Srebrenica 1995

Избори, дневнополитички догађаји, политичари, политиканти, плакати, маркетинг, обмане, деобе, скупштина, влада, покрајине, општине, предузећа

Re: Srebrenica 1995

Порукаод князь » Нед Јул 10, 2011 10:10 pm

Видимо се у Братунцу!
"Сваки веродостојни Србин мора да се суочи са питањем: да ли би остао непоколебљив и на изгубљеном месту Србства без икакве наде?" - Драгош Калајић
Корисников грб
князь
 
Поруке: 857
Придружен: Нед Нов 15, 2009 8:51 pm

Re: Srebrenica 1995

Порукаод SunFun » Пон Јул 11, 2011 4:36 am

Надам се да власт неће блокирати одлазак у Братунац аутобуса са члановима и присталицама Отачаственог покрета Образ, као што је то власт учинила прошле године.
Слога и вјера побједити мора, биће опет српска Црна Гора.
Корисников грб
SunFun
 
Поруке: 520
Придружен: Уто Сеп 29, 2009 9:49 pm
Место: Србија/Црна Гора

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Пон Јул 11, 2011 8:48 pm

Сребреница пре Сребренице

Дешавања у Сребреници и околини која су се догодила у јулу 1995. године, била су, а вероватно ће и у будуће бити предмет многих разговора. И док се једна, страна наше јавности на челу са државним врхом упорно труди да нама Србима скине кривицу и пребаци је на генерала Младића, радећи управо супротно, друга страна нам ставља у ,,Начертаније'' методе Милета Будака, Павелићевог министра и једног од главних аутора геноцида у НДХ.[1]

И све би било већ виђено, да се у тенденциозним наводима није отишло и даље. Зашто да Срби буду геноцидни само у последњој деценији 20. века, кад то могу да буду у целој историји, па и у Другом светском рату, без обзира што их је у истом пострадало више него свих њихових суседа заједно? У том духу је и објављен текст на интернет-порталу ,,Санџак-прес'' 05.02. ове године.[2] Наводи се да је 1943. на територији Санџака од стране припадника Југословенске војске у отаџбини(премда у самом тексту стоји како су то ,,Четнички одреди југословенске војске'') под командом Павла Ђуришића убијено 9200 Бошњака(који у то време под тим именом нису постојали), од чега 8000 жена и деце. Прво што пада у очи је управо бројка од 8000 која се такође јавља данас, када се говори о броју убијених муслимана у Сребреници. Починиоци су такође Срби, а пре свега србски националисти и шовинисти. Уз то, аутор се пита како је могуће да је овакав стравичан злочин заборављен од стране његових сународника. Па рецимо, да га није ни било, па није ни могао бити заборављен јер није био запамћен.

Слика
Мајор Павле Ђуришић у улози Ратка Младића 1943.

Као главни доказ за овакву тврдњу, наводи се извештај мајора Ђуришића од 13.02.1943. Но, аутор текста се очигледно није осврнуо на аутентичност поменутог документа, већ га наводи олако и прилаже као крунски доказ наводном злочину. Тако извештај није подвргнут аналитичком разматрању, јер да јесте, било би уочено да је језички он потпуно несвојствен Ђуришићу, и потпуно ван духа србског језика до 1945:,повраћај'', ''ступањ'', ''услеђење'' и сл. Такође, за разлику од других Ђуришићевих извештаја, у овом су реченице знатно краће, те њему несвојствене, док је датум написан правописом који се користио тек у послератном периоду, с обзиром на употребу тачке у редним бројевима. Мајор Ђуришић тешко да је користио и термине као што су ,,херојски'' и ,,ослобођена територија'', а слово ,,ћ'' је у осталим Ђуришићевим извештајима прилично различито од онога у потпису. Уз све ово, ако узмемо у обзир писаће машине тог доба, тешко да су неки пасуси могли да буду искошени, а да други то не буду, на истом листу, као што је то случај код спорног извештаја.

Све у свему, стиче се утисак да је ово још једна у низу манипулација која би требало да Србима да дозу вечитих угњетача на овим просторима, а да се некако забораве и шуцкори и разне ,,муслиманске милиције'', а о муџахединима у последњим ратовима и да не говоримо.

[1] http://www.youtube.com/watch?v=k-fo6Ji3XjA

[2] http://sandzakpress.net/sandzacka-srebrenica


Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Пет Јул 15, 2011 12:02 am

Haša Omerović: Majke Srebrenice šire laži

Srna - 25.02.2011.

Слика

TUZLA - Članice organizacija "Majke Srebrenice", osim velikih kuća koje su sagradile uzimajući novac na lažima o ubijenim Srebreničanima, imaju i privatne avione koji ih voze širom svijeta da lažno svjedoče i šire priču o navodnom genocidu u Srebrenici, tvrdi Haša Omerović iz Tuzle.

Omerovićeva je Srni izjavila da ta grupa žena lažno pedstavlja porodice poginulih u Srebrenici, naglasivši da su to profiterska udruženja koje je osnovao ratni predsjednik tadašnje BiH Alija Izetbegović i poglavar Islamske zajednice Mustafa Cerić. "Ta grupa žena nikada se ne mijenja. Plaćene su da izađu na godišnjicu u Potočarima, da lažno svjedoče u Hagu i da se pojave pred medijima čim im kažu njihovi naredbodavci iz Sarajeva", rekla je Omerovićeva.

Omerovićeva je istakla da je Izetbegović zloupotrijebio Srebreničane da bi utvrdio svoju vlast i pobjedu devedesetih godina na izborima, a da su Potočari napravljeni u saradnji sa bivšim predsjednikom SAD Bilom Klintonom "da se imaju gdje okupljati i nastaviti manipulisati sa Bošnjacima zarad svojih političkih ciljeva i stranke SDA".

Prema riječima Omerovićeve, ti ljudi su bili civili koje su ostavili ratni komandant srebreničkih muslimana Naser Orić i Alija Izetbegović da bi izazvali vazdušne napade NATO-a na srpske položaje.

"U Potočarima se svakog 11. jula pravi kič, a od profita koji se uzima na žrtvama bogate se pojedinci u organizaciji `Majke Srebrenice`. S druge strane moje dijete nema ni stipendiju, a otac je poginuo u ratu u BiH i sahranjen je u Tuzli, a ne u Potočarima kako su tražili od mene iz udruženja", naglašava Omerovićeva.

Prema njenim riječima, sramota je i da samo u Potočarima na nišanima piše "poginuo na Alahovom putu", što je slogan mudžahedina.

Ona dodaje da "Majke Srebrenice" i bošnjački političari cijelom svijetu "prodaju priču o genocidu u Srebrenici", što "debelo naplaćuju", dok porodice stradalih i dalje žive u bijedi bez ikakvih prava i bilo kakve pomoći.

Omerovićeva žali majke koje su izgubile svojih najmilije u Srebrenici, jer su, kako kaže, ostavljene na milost i nemilost da žive po podrumima. Novca za putovanje u Švedsku, Holandiju, Španiju za "Majke Srebrenice" ima, a za sirotinju nema, zaključila je Omerovićeva.

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Сре Јул 27, 2011 3:00 am

Amerikanci traže istinu (1): Novo brojanje žrtava

Nedavno je u Americi objavljena knjiga "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika", Grupe za istraživanje Srebrenice, u kojoj poznavaoci i svedoci prilika u zaraćenoj Bosni iznova otvaraju dosije najprotivrečnijeg događaja u raspadu Jugoslavije.

Слика
KOLIKO JE STVARNO BILO ŽRTAVA: Memorijalni centar u Potočarima

Krećući od nalaza da je obim žrtava u Srebrenici i okolini jula 1995. godine bio je pogrešno prikazan u vodećim medijima i zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija, u deset poglavlja studije autori Filip Korvin, Edvard Herman, Džordž Bogdanič, Tim Fenton, Džonatan Ruper, Džordž Samjueli, Majkl Mandel i Filip Hamond zaključuju: tvrdnje da, navodno, oko 8.000 muslimana, muškaraca i dečaka bilo pogubljeno tokom jedne sedmice, da je masakr u Srebrenici bio "najgori masakr koji se desio u Evropi posle Drugog svetskog rata", nemaju osnovu u raspoloživim dokazima i, u suštini su politička konstrukcija.

Dok je knjiga odmah po objavljivanju ustalasala političke i medijske krugove ne samo u Americi, nego i u celoj tzv. međunarodnoj zajednici umešanoj u raspad Jugoslavije, dotle je u Srbiji ostala bez ikakvog odjeka, iako bi konačno mogla da razbije 16-godišnji mit o Srebrenici kao simbolu zla, i to, prevashodno srpskog zla.
Ludi ako se ne plaše

Filip Korvin, koji je radio 27 godina u Ujedinjenim nacijama, tokom jugoslovenskog rata je bio civilni koordinator misije UN u Bosni i Hercegovini, i najviši politički službenik ove svetske organizacije u Sarajevu. U predgovoru knjige, on naglašava da je reč o dokumentovanoj analizi srebreničke tragedije i patnji svih konstitutivnih naroda bivše Jugoslavije.

"U godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonim za navode o genocidu koji su počinili Srbi. Pisane su knjige, sačinjavani izveštaji, a radio i TV su ispunjavali talase 'dokazima' o ovom zločinu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN je okupio Međunarodni tribunal u Hagu da 'dokaže' ovu osudu pre suđenja. Ne bi bilo preterano reći da su neki novinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri ove optužbe...

Слика

Nesumnjivo je bilo ubijanja civila u Srebrenici, kao i u ostalim ratnim zonama. Oni koji su izvršili ova ubistva zaslužuju da budu optuženi i osuđeni. I to je bio gnusan zločin nezavisno od toga da li je ubijeno tri, trideset ili tri stotine nevinih civila. Istovremeno, činjenice predstavljene u ovoj knjizi daju čvrste argumente da je brojka od 8.000 ubijenih, kojom se najčešće manipuliše u međunarodnoj zajednici - neodrživo preterivanje.

Tačna brojka je bliže osam stotina. Činjenica da je toliko izvitoperen broj koji je u pitanju, međutim, govori da je slučaj politizovan. Mnogo je šokantnija smrt osam hiljada, od smrti osam stotina ljudi.

U ovoj knjizi postoje dokazi o tome da su hiljade Srba bile masakrirane, proterane, mučene, silovane i ponižavane u toku ratova u bivšoj Jugoslaviji. Međunarodna zajednica nije smatrala za pogodno da publikuje te užase sa onolikim žarom kako je to činila kada je u pitanju bila Srebrenica. Ova jednostavna primedba ne opravdava ono što se dogodilo u Srebrenici, ali predstavlja deo slagalice koja objašnjava bes sa kojim su Srbi napali Srebrenicu.

U maju 1995, na primer, samo dva meseca pre pada Srebrenice, hrvatska armija je osvojila Zapadnu Slavoniju i proterala 90 odsto srpske populacije. Srbi su u Zapadnoj Slavoniji živeli stotinama godina. Međunarodna zajednica nije rekla ništa povodom ovih proterivanja. U stvari, aplaudirala je hrvatskim akcijama, kao da su srpski civili zaslužili to što im se desilo.

Masakriranje Hrvata, ili Bošnjaka, ili kosovskih Albanaca je bio genocid. Masakriranje Srba je smatrano odgovarajućom odmazdom. Jasno, međunarodna zajednica nije smatrala da treba podići spomenike masakriranim Srbima. Umesto toga, izdala je naloge za hapšenje srpskih vođa".

Ono što se dogodilo u Srebrenici nije jedan veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine, doživevši kreščendo 1995, kaže Korvin.

"A broj muslimana, ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Džonatan Ruper, bivši reporter Bi-Bi-Sija, meri se stotinama, a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim razbojničkim bandama".

Događaji u Srebrenici možda se uopšte ne bi ni dogodili da Jugoslavija nije nasilno rasparčana, protivno volji 45 procenata njenog naroda, Srba, razmatra Korvin, i smatra: da je pružena bolja šansa diplomatiji i da NATO nije imao ambiciju da prodre na istok, sve do granica bivšeg Sovjetskog Saveza, moguće je da bi se kroz izvesno vreme Jugoslavija mirno raspala.

"Ali, odluka o rasturanju Jugoslavije doneta je na brzinu, od strane manjinskih zajednica unutar Jugoslavije i potpomognuta moćnim silama izvan Jugoslavije, pre svega članica NATO, a najpre od strane novoujedinjenje Nemačke".

Nekim narodima je, poput Jevreja i holokausta, sa pravom dozvoljeno da čuvaju istorijsko sećanje, kaže Korvin.

"Ali, srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti svoje masakre u Drugom svetskom ratu od strane nacista i njihovih bosanskih i hrvatskih slugu... Zašto Srbi ne bi bili sumnjičavi i besni kad im je odjednom rečeno da će veliki delovi njihovog naroda postati manjina u novim državama koje će voditi njihove ubice iz Drugog svetskog rata? Naročito jer ih niko nije ni pitao! Bili bi ludi da se nisu uplašili...".

Traži se žrtveno jagnje

Filip Korvin ističe da su u kampanji dezinformisanja autori izveštaja o Srebrenici tražili samo ono što su hteli da čuju.

"Na primer, autori prvog opsežnog izveštaja UN o Srebrenici, izdatog u jesen 1999. i naslovljenog sa 'Pad Srebrenice', nikada nisu intervjuisali mene, iako sam bio visoki zvaničnik UN u Bosni u vreme preuzimanja Srebrenice... Moja najveća greška je bila u tome što sam se usudio da branim UN u vreme kada je trebalo kola da se slome na njima. Vođstvo UN, koje je očajnički pokušavalo da se dodvori Americi, kako bi sprečilo potpuni raspad, nije sebi moglo da dozvoli luksuz da kritikuje jedinu svetsku supersilu. Amerika, koja je bila beskorisna u Ruandi, u škripcu u Somaliji i frustrirana u bivšoj Jugoslaviji, tražila je žrtveno jagnje. Bilo je i drugih, značajnih intelektualaca koji su bili ignorisani u nizu izveštaja koji su se pojavljivali, 'studija' koje su optuživale UN da nisu prepoznale 'zlo'. Ali jednog dana njihova priča, naša priča, mora da se čuje ako ikada budemo hteli da razumemo istoriju Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. Počeci ove neispričane priče, do sada marginalizovane zvaničnim tumačenjima, nalaze se u ovom izveštaju", zaključuje u svom predgovoru Filip Korvin.


Lični razlog

Filip Korvin pamti 11. jul 1995, dan pada Srebrenice i kao dan kada je snajperista pokušao da ga ubije dok je u vozilu UN prelazio Igman, vraćajući se u Sarajevo iz Gornjeg Vakufa i posete službenicima UN. Preživeli su zahvaljujući veštini vozača Bruna Šobera. "Znali smo da je snajperista koji je pucao na nas bio na teritoriji pod kontrolom bosanske vlade i da je znao ko smo - po trajektoriji projektila, kao i po tome što smo se nekoliko minuta ranije identifikovali na kontrolnom punktu bosanske armije. U to vreme nisam objavio ovaj događaj jer sam znao da bi ga bosanska vlada porekla. UN ne bi protestovale zbog nedostatka kredibiliteta kod bosanske vlade, koja je UN smatrala svojim neprijateljem", navodi Korvin.

Laži od početka

Jedna od velikih laži koju smo slušali za vreme ratova u Jugoslaviji bila je ta da je NATO morao da interveniše jer je postojala opasnost od širenja sukoba, kaže Filip Korvin i objašnjava: "Ali, nijedna grupa unutar Jugoslavije nije imala ambicija izvan nje - bili su to narodi izvan Jugoslavije koji su imali ambicije unutar nje".


preuzeto sa:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU ... je-zrtava-
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Сре Јул 27, 2011 3:06 am

Amerikanci traže istinu (2): Medlin prespavala masakr

Edvard Herman, profesor finansija na Univerzitetu u Pensilvaniji, poznati je američki kritičar političke ekonomije i medija, koji se bavio istraživanjem novinarskog izveštavanja i krize na Kosovu, kao i politikom genocida. Kao koautor knjige "Masakr u Srebrenici" kaže da se srebrenički događaji najbolje mogu razumeti u kontekstu rata SAD i NATO protiv Srbije i razaranja Jugoslavije.

Слика
I oni na spiskovima žrtava: Vojnici Armije BiH izbegli iz Srebrenice odmaraju u Kalesiji

U tom ratu, koji je usledio po krahu sovjetskog bloka, kada je SFRJ prestala da bude saveznik Zapada, one snage, na čelu sa Srbijom označene su kao neprijatelj jer su se zalagale za očuvanje federalne Jugoslavije, dok su snage koje su težile njenom raspadu, Slovenci, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci doživeli da su za zapadne sile postali 'borci za slobodu', ističe Herman.

Prilike za falsifikat

Слика

U takvoj visoko naelektrisanoj političkoj atmosferi dogodio se masakr u Srebrenici, jula 1995, objašnjava ovaj istraživač i nastavlja: "Ubrzo je proglašen 'genocidom' i 'najgorim masakrom u Evropi još od Drugog svetskog rata', a broj žrtava je brzo fiksiran na 8.000 'muškaraca i dečaka'. Ovaj broj je prvo objavio Crveni krst, ali ne na bazi dokaza o 8.000 ubistava, pa čak ni o 8.000 smrti, već na bazi procenjenog broja bosanskih muslimana koje su Srbi zarobili (3.000) i na bazi broja onih koji su inicijalno bili proglašeni 'nestalima' (5.000). Iako Crveni krst nije imao nikakvih dokaza da su navodnih 3.000 zarobljenika mrtvi, iako je ubrzo potvrđeno da su se mnogi od 5.000 'nestalih' probili na sigurno kroz linije bosanskih Srba, iako su mnogi poginuli u žestokim borbama prilikom povlačenja bosanskih muslimana iz Srebrenice - brojka od 8.000 nikada nije revidirana i ostala je netaknuta sve do danas. Štaviše, vrlo brzo je uveden u upotrebu izraz 'smaknuća', koji je takođe ostao netaknut u sledećih petnaest godina... Verujemo da je bio znatan broj smaknuća u Srebrenici jula 1995, nakon evakuacije 'zaštićene zone' Srebrenica. Ali, takođe verujemo da ovaj broj nije veći od broja srpskih civila ubijenih u gradovima oko Srebrenice od strane snaga bosanskih muslimana koje su operisale iz 'zaštićene zone' u prethodne tri godine (znatno iznad 1.000, po jednoj proceni i svih 3.387), i nije veći od broja Srba ubijenih u etničkom čišćenju koje su Hrvati sproveli u Zapadnoj Slavoniji i Krajini u maju i avgustu 1995. (2.500 ili više), navodi Herman. Igra brojkama i publicitet koji je dat srebreničkom masakru, kao i izbegavanje konteksta i zanemarivanje ubilačkih akcija drugih strana u bosanskom sukobu počiva na političkim interesima", kaže Herman i ističe: "Ti politički interesi su značajno uticali na interesovanja zapadnih zvaničnika, na Međunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji koji je organizovao Zapad, na Ujedinjene nacije u kojima dominira Zapad i na zapadne medije."

Слика
Vođa srebreničkih hordi: Naser Orić

Edvard Herman podseća da je Savet bezbednosti UN 16. aprila 1993. proglasio Srebrenicu 'zaštićenom zonom", oblašću koja treba da bude "oslobođena svih oružanih napada i ostalih neprijateljskih dejstava".

Četrdeset osam sati nakon toga Zaštitne snage Ujedinjenih nacija za Bosnu i Hercegovinu (Unprofor) postigle su dogovor o prekidu vatre između ABS (Armija bosanskih Srba) i Bosanske muslimanske armije (BMA) po kome je ABS pristala na prekid pod uslovom da Unprofor obeća razoružavanje stanovnika zaštićene zone.

"I pored toga, Srebrenica je ostala oružani logor iz koga su trupe bosanskih muslimana i paravojne formacije periodično kretale u napad i uništavale brojna srpska sela i ubile ukupno znatno više od 3.000 Srba do kraja rata. Kod Srba se razvio snažan osvetnički motiv, pa su čak imali i liste ubica od kojih su neki nesumnjivo uhvaćeni i grupno smaknuti u julu 1995. Ali je u vreme masakra takođe bilo i teških borbi kada se više hiljada dobro naoružanih muslimanskih boraca 28. divizije armije bosanskih muslimana povlačilo iz Srebrenice i okoline ka muslimanskim linijama oko Tuzle. Mnogi su se probili do ovih linija (i jugoslovenske teritorije) ali je veliki broj poginuo u borbi. Bosanski Srbi su takođe objavili značajne gubitke u ljudstvu od preko pet stotina vojnika. Nesigurnost u pogledu broja i uzroka smrti pružila je izvanrednu priliku za krivotvorenje podataka, tim pre što je bosanska muslimanska vlada odbila da preda Crvenom krstu spiskove onih koji su uspeli da se probiju do muslimanskih linija. Iako je ova taktika bila surova prema rođacima vojnika iz Srebrenice i čitave Bosne, omogućila je inflaciju broja nestalih i onih koji su bili žrtve smaknuća. Broj od 8.000 je u početku dobijen na bazi procene broja zarobljenih (3.000) plus 5.000 onih koji su se povukli iz Srebrenice ka centralnoj Bosni. U to vreme je javljeno da je veliki broj od ovih 5.000 uspeo da se probije, ali je odbijanje bosanske vlade da objavi imena učinilo da je broj od 8.000 opstao i zadržao svoj zamah sve do danas.

Nakon toga, broj od 8.000 je održavan zvaničnim potvrdama, svedočenjima očevidaca, dokazima o masovnim grobnicama, rastućim brojem DNK identifikacija i ažuriranim spiskovima nestalih (pri čemu je ukupan broj ostajao nepromenjen). Ali je mali broj svedoka koji je svedočio pred Tribunalom zaista video smaknuća - većina je govorila o glasinama i gotovo svi su bili politički ili lično zainteresovani. Najpoznatiji među njima, Dražen Erdemović, Hrvat iz Tuzle koji je služio u armiji bosanskih Srba naveden je po imenu u izveštaju Ujedinjenih nacija iz 1999. On je bio prva osoba koja je, u maju 1996, proglašena krivom na Tribunalu na osnovu nagodbe. Na početku je izbegao suđenje na osnovu mentalne nestabilnosti što nije isključilo njegovo svedočenje, bez unakrsnog ispitivanja, samo nekoliko nedelja kasnije. Erdemović je vrlo kompromitovan i njegovo svedočenje je bilo kontradiktorno i nepotkrepljeno bilo kakvim čvrstim dokazima."

Sumnjivo poreklo leševa

Слика
Scenaristi rata: Ričard Holbruk i Madlin Olbrajt

"U 43 'masovne grobnice vezane za Srebrenicu' pronađeno je 2.600 tela od 1996. do 2001. Uz tela je pronađeno 448 poveza za oči i 423 veza za ruke što je dokaz verovatnih smaknuća, što predstavlja procenat od jednog smaknuća na svakih šest tela. Ali, koliko od ostalih su žrtve smaknuća, a koliko je poginulih u borbi nikada nije utvrđeno. Takođe, tačno poreklo 7.500 tela pronađenih u Tuzli je takođe nesigurno. Bilo je ponovljenih tvrdnji o tajnim ekshumacijama i ponovnim zakopavanjima na udaljenijim lokacijama što je broj tobožnjih masovnih grobnica povećalo na 70 do kraja 2008... Da su bosanski Srbi usred rata i pod velikim vojnim pritiskom imali dovoljno resursa da vrše masovna smaknuća i masovne sahrane, a zatim masovne ekshumacije i masovne ponovne sahrane - nije verovatno. A da su se mogli nadati da će sve to proći neopaženo bilo bi ludo. Početkom avgusta 1995. Madlen Olbrajt ih je čak upozorila 'Posmatraćemo vas'. Ipak, sve do danas, nijedan satelitski niti snimak iz vazduha nije ponuđen javnosti, a da pokazuje smaknuća u toku, kopanje grobnica, kamione koji odnose tela, ili ekshumaciju i ponovno sahranjivanje", ističe Edvard Herman.


Greške u spiskovima

Tvrdnje o 8.000 žrtava su podupirane spiskovima nestalih i identifikacijama DNK, kaže Edvard Herman: "Međutim, sada, 15 godina nakon događaja ovi spiskovi sadrže očigledne greške. Neka imena su navedena po dva puta, postoji nedostatak transparentnosti u pogledu kriterijuma za dodavanje imena na spisak i potvrđivanja podataka o tome gde su pojedinci poslednji put viđeni. Nepoznat je, ali moguće veliki broj onih koji su uspeli da pobegnu, i koji su započeli novi život. Problem sa DNK identifikacijama je kako tehnički, tako i u pogledu nemogućnosti da se utvrdi način i vreme smrti."

Srbi postali muslimani

Srebrenica je postala simbol srpskog zla, i pored velikog problema u broju egzekucija, napominje Edvard Herman, "pošto su mnoga tela pronađena u masovnim grobnicama bila tela poginulih u borbama, koja je bilo teško razlikovati od žrtava smaknuća, i pošto su mnogi bosanski muslimani koji su napustili Srebrenicu uspeli da stignu u sigurnost muslimanske i jugoslovenske teritorije. Štaviše, neka od ekshumiranih tela su, vrlo je moguće, bila tela bosanskih Srba ubijenih u razbojničkim napadima dobro naoružanih muslimanskih snaga koje su operisale iz Srebrenice tokom 39 meseci pre jula 1995".


preuzeto sa:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU ... ala-masakr
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Сре Јул 27, 2011 3:10 am

Amerikanci traže istinu (3): Klinton naručio žrtve

Tvrdnje o strašnom masakru u Srebrenici veoma su odgovarale Klintonovoj administraciji, vođama bosanskih muslimana, ali i hrvatskim vlastima, kojima je bilo potrebno da se odvuče pažnja od razornog etničkog čišćenja Srba iz zapadne Slavonije, navodi profesor Edvard Herman, koautor knjige "Masakr u Srebrenici".

On tvrdi da su Klintonovi zvaničnici žurili na lice mesta u Srebrenicu da objave masakr, baš kao što je američki diplomata Vilijam Voker to učinio u Račku, na Kosovu, ne bi li se izazvala intervencija NATO.

"Brojni muslimanski zvaničnici su tvrdili da im je njihov vođa Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da će Amerika intervenisati samo ako Srbi ubiju bar 5.000 u Srebrenici".

Napuštanje Srebrenice pre 11. jula 1995. od strane oružanih snaga bosanskih muslimana koje su bile znatno brojnije od srpskih napadača, obezbedile su broj poginulih koji je i premašio prag koji je Klinton postavio, pri čemu su gubici u ljudstvu smatrani neophodnom žrtvom zarad postizanja višeg cilja, ističe Herman.

Слика
SREBRENICA PRESUDILA RAT: Holbruk, Tuđman, Izetbegović, Kristofer i Milošević na potpisivanju Dejtonskog mira za Bosnu 1995. godine

Osam mitova o Srbima

Edvard Herman navodi i glavne mitove koji su pomogli da se ispiše pristrasna medijska istorija na Balkanu.

Prvi mit: "NATO sile su se ponele nesavesno, uključujući se u sukob kasno, nakon dugotrajnih srpskih zločina". Tu se zanemaruje nekoliko činjenica, a među njima i sledeća: "Zapadne sile, a pre svih Amerika, su se po pravilu suprotstavljale mirnom rešenju sukoba oko teritorije i ohrabrivale su bosanske muslimane i kosovske Albance da izbegavaju dogovore i da čine sve da izazovu NATO intervenciju u svoju korist".

Слика
UVEZENO 4000 RATNIH ZLOČINACA: Mudžahedin sa glavom ubijenog Srbina u Bosni

Drugi mit: Srbi su ne samo prvi počinjali etničko čišćenje, nego su u tome bili gotovo isključivi krivci. "Suprotno tome, prvo veliko etničko čišćenje se odigralo u Hrvatskoj, u Zadru i Gospiću u maju i septembru 1991.

U Zadru, hrvatska gomila uništila je 119 srpskih prodavnica i kuća, a 120 srpskih civila je ubijeno u Gospiću, nekoliko meseci kasnije.

U avgustu 1995. je izvršeno najveće etničko čišćenje tokom jugoslovenskih ratova, kada su hrvatske snage proterale Srbe iz Krajine.

Etničko čišćenje u Bosni je bilo 'tante za kukuriku' između bosanskih muslimana, Hrvata i bosanskih Srba u periodu od 1991. do Dejtonskog sporazuma 1995. godine".

Efikasne ubice

U Bosnu je, uz pomoć Klintonove administracije, Saudijske Arabije i Pakistana, dovedeno više od 4.000 mudžahedina, kaže Edvard Herman i objašnjava:

"Oni su bili efikasne ubice čije su aktivnosti, uz druge muslimanske paravojne i regularne snage, ostavile pustoš u stotinama srpskih sela, uz više hiljada ubijenih. U medijima je, međutim, etničko čišćenje u Bosni predstavljano kao jednostrano sa genocidnim namerama, iako je u pitanju bila borba za kontrolu nad teritorijom".

Treći mit: Ratovi za stvaranje Velike Srbije. Srpski predsednik Slobodan Milošević je, kako objašnjava Herman, upravo suprotno, ili podržao, ili potpisao niz dogovora, kao što su Brionski, Lisabonski, Vens-Ovenov, Oven-Stoltenbergov, Evropski akcioni plan, Plan kontakt grupe, i konačno Dejtonski sporazum (novembar 1995).

"Nijedan od ovih dogovora nije podrazumevao da svi Srbi ostanu u jednoj državi. Odbio je da brani Srbe iz Zapadne Slavonije i Krajine kad su bili žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj u maju i avgustu 1995. Složio se sa zvaničnim smanjenjem na Saveznu Republiku Jugoslaviju, čime je Srbe u Hrvatskoj i Bosni faktički prepustio njihovoj sudbini, izvan bilo kakve "Velike Srbije".

Četvrti mit: Milošević bio ultranacionalista koji je u poznatim govorima 1987. i 1989. pozvao Srbe u napad i etničko čišćenje da bi stvorio Veliku Srbiju. Ali, u govorima nije bilo takvih poziva, istražuje Herman i navodi:

"U dramatičnoj ilustraciji kreiranja mita, Francisko Gil-Vajt je pokazao da je BBC preneo originalne govore, lišene bilo kakvih poziva Srbima na oružje. U to vreme je BBC primetio i zalaganje (Miloševića) za punu jednakost svih nacija u okviru Jugoslavije. Ali do 1999. i 2001, kada je antisrpska linija već uveliko bila učvršćena, BBC e izneo tvrdnje o pripremama za 'novu bitku' i navode o odbijanju 'da se izgubi kontrola nad Kosovom', koje se ne mogu naći ni u BBC transkriptima govora".

Peti mit: Srbi su nemilosrdno granatirali sarajevske civile 1992. ("masakr u redu za hleb"), 1994. (Markale ili "masakr na pijaci") i ("drugi masakr na pijaci") 1995.

"Ovi masakri su izrazito dobro planirani da utiču na važne odluke NATO i UN da se snažnije interveniše u korist bosanskih muslimana. Mnogi zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici su tvrdili da postoje čvrsti dokazi da su u sva tri slučaja akcije planirali i izveli sami bosanski muslimani.

Oficir američke armije Džon Srej, koji je bio na licu mesta u Bosni tokom ovih i drugih slučajeva, sugerisao je da ovi incidenti i verovatna prećutna saglasnost vođa bosanskih muslimana 'zaslužuju podrobnu istragu Međunarodnog suda za ratne zločine". Istraga nikada nije sprovedena.

Šesti mit: Samo su Srbi držali zarobljeničke logore. "Čuvena fotografija Fikreta Alića, zarobljenika iz Trnopolja, koja ga prikazuje iscrpljenog u ogradi srpskog koncentracionog logora, pokazala se kao medijska prevara. Alić je bio u tranzitnom logoru, bio je bolestan i ni na koji način sličan drugima u logoru. Ubrzo je otišao u Skandinaviju.

Što je najvažnije, ograda koja se pojavljuje u TV prilozima i na fotografijama je ograđivala novinare i fotoreportere, a ne grupu bosanskih muslimana koju su snimali. Ova prevara je bila vrlo uspešan propagandni udar kreatora rata i njihovih medijskih pomoćnika".

Kasnije je Bernar Kušner, bivši šef Lekara bez granica i ministar inostranih poslova pod Sarkozijem, rekao da je posetio Aliju Izetbegovića koji je umirao 2003. u bolnici.

"Prema Kušneru, Izetbegović je i njemu i (Ričardu) Holbruku rekao da nije bilo logora za istrebljenje, kakav god da je bio užas na tim mestima, i dodao da je verovao da bi ovakvo otkriće moglo da ubrza bombardovanje (bosanskih Srba)".

Sedmi mit: Na mirovnoj konferenciji u Rambujeu 1999. Milošević i Srbi su odbili pregovore o problemu Kosova, pa je NATO bio prinuđen na bombardovanje Jugoslavije.

"Postoje čvrsti dokazi da su Klintonova administracija i NATO izvršili sve pripreme za napad i uložili silnu energiju da OVK potpiše sporazum kojim se, između ostalog, od Jugoslavije 'traži neprihvatljivo' (prema visokom zvaničniku Stejt departmenta) da dozvoli okupaciju čitave zemlje od strane trupa NATO. Ovu poslednju taktiku su, prema istom izvoru, primenili da prekinu pregovore jer je "Srbima trebalo malo bombardovanje da se urazume".

Kosovo, raj za kriminalce

Osmi mit: NATO bombardovanje je odgovor na srpsko etničko čišćenje Kosova i kao način da se spreči planirani genocid ("Operacija potkovica").

U stvarnosti, navodi Herman, srpske brutalnosti na Kosovu su bile deo građanskog rata i odgovor na namerne provokacije OVK kojima bi se izazvalo NATO bombardovanje, pri čemu je Klintonova administracija pomagala OVK u njihovim provokacijama.

"Nije bilo pokušaja genocida, već masovnog izbeglištva iz straha od NATO bombardovanja i nasilja na zemlji. Samo 4.000 tela je pronađeno od kraja rata i pored do tada neviđenih forenzičkih pretraga, a u svom godišnjem izveštaju za 2009. ICRC je objavio spisak od 1.869 nestalih osoba za kojima se još traga, što ukupno čini oko 6.000 mrtvih, iako je zvanična brojka još uvek 11.000".

Humanitarna komedija

Stejt department je optužio Srbe za 500.000 ubistava, što još jednom otkriva sklonost ka uvećavanju zločina koje su počinile izabrane mete, tumači Edvard Herman.

"NATO bombardovanje je omogućilo siguran povratak kosovskih Albanaca, ali tek nakon što je prvo izazvalo masovni egzodus - tako da smo došli do nivoa komedije u kome se 'humanitarni' rat opravdava uspehom koji je navodno imao u rešavanju humanitarne krize koju je sam izazvao".

"Pet godina nakon kraja rata, preostalo srpsko stanovništvo je izolovano, smešteno u zaštićene enklave, bez mogućnosti da rade, idu u školu ili putuju bez oružane zaštite", zaključuje Edvard Herman.

"Kosovo je raj za kriminalce i prestonica trgovine drogom i ljudima. OVK, koja ima duge veze i prima pomoć od Al Kaide, pomogla je pobunu u Makedoniji i nastavlja da se bori za svoj cilj 'Veliku Albaniju'. Na sve to Zapad okreće glavu uz povremene opšte naznake o storiji uspeha".


preuzeto sa:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema- ... ucio-zrtve
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Пон Авг 01, 2011 2:23 am

Amerikanci traže istinu (4): Svet potpalio fitilj

Džordž Bogdanič, poznati američki pisac i publicista, savetnik kongresmena i režiser, još 2002. je objavio dokumentarni film "Jugoslavija: Rat koji je mogao da se izbegne", koji je odbrana Slobodana Miloševića predstavila u Haškom tribunalu. U filmu je prvi hrabro izneo tvrdnju da su bosanski muslimani namestili zloglasne pokolje srpskim snagama i naduvali broj žrtava kako bi pojačali međunarodnu reakciju. Učestvujući u stvaranju knjige "Masakr u Srebrenici", Bogdanič se isključivo oslanja na izjave visokih diplomata i pojedinih medija u optužbi SAD da je, želeći da opravda dalje postojanje NATO, priželjkivala rat na Balkanu. I, da ga je dobila, i to priznavanjem samostalnosti Slovenije, Hrvatske, potom i Bosne, iako se znalo kakve će teške posledice taj postupak izazvati.

SAD su, praveći se mirotvorcima, zapravo minirale tri mirovna sporazuma, navodi Bogdanič, a šta je time još trebalo da se postigne, priznao je general Čarls Bojd, tadašnji zamenik komandanta NATO za Evropu: "Amerika kaže da je njen cilj da privede rat kraju putem sporazuma, a ono što stvarno hoće je da utiče na ishod rata u korist muslimana".

Bosanski pasoš za Osamu

U trenutku priznanja, bosanska vlada u kojoj su dominirali muslimani kontrolisala je manje od 40 procenata teritorije, ističe Bogdanič.

"Štaviše, kako je priznao Džordž Keni iz Stejt departmenta 'obaveštajne agencije su bile jedinstvene u stavu da će Bosna, ako je priznamo, eksplodirati".

Sve tri strane su potpisale Lisabonski sporazum 20. marta 1992. "Ali, nakon dva dana, američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman ohrabrio je muslimanskog predsednika Bosne Aliju Izetbegovića da povuče svoj potpis. Dve nedelje kasnije izbio je rat", kaže Bogdanič.

Слика
HRABRE TVRDNJE: Džordž Bogdanič

Rodžer Koen iz "Njujork tajmsa" je primetio kasnije da je međunarodno priznavanje u datim okolnostima bilo 'onoliko blizu zločinačkog nemara, koliko to diplomatski akt može biti. Zaista, međunarodno priznanje i izbijanje rata su se desili istovremeno.

Svet je potpalio fitilj". U isto vreme, bosanske Srbe su mediji proglašavali agresorima, iako su se prvi napadi u Bosni, prema pisanju sarajevskog lista Oslobođenje, desili 26. marta 1992. kada su hrvatske snage prešle Savu i uništile srpsko selo Šijekovac kod Bosanskog Broda.

Слика
PUCNJI U MIRNU BOSNU: Sahrana Srbina Nikole Gardovića, prve žrtve u Sarajevu

"Prvo ubistvo u Sarajevu se odigralo 1. marta 1992, mesec dana pre zvaničnog početka rata, kada su musliman i Hrvat, prateći srpsku svadbenu povorku u Baščaršiji, ubili Nikolu Gardovića, mladoženjinog oca", navodi Bogdanič.

Vladajuća Stranka demokratske akcije nije dozvolila hapšenje ubica, iako su joj bile dobro poznate, ali je već 31. marta 1991. osnovala vojsku Patriotsku ligu.

U jesen 1991. nastala je druga muslimanska vojska, Zelene beretke. "I Bušova, i dolazeća Klintonova administracija prikazivale su predsednika Izetbegovića kao branioca multietničke Bosne, što je u suprotnosti sa njegovim snažno izraženim panislamističkim pogledima i delovanjem", piše Bogdanič.

"Dva puta u toku 1994. ugledna Špiglova dopisnica sa Balkana Renate Flotau je srela Osamu bin Ladena u čekaonici kancelarije bosanskog predsednika Alije Izetbegovića. Bin Laden, u to vreme stacioniran u Sudanu, dobio je pasoš od ambasade Bosne i Hercegovine u Beču, kako navodi bosanski muslimanski list "Dani".

Bin-Laden i njegov vojni komandant Ajman al Zavahiri pomagali su da se mudžahedini konstituišu kao snaga u Bosni, najviše kao specijalne snage Sedmog korpusa Bosanske armije u centralnoj Bosni".

I pored protivljenja direktora CIA Džejmsa Vulsija, Klintonova administracija je dala zeleno svetlo za povećanje isporuka oružja i personala iz islamskih režima, naročito iz Irana. Amerika je tako pribegla merama koje su kršile rezolucije UN, i rizikovala da se rat produži.

"General Filip Morijon, UN komandant u Sarajevu od septembra 1992. do jula 1993. rekao je pred Haškim tribunalom: 'Od samog izbijanja rata, cilj bosanskog predsedništva je bio da obezbedi intervenciju međunarodnih snaga u svoju korist, i to je jedan od razloga što nisu nikada bili voljni da učestvuju u pregovorima".

Uz pomoć JNA, Srbi su prva tri meseca rata osvojili značajnu teritoriju koju su imali nameru da razmene za mir. "Srbi misle da su već pobedili i hoće da završe rat," primećuje general Bojd. "Muslimani znaju da nisu, i traže način da ga nastave".

Zloupotreba broja žrtava u glavnim medijima bila je uveliko u toku i pre događaja u Srebrenici 1995, opisuje Bogdanič:

"Na primer, u toku decembra 1992, najkrvavije godine sukoba, bosanska vlada je saopštila da je broj žrtava u sukobu 17.000. Dva meseca kasnije, usred zime, kad su borbe na ovom planinskom terenu skoro prestale, bosanska vlada odjednom počinje da koristi cifru od 200.000 'ubijenih ili nestalih' koju koriste takvi reporteri kao što je Džon Berns iz "Njujork tajmsa" i Džon Pamfret iz "Vašington posta". Nakon kratkog vremena izraz 'ili nestalih' je nestao iz novih izveštaja.

Tako je broj žrtava u tvrdnjama bosanske vlade bezobrazno uvećan deset puta za dva meseca a uslužni mediji su prihvatili novi broj. Neverovatno, broj od 200.000 žrtava je ostao konstantan u sledeće dve godine rata".

Na sličan način je postupao i bosanski ministar inostranih poslova Haris Silajdžić. "Dok je bio u SAD (1992), Silajdžić se sreo sa američkim predsednikom i pojavio na više TV kanala uključujući CNN i ABC-TV, gde je govorio o 'logorima smrti', 'logorima za silovanje' i 'odrubljivanju glava deci' gde je više od 128.000 ubijeno, a 30.000, pa i 40.000 žena silovano...

Ustvari, kao što su zainteresovani novinari mogli da provere kod Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, zarobljenici koje su držali Srbi bili su u ogromnoj većini muškarci i nije ih bilo više od desetak hiljada pet meseci ranije, kada je broj zarobljenika dostigao vrhunac.

Žerom Boni je za francuski program Specijalni izaslanik izneo svoje iskustvo u pokušaju da uđe u trag pričama o silovanju: 'Dok sam bio na 50 km od Tuzle, rekli su mi, idi u dvorište tuzlanske gimnazije, tamo je 4.000 silovanih žena. Na 20 km, ovaj broj je pao na 400. Na 10 km ostalo je samo 40. Kad sam se našao na licu mesta samo četiri žene su pristale da svedoče".

Do 1993. zvanični broj žrtava silovanja je, nakon dodatnih istraga, u izveštaju UN smanjen na 2.400. U oktobru 1995. potpukovnik Džon Srej, vojni analitičar američke vojske je opisao 'produktivnu propagandnu mašineriju' koju su činile 'pi-ar firme u službi Bošnjaka, medijski stručnjaci i delovi Stejt departmenta koji su uspevali da manipulišu iluzijama zarad postizanja muslimanskih ciljeva".

Nameštene i sankcije

"Uspešni pokušaj muslimanskih snaga da bace sumnju na bosanske Srbe za inscenirane užase - što će kasnije postati poznato kao "masakr u redu za hleb" od 27. maja 1992 - značajno je uticao na razvoj događaja u sukobu jer je dao snažnu podršku usvajanju rezolucije 757 Saveta bezbednosti tri dana kasnije, kojom su uvedene međunarodne sankcije Srbiji, najvažnijem savezniku bosanskih Srba", ističe Bogdanič.

Sankcije je predložila Amerika, iako je izveštaj UN koji nosi datum 30. jun potvrdio da se "najveći deo JNA već povukao u Srbiju i Crnu Goru", kao što je zahtevala Rezolucija 752 Saveta bezbednosti.

Nasuprot tome, izveštaj UN napominje da "što se tiče povlačenja elemenata hrvatske vojske, sada u Bosni i Hercegovini, takvo povlačenje se nije dogodilo".

Predsedavajući Saveta bezbednosti, austrijski ambasador Peter Hohenfelner, dobio je izveštaj dva dana pre glasanja o sankcijama koje su predložile SAD, ali je ovaj izveštaj skrivan od članova Saveta bezbednosti sve do sat vremena nakon glasanja o uvođenju sankcija Jugoslaviji!

Islamski esesovac
Слика
Alija Izetbegović

Alija Izetbegović je regrutovao ljude za SS Handžar partiju, produženu ruku nacističke SS i njenog vođe Hajnriha Himlera, navodi Džordž Bogdanič, i kaže:

"Izetbegovićeva Islamska deklaracija koja se prvi put pojavila 1970. a štampana je 1990. na vreme za kampanju za predsedničke izbore u BiH, sadrži i sledeći tekst:

'Ne može biti mira i saživota između islamske vere i neislamskih društava i političkih institucija... Islam jasno isključuje pravo i mogućnost delovanja bilo koje tuđe ideologije na sopstvenoj teritoriji'.

Od bolnice pravili metu

Lord Dejvid Oven, pregovarač Evropske unije od 1992, napisao je da su muslimanske snage s vremena na vreme granatirale aerodrom da bi zaustavile humanitarne letove i privukle pažnju sveta na loše stanje u Sarajevu.

Oven je naveo i da su posmatrači UN primetili da su snage bosanske armije ispaljivale projektile sa lokacije Koševske bolnice, izazivajući tako odgovor srpske strane koji bi "pouzdani" reporteri svaki put opisivali kao granatiranje Koševske bolnice.


preuzeto sa:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema- ... lio-fitilj
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Пон Авг 01, 2011 2:27 am

Amerikanci traže istinu (5): Teror Nasera Orića

Veći deo sveta je prvi put čuo za Srebrenicu u martu 1993, kada ju je posetio general Filip Morijon, komandant UN u Sarajevu, bez dozvole pretpostavljenih, da bi otvorio put za humanitarni konvoj ka ovom gradu u istočnoj Bosni gde su se odigravale žestoke borbe između muslimanskih i srpskih snaga, navodi Džordž Bogdanič u knjizi "Masakr u Srebrenici". Naser Orić, komandant 28. divizije Armije BiH, primio je naređenje da ga zadrži kao taoca.

"Naser Orić je bio gospodar rata koji je ovom oblašću i njenim stanovništvom vladao pomoću terora", primetio je Morijon. "Nije sebi mogao da dozvoli da drži zarobljenike. Prema mom sećanju, nije se čak trudio ni da pronađe razlog."

Слика
JEDINI TALAC KOJI JE PREŽIVEO: General Filip Morijon sa Naserom Orićem

General Morijon je jasno razumeo da su Orićevi zločinački pohodi na srpska sela i masakri brojnih civila bili razlog što su srpske vojne snage blokirale Srebrenicu. "Nisam bio iznenađen kada su me Srbi odveli u selo blizu Bratunca da prisustvujem iznošenju tela stanovnika koja su bila bačena u jamu."

Mrtve žene u šinjelima

I Morijon i potpukovnik Tomas Karemans koji je komandovao holandskim bataljonom UN u Srebrenici pre njenog pada, povukli su jasnu vezu između ubilačkih napada Orića na civilno stanovništvo Bratunca, Skelana, Kravice, Milića i mnogih drugih gradova i sela, sa događajem iz 1995.

Sudija Haškog tribunala Patrik Robinson je pitao generala Morijona: "Vi onda kažete, generale, da je ono što se desilo 1995. direktna reakcija na ono što je Naser Orić učinio Srbima dve godine ranije?" Morijon je odgovorio: "Da. Da, Vaša visosti. Ja sam u to uveren."

Postoje mnogi dokazi da su u žestokim borbama u istočnoj Bosni i srpska i muslimanska strana činile ozbiljne zločine. Ali u građanskom ratu gde strah i osveta stvaraju plodno tle za užase, surovost Nasera Orića je postala poznata u čitavoj Bosni, navodi Bogdanič.

"Izveštaj Jugoslovenske državne komisije za ispitivanje ratnih zločina iz 1993, koji je prihvaćen kao zvaničan dokument UN, opisuje šablon napada u kojima su čitava sela spaljivana, a svi civili ubijani.

Слика
OTKRIO ISITNU O SRPSKIM ŽRTVAMA: Dr Zoran Stanković

Međunarodno priznati forenzičar, patolog Zoran Stanković, bivši direktor vojne bolnice u Beogradu i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, vršio je kompletne autopsije i napisao forenzičke izveštaje za žrtve iz brojnih sela u kojima su muslimanske trupe koje su vodili Orić i njegov zamenik Zulfo Tursunović masakrirali stanovnike.

Tipične žrtve iz opširnih izveštaja dr Stankovića su bile starije žene i muškarci, rođeni između 1915. i 1930. Fotografije koje su pratile ove izveštaje pokazuju vratove zaklane od uveta do uveta.

Neka od ovih (uglavnom ženskih) tela su fotografisana u stanju u kome su nađena, obučena u preširoke vojničke šinjele, groteskni pokušaj njihovih ubica da prikažu kako su ove starije žrtve umrle aktivno braneći svoje domove."

"Vladavina Nasera Orića podrazumevala je dobro poznavanje teritorije koju su držale njegove snage", svedočio je Morijon. "Delovalo mi je kao da izvršava politička naređenja Predsedništva" u Sarajevu.

Orića i njegovog zamenika Zulfa Tursunovića je postavila vlada Izetbegovića uprkos željama umerenog srebreničkog muslimanskog vođe Besima Ibiševića, presednika Skupštine građana, koji je pokušavao da uspokoji Srbe.

Sam Orić je priznao "Oslobođenju" da je morao da se skriva po šumama zajedno sa svojim saveznicima i da krišom nalazi hranu zato što većina muslimanskih građana nije delila shvatanje ekstremista koji će preuzeti vlast.

Od kraja 1991, međutim, Muslimanski nacionalni savet je opremao oružane pobunjenike puškama i uniformama i počeo da pregrupiše teške kriminalce da vrše dužnost paravojnih snaga, taktika koju su kasnije koristile srpske i hrvatske vođe.

Tursunović i Orić su se ušunjali u Srebrenicu u proleće 1991, navodi Džordž Bogdanič. "Napadi na Srbe su gotovo odmah počeli. Šestog maja, obližnja srpska sela Gniona i Blječeva su spaljena i opljačkana. Sledećeg dana sedmoro Srba koji su pokušali da pobegnu iz Srebrenice su bili napadnuti iz zasede i ubijeni. Osmog maja ubijen je i sudija Goran Zekić, predsednik srpske stranke SDS i poslanik u bosanskoj skupštini, što je izazvalo masovni beg preostalih 1.500 Srba u Srebrenici.

U tom trenutku, dan nije prošao bez napada sa paljenjem sela i gradova kao što su Sikirići, Konjević Polje, Glogova, Zalužje, Fakovići, Kaludra, Loznica, Agoni, Brežani, Krnica, Zagoni, Želazije, Orliće, Ještica, Biljaka, Crni Vrh, Milići, Kamenica, Bjelovac, Kravica, Skelani i Zabokvica...

Masakr nad Srbima u Kravici, koji je tipičan za ove napade, postao je poznat samo po tome što se desio na pravoslavni Božić, 7. januara 1993. Ukupni broj ubijenih je nepoznat, ali je Stanković pregledao 48 tela ljudi koji su ubijeni na svoj najvažniji praznik."

Prema novinarki Džoan Filips, do kraja marta 1993, 1.200 Srba je ubijeno, a 3.000 povređeno dodajući da "danas skoro da više nema Srba u srebreničkoj opštini.

Od 9.300 Srba koji su tu nekad živeli, ostalo je manje od 900. Od 11.500 koji su nekad živeli u opštini Bratunac, više od 6.000 je pobeglo.

U opštini Srebrenica ostalo je samo tri sela, a oko 26 sela je uništeno; u opštini Bratunac, oko 24 sela je sravnjeno sa zemljom. Poslednja velika srpska sela u okolini Bratunca i Skelana su napadnuta i uništena 7. januara 1993."

Dok je američki Stejt department izbacivao saopštenja za medije i brifinge, navodeći muslimanske izveštaje o srpskim zločinima, vladavina terora Nasera Orića se uopšte nije pojavljivala na konferencijama za štampu i u izveštajima o ljudskim pravima.

Na sličan način, Medlin Olbrajt, u to vreme američki ambasador u UN, od 1993. pa sve do kraja rata u Bosni, stalno je podržavala rezolucije i izveštaje koji su kritikovali srpske zločine, ali je koristila pravo veta kada je trebalo osuditi muslimanske zločine, kako navode predstavnik Velike Britanije ser Dejvid Heni i ruski, Jurij Voroncov.

"Najveći hitovi"

Orić je razumeo da može nekažnjeno delovati, s obzirom na nekritičku podršku koju su SAD pružale vladi Alije Izetbegovića. Čak je snimao neke od svojih zločina, uključujući odrubljene srpske glave, i ove snimke je pokazao Džonu Pamfretu iz "Vašington posta" i Bilu Šileru iz "Toronto stara". Šiler piše da je Orić bio "najkrvožedniji ratnik koji je hodao bojnim poljem" a onda opisuje svoju posetu kući ovog gospodara rata u januaru 1994:

- U hladnoj, snežnoj noći, sedeo sam u njegovoj sobi i gledao video verziju onoga što bi se moglo nazvati "Najveći hitovi Nasera Orića". Bilo je kuća u plamenu, leševa, odrubljenih glava, ljudi koji su bežali...Smeškao se sve vreme, diveći se svom delu.

"Zaskočili smo ih iz zasede", rekao je. Sledeća sekvenca je pokazivala tela ubijenih eksplozivom: "Ove smo lansirali na mesec", hvalio se. Kada se pojavio avetinjski prazan grad sa tragovima projektila po kućama, ali bez vidljivih leševa, požurio je da najavi: "Ovde smo ubili 114 Srba." Kasnije je bilo slavlja, sa pevačima koji su mu nesigurnim glasovima pevali hvalospeve - svedočio je novinar Bil Šiler.

Iz zatvora u komandu

Rođen u Potočarima blizu Srebrenice, Naser Orić je radio u Beogradu kao policajac i dve godine kao lična zaštita srpskog predsednika Slobodana Miloševića, ali je bio otpušten 1991. zbog krađe i vratio se u Bosnu.

Njegov zamenik Zulfo Tursunović je u zatvoru u Zenici izvršavao 15-godišnju kaznu za ubistvo troje muslimana 1986. kada ga je oslobodio Alija Izetbegović 1991. i postavio za glavnog komandanta u Srebrenici.

Zločini bez kazne

Uprkos brojnim i detaljnim dokazima o zločinima Nasera Orića, Zulfa Tursunovića i drugih komandanata 28. divizije, Haški tribunal nije Orića optužio sve do 2003, a i tada samo po relativno beznačajnim tačkama optužbe vezanim za nekoliko ubistava, surovo postupanje sa zarobljenicima, uništavanje imovine i, pre svega, za to što nije uspeo da obuzda vojnike pod svojom komandom, napominje Džordž Bogdanič.


preuzeto sa:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema- ... sera-Orica
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Srebrenica 1995

Порукаод talican » Нед Авг 21, 2011 12:27 pm

Amerikanci traže istinu (6): Zlikovcima ni dana kazne

Слика

Knjiga američkih autora "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika" tumači zašto je zvanična verzija o najprotivrečnijem događaju u ratnoj Bosni puna laži i tajni.

Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva zapadno od Drine od strane Nasera Orića nije kvalifikovan kao zločin protiv čovečnosti, odslikava političke ciljeve sponzora Haškog tribunala, pre svega američkog ambasadora Madlen Olbrajt koja je organizovala postavljenja glavnih tužilaca i ključnih figura vezanih za Tribunal, piše Džordž Bogdanič u knjizi "Masakr u Srebrenici".

Egipćanin Šerif Basiuni, vođa ekspertske komisije UN i predavač islamskog prava u Čikagu, nije ni pomenuo Orićeve ubilačke napade na okolnu populaciju u završnom izveštaju ekspertske komisije iako je na raspolaganju imao forenzičke dokaze iz obimnih izveštaja beogradskog patologa dr Zorana Stankovića.

Nasuprot tome, odluka da se za genocid optuže lider bosanskih Srba Radovan Karadžić i general Ratko Mladić za događaje u Bosni iz 1992. doneta je manje od dve nedelje nakon što su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu, i poslužila je za diplomatsku izolaciju bosanskih Srba".



Karadžićev predlog

Pošto su SAD i druge stalne članice Saveta bezbednosti imale pravo veta, rad Tribunala je bio inherentno politički, pa su čak i najbesramniji zločini muslimanskih jedinica imali nizak prioritet, kaže Bogdanič.

On objašnjava: "Orićevo uništavanje srpskih sela je stvorilo dva velika problema za njegove trupe u 1993. Srebrenica je, što se hrane tiče, zavisila od opljačkanih srpskih sela, a ti izvori su uništeni. U međuvremenu, Srbi koji su preživeli masakre duž muslimanskih linija snabdevanja su dali sve od sebe da blokiraju konvoje međunarodne pomoći. Muslimanske izbeglice su se žalile da je hrana uvek dospevala do Orića koji je organizovao unosnu crnu berzu. Međunarodni zvaničnici su ohrabrivali izbeglice da izaberu svog čoveka koji bi organizovao distribuciju hrane, ali je on ubijen dan nakon što je izabran. Drugi Orićev problem je nastao kada su bosanski Srbi, nakon masakra u Kravicama na pravoslavni Božić 1993, formirali Drinski korpus za zaštitu preživelih srpskih stanovnika i za uništenje Orićevih snaga. Posle poraza kod Cerske i Konjević Polja Orić je bio potisnut nazad u Srebrenicu. 'Da nije bilo zalaganja trupa UN', pisao je Džon Pamfret u Vašington postu, 'Orić bi bio mrtav, zarobljen, ili bi živeo po šumama'. Umesto toga, gospodar rata je sada mogao da koristi kao štit srebreničke civile koji su zavisili od njega. Oriću je omogućeno da ostane u Srebrenici zato što je, kako kaže lord Oven, 'Savet bezbednosti doneo kobnu odluku da Srebrenica i okolina budu smatrane za zaštićenu zonu, oslobođenu oružanih napada a da pri tom nije izvršena ni demilitarizacija niti su određene granice ove zone'. On dodaje: "Osnovna greška koncepta 'zaštićenih zona' prema mišljenju snaga UN bila je u tome što je muslimanima dozvoljeno da izbegnu razoružavanje, što je čitav koncept učinilo nebezbednim"...

"Petog februara 1994, smrtonosno granatiranje pijace Markale u Sarajevu, kada je ubijeno 49 ljudi, a ranjeno 200, omogućilo je Americi da izvrši pritisak na UN da prihvate sistem zamki po kome bi svaki napad Srba na zaštićene zone mogao da izazove vazdušne udare protiv njih", nastavlja Bogdanič.

"Stejt department i američki ambasador Medlin Olbrajt brzo su osudili Srbe za eksploziju, a muslimanska strana je pokušala da prekine pregovore... Sedmog februara 1994, komandant Unprofora Fransis Brikmon je izvestio šefa civilne misije UN Jasuši Akašija, da 'bosanska armija u Sarajevu svakodnevno provocira Srbe. Od sredine decembra, bosanska armija je pošla korak dalje koristeći tešku artiljeriju protiv srpskih predgrađa Sarajeva'. Vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić je predložio bosanskom predsedniku Aliji Izetbegoviću zamenu Vogošće, predgrađa Sarajeva koje su držali Srbi, za Srebrenicu. Na kraju su posrednici prihvatili ovu ideju, ali je, kako navodi Bogdanič, problem za Izetbegovića je bio u tome što nije mogao javno da prizna ove ideje da ne bi izgubio podršku tvrde linije koja ga je dovela na vlast.

"U intervjuu iz 1998. sa novinarom muslimanske publikacije Dani, Hakija Meholjić, saradnik Nasera Orića i bivši šef srebreničke policije, seća se da je na Bošnjačkoj konferenciji u Sarajevu 1993. Izetbegović rekao da je sa predsednikom Klintonom razmatrao različite scenarije za Srebrenicu", piše Bogdanič i prenosi razgovor: Meholjić: Primio nas je predsednik Izetbegović i odmah posle dobrodošlice nas upitao: "Šta mislite o razmeni Srebrenice za Vogošću?" Nastala je tišina, a onda sam ja rekao: "Gospodine predsedniče, ako je to gotova stvar, onda nije trebalo da nas pozivate ovde jer treba da se vratimo i suočimo se sa narodom i lično prihvatimo težinu takve odluke". Novinar: "Dakle odbili ste Izetbegovićevu odluku?" Meholjić: "Odbili smo je bez diskusije. Onda je on rekao: 'Znate, Klinton mi je u aprilu 1993. ponudio da četničke snage uđu u Srebrenicu, pobiju 5.000 muslimana a zatim da usledi vojna intervencija".

Meholjić je i kasnije dao intervju o ovoj zapanjujućoj Izetbegovićevoj izjavi za jedan holandski dokumentarac koji je prikazan kao dokaz pred Haškim tribunalom. Prema ovom dokumentarnom filmu predsednika Izetbegovića su ispitivali islednici UN o ovim navodnim izjavama. On je porekao da ih je dao i izjavio da je prihvatio mišljenje delegacije o razmeni teritorija. Američki izaslanik Robert Frejžer je radio na diplomatskom rešenju kojim bi se izvršila razmena Srebrenice, Žepe i Goražda za predgrađa Sarajeva koja su držali Srbi.

"Ali je ista ona čvrsta američka struja koja je organizovala ilegalno snabdevanje muslimana oružjem, uspela da uništi Frejžerovu diplomatsku inicijativu u proleće 1995", piše Bogdanič.

"Efekat pritiska koji su vršili američki pregovarači postao je očigledan za upućene posmatrače kada se vojska bosanskih Srba povukla iz gradova zapadne Bosne kao što su Bosansko Grahovo i Glamoč, ostavljajući srpsko stanovništvo zapadne Bosne na milost i nemilost hrvatskim i muslimanskim napadima. Ova mesta su uskoro postala oblasti za pripremu "Operacije Oluja", hrvatskog napada na susednu Hrvatsku Krajinu i kasnije zajedničke hrvatsko-muslimanske kampanje proterivanja srpske populacije iz oblasti Bosanske Krajine. U isto vreme, mesec dana pre nego što će Srbi osvojiti Srebrenicu, bosanska vlada je naglo povukla 18 svojih visokih komandanata iz Srebrenice..." Potom je Glavni štab bosanske vojske naredio je 28. diviziji da izvrši seriju napada kojima bi uvukli Srbe u sukob.

Scenarijo za izdaju

Kako je svedočio general Sefer Halilović: "Tih dana je bilo mnogo naređenja za sabotažu iz zaštićenih oblasti". To je uključivalo i vojno besmislene napade na strateški nevažno obližnje selo Višnjicu. Konačna operacija je bio napad na jedinice armije bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, samo nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli skoro nebranjeni grad.

Ibran Mustafić, vođa muslimanske partije SDA u Srebrenici, koji se sukobio sa Naserom Orićem i bio teško ranjen u dva pokušaja ubistva rekao je za Slobodnu Bosnu: "Scenario za izdaju Srebrenice bio je pažljivo pripreman. Nažalost, bosansko predsedništvo i komanda armije su bili uključeni u to... da sam dobio naredbu da napadnem srpsku vojsku iz demilitarizovane zone, bez razmišljanja bih odbio da izvršim to naređenje i tražio bih od onog ko je izdao naređenje da dovede svoju porodicu u Srebrenicu pa bih mu dao pušku da organizuje napade iz demilitarizovane zone. Znao sam da takvi besramni, proračunati potezi vode moj narod u katastrofu. Naređenje je došlo iz Sarajeva i Kaknja".

Britanski potpukovnik Džim Bakster, pomoćnik komandanta Unprofora Ruperta Smita, rekao je Timu Ripliju: "Oni (bosanska vlada) su znali šta se događa u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je vredelo žrtvovati je".

Namerno povlačenje

Da je bosanska vlada odlučila da brani Srebrenicu, 5.500 naoružanih boraca bi bilo više nego dovoljno da odbije 200 vojnika bosanskih Srba sa četiri tenka, kojima je bilo omogućeno da zauzmu grad 11. jula, tvrdi se u knjizi "Masakr u Srebrenici".

Prema britanskom vojnom analitičaru Timu Ripliju, holandske trupe su kasnije "videle bosanske trupe kako napuštaju Srebrenicu prolazeći pored njihovih osmatračkih punktova, noseći potpuno novo protivtenkovsko naoružanje još uvek neraspakovano". Ovaj i drugi slučni izveštaji podstakli su sumnjičavost oficira UN i stranih izveštača.

preuzeto sa: http://srpskaplatforma.com/index.php?op ... 8&lang=lat
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на ТАКТИКЕ - Дневна политика

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта