Дубровник

Индивидуална духовност: Срби православни, Срби католици, Срби мухамеданци, Срби атеисти, Срби других вероисповести, Велики верници, Мали верници, Средњи верници, Неверници, Верска убеђења и осећања, Атеистичка убеђења и осећања, Верска толеранција

Дубровник

Порукаод talican » Пон Авг 08, 2011 12:44 am

НИКОЛА ЖУТИЋ: Даме и господо, амандманом на члан 7, тачка 4, тражим да се допише реч „бокељске“ и да се брише реч „хрватској“. По законском предлогу остаје језичка формулација, припадају српској култури. Дакле, дубровачко културно стваралаштво припада српској култури.

У образложењу сам навео да су бокељска и дубровачка књижевност нераздвојно повезане због сродног тематског књижевног стваралаштва Срба православних и Срба римокатолика Боке и Дубровника, и повезаног селилачког боравка једних и других на тим просторима.

Дакле, културно, у потпуности испреплетено јединствено подручје. Све се то огледа у јединственој архивској документацији која се чува с једне стране у Боки Которској, у Котору и Херцег Новом, и у самом Дубровнику. С друге стране, хрватство у Дубровнику почиње се стварати тек у другој половини 19. и почетком 20. века, па издања дубровачке књижевности, закључно са 1867. годином, никако се не могу повезати са хрватском културом. У образложењу владином стоји да се амандман не прихвата зато што издања из члана 7, став 2, тачка 1 Предлога закона не припадају само српској култури.

Према аустријском попису становништва из 1850. године, у Далмацији, па тако и у Дубровнику нема ни помена хрватског имена. Само се истичу Срби римокатолици и Срби православни и неколико хиљада Латина, тј. будућих Талијана.

Да подсетим, у основи идеологије српског национализма СРС национално је изнад верског, пошто су верске деобе кроз историју само делиле и тиме смањивале број припадника српског народа. Српски народ је старији од периода верског хришћанског покрштавања током 19. века, па постоји претхришанско паганско прастаро српство.

Моја дискусија није никакав политички предизборни маркетинг нас припадника СРС. Све што говорим и што сам говорио у начелној расправи о распростирању српског народа, од југа и на западу до севера Истре и Словеначких међа је научни маркетинг, научна подлога српског национализма постоји егзактно из више извора и озбиљне литературе утврђена граница западно историјског распростирања Срба православних и римокатолика.

У начелној расправи сам истакао да српске старе и ретке књиге обухватају простор од југа Далмације до морнарског приморја Истре и до словеначког етичког простора. У својој књизи „Срби римокатолици тзв. Хрвати“ у издању СРС, егзактно сам истражио, консултујући аустријски попис становништва из 1850. године, да западне српске историјске етнолошке међе иду линијом, симболично: Северна Истра-градић Перој-Српске Моравице-Горски Котар, па према Жумберку. Према том попису, у Истри и на Кварнерским отоцима живело је прецизно 134.555 Срба римокатоличке и Срба православне вере, око 60 хиљада Латина будућих Талијана, и око 30 хиљада Словенаца. О Хрватима и хрватсву нема ни помена. Још увек су Срби римокатолици, нису почели носити хрватско име, међутим у одредници Истра у Крлежиној енциклопедији Југославије пише да су у Истри живели Словенци, Талијани, Хрвати и ту се помиње овај број Срба из 1850. године као 134.555 Хрвата. Дакле, српско име је једноставно замењено са, ваљда, модернијим именом Хрвати.

Поменуту етнолошку, западну српску границу коју сам навео у својој књизи, повукао је далеке 1873. године, Коста Атанасковић Шуменковић у својој историјско-етнографској, географској мапи Срба и српских земаља која је рађена према истраживању историчара Милоша Милојевића, који је, нажалост, иначе анатемисан у српској науци. Претходно је Вук Караџић, 1846. године у Бечу, објавио свој чувени „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“, то јест римског, турског и православног. У Вуковом чувеном раду „Срби сви и свуда“, написаном 1836. године, утврђено је да су Срби сви они који говоре, па били они у Жумберку или Врању, штокавским наречјем. По Вуку, назив Словени није био адекватан јер се радило о Србима, па је тражио да се конкретно тако и не зову.

Мало је познато широј јавности да је пре Вука, стандардизацију српског језика започео књижевник и лингвиста из Српске Крајине Сава Мркаљ, рођен 1773. године у Сјеничаку код Карловца на Кордуну, а умро је у Бечу. Копитар и Вук су га врло ценили због његовог „Сала дебелога јера“, у коме је на основу правила "пиши као што говориш" и са онолико слова колико је у језику гласова, реформисао ондашњу српску азбуку и предложио нову, коју је Вук узео за основ своје азбуке. Започео је и писање граматике и „Језикопретрес“.

На етнографској, филолошкој и лингвистичкој линији Мркаља, Вука, Милојевића и Косте Атанасковића био је чувени лингвиста Александар Белић, нарочито са својом књигом "Дијалектолошка карта српског језика", објављеном на руском језику у Санкт Петерсбургу 1905. године и која је препоручена за штампање од руске Императорске академије наука у септембру 1905. године. У својој књизи о дијалектима српској језика Белић је приложио географску дијалектолошку карту српког језика по којој је српски језик просторно допирао до поменуте линије западног српског простирања, тј. линије северна Истра-Горски Котар-Жумберак.

Уважени филолог Белић ублажио је касније своје учење о српским дијалектима у југословенској фази монархистичког братства и јединства после стварања Краљевине Југославије, због научног опстанка и потребе државне да се ствара хипотеза о југословенству као споју три стара народа: Срби, Хрвати и Словенци.

Дакле, у Краљевини Југославији био је под одређеним идеолошким и политичким притиском, па је у том периоду, тридесетих година, почео говорити о српско-хрватском језику. Дакле, више озбиљних, научних извора долази до истих закључака, до исте географске линије распростирања српског језика, српских дијалеката, српске ћирилице и српске глагољице, па тако и српске ретке књиге. Општи српски језик Белић је, да истакнем, делио на штокавски, чакавски дијалекат, који је даље делио на икавски и екавски и јекавски изговор. Као српску одредницу је одредио чакавско-икавску варијанту и штокваско-икавску варијанту изговора. Познато је да је касније од многих аутора чакавштина одбачена од Срба и припојена једино хрватском културном простору.

Дакле, ово је образложење мог амандмана и нарочито става владе да у овом предлогу закона, да дубровачка култура не припада само српској култури већ и хрватској култури. Хвала.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: На члан 7 амандман је поднео народни посланик Милорад Буха. Да ли неко жели реч? (Да.) Изволите.

МИЛОРАД БУХА: С правом колега Жутић указује на проблем дубровачке књижевности и припадности те књижевности, да ли хрватској или српској. Међутим, у књижевној теорији то није спорно. Данас Хрватска дубровачку књижевност својата, без обзира да ли је она стара дубровачка књижевност 17, 18. и 19. века, 20. века, а где је место и позиција у српској књижевности дубровачке културе и дубровачке књижевности. Нажалост, у периоду комунизма теоретичари књижевности су изоставили српску књижевност Дубровника и једноставно је нестала из српске књижевности. У српској књижевности у сто књига, у издању Српске књижевне задруге, нажалост, нема дубровачке књижевности. У српској књижевној критици, у 25 књига, такође нема дубровачке књижевности. Деведесетих година, у издању Српске књижевне задруге и Матице српске у Новом Саду изашла је „Српска књижевност“, и поново нема ни у том делу дубровачке књижевности. Значи, ми смо свесно дубровачку књижевност избацили из српске књижевности.

Занимљиво је овде напоменути шта кажу српски књижевници Дубровника, Срби православци и Срби римокатолици. Споменућу једног, Мато Водапић, бискуп, припадник Римокатоличке цркве, иначе писац, сакупљач познати народног блага, који се изјашњава као Србин римокатолик, каже: "Силе нас да будемо Хрвати и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у детињству ни наши оци ни наши дедови нисмо знали за то име". Значи, ради се о осамдесетим година 19. века. Хрватско име у Далмацији, а посебно у Дубровнику је непознато име до Загребачког концила 1900. године, кад су одлуком Римокатоличке цркве сви римокатолици добили задатак да се изјашњавају као Хрвати. То је један генетски инжењеринг који је учињен уз подршку Ватикана и Аустрије, односно тада важеће државе Аустроугарске. Тај пројекат је однео, збрисао је Србе римокатолике и они су после тога добијали, под притисцима, под терором, добијали обавезу, упутство и налог да се изјашњавају као Хрвати. Један од најзначајнијих књижевника интелектуалаца Дубровника друге половине 19. века је Иван Стојановић, песник, историчар, свештено лице, који са усхићењем каже да је Србин и по пореклу и по чулству. "Па, ко ми је ближи од српског рода, католичка вера ми не прети, не забрањује да се изјашњавам као Србин". Нажалост, у каснијем периоду, после Загребачког концила 1900. године, почели су притисци итд, који су изазвали ову генетску промену.

Занимљиво је навести мишљење Србина римокатолика Стјепе Кобасице који каже: „Кад год се говори о католичким Србима, одмах се помисли на стародревни Дубровник, ту највећу оазу српске културе до пред уранак 19. Вијека“. Морамо споменути и Србина римокатолика Антонија Строжиловића, писца, историчара, публицисту који каже: „По историји ми смо чисти Срби, крв у српским жилама која се рађала и одњихале у свим сусједним српским земљама, а прелила се преко брда овамо до зидина Дубровника“, итд., итд. Гледајте, Срби су желели генетски да се изјашњавају, бранили су српско, бранили су српски идентитет. Да ли садашња власт, посебно она комунистичка, а и ова 90-тих година, па и ова најновија власт има морално право да неког ко је генетски Србин и ко се бори за српски идентитет дозволи да се избаци из српске културе, књижевности нешто што припада тој књижевности? Видите каква је ова власт и шта конкретно ради.

Кад говоримо о Дубровнику, не само ови Срби римокатолици који су наглашавали своје српство и свој српски идентитет, у историјском смислу историчари, али сад не Срби, него почећемо од Мавра Орбина, Дубровчанина, који каже у свом делу "Краљевство Словена" из 1601. године, каже да просторе Дубровника насељавају српски народ са подручја Хума и Травуније и он у свом делу од 400 и нешто страница, 200 страница посвећује Србима, 100 страница Бугарима, јер говори о Словенима и свега 10-ак реченица о Хрватима, за које каже да је то далеки народ и далека земља. Да је био Хрват, вероватно би говорио о хрватској историји далеко више. Један од најзначајнијих историчара 19. века, Немац Иван Енгел у својој историји Дубровачке Републике каже за Дубровник да је то подручје које насељавају Срби и романизирано становништво некадашње велике Римске империје, која је у периоду 8, 9, 10. века, а посебно у 11. веку насељавало просторе Дубровника, али је мешањем са словенским племенима, превасходно српским племенима изгубило свој идентитет, културу, попримило је углавном словенско, односно српско. За Дубровник каже да је настао од речи "Дубрава". Кад овај синоним данас споменемо, сваки Србин каже одмах Рагуза, одмах иде на ону латинску варијанту, односно италијанску варијанту назива Дубровника. Такви смо ми Срби, одричемо се оног што етнички припада српском народу и српском бићу.

Француски историчар 19. века, Фуже, у својим „Путописима са Балкана“ каже да је становништво Дубровника углавном српске расе. Можемо споменути и хрватског историчара Натка Нодила, који каже да се у Дубровнику од памтивека говорио српски и у јавним установама и у породици, итд, да преовлађује поред италијанског и српски, итд.

Овде сам спомињао Матицу српску дубровачку. Врло битно је и значајно да се каже нешто о њој, јер мало Срба зна о Матици српској дубровачкој, мало Срба зна да су једино Срби имали две матице, једну у Новом Саду, а која је основана 1826. године у Пешти, а друга у Дубровнику 1909. године. Кад говоримо о овој научној, културној, просветној установи српског народа, морамо рећи да је једна група ентузијаста, културних радника, политичара и политиколога учинила напор да обнови рад на стогодишњицу њеног оснивања, 1. августа 2009. године.

Рад ове културне институције је обновљен. Овде сам показао 16 репрезентативних издања, два зборника радова, итд.

Поред тога, једна група људи из Покрета за обнову србистике, са професором Милосављевићем на челу, учинила је напор и заједно са Владом Републике Српске Крајине у прогонству 2007. године одржала један научни скуп на коме смо прикупили огромну грађу о Србима римокатолицима, Србима православцима на просторима Републике Српске Крајине, на просторима Српске Крајине. Објављено је четири зборника радова. Зашто је битно нагласити све ово? Да бисмо сачували све оно што је српско биће и све што је српска традиција, српска култура на просторима који данас, нажалост, територијално нису наши.

Међутим, морамо се везати, то је исконски наша земља, то је исконски наша култура и морамо учинити све да је спасимо, сачувамо и да имамо све оно што је везано за српско биће на просторима тих земаља, да то сачувамо за сва времена. Управо ове две институције, које сам споменуо, Влада Републике Српске Крајине, у прогонству и Покрет за обнову србистике учинили су напор, прикупили су огромну грађу и даље настављају да објављују све оно што је битно.

Овде ћу, из књиге Лазе М. Костића, "Католички Срби", прочитати један део његовог говора. То је познати правник, политичар, политиколог, свестран интелектуалац, који је објавио многа дела. Он говори управо о Србима Приморја, Истре, Далмације, Боке Которске, Баније, Лике итд. Он каже: "Католичко српство Дубровника представља једну од најсветлијих тачака нашег националног покрета. Католичко српство отварало је нове видике и ширило идеју српства и националног идентитета. Ја сам им се као дете дивио, у њима сам гледао апостоле, патријархе, трибуне. Сваки ми је изгледао бескрајно велик, недостижан и срећан сам што ми се на крају живота пружила прилика да им се у име српства мало одужим, да их споменем, да их отргнем од заборава и да им изразим постхумну захвалност". У том правцу је објавио ову књигу и још неколико књига, сада не могу, немам времена да говорим о томе.

Управо ту видим велики успех и напор који је учинила Влада Републике Српске Крајине у прогонству, Покрет за обнову србистике, који су сачували од заборава 16 дела и учинили и финансијски искорак у смислу обезбеђења финансијских средстава без ичије помоћи, без обзира што смо се обраћали разним институцијама, па и Министарству финансија и Министарству културе, који су одбили наш захтев, односно прећутали су тај мега-пројекат за нас, а то је мега-пројекат и за државу. Међутим, после извесног времена, могли смо добити информацију од Министарства културе, да је Министарство културе дало одређена финансијска средства за параду поноса. Њима је важнија парада поноса него очување културне традиције и свега што је везано уз битисање Срба на простору Републике Српске Крајине, Републике Српске, Косова и Метохије, БиХ итд.

Морам овде споменути, с обзиром да се ради о мега-пројекту, људе који су заслужни за све ово, који су учинили огроман интелектуалан напор и финансијски су помогли овај пројекат, то су људи из Покрета за обнову србистике, др Петар Милосављевић, др Радмило Маројевић, др Милош Ковачевић, др Момчило Суботић, др Никола Жутић, академик Веселин Ђуретић, Предраг Драгић, плејада интелектуалаца који су несебично прионули послу да се сачува све оно што је, између осталог, и обавеза државе.

Ова држава не брине о културној традицији, и зато је велика штета што нисте прихватили наше амандмане, јер су били утемељени у нашој пракси. Наша пракса је јако лоша, држава не брине, не брине о овој држави, а још мање брине о државама у региону.

Био сам члан једне делегације у Македонији која је била у посети Србима у Македонији и слушао сама вапаје наше браће из Македоније која траже сарадњу, подршку у смислу очувања наше културне традиције.

Македонија је исконска српска земља где имамо огроман број споменика, огромна култура је остављена сада на милост и немилост силама глобализма које је растурају и разбијају, јер желе уништити српско биће.

Ова власт мора направити искорак, мора водити рачуна о свему томе. До сада то нисте учинили, жалосна је позиција ове власти у смислу заштите наше културне традиције.

На крају ћу споменути само, односно направити једну паралелу са оним што чини актуелна власт.

Наиме, готово све земље света имају своју научну дисциплину о свом језику, писму и различито је називају.

У Хрватској је то кроатистика, у Немачкој германистика, а у Бугарској бугаристика, једино Срби немају своју науку, званично дефинисану као научну дисциплину, србистику. У правилу наше научне дисциплине зову се катедре за српски језик.

Сви други имају дисциплине о свом језику, о свом писму, о својој писаној култури, једино ми имамо катедре. Видите докле смо ми стигли.

Покрет за обнову србистике годинама указује на овај проблем, али помака нема.

Глобалистичка гледања на ово разбила су нашу интелектуалну елиту која све то прати, мирно прати и не чини ништа да омогући институцијама да се уобличи једна научна дисциплина, а од свега тога бежи и САНУ, Матица српска у Новом Саду, а о министрима не треба ни говорити, јер они су само пролазни, дођу ту, и тако даље.

Све оно што се иза кулиса договоре министри, то пролази.

Жалосно је стање у овој грађи, овим законом би требало направити искорак, али мислим да ће то као и до сада бити мртво слово на папиру.




Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Суб Окт 08, 2011 3:57 pm

Lazo M. Kostić - Nasilno prisvajanje dubrovačke kulture

Књига ''Насилно присвајање дубровачке културе'' (културно – историјска и етнополитичка студија) први пут се, као приватно издање, појавила у Мелбурну 1975. године. Део је веће српске приче, допуна ранијим делима истог аутора (''Католички Срби'', ''Спорни предели Срба и Хрвата'') и брана пословичној хрватској мегаломанији и безобразлуку. ''Одбрана српских територија и српских духовних вредности'' уз помоћ писаних трагова неутралних, разумних и пре свега стручних људи, животни је мото бесмртног Бокеља, Лазара Марковог Костића...

http://www.mediafire.com/?a34dlwaw1g8u1sy
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Чет Дец 29, 2011 2:57 am

Ivan kan. Stojanović - Dubrovačka književnost
http://www.archive.org/stream/dubrovaka ... 5/mode/2up
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Пет Дец 30, 2011 4:13 am

Татјана Ракић

Библиотека Матице српске, Нови Сад


ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ
У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА




„Као оток сред млетачког земљишта по-
стојаше од старине обртна и трговачка репу-
блика српска Дубровник.“ (Медо Пуцић, 1867)

Сажетак: Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Ду-
бровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Отворено су се борили
против порицања о постојању српства у Дубровнику, сматрајући да је једно верa
а друга народност. У Дубровнику је била створена пракса да се нико у град не
прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. Покатоличени
православни Срби остајали су и даље Срби, чувајући своју традицију и своје
обичаје. Српска обележја у Дубровнику могу се пронаћи свуда: у песмама Срба
Дубровчана, у штампи која је објављена у XIX веку и почетком XX века, у дру-
штвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Дубро-
вачка књижевност по свом националном карактеру била је српска већим својим
делом. Писана је штокавским дијалектом пре него што је тај дијалекат постао
основица књижевног језика Срба.

Кључне речи: Дубровник, Срби католици, језик српски, вера, народност

*


Истина о народносној опредељености старих Дубровчана може се виде-
ти из ставова и сведочења јавних и културих личности Дубровника, нарочито у
периоду буђења националне свести код Срба. Српска обележја у Дубровачкој
републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која
је објављена у Дубровнику у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која
су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Посматрајући један
шири период збивања може се закључити да у преломним тренуцима историје
није увек побеђивала мудрост па је често настајао непремостив јаз између ста-
новника Дубровачке републике који су били различите националности. Пока-
толичени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и
своју традицију и своје обичаје. Срби католици били су носиоци српске народ-
не мисли у Дубровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Сма-
трали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-
дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Срп-
ства у Дубровнику, сматрајући да је једно верa а друго народност.
Већ са примањем хришћанства Словени су били подељени на утицај ис-
точне Православне цркве и западне Римокатоличке. Срби у Далмацију и Хр-
ватској још од старине као и они потиснути из унутрашњости Балкана у време
најезде Турака, образовали су војну границу између Турске, с једне стране, и
Аустрије и Млетачке Републике, с друге стране. Од тог времена па све до пада
Млетачке републике 1796. Србима на овим подручјима било је забрањено да
се моле, да отварају своје школе и оснивају своја друштва, јер католичка црква
је водила главну реч а уметничко стварање и све врсте књижевности почивале
су на њеној догми. Аустрија тј. Аустро-Угарска имала је од 1867. имеперијали-
стичке тежње према Балкану па је неговала хрватство тамо где га није било и
ширила све већу србофобију. Јеремија Митровић у делу Српство Дубровника
говори о подели између источног и западног дела хришћанске цркве на право-
славни Исток и католички Запад. „На том подручју Срби су заузели простор с
обе стране оне првобитне целине, али су већим делом сачували своју народ-
ност и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе
свих таласа и с једне и с друге стране. Народносна постојаност Срба, иако не
увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се
види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до
наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и
свест о српској земљи.”1 У XVII веку Ватикан је штампао ћириличне црквене
књиге за вернике ћириличног подручја. Без обзира на дешавања, састав ста-
новништва и историјска збивања, у јеку борби и политичких превирања Ду-
бровник је вековима остајао слободан и самосталан град-држава захваљујући
менталитету и мудрости његових грађана. Стално је материјално јачао и кул-
турно се уздизао борећи се за очување своје слободе. Дубровчани су увек зна-
ли мудро да изаберу заштитника коме ће извесна материјална накнада бити
знак оданости овог града. Постоје документа о томе да је од српских владара,
који су му били у залеђу, Дубровник нешто добио на дар а нешто купио. Око-
лина је дуго припадала источној цркви. За Стон и Рат Дубровник је давао нов-
чани прилог калуђерима српским, који су се повукли у Свету гору. Дубровча-
ни су веома важан корак учинили 1333. куповином Пељешца, где су становни-
ци пре дубровачке купње били православне вере, а по језику, обичајима и но-
шњи били су српске народности. Већина крајева дубровачке области касније
се полатинила, али ако зађемо дубоко у прошлост, пронаћи ћемо свуда српске
корене. Конављани су у старо доба имали ожењене попове, као што је по ис-
точном обреду, а жену су називали попадијом. Касније и када су усвојили ла-
тинске обичаје, попадијом су звали мајку, сестру и службеницу попову. Остала
су и крштена имена: Јово, Вуко, Никац, затим стари српски натписи на гробо-
вима у Поповићима, на Вигњима, у Ловорну; остало је крсно име: Никољдан,
Михољдан, Митровдан, Лазарева субота. Све до XIX века остала су сачувена
имена брда, долина, обичаји и српска ношња. Из тог периода има и повеља пи-
саних ћирилицом. У Конавлима су се одувек чуле гусле и народне песме, ма-
хом и у свој дубровачкој околини, што је познато српско народно обележје.
Свадба се вршила по српским обичајима. На основу свега тога може се видети
да околина дубровачка, иако је прешла на католичанство, није престала бити
српском јер како су говорили управо знаменити Дубровчани који су били като-
личке вере „башка вјера башка народност“. Уосталом православној цркви при-
падају и грчка и бугарска и румунска црква. То би морали разумети духовне
власти и једне и друге вере јер Срби католици, иако су били занесени за своју
српску народност, исто толико држали су и до вере католичке.
У Дубровнику је била створена пракса да се „нико у град не прима за
сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. При томе се народност
није мењала као што је то било касније у Хрватској, јер у Дубровнику је живео
исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени пра-
вославни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју тради-
цију и своје обичаје.“2 Називи светаца и празника били су као у осталим дело-
вима српскога народа (Ивањдан, Лучиндан, Петровдан, Крстовдан), исти оби-
чаји били су за Божић, Ђурђевдан, на исти начин су секли бадњак. Дубровачки
бискуп Мато Водипић3 у свом роману Марија Конавока објављеном у Загребу
1893. пише да је слава диван обичај и да се „уз весеље пије у славу божју као
код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је
и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на слав-
ском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и про-
шлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да
предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце по-
знату херцеговачку капу.4 Чувао се народни дух, народна књижевност, јунач-
ке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих
дубровачких писаца. Обично се тврди како је Матија Бан5 са Медом Пуцићем6
у бурним годинама 1848/49. дубрвачко словинство преименовао у српство, а
занемарује се чињеница да је дубровачко словинство углавном значило што и
српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је у ствари тада само добило своје
право име. Важно питање које занима многе научнике данас јесте како је не-
стало српско име у тим крајевима. Република дубровачка кад би стекла који
крај, одмах би настојала да тамошњи пук преокрене на латинство. Но како су
Срби не само народност него и веру звали српском, требало је то прекинути,
јер је наступало друго веровање, које није било српско. Пошто се име српско
притајило у верском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Није још
увек било другог народног имена, а за језик је остао назив нашки, како се у пу-
ку (уз српски) и пре звао. Да је у то време у тим крајевима било познато хрват-
ско име, тада би вероватно остало у народу. Доказ о томе да је ту живео српски
народ и да је језик којим Дубровчани говоре српски може се тражити у Срп-
ским споменицима Меда Пуцића, Миклошићевој Monumenta serbica, у
историјама Калајa и Мајкова, у делима Рачког, Матковића, Кукуљевића, Ноди-
ла итд. Књижевници су користили назив словенски зато што је синоним за
српски.
Све док их нико није угрожавао, Дубровачани су били само Дубровчани
а у XIX веку почела се будити национална свест српска и хрватска. Како Срби
Дубровчани нису дозвољавали да њихово католичансто спутава њихово народ-
носно осећање добро се види у њиховом протесту Ватикану 1901. кад је папа
Лав XIII булом Slavorum Gentem, Завод св. Јеронима у Риму, назвао хрват-
ским7 ценећи дубровачко католичанство, које је показало чврстину кроз веко-
ве. Ватикан је усвојио протест Срба Дубровчана католика и уклонио назив хр-
ватски из Завода. Ова одлука изазвала је незадовољство у редовима Срба като-
лика где год да су живели. У једном делу српске штампе покушали су да доно-
шење ватиканске одлуке о припадности Светојеронимског завода припишу ђа-
ковачком бискупу Штросмајеру.8 Милутиновић објашњава да ова тврђења не
одговарају историјској истини јер је Штросмајер био пријатељски расположен
према Србима католицима а да је организатор римске пропаганде у јужносло-
венским земљама био Јосип Штадлер. Барски арцибискуп Шиме Милановић и
тадашњи министар правде Лујо Војновић9 уложили су протест против неправ-
де нанесене Црној Гори код Ватикана. Папа их је љубазно примио и рекао да
ће испунити обећање. У одговору је стајало да им намера нипошто није била
да вређају католичке Србе већ да је грешку „учинило лице, коме је ствар била
повјерена, назвавши погрешно све југословенске католике Хрватима.“10 Након
дугих преговора и саветовања Ватикан је попустио и 8. марта 1902. представ-
ник Ватикана, кардинал Марио Рампола и посланик Црне Горе Лујо Војновић
потписали су споразум којим је укинут назив pro croatica gente и замењен нази-
вом Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; барском
надбискупу потврђена је титула Primas Serbiae и одобрено је учење српског је-
зика и ћирилице.11 Највише интересовања за овај догађај показали су сами Ср-
би Дубровчани. Антун Фабрис,12 један од водећих политичких представника
приморских Срба католика, у уводнику Дубровника пише да је светојероним-
ски спор трајао пуних седам месеци. „Оволико трајање његово показује, да то
не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се је под плаштом вјере и цркве
скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоо-
предјељења српскога народа на Балкану (...) Против таквога недјела беше јед-
нодушно устало цјелокупо српско јавно мнијење пламенијем просвједима; то-
му се је просвједу затим придружила и дипломација Црне Горе, потпомогнута
владом братске Србије, да код св. Столице извојшти не само задовоштину већ
и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод.13 У јед-
ном телеграму Дубровчанима, из 1903. папа им се обраћа – Србима католици-
ма. 14
У време када су се Срби и Хрвати борили против италијанаша оформи-
ли су заједнички Народну странку. Далматински Срби су заједно са Хрватима
тражили уједињење Далмације са Славонијом и Хрватском. Срби су били уве-
рени да је херцеговачка буна знак за уједињење Босне и Херцеговине са Срби-
јом. После аустријске окупације Босне и Херцеговине 1879. дотадашњи зајед-
ничи политички орган Хрвата и Срба на приморју Народни лист, престаје би-
ти орган Срба. Они се издвајају у засебну странку Српску народну странку. У
Задру 1880. почиње борба за очување српског имена. Срби у Задру покрећу
лист Српски лист односно од 1888. Српски глас. Срби и Хрвати разишли су се
због питања будуће националне државе да ли у оквиру Хабзбуршке монархије
или у уједињењу ван ње, па „избија политички српски покрет на површину,
без обзира на веру“15. Иако су дубровачки Срби били против сарадње са ауто-
номашима прихватили су је, проценивши да је боље то него се препустити Хр-
ватима. Пред општинске изборе у Дубровнику 1890. напавили су коалицију од
представника Српске народне странке, групе независних грађана и аутонома-
ша као свог кандидата истакли су грофа Франа Гондолу. Издали су и проглас
грађанима Дубровника у којем се осуђује настојање Хрватске народне странке
да похрвати Дубровник. На тадашњим изборима победила је коалиција и на
чело дубровачке општине дошао је Гондола.
Програм Српске народне странке прилично се поклапао са Програмом
листа Глас Дубровачки. Међутим док је Српска народна странка сарађивала са
аутономашима присталице листа Глас дубровачки били су против развоја ита-
лијанских аутономаша као политичке странке. Часопис Глас Дубровачки по-
кренуло је пет Дубровчана, Срба католика (Мате Шарић, Антон Пуљези, Вла-
хо Матијевић, Никша Гради и Антун Вршић). Направили су нацрт у којем ка-
жу:
Дубровчани доле потписани тврдо увјерени да су дужни:
I Јавит отворено како, осјећајући да су Срби неће се никад слити ни прито-
пити у Хрвате, премда су справни у неопредељеној будућности, ступити ш њи-
ма у какву чим зајендицу.
II Остат у државној свези, која обстоји с ове стране Литве, те борит се сло-
жно са осталим Славенима супрот Нијемцу за укинуће дуализма и да се уведе у
федеративни систем.
III Опират се досљедно свакој тежњи ма ког државноправног здружења са
Хрватском.
IV Опират се сваком даљем опстојању и развоју талијанским аутономаша
кано политичке странке.
V Опират се свом силом сваком ширењу уплива буди њемачког буди ма-
ђарског у запосједнутим земљама на Балкану. 16
У књизи Изабрани чланци Антуна Фабриса Х. Барић у свом предговору
пише и да се у Србији српство приморских католика везује за српски омладин-
ски покрет осамдесетих година у Дубровнику а да је дубровачки покрет тога
времена политички јасно формулисао стару наслеђену народну српску мисао
јер је после победе на изборима 1890. јасно и конкретно афирмисао политичкој
јавности јужнословенску мисао да „Хрват и Срб неће више рећи католик и
православни и да се хрватска и српска странка не дијели више по вјери, барем
у Далмацији“ као што је у то време признавао онда најугледнији хрватски
лист, загребачки Обзор карактеришући ту појаву „као факат од великих консе-
квенција за нашу народну будућност (1890, бр. 198)“.17 Х. Барић сматра да се
нису осамдесетих година „први пут католици огласили Србима“ као што пише
П. Поповић, један од ретких Србијанаца који су почетком XX века писали о
проблему сложених српско-хрватских односа и о католичком српству на При-
морју. Већ шездесетих година XIX века народни препород у Дубровнику имао
је „под традиционалним именом Словинства изразито српско обележје“.18 Ба-
рић истиче да је српски покрет у Дубровнику само „природна резултанта свега
онога што стари град св. Влаха везује са његовим српским залеђем: и његова
историја, и географски положај његов, и порекло претежног дела старог ста-
новништва његовог – српских Неретљана и Захумљана, и дијалекат којим Ду-
бровчани говоре. Уосталом и Милан Решетар је показао да је језик словенске
дубровачке канцеларије од XIII до XV века био „несумњиво језик његове хер-
цеговачке позадине, а ако извесне црте дубровачког диалекта додају чакавске
особине, то се, како је лепо формулисао Белић, има објаснити утицајем насе-
љеника из удаљенијих хрватских крајева на формирање говора чија је основи-
ца херцеговачка. Несумљиво је, међутим, да је главни прилив словенског еле-
мента у романски Дубровник – чији је стари романски говор вегетирао још и
под крај 15. века – био српски.“19 Барић подсећа да су Дубровачани језик звали
словенски, дубровачки или нашки (као Гундулић) а српско или хрватско име
употребљавали су према називању језика лица којима су се обраћали. Код Ма-
рина Држића у комедији Дундо Мароје међу ликовима који су комични публи-
ци Дубровника зато што говоре туђим језиком јесте и Хрват Гулисав који је
говорио дијалектом из околине Сења. Писци дубровачки називали су свој језик
нашки или словински „које је име с почетка значило само српски; а полагано
се развило као име језика свију нашијех племена на југу, па касније као свесло-
венски назив језика, а по томе се намијенило и странијем народима, па чак из-
ван Европе. Но словински је синоним српскому и ето доказа.“20 Помињући
краља Милутина Ђура Даничић каже да је краљ ишао по свој грчкој и словен-
ској земљи његовој. Писар дубровачке републике потписао се још 1364. као
диак српски а то је касније преведено на словински. Из верских разлога Ду-
бровчанима је добро дошао тај назив словински за књижевни штокавско-јекав-
ски говор, који је мењао назив српски. Осим тога српско име било је и везано
за државу а Дубровчани се нису хтели претопити у државу српску.
Крајем XIX века јачање српству у Дубровнику било је на врхунцу. Ду-
бровачки књижевни и културни радници желели су да у једној веома напетој
ситуацији (у време окупације Босне и Херцеговине и у време велике мржње
између људи различитих нација) делују смирујуће. У оквиру тог покрета дело-
вали су: Дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Луко Зоре, Антун Каза-
ли21, Марко Цар22, Јован Сундечић23, Мато Водопић и Никша Гради. Дубро-
вачка књижевност писана је штокавским дијалектом и то пре него што је тај
дијалекат постао основица књижевног језика Срба. Дубровачка литература по
свом националном карактеру била је српска. Осим језика, Дубровачане је пове-
зивао и осећај словинства. Јован Скерлић је сматрао да је Медо Пуцић више
него ико учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику и био
душа српског покрета код далматинских католика и центар круга писаца и јав-
них радника. „Слободног и либералног духа, одвајајући веру од народности,
он је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном српском и словен-
ском осећању, занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и
слободољубиве песме, које су утицале на млађи нараштај у Далмацији.“24 Био
је песник али се бавио и политичком делатношћу као један од истакнутих
представника и носилаца народног препорода у Далмацији. Поиталијањени
Србин Никола Томазео, указујући безброј пута на своје српство, велики део
свог књижевног рада посветио је српским народним песмама, а 1849. у Вене-
цији основао катедру српског језика. Он каже: „Нама Србима народне песме су
једина школа из које се можемо учити чистоти језика којим је говорила моја
мати.“25 У листу Дубровник из 1897, бр. 15. Фабрис у тексту Апотеоза Срп-
ства осуђује поступак Матице хрватске због похрваћивања српских народних
песама а Лујо Војновић у броју 35. објавио је као прилог листу дуже разматра-
ње о поступцима Југославенске академије и Матице хрватске приликом изда-
вања народних песама.
Покушавајући да смире српско-хрватски спор Срби Дубровчани опреде-
љивали су се све више за српско име и за српску странку. Том покрету присту-
пили су најшири кругови: и трговци, и радници, и свештеници католички. „У
тој дилеми, у питању опредељења католичких Примораца за хрватско или срп-
ско име, значајну улогу играо је и сукоб либерализма са клерикалним правцем
правашке, онда најјаче хрватске странке на целом Приморју. И зато, док је фа-
натичко католичко свештенство било главни носилац државноправашке окви-
рашке мисли, либерализам који је у осталом изразито обележавао и стари ду-
бровачки српскословенски покрет око Словинца (1878-1884) – опредељивао је
противну странку – у српски табор. То је разлог што је тад њему прилазило не
само слободоумно грађанство, него и либерални католички попови и фратри,
као Павлић, Брили, Радовановић, Миљан, Фицов, Мурат и црквени великодо-
стојници као каноник-декан столне цркве Дубровачке дум Иван26 Стојано-
вић.“27
У време када су католички и православни клерикалци продубљивали јаз
између Хрвата и Срба у Далмацији Дум Иван Стојановић, угледни католички
свештеник, писао је: “Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми цр-
ква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближње-
га, па ко је ближи од српскога народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би
се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“28 Го-
ворећи у свом делу Дубровачка књижевност о језику Дум Иван Стојановић
сматра да исти језик указује на заједничко порекло и тамо где је исти језик мо-
ра бити иста народност. Дубровчани су комуницирали на више језика али нај-
више су употребљавали српски језик. За дубровчаке породице које су међу со-
бом причале на немачком и италијанском постоји причица. „Кад се који наши-
нац из проста пука усуди говорити са својијем добродцем другијем језиком, он
му одговори с неком поругом: немој заборавити нашки!! А даље у тексту се
објашњава да тај нашки – какав је управо био не познајемо по споменицима из
старине већ по комедијама Држићевим из 15. и 16. века. Сви остали писали су
на књижевном језику...“29 Дубровчанима је било изузетно важно да добро по-
знају свој језик а дубровачки језик стварали су тако што су га примали од сво-
јих суседа Срба па га углађивали на своју руку преко академија које су се ба-
виле удешавањем метра и језика. Дум Иван сматра да је језик дубровачки исто
што и тоскански за Италијане, кастилијански за Шпанце, паришки за Францу-
зе, и наглашава да је такав и херцеговачки за Јужне Словене. Каже да је „Ово
наречје плод многобројнихјех академија, црпено из херцеговачког језика и на-
достављено старом књижевном језику дубровачкоме. Тај је језик херцеговачки
баш онакав како га описје Сундечић: „Језик српски...златни језик, језик вила
пјевачица, језик ситни тамбурица, гибак, гладак, звучан, сладак, богат, једар,
крјепак, ведар, језик славе, језик срца...Ми надостављамо с наше стране да, кад
буде тај језик још боље изглађен и изрешетан од академија, кад настане нови
класићизам по митологији народној, по причама и по пословицама народни-
јем, и када се уза све то употријеби још и нарјечје дубровачко, и оно пшто се
вади из старога класићизма дубровачко-далматинскога, онда ће бити европски
углађен језик у књижевности нашијех потомака.“30 Стојановић сматра да је је-
зик дуборвачки српски са малим разликама у односу на стандарни источнохер-
цегавачки говор. Он се позива на Шафарика који је говорио о Далматинцима
као о делу српског племена и додаје да је Енгел је корио Златарића што језик у
Далмацији зове хрватским пошто је тај језик чисто српски, а име хрватско спо-
миње се само ради тога што је Далмација била неко време у политичким веза-
ма с Хрватском ради Угарске. Геталди је писао да је језик дубровачки више ра-
шки него хрватски а у фусноти објашњеава да је Рашка била главна област
услед праве Србије где су данас Нови Пазар и Топлица па додаје да је рашки
језик исто што и српски. Дум Иван каже да постоје неке речи које се налазе са-
мо у Дубровнику а усвајајући српски језик у дубровачкој средини негован је и
српски дух или како он каже српска ћуд.
Када је Антун Фабрис почео да уређује лист Дубровник Хрвати су исти-
цали државно-правну хрватску мисао насупрот српској народној мисли. Већ
1901. створена је клерикална странка која је најватреније истицала великохр-
ватство на челу са Антуном Старчевићем. Главни задатак листа Дубровник био
је борба против клерикализма који је водио Јужне Словене тамо где им није
место, како је Фабрис наглашавао. „Речено је и понавља се врло често да је
српски покрет код католика на Приморју био покрет локалног карактера. Не-
сумњиво, али он има општенародни карактер борбе против потирања српског
имена и српске народне мисли код католика и у име вере, када се код Храта
српство није сматрало као народност него као конфесија, и када је српко-хр-
ватска борба, због тога, а и због 'српства од три прста' требало да се излегне у
сукоб обријаних и брадатих попова“.31 Покрет приморских католика био је
увек део целокупног национално-политичког живота српског, још од времена
када је Матија Бан био главни повереник Гарашанинов за Дубровник и јужну
Херцеговину као Поповић, Томазеов учитељ за средњу Далмацију. У једном
чланку објављеном у Дубровнику 5. априла 1899. Фабрис пише: „Двадесет је
година прошло, откада је ступила у живот независна српска народна странка
на Приморју. Имамо пред собом двадесет година српскога политичкога живота
и народне српске борбе. И прије тога Срби су на Приморју не само учествова-
ли у политичком животу наше покрајине већ су што више били главна војска
старе народне странке. Да није било Срба, који су очували чист као бисер на-
родни језик, народне обичаје а што је најглавније народни дух, усуђујемо се
казати, да наша покрајина, то се тиче народнога карактера, не би ни из далека
онако изгледала, као што је данас...Двадесетогодишња борба за српско народ-
но име и за признање политичких права српскога народа на Приморју проду-
жава се и траје. Она постаје све то огорченија и жешћа. Сваки, ма и најмањи,
праведни српски успјех буни и узнемирује нашу браћу-небраћу...У Дубровни-
ку у домовини Џива Гундулића и Меда Пуцића, гдје би готово сваки камен
знао приповиједати о неразријешивим везама нашега града са Српством – у
Дубровнику, велимо, на ц. Кр. Учитељској школи не смије се ни споменути
српско име, с тога су мишљења и тако раде скоро сви учитељи, па и онај, који
је овијех дана био наименован за управитеља. Нама срце пуца, кад слушамо
приповиједати ученике реченога ц. Кр. Завода, да се за име нашега народа и
језика, те свега уопће што се тиче нашега народа, никада не чује име срп-
ско...“32
Дакле, носиоци српске народне мисли у Дубровнику били су углавном
Срби римокатолици: Дум Иван Стојановић, Лујо Војновић, Луко Зоре33 Перо
Будмани34, Милан Решетар35 итд. Један од првих Срба римокатолика у Далма-
цији Ловро Павловић, адвокат у Макарској и народни посланик Српске народ-
не странке у Далматинском сабору, писао је у низу чланака да су православни
и католички Срби један компактан народ, природна целина која не тежи ни ис-
току ни западу. Лујо Бакотић36, један од вођа Срба католика у Далмацији, пи-
сао је да су Срби католици особита далматинска појава и да међу њима има
радника, сељака али највише интелектуалаца. Има их у целој Далмацији али
највише у Дубровнику. „Истичући своје српство ми нисмо питали ни католич-
ке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведоче-
ња, јер смо били уверени да имамо права да га истичемо:“37 Према његовим
истраживањима почетком XX века у Далмацији, Боки и Дубровнику било је
око 600.000 становника а од тога 120.000 Срба православне вере и око 20-
25000 Срба католичке вере. Срби католици нису били противници српско-хр-
ватског споразума. Борили су се за стварање државе изван аустријских оквира.
Међу Србима католицима у Далмацији било је и оних чији преци су били пра-
вославци. Један од њих је Лујо Војновић, син Косте Војновића, кнеза ужичког,
академика и професора Правног факултета у Загребу. Коста Милутиновић у
свом делу О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки котор-
ској 1848-1914 говори да већ сама „имена истакнутих дубровачких Срба като-
лика означавају читаву епоху у културној историји не само Дубровника већ и
читавог југословенског Јадарана“.38 Никола Тоља у својој докторској дисерта-
цији Књижевно значење дубровачког часописа „Срђ“ (1902-1908) која је од-
брањена у Задру 1986. даје списак Срба католока међу којима су: Антун Фа-
брис, Матија Бан, Валтазар Богишић, Луко Зоре, Медо Пуцић, Нико Пуцић39,
Никша Гради, Перо Будмани, Марко Мурат, Вид Вулетић Вукасовић, Дум
Иван Стојановић, Кристо Доминковић, Лујо Војновић и др.
Српска културно-просветна друштва у Далмацији нису била подељена
на друштва Срба католика и Срба православаца. Већина ових друштава била
су заједничка и у њих су били учлањени Срби оба обреда: Српска читаоница
(1863) Српско певачко друштво Слога (1874) Дубровачко радничко друштво
(1874) Дубровачка грађанска музика (1874) Задруга Српкиња Дубровкиња
(1874) Српска дубровчка штампарија (1894) Српска зора (1901) Српско гимна-
стичко друштво Душан Силни (1907) и Матица српска – Дубровник (1909) која
је ширила српску просвету и наставу, издавала књиге, часописе, давала сти-
пендије сиромашним српским ђацима. Делатност Матице српске трајала је са-
мо пет година. За то време издала је 16 књига а секретар и главни организатор
били су Стијепо Кнежевић и Франо Кулишић, обојица Срби католици. Важна
база покрета Срба католика била је Дубровачка гимназија а према истражива-
њима Николе Тоље, међу професорима ове угледне школе били су Луко Зоре,
Антоније Вучетић, Перо Будмани, Вицко Трипковић, Стијепо Луцијановић,
Мато Зглав – све Срби католици. Први алманах који је изашао у Дубровнику
био је Дубровник цвиет народног књижевства 1849. а покренули су га Матија
Бан и Медо Пуцић. Многи дубровачки Срби писали су за тај лист (Нико Пу-
цић, Иван Казначић и др.). Доносио је идеје о словинству, о заједничкој сло-
венској граматици, речнику. Престао је да излази већ 1852. Лист Словинац по-
кренут је 1878. а уредник и покретач био је Луко Зоре а стални сарадници Ме-
до и Нико Пуцић, Марко Цар, Мато Водипић, дум Иван Стојановић, Никша
Гради – све Срби католици. Касније им се придружио и Јован Сундечић, пра-
вославни свештеник. Часопис се залагао за јединство свих јужних Словена у
време када су били заоштрени национални сукоби између Срба и Хрвата и ка-
да Хрвати поричу било какво српско име. Покренули су га људи који су се осе-
ћали и декларисали као Срби. Словинац није био само лист већ културно-поли-
тички покрет на веома високом нивоу. „Словинцу је света ствар јединост на-
родња; од Вараждина до Бара и од Виса до Тимока један је народ који једнијем
те истијем језиком говори и непрекидно је смјештен, што су двије биљешке ка-
ратеристичне које чине истовјетност и јединост једног народа. На пометнутом
простору станују Срби и Хрвати који уз два крила Словенце и Бугаре чине југ
Словенски и та сва четири живља најзгодније називамо Словинцима.“40 Најпо-
знатији интелектуалци, књижевници и научни радници сарађивали су у Сло-
винцу. Jован Сундечић покренуо је априла 1863. лист Звиезда али је угашен већ
1864. Око себе је окупио Србе католике, Србе православце и Хрвате. У листу
су сарађивали Медо Пуцић, Антун Казначић41, Стјепан Бузолић. Лист Гуште-
рица био је политички лист Срба католика. Режимски органи често су га цен-
зурисали. Био је то лист дубровачких присталица даламатинске Српске стран-
ке. Изашла су укупно 24 броја. Формално је уређивао Јозо Флори а стварно
Никша Гради, дубровачки властелин. Када су 1891. Хрвати покренули Црвену
Хрватску Дубровчани оснивају чувени часопис Дубровник. Први број Дубров-
ника, недељних новина, изашао је 1892. у редакције Стеве Врчевића, када је
отворена и Српска дубровачка штампарија А. Пасарића. У уводу су најавили
да ће наставити традицију ранијих српских листова Гуштерице и Гласа Дубро-
вачког с тим што ће морати да буду мало чвршћи. Национални програм ових
новина не обухвата само Дубровник већ и Боку и све што је имало некакве ве-
зе са народношћу, особито из Босне и Херцеговине. Основна водиља уредника
Дубровника била је да не треба бити верски нетолерантан, да је вера свакоме
света и да је Србин мио које год вере био. „Једана од најглавнијих и најзнаме-
нитијих тачака нашега програма та је да се нећемо ни најмање освртати како
се ко крсти и да ли се клања, да нећемо дакле мијешати вјеру с народношћу,
јер се народност означује по сасвијем другим обиљежјима.“42 Од 1895. уред-
ник је био Антун Фабрис. У то време лист је био узор политичких листова.
Пратио је сва књижевна и културна збивања и све земље где живе Срби. Од
1897. Фабрис је уређивао и Дубровник, илустровани календар. То је био лист
за све Србе а циљ му је био да служи српском народу без разлике вере и зе-
мље. Сарадници су били Андра Мурат, Иван Стојановић, Јован Сундечић,
Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић43. Фабрис у свом Уводнику наглашава да
им је циљ да календар продре у српски народ католичке вере јер их препла-
вљају туђинци који шире туђу мисао и туђе име. „Овај лепи календар видно и
јасно испољава Српство у Приморју. Ми по њему видимо да је Српство нео-
спорна истина, да оно постоји и напредује покрај свих шовинистичких хрват-
ских недостојних напада.“44
Часопис Глас дубровника уређивао је Матеја Шарић. У заоставштини
Никше Градија постоји текст који говори о томе да се Дубровчани апсолутно
осећају Србима, да имају свој српски покрет али да не помишљају на велико-
српску идеју већ на заједницу са другим јужним Словенима. „Ми Дубровчани,
Срби по пореклу, иако се нећемо нигде па нигде пратапати у Хрвате, а то није
ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој Великој Србији, те би то био
очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу ро-
ђену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити
истом нам се појави сходна прилика у заједницу Југославенску“.45 Глас српски
излазио је од септембра 1885. до августа 1886. у штампарији Драгутина Прет-
нера. Часопис Срђ излазио је од 1902. до 1908. уређивао га Антун Фабрис, који
је био оснивач и власник. Био је гласило свих Срба на приморју али окренут
југословенству. Штампан је у штампарији А. Пасарића. Касније су се о њему
старали Луко Зоре, Крсто Доминковић, Антоније Вучетић и Михо Вакети. У
том часопису сарађивали су сви познати културни, књижевни и научни радни-
ци Дубровника. „Око Срђа су се окупили одабрани дубровачки Срби. Познава-
лац тадашњих прилика у Дубровнику, историчар Никола Тоља, констатовао је
да се тада у круг Срба католика обрео најбиранији дио онодобне дубровачке
интелигенције: културних, књижевних, знанствених и јавних радника, који су
ударили печат не само часопису Срђ већ и укупном културном и јавном живо-
ту у онодобном Дубровнику, а дијелом и на славенском југу...“46 Када је у Ср-
ђу објављена пемса Уроша Тројановића (1902) власти су ухапсиле аутора пе-
сме, Антуна Фабриса и Антуна Пасарића, власника штампарије. Провели су
неколико месеци у влажној дубровачкој тамници и убрзо након изласка умрли.
Европска новинарска јавност се била заузела за Фабриса па су их аустријске
власти због тог притиска пустиле. Пред судом је Фабриса бранио Игњат Бако-
тић, Србин католик и један од првака Српске странке на приморју. Када је Ан-
тоније Вучетић, дубровачки историчар, преузео Срђ, дао му је нову боју, са-
свим југословенску. „Вучетић је Срђу у име југословенства одузео српски
предзнак. Позивајући читаоце на претплату и сарадњу, нови уредник је, поред
осталог, рекао: „Надахнути овим угледима Срђ ће, као једини приморски лист
на југу, настојати да буде Србима и Хрватима глас Дубровника, глас слоге.“47
Штионица дубровачка односно Народна читаоница поред основне дужности
да народу обезбеди лепу и корисну књигу оживела је ранији Банов алманах-го-
дишњак Дубровник, који је излазио 1849-1852. Алманах је изашао 1867, 1868,
1870 и 1876. О њему су се старали Нико Пуцић, Јозо Буниш и Стијепо Скурла.
Дубровник забавник Штионице дубровачке изашао је 1885. а уредник му је био
Иван Стојановић. Штампан је ћирилицом и латиницом. Године 1890. били су
у Дубровнику општински избори на којима је победу однела српска странка,
коју су сачињавали у огромној већини Срби католици. О тим изборима доста
се писало у далматинским партијским новинама. Године 1893. откривен је у
Дубровнику Гундулићев споменик подигнут иницијативом српске дубровачке
омладине. На ту свечаност дошли су Срби и Хрвати из свих крајева. Срби из
Србије и Црне Горе. Венац од цвећа послао је и краљ Александар Обреновић.
Хрватски праваши намеравали су да ту свечаност искористе у страначке сврхе.
На гробу српског песника Меда Пуцића на Видовдан, када су сви Срби дошли
да се поклоне гробу говорио је Владимир Тројановић, а након њега и Влахо
Матијевић у име дубровачке омладине која иде Медовим трагом. „Као што је
покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене као
што је он пјевао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин знао да не може
да буде друго него Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Сла-
венима, али уједно не заборавља никад да је она српске народности, и да ту
своју народност има да очува“.48
Центар Срба католика био је Дубровник у којем је од 1849. до 1908. из-
лазило седам часописа, алманаха и календара. Изузетно образовани, Срби ка-
толици били су носиоци српског покрета и имали су своје културне, политичке
и привредне установе. Отворено су се борили да очувају свој национални
идентитет. Угледни католички свештеници у Дубровнику јавно су истицали
своје српство иако ни на који начин нису доводили у питање верност римока-
толичкој цркви. Зато сагледавање ове теме мора бити систематичније и шире.
У чисто народном погледу битно је истаћи да су Срби у Дубровнику били Ср-
би и пре примања хришћанства и да се у дубровачким католичким породицама
славила крсна слава и били су сачувани многи српски обичаји. Спајала их је
љубав према народу, међусобно поштовање и осећај слободоумља. Међутим,
након Првог светског рата „нестајали“ су Срби Дубровчани. Српска штампа
престала је да брани српске интересе по налогу из Београда. Српска дубровач-
ка штампарија А. Пасарића, која је преживела рат, остала је без српског имена
односно постала Југословенска штампарија. До Другог светског рата досеља-
вао се све већи број становника католичке вере али друге националне припад-
ности и другачијих политичких уверења. Након свега тога католике су почели
изједначавати са Хрватима а православне са Србима без обзира на то како су
се сами изјашњавали. Парох дубровачки Божидар Митровић писао је 28. јула
1938. председнику Владе Краљевине Југославије меморандум у којем говори о
тешком стању Срба у Дубровнику. Он каже да су пре рата имали богату право-
славну цркву, српске школе, Матицу српску, часописе, јак трговачки сталеж и
сл. „Прије рата православни Срби са Србима католицима представљали смо
једну велику цјелину тако, да се на опћинској згради увијек вијала и српска за-
става и главну ријеч водили су Срби са националним правима“.49 Он даље ка-
же да се Срби у овом граду прогоне, да се против њих изналазе разне неистине
и подвале. Влада је тај меморандум одмах ставила ad acta. Срби католици који
су преживели Други светски рат изјашњавали су се као Југословени уз обаве-
зно ћутање о српству или су се претопили у Хрвате. Не само да се данас ретко
помињу Срби католици већ и они најугледнији културни и јавни радници, који
су предводили српски покрет у Дубровнику и Далмацији налазе се у Хрват-
ском биографском лексикону, Лексикону хрватских писаца, Лексикону хрват-
ске књижевности као да су били хрватске националности. Армин Павић на-
звао је дубровачку књижевност хрватском књижевношћу 1875. године а касни-
је и многе његове колеге. Када је Матица хрватска издала збирку народних
српских песама под хрватским именом, Срби католици, на челу са Антуном
Фабрисом и Лујом Војновићем веома бурно су реаговали и осудили су тај по-
ступак. У данашње време нема таквих реакција, или бар не тако бурних, без
обзира на све што нам се догађа. Ако сагледамо све чињенице, морали бисмо
обратити много више пажње да људи који су се борили против порицања срп-
ског имена и који су уложили своју енергију да докажу да су српског порекла,
без обзира на веру, буду у свим српским историјама књижевности, лексикони-
ма и сл. јер дубровачка књижевност великим делом припада српској књижев-
ности.




Литература
1. Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Бео-
град 1938.
2. Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940.
3. Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад 1998.
4. Дубровник, 14. VIII 1892.
5. Дубровник, 13. март 1902.
6. Дубровник календар за годину 1900, год. IV, Дубровник 1900.
7. Словинац, бр. 12, 1879.
8. Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаццји, Дубровнику, Зборник о Србима
у Хрватској, књ. I, 1989.
9. Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица 1992.
10. Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992.
11. Jован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953.
12. Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник 1900.


Резюме: Сербы католики были носителями сербской народной мысли в Ду-
бровнике в 19. векe и знаменательная часть сербского народа. Они откровенно
боролись против тех, которые отрицали существование сербского народа и
сербской культуры в Дубровнике, утверждая что вера одно, а народность сов-
сем другое. В Дубровнике того времени было принято, что постоянным жите-
лем города можно стать только по усвоении католического закона. Принимая
католическую веру православные сербы считали себя и далее сербами, храня
своих традиций и обычаев. Сербские признаки в Дубровнике можно найти ве-
зде: в песнях сербов-дубровчан, в печати, публикуемой в 19. и начале 20. века, в
создавании культурных обществ, в языке и литературе древних дубровчан. Ду-
бровницкая литература, по национальному характеру по большей части была
сербской литературой. Она писалась штокавским диалектом, прежде чем он сам
стал основой литературного языка сербов.

*
Напомене
1 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 6.
2 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, стр. 72.
3 Мато Водопић, песник, (Дубровник, 1816 – Дубровник, 1893). Гимназију завршио у Дубровнику, филозофију и боголовију у Задру. Био је капела, жупник, каноник и бискуп дубровачки. Сарађивао је бројним дубровачким часописима (Дубровник, Словинац итд).
4 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, стр. 77.
5 Матија Бан, писац, публициста, политичар (Петрово Село код Дубровника, 1818 – Београд, 1903). Пореклом из Босне, родом из Конавла. У Дубровнику завршио основну школу и гиманзију, а приватно учио филозофију и педагогију. Велики део живота провео у Турској и у Србији где је предавао италијански језик, историју, земљопис. Један је од врсних сарадника Илије Гарашанина. Био је члан друштва Српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије. Пропагирао је заједнички међусловенски речник и спајање ћирилице и латинице у неко ново писмо.
6 Медо Пуцић, (Дубровник 12. III 1821 – Дубровник 18. 6. 1882), дубровачки властелин, песник, публицист. Потомак је старе дубровачке патрицијске породице. Основну школу учио у Дубровнику, гимназију и филозофијуу Венецији, правне и полиитчке науке на Свеучилишту у Падови у доба национално-ослободилачких покрета Мацинија и Гарибалдија. Био је конзерватор културно – историјских споменика у Дубровнику, коморник Карла Лудовика, члан Југославеннске академије у Загребу. Бавио се историјом дубровачке књижевности. У првој фази свог рада изјашњавао се као Србин католик касније као Југословен (словинац).
7 Папским бреветом од 1. VIII 1901. Slavorum gentem претворен је у Collegium Hironyimanum pro Croatica gente и на основу тога приступ су имали само свештеници римокатоличке вероисповести који су синови gentis croaticae. Ова одлука изазвала је незадовољство у редовима Срба католика у свим југословенским земљама...У папском бревету Slavorum gentem, између осталога, убројен је у хрватски народ и онај део католика у Црногорском приморју који је потпадао под Барску арцибискупију. То је изазвало велико незадовољство и у Црној Гори.
8 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица, 1992, стр. 66.
9 Лујо Војновић (15. април 1864, Сплит – Загреб, 18. април 1951), књижевник, правник, публициста. Средњу школу похађао у Сплиту, Загребу и Дубровнику. Права дипломирао у Загребу а докторирао у Грацу 1892. Од 1886. до 1889. био је судски чиновник у Загребу и Трсту а од 1894. до 1896. адвокат у Дубровнику. Био је секретар кнеза Николе 1896, министар правде Црне Горе (1899-1903), црногорски амбасадор у Ватикану (1901-1902), шеф кабинета канцеларије краља Николе 1912, црногорски делагат на Лондонској конференцији 1913, у служби српске владе у Риму и Паризу 1915-1919. Изучавао је дубровачку прошлост и научном свету учинио доступну грађу Дубровачког архива. Многа његова дела служила су дуго за истраживање појединих периода дубровачке прошлости.
10 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица, 1992, стр. 67
11 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, стр. 68.
12 Aнтун Фабрис (1864-1904), публициста, књижевник. У Дубровнику је учио гимназију и матурирао; славистику студирао у Бечу код Ватрослава Јагића. Био је суплент гиманзије у Задру и у Сплиту. Намеравао је да пређе да ради у Србији као професор славистике и класичне филологије, али пошто је постао уредник листа Дубровник остао је у Дубровнику.
13 Дубровник, 13. март 1902.
14 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992, стр. 40.
15 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, стр. XI.
16 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаицји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 57-58.
17 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, V.
18 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, стр. V.
19 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. VI, предговор.
20 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. 37
21 Казали, Антун, песник, свештеник (Дубровник 29. IV 1815 - Дубровник, 16. I 1894). Основну школу завршио у Дубровнику, филозофију и богословију у Задру (1834-1838). Био је капелан и парох у Конавлима, Плочама, Врућици итд., управник школе у Стону. Говорио је латински, грчки, француски, немачки и енглески језик. Био је сарадник бројних часописа и листова: Зора далматинска (1845), Славенски југ (1848-1849), Дубровник (1849), Гласник далматински (1855-1859), Наше горе лист (1862), Гласоноша (Карловац 1862), Словинац (1878-1880), Зора (Задар, 1886). Уређивао је Гласник
далматински у Задру. Изјашњавао се као Србин католик и сматрао је да књижевност дубровачка не може бити хрватска.
22 Марко Цар (Херцег Нови 1860 - ?), књижевник, публициста. Основну школу завршио у Котору, у Задру сарађивао у Српском гласу, касније покренуо лист Вук. Био је инспектор уметничког одељења у Београду од 1919. Декларисао се као Србин католик све до Другог светског рата. У знак протеста због држања једног дела католичког клера утоку рата прешао је у православње и сахрањен је на гробљу манастира Савине код Херцег Новог 1953.
23 Јован Сундечић, песник, православни свештеник (Голињево код Лијевна, 1825 – Котор 1900). Одрастао у Имотском у Далмацији. Учио читати и писати у Манстиру Главини. Завршио Задраску богословију 1848. Био је свештеник и професор Задарске боглословио, секретар кнеза Николе. Уређивао је бројне српске часописе. Био је уредник календара Орлић.
24 Jован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953, стр. 192.
25 Ј. Митровић, Српство Дубровника, стр. 80 (Из дела Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. IV. Venezia, 1842, p. 20).
26 Дум Иван Стојановић (Дубровник, 17. децембар 1829 - Дубровник, август 1900), каноник декан Столне цркве у Дубровнику, бавио се књижевним и научним радом, писао о историју Дубровачке Републике годинама истражујући по дубровачким архивима и библиотекама. Превео с немачког значајно дело Јохана Христијана фон Енгела Повијест дубровачке републике и написоа значајно дело Дубровачка књижевност. Био је вођа српског покрета у Дубровнику. Био је цењен и поштован и код католика и код православник. Омиљен код широких народних маса без обзира на вероисповест.
Био је омиљена личност српске дубровачке академске омладине. Писао је о међунационалим односима на један оригинални начин. Све до смрти остао је главни носилац покрета Срба католика у Дубровнику и Далмацији уопште. Био је протагониста верске толеранције и општег културног напретка. Указивао је у својим чланцима и многобројним приповеткама на заблуде својих савременика говорећи да је вера једно а народност друго.
27 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. XIII
28 Дубровник, бр. 9, 1900.
29 Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900, 191.
30 Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900, стр. 199.
31 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. XX
32 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. 5.
33 Луко Зоре, уредник Словинца (Цавтат, 15. јануар 1846 – Цетиње, 9. март 1906), матурирао у Дубровнику, завршио славистику на Филозофском факултету у Бечу код Франа Миклошића. Био је професор и директор гимназије, просветни инспектор у Дубровнику, Котору, Задру, Сарајеву, на Цетињу. Биран је за народног посланика у Далматински сабор и Аустријски парламент. Бавио се поезијом, књижевном критиком, историјом дубровачке књижевности, културном и политичком историјом Далмације, Дубровника и Боке которске. Био је члан САНУ и ЈАЗУ.
34 Петар Будмани, филолог и уредник великог Рјечника Југославенске Академије (Дубровник, 1835 – Цасател Феррати 1914). Био је добар математичар, музичар, писао и о дубровачким дијалектима, написао граматику руског језика, издавао старе писме....
35 Милан Решетар, професор Универзитета (Дубровник 1860 – 1942). Основну школу и гимназију завршио у Дубровнику а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу. Био је проф. Гимназије у Котору, Задру, Сплиту, доцент Бечког универзитета, професор филологије у Загребу. Бавио се српским језиком, његовом историјом, дијалектом и старом дубровачком књижевношћу.
36 Лујо Бакотић, преводилац, публициста, политичар (Сењ 1867 – Београд 1941), гимназију завршио у Сплиту, право у Бечу и Грацу, докторирао у Грацу 1892. Бавио се адвокатуром, био посланик српске странке у Далматинском сабору. Полемичке чланке из политике и права објављивао у више периодичних публикација. Описао друштвену активност Срба у Далмацији токод XIX века.
37 Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Београд, Београд 1938, стр. 185.
38 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаццји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 37.
39 Нико Пуцић, песник, политичар, публициста (Дубровник 1783 – Дубровник 1857). Основну и средњу школу завршио у Дубровнику, науке у Италији. Био је посланик на Далматинском сабору.
40 Словинац, бр. 12, 1879.
41 Антун Казначић, адвокат, песник (Дубровник, 28. IX 1784 – Дубровник, 1. IV 1874) Учио је лепе науке и филозофију код браће Франа и Урбана Апендинија. У Ђенови био постао конзуларни канцелар, ишао на предавања трговачког и поморског права, речитости, латинске, италијанске поезије на Лигурском свеучиишту код проф. Фаустина Гаљуфа. Био је секретар друштва Arcadia degli Intrepido-Parteno-Epidauretani. У Цариграду од 1806. био чиновник у трговачкој кући Pozza-Barzolesi, архивар у Дубровачко-Которском управитељству, а 1810. Влада га је именовала секретаром за Бококоторске послове. Био је прави дубровачки Словинац. Као књижевник углавном је писао пригоднице. Одушевљавао га је народни покрет, писао сатире и шаљиву поезију по угледу на народну поезију.
42 Дубровник, 14. VIII 1892.
43 Вулетић, Вукасовић Вид, педагог, етнолог и књижевник (Брсечине код Дубровника, 16. дец 1853 – Дубровник, 10. јул 1933). Од 1866. школован у семеништу у Дубровнику где је 1875. завршио вишу гимназију, потом 1876. препарандију у Арбанасима код Задра. Био је учитељ у грађанској школи у Дубровнику и Корчули. Од 1897. професор је женске препарандије у Дубровнику где је предавао језик, историју и географију. Био је дописни члан СКА, истраживач старина и народних обичаја. Највећи део његових радова посвећен је епиграфским споменицима, проучавао је грбове и родослове, печате, бавио се историјом цркве, истраживао и објављивао историјску грађу о различитим темама. Објавио је неколико расправа о историјским везама Дубровника са српским земљама.
44 Дубровник календар за годину 1900, год. IV, Дубровник 1900.
45 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаицји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 58.
46 Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад,1998, стр. 34.
47 Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад,1998, стр. 35.
48 Лујо Бакотић, Срби у Далмацијик, од пада млетачке републике до уједињења, Београд, 1938, стр. 111.
49 Борак 78.

http://www.svevlad.org.rs/srbistika/rak ... olici.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Чет Мар 08, 2012 7:30 pm

Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као "хрватске народне пјесме". Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу "Дубровник" (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима:

"Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све те умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне српске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!
http://www.facebook.com/pages/Srpski-Du ... 6504334714
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Суб Мар 10, 2012 3:23 am

Tragikomiku "hrvatstva" najbolje oslikao u jednoj jedinoj rečenici dubrovački književnik biskup Mato Vodopić (1816-1893).
„Sinci, sila nam je da budemo Hrvati i to valja biti, ako nećeš da te mnogi progone, premda mi niti u djetinjstvu, ni naši oci, pa i naši djedovi nijesmo znali za to ime“.

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Суб Мар 10, 2012 3:57 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод talican » Пон Мар 26, 2012 11:56 pm

Оснивач Хрватске сељачке странке, брат Стјепана Радића, др Антун Радић, обраћајући се сељацима још 1904., поред осталог казао је: "Људи, не будите луди! Ви прошлости немате, јер прошлост и повијест имају само краљеви и великани, ваши господари. Прах наших дједова знао би вам приповједати само о мукама, ропству и сужањству, а ни о каквој слави. Ви у прошлости немате ништа."
Можда је делом због те и такве прошлости Хрвата и других непријатности у животу Хрватске, под Аустро-Угарском, познати хрватски политичар, рођени Дубровчанин, Фране Супило, у очајању једном приликом рекао: "Части ми моје, има часова када се стидим што сам Хрват."
(Више о томе видети врло интересантну књигу професора Лазе М. Костића, "Истина о хрватској тисућљетној државности", издање 1967. Чикаго, стране 63, 121 и 130.)
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Дубровник

Порукаод Undina » Уто Мар 27, 2012 12:09 am

Ala mi pomazes da spremim dubrovacku knjizevnost za ispit! ^^
neka je dosadna,ali posto je srpska...! :hoho
"I have loved the stars too fondly to be fearful of the night."
Корисников грб
Undina
 
Поруке: 198
Придружен: Нед Мај 22, 2011 7:03 pm
Место: Hladne vode Skotske i Severne Irske

Re: Дубровник

Порукаод talican » Пон Мај 14, 2012 9:11 pm

27. 11. 2011
Press

Kud nestadoše dubrovački Srbi

U Dubrovniku i okolini i danas postoje tragovi života i rada nekadašnjih Srba katolika, koji su dali krupan doprinos razvoju grada. Asimilacija i proces pretvaranja Srba u Hrvate kulminirali su u prošlom veku, a tome je, dobrim delom, kumovala i politika Beograda

Слика

Insistiranje na jednakosti vere i narodnosti, odnosno shvatanje da Srbin ni srpskoga roda ne može da bude onaj ko ujedno nije i pravoslavac, dobrano je uticalo na to da se srpski narod proređuje i gasi čak i u onim krajevima u kojima je živeo odvajkada. I dok se katolička crkva, baš kao i radikalni islam, vekovima trude da što više naših sunarodnika prevedu u svoju veru, mi kao da tome ne pridajemo nikakav značaj. Tokom cele istorije olako smo ih se odricali, zaboravljali ih, a neretko smo ih i sami označavali kao poturice, izdajice roda i najveće protivnike. Stoga i ne čudi paradoks da smo upravo među njima, potomcima nekadašnjih Srba, neretko u prošlosti sticali i najveće neprijatelje.

Jedan od najboljih primera za to je Dubrovnik, trgovačka republika koja je od pamtiveka privlačila veliki broj Srba, a oni su upravo tamo ostavili dubok i neizbrisiv trag. Nažalost, sve ono što je uistinu bilo srpsko, počev od jezika i dijalekta, pa do kulture i običaja, vremenom je postalo hrvatsko, pa se tako i danas mnogi čude kada shvate da su najveće perjanice „hrvatske nauke i književnosti", počev od Ruđera Boškovića, pa sve do Marina Držića, u stvari bili Srbi, odnosno ponosno isticali da govore srpskim jezikom.

Слика
Pero Budmani

Слика
Mato Vodopić

Слика
Ivo Vojnović

Za vreme celog 19. veka Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli i značajan činilac srpskog naroda. Sve vreme su se otvoreno borili protiv poricanja postojanja srpstva u Dubrovniku, stalno ističući da je jedno vera, a drugo narodnost. Najveći, često i jedini razlog „olakog" prihvatanja katoličanstva među ovdašnjim Srbima bila je praksa da se u grad za stalnog žitelja ne prima niko ko prethodno ne usvoji pravila katoličke crkve. Ipak, pokatoličeni Srbi su i dalje ostajali Srbi, čuvajući tradiciju i svoje običaje. To je i razlog što se srpska obeležja u ovom, danas možda i „najhrvatskijem" gradu, mogu videti na svakom koraku.

Slobodno se može reći da je dubrovačka književnost po svom nacionalnom karakteru u osnovi bila srpska, a zašto je, kada i na koji način to zanemareno, odnosno kako se preobratila u hrvatsko kulturno nasleđe, pitanje je koje zahteva dugu i temeljnu analizu.

Ono što Hrvate i danas, najblaže rečeno sablažnjuje i nervira jeste pisanje istoričara Natka Nodila, koji se uz Franju Račkog smatra i utemeljivačem hrvatske „povijesti". Problem u njegovim tvrdnjama je u tome što je zaključke izvodio na osnovu pouzdanih izvora, a ne na osnovu pritisaka hrvatskih državotvoraca iz 19. veka. A ono što je Nodilo pisao nikako im nije odgovaralo.

- U Dubrovniku, ako ne od prvog početka a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: kako od pučana, tako i od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u opštini, a srpski je bio i raspravni jezik - piše i dokazuje Natko Nodilo u svom delu „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka", koje objavljuje JAZU u Zagrebu 1883. godine.

Uostalom, dokaz o tome da je tu živeo srpski narod i da je jezik kojim su Dubrovčani govorili bio srpski može se naći i na spomeniku Meda Pucića, u Miklošićevom delu „Monumenta Serbica", u istorijama Kalaja i Majkova, u delima Račkog, Matkovića, Kukuljevića, Nodila i mnogih drugih. Književnici su koristili naziv „slovenski" zato što je sinonim za srpski.

Слика
Matija Ban

Слика
Ruđer Bošković

Слика
Medo Pucić

Razumljivo je da bi u današnjoj Hrvatskoj, prema pisanju Slobodana Jarčevića, prihvatanje ovakvog naučnog suda srušilo sve ono što čini temelj zvanične hrvatske istorije o tome da polaže apsolutno „povjesno pravo" na ovaj grad sa pretežno srpskom civilizacijskom baštinom. Tome u prilog ne idu ni dubrovački dokumenti koji otkrivaju da je zvanični jezik Dubrovačke republike bio latinski, ali da se pored njega pominje i domaći jezik; nekad kao srpski, nekad kao ilirski, nekad kao slavinski ili vlaški, ali baš nikad kao hrvatski!

U svom delu „Pokret Srba katolika u 19. veku", Tatjana Rakić objašnjava da su se Sloveni, primanjem hrišćanstva, podelili na uticaj istočne Pravoslavne crkve i zapadne Rimokatoličke. Srbi u Dalmaciji i Hrvatskoj obrazovali su vojnu granicu između Austrije i Mletačke republike s jedne, i Turske s druge strane. Od tada pa sve do pada Mletačke republike 1796. godine, katolička crkva je u ovim krajevima vodila glavnu reč pa je Srbima zabranjivano da otvaraju svoje škole i osnivaju svoja društva, odnosno primorani su da pišu i stvaraju u skladu sa katoličkom dogmom. Slično je radila i Austrija, odnosno Austrougarska, koja je od 1867. godine, u skladu sa svojim imperijalističkim težnjama širila srbofobiju, negujući hrvatstvo tamo gde ga nikada nije ni bilo.

Ipak, agresivno širenje katolicizma u srpskim zemljama, na jadranskoj obali i zaleđu, prvenstveno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije, ostavilo je posledice. Tako, na primer, među katolicima Dalmacije, Slavonije, Hercegovine, Bosne i Dubrovnika, koji su se sve do prvih decenija 20. veka osećali kao Srbi, takvo osećanje je odavno potisnuto.

I pored toga, tragova srpskih korena u Dubrovniku i okolini i danas ima napretek. Tako su, na primer, Konavljani u staro doba imali oženjene popove, što je bila karakteristika istočne crkve, dok su njihove žene nazivane popadijama. I kasnije, kada su usvojili latinske običaje, imenom popadija označavane su njihove majke i sestre. Na grobljima u Popovićima, na Vignjima i u Lovornu mogu se i danas videti stari srpski natpisi, a sačuvana je uspomena i na krsne slave - Nikoljdan, Miholjdan, Mitrovdan, Lazarevu subotu...

Sve do 19. veka sačuvani su i srpski nazivi brda i dolina, a u Konavlima su se oduvek čule gusle i srpske narodne pesme. Čak su se i svadbe obavljale po srpskim narodnim običajima. Uostalom, sve do prvih decenija 20. veka svoje srpsko poreklo rado su isticali i brojni znameniti Dubrovčani, koji su često znali da kažu „baška vjera, baška narodnost".

Nazivi svetaca i praznika bili su istovetni kao u ostalim delovima srpskoga naroda. Isti običaji vladali su i za Božić, Đurđevdan, na isti način sekli su badnjak... Dubrovački biskup Mato Vodopić, u svom romanu „Marija Konavoska" objavljenom u Zagrebu 1893. godine, piše da je slava divan običaj i da se „uz veselje pije u slavu božju kao kod svih Srba, a napija se obično do pete čaše". Čuvao se narodni duh, narodna književnost, junačke i lirske pesme, pevanje uz gusle, pa nije čudno što se sve to oseća i u delima dubrovačkih pisaca.

Očigledno da su Srbi katolici u Dubrovniku dugo odolevali da ih religija sputa u narodnom osećanju. Za srpstvo su se borili javno, književnošću, prosvetom, štampom i osnivanjem raznih društvenih organizacija. Radili su to uprkos otporu katoličke crkve i njenom viševekovnom trudu da im se konačno zatru koreni i vremenom ih pohrvate. Neretko su potezali i za vojnom i policijskom prisilom, što je dostiglo vrhunac u oba svetska rata. S druge strane, sami Dubrovčani dugo su se opirali pripajanju hrvatskoj državi jer su smatrali da s njom nemaju ništa, te da sama vera nije isto što i narodnost. Uostalom, govorili su, katolici su i Nemci, Italijani, Španci i mnogi drugi narodi, ali nikom ne pada na pamet da ih zbog toga smatra Hrvatima.

Слика
Orlando, najpoznatiji Dubrovčanin

Слика
Sveti Vlaho, zaštitnik Dubrovnika

Слика
Spomenik Marinu Držiću

Ipak, katolička crkva nikada nije odustala od pohrvaćenja Srba katolika, a to je činjeno na razne načine, uključujući i bezočne krađe. Na stotine narodnih pesama, lirskih i junačkih epova koje su prikupljali Srbi katolici vremenom su postale hrvatska kulturna baština. Tako ih je, na primer, Matica hrvatska krajem 19. veka objavljivala kao „hrvatske narodne pjesme", što je izazivalo golemi otpor Srba katolika. To je nagnalo i brata pesnika Iva Vojnovića, Luja, da u srpskom listu „Dubrovnik" još 1897. godine napiše oštru kritiku tog postupka Matice hrvatske, proročki nagoveštavajući genocid nad Srbima u Hrvatskoj, odnosno konačno iščeznuće Srba katolika. Na našu veliku žalost, to se vremenom i obistinilo.

Do pogroma Srba katolika u Dubrovniku došlo je nakon Prvog svetskog rata, kada je srpska štampa prestala da brani srpske interese i to, da čudo bude veće, po nalogu iz Beograda. „Srpska dubrovačka štamparija" A. Pasarića, koja je preživela rat, ostala je bez srpskog imena i postala „Jugoslovenska štamparija".

Do Drugog svetskog rata doseljavao se sve veći broj stanovnika katoličke vere, ali i svih onih koji su gajili drugačija politička uverenja. Vremenom, katolike su počeli da izjednačavaju sa Hrvatima, a pravoslavne sa Srbima, bez obzira na to kako su se oni sami osećali i izjašnjavali. Još 1938. godine, paroh dubrovački Božidar Mitrović pisao je tadašnjem predsedniku Vlade kraljevine Jugoslavije memorandum u kojem objašnjava teško stanje Srba u Dubrovniku.

- Prije rata - piše Mitrović - pravoslavni Srbi sa Srbima katolicima predstavljali su jednu veliku cjelinu tako da se na općinskoj zgradi uvijek vijala i srpska zastava. Danas više nije tako. Srbi u gradu se progone, protiv njih se iznalaze razne neistine i podvale.

Nažalost, Vlada je taj memorandum odmah odbacila i zaboravila. Srbi katolici su se nakon Drugog svetskog rata mahom izjašnjavali kao Jugosloveni, uz obavezno ćutanje o srpstvu, ili su se vremenom pretopili u Hrvate. Ne samo da se danas retko pominju Srbi katolici, već i oni najugledniji kulturni i javni radnici, koji su predvodili srpski pokret u Dubrovniku i Dalmaciji, nalaze se u Leksikonu hrvatskih pisaca kao da su bili hrvatske nacionalnosti. A nisu.

Zato, ako ništa drugo, dužni smo barem da sačuvamo imena ljudi koji su se celog života borili protiv poricanja srpskog imena i koji su uložili ogromnu energiju da dokažu da su srpskog porekla bez obzira na veru. Barem da ih pomenemo u svim srpskim istorijama književnosti ili leksikonima, jer dubrovačka književnost, uistinu, većim delom i pripada srpskoj književnosti.

Vlada Arsić


http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Pres ... 0Srbi.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на ДУХОВНИ ПУТЕВИ - Срби свих религија и Срби атеисти

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron