Побратимство и кумство

Индивидуална духовност: Срби православни, Срби католици, Срби мухамеданци, Срби атеисти, Срби других вероисповести, Велики верници, Мали верници, Средњи верници, Неверници, Верска убеђења и осећања, Атеистичка убеђења и осећања, Верска толеранција

Побратимство и кумство

Порукаод talican » Суб Јун 11, 2011 12:38 pm

Побратимство

Побратимство је врло стари обичај. Код Срба побратимство је било у пракси већ од Средњег века. Најстарији називи за ову врсту сродства код нас су били "по-брат" и "посестра". Из њих су постали каснији облици — побратим и посестрима.
Побратимство, као и кумство, сматра се вештачким сродством. За обе врсте сродства постоји назив "пријатељство по заклетви". Обоје стоје под заштитом Св. Јована. To се види из формуле приликом крвног умира: "Прими, куме, (или побратиме) Бога и Св. Јована". О томе сведочи и један докуменат из 13. века: једна дубровачка властелина, из породице Бусињоло, отишла је српској краљици Јелени и с њом се побратимила "по Св. Јовану" — 1285 године.
Под реч "побратим" Вук Караџић даје, у своме Рјечниkу, следеће објашњење: "У нашим старијим требницима (Србуљама) има особита молитва која се чита када се с ким. побратими. Срби у Црној Гори се још братиме у цркви, нешто им поп чита, и најпослије, љубе крст. У Србији пак побратими постану на разне начине:
1. кад ко у сну, у каквој невољу, рече коме: "да си ми по Богу брат";
2. кад ко побратими кога у каквој невољи (на јави);
3. кад ко побратими кога у цркви, и то највише чине жене и дјевојке;
4. кад се разболи жена или дјевојка, онда изабере каквог момка, и оде с њим каквом манастиру или цркви каквој, те јој онде метне крст (чини ми се на главу), па веже каквом марамом, и поп јој, или калуђер очита молитву; потом, ако она оздрави, онда онога момка зове братом а он њу сестром.
После ових речи Вук додаје у загради: "мени се чини да је ово бугарски обичај.
Вук је погрешио као и много пута.
Тај обичај постоји и данас код Срба.

У Црној Гори биле су познате три врсте побратимства:
Мало, по невољи и причесно.
Мало побратимство обављало се обостраним трократним целивом у образ, после чега се побратими часте и дарују. Из малог прелази се у причесно побратимство. To бива ако се у малом побратимству још више сроде и међусобно пазе, па зажеле да још у тврђој љубави живе.
Побратимство по невољи бива онда када се Србин нађе на муци, па кликује неког у помоћ: "Помози ми, тако ти Бога и Св. Јована, узимам те за Богом брата". И кад понуђени ову заклетву прихвати, настаје трократни целив и побратимство ступа на снагу.

Оно се закључује у изузетним приликама. Например: кад Србин у Црној Гори наиђе на човека који му се нарочито свиди по душевним особинама, а уз то живе у слози, братској љубави и узајамном помагању, онда тај изјави жељу да буду причесни побратими. Ако то други прихвати, онда зову попа и иду у цркву, да им очита молитву. Поп обојици пребаци епитрахиљ преко главе, очита прописну молитву и затим додаје путир с вином из којег обојица сркну три пут вино и заложе мало хлеба. После тога целивају крст, јеванђеље, иконе и један другог у образ. Тада одлазе на гозбу у кућу онога који је побратимство понуди. На растанку тај дарује побратима кошуљом, марамом или шареним чарапама а, ако је богатији, пушком, ножем или неким вредним предметом. Причесни побратими пазе се до смрти као два рођена брата. Ова врста побратимства највише се цени у народу, с нагласком: "Они су на крст побратими", или побратими су "на крст и јеванђеље."

Црногорци су склапали побратимства и са угледним пограничним муслиманима. Али, то се побратимство обављало само путем трократног целива у образ. Оно је склапано без нарочитог церемонијала и без уобичајених молитава. По Тихомиру Ђорђевићу "некога је довољно назвати побратимом па да се за таквог сматра, као да је обичај братимљења у потпуности извршен."
У Његошевом Огледалу српском постоји више сведочанстава о побратимствима између припадника две вере. Примери: Перовић Батрић, лице из "Горског вијенца", био је побратим са Османом Ћоровићем, који га је "на вјеру и побратимство" домамио и погубио. Побратими су такође Рушевић Рамо и Сефер Пипер, па Бабић Иван из Пјешиваца и Хаџи Ђуро из Никшића, Никчевић Перо и Мехмед Мустафагић. Свакако, ова побратимства између иновераца, нису могла бити обављана у цркви, нити помоћу крста. Иначе, то би била увреда за муслимане. Вероватно да се сам обред вршио уз заклетву, а можда и помоћу измене крви. Таквих побратимстава било је у Србији. Фочић Мехмед-ага саветује дахијама — "с кнезовима ви се побратите" ("Буна на дахије"), што сведочи да је таквих случајева било. Иначе, Филип Вишњић то, свакако, не би поменуо.
Војвода Марко Миљанов приповеда како је Петар Бошковић, чувени јунак из Бјелопавлића, на превару ухваћен од спушких Турака и затворен у Подгорици. Кад је вешто побегао из тамнице, ускочио је у кућу свога побратима, Елезе Носкића, у старој вароши, код Рибнице. Елез се није затекао нод куће, већ две његове жене (буле) и мајка. Оне затворе врата пред гониоцима, а Петру принесу брзо пушку и фишеке да се брани од турске потере. У неко доба ноћи, кад су Турци оступили са неколино погинулих и рањених, жене Елезове изведу Петра по мраку из своје куће и испрате до Мораче, коју Петар срећно преплива и здраво дома утече.
Војвода уз овај случај додаје и своје објашњење: "Побратимство је у оно вријеме доста услуге у ови бесудни крај учињело. Братимили су се добри људи. Побратимство се у то вријеме много цијенило, и људе зближавало.
За време ратовања између Црногораца и Турака био је овакав обичај: "Ако се Турчин обрати Србину у Црној Гори приликом заробљавања речима: "Предајем ти живот", овај би то прихватио и тада постаје обавезан да заробљеника чува од осталих (Срба) да га не посеку у његовим рукама. Дотични Црногорац, који је скапулао (спасио) на тај начин живот Турчину, остао је с њим добар пријатељ, тј. побратим. To је значило да од тога часа један другога сматрају сродницима, члановима уже породице — браћом". Из досадашњих излагања јасно се види да се побратимство склапало из различних побуда, најчешће душевних особина. Ипак, нису ретки случајеви кад то чине из других разлога: у нужди, због болести (кад се ради о посестрими) и нарочито приликом крвног умира. Примера за то имамо у Црној Гори, Боки и Паштровићима. Да би се измирила два завађена братства или племена — "да се прекине даље проливање крви" — морало се извршити 12 кумстава и 24 побратимства (48 људи са обе завађене стране). Треба напоменути да се побратимство није увек обављало у цркви. Оно се склапало понекад код куће, на гробуљ, на ратишту, или канвом другом пригодом. Познат ми је случај где су два војника за време маневрисања престигли све остале и стигли на одређену мету у исти час. На предлог команданта, ова се двојица пољубе и побратиме на лицу
места.
Побратимство се најчешће склапало између одраслих, али има случајева да се и деца побратиме. Такво побратимство обављлао се код куће, на прост начин. Деца узму две чаше вина, сваки у своју чашу кане кап крви из једног прста руке, затим промене чаше и испију вино. Такво побратимство остаје у важности и у старијим годинама. Има случајева кад је побратимство важило само привремено, за време трајања преговора између два племена. Например: побратимство између десет Озринића и десет никшићких Турака важило је само док су трајали преговори о откупу робља (Горсни вијенац ст. 337—420); или ради слободног доласка на преговоре (ст. 338—339). Ипак, састанак о коме је реч није прошао без проливања крви (ст. 416—419).
На неким местима (као например у Неготину и Ршави), "на дружичало" (други понедељак по Васкрсу) скупе се момчад и девојке после подне на једно место, па играју, "дружичају се" - понајвише мушко с мушким, а женско са женским, тј. оплету венце од врбових младица, па се кроз њих пољубе и мењају ускршња шарена и црвена јаја. Затим измењују венце, метнувши их једно другом на главу, и закуну се да ће бити: мушкарци-побратими, а женскиње-друге до истог доба следеће године. Такви се побратими и друге затим пазе сву ону годину као браћа и сестре и у разним играма и у разним озбиљним приликама помажу једно другоме. Кад опет дође "дружичало", онда неки обнове, а неки оставе.

Вештачко сродство јаче него крвно

Већ смо поменули да се побратимство и кумство називају вештачним сродством за разлику од крвног. У народу, нарочито међу горштацима, никада се не дешава прељуба између побратима и посестрима, мада има случајева родооскрвњења. У вези с тим Тих. Ђорђевић констатује: "Помени прекршавања вештачких сродстава врло су ретки у нашем народу. Примере узимања (женидбе) вештачких сродника нигде у нашој литератури нисам нашао. Такви су примери немогући, јер је вештачко сродство јаче него крвно и ни у којем случају не сме се кршити. Прељубе пак међу вештачким сродницима, и ако се помињу, увек су схваћене као тежак грех, чак и кад су само помисао."
Исто тврди и немачки историчар Ранке: "Тешко оном ко би ишао за тим да заведе своју посестриму, или да се сличном везом, кумством, послужи у непоштене сврхе.
Народне песме придају вештачком сродству — кумству и побратимству, превасходни значај. Заклетве побратимством то најбоље потврђују: "Прими, побратиме, Бога и Св. Јована; Три пут сам га Богом братимио; Братимим те Богом истинијем; Разгубало га побратимство", итд.
У народној песми — "Побратим и посестрима" — опеван је случај девојке која је побратила Јову Чобанина, и он примио побратимство. Кад је Јова сагледао касније девојчину лепоту, зажалио је што је није узео за жену, него је примио за посестриму. За саму ту помисао Бог га страшно кажњава: умили му змија у недра да ту лето летује, a у појас зиму зимује. По једној другој песми, човеку који је пољубио своју посестриму, досуђена је казна — "да му горе усне у паклу."
Побратимство је јача веза и од саме љубави према лепој жени. У једној песми двојица побратима заљубљују се у лепу Туркињу, али да се не би закрвили око ње, убијају је ножевима истовремено. За побратима се жртвује чак и живот. Народна песма често помиње такве примере: Лакић Хусејин јамчи својом главом за свога побратима — "Од Хорвата Мата" и, доследно заклетви, губи живот.
Према одлуци Св. Арх. Сабора, у цркви се више неће вршити, односно благосиљати чин побратимства. Таква одлука донета је, вероватно, из предострожности да се црквени обред не злоупотреби, у времену опште моралне посрнулости, која је захватила цео свет па и наш народ.

Извори:
1. Јиричек—Радоњић: Историја Срба, 2, стр. 280—81;
2. Караџић Вук: Рјечник, стр. 512;
3. Медаковић Милорад: Живот и обичаји Црногораца, стр. 73—74;
4. Ђорђевић Тих.: Прилози проучавању нар. поезије, св. 4, 1937,стр. 58;
5. П. П. Његош: Огледало српско;

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Побратимство и кумство

Порукаод talican » Нед Јун 12, 2011 12:45 am

Aleksandar Karađorđević,sin kneza Pavla, boravio ovih dana na Pešteru kod familije Kučević
Učvršćeno staro kumstvo

Iako je posle Drugog svetskog rata prijateljstvo dinastije i pešterskih muslimana preživelo najteži period, Kučevići su po tavanima ili zakopane u zemlju uspeli da sačuvaju neke od poklona koje su dobili od kumova

Princ Aleksandar Karađorđević (82), sin kneza Pavla i brat princeze Jelisavete Karađorđević, učvrstio je ovih dana na Pešteru, u selu Žabren koje je pod ovim imenom upisano još 1585. godine, staro kumstvo koje između kraljevske porodice i familije Kučevića u ovom selu traje vekovima. Princ je na Pešteru, u gostima, kao što kumu i priliči, i kao što je u ovom kraju običaj, ostao dva dana, a posetio je i Petrovo polje na visoravni, odakle, po predanju, potiče loza Karađorđevića i odakle se otac Đorđa Petrovića Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka, odselio zbog straha od krvne osvete. Starom kumu Sulejmanu Kučeviću princ je na poklon doneo - ručni sat sa ugraviranom posvetom. Princ je, takođe, posetio i džamiju i crkvu u Sjenici, a srdačno je dočekan i u srpskom selu Štavalj na Pešterskoj visoravni.

- O kumovima muslimanima sa Peštera sa kojima smo se posećivali i poštovali dok nismo otišli iz zemlje, pričao mi je otac Pavle. Srećan sam što sam među kumovima, oduševljen sam gostoprimstvom i dočekom, a dočekan sam kako se kumovi dočekuju. Moj san se ostvario. Doći ću ponovo, a doći će i moji potomci, moji sinovi i ćerka, da se upoznaju sa kumovima i oni će nastaviti da čuvaju ovo kumstvo - rekao je vidno uzbuđen princ Aleksandar, posle susreta sa kumovima Kučevićima u Žabrenu.
Priča o kumstvu Kučevića i Karađorđevića odavno je u ovom kraju čuvena. I Sulejman Kučević (86), glava familije, nije krio radost zbog ponovnog boravka jednog Karađorđevića, kuma, princa Aleksandra u domu Kučevića na Pešteru.

- Naše kumstvo bilo je najtvrđe za vreme kralja Aleksandra kada smo se posećivali i posebno poštovali. Moj deda Halil, sa viđenijim članovima porodice, sećam se, putovao je na svadbu Aleksandra i Marije, nosili su specijalni ćilim, dar kralju i kraljici i još zlatoroge ovnove sa Peštera - preneo je princu-kumu uspomene na staro kumstvo stari Sulejman. On je, kaže, upoznao pokojnog princa Tomislava u Beogradu, a želja mu je i da upozna prestolonaslednika Aleksandra i njegovu porodicu.

Na Pešteru, inače, među brojnim bošnjačkim porodicama izuzetno se i dan-danas cene i pominju Karađorđevići, posebno kralj Aleksandar zbog njihovog odnosa prema muslimanima.

- Muslimani u vojsci, u vreme kralja Aleksandra, imali su odvojen kazan bez svinjetine, mogli su da idu u džamiju, a medresa u Skoplju nosila je ime kralja Aleksandra - seća se stari Sulejman.

Iako je posle Drugog svetskog rata kumstvo Kučevića i Karađorđevića preživelo najteži period, Kučevići su po tavanima ili zakopane u zemlju uspeli da sačuvaju neke od poklona koje su dobili od kumova i koji se sa posebnim uvažavanjem i dalje čuvaju u domu ove porodice na Pešterskoj visoravni.


VOŽDOVI PRECI BILI U ŽABRENU

- Vrlo je jako predanje o boravku Voždovih predaka u selu Beranu, ispod Đurđevih Stupova, kao i mestu Kralji, gde se s njima svojata vasojevićko bratstvo Đurišića. Iz Kralja su se sklonili u Gusinje, a odatle su pobegli u Bihor. Najpre u selo Crnču, pa u Godušu, u kojoj i danas pokazuju mesto zvano Kućišta, za koje drže da je tu živeo predak Karađorđev. Postoje potvrde i da su Voždovi preci bili u selu Dragovoljići kod Nikšića, kao i u selu Mačetovo kod Prizrena (tačnije: Mačetovo, kod Muštišta) i Bugariću na srednjem Ibru, a sveže je i sećanje na njihovo prebivanje, uoči odlaska u Šumadiju, u selima Žabren i Petropolje na Sjeničko-pešterskoj visoravni " zapisao je Mile Nedeljković u svom radu o korenima Karađorđevića.


Sreda 22. 11. 2006.
Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Побратимство и кумство

Порукаод talican » Пон Јун 27, 2011 3:53 am

Слика
Слика
Зора (1896.) Годиште 1, Број 04-05
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Побратимство и кумство

Порукаод talican » Нед Авг 14, 2011 8:11 am

О ПОШТОВАЊУ КУМА КОД СРБА

Кум се обавезно узимао из другог села и то што даљег, а никако из близине да се кумови не би често посећивали и да не би тиме дошло случајно до неког замерања. Кум се позивао само кад је требало да се дете крсти, младенци венчају и у изузетним и почасним догађајима породице. Њему се ишло са колачима, флашом ракије или вина и са скромним поклоном, наспрам статуса породице. Кум није био у обавези да даје поклоне већ је он само доносио благослов породици, детету на крштењу или младенцима на венчању. Ако сам кум жели нешто лично да поклони детету на крштењу или неком другом приликом то се прихватало као дар са великом захвалношћу.
Моја мајка и бака су дочекивале кума овако. Знајући да ће кум тај дан доћи, oд јутра би стално извиривале на пут када ће он да стигне. Чим би га угледале истрчавале су што даље испред куће на пут да му укажу част и пажњу и покажу радост због његовог доласка. Клекле би пред кума, пољубиле би му скут капута, руку и образ, са речима: „Помаже Бог куме, добро нам дошао, љубим ти руку, благослови моју кућу, укућане и мене!“ Кум је отпоздрављао: „Бог Вам помогао, Бог да Вас благослови!“ Тада би се кум уводио у кућу и сви би му прилазили редом по старешинству за благослов и то отац (ако је најстарији), па сви остали по реду. Кум седа обавезно увек у чело стола и пред њега се износи најбоље јело и пиће. После обављеног крштења или венчања у цркви, долази се кући, кум и гости ручају, па се кум доцније испраћа са поклонима.
Када би се дете родило, одмах се ишло куму да детету да име, па се то име уписивало у црквене књиге. Са кумом се није смела вршити позајмица у новцу или било чему другом, да не би дошло до замерања. Кум се није смео наљутити нити се смело са њим свађати. Такође, није била дозвољена женидба и удаја из породице кума и из његове лозе сродника а за све се распитивало и водило се рачуна. Из села одакле је кум, није се ишла девојка просити, да случајно не би била из кумовске породице. Није се смело самовољно узимати друго кумовство све док кумови имају наследнике. Ако кумови немају наследнике, онда кум за живота говори коме кумство оставља именујући кога он хоће. То може бити неко из уже фамилије или неко кога он препоручи из другог села. У случају да кум сам каже да не може више одржавати кумство због болести или старости и одобри да се нађе други кум, онда се има пажљиво бирати. Али опет се строго водило рачуна да и будућа колена знају да се та фамилија мора поштовати као старо кумство и из њихових породица се није смело удавати и женити.
Увек се водило рачуна да кум буде из проверене и побожне породице, као и да то буде честит човек. Не може се кумовати узајамно; ви некоме, а он вама да враћа, већ кум који вама кумује, он налази себи друге за кумове. У случају да вам се кум нађе у било каквој невољи или муци, дужни сте му помоћи, обићи га у болести и утешити. То је дужност и обавеза. А све је то у циљу очувања кумства са колена на колено и да би кућа и деца имали прави благослов, срећу и напредак.
Данас видимо да млади узимају другове за кумове а често су то неморални и непобожни људи, па као другови често се и замере, па се деца рађају без благослова, бивају болесна и несрећна у животу. Нажалост млади мисле да су најпаметнији, па кумства сами мењају и узимају за кумове своје другове а стара кумства од којих би имали прави и пун благослов занемарују и запостављају. Ту грешку после никако не могу да исправе, ма шта покушавали, јер су прво и основно прескочили, благослов свога кума. Многи после не могу ни да схвате зашто им се невоље дешавају, а то је зато што на самоме почетку живота нису понели прави благослов својих кумова. Преко кумова човеку долази у кућу благослов и напредак. Бог па кум, родитељ па свештеник, то је била светиња и од тога нам је зависи благослов у животу.

Старац Гаврило, многострадални (+1999)

Записала: монахиња Макрина (Мајсторовић)

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Побратимство и кумство

Порукаод Aнa » Уто Феб 09, 2016 8:19 pm

Zašto se kumstvo ne odbija?

Autor: Jelena Stokić, mondo.rs

Zašto je kum = Bog, zašto je institucija kumstva u Srbiji jača i od zakona, ali i zašto ga ne treba odbiti pročitajte u našem tekstu.




Nema onog ko nije čuo za izreku “kum nije dugme” jer u našem narodu od davnina kum je ravan svetinji, gotovo član porodice. Danas se, čini se, to malo izvitoperilo pa se i kao mnogi drugi običaji, i kumstvo gleda kroz materijalnu prizmu.

Ni venčanje ni krštenje ne može se obaviti bez kuma, a poslednjih godina dosta je onih koji kuma biraju po “dubini džepa”, posebno kada je reč o venčanjima - od kuma se očekuje veliki poklon, odnosno podebela koverta. Nije retkost ni da se pozajmi i novac jer, bože moj, “Kum nije dugme.”

Ipak, u većini slučajeva za venčanog, ali i krštenog kuma uzima se najbolji prijatelj ili prijateljica jer prva asocijacija i jeste - prijatelj za ceo život, onaj koji vas nikada neće izdati i biće uvek uz vas.

Kumovi se gledaju skoro kao članovi porodice, pa tako zauzimaju posebno mesto za stolom na svakoj slavi, na svadbi je kum najvažnija osoba, na krštenju takođe.

Ima i slučajeva, doduše retkih, kada se kum sreće samo na venčanju. To se danas odnosi uglavnom na ona stara kumstva kada stariji u porodici insistiraju da kum bude neko od mlađeg naraštaja iz porodice koja je decenijama unazad kumovala. Budući kumovi se čak i ne poznaju, pa se sve nekako završi posle ceremonije venčanja, sati prejedanja i veselja.

Zašto se kumstvo ne odbija?

Možda je u tim odlukama presudno ono čuveno koje i danas čujemo “Kumstvo se ne odbija.” Verovanja kažu da se bezrazložno odbijanje kumovanja smatra za greh.

Jedno od njih glasi da ako odbijete da budete kum na venčanju, kroz život će vas pratitti nesreća i nikada nećete pronaći svoju srodnu dušu, jer ste odbili da pred Bogom i ljudima svedočite o braku dvoje ljudi.


KUM KAO BOG

Kumstvo je posebno važno na našim Južno-slovenskim prostorima. Kum se ceni i poštuje više od svega - od Srema, gde se kaže: "Kum pa Bog", Kosova: "Što je Bog na nebu, kum je na zemlji!", pa do istočne i jugoistočne Srbije gde se "Kum poštuje najviše na svetu. Bog pa kum!"

Drugo narodno verovanje, jeste da čovek koji odbije da kumuje na krštenju deteta nikada neće imati “poroda”.

Prema srpskom mitološkom rečniku u selu Ribnici rod Jevtovići napustio je staro kumstvo jer su kumovi daleko živeli. Zato su ih stari kumovi prokleli da ih nikada ne može biti više od dve kuće.

Ranije se smatralo se da je srećno kumstvo dugotrajno i da se napušta samo u izuzetnim prilikama - zbog nemanja dece ili njihovog ranog umiranja, ali i onda kada su kumovi prostorno veoma udaljeni.

Takođe, udovci ne uzimaju starog kuma za venčanje, nego traže drugog, a i ako se iz jedne konfesije pređe u drugu, staro kumstvo je zamenjivano drugim - među ljudima nove konfesije.

DETE NA RASKRSNICU, A KO GA PODIGNE...


Detinji kum se po još prehrišćanskim verovanjima birao tako što se dete nekoliko dana pre krštenja iznese na raskrsnicu, pa ko prvi naiđe i podigne ga taj postaje detetov kum, kaže za MONDO prof. dr Vesna Marjanović, predavač etnologije folklora na Visokoj strukovnoj školi za vaspitače u Kikindi

Na Kosovu se dete iznese u kolevci, okrenuto licem zapadu. Ko prvi naiđe okrene dete licem istoku i izgovori: Bog nek te poživi i nek ti je srećno ime N(ovo slovo je označavalo reč nađen, pa su se tako i imena davala deci). Skrivena majka se pojavi i obrati kumu : "Neka ti je laka i srećna ruka."

Takođe, ističe naša sagovornica, u nekadašnjim višečlanim porodicama kada su deca oboljevala i umirala, majka bi iznosila dete na raskrsnicu jer se verovalo da se tu susreću dobro i zlo, demoni i sveto. Slučajni prolaznik koji podigne dete se i u ovom slučaju smatrao kumom.


Kršteni kumovi – duhovni roditelji

Po Ustavu Crkve, u činu krštenja dece i odraslih učestvuju kršteni kumovi – duhovni roditelji. U Crkvi su se kršteni kumovi pojavili u okviru prakse krštavanja odraslih, nakon čega su ih već počeli da uzimaju i za vreme krštenja dece. Čovek, koji je želeo da se prisajedini Crkvi, morao je sa nekim članom Crkve, koji se starao o njemu, da dođe kod Episkopa ili prezvitera. Osnovna uloga staratelja, odnosno krštenog kuma, predstavlja staranje o životu onoga koji se sprema za Svetu Tajnu Krštenja. On je dužan da svome kumčetu pokaže osnove pravoslavne vere i pobožnosti. Tokom istorije Crkve, a u okviru čina krštenja dece, funkcije krštenog kuma pretrpele su mnoge izmene. Njegova uloga se više nije završavala činom krštenja, nego je držanjem deteta na krštenju u krstionici tek počinjala. Kršteni kumovi su svedočili Crkvi da će deca, koju su držali na krštenju, biti vaspitavana u hrišćanskoj veri.

Ovaj običaj, je dugo praktikovan u jugoistočnoj Srbiji - okolina Niša, Pirota, Leskovca. Zato, kaže, Marjanović tamo ima dosta imena Nejde i Nejden, što znači NAĐEN.

Profesorka naglašava da postoji i kategorija šišanog kumstva, bez obzira na krštenog kuma.

”To kumstvo se praktikuje do godinu dana deteta, pogotovu je rasprostranjeno u Bosni. Njime se ne stiče srodstvo, ali se pojačava prijateljstvo. Kum odseče pramen kose detetu u koji stavi novac. Inače, šiša se sam ono dete koje nije šišano od rođenja. Ošišana kosa pada u sud sa vodom, u koji kuma baca novčić. Važno je da kosa ne padne na pod, jer to onda sluti na bolest”, kaže Marjanović.

Ona dodaje da je šišani kum najčešće bio ujak, majčin brat ili neko muškog roda, najbliži iz familije. To, kako kaže, potvrđuje instituciju koangulata - odnosa između sestrine dece i ujaka, jer je u nekim sredinama važilo ako sestra umre, ujak preuzima, brigu o deci.

Šišano kumstvo traje dok su kum i kumče živi, a kada jedno od njih umre onda kumstvo prestaje. Kaže se “kumstvo bilo, kumstvo se razvrglo.”

Pored krštenog (mokrog), venčanog i šišanog (suvih) postojalo je i kumstvo u nevolji “kada neko nekoga u nuždi okumi.”

U nevoljama se kumovalo i sa ljudima drugih vera da bi ih štitili od nasilnika, i sa lupežima da bi se zaštitila imovina. Hajduci su okumljavali jataka da bi kod njih imali utočište. Naravno, ovo kumstvo bi trebalo razdvojiti od verskog koje je prva Sveta tajna i koje znači uvođenje u hrišćanski život.

Činjenica je da se kumstvo u Srbiji održava i neguje (doduše prilagođeno vremenu u kom živimo), kum se poštuje i gleda kao srodnik, ali istorija svedoči i da izdaja nije nepozanica među kumovima, pa ni ubistvo.

Tako je ubistvovožda Prvog srpskog ustanka,Karađođa Petrovića organizovao njegov kum Vujica Vulićević po naredbi Miloša Obrenovića. Takođe, ima primeraiu novijoj političkoj istoriji da su kumovi postali neprijatelji.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4088
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm


Повратак на ДУХОВНИ ПУТЕВИ - Срби свих религија и Срби атеисти

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 2 госта

cron