Белорусија - поносна нација

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Уто Јун 10, 2014 10:26 pm

ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ЛУКАШЕНКО, председник Белорусије
Нудио сам Србији С-300

Нећемо да учествујемо у авантурама које је НАТО почео у Југославији а завршио у Ираку, арапским земљама или неком другом месту. Нас то не занима

Слика

(Фото Фонет)

Од нашег специјалног извештача

Минск – У последње четири године робна размена између Србије и Белорусије повећала се четири пута и достигла двеста милиона долара, каже у интервјуу за „Политику” председник Белорусије Александар Лукашенко, који у среду стиже у званичну посету Србији. Према његовим речима, Србија практично већ живи у ЕУ, са свих страна је њоме окружена, али може да гради добре односе и са Русијом и Белорусијом јер „треба наћи начин поступања који неће разочарати ни Исток ни Запад”. „Ја се надам да у ЕУ схватају да ми имамо дугу традицију, да наши народи желе да сарађују, па и економски. Зато мислим да ту не би требало да буде никаквих проблема, ако ЕУ наступа добронамерно”, додао је Лукашенко. Председник Лукашенко сматра да Србија треба смелије да крене према истоку: „Ја разумем ваше бојазни, разумем и жељу да постанете чланица ЕУ, и то ће се можда и десити. Али десиће се сутра, а људи хоће боље да живе данас.”

Земљама као што су Белорусија и Србија није увек лако да нађу средње решење које никоме не смета.

Велике земље или заједнице, као што су ЕУ, Русија, Америка или Кина, доминирају светом. Наравно, они своје интересе остварују разним средствима науштрб малих, средњих и слабих држава. Такве земље, као што су Србија, Белорусија или Украјина, налазе се, како они то воле да кажу, у зони њихових интереса. Ја им обично кажем: „Момци, смирите се, ваљда су то прво наши интереси.” Најважније је да се не стварају непотребни проблеми. Нама је успело да останемо стабилни јер је наш народ такав да није допустио да се сударе усијане главе. Ово што се данас дешава у Украјини јесте братоубилачки рат. Кад код нас дође неко из Србије, ми га примимо као блиског госта. Ако нам дође Американац, ми с њим заинтересовано попричамо и пријатељски га примимо.

Овде у Минску се види да се привреда развија. Нема незапослености, не види се сиромаштво. Како вам је успело да то постигнете у условима светске економске кризе?

Ми смо се за нашу привреду изборили пре двадесет година. Тада смо и ми имали велике проблеме, сличне онима са којима се суочава Србија. Скоро све фирме су нам биле затворене. Нисмо имали довољно хране. Данас извозимо прехрамбене производе за седам милијарди долара, али у то време нисмо имали довољно ни за себе. Дешавало се да у Минску залихе брашна спадну на два до три дана печења хлеба. Зато смо одлучили да ћемо прво наше фирме подићи са колена, пустити их да раде и да производе. А с обзиром на то да те производе треба да продају на светском тржишту, ми смо улагали у њихову производњу. Ако би се негде појавио неки новац, ми смо га улагали у привреду. Примера ради, само током претходне четири године, током последњег петогодишњег плана који се завршава следеће године, ми смо у модернизацију производње у нашим фирмама уложили тридесет милијарди долара. Избегли смо корупцију огромних размера која увек прати масовну приватизацију и комадање народне заоставштине.

Који су, по вашем мишљењу, узроци украјинског сукоба и како се он може решити?

Распад привреде и огромна корупција створили су нестабилност у друштву. Људи више нису хтели да трпе ситуацију у којој су без посла, немају довољно да једу, где је корупција невероватна, а политичари стварају пометњу. Те потписаће споразум са ЕУ, те неће, те обратиће се поново Русији, те неће. Потпуна пометња. Такву ситуацију искористиле су неке снаге, а у Украјини је опозиција била врло јака и дат јој је повод. Наравно, умешао се и страни фактор. Унутрашње претпоставке јесу постојале. Како је још Лењин говорио: „У таквој ситуацији нижи не могу, виши неће да се изборе.” И све се распламсало. А после тога, уместо да се пожар гаси, он је остављен да се прошири на целу Украјину. И сад имамо ситуацију да је на западу нестабилно и лоше, али подношљиво, а на истоку бесни рат. И Украјина је изгубила део територије, Крим. Ето до чега се дошло. Пре свега су криви унутрашњи разлози, па онда и страни фактор који се умешао.

Белорусија можда није дозволила мешање са стране, али Запад вас врло често оштро критикује. О вама свашта може да се прочита у западним медијима и називају вас разним именима. Да ли вас то вређа?

Не вређа ме. Само ми је жао што се таквим методама води не борба, него рат, прави рат против држава као што је Белорусија. Ја се не љутим. Осим тога, већ сам се навикао. Забранили су Лукашенку улаз у ЕУ. Нека су. И ваш претходни председник крио се од мене кад сам долазио у посету. Хтео је да се негде нађемо тајно иза ћошка. Ја сам одговорио: „Нека хвала! Одморите се и не брините, ја не инсистирам да се негде по ћошковима срећемо.” Најважније ми је да млада мама може увече касно да извезе дете у колицима у шетњу, а да се не плаши да ли ће јој злотвори нешто урадити. Да породице нормално живе и да се рађају деца. То ми је далеко важније од тога да могу да одем у ЕУ и да се тамо смешкамо једни другима. Ако хоћеш да живиш мирно, остави суседе на миру и не подмећи пожар код њих. Европа се освестила и почиње то да схвата. Чак и са мном су почели да се поздрављају и разговарају. Понављам, спреман сам да у интересу белоруског народа са било ким разговарам. Али за ову територију одговарам ја, исто као што Меркелова одговара за Немачку или Коморовски и Туск за Пољску.

Како се развија сарадња Белорусије и НАТО-а?

Ми смо чланица „Партнерства за мир”, баш као и Србија. Имамо 1.500 км границе са чланицама НАТО-а. То су наши суседи. Да, нама се несвиђа много тога што се дешава на територијама које контролише НАТО. Ни њима се не свиђа много тога што ми радимо. Али, то незначи да не треба да разговарамо. Знате како изгледа сарадња у оквиру „Партнерства”. И нас и њих угрожавају исте ствари и треба да ујединимо снаге у борби против заједничких опасности као што су илегална имиграција, трговина наркотицима која ствара екстремизам, тероризам и шверц нуклеарних материјала. Немамо блиску војну сарадњу у смислу заједничког ратовања или војних вежби. Ту су нам приступи различити. Нећемо да учествујемо у авантурама које је НАТО почео у Југославији, а завршио у Ираку, арапским земљама или на неком другом месту. Нас то не занима. Имамо и других несугласица. Противимо се ширењу НАТО-а на исток и његовим великим маневрима близу наших граница, јер нас то онда тера да адекватно одговоримо. Ипак, разговарајући са њима, ми успевамо некако да мирно живимо и постојимо поред те алијансе.

Да ли сте крајем деведесетих предлагали да се Србији испоручи противавионски систем С-300, да се чак скине са дежурства уБелорусији да би се нама ставио на располагање?

Откуда вам то?

Сазнао сам.

Да, ми смо, искрено говорећи, са господином Милошевићем разматрали такву врсту помоћи. И не само С-300 већ и помоћ у ваздухопловима, већ смо разрадили и маршруте. Нашли смо и хероје пилоте у Белорусији који су били спремни да покушају да непримећено прелете до Србије. То је био веома ризичан задатак, јер војни авиони, ловци, нису као цивилни авиони. Они имају ограничен долет, поготово кад због наоружања под крилима не могу да закаче додатне резервоаре с горивом. Зато сам се ја састао с пилотима и предочио им ризике. Они су рекли да су свеједно спремни да лете и да су уверени да ће успети непримећени да пређу преко Украјине јер, како су рекли, познају тамошње стазе. На крају нисмо то успели да остваримо јер је господин Милошевић није веровао да НАТО може да изврши такву агресију. Касније је већ било касно, С-300 није могао да се пребаци јер је почела блокада. Ја сам упозоравао. Било агресије или не, морате много пре ње да се припремите. Замолите Русију, а ако Русија не буде могла... Када сам после, за време бомбардовања, долазио код вас, видео сам из авиона да сте војне авионе изместили са аеродрома по путевима, али тада је већ био проблем и са горивом и није се могло супротставити бомбардерима НАТО-а. Тада ми је Слободан Милошевић говорио: „Да нам је само један ваш С-300, све би било готово.” Ја сам му одговорио да је о томе требало да размишља раније, тим пре што смо ми то предлагали. Он је био уверен да би НАТО одустао ако би изгубио два-три авиона. А можда и не би.

Мислите ли да је косовски преседан, када је Србији узет део територије, утицао на ситуацију у Украјини?

То је свакако био лош преседан. Видите да, кад год прекоре Русију, она одговара: „Како је то било могуће тамо, а овде није?” Са преседанима се не игра. Мислим да се прича о Косову није завршила и да ће тек имати епилог. То је колевка српског народа. Само је потребно време. А мислим да Срби никада неће одустати од Косова. Преседан је свакако био лош.

Ви сте пре неколико дана у Астани потписали споразум о Евроазијском економском савезу. Какве су амбиције тог савеза?

Ствара се нови центар моћи. Можда је то нови улог у мултиполарност света. Не верујем да свет може да стоји на једној нози, јер се онда љуља тамо-овамо. Не може свет да зависи од воље само једне силе. Данас је јасно да се уздижу Азија, Кина, ЕУ је моћна организација а, ево, ствара се и нови центар који ће можда постати једно од упоришта света. Створен је преседан, рекао бих, економске државе. Још нисмо дошли до стварања политичког или војно-политичког савеза, али што се тиче економије, наши су грађани већ равноправни на целом простору.

Како гледате на покушаје ревизије историје Другог светског рата, нпр. декларацију Европског парламента којом се изједначавају комунизам и нацизам?

Гледам и ових дана прославу дана искрцавања у Нормандији. То се слави с таквом помпом и тако се форсира у медијима, као да је то биоодлучујући догађај Другог светског рата. А морам да приметим да људи знају да бисмо ми и данас били под нацистичком заставом да Црвена армија није пробила источни фронт. Совјетски Савез је у рату изгубио скоро тридесет милиона људи. У Белорусији је сваки трећи становник погинуо. То сви знају. Ви сте нам много помогли, мислим Титови партизани, лако је било ослободити Југославију кад сте је ви храбро бранили. Нећу да вређам и омаловажавам ни Енглезе ни Французе, али гледајући прославу у Нормандији, стекао сам утисак као да су Французи највише ратовали, а Немци су прошли кроз Француску за један дан. За само један дан! И стално причају о француском Покретуотпора. А најјачи отпор био је у Белорусији, где је погинуло пола милиона партизана. То се прећуткује. Али неће моћи! Стално ћемо о томе свима причати. Поводом седамдесете годишњице ослобођења отворили смо нови музеј Отаџбинског рата да би омладина видела шта се дешавало. Радимо на обнови објеката логора Трестенка код Минска, у којем је страдало, по јеврејским изворима, око пола милиона људи.Тачно се зна да је спаљено двеста хиљада, а колико је тачно убијено, још се не зна. Довозили су ту Јевреје из целе Европе и наше људе, посебно из околине Минска и совјетске ратне заробљенике. То је четврти по ужасу логор у Европу. А било их је 240 на територији Белорусије. Ревизија историје је непримерена и нећемо је дозволити. Нашу победу никоме не дамо. Јер наша победа је и ваша победа.

Мирослав Лазански
објављено: 10.06.2014.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Griz Lee » Суб Јун 14, 2014 2:47 pm

„Није страшно ако човек остане сам против свих”, говорио ми је Драгош, осмехнут. „Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје ,поражених’: најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики губитници, од Платона и Јулијана Императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.”

"Наше ће сјене ходати по Бечу,лутати по двору,плашити господу'' Гаврило Принцип
Корисников грб
Griz Lee
 
Поруке: 633
Придружен: Чет Јан 17, 2013 8:09 pm
Место: Србија

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Griz Lee » Сре Јун 25, 2014 9:52 pm

„Није страшно ако човек остане сам против свих”, говорио ми је Драгош, осмехнут. „Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје ,поражених’: најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики губитници, од Платона и Јулијана Императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.”

"Наше ће сјене ходати по Бечу,лутати по двору,плашити господу'' Гаврило Принцип
Корисников грб
Griz Lee
 
Поруке: 633
Придружен: Чет Јан 17, 2013 8:09 pm
Место: Србија

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Пет Апр 08, 2016 6:59 am

"ПОЛИТИКА” У БЕЛОРУСИЈИ
Лукашенкова земља чуда

У контрастима модернизма и соцреалистичке носталгије опстају КГБ и Маркс, казина и комбинати, социјализам и капитализам, Владимир Иљич Лењин и Богољуб Карић

Аутор: Александар Апостоловски недеља, 03.04.2016. у 22:00

Слика

Од нашег специјалног извештача

Минск – Фасаде палата пословних корпорација и дугачке, старе зграде дуж проспекта „Независност” у стилу сведене Стаљинове архитектуре, углачане су као да се џиновска спремачица сваког дана спушта са небеса и врши велико спремање Минска. Фетиш чистоће постао је заштитни знак Белорусије и средовечна Ала смеје се мојој зачуђености пред стерилношћу двоипомилионског града, док ми открива како то није резултат небеског ангажмана зуза емигранткиња које су пошле за бољим животом, већ једноставне филозофије: „Што мање прљаш град, то ћеш га мање чистити!”

Није шија, него врат. Одлазим у Белорусију попут многих, натоварен предрасудама о Александру Лукашенку који крши људска права, хапси опозиционе лидере и не дозвољава да тамо допру зраци демократског сунца. Каква заблуда. По повратку, мрско ми је да уђем у авион. Не излази ми се из соцреалистичког раја обогаћеног хедонистичким одајама, као што су хотелски џакузи у којем сам ленчарио и апартман на деветом спрату који подсећа на председнички.

Тим шареним излогом руске Европе чврстом руком управља председник Александар Лукашенко, демонстрирајући како је могуће да једна земља истовремено буде члан неколико потпуно различитих међународних организација. Од Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), или руског војног савеза, потом Евроазијског економског савеза или руске ЕУ, до Партнерства за мир под окриљем НАТО-а и Источног партнерства под окриљем ЕУ.

Има тога још. Белорусија је и члан Покрета несврстаних, оне дружине коју смо основали, потом исмевали, а сада нам опет изгледа поприлично привлачно. Друг Лукашенко, међутим, необично је активан, те се ту не зауставља. Посматрач је Шангајске организације за сарадњу, у Савезној је држави Русије и Белорусије… Белорусија је члан ММФ-а и Светске банке.

Чудан је тип тај Лукашенко. Није ни бољи ни гори него што је био. Можда зато што се није се учланио у Фудбалски савез Србије, те није стигао да се ушеми са Толетом Караџићем, па је ЕУ укинуо персоналне санкције президенту и друговима, нарочито имајући у виду његове домаћинске добре услуге у решавању украјинског конфликта. Путин, Меркелова, Оланд и Порошенко у председничком дворцу, преко пута хотела „Викторија 2” у којем сам одсео, постигли су два „минска споразума” од којих је онај други посебно значајан, јер се на њему већ годину дана држи климави мир у Украјини.

Чудан је тип тај Лукашенко. Док је Србија слободним падом треснула у каубојско-сељачки капитализам, па су средња класа и радници махом изгинули јер се тај пад догодио са 10.000 метара без падобрана, белоруски вођа је радницима поделио падобране, потом им је исплатио дневнице док падају и осигурао да се лебдећи, лагано приземље и достигну какав-такав социјални мир.

Марке страних брендова, нарочито казина, измешане су са паролама из доба комунизма, те је створена такозвана друштвено-политичка папазјанија. Сликам се испред џиновског споменика Лењину. Владимир Иљич Уљанов стражари испред зграде владе, једне од ретких здања коју нацисти нису сравнили са земљом. Претворили су је у Главни штаб током Другог светског рата, када је град потпуно уништен. После бекства немачке команде, усељено је совјетско руководство. Лењин је поново изливен и постављен, надмен, одлучан и загледан у светлу будућност, ка широком булевару где сада шпартају „мерцедеси”.

Али у близини је команда КГБ-а, белоруске тајне службе којој Лукашенко није мењао име, као што није тражио да се уклоне табле улица Карла Маркса и осталих идеолога Интернационале. Недалеко се налази и надалеко чувена стара продавница бомбона. Ваљда да агентима не падне шећер док чувају идеологију црвеног капитализма.

Са острва суза, подигнутог у част белоруским борцима погинулим у интервенцији Црвене армије у Авганистану, посматрам стаклену палату у којој менаџери управљају финансијским трансакцијама и споменике подигнуте у част борбе против нациста.

У контрастима модернизма и соцреалистичке носталгије, готово половина радног становништва запослена је у крупним индустријским гигантима, од производње трактора, џиновских теретних чудовита с површинских копова, до хемијских фабрика и млечне индустрије. Извоз је вредан око 40 милијарди долара, што је за Србију недостижан сан, те је више од 100 привредника отишло у Минск да преговара о пословној сарадњи.

За то време, ја сам подлегао буржоаским скретањима те сам ручао у ексклузивном клубу у којем се менији читају на таблетима. Пошто сам се најео хај-тек стека, башкарио сам се у апартману и гледао с прозора председничку палату, док иза мене шљака фабрика беле технике. Чекао сам само да ме собарица позове на партијски састанак.

Али, стигао је други позив. Човек који је патентирао капиталистички инкубатор у оквирима југословенског самоуправног социјализма, где је порађао мала и средња предузећа, да би постао газда „Мобтела”, банке и неколико вила, после одласка из Србије показао је да таква врста акушерства успева само у земљи у којој нису заборављени јеретички појмови као што су велики комбинати или права радничке класе. Богољуба Карића у Белорусију нису донеле роде. Пре бих се кладио на приватни млазњак.

Пре одласка из Србије, Боги је раздужио бркове, јер у Белорусији само један човек гаји жбунић изнад усана. Али, Лукашенко зато не брије своје раднике насуво!

Изгледа да је Богољуб Карић само у таквој земљи могао да пронађе идеално станиште за своју реинкарнацију, као када је у СФРЈ оснивао десетине породичних предузећа по Косову и Метохији, али је, истовремено са стварањем култа приватног капитала, своје пословође слао у политичку школу у Кумровцу. Тако се калио капитализам!

Док му у Србији прети могућност да заврши на води, храни о државном трошку и у пругастој пиџами као новом стилском детаљу, у Белорусији је Карић тај који заправо гради нови Минск, не скривајући блискост фамилије с президентом Лукашенком. Али ако је неко помислио да су то станови за белоруске тајкуне, онда и даље живи у заблуду о природи система који је тамо изграђен у последње 22 године. У „Светионику Минска”, једној од Карићевих грађевина, живеће средња класа.

– План ми је да до 2020. године достигнем богатство у инвестицијама од 20 милијарди долара – каже ми Карић у канцеларији на градилишту. Као биг бос, што му, иначе, пише на шлему, он на два огромна плазма екрана прати дешавања на терену. Попут великог „Богољуб брата”, мишем помера камеру и осматра раднике. „Светионик Минска” није макета, већ гигантско насеље, шума солитера површине милион квадратних метара стамбеног и 200.000 квадратних метара шопинг мола и бизнис центра „Дана мол”. Централна палата има 25 спратова, док недалеко одатле Карић гради ексклузивни стамбено-пословни блок „Вог”.

Министар за привреду Жељко Сертић положио је капсулу у темеље куле од 16 спратова која ће носити назив славног сликара Паје Јовановића. У комплексу је већ изграђена палата „Пикасо”. Има ту још уметника којима је Богољуб крстио своје палате у Лукашенковој земљи чуда. У земљи у којој је могуће спојити социјализам и капитализам, КГБ и Маркса, казина и комбинате, у земљи у којој црна хроника готово да не постоји, јер је крупни криминал искорењен, те је читање новина необично досадно, свака зграда на ивицама мора имати рефлекторе како би ноћу светлела. Тако Лукашенко свом политичком експерименту не дозвољава да се сакрије у тмини ни кад падне ноћ.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Претходни

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 5 госта