in the future. We must free ourselves from these pretend universalisms.



What do you think Russia’s role will be in organising the anti-modern forces?

There are different levels involved in the creation of anti-globalist, or rather anti-Western, movements and currents around the world. The basic idea is to unite the people who are fighting against the status quo. So, what is the status quo? It is a series of connected phenomena bringing about an important shift from modernity to post-modernity. It is shaped by a shift from the unipolar world, represented primarily by the influence of the United States and Western Europe, to so-called non-polarity as exemplified by today’s implicit hegemony and those revolutions that have been orchestrated by it through proxy, as for example the various Orange revolutions. The basic intent behind this strategy is for the West to eventually control the planet, not only through direct intervention, but also via the universalisation of its set of values, norms and ethics.

The status quo of the West’s liberal hegemony has become global. It is a Westernisation of all of humanity. This means that its norms, such as the free market, free trade, liberalism, parliamentarian democracy, human rights and absolute individualism have become universal. This set of norms is interpreted differently in the various regions of the world, but the West regards its specific interpretation as being both self-evident and its universalisation as inevitable. This is nothing less than a colonisation of the spirit and of the mind. It is a new kind of colonialism, a new kind of power, and a new kind of control that is put into effect through a network. Everyone who is connected to the global network becomes subjected to its code. It is part of the postmodern West, and is rapidly becoming global. The price a nation or a people has to pay to become connected to the West’s globalisation network is acceptance of these norms. It is the West’s new hegemony. It is a migration from the open hegemony of the West, as represented by the colonialism and outright imperialism of the past, to an implicit, more subtle version.

To fight this global threat to humanity, it is important to unite all the various forces that would, in earlier times, have been called anti-imperialist. In this age, we should better understand our enemy. The enemy of today is hidden. It acts by exploiting the norms and values of the Western path of development and ignoring the plurality represented by other cultures and civilisations. Today, we invite all who insist on the worth of the specific values of non-Western civilisations, and where there other forms of values exist, to challenge this attempt at a global universalisation and hidden hegemony.

This is a cultural, philosophical, ontological, and eschatological struggle, because in the status quo we identify the essence of the Dark Age, or the great paradigm. But we should also move from a purely theoretical stance to a practical, geopolitical level. And at this geopolitical level, Russia preserves the potential, resources and inclination to confront this challenge, because Russian history has long been intuitively oriented against the same horizon. Russia is a great power where there is an acute awareness of what is going on in the world, historically speaking, and a deep consciousness of its own eschatological mission. Therefore it is only natural that Russia should play a central part in this anti-status quo coalition. Russia defended its identity against Catholicism, Protestantism and the modern West during Tsarist times, and then against liberal capitalism during Soviet times. Now there is a third wave of this struggle – the struggle against postmodernity, ultra-liberalism and globalisation. But this time, Russia is no longer able to rely on its own resources. It cannot fight solely under the banner of Orthodox Christianity. Nor is reintroducing or relying on Marxist doctrine a viable option, since Marxism is in itself a major root of the destructive ideas constituting postmodernity.

Russia is now one of many participants in this global struggle, and cannot fight this fight alone. We need to unite all the forces that are opposed to Western norms and its economic system. So we need to make alliances with all the Leftist social and political movements that challenge the status quo of liberal capitalism. We should likewise ally ourselves with all identitarian forces in any culture that refuse globalism for cultural reasons. From this perspective, Islamic movements, Hindu movements or nationalist movements from all over the world should also be regarded as allies. Hindus, Buddhists, Christians, and pagan identitarians in Europe, America or Latin America, or other types of cultures, should all form a common front. The idea is to unite all of them, struggling against the single enemy and the singular evil for a multiplicity of concepts of what is good.

What we are against will unite us, while what we are for divides us. Therefore, we should emphasise what we oppose. The common enemy unites us, while the positive values each of us are defending actually divides us. Therefore, we must create strategic alliances to overthrow the present order of things, of which the core could be described as human rights, anti-hierarchy, and political correctness – everything that is the face of the Beast, the anti-Christ or, in other terms, Kali-Yuga.



Where does traditionalist spirituality fit into the Eurasian agenda?

There are secularised cultures, but at the core of all of them, the spirit of Tradition remains, religious or otherwise. By defending the multiplicity, plurality and polycentrism of cultures, we are making an appeal to the principles of their essences, which we can only find in the spiritual traditions. But we try to link this attitude to the necessity for social justice and the freedom of differing societies in the hope for better political regimes. The idea is to join the spirit of Tradition with the desire for social justice. And we don’t want to oppose them, because that is the main strategy of hegemonic power: to divide Left and Right, to divide cultures, to divide ethnic groups, East and West, Muslims and Christians. We invite Right and Left to unite, and not to oppose traditionalism and spirituality, social justice and social dynamism. So we are not on the Right or on the Left. We are against liberal postmodernity. Our idea is to join all the fronts and not let them divide us. When we stay divided, they can rule us safely. If we are united, their rule will immediately end. That is our global strategy. And when we try to join the spiritual tradition with social justice, there is an immediate panic among liberals. They fear this very much.



Which spiritual tradition should someone who wishes to participate in the Eurasianist struggle adopt, and is this a necessary component?

One should seek to become a concrete part of the society in which one lives, and follow the tradition that prevails there. For example, I am Russian Orthodox. This is my tradition. Under different conditions, however, some individuals might choose a different spiritual path. What is important is to have roots. There is no universal answer. If someone neglects this spiritual basis, but is willing to take part in our struggle, during the struggle he may well find some deeper spiritual meaning. Our idea is that our enemy is deeper than the merely human. Evil is deeper than humanity, greed, or exploitation. Those who fight on behalf of evil are those who have no spiritual faith. Those who oppose it may encounter it. Or, perhaps not. It is an open question – it is not obligatory. It is advisable, but not necessary.



What do you think of the European New Right and Julius Evola? And in particular, their respective opposition to Christianity?

It is up to the Europeans to decide which kind of spirituality to revive. For us Russians, it is Orthodox Christianity. We regard our tradition as being authentic. We see our tradition as being a continuation of the earlier, pre-Christian traditions of Russia, as is reflected in our veneration of the saints and icons, among other aspects. Therefore, there is no opposition between our earlier and later traditions. Evola opposes the Christian tradition of the West. What is interesting is his critique of the desacralisation of Western Christianity. This fits well with the Orthodox critique of Western Christianity. It is easy to see that the secularisation of Western Christianity gives us liberalism. The secularation of the Orthodox religion gives us Communism. It is individualism versus collectivism. For us, the problem is not with Christianity itself, as it is in the West. Evola made an attempt to restore Tradition. The New Right also tries to restore the Western tradition, which is very good. But being Russian Orthodox, I cannot decide which is the right path for Europe to take, since we have a different set of values. We don’t want to tell the Europeans what to do, nor do we want to be told what to do by the Europeans. As Eurasianists, we’ll accept any solution. Since Evola was European, he could discuss and propose the proper solution for Europe. Each of us can only state our personal opinion. But I have found that we have more in common with the New Right than with the Catholics. I share many of the same views as Alain de Benoist. I consider him to be the foremost intellectual in Europe today. That it is not the case with modern Catholics. They wish to convert Russia, and that is not compatible with our plans. The New Right does not want to impose European paganism upon others. I also consider Evola to be a master and a symbolic figure of the final revolt and the great revival, as well as Guénon. For me, these two individuals are the essence of the Western tradition in this dark age.



In our earlier conversation, you mentioned that Eurasianists should work with some jihadist groups. However, they tend to be universalist, and their stated goal is the imposition of Islamic rule over the entire world. What are the prospects for making such a coalition work?

Jihadis are universalists, just as secular Westerners who seek globalisation are. But they are not the same, because the Western project seeks to dominate all the others and impose its hegemony everywhere. It attacks us directly every day through the global media, fashions, by setting examples for youth, and so on. We are submerged in this global cultural hegemony. Salafist universalism is a kind of marginal alternative. They should not be thought of in the same way as those who seek globalisation. They also fight against our enemy. We don’t like any universalists, but there are universalists who attack us today and win, and there are also non-conformist universalists who are fighting against the hegemony of the Western, liberal universalists, and therefore they are tactical friends for the time being. Before their project of a global Islamic state can be realised, we will have many battles and conflicts. And global liberal domination is a fact. We therefore invite everybody to fight alongside us against this hegemony, this status quo. I prefer to discuss what is the reality at present, rather than what may exist in the future. All those who oppose liberal hegemony are our friends for the moment. This is not morality, it is strategy. Carl Schmitt said that politics begins by distinguishing between friends and enemies. There are no eternal friends and no eternal enemies. We are struggling against the existing universal hegemony. Everyone fights against it for their own particular set of values.

For the sake of coherence we should also prolong, widen, and create a broader alliance. I don’t like Salafists. It would be much better to align with traditionalist Sufis, for example. But I prefer working with the Salafists against the common enemy than to waste energy in fighting against them while ignoring the greater threat.

If you are in favour of global liberal hegemony, you are the enemy. If you are against it, you are a friend. The first is inclined to accept this hegemony; the other is in revolt.



In light of recent events in Libya, what are your personal views on Gaddafi?

President Medvedev committed a real crime against Gaddafi and helped to initiate a chain of interventions in the Arab world. It was a real crime committed by our President. His hands are bloodied. He is a collaborator with the West. The crime of murdering Gaddafi was partly his responsibility. We Eurasianists defended Gaddafi, not because we were fans or supporters of him or his Green Book, but because it was a matter of principles. Behind the insurgency in Libya was Western hegemony, and it imposed bloody chaos. When Gaddafi fell, Western hegemony grew stronger. It was our defeat. But not the final one. This war has many episodes. We lost the battle, but not the war. And perhaps something different will emerge in Libya, because the situation is quite unstable. For example, the Iraq War actually strengthened Iran’s influence in the region, contrary to the designs of the Western hegemonists.

Given the situation in Syria at present, the scenario is repeating itself. However, the situation, with Putin returning to power, is much better. At least he is consistent in his support for President al-Assad. Perhaps this will not be enough to stop Western intervention in Syria. I suggest that Russia assist our ally more effectively by supplying weapons, financing, and so forth. The fall of Libya was a defeat for Russia. The fall of Syria will be yet another failure.



What is your opinion of, and relationship to Vladimir Putin?

He was much better than Yeltsin. He saved Russia from a complete crash in the 1990s. Russia was on the verge of disaster. Before Putin, Western-style liberals were in a position to dictate politics in Russia. Putin restored the sovereignty of the Russian state. That is the reason why I became his supporter. However, after 2003, Putin stopped his patriotic, Eurasianist reforms, putting aside the development of a genuine national strategy, and began to accommodate the economic liberals who wanted Russia to become a part of the project of globalisation. As a result, he began to lose legitimacy, and so I became more and more critical of him. In some circumstances I worked with people around him to support him in some of his policies, while I opposed him in others. When Medvedev was chosen as his heir, it was a catastrophe, since the people positioned around him were all liberals. I was against Medvedev. I opposed him, in part, from the Eurasianist point of view. Now Putin will return. All the liberals are against him, and all the pro-Western forces are against him. But he himself has not yet made his attitude toward this clear. However, he is obliged to win the support of the Russian people anew. It is impossible to continue otherwise. He is in a critical situation, although he doesn’t seem to understand this. He is hesitating to choose the patriotic side. He thinks he can find support among some of the liberals, which is completely false. Nowadays, I am not so critical of him as I was before, but I think he is in a critical situation. If he continues to hesitate, he will fail. I recently published a book, Putin Versus Putin, because his greatest enemy is himself. Because he is hesitating, he is losing more and more popular support. The Russian people feel deceived by him. He may be a kind of authoritarian leader without authoritarian charisma. I’ve cooperated with him in some cases, and opposed him on others. I am in contact with him. But there are so many forces around him. The liberals and the Russian patriots around him are not so brilliant, intellectually speaking. Therefore, he is obliged to rely only upon himself and his intuition. But intuition cannot be the only source of political decision-making and strategy. When he returns to power, he will be pushed to return to his earlier anti-Western policies, because our society is anti-Western in nature. Russia has a long tradition of rebellion against foreign invaders, and of helping others who resist injustice, and the Russian people view the world through this lens. They will not be satisfied with a ruler who does not govern in keeping with this tradition.



Alexander Dugin just released his first book in English, The Fourth Political Theory, which is available for purchase through Arktos:
http://www.arktos.com/alexander-dugin-t ... heory.html


http://redaktion.motpol.nu/%E2%80%98if- ... der-dugin/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Нед Јул 29, 2012 6:23 pm

"I AM NOT AFRAID OF MINARETS! "

Against the war of civilizations, for the dialogue of cultures.
For a new National-European culture within the dialogue of cultures.

By Luc MICHEL

The imperial peoples do not seek their roots, they do not cultivate patriotism of the cemeteries ( which led to the mass suicide of Europe in 1914). Imperial peoples fight for their destiny, they build states and civilizations. I belong to an imperial culture, that of the Roman Empire.

My mother tongue, Latin, is the one stemming from the Empire. My ideological and philosophical ancestors built the Acropolis and the Caesars’ Rome, Alexandria and Byzantium, Moscow of the Third Rome and the Paris of the Jacobin Great Nation.

I'm not afraid of minarets, no more than of church towers!

This fear is that of cowards and powerless people, of small-minded nationalism and of micro-regionalism frightened by their smallness and their mediocrity. That of Bush and Bin Laden, of the losers of far right and of their Islamic or Zionist twins.

My homeland is the Greater Europe from Vladivostok to Reykjavik and from Quebec to the Sahara. My homeland is of yesterday when called the Imperium Romanum, and of tomorrow. As my compatriot Alexis Curvers said, "I am a citizen of the Roman Empire."

What the European People would be afraid of ? We are one billion from the Pacific to the Atlantic, from the mouth of the St. Lawrence to the shores of the Mediterranean, our Mare Nostrum.

I believe in the creative force of great cultures, not in the sterile war of civilizations. The only cultural war that concerns me is that imposed upon me by theYankee anti-civilization with its excrement and vomit, made in Hollywood or made in McDo.

At Leptis Magna or Douros Europa, I still hear the voice of the Caesars. In Cordoba or in Granada where I know they taught Greco-Roman science and philosophy. As in Franco-Arab Sicily of Emperor Frederick II, “the first European in my taste”, says Nietzsche. And in Istanbul, a city twice Imperial, "2010 European Capital of Culture", in this Kemalist Turkey, which has its roots in the Jacobin Great Nation, I see taking form the same European culture as in Paris, Moscow or Berlin.

Europe is not geographical or ethnic. As once the Roman Empire, it is a machine to make Europeans with the barbarians of the margins of yesterday. Mazzini rightly said that "Europe was a marching fighting community."



The All-Russian State, mutli-ethnic and multi-religious (such as is its historical vocation), rebuilt by the "Siloviki", which is a strong state, and whose Interior Minister’s name is Rashid Nurgaliyev, is not afraid either of minarets!

"Russia is a multiethnic state, and that is precisely what makes its strength. Those who torpedo these foundations of the state, whatever they say, destabilize undoubtedly the country, " said Putin (*) .

Only the weakness of European Western regimes (**),Yankee colonies castrated by NATO, which have dropped since six decades their sovereign functions for Washington, allows the insolent swagger of radical Islamic minorities, their hijacking of the Muslims of both shores of the Mediterranean and their exploitation by Yankee imperialism.



Luc MICHEL

(December 2010)



__________________



(*) Russia: Putin calls for interfaith peace, File: Putin live with the Russians (2010), RIA Novosti, December 16, 2010, in French on:

http://fr.rian.ru/society/20101216/188145296.html



(**) The same states tolerate in parallel to Islamism the emergence of racism and xenophobia in the EU political space, twin obscenity of radical Islamism, creating the conditions for civil war. Here too, the new Russian regime shares the vision which is ours since the early 80's: the use of racism and xenophobia is no longer free expression but is a crime under the penal code.

For Rachid Nurgaliev, the Russian Minister of the Interior, referring to the far-right small groups and hooligans clubs who recently organized rioting in Moscow: "According to the Russian Ministry of Interior, 50 extremist groups operate on Russian territory. The members of these informal organizations are advocating the cult of nationalism, racial superiority and put their ideology into practice through criminal violence. " According to him, the assimilation of the wrongdoing of these informal groups to the overall crime is their main characteristic.

These words echo those of Jean Thiriart assimilating in the 80's racism and xenophobia with a crime against the security of the European state: "Indeed, there is the problem of Turkish immigrants in the communes of Brussels. But it is a social problem. The authors of the aforementioned press campaigns are proving to be politicians of sub-prefecture, they rejoice openly themselves with the title of "Europeans" without even knowing what is Europe (...) We must condemn with the utmost severity any anti-Italian German nationalist literature and all the anti-Turkish Belgian nationalist literature. This is sentimentality and xenophobia dangerous for the political unity of Europe (...) Europe will include Turks, Malteses, Sicilians, Andalusians, Crimean Tatars – there are still some - Afghans . For the simple fact that Europe can not exist in a liveable way without owning and controling the territories inhabited by these peoples "(1983).

In 1987, THIRIART added that "It is clear that the construction of the Euro-Soviet Empire should be done in a pure political framework and that this construction requires absolutely ruthless eradication of any anti-Turkish, anti- Arab racism. It is anti-racism for REASONS OF STATE . In the greater-European construction, that of the Euro-Soviet Empire, racism is an offence against State Security. For Luc MICHEL, as for me, geopolitics is the start of logical reasoning to construct a nation-state and not just an argument of pedantic rhetoric. We are anti-racist for the sake of political clarity, and not for political advertising as with the pathological exhibitionists of LICRA and other furious (...) Anti-Turkish racism, anti-Arab racism, we condemn them in the essential and primordial condition of secular Turks and secular Arabs. Luc MICHEL and I have no love for Islamism, no tolerance or patience, you might say. "

The position of the new Russian regime also joins that of PCN-NCP, which advocates, in the 90's as today and for the same reasons "the ban of the French and Belgian Front National and neo-Nazi small groups”.

Слика
Luc MICHEL, Sheba (Libya), february 2007
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Сре Авг 15, 2012 2:06 am

ALEKSANDAR DUGIN: RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

Слика

Mislećeg segmenta u ruskoj eliti nema niti ga može biti. Uostalom, ni u našem društvu ga uopšte nema



Profesor Aleksandar Dugin govori o svojoj knjizi „Četvrta politička teorija“ i stanju stvari u savremenom političkom svetu Rusije.

Pre nekoliko dana u Stokholmu je predstavljena vaša knjiga „Četvrta politička teorija“, koja je najzad postala dostupna anglofonim čitaocima. Predstavljena je u okviru međunarodne konferencije „Identitär Idé 4“. Kakav značaj taj događaj ima za vas? Da li je među učesnicima konferencije bilo stručnjaka čiji nastupi su vas naročito zanimali?

— Upoznao sam se sa skandinavskim predstavnicima nove desnice, koje ranije nisam poznavao. Na konferenciji je bilo ljudi iz Švedske, Norveške, Danske, Engleske, SAD. Bilo je Rusa koje zanima evroazijstvo. Kongres je održan u Muzeju oružanih snaga Švedske u samom centru Stokholma. Prijatno me iznenadilo to što identitaristi Skandinavije, za razliku od Francuza, uopšte nisu opsednuti migracijama ni islamom a stran im je i nacionalizam.

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps... I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

Recite nam nešto o temeljnim osobenostima „Četvrte političke teorije“. Da li se 4PT obraća elementima drugih ideologija?

— 4PT nije spoj obeležja klasičnih ideologija. To nije prosto sinteza antiliberalnih elemenata, kako je zamišljan nacionalboljševizam. To je korak na drugu stranu političke moderne, u različitoj meri svojstven i liberalizmu, i komunizmu, i ideologijama trećeg puta. 4PT – to je voljno konstruisanje Tradicije s osloncem na dekonstrukciju savremenosti. Običan postmodernizam je nihilističan i implicitno liberalan, čak i kada pretenduje na nonkonformizam. Sav njegov nonkonformizam ograničava se samo raskrinkavanjem moderne kao prikrivene Tradicije, dok sam predlaže da se sačuva oslobodilački pâtos moderne bez njenih nesvesnih reprodukcija Tradicije. Zato je pozitivni program moderne u politici jadan; uostalom, uopšte ga nema, sav se svodi na kritiku.

Dekonstrukcija moderne kao metod je prihvatljiva ako se likvidiraju subjekti klasičnih političkih teorija – individuum liberalizma, klasa marksizma i rasa / nacionalna država fašizma i nacionalsocijalizma. To 4PT prihvata, ali se dalje putevi sa postmodernizmom razilaze: 4PT otkriva Dasein kao novog „subjekta“ političke teorije. Pritom se Dasein povezuje sa kulturom, to jest, insistirajući na umnoženosti Dasein-a, što nije činio ni sam Hajdeger, mi utiremo put ka policentrizmu, višepolarnosti i međunarodnom poretku zasnovanom na civilizacijama.

Niz Dasein – kultura – civilizacija – veliki prostor – pol višepolarnog sveta daje sasvim novi kontekst političkog mišljenja. Individuuma nema, Dasein ga ukida, umesto njega figuriše samo pitanje autentične ili neautentične egzistencije, to jest, izbor je das Mann ili Selbst, upravo na tome je zasnovana 4PT. Klasa i rasa, kao i država (u najmanju ruku, savremena nacionalna buržoaska država) – sve su to antropološki i ontološki konstrukti Moderne, tehno-verzije, Ge-stell.

Mi pak projektujemo egzistencijalno političko ustrojstvo, i to u uslovima kada sam liberalizam iscrpljuje čoveka, prelazi na podindividualni nivo – brigu o sebi, parlament organa, od ukidanja kolektivnog identiteta u korist individualnog ka odricanju od individualnog u korist podindividualnog, dividualnog. Rečju, dnevni red 4PT, premda je i zasnovan na Tradiciji, ali ne na Tradiciji kao inerciji, već kao konstruktu tradicionalizma. To je voljno rekonstruisana Premoderna i njen vrednosni set (komplet). Pritom je 4PT otvorena – svako može da uđe i upita, predloži, prigovori. Druga je stvar što je Moderna, izgleda, samlela sve ili gotovo sve. Nema ko da uđe.

Karl Šmit je tvrdio da se ispravna tumačenja političkog retko sreću. Dominacija liberalizma kao političke ideologije koja je u 20. veku pobedila već je dovela do potpune zamene politike ekonomijom („ekonomija – to je sudbina“), postavši smrtonosan virus za političko. Može li se reći da je liberalizam poništio političku dimenziju? I koliko je za rehabilitaciju političkog (pre svega, u oblasti smislova) efikasna „Četvrta politička teorija“ kao apsolutna alternativa liberalizmu u svim njegovim oblicima?

— Da, u pravu ste, liberalizam je politiku preveo iz oblasti ideologije u oblast stvari, pretvorivši potrošnju i tržište hartija od vrednosti u surogat političkog. Liberalizam svoju armiju ne vrbuje kroz klasične strategije propagande, obrazovanja, pripreme, racionalnog objašnjenja, već kroz činjenicu prisustva u globalnom tehnološkom i ekonomskom prostoru. Globalne ekonomske i informacione procedure proizvode globalnog potrošača, kojim se izuzetno lako upravlja, pošto on nije prosto predvidiv, već deluje po strogo zadatoj shemi. Savremeni čovek postao je kiborg još pre nego što je pokrenuta industrija kiborga. Nije mašina ta koja oponaša nas, mi smo stvoreni na sliku i priliku automata. Politika pretpostavlja izbor, kiborg pretpostavlja uključenost u utičnicu, priključenost na mrežu, postojanje bankomata u blizini.

4PT ne pretenduje na spasavanje ljudi iz hipnoze potrošnje. Ona konstituiše drugačijeg subjekta. Recimo – radikalnog. Radikalni subjekat ne troši, nije individua, nema TV, nije uključen u struju. Zato ga je nemoguće isključiti. Ako se 4PT i obraća politici, onda samo u novom smislu – to je egzistencijalna politika koja počinje i završava se izborom – za sistem (status quo, globalizam, liberalizam, ljudska prava, tržište, jednopolarni ili bespolarni, ali u svakom slučaju zapadnocentrični svet) ili protiv. Ako je izbor protiv, onda je to ka 4PT. Ako je za, onda je razgovor završen.

Postoji nekoliko varijanti odgovora na pitanje: ko je subjekat „Četvrte političke teorije“? U najneočekivanije možemo svrstati hajdegerovski Dasein. Pre tri godine, kada je bilo reči o etapama razvoja 4PT, rekli ste da subjekat nije ni država, ni klasa, ni individua, već nešto sastavljeno. Odgovara li toj definiciji platonovska πολιτεία?

— Politeja kod Platona (ne kod Aristotela) – to je političko neodređenih razmera. Termin optimalno odgovara za definisanje onoga što predstavlja pol višepolarnog sveta ili „veliki prostor“. Sâm subjekat 4PT ipak je Dasein, mislim da je to najpogodnije, i, čim od toga odstupimo, neminovno dospevamo u semantičke lavirinte kontaminirane Modernom. Dasein se teritorijalno izražava kao „veliki prostor“, to je njegova specijalizacija. On se pojavljuje i kao kultura, kao civilizacija. U geopolitici kao pol. U budućem višepolarnom pravu – kao politeja. Sve to treba zamišljati kao egzistencijale. Ne Dasein u „velikom prostoru“, ne Dasein kao politeja, već „veliki prostor“ kao prostornost Dasein-a, jer taj prostor postaje ono što jeste samo kao izraz Dasein-a, kao faktičnost njegovog egzistiranja.

Isto je i sa politejom. Dasein egzistira politički, to jest – egzistirajući, on i jeste politeja u određenom kontekstu. Eto zašto je država neprihvatljiva; ona može da postoji kao oblik ili esencija, to jest bez Dasein-a. Što znači da to više nije to. Isto je i sa narodom. On prosto traži ulogu subjekta 4PT. I ispravno je što traži, pošto Dasein existiert volkisch, a kako bi se inače ispoljavao u govoru (Sprache)? I kakav će imati izgled (eidos) ako ne bude postojao narodno. Uzgred, otud etimologizam i germanizam samog Hajdegera. I romantičara, i Hegela, i Fihtea. Politeja – to je živa politika. U tom smislu, to je najvažnija dimenzija 4PT.

U kakvom stanju se, po vašem mišljenju, nalazi savremena politička elita Rusije? Da li se u velikoj meri razlikuje od elite zapadnih zemalja ako naglasak stavimo na njen misleći segment?

— Politička elita Rusije – to je katastrofa. Ona se bitno razlikuje od elite Zapada, ali ne nadole, naravno, niti nagore, nego ukrivo, ustranu. Elita Zapada još postoji, ona naglo degradira, ali se grčevito drži svoje elitarnosti. Pjer Burdje je pisao da je klub (elita) ekskluzivan, a geto (mase, svi ostali) – inkuzivan. Karl Laš je govorio o „ustanku elita“, to jest o tome da elite Zapada imaju sve više getoidnih crta – sve su manje ekskluzivne. Ukusi Berluskonija ili Sarkozija – to su maštarije lou midl klase, gansta. Ali izvestan deo elite Zapada, sužavajući se, opstaje, postajući sve tajniji i sve okrutniji. Nije isključeno da se moralno sprema za tiraniju kao narednu nužnu etapu posle sveopšteg demokratskog rastakanja. Mase rastu, elite se sužavaju. Klub nevidljivo odgaja tirana.

U Rusiji se među elitom odvija nešto drugo. U nečemu liči na Zapad, u nečemu ne. Ne liči po tome što elite Zapada, klub, održavaju istorijski kontinuitet, njihovo degenerisanje je kontinuirano, neprekidno. Svaka etapa je fiksirana, propraćena, oplakana i ismejana, u najmanju ruku opisana, dokumentovana. Sadašnje ruske elite pojavile su se iz ničega, bukvalno su ih našli na smetlištu – to su deca kasne sovjetske bare degenerisanja. Uzdigli su se iz užasa i bezumlja, nagrabili i ne daju. Oni niti progresiraju, niti se degenerišu. Oni slušaju blesasti rok iz 70-tih ili čak šansone. Njihova deca su kopilad bez stila i gesta. U njima nema ničeg ruskog i više gotovo ničeg sovjetskog. Ali nema ni zapadnog (nikad ga nije ni bilo). Oni su uspešan rezultat ustanka elita, oni ne glume da su ološ (iz političke korektnosti), ne pretvaraju se u ološ (iz ravnodušnosti), oni jesu ološ.

Mislećeg segmenta u ruskoj eliti nema niti ga može biti. Uostalom, ni u našem društvu ga uopšte nema. U tome su jednaki oni na vrhu i oni na dnu. U svemu ostalom nisu.

Jedino što nam je preostalo – to je u narodu duboko zapečaćen Dasein. Neotvoren, bez izdanaka Logosa, sve vreme samo potencijalan, i čak svakog dana sve više potencijalan, sve dalji od rođenja, obrnuto sazrevajući. Pa ipak je to vrednost. Hoće li narod uzmoći da se oglasi i izvede prodor ka stihiji uma, ne bih znao da kažem. S jedne strane, trebalo bi. S druge – ništa na to ne ukazuje. Ali intelektualnost u svakom slučaju nije uporediva ni s onim što se dešava u ruskom klubu, ni s onim što se dešava u ruskom getou.

Misao – to je tamo negde.

Sa ruskog prevela Sava ROSIĆ

http://www.standard.rs/aleksandar-dugin ... -olos.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Сре Авг 15, 2012 3:24 am

Jean-François Thiriart – Europa sve do Vladivostoka (1992.)

Слика

Uvodni proslov: Jean Thiriart, belgijski geopolitičar, politolog, ideolog Ujedinjene Europe blizak raznim oblicima ne-marksističkog socijalizma, kasnije simpatizer Nacional-boljševizma. U ovom političkom eseju poznatog naziva,pisanog pred smrt, Thiriart objašnjava nužnost težnji prema kontinentalnoj državi te opisuje viziju svoje Europske Imperije – političke države. Thiriartova politička teorija razlikuje koncept Imperija i koncept Dominija, od kojih kod Imperije autor teži totalitarizmu, dok u potonjem teži potpunoj slobodi. Za objašnjenje koncepta Dominija i njegovog odnosa spram Imperije autor ide skroz do upotrebe neurologije i objašnjenja rada ljudskog mozga. Zanimljiva su i Thiriartova usputna ekonomska rješenja temeljena na „varijabilnom geometrijskom“ sustavu koja spominje u bilješkama.



EUROPA SVE DO VLADIVOSTOKA



Povijest i geopolitika

Povijest zna za gradove-države: Teba, Sparta, Atena, kasnije Venecija, Firenca, Milano, Genova.Danas zna za teritorijalne države: Francuska, Španjolska, Engleska, Rusija. Naposljetku otkriva kontinentalne države: kao što su Sjedinjene Američke Države, današnja Kina, jučerašnji SSSR.(1)

Današnja Europa prolazi kroz fazu transformacije. Ona mora nastaviti iz više ili manje stabilnog perioda teritorijalnih država u period kontinentalne države. Za većinu ljudi, taj prijelaz je otežan mentalitetom, da ne spominjem lijenost razmišljanja.

Iako nevelika, Sparta je imala snažnu vitalnost, s povijesne točke gledišta, bivajući prije svega vitalna u vojnom aspektu. Njezine dimenzije i resursi bili su dovoljni da uzdržava vojsku sposobnu pridobiti poštovanje svih svojih susjeda. Ovdje se približavamo osnovnom problemu vitalnosti država. Povijesni gradovi-države zamijenjeni su teritorijalnom državom. Rimsko Carstvo zamijenilo je Atenu,Spartu,Tebu. I to bez jakog truda(2). Danas povijesna vitalnost države ovisi o njenoj vojnoj vitalnosti, koja opet ovisi o njenoj ekonomskoj vitalnosti; koja nas vodi na sljedeće alternative.

Prva hipoteza: teritorijalne države prisiljene su postati sateliti kontinentalnih država. Francuska, Italija, Španjolska, Njemačka, Engleska predstavljaju tek fikcije nezavisnih država. Od davna, od 1945., sve ove zemlje postale su sateliti Sjedinjenih Američkih Država.

Druga hipoteza: ove teritorijalne države se pretvaraju u jednu kontinentalnu državu – Europu.



Povijesni neuspjeh jedne kontinentalne države – SSSR

Žalostan raspad SSSR-a se objašnjava, posebice, kao nedostatno teoretsko razumijevanje države od strane Marxa, Engelsa, Lenjina i na neki način Staljina. Već je 1984. godine moj učenik i suradnik Jose Cuadrado Costa, na temelju djela Ortege y Gasseta i mene, objavio briljantnu i proročansku studiju pod naslovom „Neadekvatnost i zastarjelost marksističko-lenjinističke teorije nacionalnosti“(3).

Što se dubine razumijevanja suštine države tiče, Jakobinci su očito bili mnogo ispred Marksista. U tom području Marx je trajno ostao vezan za romantično doba revolucije 1848. godine. Već krajem XVIII stoljeća Sieyes je pisao o načinu stvaranja „homogene“ nacionalne države. Nacionalne države koja je plod političke volje.

Drugi primjer marksističke gluposti, uzdiže se do romantizma XIX stoljeća, riječ je o ideji odumiranja države. Teško je zamisliti veću besmislicu. To je stari anarhistički san(4).

Lenjin je očuvao formalno postojanje republika. Namjerno sam napisao riječ u množini. Zbog primjene načela centralizma unutar Komunističke Partije i zbog naročitosti Staljinove ličnosti, ta fikcija ili komedija trajala je sve do 1990. godine. Slabljenje partije rezultiralo je raspadom SSSR-a duž pogrešnih linija koje korijene vuku u period između 1917.-1922. godine. Fikcija je postala stvarnost.

Godine 1917. ruski Jakobinci stvorili su Sovjetsku Republiku(skrećem Vam pozornost na jedninu). Lenjin se složio sa fikcijom Saveza Sovjetskih Republika (skrećem Vam pozornost na množinu) i tolerirao ju je. Od 1946. do 1949. godine, na vrhuncu svoje moći, Staljin je također očuvao tu pojavu „nezavisnih“ država, koje su se protezale od Poljske do Bugarske. Još jedna teorijska nerazboritost.



Politička država kao suprotnost etničkoj državi





U francuskom rječniku “Le Petit Larousse” stoji da su uvjeti za istovjetnost nekog etnosa njegov jezik i njegova kultura. Za potrebe ove analize, dat ću svoju proširenu interpretaciju ovog koncepta, reći da jedinstvo etničke države ima svoje korijene u jedinstvu rase, religije, jezika, zajedničkog karaktera, zajedničkih sjećanja, zajedničkih frustracija ili strahova.



Pojam političke države (kao otvorenog sustava koji se širi) u potpunosti je suprotan konceptu etničke države (kao zatvorenom fiksnom sustavu). Politička država je izraz volje slobodnih ljudi da grade zajedničku budućnost.

Politička država, ili preciznije rečeno politička nacionalna država – čiji sam suvremeni teoretičar, nakon Ortege-y-Gasseta (5) – omogućuje pojedincima da očuvaju svoju osobnu individualnost (molim oprostite na ovom barbarskom, grubom pleonazmu) unutar društvenih okvira.

Prije manje od dva mjeseca (6) iznio sam svoje mišljenje o važnosti koncepata Imperija i Dominija. Od 1964. nikad nisam stao s razvijanjem tog koncepta rimskog porijekla.

Za jednog političkog prijatelja koji me nazivao „Valoncem“ (to je bilo neprecizno za mene!), napisao sam, kao obično, da nisam ni Valonac, ni Flamanac, ni Nijemac, ni Belgijanac, pa čak ni Europljanin. Ja sam ja. Osoba Jean Thiriart – to je Jean Thiriart, napisao sam mu. Ne sviđa mi se uopće pojavljivanje s drugima u bilo kojoj koloni, u kojoj bi me „zapamtili“. Želim stalno sačuvati svoju sokratovsku ironiju. Pristaša totalitarizma kada se govori o Imperiji, ja postajem anarhist u sferi Dominija.

Marx i Engels nisu znali apsolutno ništa o fundamentalnoj dihtomiji Imperij/Dominij; zato su i napisali „Njemačku ideologiju“ upućenu protiv Maxa Stirnera. Stirnerova vizija Imperije (slobodan federativni izbor, pravo na odcjepljenje, itd.) uvijek će ostati utopijska i neprimjenjiva. Naprotiv, njegova vizija unutarnje slobode, u sferi Dominija, uvijek će biti zanimljiva. Ja sam Boljševik, Jakobinac, Prus, Staljinist, gdjegod se govori o Imperiji i njezinoj građanskoj disciplini, ali moj ukus i intelektualni interesi u vezi mog privatnog života, mog života u okviru Dominija, idu od Odiseja, prvaka u imitaciji cinika, do Diogena koji u odgovoru na pitanje:“Možete li vidjeti bilo kog dobrog čovjeka u Grčkoj?“, - odgovora „Nigdje; ali vidim neke dobre momke u Lakoniji(Sparta)“.

Poznato je da su se Diogen i drugi cinici divili spartanskom sustavu jer su Spartanci bili sljedbenici discipline i skromnosti, i neprijatelji luksuza i lijenosti. Dakle, kao Dijagora, ja sam protiv religije. U privatnoj sferi, naravno! Svakako, poznat sam glasnik ujedinjene Europe od Dublina sve do Vladivostoka (7). Ali ta ujedinjena Europa, koju opisujem i zazivam, povezana je sa sferom Imperije. I prema mom mišljenju taj Imperij mora biti moćan, dinamičan, nemilosrdan – kako bi bio učinkovit. Što se tiče osobnosti, ona je povezana s kategorijom Dominija. Moja kulturalna osobnost zabranjuje mi da biram među kategorijama. To je jedinstveno, kao što je jedinstven moj genetski kod. Biološki, svaka osoba je utjelovljenje jedinstvenog koda. On je jedan. U području kulture – glazbe, arhitekture, književnosti, slikarstva i slično – potražujem za sebe status čvrstog individualiste. U političkoj državi ne može biti „manjina“, jer se ona odnosi samo na individualnosti, dok se kolektivitet odnosi na Imperij. Te veze predstavljaju ograničenja, koja sam već ranije spomenuo.



Sadašnje nesreće: federalizam, konfederalizam

Čim se u koncept izgradnje države uvede dvostruki koncept „Imperij-Dominij“, izopačena rješenja poput federalizma ili još gore od toga, konfederalizma, gube bilo kakav značaj i svrhu. Ne mogu se suzdržati a da ne citiram ovdje američkog autora, kog znam samo po jednom njegovom citatu – ali jako važnom citatu: „ Svaka skupina ljudi, bez obzira na njihov broj i međusobnu sličnost, bez obzira na stupanj njihove snage u procjenjivanju vlastitih mišljenja – svaka skupina završava lomljenjem na manje skupine držeći se različitih varijanta istog mišljenja; u tim podskupinama se pak pojavljuju nove podskupine, i tako dalje, sve od posljednje granice takve podjele - do pojedinca“. Ove riječi je napisao Adam Ostwald, autor knjige pod nazivom „Ljudsko društvo“.

Anarhisti XIX stoljeća i mnogi drugi, uključujući Proudhona, ustrajali su u debeloj pogrešci vjerujući da sukobi i tenzije unutar VELIKIH skupina mogu gotovo nestati, pronalazeći sebi rješenje u MALIM skupinama. To je društvena harmonija XIX stoljeća – harmonija malih skupina, suprotstavljenih užasu i nepodnošljivoj dominaciji velike skupine. Čak je i Lenjin izmislio povijesnu besmislicu u okviru apsurdnog koncepta „Sve dobro radi skladna mala skupina“ – što ga je kasnije natjeralo da piše o odumiranju države, te da želi to predvidjeti.



Europa sve do Vladivostoka: minimalna veličina

Nacionalna država, u želji da bude nezavisna, primorana je imati odgovarajuća vojna sredstva. Posjedovanje ovih sredstava ovisi o demografiji, autarkiji sirovina, i industrijskoj moći države. Između Islanda i Vladivostoka mi možemo ujediniti 800 milijuna ljudi(barem zbog održavanja ravnoteže s 1,200 milijuna Kineza) i pronaći u sibirskom tlu sve što je potrebno da se zadovolje energetski i strateški zahtjevi. Tvrdim da je, iz ekonomskog stajališta, Sibir pokrajina Europske imperije koja je najnužnija za njenu održivost.

Veliki savez visoko industrijalizirane i tehnološki vodeće Zapadne Europe sa Sibirskom Europom, raspolaže sa gotovo neiscrpnim robnim rezervama, omogućit će stvaranje najmoćnije republikanske Imperije, o kojoj nitko neće odlučivati, nego će se sa njom nagoditi.



Ograničenja nametnuta od Europske imperije

Ta država je jedinstvo. Ne želi znati i patiti od horizontalnih podjela(regionalne autonomije), ili vertikalnih podjela(društvenih klasa)(8). Njezino glavno načelo tvori jedinstveno državljanstvo, u bilo kom mjestu Europske imperije, građanin ima pravo birati, biti biran i raditi. On može potpuno slobodno promijeniti svoje prebivalište i svoj posao. Njegova stručna sprema se priznaje preko cijele Imperije: doktor koji je stekao diplomu u Madridu, bez ikakvih ograničenja može raditi u St.Petersburgu. Svaki regionalni korporativizam je isključen.

Separacija bilo kog dijela teritorija je isključena na temelju glavnog načela, postulata. Opet će se koristiti jakobinsko načelo:“Republika je jedinstvena i NEDJELJIVA“. Nije preporučljivo ponoviti Lenjinovu pogrešku o „pravu naroda na samoodređenje“. „Regija“ ili bivša nacionalna država ulazi u republiku zauvijek. Jedinstvo te države je nepovratno učvršćeno ustavnim pravom.

Naprotiv, ova Imperija se može širiti, ne kroz „napade“, nego pripajanjem onih koji se želi pridružiti. Vojska je popularna i integrirana. Vojna kasta ne može uživati bilo kakav monopol ili privilegije pod izlikom profesionalnosti. Ova vojska mora biti u potpunosti podređena političkoj vlasti. U prvih 25-50 godina postojanja, ta integrirana vojska, posebnu će pozornost posvetiti tome da novaci iz različitih regija Imperije služe zajedno. Nije nužno potrebno, postojanje hrvatskih pukovnija ili francuskih divizija ili njemačkih ili ruskih armija.

Postoji jedna jedinstvena valuta. Posjedovanje stranih deviza ili njihovog korištenja kao sredstva plaćanja je kažnjivo. Zar to nije ponižavajuće, sramotno, da je danas moguće ići u Rusiju, samo se opskrbivši sa dolarima? To je doista ponižavajuće i za turiste iz Zapadne Europe, a i za Ruse. To je simbol našeg zajedničkog pada: Zapadni Europljani kolonizirani su od 1945, Istočni Europljani su balkanizirani i kolonizirani od 1990. Bilo bi pravilnije platiti hotel u Moskvi europskom valutom, umjesto stranim dolarima. Engleski bi trebao biti zajednički jezik (9). Nisam napisao „američki“. U tom se sastoji moj pragmatični, neizbježan izbor. Koncept jedinstvenog zakona je jedan od temeljnih principa te Imperije. Građanski zakoni, kriminalni zakoni, radni zakoni, komercijalni zakon su jednaki. Interpretacije i primjena zakona su jednaki posvuda.



Dominij i njegova ograničenja

Svatko zna izreku da sloboda jedne osobe završava tamo, gdje sloboda druge osobe počinje. U prethodnom članku (6) ukazao sam na opća područja Imperije, ona u kojima unitarna republika „…nikada ne pada“. Što se Dominija tiče, on pretpostavlja neograničenu slobodu izbora, raspolaganje svim personalnim slobodama koje ne štete Imperiji.

Ove slobode su odobrene u okviru privatnog života. U starim (istrošenim, bolesnim) političkim sustavima i režimima, osjećaji, emocije, strahovi od privatnog života će neizbježno pokušati ući – previše često, nažalost – u politički život. Imperij treba ostati razrađeno područje, strukturirano i upravljano samo od neo-korteksa. Da bi se razumjelo ponašanje jedne osobe, potrebno je proučiti mehanizme mozga (10). Ovdje ću ponoviti moju omiljenu šalu o sebi:“…ja nemam dušu. Imam mozak“. Zapravo, kao i svaki drugi pojedinac, imam tri mozga, i to: -orginarni korteks, najstariji (stari omotač mozga), koji nam omoguće da hodamo, penjemo se, pužemo ili vrtimo košarkašku loptu; - srednji mozak (mezo-korteks), koji sadrži sav moj „programirani“ emocijalni software, nužan za preživljavanje. Sergej Čakotin, Pavlovljev učenik, davno je opisao te osjećaje i strasti. Opstanak pojedinca proizvodi impuls za borbu i prehranu; tj. očuvanje vrste – seksualnom i roditeljskom(asocijativnom) sklonošću. I na kraju najmoderniji od naša tri „programa održavanja“ jest neo-korteks, taj veličanstveni alat ljudskog bića. Nedovoljno korišten alat. Drevni omotač mozga je star već 200 milijuna godina. Neo-korteks je formiran tek prije milijun godina.

Bastide je u svojoj 328 stranica dugoj disertaciji, spomenuo Sieyesov rukopis „O mozgu i instinktima“. Davno prije mene, Sieyes je bio iznenađen i ljutit zbog pseudo-demonstracija u političkom jeziku. Ako i ja namećem ovu digresiju čitatelju, to samo pokazuje da vrlo velik dio ogorčenih, agresivnih političkih govora proizlazi iz našeg super-emocionalnog srednjeg mozga. Dobra studija političkih govora moguća je samo kada znamo radni mehanizam ljudskog mozga. U ovom slučaju lako je otkriti razlog introverzija, mržnju prema nečemu. To postaje jednostavan klinički problem objašnjen fiziologijom mozga. Dugi niz godina nosio sam se sa „piscima“ koji opisuju politiku kroz odraz „mezo-kortikalnog“ ponašanja (strast, emocija, impuls, frustracija, strah, odbijanje), dok sam se ja svim svojim snagama trudio opisati „neo-kortikalnu“ Republiku… sic!

Jedan od mojih kritičara nazvao me„racionalnim hladnim čudovištem“. Slažem se sa njime, i preferiram to stanje prema stanju „iracionalnog bakusovskog (np.rimski bog Bakus) čudovišta“, toliko ljubljenog od strane post-nietzscheovskih bitanga. Dosljedno preporučujem obrazovanom čitatelju, koji je zainteresiran za politiku, da se upozna s radovima Paula D. MacLeana.

Apsurdnost pseudo-racionalnih političkih govora koji glume uvjerljivost ( odvjetnik nagovara, znanstvenik dokazuje), jasno je vidljiva iz ovog izvješća Marca Jeanneroda: „...neizravan karakter odnosa između subjekta i vanjskog svijeta. Subjekt stvara sebi svoj vlastiti prikaz svijeta, i taj prikaz vodi njegove akcije. U toj perspektivi, akcija nije odgovor na bilo koju vanjsku SITUACIJU, kao posljedicu ili produkt tog partikularnog PRIKAZA.

Svako primitivno i uzaludno brbljanje o „etnosu“ vrlo je jednostavno objasniti kroz pojam (fikcionalnog) prikaza odbačene stvarnosti (proizvodnje stvarnosti). Odbacivanje stvarnosti, potreba za dnevnim sanjarenjem. Za osobu koja je primila krutu znanstvenu edukaciju, politika i njezin govor predstavljaju očit apsurd. Ljudi bacaju jedan drugom u lice produkte i fikcije osobnih neprijateljstava, odbijajući prihvatiti te situacije…

No, vratit ćemo se na MacLeonove tri vrste mozga. Kada razmatramo orbite satelita, putanje svemirskih sondi, izdržljivost čelika, optičke korekcije foto leća, mi koristimo samo naš neo-korteks.

Tijekom svađe između vozača, koja završava u tučnjavi, mi koristimo takozvane reaktivne(arheo-korteks) i emocionalne (mezo-korteks) moždane mehanizme i ponašamo se kao sisavci i reptili. U tučnjavi između vozača, agresivni impulsi preuzimaju vodstvo, postupno potiskujući reguliranu funkciju neo-korteksa. Seksualne sklonosti, ponekad nepodnošljive, prisilit će nas da poželimo maloljetnu kćer susjeda.

Svaka osoba uvijek funkcionira pomoću tog dvostrukog „programa“: programa impulsa-strasti-opipa-emocija, i programa apsolutno racionalnog razmišljanja. Ova digresija je bila nužna kao prijelaz na pitanje narodne uprave.

Religija se odnosi na područje Dominija. To je privatna vrsta aktivnosti, koja ne bi trebala uopće imati nikakvu mogućnost utjecaja na javni život ( pogledati kako su „Islamisti“ izazvali vlast u Jugoslaviji). Smiješno je smatrati da bi se religija trebala miješati u razuman politički život unutar Imperije. Upravo zbog zanemarivanja tog principa, zlokobni i glupi pokolji dogodili su se u Libanonu, Palestini, Armeniji Jugoslaviji i Moldaviji.

Oni koji miješaju religiju sa politikom su sadašnji „naučenjaci vještica“. Kriminalac je onaj, koji je stvorio ovaj uvjet napetih odnosa, no, s povijesnog stajališta, kriminalac je onaj, koji okreće svoje oči od činjenice da religijska strast može biti iskorištena u političkom kontekstu.

U svjetovnom Imperiju Ujedinjenih republika Europe, religijske slobode bit će dopuštene (radije bi napisao „priznate“) u okviru Dominija, i nemilosrdno potisnute pri prvom pokušaju upletanja u područje koje pripada Imperiju. Bestidni i zabludjeli rasisti skovali su tezu etno-diferencijacije (sic) i „etno-kulturnih identiteta“ (re-sic). Kao rezultat toga, pravi ratovi su izbili u Moldaviji, Jugoslaviji, na Kavkazu – ratovi vođeni od strane običnih kriminalaca, ili, preciznosti radi, od gangstera.

Osim razbojstva, prostitucije, kockanja, narko-prometa, kriminalci i razbojnici najmanje već dvadeset godina pokazuju zanimanje čak i za pitanje „potlačenih manjina“.

Tim vjerskim i etno-diferencijalnim glupostima vješto manipuliraju prije svega šarlatani, a onda gangsteri– te takozvane gluposti, koje se oslanjaju na beznađe s automatskom puškom u rukama, bacit će nas tako nisko da ćemo se pretvoriti u „tisuće plemena Nove Gvineje“, lovce na glave. Ukratko, ja ću reći da Dominij predstavlja gotovo nekontroliranu slobodu mišljenja (čak i najglupljih), ali Imperij Ujedinjenih svjetovnih republika nikad, čak ni na trenutak, neće pristati na slobodu tipa „radi sve što želiš“. Od 1945. godine povijest nas uči na jasnim i krvavim primjerima ono što se NEBI trebalo činiti. Što se ne bi smjelo događati sutra.



Kad bolesna Moskva traži pomoć od „starih ruku“

Jednostavno je ludo, što se događa u Rusiji u posljednje dvije godine. Gospodarstvo se treba liberalizirati korak po korak, od dna (11) do vrha, ostajući u svakoj fazi 2-3 godine. Umjesto toga, u Moskvi se primaju najgori avanturisti međunarodnih financija. Jeftina prodaja rezultata rada tri generacije sovjetskih građana je otvorena. Morski psi s Wall Streeta počinju pretjerano pokazivati interes za ekonomiju bivšeg SSSR-a. On ne bi trebao oslabiti svoje političke matice, pristati na razdvajanje svojih naroda, čak i ako je Lenjin, u svojoj političkoj nepismenosti (nasljeđe rastućeg marksizma 1848.) priznao (vrlo hipokritski i vrlo neoprezno) „pravo na samoodređenje“. Politička i vojna podjela SSSR-a jest, i uvijek će ostati, neoprostiva povijesna pogreška. Koban i neponištiv događaj. Centrifugalne sile će uništiti u pet godina što centripetalne sile stvaraju kroz četiri ili pet stoljeća.

U početku bi bilo poželjno da ispune trgovine sa kobasicama i kruhom, favorizirati stvaranje milion malih privrednih poduzeća ( veličine do 50 radnika). Istovremeno je potrebno jačati političku represiju PROTIV svih „boraca“ za separaciju, nezavisnost i autonomiju.

Drugi primjer suicidalnog ponašanja novih ruskih vođa su njihovi „izleti“ u Washington umjesto da dogovore primanje ekonomske pomoći od Zapadne Europe. S povijesnog i geopolitičkog stajališta, Sjedinjene Američke Države su poseban neprijatelj SSSR-a. Povijesna strategija SAD-a je odvojiti Europu i podijeliti SSSR. Kroz četiri stoljeća Engleska je provodila istu politiku protiv španjolskih kraljeva, protiv Francuske i Njemačke.

Danas je Engleska prepustila mjesto SAD-u. No tek jučer je neumorno ciljala na destrukciju glavnih kontinentalnih sila, sposobnih da ujedine europski kontinent u federaciju: španjolskih Habzburga, Bonapartea, Wilhelma II, Hitlera.



„Usamljena“ Rusija je budući „Brazil u snijegu“

Podjela SSSR-a je nepovratna. „Velika Rusija“ je ostavljena bez šansi da bude velika sila. „Usamljena Rusija“ je zemlja bez budućnosti, jednako kao Njemačka od 1945. i Francuska od 1962. godine. S povijesnog gledišta Njemačka je lišena bilo kakvog značaja 1945. godine. Iako je danas velika industrijska sila, ona je u potpunosti pasivna, apsolutno neutjecajna na međunarodnoj sceni(12). Da – prošlo je već 47 godina, otkad Njemačka nema vanjske politike. Samo po sebi, to nije toliko loše po europsko jedinstvo. Nacionalistička histerija uzrokovala je mnogo zla po Europi: dva samoubilačka rata – 1914. i 1939. godine.

Ako neki sanjari još uvijek sanjaju da će Rusija opet postati „Velika Rusija“, prvoklasna sila, neka znaju od samog početka da Washington ima još mnogo oružja na raspolaganju. Washington je cinično igrao na kartu Bagdada protiv Teherana, i onda kartu Riyadha, i tada sa svojim pratiteljima Damaskom i Kairom, protiv Bagdada. Washington ima još mnogo noževa na skladištu, koji će u slučaju potrebe, završiti podjelu SSSR-a, i tada krenuti u podjelu same Rusije.

Ako je potrebno, Washington će bez ikakve sumnje zaigrati protiv Moskve kartu Pekinga ili kartu islamskog svijeta (od Pakistana do Maroka). Danas su Francuska, Engleska, Njemačka povijesne fikcije nezavisnih država, parodija istih. Sve takozvane „velike“ zemlje nemaju više vanjske politike. Irački rat je pokazao da Washington treba Francusku i Englesku samo kao dobavljača „senegalskog vretena“.



BILJEŠKE

(1) (1) Od 1981.-1985. objavio sam nekoliko radova (neki od njih su prevedeni na ruski), unaprjeđujući teoretsku mogućnosti ujedinjenja Europe od Istoka prema Zapadu kroz ponavljanje povijesnog tzv. „makedonskog scenarija“… Od 338. do pobune u Galijeli, na Heroneji, Filip Makedonski zapravo je uspio ujediniti Grčku. U tim djelima argumentacija je otišla u pravcu ideološko-vojne metode ujedinjenja Europe u smjeru od Vladivostoka do Dublina. Kineski kontinent je ujedinjen prije 22 stoljeća od strane izvanrednog političara Xin Shi Huang-a (ili Shi Huangdi-a, prvog kineskog cara). Dinastija Xin, stvorila je jedinstvenu centraliziranu državu, birokratsko vodstvo, podređenost feudalcima. Izgradila Veliki kineski zid.

Događaji koji će slijediti prisiljavaju nas da zaboravimo strah od sovjetske armije i vješto izdržavamo gađenje prema komunizmu. U 1992. godini „Makedonska“ solucija već se pokazala neodgovarajućom u usporedbi sa periodom od 1982.-1984. Danas trebamo razraditi koncept povratka cijelog sovjetskog teritorija kroz izgradnju Velike Europe, formulirati ga, i hitno težiti njegovoj realizaciji.

Djetinjasti, anti-povijesni koncept „Zajednice neovisnih država“, predložen od strane naivnog Gorbačova, nije imao ni najmanje šanse za uspjeh. To je mrtvo rođeno dijete. Njegova semantička apsurdnost je očita: Zajednica nezavisnih (sic)…; isto tako bi se moglo govoriti o posvećenom katoličkom paru koji prakticira slobodnu ljubav.

(2) Rim je bio POLITIČKA DRŽAVA koja je težila proširenju svojih granica. Takvi nisu bili, na teorijskom planu, gradovi Sparta, Atena i Teba, koji su sa svojim konceptom, osuđenim na paralizu, „imanentnim i vječnim gradom-državom“. Otprilike 2000 godina kasnije Prusija bi također postala politička država koja se širi. Međutim takva ekspanzija nužno ne znači osvajanje. Teoretski i konkretan primjer za to. U vrijeme od 1950.-1955., u punom zamahu hladnog rata, Sjedinjene Američke Države nude nam političku integraciju Zapadne Europe u poštenu i iskrenu „Atlantsku“ strukturu, bili bismo svjedoci rođenja Atlantske Republike, od San Francisca do Venecije i od Los Angelesa od Lubecka. Navodim ovaj primjer da čitatelj može razlikovati uobičajen porobljivački imperijalizam od integracijskog imperijalizma. Takvu očitu sposobnost ekspanzije također treba imati Jedinstvena Europska Republika. Svi moji geopolitički koncepti zahtijevaju nužnost očuvanja vitalne nacionalne države. Koristit ću geopolitiku sa svrhom stvaranja koncepta i opisa vitalnosti Republike. Ja nisam geopolitički teoretičar, a Haushofer i Spykam su bili među njezinim ideolozima. Obojica su loše prikriveni imperijalisti. Razlika između teoretičara i ideologa je ogromna. Haushofer je samo racionalizirao svoj životinjski pan-germanizam. Njegov koncept bloka „Berlin-Moskva-Tokijo“ nije više od racionalne maske njegove pan-germanske fikcije. Što se tiče SAD-a, to se odnosi na njihov „Manifest Destiny“. On je ideološki, mesijansko geopolitički, rođen iz mašte, uzrokovan redovitim čitanjem paranoidne literature i napadima kroz biblijske tekstove. Weinberg navodi izražajne naslove poglavlja ove povijesne paranoje: „geografska predodređenost“, „misija regeneracije“, „neizbježna sudbina“, „međunarodna policijska sila“. Psiholozi i psihijatri će svakako tamo naći hramu za razmišljanje i zabavu. Moj geopolitički koncept je potpuno drugačiji. Rekao bih da je industrijski i tehnološki napredak svojstven SAD-u mora ili može stvoriti takvu situaciju, kada će SAD razumno i pošteno upravljati kontinentalnom državom od Aljaske do Patagonije. Umjesto provokativnih „šetnji“ njihove flote po kineskom i mediteranskom moru. Ideološke geopolitičke teorije djeluju u smislu podređivanja i/ili eksploatacije, dok se teoretska geopolitika „u svom čistom stanju“ bavi razvojem i izgradnjom vitalnih država.

(3) (3) Jose Cuadrado Costa “Insuffisance et depassement du concept marxiste-leniniste de nationalite”, October 1984, in “Conscience Europeenne” n.9, Charleroi Belgique. (Concept of “nationality” in Marx, Engels, Lenin, Stalin, Ortega-y-Gasset and Jean Thiriart). It exists in Spanish, French and Russian language.

(4) (4) Potrebno je kritički čitati ovo djelo Daniela Guerina ("L'Anarchisme", Poche Gallimard). Sve besmislice romantizma XIX stoljeća su prisutne. Teško je pronaći nekog naivnijeg i prostodušnijeg od Proudhona. On opisuje idiličan svijet, svijet „federacija unutar federacija“. On nije očekivao ratove u Moldaviji, Hrvatskoj, Armeniji s ciljem brutalnih destrukcija „manjine manjina“. I sa samo jedim potezom automatske puške!

(5) (5) Jose Ortega-y-Gasset “La Revolte des Masses”, Editions Stock 1961; Jose Ortega-y-Gasset “La vocation de la Jeune Europe”, Revue de la S.S. Universitaire “LA JEUNE EUROPE” Berlin 1942, Cahier 8.

(6) (6) Jean Thiriart “EUROPE: I’Etat-Nation Politique”, revue “Nationalisme et Republique” n.8, juin 1992 25, Cours Foch 13640, La Roque d’Antheron (France)

(7) Već više od četvrt stoljeća razvijam koncept Europe kao:(a) jedinstvene države (b) europskih nacija. General De Gaulle htio je jaku (i ujedinjenu) Francusku u bolesnoj (konfederalnoj) Europi. Europa mu se nije sviđala kao takva. Jednako kao i Maurras, zatekao se u slijepoj ulici. 1965. godine njemački pisac Heinz Kubi napao me zbog davne prognoze Velike Njemačke, kojoj sam i ja navodno pripadao. Kubi piše: L’Europe: une nation? (Europa:jedna nacija?). Paradoks političkog krajolika Zapadne Europe je taj da isti ljudi najnetolerantniji jedni prema drugima (o europskom pitanju: gollisti-konfederalisti i thiriaristi-unionisti - J.Th.) imaju isti pojam države. Za De Gaullea je bilo nezamislio da bi država mogla i trebala biti nešto različito od nacionalne države, kad je nacija jedini zakoniti temelj politike. Isti koncept je dominantan kod jedne frakcije europske opozicije, (“Jeune Europe ” – J.Th.). Ova potonja želi napustiti nacionalni okvir, ali ne može ponuditi bilo koju drugu vrstu države osim nacionalnu. Dakle, oni žele zamijeniti sadašnje države sa Europskom nacionalnom državom. Njihov san je europska nacija, i nije slučajno, da se po tom pitanju oni slažu s prorocima "Velike Njemačke" i ostalim fašistima iz prošlosti." See ” PROVOKATION EUROPA “, Kiepenheuer und Witsch, Koln-Berlin, 1965. French translation: ” Defi a l’Europe “, Seuil, 1967.

Poraz rasističke "Velike Njemačke" i sam sam predobro naučio, tokom i nakon rata, u godinama pritvora. Izvukao sam iz njega korisnu lekciju da se rasno ujedinjena država (Hitlerova) ne može proširiti bez konstantnih ratova. Stoga sam u mračnoj ćeliji razvijao koncept ekspanzionističke političke (ne rasne) ujedinjene države. Uzeo sam i razvio koncepte od Sieyesa i Ortega-y-Gasseta, koncept političke nacije treba biti "zaokružen" u višoj sudbini, europskoj sudbini.

(8)Na sjednici 7. rujna 1789. godine, opat Sieyes jasno je i nedvosmisleno rekao navedeno i ponovio:“Suverena je samo Nacija. Nacija nema ni duhovni stalež, ni klase ni grupe. Suverenitet ne može biti podijeljen i prenešen“. See Colette Clavreuil “L’influence de la theorie d’Emmannuel Sieyes sur les origines de la representation en droit public”, doctoral dissertations, Université de Paris, 1982. ; Jean-Denis Bredin “Sieyes, la clé de la Revolution française”, Editions de Fallois, Paris 1988; Paul Bastid “Sieyes et sa pensée” re-ed. Hachette 1970.



Nitko nije mogao formulirati koncept Jedinstvene države bolje od Sieyesa. Što se mene tiče, ja prenosim taj koncept ujedinjene i nedjeljive republike na moja razmišljanja o stvaranju Imperijalne republike od Dublina do Vladivostoka. Kao i Sieyes, bolestan sam više od tih federativnih teorija, izvora prijetnji građanskim ratovima, izvora teritorijalnih razgraničenja.



(9) Za znanstveno obrazovanu osobu, svi naši jezici su preslabi, nerazgovjetni, zastarjelo sredstvo izražavanja. Znanstveni jezik je nedvosmislen, književni jezik je uvijek dvosmislen. Iz tog razloga "pisci" se ne izražavaju jasno u sociologiji i politici. Pogledajte kapitalan rad Louisa Rougiera “La metaphysique et le langage”, Denoel 1973.

Zapravo u cijelom svijetu engleski je već neizbježno zajednički jezik znanosti i tehnologije. Pariški Institut Pasteur ne objavljuje više ništa na francuskom. Svi njihovi radovi su izdani samo na engleskom.



(10) Paul D. Mac Lean “Les trois cerveaux de l’homme”, Robert Laffont 1990 (French translation); Arthur Koestler “Le cheval dans la locomotive ou le paradoxe humain”, Caiman-Levy 1968; see Chapter XVI “Les trois cerveaux”. Koestler se obraća mnogim obrazovanim čitateljima. MacLean piše za čitatelja koji je dobro upoznat s moždanom neuropsihologijom.

Sergey Chakotin “Le viol des foules par la propagande politique”, Gallimard 1952.Čakotin je učenik i sljedbenik Pavlova. Njegovo "Nasilje nad gomilom", je kapitalno djelo neophodno za one, koji žele prodrijeti dublje u dato pitanje.

Otto Klineberg “Psychologie Sociale”, Presses Universitaires de France 1967.

Jose M.R. Delgado “Le conditionnement du cerveau et la liberte de L’esprit” Charles Dessart, Bruxelles 1972 (French translation).

Jean-Didier Vincent “Biologie des Passions”, Seuil 1986.

Marc Jeannerod “Le cerveau-machine”, Fayard 1986. Guy Lazorthes “Le cerveau et l’esprit – Complexité et malleabilité “, Flammarion 1982.



(11) Jean Thiriart et Rene Dastier (1962-1965) ” Principes d’Economie Communautaire “, 170 pages (various ed. by Luc Michel, 1986). Sveobuhvatno djelo o socio-ekonomskim teorijama od Jeana Thiriarta. (Socijalizam ne europskoj razini:komunitarizam). Tu je i kratko objašnjenje te doktrine u malom svesku od 42 stranice.



Sadašnji ruski režim izvršava liberalizaciju ekonomije u najopasnijem smjeru. Prvo su tražili pomoć međunarnodnih financijskih morskih pasa, što je posljednja stvar koju treba učiniti. A Jeljcin je to učinio, pokazavši time da je nestručnjak, osoba bez ikakvog znanja, kako u području ekonomije tako i u području povijesti.



Bilo bi mnogo ispravnije (a) odmah liberalizirati sva poduzeća sa radnom snagom do 50 radnika; (b) u 2-3 godine liberalizirati poduzeća sa radnom snagom od 50-500 radnika. Bilo bi potrebno da se ide odozdo prema gore, od skore liberalizacije vrlo malih poduzeća do onih velike važnosti kroz 6-8 godina. Slobodno poduzetništvo stimulira rad. Nemoguće je reći isto za špekulativne međunarodne financije, koje gledaju samo za svoju izravnu korist. Ovdje nećemo opisivati široku granicu između industrijskog kapitalizma (Ford, Renault,Citroen) i špekulativnog bankarskog kapitalizma(Međunarodni Monetarni Fond). Tisuće stranica ekonomskih istraživanja Dastiera i Thiriarta(1962.-1965.) su posvećene toj temi. Znatno pojednostavnjujući, moglo bi se reći da komunitarizam znači potpuno slobodnu ekonomiju za poduzeća s obujmom zaposlenika do 50 radina, reguliranu ekonomiju za one s više od 500, kontroliranu za one s više od 5000, i državu ekonomiju za one s više od 50,000. To je "varijabilni geometrijski" sustav, na pola puta između industrijskog kapitalizma i klasičnog socijalizma.



(12) Moderna Njemačka je ekonomski div, s jedne strane, i politički patuljak, s druge. To je zemlja povijesno kastrirana od 1945. godine. Sadašnja Njemačka je jedna od eksploatacijskih zona kozmopolitske ekonomije temeljene na Wall Streetu.

List je briljantno pokazao razliku između kozmopolitske i političke ekonomije. Polazeći od te razlike, Thiriart je izgradio teoriju ekonomije moći suprotstavljene američkoj ekonomiji usmjerenoj na profit. Postoji odlična analiza Listovih ideja od strane američkog autora Edwarda Meada Earla (Edward Mead Earl in “Makers of Modern Strategy”, Princeton University 1943). Godine 1980. izdavačka kuća Berger-Levrault izdala je to djelo u francuskom prijevodu pod naslovom Les maitres de la strategie” (Chapitre 6: “Adam Smith,)

http://euroazijskahrvatska.mojblog.hr/p ... 33499.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Чет Сеп 06, 2012 2:51 am

ЕВРОАЗИЈСКА ВЕРЗИЈА ПОСТМОДЕРНЕ: ЕСХАТОЛОШКИ ИЗАЗОВ

Слика

Написао: Александар Дугин

Немачки конзервативни револуционар Артур Милер ван ден Брук је својевремено написао врло дубоке речи: “Вечност је на страни конзервативаца”. Вечност је на нашој страни. Полови великих светских сукоба народа, култура, цивилизација, вероисповести и идеологија представљају пројекцију архетипског стања – битке анђела. То је небеска војска добра која води бирку с демонима зла. То је вертикална, вечна надвременска основа велике драме. Бој анђела је изван времена, он се води увек. Он је утиснут у вечност, као структуришућа парадигма.

Сенка велике битке пада на историју, дајући времену смисао, садржај оријентацију. Тако историја постаје света – хијероисторија. Многи знаци и ликови указују на то да данас стижемо до пресудне црте те напете драме. И само предање каже да ће битка анђела, у коју су увучени људи, народи и царства земаљска, у “последње време” избити с посебном снагом, достићи гигантске размере, сасвим се приближити расплету.

Људи-саборци, (у етимолошкокм смислу – тј. “они који се заједно боре”) анђела. У литургијским православним ирмосима се каже: “није Бог човека много умањио од анђела”.
Већина традиција и вероисповести света поставља данас нашој цивилизацији једнозначну дијагнозу. Глобализам, глобализација, “Нови светски поредак”, “једнополарни свет”, припремана “светска влада” – то је све очитије кежење “кнеза овога света” стратешка конструкција “непријатеља Бога”.

Разне вероисповести дају глобализму и глобализацији разна имена: Хришћани “нови светски поредак” поистовећују са “антихристом”, муслимани с “даџалом”, ортодоксни Јевреји са “великим мешањем” (“ерев рав”). За хиндусе, то су хорде кали-југе. За будисте – демон мара и илузија.
С оне стране разлике у догмама, доктринама и ритуалима постоји посебна традиција – традиција арханђела Михаила, који у историји монотеистичких традиција игра изузетно важну улогу. Он је архистратиг, предводник анђеоских војски. То је традиција – “михаелски” тајни свет. То је танана припадност човека хијероисторији, право (и обавеза) да се заузме конкретно место у војсци једне од сукобљених страна. То је “позив у војску” под заповедништво небеског архистратига. Они који га чују, хитају да изврше

Евроазијство у својој врховној духовној димензији јесте пројекција михаелског начела, вертикалног надвременог светлосног стуба на историју у њеном финалном, редемпционом стадијуму.
У иконопису се архистратиг Михаил често приказује с мачем у једној руци и теразијама у другој. Теразије су символ суда.

Код немачког филозофа М. Хајдегера, у књизи “Holzwege” је садржано за нашу ствар веома важно претресање песме Рајнера Марије Рилкеа. Тамо се ради о “предавању теразија из руку трговца у руке Анђела”.

Ту би формулу требало узети за кључни слоган евроазијства. “Предавање теразија из руку трговца у руке Анђела”. “Нови светски предак”, “глобализам”, “једнополарни свет” – то је трговачко уређење, у њему претежу тржишне вредности, светско тржиште.То је поредак трговаца који у њему дају тон, успостављају критеријуме и парадигме.

Ми живимо у доба постмодерне. То значи да се Ново Доба modernity, завршило. Све што је било утемељено у доба Просвећености – социјални, културни, идеолошки, политички, научни и економски модели – исцрпљено је. Крочили смо у другачији свет, у доба постмодерне, и то је неповратно.
Постмодерна – то је глобализам, ултралиберализам, доминација једнополарносг света, првенство мрежа, укидање свих традиционалних облика идентитета – држава, вероисповести, нација, етноса чак и породица и полова. Уместо државе долази “отворено друштво”, уместо традиционалних вероисповести – секташтво и индиферентност, уместо народа – индивидуе, уместо полова – клонови, киборзи и продукти операција промене пола.

Данас је постмодернизам постигао историјску победу. Овог пута не само над традиционалним друштвом, већ и над самом модерном. И поново се, као у доба Просвећености, може сучељавати постмодерни. Истина, овога пута и архаичне конзервативне идеологије, и превазиђене идеологије модерне доспевају на исту страну барикада. У пракси се то сучељавање изражава у залагању за:
- националну државу против глобализације;

- геополитички дуализам копна и мора против “светског потопа” у виду тоталне победе атлантизма;

- традиционалну породицу и органску репродукцију деце против слободе операција промене пола, истополних бракова и клонирања

- друштвени идентитет против тоталне атомизације индивидуа;

- свет ствари и деловања против света “слика” и “екранских фалсификата”;

- реалну економију (“стару економију”) против финансизма, виртуелности, неекономије итд.
За оне стране модерне које нису доспеле у постмодерну, испоставило се да су у суштини наставак Традиције, и данас је све то с исте стране барикада. узгред, то омогућава алијансе конзервативаца и социјалиста итд.

Сетимо се сада оних тенденција које су у сам освит модерне одабрале да своју унутрашњу енергију инвестирају у идеологије које су по форми модернистичке, али по садржини немодернистичке. Управо су те инвестиције и чиниле основни живац савремене политичке и социјалне историје, садржај читавог Новог Доба.

Нешто слично се види и данас. Суочени с постмодерном, остаци традиционалног друштва (на пример, традиционалне вероисповести) и елементи модерне (на пример, социјализам, реална индустрија, национална држава) обрели су се с исте стране у положају формалне антитетзе постмодерни. То ново стање ствари захтева помно сагледавање. На површини како очито остаје само једно – прост импулс отпора постмодерни. Чиста реакција, одбијање. То већ није лоше, али ни издалека није довољно.

Јединственост евроазијства како политичке филозофије (из класе конзуервативно-револуционарних) састоји се у томе што оно јединственост нове ситуације схвата брже од других светоназора и (то је најважније!) не ограничава се отпором, већ предлаже да се унутрашња енергија инвестира у нови пројекат прихватајући изазов постмодерне, тражећи да овлада њеном формалном структуром, са спремношћу да у чудовишни језик глобализације смести радикално друкчију садржину која вуче корене из дубине премодерне, из Традиције. То значи, не просто залгање за старо, већ залгање за Вечно.

Aртур Милер ван ден Брук, истакнути теоретичар конзервативне Револуције, пријатељ Мершковског и преводилац радова Достојевског на немачки, у својој књизи “Треће Царство” пише: “Раније су се конзервативни револуционари супротстављали Револуцији, ми смо пак дужни да станемо на чело Револуције и одведемо је у другом правцу.”
Исто тако ми, евроазијци, морамо поступити с постмодерном. Иза нас су остале и Традиција коју је модерна превазишла, и поражене стране саме модерне. Нама је заштита потребна, не због њих самих. Морамо сачувати верност тајном смислу, вечности, михаелској светлости. И ради тога се може жртвовати форма. Да би се спасла садржина.

Дакле, евроазијство је постмодерна, али с радикално другачијом садржином.
Ми прихватамо изазов глобализације. “новог светског поретка” и слажемо се да су сазрела и већ неизбежна нова правила игре. Ми се не држимо грчевито за старо – ни у политици, ни у привреди, ни у култури. Али, ми имамо оригиналан и самобитан сценарио будућности: управо будућности, а не прошлости.

Принципи евроазијске постмодерне су следећи:

- нека одумре национална држава, али нека уместо ње не дође јединствена “глобална Империја” већ неколико континенталних империја (сазвежђе “империја” против Империје);
- нека се копнено начело отргне од конкретних граница и постане подједнако глобално као и “атлантистичке вредности” с претензијом на универзалност (то значи да се глобализму не треба супротставити локално, већ глобално), уместо воденог потопа – хераклитовски “екпирос” који ће исушити светске воде;

- нека се промени етика полова, али кроз враћање архаичним формама и у стваралачком неосакралном експерименту;

- нека индивидуа продре до врховних аспеката унутарњег “ја” кроз радикализовање искуства усамљености или одлучно успостави нове форме колективног идентиета – екстатичке и империјалне (ту дејствује принцип “екстатичке империје”);

- нека су “знаци” и баналне сенке екрана замениле собом ствари – ми морамо постати господари призора, преузети власт над диспозитивом знакова, подредивши себи режирање спектакла постмодерне;

- нека је виртуелна економија потиснула реалну – ми се морамо пробити у светињу над светињама електронских мозгова светске берзе и спојити управо оне жичице које се ни у ком случају не смеју спајати (операција: “Сорош на евроазијски начин”, рушење светских валута, али не зарад ћара, већ ради Велике Идеје)…

Ми морамо избити кроз постмодерну, као жива трава кроз мртав асфалт. То је пројекат евроазијске ризоме, гомољастог (и клупског) система. Ми смо у другачијем хиљадулећу. Чудно смо се задесили иза непролазне црте миленијума и сада с тешком аскетском радошћу усвајамо његов језик. Тај језик је ужасан, али ми хоћемо да на њему изградимо такву реч да оперативни систем западне у логичку противуречност и да се светски компјутер непроватно заблокира.

Евроазијство – то су михаелске светлосне струје, радикално другачији поглед на судбину света, на његов смисао и значење. Евроазијство – то је преиспитивање свих вредности, “предавање теразија из руку трговаца у руке Арханђела”, “Пурпурног Арханђела” (Сохраварди). Евроазијство – то је замена савремене парадигме михаелском парадигмом духа и вечности. Евроазијска глосолалија народа, култура и традиција – то је лепет анђеоских крила.

(Из. Александар Дугин, “Геополитика постмодерне”, Никола Пашић, Београд, 2009. година. стр. 56-60)

http://socijalisticki.wordpress.com/201 ... %81%D1%85/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Уто Дец 11, 2012 4:15 pm

Alexander Dugin on Eurasianism

Слика

Against the establishing of the atlantist world order and globalisation stand the supporters of the multi-polar world – the eurasists.

The eurasists defend on principle the necessity to preserve the existence of every people on earth, the blossoming variety of cultures and religious traditions, the unquestionable right of the peoples to independently choose their path of historical development. The eurasists greet the generality of cultures and systems of values, the open dialogue among peoples and civilizations, the organic combination between the devotion to traditions and the creative impulse
Eurasists are not only the representatives of the peoples living in the Eurasian continent.

Being eurasist is a conscious choice, which means combining the aspiration to preserve the traditional forms of life with the aspiration to free creative (social and personal) development.
In this way, eurasists are all free creative personalities who acknowledge the values of tradition; among them are also the representatives of those region which objectively form the bases of atlantism.
Eurasists and atlantists are opposed to each other in everything. They defend two different, alternative, mutually excluding images of the world and its future. It is the opposition between eurasists and atlantists which defines the historical outline of the XXI century.
– Alexander Dugin
author of the Fourth Political Theory. Order and show support for the Green Star’s work.

http://americanfront.info/2012/12/10/al ... rasianism/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Adsense [Bot] и 3 госта