Евроазија

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Евроазија

Порукаод talican » Уто Окт 04, 2011 4:59 pm

Путин: Евроазијски савез отворен и за друге земље

Слика

Евроазијски савез, који граде Русија, Белорусија и Казахстан, отворен је и за друге државе које желе да му се придруже, изјавио је премијер Русије Владимир Путин у интервјуу новинама Известија. Рекао је да је први корак за стварање Евроазијског савеза уједињење Русије, Белорусије и Казахстана, који већ имају Царински савез, у Јединствени економски простор. Овај најважнији интеграцијски пројекат на постсовјетском простору, који ће створити огромно тржиште са 165 милиона потрошача, почиње 1. јануара 2012. године, подсетио је Путин.

Извор: Глас Русије

http://www.tvrdjava.org/casopis/index.p ... Itemid=118
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Уто Окт 04, 2011 8:54 pm

Пројекат Евроазијске уније омогућио би Русији и осталим чланицама да постану равноправан политички и војни ривал Европској унији, Америци и Кини. Унија би најпре обухватила Русију, Белорусију, Украјину и Казахстан, а затим и већину осталих држава бившег СССР-а, док се помиње и могућност приступа Монголије, Сирије и Азербејџана. Идеја о овом савезу потекла је од руског академика проф. др Игора Панарина, који се сматра оцем модерне руске дипломатије, а најпре би се створили царинска унија и јединствено тржиште, а затим заједничка валута и политички и војнобезбедносни савез. Према Панариновој идеји, Евроазијска унија би имала четири центра: Санкт Петербург, Алмати, Кијев - и Београд. Наиме, руски академик сматра да ће се због економске кризе садашњи облик Европске уније тешко одржати, као и да ће услед слабљења Америке утицај НАТО значајно ослабити, што би отворило могућност учлањења европских држава попут Бугарске и Румуније, као и Србије, око 2020. године.

О идеји да Србија постане члан Евроазијске уније писале су прошле године и Вечерње новости. Жеља да Београд буде четврта престоница изгледала је тада потпуно нереална, пошто је апсолутни приоритет Србије био улазак у ЕУ. Само годину дана касније, ситуација се променила, а Београд се због одбијања да призна Косово и потпуно препусти север Албанцима нашао пред реалном могућношћу да још дуги низ година остане пред вратима Европе. Зато је сада најзад дошло време да се размисли о животу ван ЕУ, и о евентуалним алтернативама. Једанаест година је довољно времена да се уверимо докле нас је довела фанатична жеља за учлањењем у ЕУ и усклађивање политике и економије са европским „партнерима и пријатељима“. Зато се блиска сарадња, и евентуално чланство у будућој Евроазијској унији, намеће као неопходност. Чврст ослонац на овај савез омогућио би да Србија обезбеди свој економски развој и сачува оно што јој је остало од територијалног интегритета, а у том случају је и могућност да се питање Косова реши на по нас много повољнији начин много већа.

Предлог Евроазијске уније захтева озбиљно размишљање, мада је сигурно да садашња власт за то није у стању. Њихово време ипак полако истиче, али треба напоменути да је Србија у таквом геополитичком окружењу да не може да одједном и отворено окрене леђа Западу. У том тренутку бисмо опет постали отворени непријатељи, што по нас поново може имати катастрофалне последице, узимајући у обзир садашње понашање КФОР-а на Косову. Такође, при анализи евентуалног учлањења треба имати на уму и некадашњи Милошевићев „савез“ са Русијом и Белорусијом, од кога није било ништа.

Од идеје да Србија буде чланица Евроазијске уније до њеног могућег остварења ће свакако протећи више година, али је важно да ће, ако се Путинов план заиста оствари, и ако се за неколико година у евроазијском простору од Минска до Владивостока појави нови геополитички џин, усамљена Србија најзад добити реалну алтернативу.


Евроазијска унија – алтернатива на видику

Александар Костић

http://www.nspm.rs/komentar-dana/evroaz ... idiku.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Уто Окт 18, 2011 12:30 am

17. 10. 2011, 22:36 | Глас Русије
Председник Белорусије поздравља идеју Путина о формирању Евроазијског савеза

Слика
Председник Белорусије Александар Лукашенко / Фото: Новости

Минск – Председник Белорусије Александар Лукашенко поздравља идеју премијер Русије Владимира Путина о формирању Евроазијског савеза.

По мишљењу белоруског лидера, скептична реакција Запада на ову иницијативу не чуди. То је и јасно: који ће се међународни фактор обрадовати вести о формирању новог снажног јединственог тржишта са озбиљним производним, ресурсним, интелектуалним потенцијалом, несумњиво агресивног конкурента, цитира руски лит Известија речи Лукашенка. Стварање озбиљних унија правилан је корак ка стабилном свету. Значи, без интеграције се не може, истакао је белоруски председник.

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Пет Окт 28, 2011 8:29 am

Евроазијска унија као алтернатива културној и политичкој хегемонији запада

Станислав М. Томић

Ових дана у медијима се поново појавила прича о Евроазијској унији, коју би требало да чине Русија, Казахстан, Украјина, Бјелорусија и Србија. Но, ова идеја није од јуче, што би се рекло, њени коријени сежу знатно дубље у прошлост, гдје налазимо њен интелектуални ембрион. Наиме, актуелност ове тематике је истовремено и актуелност читаве плејаде руских и домаћих интелектуалаца који су заговарали ову идеју. Један од најзначајнијих међу њима зацијело јесте Николај Јаковљевич Данилевски, руски мислилац из 19. стољећа, чије ће учење овдје бити апстраховано како би се показала традиција споменуте идеје у словенској мисли.

Слика

Од "Русије и Европе" Данилевског до Евроазијске уније

Можемо слободно рећи да је идеја о Евроазијској унији о којој се данас говори, у извјесном смислу, посљедица развоја идеја које налазимо у дјелу Николаја Данилевског, те њихово потенцијално исходиште. Постављање идеје о Евроазијској унији у реалне оквире не само да у више тачака подсјећа на Данилевског, већ његовој мисли даје и једну профетску димензију. Његово дјело Русија и Европа од прворазредног је значаја за ову тематику. Домети тог остварења прелазе границе научних дисциплина, што самом дјелу даје један мултидисциплинарни карактер и њему сразмјерну тежину. И премда је Данилевски по вокацији био природњак, његово дјело значајно је како у културолошком, тако и у философском, социолошком, политиколошком, историјском, па чак и географском смислу. Између основних мотива његовог учења и идеје о Евроазијској унији, која је, неким чудом, недавно заузела своје мјесто у нашем медијском простору, постоји битна релација, јер се те идеје у свом позиционирању међусобно афирмишу. Рецимо, Данилевски у споменутом дјелу износи став да је граница између Европе и Азије у ствари вјештачка. Кључни аргумент за ту тезу он изводи из констатације да планине и ријеке нису суштинске границе између континената, што даље поткрепљује чињеницом да су границе између осталих континената углавном мора и океани. У овој логички коректној опсервацији можемо наћи оправдање за идеју о Евроазијској унију о којој се данас говори. Географски критеријуми на основу који је успостављена граница између Европе и Азије су са овим аргументом битно доведени у питање. Релативност евро-азијске границе опет иде у прилог идеји о Евроазијској унији, чак се Евроазијска унија може посматрати као коректив једне вјештачке конструкције утемељене у западно-европској култури. Али овим се још не исцрпљује поента овог за нас необично важног дјела. Напротив, то је само један елемент у мисаоној композицији централне теме чија конституција овдје треба бити верификована.

Са културолошког аспекта посебно је интересантно учење о културно-историјским типовима које развија Данилевски. Становиште које је заступао приликом експиликације своје теорије може се означити као биологизам. Наиме, он прави аналогију између цивилизација и живих организама, доказујући управо на примјерима прошлих цивилизација да исти закони важе и за цивилизације и за живе организме. На основу тога он прогнозира крај западно-европске цивилизације која је доживјела све етапе свог развоја: рођење, младост, зрелост и сада је ушла у посљедњу фазу. Та цивилизација је остварила свој максимум и нема више шта да да, јер је изгубила унутрашњу снагу и нема више енергије да би била плодотворна. Свједоци смо и ми да је савремена цивилизација на самрти, већ одавно је на апаратима. Техничко-технолошка апаратура одржава је у животу, на исти начин као што се живо биће одржава у таквом стању, тако да у вези с тим можемо направити још један облик биологизма. Оно што је у свему томе значајно, када је у питању идеја о Евроазијској унији, јесте то што Данилевски сматра да је нови цивилизацијски тип ни мање ни више него словенски, да је нова цивилизација заправо словенска цивилизација на челу са Русијом. Зашто ће нова цивилизације имати словенски културно-историјски тип? Не зато што је Данилевски као Словен пристрасан, већ зато што словенски културно-историјски тип за разлику од других културно-историјских типова још није исцрпљен. Словенска култура још није дала свој максимум, а има предиспозиције да прерасте у цивилизацијски тип. Све сада добија свој смисао у Евроазијској унији. Јачање Русије и промјена геополитичке констелације, такође погодује тој идеји.

Словенство као постулат Евроазијске уније

Основна теза теорије о културно-историјским или цивилизацијским типовима јесте да „општечовјечанска цивилизације не постоји, и не може постојати“. Он у западно-европској култури препознаје тежњу да се направи општечовјечанска култура која би била супериорна над свим осталим културама. Данилевски је по свему судећи био у праву, јер тежња за универзализмом западно-европске културе у савременом добу прерасла је у феномен глобализације у којој имамо супериорност једног културно-историјског типа и инфериорност свих култура који се од њега разликују. Из тог угла гледано, Евроазијска унија је најозбиљнији антиглобалистички пројекат. Подухват обарања западно-европске догме о универзалној, општечовјечанској култури, који је у свом дјелу подузео Данилевски, стоји у кохезији са идејом о Евроазијској унији. Геополитички дуализам који би се успоставио са Евроазијском унијом, нарушио би политички монопол Европске уније. Митологија европских интеграција коначно би била преиспитана у свијести словенских народа. Словенство је постулат алтернације Европске уније.

„Словенска породица народа чини самосталан културно-историјски тип, и ако напусти самостално развијање својих начела, онда се мора одрећи и сваког историјског значаја, и спустити се на степен и службу етнографског материјала узетог за туђе сврхе.“, сматра Данилевски. Словенска самосвјест и аутономан развој словенске културе могуће је остварити само у заједници попут Евроазијске уније, и то додатно учвршћује ову идеју, која очито има своје озбиљно упориште у научној студији Николаја Данилевског. Словенство је наша легитимна културна и политичка парадигма. Она надасве треба бити иманентна нашем погледу на свијет. Она мора бити аксиолошки супстрат једног новог система вриједности, који треба да позна наша свијест. „Сваком Словену, послије Бога и Светог Еванђеља, највиша идеја има да буде Словенство; виша од слободе, науке, просвјете, сваког земаљског блага, јер се ниједно од тога не може постићи без остварења оне идеје, без духовно, народно, и политички самобитног и независног Словенства; напротив, сва су та блага директна посљедица те независности“, рећи ће Данилевски. Важно је истаћи да Данилевски не жели да дисквалификује европску културу, он напросто жели да поруши мит о апсолутној супериорности те културе над осталим културама. Евроазијска унија се у том смислу поставља као отпор културној и политичкој хегемонији запада. При том се плурализам као демократски идеал са Евроазијском унијом остварује на геополитичком плану.

Евроазијска унија као алтернатива Европској унији

Треба рећи нешто и о значају Евроазијске уније за наш народ, који неоспорно припада словенској породици народа. Ова тематика нас у том контексту и те како дотиче. Словенофилија је на нашим просторима у сјенци западно-европске друштвено-политиче оријентације, која је за државе у транзицији добила сакрално-сотиролошка значења. Та оријентација се у нашем друштву профилише као спасоносна. Европски пут се представља као пут избављења, и као такав постаје наупитан. Медијска диктатура као главно оружје савремене цивилизације, обликује такву свијест код људи. С друге стране, идеја словенства стоји као недовољно исцрпљен идеолошки и политички ресурс. Ми данас имамо само форму демократског политичког система, а робујемо његовој суштини која нас у својој недостижности још није увјерила да се ради о идеализму. Транзиција има једну платонистичку димензију, идеје демократије су као вјечни узори одвојене од стварности. Трансплантација западне демократије на словенске организме представља неуспјели оперативни захват. Имамо тежак послеоперативни период. Политичка медицина запада још нас није излијечила од болести комунизма. У томе треба тражити оправдање Евроазијске уније као алтернативе Европској унији. Кризу западно-европског цивилизацијског типа, која је тренутно на снази, треба искористити како би се већ једном тргли из дремежа, или како би се коначно отријезнили од пијанке на демократској гозби. С једне стране имамо заједницу држава које су нас бомбардовале више пута кроз историју и које су нам, на крају крајева, отуђиле један дио територије, а којима смо до сада увијек трчали у загрљај, упркос мржњи и понижавајућем односу који константно исказују према нама. С друге стране имамо земље које не нарушавају ни наше достојанство, ни наш интегритет, земље које нам у прошлости нису нанијеле никакво зло, и када нам нису помагале, нису нам ни одмагале, што се за оне прве не може рећи. У одлуци која ће можда бити судбоносна за наш народ, Евроазијска унија може да одигра кључну улогу. Наш национални, културни, па и економски идентитет сигурно би био боље позиционирани у Евроазијској заједници, јер она почива на културолошкој конзистенцији земаља које је чине. Трансекономска и трансполитичка структура западне цивилизације уништава националне економије малих народа, једнако као што обуздава њихов културни развој. Европска унија је систем у коме мали народи као елементи тог система у односу према великим земљама немају никакав значај. Само се стављају у позицију зависности према центрима великог система. И данас постоји претензија на универзалност која је, изгледа, инхерентна западно-европској култури. Видимо да је мисао Николаја Данилевског и те како жива и актуелна и данас можда више него икад. Нама остаје само нада да ће идеја о Евроазијској унији да заживи у пуној снази и пуном сјају. Идеја о јединству словенских народа намотава се кроз историју као клупко. То клупко је можда Аријаднино клупко за излаз лавиринта у коме се данас налазимо.

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/evro ... apada.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Пет Окт 28, 2011 9:00 am

Милитаризам – евроазијство – социјализам

Слика

Међусобни однос ратничког и трговачког принципа има кастински или социјално-економски аналог у »великом рату континената« који се на нивоу геополитике води између Копна и Мора. И занимљиво је да се историја човечанства постепено креће ка прочишћењу, апсолутизацији та два начела како у геополитичком, тако и у типолошком аспекту. Цивилизације Мора се постепено сливају у јединствену микроцивилизацију, метацивилизацију Мора која брише границе и државе, народе и расе, религије и културе у јединствени хомогени блок, у светско
тржиште. Тип трговца се шири на све остале струке и »касте«, социјалне слојеве и институције. Сличан процес се развија и на другом, копненом полу. Ту ратничке, конзервативне, државотворне струје теже ка интеграцији у Континенталну Империју, у јединствену Метадржаву створену на основу типологије Ратника. То је својеврсна Велика Континентална Спарта. То је потецијална метацивилизација Копна. Постоји и филозофски пар појмова који одговара тој подели: холизам, целовитост, континуалност, непрекидност као основни принцип просторности доминира у ратничком уређењу Копна; дискретност, дисконтинуалност, испрекиданост, атомизованост, индивидуација си везани за трговачко уређење Мора.
Преношење спољашње чисто геополитичке двојне проблематике на област социјалне типологије па чак и психологије има огроман оперативан значај. Захваљујући таквом кораку добијамо сигуран и делотворан алат за разумевања начина на који су спољнополитички, глобални, геополитички чиниоци, који на ситуацију споља утичу, везани за унутрашњополитичке, локалне догађаје, социјално-економске процесе и битке на нивоу сваке појединачне државе или народа.
Изузетно важан закључак: интереси Копна, геополитички циљеви Евроазије неодвојиви су од превласти ратничког типа, од његовог једнозначног и радикланог постављања изнад трговачке класе, изнад закона и захтева тржишта. Тржиште у метацивилизацији Копна мора бити строго потчињено армији, Море – Земљи. Избор либерално-трговачких, капиталистичких, буржоаско-тржишних идеала и принципа за владајућу идеологију велике копнене државе је исто као и самоубиство. Према томе, армија копнене државе осим спољне претње и геополитичког противника може јасно и са пуном одговорношћу да издвоји, именује и обележи унутрашњег непријатеља. Тог непријатеља представљају Капитал, идеологије и институције које треба да обезбеде успостављање и одржавање »трговачког уређења«.
Вернер Зомбрат је све људе поделио на два типа »хероји и трговци«, »Helden ud Haendler«. Хероји израстају из Земље, "Хере". Хероји и ратници су синоними. У садашњој слици света та двојност прелази у жестоко и потпуно сучељавање последње битке. Класна борба у њеној сореловској интепретацији и јесте рат Хероја и Трговаца, Ратника и Буржоазије, пошто је Сорел саму радничку класу изједначавао са једном од армијских јединица, радничком армијом.
Бити евроазијац, традиционалиста – исто је што и бити кшатрија, војно лице, ратник. Бити ратник – исто је што и бити социјалиста, жестоки противник Капитала и трговачог уређења.
Ако руско војно лице није социјалиста, оно је или неуко, хипнотизовано, обмануто, или је – издајица своје Државе и свог народа, пошто је Капитал, непријатељска метацивилизација Мора, осудила Русију – као бедем копнене метацивилизације, њену осовину – на потпуно уништење.
Национални капитал не постоји, капитал је интернационалан по својој суштини. Још прецизније, капитал је повезан са Западом као географским полом трговачке цивилизације. Према томе, између спољашњег непријатеља (атлантизам) и унутрашњег непријатеља (буржоазија) треба поставити строги знак једнакости (и на одговарајући начин деловати).


Слика
Као истински, морално и логички оправдан, може бити прихваћен само такав национализам који произилази из самобитне националне културе или је усмерен ка таквој култури. Мисао о таквој култури мора управљати свим радњама истинског националисте. Он њу брани, за њу се бори. Он мора да подржава све што може допринети самобитној националној култури, а све што је може пореметити, он мора отклањати.

http://evroazija.blogspot.com/2011/10/blog-post.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Чет Нов 03, 2011 3:42 am

Mark BASSIN - Eurasianism “Classical” and “Neo”: The Lines of Continuity
http://src-h.slav.hokudai.ac.jp/coe21/p ... bassin.pdf
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Чет Нов 03, 2011 4:31 am

CLASSICAL EURASIANISM AND THE GEOPOLITICS
OF RUSSIAN IDENTITY

Mark Bassin
Department of Geography
University College London

“By its very nature Eurasia is historically
destined to comprise a single state entity.”
N. Trubetskoi 1925

One of the great fascinations of studying nationalist ideologies is to follow the
complex process by which foreign notions and perspective are absorbed, rescripted and
resignified, and then redeployed in a manner quite different from, if not indeed opposed to
their original function. This borrowing process can be an elusive one, not least of all because
the ideology itself generally seeks to conceal and deny it through an insistence on the absolute
individuality and uniqueness of the national ethos it describes. We know nonetheless that
external sources have been particularly important for the development of Russian nationalist
thought, from at least the early 18th century. In this paper, I would like to suggest that
important aspects of the thinking of the Eurasian movement of the 1920s and 1930s--which,
we can surely all agree, was nothing if not nationalist--were heavily influenced as well by
imputs from outside Russia, specifically from Western Europe. The particular example I will
discuss comes from the writings of the ethnographer and philologist Nikolai Sergeevich
Trubetskoi about the geopolitics of Eurasia and the fate of the Russian Empire.
We can begin to approach Trubetskoi’s ideas through a paradox which characterized
the legacy of Russian nationalist thought of which he was a representative. Exemplified most
illustriously by the Slavophiles and the Pan-Slavs, this brand of Russian nationalism
consistently defined the essential character of their nation in terms of its imputed distinctions
from the the civilization of the West. It categorically rejected the Petrine project to
‘Europeanize’ Russia and insisted that the associated belief that the country’s destiny could
be realized only as a part of the European fraternity had produced nothing but pernicious
effects. Yet despite the vehemence with which this anti-European sentiment was articulated,
the thinking of those who espoused it throughout the 19th century foundered consistently on
a fundamental ambivalence. However much Russia might be said to stand apart from Europe,
the geopolitical terms in which the country was understood consistently remained those of a
European empire. Russia was an empire by virtue of the simple circumstance that consisted
of the territories of a dominant national group (Great Russians) which ruled over those of
subordinate nationalities. And it was despite all protestations a European empire by virtue
of the fact that most of its ‘colonial’ realm was in Asia, conceptualized explicitly as being
alien to Russia in precisely the same way that India was to Britain, the East Indies to
Holland, or indeed Algeria to France or Peru to Spain.
This conundrum of Russia as a European empire that was not really supposed to be
European represented something of a Gordian knot, which Trubetskoi attempted to sever by
dismissing both premises in a manner that left no room for ambivalence. Russia was clearly
not European he maintained, because the vast region occupied by the Russian state, while
indeed situated between the European and Asian continents, was nonetheless geographically
and thus “objectively” quite separate from both. Instead, it comprised a continent entirely in
its own right which he called Eurasia. To be sure, Trubetskoi was by no means the first
Russian nationalist to posit a positive meaning in this imputed physical-geographical “fact,”
to be sure, but he pressed its implications much further than had anyone else. Throughout the
course of history, he claimed, the Eurasian continent had served as the arena for the formation
and development of an distinct civilization and culture, a civilization that absorbed and
blended both European and Asiatic elements, transforming them in the process into a
homogeneous synthesis that belonged to neither realm. His vision of the territorial contours of
this continent coincided in large measure with those of the Russian empire, with the exception
of its Western borderlands in Finland, the Baltic regions, and Poland. Across these broad
spaces, Eurasia was a zone of profound ethnographic diversity, made up of a core of
Russians, Ugro-Finnic peoples, and the Turkic population of the Volga Basin, Siberia, and
Central Asia.
Russia’s geographical existence within a larger zone of Eurasian civilization meant that
Russian culture had been shaped to a not insignificant extent by influences coming from Asia,
a conclusion which Trubetskoi used to underscore and enhance Russia’s elemental
differentiation from Europe. Referring to a wide historical array of manifestations of Russian
culture, including folk music, art, politics, religion, and even language, he repeatedly
emphasized the pre-eminent importance of connections to the east as compared to those to
the west. “The Russians, the Ugro-Finns, and the Volga Turks,” he wrote, “comprise a
cultural zone that has connections with both the Slavs and the ‘Turanian East,’ and it is
difficult to say which of these is more important.” Trubetskoi argued moreover that Russia
was Eurasian and not European (Slavic) not only by virtue of its cultural patterns, but in
terms of anthropological-racial considerations as well. “Turkic blood mingles in Russian veins
with that of the Ugro-Finns and the Slavs,” he observed: “[I]t is usually forgotten that our
‘brothers’ (if not in language or faith, then in blood, character, and culture) are not only the
Slavs but the Turanians...”1 This dramatic insistence on the Asian sources of the Russian
ethos--on what Trubetskoi evocatively called Russia’s “non-European, half-Asiatic face”--
was intended to leave no room whatsoever for any doubt as to the fundamental chasm that set
Russia apart in every sense from Europe. As such, it forms without question the most wellappreciated
element of Eurasianism overall.
At the same time, however, there was a second part to his argument which was no less
important. The revolutions of 1917 had put an end to the formal existence of the Russian
Empire, and Trubetskoi wanted to codify the new state of affairs at all costs. Russia’s
existence as an empire, he affirmed bluntly, was a thing of the past. The identifably Russian
element, in other words, could no longer legitimately claim its traditional hegemonic position
within the larger geographical-political realm of Eurasia Instead, he argued that the Russians
now represented just another one of the constituent “ethnographic” groups which collectively
comprised Eurasia’s multi-cultural complexion. The true and properly homogenizing element
of the Eurasian culture zone, however, was not Russian but a more general and comprehensive
Eurasian culture. In pressing this point, Trubetskoi was concerned not so much to
demonstrate the illegitimacy of this historical legacy of Russian imperial domination within
the empire, but rather to establish that with the revolution, the old situation had undergone a
fundamental transformation that was not to be undone. Indeed, he felt that the existential
tremors of the revolution had been necessary to bring the true state of affairs in this part of
the world into full relief. In the aftermath of 1917, it had to be recognized that the position of
the Russians, who formerly had represented the “sole master” in the empire and “the official
owner of the entire state territory,” had now become that of “one people among a number of
others” who in effect had to share their authority with that of the newly-enfranchised
groups.2
Argued consistently, this unprecedented political pluralism had the obvious immediate
effect of setting traditional Russian nationalism in conflict with the highest interests of the
state. While before the revolution, a nationalist proponent of Russian domination could and
certainly would have supported the geopolitical integrity of its imperial realm, this was no
longer the case. Russia as a geographical entity was no longer vaguely identified with the
entirety of its imperial domains, but was now more precisely refined as the ethnographic
homeland of the Great-Russian population. As such it comprised only one segment of the
territory of the state, and the demand for exclusive Russian control of it could lead only to its
withdrawal from the larger entity. “An extreme nationalist,” he explained,
whose aim is that Russians should be the sole master in their own state, come what
may, and that the state itself should belong to the Russians as their full and undivided
property--at present such a nationalist must reconcile himself to a “Russia” that
would lose all the “outlying provinces” and have borders coinciding approximately
with those of the exclusively Great-Russian population up to the Ural mountains; a
radically nationalistic aim could now be realized only within such narrowed geographic
boundaries.
From the standpoint of the post-revolutionary situation, to insist on the priority of an
exclusively Russian ethos within the Eurasian framework would be to degenerate to the same
reactionary separatist tribalism for which he castigated other national groups, in particular the
Ukrainians. An “extreme Russian nationalist,” he concluded, “turns out to be a separatist no
different from a Ukrainian, Georgian, Azerbaijanian, or any other nationalist-separatist.”3 It
was not to such nationalist particularism but rather to the “symphonic (choral) unity of the
multi-ethnic nations of Eurasia” that the inhabitants of the region should now commit their
loyalty.4
Trubetskoi’s veritable demonization of the notion of separatism betrayed one of his
guiding themes, namely the fundamental commitment to maintain the essential unity and
integration of the territory of the former empire, even at the cost of redefining and indeed
subordinating the specific position of the Great-Russian element within it. The source of his
insistence on the indivisibility of the greater region was that it corresponded to the true nature
of Eurasia as an “integral whole,” a “self-contained geographical, economic, and ethnic whole
distinguishable from both Europe and Asia proper.’’5 Of these three factors, the significance
of the geographical was clearly predominant. Borrowing from a hypothesis developed in
greater technical detail by his colleague, the geographer Petr Nikolaevich Savitskii, Trubetskoi
maintained that by virtue of its physical-geographical configuration--the peculiar
juxtaposition of certain ecological zones to each other and to the principal river systems--the
Eurasian continent had been fashioned by nature itself into a tightly cohesive and compact
landmass.
It was the physical configuration of these lands, Trubetskoi argued, that had
conditioned and determined the historical movements and intermingling of peoples across
them, the ultimate result of which--first achieved by Ghengis Khan--was the creation of a
single unified Eurasian state system. Trubetskoi emphasized this natural-geographical
teleology very strongly. The “geographical nature of a state’s territory” poses specific
challenges to it, a “geo-economic mission” as he called it which must be mastered if the state
is to be viable. In the case of Eurasia this mission had been to foster political, cultural, and
economic unity across its broad spaces. This entirely particular path of historical
development had been an “historical inevitability” from the very outset, “pre-ordained,” as he
insisted repeatedly, “by geography itself.’’6 And because the essential unity of the region
derived in the final instance from Nature, it possessed Nature’s transcendental quality,
making it no less imperative in the 20th century than it had been in the 12th when it had been
recognized and achieved for the first time by Ghengis Khan. “It is the natural environment
itself,” he summarized, “that teaches the peoples of Eurasia [today] to recognize the need to
form a single state and to create their own national cultures while working co-operatively with
one another.”7
Eurasia. Versailles, and Self-Determination
Trubetskoi’s ideas on the implications of Eurasia’s geographical character were
ultimately intended to prepare new conceptual ground in support of what in the final analysis
was a thoroughly traditional position, namely the overriding need to maintain the geopolitical
Versailles twelve months later. The most far-reaching consequence was as noted the creation
of a series of new states across Eastern Europe. At the same time, however, a similar
intention underlay the so-called mandate system that was established by the new League of
Nations to administer the African and Middle-Eastern colonies of the defeated empires. The
intention was that these extra-European regions were also eventually to acquire national
independence and sovereignty; because of their “undeveloped” condition, however, full selfdetermination
was delayed for an indefinite period during which they could continue to
absorb the full “benefits” of European patronage.
With this, we come to the principal argument of my paper. It was within the context
of this post-war European and trans-Atlantic discourse of self-determination, I would
suggest, that Trubetskoi’s proffered vision of Russia-Eurasia has to be understood. He
signalled this quite clearly with the suggestion--implicit in the title he chose for his most
important manifesto Europe and Mankind8--that the particular opposition between Russia
and the West could be considered as part of a more fundamental cleavage between Europe on
the one hand and “mankind” in general on the other. The latter, he observed a year after the
Versailles treaty, was comprised of “Slavs, Chinese, Indians, Arabs, Negroes and other
peoples, all of whom, regardless of color, are groaning under the heavy Romano-Germanic
yoke and squandering their national energies on the production of raw materials for European
factories...”9 Russia in other words was part of the colonial realm, of what some decades later
we would become accustomed to call the 3rd World, and the stigma associated with this
colonial status was particularly apposite at the moment he was writing, in the immediate
aftermath of the revolution, for a weakened and defenseless Russia would be utterly
powerless to resist European efforts to subjugate and exploit her even more fully.
“Collectively,” he wrote,
Europeans look upon Russia as a potential colony. Her vast dimensions disturb them
not in the least. In terms of population, India is larger than Russia, but England has
snapped up the entire country. Africa exceeds Russia in size, but it has been divided
among several of the Romano-Germanic states. The same will probably happen to
Russia. Russia is [seen only as] a territory on which certain things grow and within
which such and such minerals are available.10
“Russia has now entered a new epoch in her life,” he went on, “the epoch marking her loss of
independence. In the future, Russia will be a colony similar to India, Egypt, and Morocco.”
Indeed, Trubetskoi did not miss the opportunity to translate the old belief in Russia’s
messianic mission of salvation into terms appropriate to the early 20th century. Taking an
unmistakable cue from the Bolsheviks, he observed that Russian resistance to European
hegemony “may provide a critical impetus to the emancipation of the [entire] colonial world
from Romano-Germanic oppression. Russia can assume leadership in this worldwide
movement immediately.”11
Trubetskoi made no real attempt to expand or substantiate this altogether unlikely
comparison of Russia with Morocco or India, for his ultimate intention went in a rather
different direction. The explicit association of his homeland with the colonial realms of the
non-European world was motivated by one simple desire, namely to appropriate for postrevolutionary
Russia the same principles and standards that were now beginning to be
accorded these other post-colonial and still-colonial regions and peoples. The most
fundamental of these was the recognition of the inviolable integrity of the national entity and
the sacrosanct quality of its political self-determination. Such a deliberate appropriation could
hardly have been more necessary (and by the same token could hardly have seemed, at least
to many, to be more essentially inappropriate) than in the case of Russia, which after all was
itself a disintegrated empire where Wilsonian principles of national sovereignty would appear
necessarily to lead not in the direction of geopolitical cohesion but rather to fragmentation. In
his writings, Trubetskoi might have tried to acknowledge and even endorse the new nationalist
aspirations across the regions of the former empire, but in the end as we have seen he
subordinated their legitimacy quite unequivocally to that of the greater entity, for it was
precisely the organic geopolitical framework of Eurasia as a whole which was the truly
legitimate repository of national sovereignty over these continental expanses.
In order for this to be recognized, this greater entity itself had to be a fully
authenticated, “nation.” It had in other words to represent a group or group of groups which
understood itself in the final analysis as a single, homogeneous, and voluntaristic community.
It was in this manner, and only in this manner, that the claim of the larger unit for selfdetermination
and sovereignty could possibly supersede and absorb identical claims on the
part of its assorted constituent peoples. By virtue of its imperial legacy, it was obviously
quite out of the question that the Russian element could supply the unifying basis for
national cohesiveness, and thus an entirely new identity had to be supplied, which could
assemble and unify the different parts of the former state. In this connection, we can
appreciate the significance of Trubetskoi’s insistence on the plasticity of the national ethos,
an insistence that was implicit in his assertion of the superiority of cultural over
anthropological or racial criteria. To replace imperial Russia, Trubetskoi offered the
alternative of Eurasia: a cultural edifice as yet “under construction,” as he conceded with
admirable frankness, but which he nonetheless quite sincerely believed to correspond to
historical, cultural, and political reality.
The only real obstacle to this process of construction, as he saw it, was the failure of
the populations involved to recognize and acknowledge the objective fact that they were all
joined together by a common Eurasian ethos. This was a predicament, however, which he
hoped was only provisional. In a passionate essay entitled “Pan-Eurasian Nationalism”
Trubetskoi made a strident appeal for all concerned peoples to recognize their essential
commonality. “Each people of Eurasia must be conscious of itself first and foremost as a
member of that brotherhood. The consciousness of belonging specifically to the Eurasian
brotherhood of peoples must become stronger for each member than the consciousness of
belonging to any other group.”12 A pan-Eurasian nationalism was necessary to provide the
subjective sense of unity which was necessary for a viable state: it was “not only
pragmatically valuable, [but] nothing less than a vital necessity, for only the awakening of
self-awareness as a single, multi-ethnic Eurasian nation will provide Russia-Eurasia with the
ethnic substratum of statehood, without which it will eventually fall to pieces....” By virtue
of the pluralism of the ethnic groups that comprised it, Eurasia might have been as he put it a
“peculiar” type of nation, but a nation it was nonetheless.
[T]here is no return to the situation in which Russians were the sole owner of the
state territory, and, clearly, no other people can play such a role. Consequently, the
national substratum of the state formerly known as the Russian Empire and now
know as the USSR can only be the totality of peoples inhabiting that state, taken as
peculiar multiethnic nation and as such possessed of its own nationalism. We call that
nation Eurasian, its territory Eurasia, and its nationalism Eurasianism.13
The great irony of this position, of course, was that in proclaiming nationhood for Eurasia on
this particular basis, Trubetskoi was continuing at least one vital aspect of the very Petrine
project that he had himself denounced so bitterly. That is to say, he offered his particular
nationalist redefinition of Russia’s unique identity in terms of concepts and categories that
came from the West.

ENDNOTES
1 N.S. Trubetzkoy, “The Upper and Lower Stories of Russian Culture,” in his The Legacy of
Ghengis Khan and other Essays on Russia’s Identity (Ann Arbor: Michigan Slavic
Publication, 1991), pp. 81-99; here 96, 99.
2 N.S. Trubetzkoy, “Pan-Eurasian Nationalism,” in his The Legacy of Ghengis Khan and
other Essays on Russia’s Identity (Ann Arbor: Michigan Slavic Publication, 1991), pp. 233-
267; here 233-4.
3 Trubetzkoy, “Pan-Eurasian Nationalism,” p. 235.
4 Trubetzkoy, “Pan-Eurasian Nationalism,” p. 243.
5 N.S.Trubetzkoy, “The Legacy of Ghengis Khan: A Perspective on Russian History not
from the West but from the East,” in his The Legacy of Ghengis Khan and other Essays on
Russia’s Identity (Ann Arbor: Michigan Slavic Publication, 1991), pp. 161-231, here 220.
6 Trubetzkoy, “Legacy,” pp. 161, 204.
7 Trubetzkoy, “Legacy,” pp. 220-221.
8 N.S. Trubetskoi, Evropa i chelevechestvo (Sofia: Rossiisko-Bolgarskoe knigoizdatel’stvo,
1920).
9 N.S. Trubetzkoy, “Europe and Mankind” in his The Legacy of Ghengis Khan and other
Essays on Russia’s Identity (Ann Arbor: Michigan Slavic Publication, 1991), pp. 1-64; here
59.
10 N.S. Trubetzkoy, “The Russian Problem,” in his The Legacy of Ghengis Khan and other
Essays on Russia’s Identity (Ann Arbor: Michigan Slavic Publication, 1991), pp. 101-116;
here 103.
11 Trubetzkoy, “Russian Problem,” pp. 107, 108.
12 Trubetzkoy, “Pan-Eurasian Nationalism,” p. 241.
13 Trubetzkoy, “Pan-Eurasian Nationalims,” p. 239 (emphasis in original).

http://cesran.org/Dosyalar/MAKALELER/MA ... ENTITY.pdf
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Чет Нов 03, 2011 4:48 am

Kyrgyzstan and Tajikistan Forced Into Customs Union

Слика
EurAsEC meeting in St. Petersburg, October 19 (Source: Dmitry Lovetsky via sacbee.com)

On October 19, members of the Eurasian Economic Community (EurAsEC) announced in St. Petersburg that both Kyrgyzstan and Tajikistan are eligible to join the Russia-Belarus-Kazakhstan Customs Union (http://www.24.kg, October 19).

On October 19, members of the Eurasian Economic Community (EurAsEC) announced in St. Petersburg that both Kyrgyzstan and Tajikistan are eligible to join the Russia-Belarus-Kazakhstan Customs Union (http://www.24.kg, October 19).

Although the Customs Union positions itself as an economic alignment, it has long acquired political significance. The Customs Union’s main architect, Russian Prime Minister Vladimir Putin, has used the grouping as a policy instrument in both the regional and international arenas. According to Putin, the Customs Union provides a basis for further political and economic integration among former Soviet states (see EDM, October 6). What the Russian leader does not mention is that countries are pressured to support his initiative in order to continue receiving the Kremlin’s political support but despite this the Customs Union might potentially suppress local economic growth.

The main reason that Kyrgyzstan and Tajikistan have shown interest in joining the Customs Union is that Russia is the principle destination for their countries’ labor migrants. An estimated one million migrants from each of these countries currently live in Russia as labor migrants. Their collective remittances comprise almost half of those countries’ annual GDPs. Furthermore, Kyrgyzstan depends on Russian gas exports to run their factories and heat their homes. The Russian energy giant Gazprom enjoys a near monopoly in the country supplying up to 90 percent of its fuel.

During the meeting in St. Petersburg, Kyrgyzstan’s acting Prime Minister Omurbek Babanov said that Kyrgyzstan supports the idea of a unified customs system but needs time to prepare for full membership. Yet he warned that if Bishkek joins too soon, thousands of traders from major bazaars in Kyrgyzstan will lose their competitive edge. Babanov assured EurAsEC that Kyrgyzstan will form a special commission to examine the country’s potential membership. Contradicting Prime Minister Almazbek Atambayev’s earlier statement, Kyrgyzstan will not join the Customs Union in early 2012. Tajikistan, in turn, has been cautious about making any statements regarding the union (http://www.24.kg, October 19).

Kyrgyzstan can already feel the impact of the Customs Union’s work. It takes anything between two to eight hours to cross the Kyrgyz-Kazakh border. Before the Customs Union began functioning last summer, it took two hours at the most to cross the border. Travelers and cargo are scrutinized at the Kazakh border and more labor migrants are prevented from crossing the frontier. Corruption and ill-treatment among customs control personnel also flourishes.

Kyrgyz experts are divided on the potential benefits of Customs Union membership. On the one hand it will help Kyrgyz labor migrants move more freely within the union. On the other, as Babanov has indicated, traders within Kyrgyzstan might be unable to compete with Kazakhstan and Russia. Moreover, most experts agree that Customs Union membership holds an important political significance for Kyrgyzstan (http://www.24.kg, October 19). If Atambayev, who has temporarily stepped down from his post to run for the presidency, wins the election on October 30, Babanov will likely replace him as head of the government. If Babanov continues to insist that Kyrgyzstan needs time before joining the union, he and Atambayev will be able to lead a balanced policy toward Russia. Kyrgyzstan’s full membership in the Customs Union might take months to achieve.

Meanwhile, Tajikistan has been pursuing membership of the World Trade Organization. Although Tajikistan faces a somewhat similar situation to Kyrgyzstan, the Kremlin has been exerting more pressure on Bishkek than on Dushanbe. Partly this is due to Kyrgyzstan’s stronger trade ties with China and hosting the US Transit Center on its territory. Putin conditions Tajikistan’s membership to Kyrgyzstan’s willingness to enter the union. He claims that because Tajikistan does not have borders with the current Customs Union, it is “up to Kyrgyzstan to take the first step” (http://www.rosbalt.ru, October 19).

Apart from Kyrgyzstan and Tajikistan, Moldova and Ukraine have sought to loosen the customs regime with Russia. Uzbekistan and Turkmenistan are expected to announce by the end of 2011 whether they are interested in the Customs Union.

Joining the Customs Union offers economic benefits, Putin argues. He adds that post-Soviet countries should “sit down, think, analyze, get rid of political phobias of the past and look at the future.” The Russian leader did not say that should some of them choose not to join they would encounter difficulties collaborating with the countries already within the Customs Union.

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Суб Нов 19, 2011 4:08 am

Osnovana Evroazijska unija

Deklaraciju o stvaranju Evroazijske ekonomske unije danas su potpisali Rusija, Kazahstan i Belorusija. Ovaj jedinstven ekonomski prostor treba da stupi na snagu 2012. godine, zajedno sa formiranjem Evroazijske ekonomske komisije.

Слика
Nazarbajev, Medvedev i Lukašenko potpisali Deklaraciju o osnivanju unije

Predsednici Rusije, Kazahstana i Belorusije Dmitrij Medvedev, Nursultan Nazarbajev i Aleksandar Lukašenko potpisali su u Kremlju Deklaraciju o budućoj ekonomskoj integraciji i usaglasili dalje korake ka stvaranju evroazijske ekonomske unije.

Medvedev je rekao da Deklaracija predviđa stvaranje izvršnih komisija za nadgledanje čvršćih ekonomskih integracija tri države i ciljeve stvaranja pune "evroazijske ekonomske unije" u budućnosti.

"Svaka zemlja koja donese odluku da se priključi Carinskoj uniji ili jedinstvenom ekonomskom prostoru, a u budućnosti Evroazijskoj uniji, treba da taj izbor napravi svesno, da kasnije niko ne kaže da su ih naterali pod uticajem nekakvih ekonomskih argumenata" istakao je Medvedev.

Tri zemlje već imaju Carinsku uniju, ali formiranje Evroazijske unije, koja bi imala vlastito izvršno telo i nadgledala jedinstven ekonomski prostor, bio bi ogroman korak napred. Jedinstven ekonomski prostor treba da stupi na snagu 2012. godine, zajedno sa formiranjem Evroazijske ekonomske komisije.

U Državnoj dumi Rusije u sredu je održan okrugli sto o novoj integracionoj strukturi Evropazijske unije (EAU) koja bi, kako je rekao predsednik dume Boris Grizlov, u perspektivi mogla da se proširi i van okvira postsovjetskog prostora.

Projekat EAU predviđa izgradnju saveza nezavisnih država s jedinstvenim političkim, ekonomskim, vojnim, carinskim i kulturnim prostorom.

Početkom oktobra ove godine, u članku u listu "Izvestija" ruski premijer Vladimir Putin napisao je da će osnova za formiranje EAU biti u perspektivi Carinski savez i jedinstveni ekonomski prostor Rusije, Belorusije i Kazahstana. Putin je u tekstu istakao da EAU neće biti zamena za Zajednicu nezavisnih država, već efikasna "spona između Evrope i Azijsko-pacifičkog regiona u tesnoj koordinaciji ekonomske i monetarne politike".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/ ... jska-unija
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Евроазија

Порукаод talican » Суб Дец 17, 2011 5:50 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 3 госта