Богумили

Индивидуална духовност: Срби православни, Срби католици, Срби мухамеданци, Срби атеисти, Срби других вероисповести, Велики верници, Мали верници, Средњи верници, Неверници, Верска убеђења и осећања, Атеистичка убеђења и осећања, Верска толеранција

Богумили

Порукаод Svetovid » Суб Јан 22, 2011 12:55 am

Богумили на Балкану
Немањина правила
До данас су остали трагови средњовековних борби против јеретика на нашем тлу. Ко су они били и шта су заправо исповедали?

Тог јутра, 1186. године, светли кнез Стефан Страцимир, син Завидин, пробудио се зле воље. Обрецнуо се на послугу, просуо пиће, шутнуо пса. Разлог овоме није било вино иако се синоћ на гозби доста попило. Не, гозба је успела, а музичари доведени из Приморја били су добри. „Мораћу да их богато наградим”, размишљао је - „нарочито певачицу”. Њихова музика и говор подсетили су га на дане детињства и младости проведене на југу, у Дукљи. Кнез, не застајкујући, прође поред себара, који су од јутра стрпљиво чекали ради неке молбе, одгурну коњушара и узјаха коња. Стари ожиљак на грудима поново је почео да га пече - време ће се мењати. Страцимир је ушао у четрдесете - зрело доба, чак старост, за средњи век. Ипак, још увек је био у снази. По цео дан могао је да јаше и лови, а ноћи да проводи у гозби или са женама. Али, по неким ситним знаковима приметио је да време чини своје. Очи му више нису виделе јасно као некад стрелу до циља, на једно ухо као да више није тако добро чуо крикове дивљачи у даљини, патио је од зуба, почела је да га мучи и костобоља.

Страцимир и Немања
Али, ни стара рана, нити мисао о годинама које су пристигле нису били разлог кнежеве јутарње зловоље. Разлог је био у наступајућем дану који је морао да проведе обављајући невољно задатак уместо да оде у лов, како је намеравао. Јуче је пристигао гласник његовог брата, великог жупана Стефана Немање, који га је позвао да дође у манастир на суђење двојици властелина због исповедања јереси. Не зна светли кнез Страцимир шта му је мрскије: да седи у манастиру и слуша препирку васцели дан, да учествује у суђењу својим бољарима, или да се сретне с братом, великим жупаном, и слуша његове придике.
Ех, тај Немања, мршти се у себи светли кнез, јесте да је добар ратник, као ни један други и да мачем влада као да се са њиме родио. Нема му премца у спретности и снази. Али шта човек да мисли о некоме који се само једном женио и заветовао да другу жену неће никад имати. (Страцимир је био већ код своје треће жене.) Окружио се чрнорисцима, из куће му не излазе, а све благо даде у задужбине и поклоне цркви. А тек ово лудило са јеретицима! Слушајући оног благоглагољивог епископа Јефтимија, Немања попали и опусте читаве жупе. Шта се мене, господара тиче, коју веру ће властелин или себар да поштује, ако ми шаље људе у војску и испуњава обавезе.
Слика
Стефан Немања као свети Симеон с једног од манастирских зидова Студенице
У тим мислима, стиже кнез у манастир Градац моравски (данас Чачак), своју задужбину, где се у дворишту већ окупило мноштво великих и малих властелина ишчекујући суд. Немања и епископ Јефтимије седели су на издигнутим престолима. Поред њих стајали су Немањини синови Вукан и Стефан.
Случај је, сам по себи, био тежак и мучан. Два властелина, који су били и заточени у манастиру, оптужени су за пружање заштите јеретицима које, ево већ више година, Немања свом силом прогони. Зна Страцимир да оптужба није намењена само његовим властелинима. Хоће Немања да, као врховни владар, покаже како, ето, тамо где му брат држи власт још има јереси. И њега, Страцимира, брата свога, посредно упозорава да је сувише попустљив, цркви мало привржен, распустан, на граници јереси. Након што доведоше оптужене, први отпоче да говори епископ Јефтимије нешто око јединосушне нераздељиве Тројице, око жита и кукоља, Светог духа, безумног Арија, триклете јереси и силаска на дно адских скровишта. Кад је завршио, Сунце је већ било у зениту. Јави се тада кнез Страцимир, па рече да су оптужени властелини кољеновићи од давнина, њихови преци ратовали су за Србију још уз жупана Вукана, добри су ратници, поштовани, храбри. Уосталом, ко каже да они исповедају јерес? То је лаж и клевета, нека сами кажу и нека изговоре све заповести и слово вере и да се закуну у пречисту Богородицу и у Свету тројицу, да исповедају праву веру, православну, па да добију слободу! Зачу се жамор одобравања. Ствар је, чинило се, кренула у добром правцу по окривљене, али, на несрећу, јави се тада бивша жена једног од оптужених и баци се пред великог жупана, наричући:
Испрошена бејах, господине, по брачном закону, и била сам у тих законопреступника, и видех, уистину, како служе ономе који је отпао од славе Божје, самоме Сотони. И не могавши да трпим смрад мрске јереси вапијем: порази крстом оне који се боре са нама, да искусе како је моћна вера твоја, господине!
Све се зачас променило. Осетило се да се ћутљива подршка окупљене властеле оптуженима истопила, док су присутни узвикивали: За осуду, за осуду! Великом жупану није било тешко да донесе одлуку о одузимању све имовине и протеривању два властелина из Србије. Кнез Страцимир је морао да оћути. Рачунао је у себи колико ће села и земље приграбити велики жупан, а колико црква, и за колико ће он, Страцимир, изгубити...

Из богумилске „Тајне књиге”
Како је Сатана сатворио овај свијет
...Бијаше (Сатана) узможник небесни код пријестоља Господњег и наредбеник над свршитељима што слушаху Оца... И радећи тако видје славу Божију што се простирала свим небесима. Па намисли и он да постави свој пријестол на облацима да постане раван Свевишњему. И одмах се даде на посао...
...И тада одлучи Сатана да сатвори чловјека, да има неко да му служи. И узе блато са земље и од њега сазда чловјека, по образу својему. И потом нареди анђелу другом да уђе у тијело од блата, а онда узе од њега чест и од њега створи друго тијело од жене. Па нареди анђелу од првог неба да уђе у њега. Анђели много плакаху, кад спознаше да имају смртно тијело и да се један од другог разликују у лику своме. Најпосле учини да изврше путено љубодјејаније у свом глиненом тијелу, а да они и не спознају да врше гријех...
12. век
Богумили у Србији
Бабуни - богумили били су јерес из Мале Азије, која се као ватра по сувој шуми ширила на телу „правоверног хришћанства” преко Балкана, даље на север Италије, све до југа Француске. Имали су различите називе: павликијанци, богумили, катари. Павликијанци (према неком Павлу) у 9. веку проширили су се у Малој Азији - посебно у Јерменији - до те мере да су постали политички важни и имали своју војску коју је поразио византијски цар Василије I 872. године. Добар део поражених јеретика Византинци су раселили по Балкану, што је погодовало настајању нових култова у тој области. Већ од 10. века у Бугарској се јављају богумили који ће два-три века опстати на Балкану. Реч је о јереси која је имала мало тога заједничког с правим хришћанством, и које своје корене заснива у такозваним дуалистичним учењима из Мале Азије о непомирљивој подели света између материје и духа. Материјални свет, односно Земљу пуну необјашњивог зла у ствари је створио сотона, а божији свет, који означава добро, врло мало је заступљен у оном што нам је познато: једино је Сунце и Месец створио Бог (али не и звезде), а у „запрљаном” људском телу само је дух, који борави у људској души, божијег порекла. Тврдили су да све што је спољни, видљиви свет, јесте оличење ђавола и да стога „изабрани” морају да избегавају било какво материјално стварање, укључујући грађење, рађање, одгајање домаћих животиња, сејање, брање... Живот на Земљи је сам по себи казна, живот у злу. Само они „чисти” могу се надати да након своје смрти достигну краљевство светлости. Нису признавали причешће, нити крст. Ова јерес посебно се шири у оним крајевима који се налазе на размеђима религија или власти. Тако се може објаснити чињеница да су патарени релативно брзо били уништени у Србији, која се са Немањом и Савом потпуно приклонила Византијској цркви, док су много дубље трагове оставили у Босни. Вероватно је да су се у време Немање богумили из Србије разбежали у Босну, у којој је у то доба патаренство већ била владајућа вера.
У биографији свога оца Немање, потоњег светог Симеона, краљ Стефан Првовенчани приповеда да се бројна јерес појавила у Србији и да је Стефан Немања сазвао сабор на коме је донео одлуку да се покрене борба против бабуна, како су их тада звали. Начини ове, у суштини идеолошке, борбе у оно доба подразумевали су: спаљивање, одузимање земље, протеривање и сечење језика. Као и у сваком другом послу, и овде се велики жупан Немања показао као успешан и делотворан државник. Стефан бележи:
И учини Богу за љубав још и ово. Сазва сабор против лукаве јереси, и нимало не закаснивши, као некад пророк Илија, посла на њих наоружавши славне своје. Једне спали, а друге различитим казнама казни, треће лиши земље од државе своје, а домове њихове и имања раздаде лепрознима и убогима. А учитељу и начелнику њиховом одреза језик у грлу његовом, које не исповеда Христа, сина Божијег. И књиге његове нечастиве спали, и овога изагна. И сасвим искорени ту проклету веру...

Дијак Станко
(1393. година)
(Имена старјешинама „босанске цркве” пре Растудија):
В име отца и сина
и светаго духа
1. Јеремис, 2. Азарија,
3. Куклеч, 4. Иван,
5. Годин, 6. Тишемир,
7. Дидодраг, 8. Бучин,
9. Крач, 10. Братич,
11. Будислав, 12. Драгош, 13. Драгич, 14. Љубин,
15. Дражета, 16. Томиш
Се пишу предреченије редове, ки су се нарекли
у ред цркве, прије господина нашега Растудија

(Старешине цркве
у време господина Растудија):
Се пише, в име отца
и сина и светаго духа.
1. господин Растудије,
2. Радоје, 3. Радован,
4. Радован, 5. Хлапоје,
6. Драгош, 7. Повржен,
8. Радослав, 9. Радослав, 10. Мирослав,
11. Бољеслав, 12. Ратко.
Црква босанска
Неколико деценија након мера српског великог жупана против јеретика, носио се његов сусед и рођак, босански бан Кулин (Кулинова сестра била је жена великог кнеза Хума и Немањиног и Страцимировог брата Мирослава) са сличним бригама. Требало је убедити исувише знатижељног папу Иноћентија III да Босна није јеретичка земља и да није потребно да позива на крсташки рат који би босанским суседима - Мађарима послужио да упадну ширећи „право” хришћанство огњем, мачем и пљачком. Од када се крајем 11. века Босна одвојила од Србије, постепено је потпадала под утицај све моћније Мађарске. Босански бан Кулин (први пут помиње се 1180. године) успевао је да избегне веће сукобе са моћним суседом, истовремено штитећи напредак „босанске цркве”, односно богумила, на које су и Католичка и Православна црква гледале с крајњим непријатељством. Постепено, непријатељски суседи постајали су све бројнији. Дукљански „краљ” Вукан (Немањин син), шаље папи Иноћентију писмо 1200. године, у коме је оптужио бана Кулина да је допустио ширење „јереси” у Босни - у земљи краља Угарског - и да је и сам бан, са женом и сестром (тј. удовом Вукановог стрица, хумског кнеза Мирослава) и са многим сродницима, као и са више од 10.000 поданика прешао у ту јеретичку веру. Кулин се већ раније у својим писмима правдао папи да су он и његови поданици правоверни хришћани. Имајући у виду да је у то доба Вукан имао врло блиске везе са мађарским краљем Емериком, нема сумње да је и овај предлог за напад на Кулина био учињен у сагласности с мађарским двором. Али, разлози за Вуканово потказивање бана Кулина могли су бити и другачији - на пример, да покаже своју правоверност у борби с братом Стефаном (Првовенчаним) за наклоност Рима или, једноставно, да се освети босанском владару. Папа Иноћентије III није био од људи који су одуговлачили. Већ 11. октобра 1202. године шаље писмо угарском краљу Емерику позивајући га на његову хришћанску одговорност и на потребу да очисти земљу од јеретика (патарена).
Бан Кулин је, међутим, одмах одговорио - данас бисмо рекли на дипломатски начин - тражећи да папа упути посебно посланство у Босну, како би се упознало са свим детаљима. Тако је 1202. године једно Кулиново посланство, које су чинили дубровачки архиђакон Марин и неколико представника „босанске цркве”, боравило у Риму. У новембру 1202. године папа одређује свог капелана Ивана од Касамариса и сплитског надбискупа Бернарда да испитају право стање вере у Босни. Подржан сенком претећег угарског оружја, папин представник Иван већ у априлу 1203. године успешно извршава задатак. У Бјелопољу, уз реку Босну окупљен је скуп водећих „крстјана” (тј. богумила) који су се заклели да ће следити и поштовати обичаје праве хришћанске цркве. У документу који је сачуван, вође „босанске цркве” по имену: Драгић, Љубен, Драгота, Прибиш, Љубин, Радош и Владош, а у присуству бана Кулина, као и папиног представника и дубровачког архиђакона, одрекоше се свечано и јавно својих дотадашњих назора и обећаше да ће живети по одредбама римске цркве - мајке наше као главе свега црквеног јединства. Поред осталог, обећавали су да ће у свим црквама имати олтаре и крстове, да ће читати књиге Старог и Новог завета, како то чини римска црква, и да ће се бар седам пута у години причешћивати. Заклетва је затим поновљена и на двору краља Емерика, где су тим поводом учествовали Љубин и Бргета, као и син бана Кулина, по имену Стеван. Као казна за босанског бана, у случају да и даље трпи јеретике, било је предвиђено да плати хиљаду марака сребра, пола папи, пола мађарском краљу.
Није познато колико је још дуго након овог догађаја Кулин владао у Босни. Извори су, нажалост, исувише оскудни. Неспорно је био успешан и добар владар јер је успомена на њега вековима остала у народу у виду изрека (За Кулина бана и добријех дана...). Када је реч о патаренској јереси, мисија легата Ивана од Касамариса из 1202. године није имала већег успеха. Очигледно да су Немањини поступци у виду сечења језика и протеривања биле од већег утицаја.
Наредних деценија, мађарски краљеви ће против Босне повести праве крсташке ратове, сличне онима који су се у 13. веку водили на југу Француске и другде по Европи. Међутим, богумили су у Босни ипак опстали скоро до пред освајање Турака у 15. веку, под називом крстјани или добри људи.

Душко Лопандић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Богумили

Порукаод Svetovid » Суб Јан 22, 2011 12:56 am

НАТПИСИ СА БОСАНСКИХ СТЕЋАКА
Натпис са стећка Вигња Милошевића
(око 1411, Кочеринско поље)

Ва име оца и сина и светаго духа амин.
Се (Овде) лежи Вигањ Милошевић
Служих бану Стипану, и краљу Твртку, и краљу Дабиши, и краљици Груби, и краља Остоју.
И у то време дојде и свади се Остоја краљ, с Херцегом и з Босном, и на Угре пође Остоја.
То вриме, Вигња дође кончина
И легох на свом племенитом
(тј. сахрањен на свом поседу), под Коћерином.
И мољу вас. Не стајте на ме
Ја сам бил како ви јесте
Ви чете бит како јесам ја...
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Богумили

Порукаод talican » Суб Јул 09, 2011 3:16 am

Слика

Merijen Vencel (Marian Wenzel), britanski, u svetu poznati autoritet za istoriju Bosne srednjeg veka, 1999. je u Sarajevu objavila dve studije o bogumilima. Veli da je 1960. došla u Sarajevo da istražuje bogumile i živela je u ubeđenju da su stećci njihovi. „Ovome su sledile godine istraživanja, tokom kojih sam shvatila da stećke nisu pravili bogumili“, i da oni nisu ni postojali. Napisala je da su ovu teoriju prvi zastupali habzburški političari „tražeći ideološko uporište njima neophodnog razdvajanja Bosne i Hercegovine od Srbije“.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Богумили

Порукаод talican » Пон Мај 28, 2012 7:26 am

Бошњаштво и богумилство

Уместо суочења са истином на начин Меше Селимовића, интелектуална елита босанских Муслимана покушавала је да покаже историјски континуитет и аутохтоност бошњаштва везујући га за предтурски, богумилски, период средњовековне Босне. Те тежње се буде после аустроугарске окупације, након Берлинског конгреса, односно после одласка Турака, чиме су босански Муслимани изгубили не само социјалне и правно-политичке привилегије него и заштиту властитог идентитета.
Док је трајала турска управа, чињеница отпадништва неутралисана је осећањем надмоћи над дојучерашњим једноплеменицима. Зато су долазак аустроугарске управе дочекали као смак света, или, како рече Меша, „као да су престали да живе". Фанатични отпор који су показали 1878, није имао народноослободилачки карактер — то је, у суштини, била борба заосвајача за којег су се везали као за свог заштитника, против другог, који долази и ту заштиту укида заувек.
У тражењу националне самобитности у богумилству Меша Селимовић је видео трагично самозаваравање и бежање од истине:„Поменуо бих тражење богумилског коријена као аутохтоног извора босанског духа… То је затрпавање бола који настаје од повијесног вакуума, али на основу историјских чињеница… то је пројицирање бошњаштва и босанског заједништва у прошлост гдје их никада није било."
Селимовићево разумевање овог питања биће јасније ако га поставимо у шири историјски контекст. Зато је овде неопходна једна мала дигресија. Заступници теорије о повезаности богумилства и бошњаштва налазе упориште у чињеници да помињање босанских крстјана, у историографији поистовећених са богумилима, престаје негде половином 15. века, баш у време доласка Турака у Босну. Ослањајући се на ову подударност они, без икаквог опипљивог доказа, тврде да се крстјанима/богумилима губи траг због тога што су колективно прихватили ислам, створивши тако језгро бошњачке нације. Историчар Драгољуб Драгојловић документовано доказује да се нестанак босанских крстјаа са историјске позорнице, средином 15. века, одиграо пре доласка Турака у Босну. Наиме, у последњем од многобројних прогона које је католичка црква организовала против њих, 1450—1459, овога пута под вођством покатоличеног краља Томаша, крстјана скоро да је нестало, јер су се приклонили православљу или католичанству.„Мали број крстјана и крстјанских домова…, који није представљао ни један проценат од укупно регистрованих домова, није могао да представља неки значајан фактор у процесу исламизације словенског живља у Босни… Цркву босанску, која је нестала са историјске позорнице још пре турске окупације надживело је свега неколико крстјана, чије појединачне судбине изворна грађа није регистровала."
Теорија о повезаности бошњаштва и богумилства спорна је већ и стога што историјска наука још увек нема поузданих сазнања о томе ко су заправо били босански крстјани. Никад није поуздано утврђено ни то да су они огранак богумилске јереси, која се под различитим именима ширила по хришћанском земљама у средњем веку (бабуни, патарени, катари, месалијани, албигенези). У листинама и повељама босанских владара и црквених старешина, не само да се нигде не помиње име „богумил", или нека од његових варијанти, него нема ниједног поузданог доказа да је учење босанских крстјана уопште и било јеретичко.
Претпоставимо да историографија отклони основни проблем „богумилске теорије", тј. да пронађе сигурне доказе о вези богумилства и бошњаштва. Да ли би тиме били решени проблеми историјског континуитета и аутохтоности бошњаштва? Проблем континуитета — да; али овај други, важнији — проблем идентитета — и даље би остао. Полемишући са онима који бошњаштво објашњавају богумилством, Меша Селимовић у својим „Сјећањима „каже:„То је врло чудно, јер богумилство није ни изворно босанска појава нити се само у Босни задржало… Манихејска хришћанска јерес која се раширила са Истока, преко Бугарске, Босне, Италије, до јужне Француске, под именом богумила, патарена итд., није по духу искључиво наша — катарских стећака у јужној Француској има колико и у Босни. Зашто би се интернационална идеологија сматрала искључиво нашом?" Овој аргументацији нису потребна никаква додатна објашњења.

Душко Бабић: Меша Селимовић и бошњаштво
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Богумили

Порукаод Kelt » Сре Мај 30, 2012 2:17 pm

Bogumili su laz grkopravoslavaca i rimokatolika. Bogumila nije bilo. Bili su i jos preostali Srbi dvovjerci.
Besplatne e-knjige:

http://www.scribd.com/Vidusa
Корисников грб
Kelt
 
Поруке: 183
Придружен: Пон Јан 02, 2012 7:22 pm

Re: Богумили

Порукаод Aнa » Суб Јун 23, 2012 1:57 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4083
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Богумили

Порукаод Фундаменталиста » Суб Јан 11, 2014 2:05 am

Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Богумили

Порукаод Јакобог » Сре Јул 16, 2014 5:59 pm

Слободан Јарчевић: Бивши Срби Бошњаци – богумила није било

Верска подељеност српског корпуса одавно већ служи као политичко средство колонијалног потчињавања. Из вишевековне, веома брижљиво неговане међусрпске верске и регионалне подељености, настали су „нови“ народи, међу којима су и „Бошњаци“ - регионални (завичајни) назив за „нову нацију“. У остварењу политичке замисли измишљеног социјално-верског покрета несрба у средњевековној Србији, послужила је аустроугарска „научна“ подвала о тобожњој „богумилској цркви“ у Србији (Босни, Бугарској) и Ромеји алијас Византији, о чему је Слободан Јарчевић написао студију „Бивши Срби Бошњаци – богумила није било“. Секташки назив „богумили“ за римокатолике, послужио је у фикцији „богумилства“ за лајтмотив Јарчевићеве књиге о исламизованим Србима као „богомилским Бошњацима“, што је био повод за разговор с њеним аутором, у којем ћемо прво дефинисати појмове „Бошњак“ и „богумили“.

Сматра се, да је назив Basante у Појтингеровој табли из трећег века најранији помен имена илирске Босне, која је од Немање заједно с Рашком у саставу државе Србије све до њеног пада продором Турака. Постоји више тумачења назива Босна, али је најизвесније оно по регији Врхбосне у горњем сливу реке Босне, који се касније проширио. Шта првобитно значи назив „Бошњак“ и каква је његова генеза?

Босна је завичајно српско име. Таква су и многа друга: Далмација, Лика, Банат, Шумадија, Македонија, итд. Ово име је од древних времена, јер се у једној српској народној песми, у којој се описује време пре Нове ере, спомиње Босна. Песму је објавио Милош Милојевић у 19. столетју. У песми „Јак-Цар“ је реч о Босни и о Дунаву. Спомиње се у њој и Божић – као Сварожић, син Сварога. Стих убраја Босну у српске земље, што данас многи интелектуалци и државници у Босни оспоравају. А не би требало, јер се овде спомиње, чак, и Сребреница – спомињу се њени житељи, Серберичани. Још већу потврду о српској Босни доноси садржај следећег стиха ове песме:

Босна србска и одавна

Од Србије постанула.

Ова сведочанства би требала да зауставе босанске интелектуалце и државнике – да не дограђују кривотворену историју – створену у Бечу и Берлину и да Босну у Антици и Средњем веку не вежу за несрпско становништво, које проглашавају својим несрпским прецима. Не објашњавају они, зашто данас говоре српским језиком, а не језиком тих несрпских предака. Не обазиру се, например, ни на то – да се у овој песми спомиње српска Крајина. А она је позната као српска и од Средњег века у државама: Мађарској, Аустрији, Млетачкој Републици, Краљевини Југославији и СФР Југославији.

Извесни Скендер из Босне, који се правилно представио Србином исламске вероисповести, записао је ову корисну песму („Јак-Цар“) у 19. столетју. Поред осталог, она нас обавештава, да су Срби изгубили битку с Хиндушанима:

„Борак борили Серберичани Хиндуш за њим насрнуо

Кољедо мој Дуга борба дуга рата

Божоле мој И Крајине злопамтиле.

Божићу мој Кољед земљу оставио

Сварожићу ој! Над Босну се надмашио.

У тој земљи Серберији Босном трјесну Србу свану

У Инђији проклијетој, Босна србска и одавна

Борак борили млого дуго Од Србије постанула.

Сто тисућа дугих љета Кољед био прјеминуо

Двјеста тисућ кратких љета, Божића нам оставио,

Борак борили, зло чинили. А Божића Сварожића.

Борић боре разљути се Сварог браду погладио

Тартарима земљу даде Млого добро починио

А Србима туђег станка Сваком нами добро дао

Туђег станка туђег данка Домаћину понајвеће

На Србицу и Јак-Цара А домаћин кољеђаном

На тог Чуја, вељу ријеку. Свашта доста подарио:

Борили се, храбрили се Коме злато, коме благо

Боје своје погубили Цар Кољеду милу шћјерцу

Земље србске оставили Кољеђаном синовине. [1]

И Инђију и Дунава.

Дакле, не треба тражити име ове српске покрајине ни у латинском, ни у грчком језику, јер су стихови у којима се спомиње испевани пре доласка Грка на Балкан (8. столетје пре Нове ере) и пре стварања Римске државе (6. столетје пре Нове ере). Име „Босна“ је могло настати од српске речи „бос“, или од неке друге – која је преличена у данашњи облик. Из других европских језика није могла бити преузета, јер су сви настали тек од краја 11. до 19. столетја Нове ере.

Бошњаци се везују за богумиле које зову још бабуни, кудугери, патарени, крстјасни, пагани… Ко су били„богумили“?

Бабуни, кудугери, патарени, пагани, итд су биле верске групе које су, на свој начин, тумачиле религију и Хришћанство. Појавиле су се у првим столетјима Нове ере и оне су ишчезле до Средњег века. Но, кад се Католичка црква издвојила из Хришћанске, онда су хришћански високодостојници католике упоређивали с овим сектама из првих столећа Нове ере. Наравно, Католици то нису признавали, јер су себе сматрала правим хришћанима, па су Православну цркву, с центром у Цариграду, изједначавали с кудугерима, патеренима, итд. Ту се родио и нови израз за припаднике друге гране Хришћанства – шизматици. Католици су тако звали православне вернике до краја Другог светског рата. Врло једноставно, православни су звали католике именима раних секти, а католици су исто тако звали православне. У тај речник је ушао и израз „богумили“. Они су били политичка странка у Бугарској у 10. столетју, кад су се два принца борила за престо – Михаило и Петар. Михаилове присталице је водио поп Богумил, који су изгубили грађански рат. Богумил је с групом присталица побегао у Србију. Тад је у политички речник ушао израз „богумил“ и он се односио на оне који су осуђени да изгубе битку. Тако су католици почели звати православне и поручивати им, да ће православни изгубити рат за примат у Хришћанству, а и православни су почели звати католице богумилима, поручујући им да ће изгубит верску битку, јер је права хришћанска вера под руководством патријарха у Цариграду. Значи, та реч је ушла у политички и верски речник попут имена секти из првих столетја Нове ере. Пошто су у Србији Немањића предузимане мере против католика – који су били плаћени из иностранства и роварили су непријатељски по Србији, савремена повест (историја) је то искористила и кривотворила да ти богумили нису били католици, него нека хумана секта, чији припадници не користе оружје и одричу се борбе и убистава. Уз такву тврдњу, пише се, да је Немања, на бојном пољу, поразио велику војску богумила!

Држи се, како име „богумили“потиче од неког секташког попа Богумила из „Бугарске“ у 10 веку, која тада није ни постојала, осим у главама и списима „византијских“ хроничара. Да ли назив богумили стоји у вези с именомБогомила (Теофила) аријанског владике старосрпских Гета и Рашана из четвртог века, који су имали службу у Цариграду на својој буквици?

О бугарском попу Богумилу сам претходно рекао оно најважније. Био је политички, а не верски активиста. Теофил или Богумил из четвртог столећа није могао бити презиран код Срба – ако је користио српско писмо и српски језик. Што се тиче става католика према њему (после 11. столетја), могуће је да су га спомињали, јер је из Рима наређено исповедање само на латинском језику. То значи, да су се црквене књиге, такође, писале само на латинском. У таквој ситуацији, и спомен на свете књиге писане србицом би узнемириле сваког католичког високодостојника.

Постоје ли писани извори средњег века који сведоче о секташком називу „богумили“ за верникеримокатоличке цркве?

Унео сам те податке у књигу. Записи из Средњег века спомињу католике и изједначују их с припадницима секти из првог столећа. Најуверљивији податак о томе да су патарени католици је у Душановом законику. Тамо дословно пише да су Латини патарени.

Како су онда Срби муслиманске вероисповести у Босни добили своју народну посебност ”цркву босанску”(богумили, патарени, кудугери, пагани…)

Проф. др Илија Живанчевић је у првој половини 20. столетја успешно представио однос Ватикана и Аустрије према «словенским» народима и «словенским» православним верницима, а то представљање је скоро непознато, јер је уклањано из школских и високошколских књига. Нашао је у архиви Матице српске у Новом Саду документа о аустријском ставу према Србима почетком 19. столетја. Било је то време Карађорђевог устанка против Турака – у Шумадији. То је опште српски устанак, који је пламтао и у Херцеговини, и у Босни, али устанак с леве стране Дрине је потпуно избачен из стручне литературе – од 19. столетја до данас. Значи, то је био српски национални устанак, усмерен ка стварању (обнови) српске државе из Средњег века. Била је највећа опасност за Аустрију, јер је у њој најбројнији народ био српски (а велики број их још није био помађарен и порумуњен). Тад су (око 1810.) Аустријанци и Ватикан донели одлуку, да што више Срба пребаце у несрпске народе, да се на српским земљама оснују несрпске државе, да се од Српске православне цркве издвоје несрпске православне цркве и да се од српског језика створи више несрпских језика. Све је то данас остварено – расрбљени Срби су у Македонији, у Албанији, у Црној Гори, у Далмацији, Крајини, од српског језика су „створени“: хрватски, босански, црногорски и македонски, а од Српске православне цркве су створене: „хрватска“, „македонска“ и „црногорска“ православна црква. Све како су Аустријанци замислили почетком 19. столетја! Један одељак такве аустријско-ватиканске одлуке је стварање и босанске нације од Срба муслимана. Но, зачуђује више други део ове одлуке – да се што више Срба исламизира и католичи, да би се пребацили у шиптарску нацију, за коју је планирано и стварање државе – после повлачења Турака с Балкана. Тада, замислите, рачунато је с тим, да ће део албанске државе постати Метохија и Косово! О томе сам написао књигу: „Бивши Срби Шиптари“. Објавила ју је Издавачка кућа „Мирослав“ у Београду.

Зашто се само Босна одређује као седиште неке „нехришћанске цркве“ кад „богумули“ постоје и у другим средњевековним регијама?

Питање није исправно. У Средњем веку, није било богумила (као верског огранка) ни у Босни, ни у било којем другом делу Србије, Угарске, Аустрије, Бугарске и Млетачке Републике. Римокатоличка црква је отварала своје оазе у Далмацији, истри, Херцеговини и Босни. А у овим крајевима је све православне звала богумилима, патеренима, шизматицима, итд. Но, у друштвеним наукама је Аустрија представила само Босну као постојбину„богумила“. Па, зато што је замислила да богумилство буде темељ стварању несрпске нације, бошњачке, од Срба муслимана. Аустрија није тада могла ни замислити, да ће се то име, као име нове несрпске нације, прихватити и од дела муслимана у Србији (Рашкој), Црној Гори, Македонији, Албанији, Метохији, Косову… Све је то успело, јер српски државници и званични стручњаци друштвених наука нису предузимали ништа – да то спрече. Супротно томе, “српски” (југословенски) државници су помагали овај паклени колонијални план Аустрије и Ватикана – о стварању несрпских народа од Срба. Тако је краљ Александар Карађорђевић издвојио Македонију из Србије, а кнез Павле Карађорђевић поклонио Хрватској Бановини: Дубровник, Далмацију, део Херцеговине, део Босне, Лику, Кордун, Банију, Славонију и део Срема.

Богумилство значи није било никакав верско социјални покрет, већ једноставно преношење назива припадника ранохришћанске јереси на римокатолике због кварења (Светог) писма.

Тачно. А, рекао сам, и католици су звали православне богумилима.

Када се за Стјепана Вукчића, Сандаља Хранића или Кулина бана каже да су најугледнији „богумили“, онда је очигледно да је то израз за православне „шизматике“. О томе сведочи (без обзира на тачност године) натписхерцега Стјепана из 6954. (1442.) године на православној цркви у Горажду. То је само један од бројних доказа, да „богумили“ никада нису ни постојали, већ су то римокатолици који су хтели да сруше православну веру и преузму је. Од свог настанка римокатоличка јерес врши непрекидну кампању католичења и унијаћења, у коме најважнију улогу после присиле има „пета колона“.

Поједини српски племићи су прихватали католичанство и покушавали покатоличити и део својих кметова. А неки од тих племића су се предомишљали, одустајали од те намере и враћали се свом православљу. Тада би их католици жестоко оптуживали да су богумили. А те који су одлазили у католике, српски државници и православни високодостојници су их, такође, звали богумилима, патаренима, или другим именима секти из првих столећа Нове ере. Тачно је, племићи који су оптуживани за богумилство – имали су православне цркве.

За Рим, Николај Фјодоров каже да никада није имао светски значај, већ је значајан само за Запад, али расколници из Рима су овај град прогласили за центар хришћанства, спремајући се за борбу против богумила илипатарена који нису били секта већ верници православне цркве. О томе сведоче православна Британија до 1066. и заклињање Луја 14 на ћирилској Библији у Ремсу (П. Станојевић), као и први изабрани папа бискуп Балшић изТулуза, са столицом у Авињону (Николић).

Ваше питање ме је пријатно изненадило. Нисам користио ове податке о бискупу Балшићу, јер их нисам имао. Као и ове о Библији у Ремсу, православним Британцима и православном обреду Луја 14. Но, у књизи сам се осврнуо на многа католичка документа, у којима пише, да су прогнани патарени из Француске и других западних држава. Како у то време није било патарена, кудугера и других, усудио сам се закључити, да су то на Западу били православни верници – који су одбијали да признају римског папу за поглавара Хришћанства. Наравно, такве вернике је Ватикан морао звати погрдним именима, да би им нарушио углед у народу.

Енглески хумор приказује Србе неспособним за стварање државе. Можда се овај сарказам односи на њихово савезништво с Турском још од Косовске битке или енглеске официре, који су командовали турским топовима добијеним од Аустрије у Првом српском устанку! Можда је у питању колонијални принцип да „најбоље служи онај ко тога није свестан“!

Енглези су стално помагали Турску против Руса и Срба. Њихова стратешка одлука у односу на Балкан је онемогућавање пространије Србије. У том смислу су помагали Турцима да се угуши српски устанак у Македонији – 1903. године. У своју књигу „Бивши Срби Македонци“, унео сам претпоставку, да су Енглези помогли Турцима да убију вођу устанка, Гоцу Делчева. Јер, Делчев је одбио да устанике представи припадницима бугарске, или македонске нације. Истицао је своје српство, а то Енглези нису могли да поднесу. Најригиднији поступак Енглеза према Србима је из Првог светског рата. Тад су Енглези, иако им је Србија била савезник, тражили од Србије, да уступи источну Македонију Бугарској. А 1915. године су тражили од Бугарске, да се умеша у Први светски рат, да буде у савезу с Аустроугарском, Турском и Немачком и да спречи повлачење српске војске преко Македоније. Кад је део српске војске стигао у Грчку, Енглези су одбили да им уступе бродове – ради превоза на Крф. Нису хтели да сарађују ни са Српском добровољачком дивизијом, пристиглом из Русије. Бомбардовање српских градова (без немачких посада) 1944. је такође недело Енглеза.

Од средњег века до дана данашњег врши се непрекидна агитација преласка Срба и других народа накатоличку веру или унијаћење, које је планирано на црквеним саборима и концилима, а важну улогу је у томе је имала као и данас „пета колона“ у тим земљама. Св. Сава је сузбио „богомилство“ или римокатоличкупропаганду, што је римокатоличка црква лако претворила у “биолошко” истребљење „богумилске цркве”, јер ованије ни постојала. О потпуном неуспеху латинске пропаганде у средњевековној Србији сведоче речи покојног папе “хемичара” и београдског надбискупа Хочевара: „Има помирења с православљем, али нема помирења сасветослављем“! Можда је то одговор на питање зашто нема Срба католика или муслимана?

Ако су Ватикан и Аустрија донели одлуку да од Срба праве друге нације, онда је логично, да је томе помогло пребацивање православних Срба у католичку веру. То је био најпоузданији темељ расрбљивања. Но, око богумилства је ђаволска замка, који не распознају ни најобразованији. Погледајте, у средњевековним документима се каже, да су богумиле прогонили Немањићи – Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани, итд. А у истим документима се каже, да су Млеци, Аустријанци и Мађари прогонили богумиле. Али се не каже, где су се богумили склањали! Како су се из Србије могли склањати у Млетачку Републику, кад су и из ње прогоњени? А ти најобразованији људи међу нама, не схватају, да је политичка пракса таква – да би Млечани радо помагали богумиле, да су их Срби прогонили. Јер, од тих људи би мобилисали војнике против православне Србије. Следећи политичку праксу, и Србија би помагала прогнане богумиле из Млетачке Републике, да би их користила против Млетака. Јер, Млетачка је стално ратовала против Србије, отимајући јој делове морске обале и острва. Хочевар је мислио на помирење у смислу доминације папе над православним црквама. Сава Немањић на тако нешто није пристајао, зато му Хочевар не опрашта. Ако би се остварила папина доминација над православним хришћанима, онда би православци морали да се моле и католичким свецима – а многи од њих су, као свештеници, водили западноевропску војску у Америку и Аустралију, где су руководили истребљењем народа и бацањем живе деце Маја псима – о томе је написао књигу наш савременик, немачки филозоф Карлхајнц Дешнер.

Један од атрибута богумилства су такозвани „стећци“ које је измислио Ћиро Трухелка. Народни назив ових надгробних споменика је „мрамори“, а присутни су на целокупном евро-азијском простору.

Стећке су подизали покојницима православни Срби. Унео сам тај податак у књигу. Постоје православне цркве у Херцеговини у којима су гробови са мраморима, који постоје чак у Авганистану и Индији. Нађени су и у Шкотској и то је унесено тамо у универзитетске уџбенике. Мраморе изучава све више људи. На њима су представе знања и из претхришћанског доба, што се није забрањивало, јер је то културна баштина народа. Многи истраживачи откривају на сликама и знања из астрономије. Оно што је важно, Аустрија и Ватикан су мраморе одабрали, да би их приписали тзв. богумилској вери. Пошто се подручје нове нације, босанске, простирало само тамо где је било муслимана (Херцеговина и Босна), Аустријанци су рушили и уклањали мраморе у Далмацији и делу Херцеговине, где су претежно били покатоличени Срби. Сами Срби су, неопрезно, рушили мраморе у југозападној Србији и Црној Гори, којих је тамо било почетком двадесетог столећа. Народно име ових надгробних споменика јесте „мрамори“, али су ушли у друштвене науке под именом „стећци“, те сам их тако и обележио у својој књизи.

Босна је „шапатом пала“ у исламизацију, јер је била исцрпљена безбројним крсташким ратовима, на које је против ње вековима непрестано хушкао Ватикан. Управо из тог разлога а практично ради лакшег организовањаодбране, регија Босне је у српској држави добила право титулисања краљевином, што је касније „наука“ користилакао “доказ” за тврдњу о њеној тобожњој самосталности.

Босна никад није била независна држава. Она је била само једна од покрајина у Србији. Постаће независна тек после смрти цара Душана Немањића, кад су се и други српски крајеви одвојили и прогласили се државама – Зета, Босна, делови Македоније, делови Албаније, Метохија и Косово, итд. Упорно су гомилани фалсификати, да је Босна била посебна држава. Тако су и наши повјесничари прихватали један очигледан фалсификат – Грк је написао, да је Дрина одвајала Босну од остале Србије. То значи, да је и Босна Србија. Али, у наше књиге је ушла друкчија реченица. Избачена је реч «остале», па је у уџбенике унесено – да је Дрина одвајала босну од Србије! Овако је одвојена, па јој је придодата и нова вера. А и најобразованији нису приметили, да су Босном владали банови, кад је на челу Србије био краљ. А у Босни су били краљеви, кад је на челу Србије био цар. Босна и Далмација су били на мети католичких држава. Но, и о томе се ништа не налази у нашим стручним књигама. Па, ни податак да је папа послао крсташку војску против Србије 1202. године, у време Стевана Првовенчаног. Тад су Крсташи окупирали Задар и околину и предали га Млетачкој Републици. Крсташи, или мађарска војска су често упадали у Босну и Далмацију и често су били поражени, али ни тих детаља нема у нашој повјесној науци.

Ви у књизи наводите како је „Константин Филозоф бугарски писац“ или да је „Мађарска окупирала Хрватску 1097. године“!? „Бугари“, и „Хрвати“ нису етнички појмови у средњем веку, нити су постојали као државне заједнице, већ само као регије или покрајине. Мађарска није Угарска или Западна Дакија која је била католичка држава Арпадовића, где су Мађари били само етничка енклава, док је православна Ромеја алијас Византија у етничком смислу била српско-јелинска мешавина. Мађарска и грчка држава такође нису постојале, јер су обе као и Бугарска настале тек у 19. столетју! Према томе, богумилство Хелма се искључиво везује за простор православља. Како ви коментаришете ову примедбу која директно подржава ваш теоријски став?

Мађари и Бугари су монголска племена. У 9. столетју Нове ере, у Азији и источној Европи су, вероватно, биле многе државе (словенске), које су међусобно и ратовале. Тако да су поједине, да би наудиле суседима, остваривале савезе с Мађарима (Угрима) и Бугарима, који су се населили на српским земљама. Дошљаци су, на оба места, преузели власт – као угледно и богато племство. Ватикан и западне кнежевине нису успеле развити и одржати бугарски језик, али су то успели с мађарским. Службени је био латински до 19. столећа, али су племићи, чиновници, официри… морали да уче мађарски. Мађарски је постао службени тек у другој половини 19. столећа. Занимљиво је, да је већинско становништво било српско – питате за Дачане, они су били Срби. То сам објаснио у књизи „Бивши Срби Румуни и Молдавци“. Но, око Мађарске је занимљиво – кад су Турци прогнани почетком 18. столетја, у данашњој Војводини, румунском Банату, Славонији, Срему и Барањи било је 94% православних Срба! Но, Ватикан и Аустрија су, свим мерама, Србе католичили и пребацивали у мађарску нацију. То је било регулисано и законом, изгласаном у Парламенту Мађарске у 19. и почетком 20. столетја. Али, занимљиво је, да су у саставу државе цара Душана биле: Славонија, Барања, Срем, Бачка, Банат и део данашње Мађарске до Печуја. То је скривено и кривотворено, да је Душанова држава била само до Београда. Све то, и много другог објавићу у књизи „Бивши Срби Мађари“. Унећу и истину – зашто је Европа дозволила (помогла), да Турска окупира Мађарску. То је одобрио и римски папа Климент, који је придобио 50% мађарских племића, да се не одупру турској окупацији, коју су, поред Ватикана, помагали и Французи и Енглези! Кривотвори се, да се хришћанска Европа борила против исламске Турске!

Можемо да закључимо, како је камен темељац о “народној посебности“ Срба муслиманске вероисповести у Босни измишљено “Бошњачко хришћанство”. Антисрпску тезу квази науке о бошњаштву и богумилству, увео је Б. Калај као окупациони управник Босне. Њен циљ је био прикривање српског порекла муслиманске конфесије, како би се спречило њихово приближавање истородном народу. Бошњаштво је изворно регионалан назив, а фикција богумилства није била социјалноверски покрет, нити се овај погрдни назив за православне ширио од истока ка западу, већ обрнуто од запада ка истоку.

За Весник – Наш гласник са Јарчевићем разговарао Слободан М. Филиповић

[1] Аљоша Бранков Арсеновић: „Обредне пјесме древних Срба из Индије“, Изд. „Мирослав“, Београд, 2008, стр. 31.

http://vesnik.net/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0 ... %86%D0%B8/
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Re: Богумили

Порукаод Фундаменталиста » Сре Јул 16, 2014 8:53 pm

Богумилство нема везе ни са Босанском Црквом нити такозваном Бошњачком нацијом. Богумилство је први покушај реформе у источној цркви под вођством попа Богумила.

Тадашња црква у Бугарској га је осудила за јерес и ликвидирала. Постоји документ који говори о богумилској религиозној пракси па је увидом у то закључено да је њихова религиозна пракса на основу Библије као јединог ауторитета вере:

1. Не поштују крст, иконе, мошти (реликвије), нити свете тајне (сакраменте).
2. Ругају се чудима, називајући их делима Сотоне.
3. Не врше литургију ни причест, тврдећи да су то иновације Јована Златоустог.
4. Цркве не признају домовима божјим, већ се моле у кућама.
5. Признају важност исповести, али верују да је довољно исповедити своје грехе другом хришћанину или хришћанки.


Ова учења су у складу са првом Црквом и новозаветним списима, а у суштој супротности са тадашњом отпалом Црквом иза које је стајала држава, дакле јасно је што су прогоњени и убијани и касније од Немањићке државе и Цркве.
Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Богумили

Порукаод Јакобог » Чет Јул 17, 2014 6:53 pm

Фундаменталиста пише:1. Не поштују крст, иконе, мошти (реликвије), нити свете тајне (сакраменте).
2. Ругају се чудима, називајући их делима Сотоне.
3. Не врше литургију ни причест, тврдећи да су то иновације Јована Златоустог.
4. Цркве не признају домовима божјим, већ се моле у кућама.
5. Признају важност исповести, али верују да је довољно исповедити своје грехе другом хришћанину или хришћанки.

Ово многи наши историчари одбацују као кривотворину католичке цркве, Истина о богумилима, др Васо Глушац.
"Свако ко се непристрасно упусти у испитивање ове историје, убрзо увиди да је сам појам богумили, као и учење о дуализаму, одбацивању икона, презирању и гажењу крста, непризнавању Јована Крститеља, одбацивању Старог завета и слично, једна конструкција која нема научно утемељење у босанским изворима. Када се све то одбаци као ненаучна конструкција, остаје оно што јесте – босански крстјани, који су поштовали крст и иконе, Стари завет, Јована Крститеља, имали славу, надгробне цркве са олтаром према истоку, црквени календар који се поклапао са календаром православне цркве, а једна од најчешћих заклетви владара и властеле је на 318 никејских отаца, као што је била пракса и у Рашкој. Ова заклетва много говори, и она је сама по себи довољна да се створи представа о теологији крстјана, јер се у њој огледа суштина православља, али и истицање разлике у односу на римокатолике, па и на аријане, будући да се све чешће покушава направити веза и са овом јереси. Заклињање са 318 никејских отаца значи да су они имали символ вере, по коме је Дух свети происходи од Оца – ex Patre. Зато су латини, по Васу Глушцу, крстјане и називали патаренима."
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Следећа

Повратак на ДУХОВНИ ПУТЕВИ - Срби свих религија и Срби атеисти

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron