Белорусија - поносна нација

национализам, мондијализам, глобализам, тоталитаризам, патриотизам, антиглобалистички фронт, Америка, Русија, НАТО, ММФ, Светска Банка, мали народи и светске силе, Белорусија, Иран, Венецуела, Вредносни систем, Поуке историје, Аутентични и нови митови

Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 1:05 pm

Савремени свет

Лукашенко – један необичан експеримент

Слободан Антонић
среда, 20. мај 2009.

Слика
Александар Лукашенко

Наредног месеца навршиће се 15 година од доласка на власт Александра Лукашенка, председника Белорусије. За тих 15 година у Белорусији се догодило право мало "привредно чудо". О том чуду, о контроверзама везаним за белоруског председника, и о сличностима и разликама Белорусије и Србије рећи ћемо нешто више пре свега уз помоћ узбудљиве књиге Драгомира Анђелковића Историја Белорусије (Una press, Београд 2009).

Када је Лукашенко 1994. преузео управу Белорусија је била захваћена озбиљном економском кризом. Бруто друштвени производ (БДП) био је пао за 40 посто у односу на последњу годину социјализма, а куповна моћ становништва се била преполовила[1]. Инфлација је била 40 посто месечно, а просечна плата 30 марака[2]. Изгледало је да Белорусија не може да избегне судбину упропашћених и опљачканих земања "транзиције", какве су биле Украјина, Молдавија, пак чак и Србија.

Ипак, Белорусија је под Лукашенком сасвим неочекивано, са становишта неолибералних економских догми и транснационалне идеологије, кренула у другом правцу. Земља је до 2000. године достигла БДП из доба социјализма[3], а затим наставила да напредује по стопи од 8 до 10 одсто годиншње[4]. Ради поређења, треба рећи да је Србија, са сличним бројем становника и сличном привредном структуром и развијеношћу из доба социјализма, данас (2009) још увек знатно испод БДП из 1989[5]. По неким пројекцијама (датим пре кризе), уз садашњи темпо раста, Србија може достићи свој БДП/с из 1989. тек негде 2018. године[6]. У Белорусији је, међутим, већ 2008. БДП по глави становника достигао 11.000 долара (према паритету куповне моћи)[7], што је барем упола више него у Србији[8]. Просечна плата је у Белорусији данас прешла 400 долара (са знатно већом куповном моћи[9]), а инфлација је 2008. износила 8,4 посто[10]. Белорусија је за Лукашенка, такође, отплатила и највећи део иностраног дуга из ранијег раздобља. Она данас нема више од две милијарде долара дуга - десет пута мање него што га има Србија[11]. Што је најлепше, у Белорусији постоји готово пуна запосленост. Тамошња стопа незапослености је, наиме, свега 1,б одсто[12] - чак дванаест пута мање него што је у Србији (21,5 одсто[13])!

Како је Лукашенко успео да направи ово чудо? Одговор је једноставан – оштром борбом против корупције и опрезном и помало конзервативном економском политиком.

Треба рећи да је Лукашенко победио на председничким изборима 1994. као потпуни аутсајдер управо на антикорупционом програму. Председник је требало да постане тадашњи премијер Вјачеслав Кјебич, који је нови устав (1994) направио тако да су председнику додељена многа овлашћења. Али, Лукашенко је већ у првом кругу добио 45 посто гласова (Кјебич 17 посто), док је у другом кругу потукао Кјебича са 80:14 посто. Овакав изненадан успех Лукашенко, који је наступао као самостални (нестраначки) кандидат, постигао је пре свега зато што се као народни посланик истакао оштрим нападима на корумпиране политичаре. Но, Лукашенко није био једини политичар у историји који је на антикорупционом програму дошао на власт. Он је посебан по томе што је тај програм озбиљно схватио и све време га доследно спроводио. Чим је преузео дужност, Лукашенко је искористио велика овлашћења која има председник и очистио државни и привредни апарат од најкрумпиранијих кадрова.

Но то су, у историји, радили и неки други популистички политичари. Али, они су брзо почињали да и сами стварају клијентистичку мрежу, која је постајала нови центар системске корупције. Код Лукашенка то, међутим, није био случај. Нити је он лично кренуо у безобзирно богаћење, као многи ауторитарни владари, нити је он то дозвољавао свом окружењу. Чак и политички блиске људе Лукашенко је уклањао чим би се открила нека злоупотреба или проневера.

Рецимо, крајем 1999, Лукашенко је ухапсио двојицу познатих менаџера, Јурија Феоктистова, директора Белоруске индустрије челика и Виктора Лагвинца, председника Контогрупе. Обојица су били саставни део нове управљачке елите и обојица су ухапшена због корупције. Слично је било и у случају хапшења банкарке Виникове, директора “Фандока” Таранова, директора “Мегатекса” Семенова, директора угледног колхоза “Расвет” Старовојтова, министра пољопривреде Леонова… “Бити руководилац данас у Белорусији – то је најопасније занимање”, духовито је приметио један коментатор.[14] Зато је у Белорусији данас не постоји "завера елите", као у Србији. Док код нас, без обзира на страначке боје, елита сложно и систематски исисава народни доходак и преузима сву националну имовину, у Белорусији је читав "етос" елите, управо захваљујући другачијем понашању државног врха, постао другачији. Тамо члан елите мора много више да буде окренут добру заједнице него мафијашком (политичко-рекеташком) паразитизму, ако уопште жели да опстане на елитном положају.

Лукашенко се данас из САД и ЕУ напада због много ствари. Али, ни најљућа опозиција, у земљи или иностранству, не може да му приговори како он, његова породица или најближи сарадници користе власт да би се обогатили. Уопште, по подацима Интеропола, Белорусија је данас једна од земаља са најмање криминала у свету. Стопа криминала, наиме, у Белорусији је чак десет пута мања него у Данској![15] Сигурност и јасна правила игре јесу, дакле, управо онај повољан друштвени и економски амбијент који је најбоље одговарао потребама дугорочног стабилног развоја, што је и први разлог привредног успеха Белорусије.

руги пак разлог била је већ споменута економска опрезност у власничким реформама и преструктурисању привреде. Приватизација се у Белорусији није свела на спринтерску продају свих предузећа страним и домаћим шпекулантима, односно на то да највеће "златне коке" привреде што пре пређу из јавног у приватно власништво. Држава је у Белорусији кренула у постепену приватизацију и то првенствено оних предузећа која у дужем раздобљу нису била успешна или за које је процењивала да послују у области у којој је приватни сектор ефикаснији. Од укупног броја предузећа у Белорусији је приватизовано две трећине њих, углавном мањих и средњих фирми[16]. Ипак, језгро индустрије и пољопривреде у Белорусији је остало у већинском јавном власништву[17]. Белоруска индустрија, зато, није пропала и "пуштена низ воду" као "застарела" и "непродуктивна". Њени најздравији делови су брижљиво очувани и модернизовани. Тако је данас индустрија Белорусије, дакле мале земље сличне Србији, и поред свих неолибералних мантри да таква земља може само да се бави услугама, светски позната по својим квалитетним индустријским производима као што су дампер "Белаз", трактор "Беларус" или камион "Маз"[18].

У Белорусији јавни сектор, такође, има јаке пакете деоница и у банкама. Белоруске банке су оријентисане грански и јасно подржавају посебне секторе домаће привреде[19]. Отуда инвестиције у белоруску привреду не почивају на страним аквизицијама и позајмицама, већ на расту штедње становништва[20]. Од 11 милијарди долара инвестиција, колико је рецимо забележено 2006, девет милијарди било је из домаћих извора[21]. Тиме је још једном потврђено запажање бугарског научника Ивана Крастева да су "већина држава које имају високу стопу економског раста оствариле тај раст на основу домаћих резерви, а не страних. (...)У Кини, нето сума директних страних инвестиција чини само 15% од укупних инвестиција. (...)Исто важи и за Сингапур(...). Закључак је да привреда једне државе мора имати високу стопу домаће штедње како би се постигао брз привредни раст”[22]. Али, да би се домаћа штедња употребила за развој домаће привреде (а не за финансирање куповине стране робе), домаће банке морају истински да буду домаће. Једна од разлика у привредном амбијенту Србије и Белорусије јесте управо у томе што је у првој банкарски сектор у служби страних произвођача и трговаца, а у другој у функцији домаће индустрије и пољопривреде.

Пошто је, тако, белоруска привреда задржала реалну основу (коју чине управо индустрија и пољопривреда), тамошњи раст БДП се, дугорочно посматрано, показао далеко одрживијим него у другим, сличним земљама. И у Србији је, од 2001. до 2008. забележн раст БДП, али он је почивао углавном на шпекулантској и паразитској основи. У Србији је, наиме, како то лепо објашњава Анђелковић (211), индустрија пропадала, фабрике су затваране, производња је јењавала, а једино што је радило биле су трговина, банкарство и транспорт. Они јесу придоносили статистичком расту БДП. Међутим, радило се о томе да је увознички лоби домаћем тржишту лиферовао масу стране робе, шпедитери су ту робу превозили, трговина ју је продавала, а банке грађанима давале кредите да би се та роба што лакше куповала. Резултат је био тај да је БДП формално растао, али да је домаћа производња била све мања и мања. И без светске економске кризе, било је само питање дана када ће на крају цео тај статистички раст Србије да нестане као мехур од сапунице. У Белорусији је, међутим, раст био на много здравијим основама. Зато је будућност привреде ове земље, чак и у условима заоштрене светске економске кризе, много мање мрачна што су прогнозе за Србију.

Коначно, да ли је Лукашенко све ово постигао по цену "увођења диктатуре" у Белорусију – како му се пребацује из многих званичних кругова САД и ЕУ? То би заиста било претерано и сасвим нетачно рећи. Лукашенко није забранио ни једну странку, није чак основао ни своју партију. Ипак, он је убедљиво и са великим одазивом бирача побеђивао на свим председничким изборима и референдумима, као што су њему блиски посланички кандидати тријумфовали на свим парламентарним изборима.

На референдуму 1995. за Лукашенков предлог да председник добије овлашћење да може распустити парламент гласало је 77 посто бирача. На референдуму 1996. за Лукашенков предлог устава гласало је 88 посто од 84 посто бирача колико је изашло на изборе. На председнички изборима 2001. Лукашенко је већ у првом кругу освојио 76 посто гласова (при излазности од 83 посто бирача). На референдуму 2004, којим је укинуто ограничење броја председничких мандата, гласало је 90 посто уписаних бирача, а 77 посто њих је подржало укидање ограничења. Коначно, на председничким изборима 2006. Лукашенко је добио трећи мандат са 83 посто гласова већ у првом кругу.

Проамеричка опозиција се жалила на изборне услове. Ипак, треба рећи да се чак ни она није тужила на бројање гласова, већ само на неједнак третман власти и опозиције на државним медијима. Лукашенко је, наиме, допуштао опозицији слободно надметање за гласове бирача, али медији у јавном власништву нису своју "независност" доказивали заступањем неолибералних догми и идеологије транснационалног капитала. Зато је белоруска опозиција, по савету својих страних пријатеља, бојкотовала парламентарне изборе 2000. године, као "недемократске". Међутим, после победе опозиције 2000. године у Србији, процењено да се слични модел изборног преврата може применити и на Белорусију. Зато се тамошња опозиција појавила на парламентарним изборима 2004. са великим амбицијама да обори Лукашенка. Догодило се, међутим, да је на тим изборима опозиција претрпела тежак пораз и да није освојила ни једно посланичко место!

Реч је о томе да је белоруски изборни систем двокружни и већински. У другом кругу, између два кандидата, бирачи су увек гласали за кандидата који није био противник Лукашенкове политике. Странка из које је кандидат долазио за бираче уопште није била важна (јер се на већинским изборима ионако гласа за кандидата по имену и презимену). Важно им је било само то да се задржи дотадашња стабилност и економски развој. Зато су најчешће те, 2004. године белоруски бирачи, на гласачком листићу, заокруживали име неког нестраначког угледника који је подржавао Лукашенкову политику. После избора испоставило се међутим да нестраначки представници чине чак близу 90 посто изабраних посланика[23]. Слично је било и на скупштинским изборима 2008. Како би избегла пребацивања из САД и ЕУ да "нема опозицију у скупштини", власт је чак почела да помаже опозиционим представницима како би бар неко од њих ушао у парламент. На местима на којима су се кандидовали опозициони прваци, власт је истицала по два своја кандидата како би се гласови про-владиних присталица поделили. Иако је, захваљујући томе, нешто више опозиционих представника ушло у други круг избора, ипак ни један од њих није успео да освоји посланичко место. Тако је данас белоруски парламент пример "беспартијског плурализма". Посланици одговарају изборној бази, а не странкама и међусобно се сукобљавају не на страначким већ на циљно-инструменталним основама.

Такав политички поредак заиста не спада у оно што се у транзитолошкој литераури назива "консолидована демократија". Али, то јесте облик демократије ("изборна демократија") који изгледа поприлично одговара жељама и расположењима конкретних грађана неке политичке заједнице – много више него што би то био било који модел прописан од стране вашингтонских или бриселских ауторитета. Случај Белорусије и Лукашенка је јединствен случај међу земљама источноевропске транзиције. Он тешко да може бити пример који треба буквално опонашати. Али, оно што може бити пример за углед свим малим "транзиторним" земљама јесте тамошње неробовање догмама, храброст да се хода властитим путем и несумњива исплативост такве политичке храбрости.

Белорусија је одлична поука да не треба слепо следити сваку иделошку моду и сваки савет који долазе из иностранства. Све то, наравно, треба знати. Али само ми, чланови неке политичке заједнице, знамо врлине и мане, прошлост и садашњост, навике и менталитет друштва у коме живимо. А управо од свега тога највише и зависи успешност примене неке идеје, неког савета. Употребити властиту памет и храбро преузети одговорност за себе – то може бити поука из белоруског случаја. Можда ће нешто од те поуке бити корисно и за Србију. Упознајмо неортодоксне случајеве, храбро укључимо мозак и вредно радимо. И нешто од добрих резултата, какве видимо где год се мисли својом главом, па и у Белорусији, свакако да неће изостати ни код нас.

Држава посебну пажњу посвећује унапређењу села. Спроводи се план о "хиљаду аграрних вароши", то јест подизање квалитета живота у сеоским насељима кроз увођење даљинског грејања, водовода, гаса, топле воде, канализације и изградњу школе, амбуланте, вртића, дома културе, спортске сале, услужног центра и нотаријата. До сада је око 700 села добило такве садржаје. (223)

Док Србија данас има само 5 савремених ловаца бомбардера (као што је Миг-29), Белорусија их има 110! Она има војску од 65 хиљада регрута, који служе војску од 12 до 18 месеци (зависно од образовања). (186)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 1:06 pm

Бели Вид пише:подвлачим:
:cat:

Док Србија данас има само 5 савремених ловаца бомбардера (као што је Миг-29), Белорусија их има 110! Она има војску од 65 хиљада регрута, који служе војску од 12 до 18 месеци (зависно од образовања). (186)


У Белорусији је, међутим, већ 2008. БДП по глави становника достигао 11.000 долара (према паритету куповне моћи)[7], што је барем упола више него у Србији[8]. Просечна плата је у Белорусији данас прешла 400 долара (са знатно већом куповном моћи[9]), а инфлација је 2008. износила 8,4 посто[10]. Белорусија је за Лукашенка, такође, отплатила и највећи део иностраног дуга из ранијег раздобља. Она данас нема више од две милијарде долара дуга - десет пута мање него што га има Србија[11]. Што је најлепше, у Белорусији постоји готово пуна запосленост. Тамошња стопа незапослености је, наиме, свега 1,б одсто[12] - чак дванаест пута мање него што је у Србији (21,5 одсто[13])!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 1:07 pm

Национална библиотека ♥ у Минску.



"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Caliburn » Пон Окт 19, 2009 11:16 am

Zaista možemo puno da naučimo od Belorusije i sistema koji je tamo primenjen. međutim plašim se da političke strukture nikako ne žele da prihvate pouke, jer bi ih većina završila u zatvoru zbog korupcije.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Пон Дец 14, 2009 9:50 am

Белорусија искрен пријатељ, поуздан партнер

Слика

Како се десило да Белорусија којој су пре само 15 година прогнозирали сигурну економску смрт доживи незампаћени привредни преокрет, те како то да је данас, у јеку светске економске кризе, на мапи светског бизниса уцртана као сигуран и јединствен пословни партнер, објашњава Никола Пејаковић, саветник белоруске амбасаде.

Белорусија некадашња совјетска република, данас представља једну од ретких земаља чијом економијом доминира државни сектор економски најстабилнији у регији, а њени грађани имају животни стандард бољи од земаља којима су окружени. Једна необична карика везе српске и белоруске пољопривреде је легендарни трактор БЕЛАРУС који је синоним за престиж код великог броја српских пољопривредника. Ову чињеницу одлично знају и организатори пољопривредних сајмова, па ниједан не прође без промоције пољопривредних машина са овим именом.

ИЗЈАЛОВЉЕНЕ ПРОГНОЗЕ

Пре него што ће Александар Лукашенко доћи на власт, Белорусија је бележила фрапантне и песимистичке податке који су сведочили да је економски суноврат ове државе више од претпоставке. Са просечним платама које су се кретале од 30 до 40 евра и падом бруто друштвеног производа за 40 одсто, аналитичари су сматрали да ће последња станица ове земље почети транзицијом. За чудо, десило се нешто што је ретко ко од мудрих глава са Запада могао да претпостави. Белорусија је данас, упркос чињеници да није у великој породици ЕУ, те да се налази у процесу транзиције, једна од ретких земаља која бележи раст бруто националног дохотка, смањење спољног дуга и број незапослених који не прелази цифру од 1,5 одсто укупног становништва. Данас је Белорусија један од лидера међу земљама Заједнице независних држава према висини БДП-а по становнику, куповној моћи и индексу људског развоја, потврђеног од стране УН. Просечне плате су преко 400 евра, приватизација не познаје личне облигације, домаћи произвођачи суфинансирани од стране државе заузимају водећа места на светским тржиштима, а категорија организованог криминала не постоји. Занимљиво да су податке који говоре у прилог елдорадовској средини у бившој совјетској републици презентовале како Светска банка и ММФ, тако и Интерпол.

АКЦИЈА УМЕСТО КАБИНЕТА

Економска политика, како у разговору за „Печат“, напомиње Никола Пејаковић, саветник амбасаде Белорусије за питања економске сарадње са земљама региона у Београду, темељи се на Лукашенковом манифесту озбиљне борбе против корупције, поштене приватизације и отворености тржишта за сарадњу са свим земљама Истока и Запада.

„Суштина Лукашенкове политике своди се на кључну реченицу да сваки политичар, директор друштвеног или власник страног предузећа свакодневно мора да се суочава са задатком како да запосли, уместо како да отпусти једног радника. На овој здравој формули темељи се читав привредни и економски живот земље. Политика није декларативне природе, корупције нема међу грађанима, као термин непозната је председнику, његовом окружењу и сваком грађанину, а сваки проблем се решава на терену. Није редак случај да уколико се појави неправилност у раду у неком граду или предузећу, Лукашенко седне у хеликоптер и праћен камерама, на лицу места реши проблем. Отуда податак да је стопа криминала у Белорусији чак десет пута мања него у Данској, која се третира као земља са најмањом стопом криминала у Европи. У таквом друштвеном и економском амбијенту дугорочан стабилан развој постаје известан, а отвореност тржишта гарант за привредне успехе који се нижу“.

Економски препород Белорусија је доживела у претходних пет, шест година вођена чињеницом да може искористити свој геостратешки положај споне између Европе и Русије, али и реализацијом политике која ће ићи у корист народа.

ЗДРАВА ПРИВАТИЗАЦИЈА

Једна од битних референци доброг вођења економске политике, сматра Пејаковић, је опрезна и тактична власничка реформа у преструктуирању привреде.

„Постепена приватизација подразумевала је продају најпре оних предузећа која су у дужем временском периоду бележила лоше резултате, па је отуда од укупног броја предузећа, приватизовано тек две трећине и то углавном малих и средњих. У процесу реструктуирања важила су јасна и строга правила која нису допуштала привилегије и препоруке, а сваки покушај злоупотреба наметао је полицијску истрагу и затвор. Компаније са негативним резултатима отворене су за сваког инвеститора како из Белорусије, тако и из целог света, без обзира да ли је реч о Вашингтону или Москви, јер резон државе је прихватити све прагматично и корисно и са Запада и из постсовјетског времена. Здрава симбиоза, у овом случају, значи већи број запослених. С друге стране, велики системи изузети су из процеса приватизације, тако да су велики гиганти и јавна предузећа остали у власништву државе“, каже Пејаковић.

Оно што мало ко зна јесте да Белорусија у производњи трактора МТЗ разних модела држи око осам одсто светске производње, 30 одсто светског тржишта рударских камиона, да је по производњи ласерске и оптичке опреме и електронике друга у Европи, као и да предњачи у извозу камиона, аутобуса и тролејбуса. Обим извоза по становнику превазилази одговарајуће показатеље многих земаља ЗНД. У Мазу, који се бави производњом аутобуса и тролејбуса који се возе и нашим улицама, просечне плате износе око 700, 800 евра.

„То су системи које држава субвенционише. Једном приликом у разговору са Лукашенком када је било речи о кризи у којој се налази МТЗ он је рекао фантастичну ствар и за западно тржиште нешто што више као облик људскости не егзистира:´Та фирма запошљава 35.000 људи. Шта би било са њиховим породицама ако би се приватизација показала неуспешном.´Тада је донео одлуку да држава стане иза компаније и она је данас једна од најбољих на свету“.

ПРИОРИТЕТ ПРОИЗВОДЊА

Белорусија је искористила стару и очито најтежу економску максиму да је производња основ здраве привреде, а да њен раст зависи од продуктивних инвестиција. Зато у овој земљи трговина, банкарски сектор и транспорт представљају мање фокусирана тежишта економије.

У крупним индустријским предузећима данас ради нешто мање од половине радно способног становништва.

„Улога водећих грана, машинске, хемијске, нафтнохемиске индустрија, те електроенергетика и дрвнопрерађивачке гране у српској и светској производњи, према статистикама привредних комора, представљају доказ конкурентне способности индустријског потенцијала привреде Бе Белорусија је искористила стару и очито најтежу економску максиму да је производња основ здраве привреде, а да њен раст зависи од продуктивних инвестиција лорусије. С друге стране прихватање западних инвестиција учинило је да велике корпорације попут Форда, Мана и Сименса нађу своје економски стабилно уточиште на овом тржишту. Опет, све је једноставно уређено по принципу да како закон мора да се поштује, тако и сваки економски захват мора бити у служби појединца. Мера задовољства грађана равна је, из тог разлога, показатељима успеха Белорусије“.

Помоћ привреди стиже из белоруских банака које су грански усмерене на домаће секторе. Из тог разлога инвестиције не почивају на страним позајмицама, већ на штедњи домаћег становништва.

„Већ неколико година узастопно Белорусија остварује феноменалан раст бруто друштвеног производа који се годишње креће од осам до 10 одсто. Раст у првој половини 2008. који је износио 10,4 одсто, Светска банка оценила је као стваран, а не надуван од зарада. Куповна моћ становништва је велика, социјалне разлике нису велике, грађани уживају здравствену и социјалну заштиту, школство је бесплатно, лични дохотци и пензије исплаћују се тачно у дан, а режимски трошкови крећу се од пет до седам одсто просечне зараде. При томе, у Минску се, рецимо, на прсте једне руке могу избројати људи у радном односу, а без нерешеног стамбеног питања. Сама чињеница да у земљама ЕУ незапосленост износи 10 и 15 одсто, дакле 15 пута више него у Белорусији, говори о довољно о економски стабилном амбијенту“, наводи Пејаковић.

Феномен инфраструктуре града Минска је такође занимљив, јер он не само да је најчистији град у Европи, већ су путеви такви да по њима могу да се возе и формуле. Сваки метар изграђен новог пута прати метар изграђеног метроа.
КОМОРСКА САРАДЊА

Србија и Белорусија су преко заједничких културних и економских веза деценијама у најбољим могућим односима, али, не треба заобићи истину: ни издалека нису искоришћене све могућности сарадње на заједничку добробит, нити могућности заједничких наступа на такозваним трећим тржиштима.

Најупечатљивији позив за сарадњу дошао је управо од председника Лукашенка који је боравећи прошле зиме на Копаонику поручио нашим министрима и бизнисменима: „Дођите да радимо заједно. Политика је у другом плану.“

Како Пејаковић објашњава прагматична страна Лукашенкове пословне политике кључна је за билатералне односе. Први корак у том правцу начињен је у марту потписивањем Споразума о слободној трговини, а крајем овог месеца очекује нас и одржавање Комитета сарадње двеју земаља у Београду.

„Предности и могућности сарадње Србије са Белорусијом су толике да је тај ниво економске размене и сарадње могуће подићи на завидан, у односу на садашњи који бележи 60 милиона долара размене. Пољопривреда је поље које нуди значајну сарадњу, као и подручја развијене машинске, хемијске, металуршке, дрвне и нафтне индустрије. Према званичним подацима док у Србији грађевинарство бележи пад од 70 одсто, Белорусија позива радну снагу и стручњаке тог профила. Конструкција пословне политике, најважније, заснована је на чињеници да је реч јача од уговора и папира. Законска регулатива је врло јасна и свако може да уђе на ово тржиште уз све гаранције државе. Код њих не постоје импровизације, већ темељан и одговоран приступ послу, што упућује на локални наслеђени културни образац у много већој мери него о рецидивима преосталим из Совјетског Савеза“, закључује Пејаковић.

Следеће недеље обележава се отварање представништва белоруске трговинско-индустријске коморе у Републици Србији. Економски изазов за привредну сарадњу двеју земаља на овај начин постаје реална могућност.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:36 am

Лукашенко выступил с резкой критикой деятельности ООН и политики США

Слика

C резкой критикой деятельности ООН "в условиях однополярного мира" и внешнеполитического курса США выступил в четверг на "Саммите-2005" президент Беларуси Александр Лукашенко.

По его словам, Советский Союз "при всех ошибках и промахах его руководителей" был опорой и надеждой многих государств и народов, обеспечивая равновесие глобальной системы.

Распад же СССР полностью изменил устройство мира, заявил Лукашенко.

"Сегодня мир однополярен со всеми вытекающими отсюда последствиями. Разгромлена и исчезла с карты Европы цветущая Югославия, многострадальный Афганистан превратился в очаг конфликтов и наркотрафика, кровавая бойня в Ираке продолжается по сей день, страна стала источником нестабильности огромного региона", - сказал президент Беларуси.

Он заявил, что в условиях однополярного мира для создания предлогов для конфликтов и вмешательства "выбран очень удобный флаг - демократия и права человека, причем не в подлинном значении власти народа и достоинства людей, а в трактовке американского руководства".

"К сожалению, ООН - наша с вами организация позволяет использовать себя как инструмент такой политики. Неужели ООН за надуманными проблемами не видит настоящих бед и катастроф?" - посетовал Лукашенко.

Президент Беларуси напомнил, что перед началом иракской войны тогдашний госсекретарь США Колин Пауэлл в штаб-квартире ООН показывал карты и схемы с оружием массового уничтожения, которым якобы располагал режим Саддама Хусейна.

"Где оно, это оружие? - поинтересовался белорусский президент. - Его нет, Ирак залит кровью, растерзан, люди доведены до предела отчаяния. Где открытый, независимый, под наблюдением ООН судебный процесс над узниками Гуантанамо? Сколько их там, и кто они? Под предлогом борьбы с Бен Ладеном ракетами и бомбами разрушен Афганистан. Поймали главного террориста планеты? Где он? По-прежнему на свободе, а территории Афганистана и Ирака стали порождать международных террористов сотнями и тысячами. Ввели в независимый Афганистан иностранные войска, а в итоге производство наркотиков там возросло в десятки и сотни раз".


Как заявил Лукашенко, бывшие президенты Югославии и Ирака были брошены в тюрьмы "по неподтвержденным, абсурдным, надуманным обвинениям". По его словам, суд над Слободаном Милошевичем "давно стал карикатурой, а Саддам Хусейн вообще как в мире дикарей отдан на милость победителя".

К бедам мира, с которыми ООН не удается вести эффективную борьбу, Лукашенко отнес также эпидемию ВИЧ/СПИД, наркоманию, сексуальное рабство миллионов женщин, а также бедность и нищету, которые, по его словам, являются "расово избирательным орудием массового уничтожения".

"В моей стране нет конфликтов, вместе мирно живут разные нации и народности, исповедуя каждая свою религию и уклад жизни. Мы не создаем проблем соседям, не претендуем на их территорию, на их выбор пути, - заявил Лукашенко. - Мы создали прочный и успешный союз с близкой нам Россией. Мы строим нашу страну своим умом, основываясь на своих традициях. Но мы видим: именно этот выбор моего народа нравится не всем. Не нравится тем, кто стремится управлять однополярным миром".

По мнению президента Беларуси, ООН "пора покончить с внутренними коррупционными скандалами и заняться на деле болью и бедами мира".

"Нельзя по-страусиному прятать голову в песок. Мы с вами должны понять,что однополярный мир - мир однолинейный, более того, одномерный, - заявил Лукашенко. - Мы с вами должны осознать: многообразие путей к прогрессу - непреходящая ценность нашей цивилизации".

:!: :!: :!: -----------------------------> PREVOD GOVORA

Совјетски Савез је, поред свих својих грешака и промашаја био ослонац и нада многим државама и народима, обезбеђивао је равнотежу глобалног система. Распад СССР изменио је устројство света.

Разгромљена је и нестала са карте Европе некада цветајућа Југославија,
многострадални Афганистан се претворио у жариште конфликата, крвопролиће у Ираку траје до данас, та држава је постала извор нестабилности огромног региона.

Данас је као оправдање за конфликте и мешање у послове малих земаља изабран врло удобни транспарент - демократија и људска права, али не у правом значењу речи, већ у тумачењу америчког руководства.

На жалост и Уједињене нације дозвољавају да буду злоупотребљене као инструмент такве политике. Зар УН иза измишљених проблема не виде праве невоље и катастрофе?

Пред почетком напада на Ирак тадашњи амерички министар иностраних дела Колин Пауел у седишту УН показивао карте и схеме са оружјем за масовно уништавање, којим је наводно располагао режим Садама Хусеина.

Где је оно, то оружје? Њега нема, Ирак је заливен крвљу, измучен, људи доведени до руба очаја. Где је отворени судски процес под надзором УН над заточеницима из Гватанама? Колико их тамо има и ко су они? Под изговором борбе са Бинладеном ракетама и бомбама разрушен је Афганистан. Јесу ли ухватили главног терористу планете? Ге је он? И даље на слободи, а територије Афганистана и Ирака почеле су да рађају стотине и хиљаде међународних терориста. У независни Афганистан су убацили страну војску, а као резултат тамо је производња наркотика порасла на десетине и стотине пута.

Бивши председници Југославије и Ирака бачени су у затвор по непотврђеним, апсурдним, измишљеним оптужбама. Суђење Слободану Милошевићу постало је одавно карикатура, а Садам Хусеин је као у свету дивљака предат на милост победника.

У светске невоље, са којима УН не воде ефективну борбу, спадају епидемија сиде, наркоманија, сексуално ропство милиона жена, а такође беда и сиромашно, који су у ствари оружје масовног уништења које разликује расу.

У мојој земљи нема конфликата, заједно живе људи разних нација и народности, свако исповеда своју религију и води свој начин живота. Ми не стварамо проблема суседима, не претендујемо на њихове територије, на њихов избор пута којим ће ићи. Саздали смо стабилан и успешан савез са Русијом. Своју земљу градимо сопственим умом, опиремо се на своје традиције. Али, видимо: баш такав избор мог народа не допада се свима. Не допада се онима који би да владају једнополним светом.

Време је да УН оконча унутрашње корупционе скандале и почне да се бави на делу боловима и невољама света.

Не можемо као нојеви заривати главу у песак. Ми сви морамо разумети да је једнополарни свет - свет једнолинијски, и више од тога: једномерни. Морамо да схватимо да је многообразност путева ка напретку непролазна вредност наше цивилизације.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:37 am

метро у Минску

Слика

Слика

Слика

PISMA CITALACA, "Glas javnosti"

Pokušaji smenjivanja Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije
Putem demokratije heroina i kokaina

Moram da priznam da su se neki naši mediji s punim pravom obrušili na Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije. Kako se taj čovek usuđuje da se zalaže za promenu Ustava - zar mu nije dosta vlasti? Zašto se ne ugleda na demokratske predsednike na Zapadu? Hoće čovek da bude i po treći put predsednik. Eto drčnosti na delu. Ma, nateraćemo mi njih u bolju budućnost bombama, ili bez! Šta da se radi kada u toj zemlji nema udruženja gazda koji po svojoj volji menjaju predsednike.

Dakle, samo napred za poznate "dobrotvore" čovečanstva. Treba se hitno infiltrirati blizu beloruske granice, te njihovom Otporu deliti mobilne, majice, nešto siće... Kada obave posao, moraće da plaćaju 2.000 evra za školarinu, ali će zato imati ljudsko pravo da čekaju u redovima pred stranim ambasadama za radne vize.

Sramota je za Belorusiju da nema nijednog finansijskog magnata koji bi kupio engleski fudbalski klub. Ubeđen sam da je to nešto čime se ruska nacija ponosi.

Sramota je živeti u tolikoj zaostalosti, da je uzimanje kokaina i heroina na tako niskom nivou, a njihova omladina jedva da je i čula za "ekstazi", a kamoli za druge avangardne stvari. Jeste lep metro u Minsku, ali deluje pusto noću jer nema beskućnika koji će u boljim, dolazećim vremenima tamo spavati. Sramota je da privatizacija tamo toliko kasni da se čak ni džipovi ne mogu videti po ulicama, a kamoli privatni avioni.

Ta nacija je na tako niskom nivou demokratije da nema ništa osim sitniša iz državnog aparata koji će pokupovati članove skupštine. Beda, šta drugo da kažem. I pogledajte koliko holivudskih filmova i serija gleda taj narod na TV-u? Vrlo malo. Čist primitivizam.

Ne brinite, neće dugo taj Lukašenko. I ne bi on ronio suze zato što bi ih ronili drugi. Tuđa je i briga, jel' tako? Ti koji plaču, nisu shvatili demokratiju na pravi način, već nekako bukvalno, pa im se izrodila "demonkratija".

Zato samo napred. Udrimo po slabima i bednima. Ko im je kriv? Sami su krivi jer krenuše putem na kome nema šake srebrnjaka, već samo nekonvertibilnih para. I šta da se kupi za te pare osim da se prostituiše u ime progresa i viših vrednosti.

Prof. Miodrag Bjelić, Njujork
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:40 am

BROJ STANOVNIKA :
Population:
Serbia and Montenegro 10,829,175 (July 2005 est.)
Belarus 10,300,483 (July 2005 est.)

BRUTO DRUSTVENI PROIZVOD (BDP)
GDP (purchasing power parity):
Serbia and Montenegro $26.27 billion (2004 est.)
Belarus $70.5 billion (2004 est.)


STOPA NEZAPOSLENOSTI
Unemployment rate:
Serbia and Montenegro 30%
Belarus 2%

IZVOZ
Exports:
Serbia and Montenegro $3.245 billion f.o.b. (2004 est.)
Belarus $11.47 billion f.o.b. (2004 est.)

SPOLJNI DUG
Serbia and Montenegro
Debt - external: $12.97 billion (2004 est.)
Belarus
Debt - external: $600 million (2004 est.)

Vazna napomena:
Podaci preuzeti sa sajta americke obavestajne agencije CIA :wink:
http://www.cia.gov/cia/publications/
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:41 am

EKSKLUZIVNO
ALEKSANDAR LUKAŠENKO

Sačuvaću otadžbinu!

Glumica Ivana Žigon je nekoliko puta boravila u Belorusiji i upoznala njeno srce i dušu. Ipak, najviše je opčinjena plavim očima te zemlje i njenim harizmatičnim i kontroverznim predsednikom sa kojim je razgovarala. Intervju sa Lukašenkom i svoje utiske prenosi samo za čitaoce "Ilustrovane Politike"

Nije nimalo slučajno da se reči prijatelj i drugovi na beloruskom jeziku kažu sjabri. Čak i prezimena slovenskih plemena od kojih je nastala beloruska narodnost zvuče nekako srpski: Krivići, Radimići, Gregorići. Simbolično je i to da smo danas posle svih nedaća koje su nas zadesile u 20. veku dostigli sličnu brojnost stanovništva. Nas i Belorusa je ukupno dvadeset miliona. Drugi svetski rat u Belorusiji pretvorio je više od 5.000 sela u pepeo, a isto se desilo i sa više od dve stotine gradova. Svaki treći Belorus poginuo je braneći svoju otadžbinu.

I možda baš zato što je trebalo pola veka da se obnovi brojnost stanovništva Belorusije, danas na monumentalnim zdanjima Minska piše: Podvig naroda je besmrtan. Možda Minsk, vaskrsnuvši iz pepela, upornije od drugih gradova sveta čuva svoju čistotu i možda su se zato njegovi bulevari, dugački po deset kiklometara, uputili sasvim pravolinijski, bez ijedne okuke i zaokreta, u neku pravedniju budućnost. Ovaj grad na raskršću evropske istorije kroz koji je prohujalo devet vekova, iznova je iz pepela sagrađen za samo osam godina, od 1945. do 1953, kao jednom rukom.

Danas je Minsk, taj gorostasni mladić, ogledajući se u reci Svisloč, shvatio da mu šminka bilborda i reklama nikako neće priličiti i dopustio je samo neonskim svetlosnim vertikalama da uznesu njegovu tajanstvenu, pobedničku eleganciju.

Sve što se oboji ljubavlju, danas se u novinarstvu naziva pristrašnošću. Međutim, ne postoji nijedno umetničko delo koje nije obojeno ovom tajanstvenom bojom. Kako pripadam svetu umetnosti, a ne novinarstva, iskoristiću svoje pravo na ljubav. Njome ću osvetliti vaše poznanstvo sa Belom Rusijom. Plavooku, kako od milošte zovu Belorusiju, upoznaćete kroz oči njenog predsednika. Pitate se kako je to moguće kad Aleksandar Grigorjevič Lukašenko ima smeđe oči. Moj odgovor glasi: i smeđe oči su plave kad se u njima ogleda nebo otadžbine koju voliš.

Kao glumica, najpre bih vas zamolila preuzmete ulogu vodiča. Šta biste Srbima i Crnogorcima najpre pokazali u Belorusiji?

- Prirodu. Počeo bih od Belovežskih šuma. Potom bih vam pokazao Pripjet. Naše močvare. A močvare kao što su kod nas, u Evropi više ne postoje. Tamo gde je puno močvarnog zemljišta, ima i mnogo kiseonika... I naučnici to potvrđuju, da upravo močvare generišu najveće količine kiseonika. Onda bih vam prikazao jug republike. Tamo ima toliko ribe. Retko idem u lov, mada sam ranije bio lovac. Sad više nemam srca da ubijam životinje, ali u ribolov ponekad idem. I tamo sam ove godine po prvi put ulovio soma od 37 kilograma, skoro je bio vaše težine. Sigurno ne bih preskočio Berezinski nacionalni park, a unikatnost tog mesta je u tome, da odatle iz samog centra Belorusije, reke izviru i teku i na sever i na jug.

Kod Vas se nebo ogleda u jezerima, pa zato Belorusiju nazivaju Plavookom?

- Da, a onda bih vas poveo na jezero Narič. To je, u stvari, čitav kompleks jezera. Kao i kompleks jezera u severnom delu Belorusije, Braslavska jezera. E, tako nešto sigurno niste videli. Posle svih tih lepota upoznao bih vas sa ljudima. I vi biste se još više ubedili da su Belorusi isto tako dobri, prostosrdačni kao sto ste vi, naša braća Srbi.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, potomak Belorusije, pisao je da će zemaljska sreća nastupiti onda kada se čovek bude odnosio prema prirodi kao muškarac prema voljenoj ženi. Možda je zato u našim jezicima sve veliko i važno ženskog roda: ljubav, mržnja, sreća, nesreća, majka, domovina, Srbija, Rusija, Belorusija. Da li vam je vaša muževnost pomogla da pridobijete ženske glasove u Belorusiji?

- Nije reč o mojoj harizmi, već o mojoj politici koja se prema ženama odnosi sa velikim uvažavanjem i poštovanjem! Belorusi znaju da je Lukašenko predsednik pre svega žena. Čak su mi u toku predizborne kampanje pričali da je dolazilo do svađa u porodici između muža i žene, ali su žene uvek pobeđivale u tom sporu jer bi muž, ipak, na kraju rekao: "Ako hoćeš da glasaš za tog svog Lukašenka, idi pa glasaj". Kod nas u Belorusiji ima 53 odsto žena. Znači, u pitanju je većina, ne velika, ali ipak većina. Zašto onda ne bi imale polovinu predstavnika i u parlamentu? Ja bih voleo da žena dođe realno na vlast, a reći ću vam i zašto. Čestitije su, poštenije, odgovornije, jer su navikle na odgovornost za svoju porodicu, za decu... Ja se jednostavno oslanjam na žene, a možda je to i zbog mog karaktera. Odrastao sam sa majkom.

Postali ste predsednik 1994 godine sa samo 39 godina. I tada vas je podržalo 80 odsto glasača. Treba dodati da niste bili član nijedne partije. I zato mi se čini da narod nije glasao za vas zbog nekih svojih partijskih i aktuelno-političkih opredeljenja, već da je u vama prepoznao samog sebe. Da li je predsedniku teško da ostane prirodan i normalan čovek? Zanima me šta je vama pomoglo u tome? Da li na primer sport, poznato mi je da se bavite hokejom, skijanjem. Čula sam da svakog jutra trčite bar 5 do 6 kilometara?


- Ivana, ja sam ponikao na selu gde je rad osnova svega, kao što znate. I ako biste me pitali koje je moje najizoštrenije osećanje koje sam poneo iz svoje mladosti, odgovorio bih vam da je to osećanje nepravde. Čak i u ta sovjetska vremena koja su, kako se čini, bila relativno pravednija, osećao sam mnogo nepravde. Živeći sa majkom, lično sam video nepravdu svojim očima, osetio sam je na svojoj koži. I patio zbog toga. I moja majka je patila. Tako se u meni izoštrilo to osećanje da moram preduzeti nešto i činiti ljudima dobro i ta moja želja me je na kraju dovela do toga da postanem rukovodilac. Najpre sam radio kao rukovodilac u industriji. Potom sam rukovodio sovhozom sedam godina i tako sam osetio više nego bilo drugde, šta je to "običan čovek", koliko je on nezaštićen i koliko njegova sudbina i život zavise od rukovodilaca. Ali takođe sam se sudario i sa drugim negativnim činjenicama u tom kolektivu, lopovlukom i pijanstvom. Svega je tu bilo. Zeleo sam da učinim ljudima dobro, da zaštitim običnog čoveka koji je u principu stvarao sve, dok se gomila neradnika među rukovodiocima, da tako kažem prejedala. Ja sam hteo da pomognem ljudima i to je najjače osećanje koje me je vodilo kroz život.

Radeći uloge u pozorištu navikla sam se da izbrojim reči koje dotični lik najviše upotrebljava. Veoma često su te reči bile ključ razumevanja njihovih karaktera, a vi osim reči nepravda i samopožrtvovanost veoma često upotrebljavate i reč odgovornost.

- Izvinite na neskromnosti, ali smatram da sam sačuvao osećanje odgovornosti pred ljudima; ili bar u krajnjoj liniji uvek pamtim da su me kao veoma mladog čoveka izabrali za predsednika, i to u toj staroj Evropi koja bira predsednika od 60, 70 godina koji su već iskaljeni svojim iskustvom…Takav stereotip je tada vladao. Belorusi su prvi razbili taj stereotip i izabrali tako mladog predsednika. U stvari, tek sad razumem, to tad nisam shvatao, koliko su oni rizikovali... Oni su me doduše, do tada videli kao beskompromisnog poslanika koji nikome nije praštao u borbi protiv negativnih pojava što su nas zapljusnule u to vreme, videli su kako se odnosim prema običnom narodu, ali sve jedno oni su rizikovali. Zamislite da sam došao na vlast i postao kao svi drugi? Meni to stoji kao klin zabijen u mozak - da su ljudi rizikovali, da su mi poverili svoju sudbinu, da ne smem da ih prevarim. To je ono glavno što me pokreće. Ja ne govorim da sam sve učinio, da su ljudi kod nas prebogati. Ali ja ih nisam predao ovim mutnim vremenima, nisam dozvolio da zemlju rastrgnu na parčiće kao što su to učinili sa Jugoslavijom. Poverujte - i kod nas se dešavalo sve to isto kao kod vas. Hteli su da podele zemlju, i sad to žele. Tuku se oko naših fabrika i preduzeća, jer one dobro i normalno rade, a ja sam obavezan da sve to zaustavim.

Veliki deo svetske javnosti predstavlja vas kao diktatora.

- Već sam se navikao na to, ta tema je kod nas malo zastarela. Ali, ruku na srce, ja moram objektivno da kažem da je kod nas vlast zaista jaka. Ja je sam često nazivam autoritativnom. Autoritet predsednika po ustavu je veliki. Međutim, to ne znači da ja prosto uzimam palicu i mašem sa njom naokolo, kao što neki pokušavaju da me predstave. Sve što činim, činim na osnovu zakona i ustava. Naš ustav prihvaćen je na referendumu. Veoma su složena u tom trenutku bila vremena kad su me provocirali na građanski rat, ali ja sam uspeo da izbegnem te sukobe. Sećate se kako su u to vreme pucali na Beli dom? Meni su to isto hteli da podmetnu, ali ja sam bez obzira na svoj uzrast, uspeo da, ne toliko mudrošću koliko intuicijom izaberem put. I tada sam predložio narodu: opredelite se kako ćemo da nastavimo dalje. I narod je umoran od bezvlašća, haosa, glasao za predloženi ustav. A da se ustav prihvati potrebni su glasovi više od dve trećine glasača, i oni su ga izglasali. Na osnovu tog ustava ja danas radim. Ali Vi ste me pitali zašto se na Zapadu prema meni tako odnose? Svi su hteli da podele Belorusiju. Hteli su da otmu naftnu industriju, naše fabrike, koje su relativno mlade. Građene su pedesetih godina. Svi su se bacili na konkretno sposobna preduzeća i nije im uspelo, jer im Lukašenko nije dao. To je glavni ekonomski razlog zbog koga su počeli da me razapinju.

A politički?

- Politički razlog, to je moj poklič pravoslavnim Slovenima da se objedine. A šta sam ja tu loše predložio? Istina, Amerikanci i drugi su u meni videli inicijatora novog Sovjetskog Saveza. Na žalost, njega je nemoguće obnoviti, ali uvek govorim da svi treba da živimo zajedno. To je istina. Eto, to im se nije dopalo...

Oni su uzeli mač, i njemu su dodali laž, lukavstvo, prevaru, fanatizam zločinstvo, sve su promenili za novac, za nisku zemaljsku vlast - govorio je o zapadnoj civilizaciji prorok Dostojevski. Kako se danas možemo suprotstavljati velikoj sili zla koja vlada planetom?

- Mnogo toga smo propustili. U ovom trenutku veoma je složeno suprotstaviti se zlu. Potrebno je ujedinjenje država, potrebni su diplomatski napori. Svaki čovek mora da odbaci strah, a upravo političari moraju da budu najsamopožrtvovaniji ljudi, kao u stara vremena kada su naše vođe neustrasivo stajale na čelu naroda. Objedinjenje snaga i napora na planeti, suprostavljanje jednopolarnom svetu. Samo tako možemo opstati. Moramo da se borimo. Moramo, ne oklevajući, da stvorimo centre koji će uravnotežiti planetu. Ako je ne uravnotežimo mi ćemo je izbaciti iz orbite.

Naš pesnik Dobrica Erić kaže: Usud će ti ludačku košulju navući i tek će se onda malo razdaniti ili će planeta od sramote pući i sve nas u isti ambis sahraniti.

- Apsolutno tačno. E, upravo tu ludačku košulju moramo navući na sve sile zla koje su nas raspojasale. To je sve posledica tih udara koji su rasparčali Sovjetski Savez, Jugoslaviju i druge države na našoj planeti. Desio se slom, raspad. Situacija se razvija haotično, košmarno. Danas je svet, meni se čini u većoj opasnosti nego ikad. Vlada apsolutna nepredvidivost, plus nuklearno oružje. I zato se danas treba opredeliti. Zato su danas narodima i državama, kao nikad do sad, potrebni požrtvovani principijelni ljudi, koji se neće plašiti, koji će moći da se suprostave.

Sećam vas se onih dana, 1999. godine kad ste tokom bombardovanja doleteli u Beograd. Na pres konferenciji bili ste potreseni do suza. Rizikovali ste svoj život. Zašto ste to uradili?

- Da, nije bilo slatko kad su me spustili na visinu od nekoliko stotina metara, skoro do zemlje, jer su Natovci leteli u koridoru na visini od jedanaest kilometara. Kao vojnik shvatio sam da je dovoljan jedan pucanj sa zemlje da bi uništio avion. A ja tamo nisam bio sam. Bojao sam se ponajviše za svoje pomoćnike. Kad smo sleteli u Beograd, oni su počeli bombardovanje, sve su dobro osmislili i očekivali su da ću ja da se okrenem nazad. Ali to se nije desilo. Trebalo je da izdržim i u tim trenucima nisam mislio o svom životu i o opasnosti. Jednostavno, leteo sam svojim prijateljima. Sve što se dogodilo poslednjih godina sa vašom zemljom veoma me je potreslo. Ja veoma dobro poznajem istoriju Jugoslavije, i mogu reći da je to bila moja najdraža inostrana zemlja. Vi ste odavno bili ispred svih nas. Vi ste učinili onda, u socijalističko vreme ono što se mi trudimo da učinimo danas. Imali ste normalne tržišne odnose, bili ste bogat narod i prelepa zemlja. Živeli ste normalno, a danas? Nema više te zemlje. Tada, kada sam doleteo k vama, smatrao sam da moram lično da učinim da se, ako je moguće suprotstavim procesu rušenja zemlje i više od toga, mislio sam da ću moći nešto da učinim. Bio sam suviše mlad i naivan. Ispostavilo se da nije baš sve tako jednostavno, jer su se velike sile skoncentrisale na to da razruše zemlju. I razrušile su je. I šta su dobili? Vi ste čak i svog predednika, da se izrazim sasvim direktno, prodali za neki sitan novac koji niste ni dobili. Vi ste u opasnosti, vaš narod, neka se niko ne ljuti na mene, jer ja vas doživljavam kao svoj narod i zato dajem sebi za pravo da budem potpuno iskren. Ako narod izda svog predsednika za koga je nekad glasao, on rizikuje da više nikad ne dobije pravog lidera. Biće kukavice, trešće se od pomisli šta će spolja o njima da misle, šta će biti s njima posle. I misliće samo na to kako sebe da zaštite. A to više nije pravi predsednik.

Belorusija je pravoslavno otvorena na sve četri strane sveta, ona je ogromno nizijsko prostranstvo od 207.600 kvadratnih kolometara, sa najvišim vrhom od samo 345 metara nadmorske visine. Možda je zato morala duhom da se uzdiže kao planina pred neumornim osvajačima čuvajući svoju belinu. Bela od ruske zime, pahulja, snega i vejavica, od magli što se uzdižu iz močvara, od 10.000 zaleđenih jezera, bela od nizijskih daljina, od puti devojaka, breza, od jata ždralova, šljuka i labudova, bela od pšeničnog belog hleba, platna narodnih nošnji i vetrova.

Nazvana je prvi put Belom početkom 14. veka kada je slavjanstvu pretila opasnost od Tatara, Mongola i Turaka, kad se raspala Kijevska Rusija i pali veliki gradovi Razanj, Kijev, Vladimir, kada je pala i Srbija pod Osmanlijsku vlast. Samo je Polesje uspelo da sačuva svoju beloputu iskon i suštinu i tada je ovo prostranstvo prvi put nazvano Belom Rusijom. Da li su Belorusi beli rusi zato što tatari nisu uspeli da ih pokore?

- Postoje razne verzije, a među njima je i ta. Belorusi su, ustvari, rusi sa znakom kvaliteta...Nije nas bilo lako pokoriti. I sama priroda nam je pomagala da se zaštitimo i zato je ostala bela, čista zemlja. Sa prljavim čizmama pokušavali su da je pregaze, ali vi znate kako se to uvek završavalo. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i u otadžbinskom ratu 1812. godine kada je Napoleon pokušao da nas pregazi, svi su se ovde posmrzavali. A ko se nije smrzao, udavio se u reci Berezini.

Mihail Ptašuk, vaš prekrasni Beloruski režiser, poslednje dane svog života proveo je obilazeći svoju braću Srbe na Kosovu i Metohiji koji žive iza žice. On je hteo da vam preda ovu knjigu, ali nije stigao. U njoj se nalazi 114 razrušenih pravoslavnih crkava. Neke od njih su bile iz 14. veka. Kako se vi kao naš brat pravoslavac odnosite prema ovoj našoj tragediji?

- Za nas pravoslavce to je tragedija. Ali, ocenjujući njih mogu samo da kažem da je to varvarstvo. Takvo varvarstvo istorija još nije poznavala. Možda u srednjem veku, ali tada su ljudi bili neobrazovani, nepismeni, mračni, zaostali. Međutim, danas oni vrlo dobro znaju šta rade. Zato je to varvarstvo na kvadrat. Danas je to, pod znacima navoda, obrazovano, civilizovano varvarstvo. Ali reći ću vam, svet je tako stvoren da to ne može tako da prođe. Ja sam čvrsto ubeđen da se naša budućnost i sadašnjost na ovome ne završavaju. Ni sadašnjost, a naročito ne budućnost.

Naši ljudi u malo znaju da ste Vi odlikovani ordenima beloruske i ruske crkve. Recite mi kakva je uloga pravoslavlja u Vašoj republici?

- U Belorusiji ima ponajviše pravoslavnih, 85 odsto, a možda i više, nešto malo katolika i drugih konfesija. Zašto se ja sa velikim poštovanjem odnosim prema hrišćanstvu, naročito prema pravoslavlju? Zato što je crkva u najtežim vremenima uspela da spasi naše društvo od konačnog moralnog i ekonomskog pada i raspada. Evo, i kod Vas u Srbiji, ne ruše slučajno upravo vaše hramove. Vidite li kakvu poziciju ima pravoslavlje na Kosovu? Objedinjujuću! Najuzvišeniji patriotizam je ispoljio upravo taj segment društva. I kako da onda ne podržim pravoslavlje i crkvu? Od mene niko ne zahteva da idem i da se molim sa svećom u ruci. Može čovek da se krsti u crkvi i da pali sveću drhtavom rukom, a da mu je istovremeno u glavi užas. I još gore. Jer ne možeš čoveku čitati misli. Naše pravoslavlje je religija najdemokratičnija od svih. Dođi slobodno u crkvu kad poželiš i misli šta hoćeš, vrata su ti uvek otvorena. To je suština hrišćanstva i pravoslavlja. I zato se negativno odnosim prema ljudima koji su u prošlom vremenu bili antihristi, ismejavali crkvu i sveštenike, a danas drže sveću u ruci. Ista ta lica. Ja se prema tome veoma negativno odnosim, a crkvi se trudim da pomognem.

Na predavanjima u Kolež de Fransu Adam Mickijevič kazivao je da su među svim slovenskim narodima seljaci iz Pinske, Minske gubernije sačuvali najveći broj slovenskih crta i mnogi drugi umetnici i naučnici predstavljali su Belorusiju kao otadžbinu svih Slovena.

- Najizrazitija slovenska težnja je da žive zajedno. Zato je nerazumno što se neki trude da nas ognjem i mačem razjedinjuju! Pre ili kasnije mi ćemo opet da se dižemo sa kolena i da stremimo jedni drugima. To je neuništivo osećanje slovensko, želja da žive zajedno.

Pa hajde da završimo sa ovim pokličom?

- Da završimo sa ovim pokličom!

Na poklič predaka svojih, kao ptica sinja iz dalekih vekova, dolećem tebi, i kao jelen iz kolena pijem tvoju svetu izvorsku istinu, Belovežska šumo.


Ivana ŽIGON
Foto: SIPA i I. ŽIGON


Слика

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Белорусија - поносна нација

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:43 am

СликаСлика

У Белорусију људи долазе. Из Србије беже.
Стопе миграција у Источној Европи, према ЦИА подацима:

http://www.cia.gov/cia/publications/factbook/

Belarus 2.3 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Serbia and Montenegro -1.27 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)

Croatia 1.58 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Slovenia 0.88 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Bulgaria -4.01 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Romania -0.13 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Slovakia 0.3 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Ukraine -0.43 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)
Poland -0.46 migrant(s)/1,000 population (2006 est.)

Белорусија има највећи привредни раст у Европи од 10%.


Uvozna „ružičasta demokratija”

Pre nekoliko dana, tačnije 19. marta, održani su predsednički izbori u Belorusiji. Na njima je ubedljivu pobedu odneo dotadašnji predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, za koga je glasalo 83 odsto birača, dok je „najpopularniji“ kandidat opozicije (a pretpostavilo se kasnije i EU i SAD-a) Aleksandar Milinkevič osvojio „nejakih“ 6,1 odsto glasova. To je Lukašenkov treći mandat, od 1995-te, kada je i prvi put izabran za predsednika. Ina če, Lukašenko je na Zapadu poznat kao „poslednji evropski diktator“,a razlog tome je jednostavan. Navodi se , da je isti poveo Belorusiju putem ekonomske i svake druge izolacije od ostatka „civilizovane“ Evrope. S druge strane, pojedine nepristrasne i manje „zapadnije“ analize opisuju Lukašenka kao političara proruskog opredeljenja, sa jasnom predodžbom o pogubnosti društveno-ekonomskih reformi koje su sprovođene, a i koje se danas sprovode u zemljama bivšeg SSSR-a, a današnjeg ZND-a. I zmeđu ostalog , čini se da Zapad Lukašenku ponajviše zamera privredni rast i uspeh koji beloruska privreda beleži iz dana u dan, nezavisna i neoptrećena inostranim MMF kreditima i „pozajmicama“. U prilog tome govori i činjenica da prosečna plata u Belorusiji iznosi oko 250 američkih dolara, sa stalnom tendencijom povećanja, dok, primera radi, plata u Zapadom potpomognutoj Ukrajini iznosi, ni manje ni više, nego 80 dolara. U proteklih pet godina udvostručena su prosečna mesečna primanja stanovništva u Belorusiji, a prosečna mesečna penzija takođe beleži konstantan rast. To su ujedno i razlozi zbog kojih Aleksandar Lukašenko uživa veliku podršku beloruskog naroda. Tako je nedavno u britanskom listu „Gardian“, u odbranu Aleksandra Lukašenka i njegovog odbijanja da se pokori slobodno-tržišnom fundamentalizmu stao (čak) i profesor istorije na Oksfordu Mark Olmond sa vrlo inspirativnom izjavom. „Posle smrti Slobodana Miloševića Zapad nije morao dugo da traga za novom babarogom, jer se Lukašenko, suočen sa izborima, našao pri ruci“, primećuje profesor.

Međutim, vratimo se na aktuelnu priču vezanu za predsedničke izbore i implikacije vezane za iste. Zapadni mediji su se predsedničkim izborima u Belorusiji počeli baviti (na pomalo agresivan način) j oš pet nedelja pre njihovog otpočinjanja. U tom stilu je i reporter „Sandej Tajmsa“ ocenio da: „Belorusija danas izgleda kao zamrznuti prizor iz sovjetskih dana. U toj zemlji vas kritike na račun predsednika mogu odvesti u zatvor - i to na neodređeno vreme .Svi elektronski mediji su u državnom vlasništvu, a tajna policija i dalje se zove KGB“. Negde u isto vreme je, jedan od, ispostaviće se, najbolje rangiranih opozicionih kandidata Aleksandar Milinkevič, najavio mirne ulične proteste svojih pristalica, ukoliko na izborima bude prekršena zakonska procedura. Isto tako je pozvao svoje pristalice da mu se po „scenarijima“(šta god to značilo) viđenim u Beogradu, Kijevu i Tbilisiju pridruže čim birališta budu zatvorena. „Moramo da odbranimo pobedu“, tvrdio je Milinkevič. O kakvoj se to pobedi radi, ako je dotični u većini svojih izjava medijima nagoveštavao verovatnu izbornu pobedu Lukašenka? Da li je to beloruska opozicija računala na neku „drugu pobedu“, nezavisnu od ishoda izbora? Ako jeste, kako je zamišljala da ostvari istu? Postalo je potpuno očigledno je da „beloruska“ opozicija i ne polaže previše na sam ishod izbora, koliko na „ temeljnu “ i v išedimenzionalnu pripremu za ono što bi moglo uslediti posle njih. Potvrda toga je situacija koja je nastupila neposredno nakon završetka izbora.Objava očekivane pobede Lukašenka. “Stihijsko“okupljanje opozicije i „mnogobrojnog“ članstva ispostave transnacionalne organizacije Otpor (beloruska verzija-„Zubr“) na centralnom trgu u Minsku, ovog puta u „ružičastoj“ varijanti, nagoveštavalo je mogućnost ponavljanja „ukrajinskog performansa“. Sve je nekako „mirisalo“ na Ukrajinu, samo je ovog puta „teško breme“ kontrolisanih režim-brejkera, morala preuzeti „golobrada mladost“ Belorusije. I to za cifru od oko deset dolara. „Stara priča“- „pokradeni“ izbori (iako je razlika u korist Lukašenka bila toliko velika, da priča o bilo kakvoj krađi, predstavlja u najmanju ruku zlu nameru), navodna odsečenost Belorusije od ostatka „civilizovanog“ sveta i priče o tzv. medijskim neslobodama, predstavljali su najjače argumente okupljenih demonstranata. Da se nije desila Ukrajina i Gruzija, pa da čovek možda i poveruje u dobronamernost argumenata ovog tipa. Tako i beloruska vlast poučena iskustvima nasilnih „demokratskih infuzija“ u svome susedstvu, nije smela sebi dopustiti nepromišljenost, koja bi se ogledala u mirnoj predaji suvereniteta beloruske države nekolicini Zapadom zanesenih „vizionara“. Ocenivši da svako veće okupljanje može izazvati dodatne frustracije tzv.međunarodne zajednice Belorusijom, organi bezbednosti su otpočeli akciju „demontaže ružičastog scenarija“. Deo demonstranata je vraćen svojim kućama, a nekolicina najupornijih odvedena u pritvor, kako bi „prozborila o tome ko je to u stvari „izabrao“ ružičastu boju za Belorusiju.

Mnogi će „energične“ poteze beloruskih vlasti, a u vezi s pomenutim demonstracijama, oceniti kao krajnje nedemokratske ili pak „necivilizacijske“. Međutim, neke činjenice se ne bi smele gubiti iz vida. Prvo, volja naroda iskazana na izborima jedini je i najbolji pokazatelj legaliteta i demokratičnosti jedne vlasti. U tom smislu, slučaj Belorusije je sasvim jasan. „Poslednja evropska diktatura“, i pored svih raznovrsnih i „raznobojnih“ međunarodnih pritisaka kojima je neprestano izložena, uživa daleko najveću podršku u beloruskom narodu. Tvrdnje o navodnom lošem stanju na polju ljudskih prava i demokratije u Belorusiji, davalo je, a i danas daje neko nepisano pravo zemljama Zapada da vrše političku, ekonomsku i svaku drugu blokadu prema toj zemlji. Takvo nasilno ponašanje Zapada je verovatno kod velike većine stanovništva Belorusije izazvalo neku vrstu odbojnosti i bojkota prema idejama zapadnih zemalja o demokratiji. Možda je i to jedan od razloga što Belorusija nije postala „pravo mesto“ za instaliranje neke nove obojene revolucije. S druge strane, društveno-ekonomska situacija u zemljama koje su prošle kroz obojenu revoluciju nije ni malo nezavidna, što je zasigurno „otreznilo“ Beloruse, i nateralo ih da zauzmu pomalo skeptičan stav prema idejama o „uvoznoj de - mokratiji“. Posebno još ako je uvezena i stacionirana na onako,složićemo se „demo - kratičan“ način, kako je to učinjeno u Ukrajini.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на СТРАТЕГИЈЕ - Висока политика, идеје, идеологије

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта