Исламским фундаментализмом против народа Босне

Индивидуална духовност: Срби православни, Срби католици, Срби мухамеданци, Срби атеисти, Срби других вероисповести, Велики верници, Мали верници, Средњи верници, Неверници, Верска убеђења и осећања, Атеистичка убеђења и осећања, Верска толеранција

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Сре Мар 28, 2012 5:19 pm

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Пон Апр 02, 2012 6:57 pm

ОД ПРИЈЕРАТНИХ 160.000, ДАНАС 8.000 СРБА У САРАЈЕВУ

У некада другом по величини српском граду, Сарајеву прије протеклог рата живјело је око 160.000 Срба, а данас их има максимално око 8.000, изјавио је секретар Министарства за људска права и избјеглице БиХ Драго Ковач.

Слика

Извор: Политика


- Политика је још доминирајући проблем и то је оно што и ово мало Срба тјера из Сарајева - рекао је Ковач за београдску “Политику”.

Он тврди да су Срби у Сарајеву грађани “не другог него трећег реда” и да због системске институционалне опструкције сарајевских власти, боље рећи бошњачких, више и нема Срба који би жељели да се врате у свој родни град.

- Постоји реална опасност од потпуног нестанка Срба са половине данашње БиХ - упозорава Ковач.

Тврдњи да су Срби трећеразредни грађани Сарајева и да немају ни статус мањине, Ковач додаје и чињеницу да се у овом граду ниједне новине не штампају на ћирилици, да је рађање српске дјеце у домену статистичке грешке, да се годишње у црквама на подручју Сарајева обави четири до пет крштења, а вјенчања једно или ниједно.

- Срби не могу добити посао, нема их на руководећим мјестима, онемогућено им је да буду бирани, како у федерални парламент, тако и у све друге органе. У Кантону Сарајево ради свега два одсто Срба - наглашава Ковач.

Према његовим ријечима, обнова порушене српске имовине на подручју Федерације БиХ, у Сарајеву посебно, и однос тамошњих власти према том питању, уз све већ поменуто, прича је у којој су Срби понижени.

- Министарство за људска права и избјеглице БиХ је још 2008. године издвојило око четири милиона марака за обнову око 200 српских стамбених објеката у Сарајеву. У општинама Нови Град и Центар није ни до данас обновљена ниједна кућа - рекао је Ковач.

Он наводи да бројке говоре о томе колико је Република Српска урадила на повратку.

Према његовим ријечима, Република Српска је из свог буџета у посљедњих пет до шест година за повратак Бошњака и Хрвата у Српску издвојила више од 65 милиона марака, док је ФБиХ у истом том периоду за повратак Срба обезбиједила тек око три милиона, иако је број оних који су се изјаснили за повратак у Српску, односно ФБиХ готово изједначен, око 15.000.

Б.Т.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=58920
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Чет Јул 19, 2012 7:22 pm

Изетбеговић је изабрао рат

Амир Чамџић
четвртак, 19. јул 2012.

Слика

У овом чланку настојаћемо да освијетлимо једну истину. Ријеч је о томе да су Алија Изетбеговић и муслимански руководиоци из Странке демократске акције (СДА), одбацивањем „хисторијског споразума” са Србима из августа 1991. године, свјесно изабрали рат. Но прије свега, предочићемо текст овог документа:

„Суочени с развојем догађаја који у себи носе све већу опасност од конфронтације наша два народа, чији се интереси хисторијски не сукобљавају и који никада нису имали сукоб такве врсте, свјесни своје одговорности пред народима које заступамо и свим народима Босне и Херцеговине и Југославије, одлучили смо да у циљу будуће сурадње и мира успоставимо и потпишемо сљедећи политички споразум:

1. Свјесни тешкоћа које су наслијеђене и оних до којих је довео досадашњи политички живот послије избора, одлучили смо да се, у духу отворености и узајамног поштовања, заложимо за остварење историјских и политичких интереса наша два народа. При томе, ово није споразум ни против кога, већ за све, и као такав ће бити отворен свима који подржавају начело заједничког живота у слободи и пуној равноправности.

2. Сматрамо да основу таквог живота чини међусобно признавање суверености појединих народа и осигурање пуног територијалног интегритета и политичког субјективитета наше Републике Босне и Херцеговине и њеног истовјетног уставноправног положаја са осталим републикама у заједничкој држави Југославији.

3. По нашем мишљењу, Југославија има пуно историјско оправдање као заједничка држава потпуно равноправних република и народа, те ћемо се залагати за одржање и развој такве заједнице.

4. Сагласни смо да Босна и Херцеговина треба да буде правно-политички јединствена и демократски уређена федерална јединица, с правним ингеренцијама на сваком дијелу своје територије, под условом да су савезни устав и законодавство основ правног система земље и гарант равноправности грађана, народа и република.

5. Изражавамо свој интерес да Хрвати у Босни и Херцеговини живе с нама у пуној равноправности, те их позивамо да приступе овом споразуму. Без обзира на положај Републике Хрватске у Југославији или изван ње, Хрвати у БиХ су потпуно равноправан народ.

6. Међусобни односи грађана, народа и република у Југославији биће уређени у заједничком уставу, уз коришћење европских стандарда.

7. Свјесни смо да овај споразум представља тек политичку и хисторијску основу за наш трајан и миран заједнички живот. Међутим, овакав политички договор отвара простор за налажење најконструктивнијих и најрационалнијих рјешења на плану функционисања савезних односно заједничких органа: монетарног система, јединственог тржишта, јединствених оружаних снага, као и спољних послова.

8. Исто тако, сматрамо да је оптимална југословенска заједница она која обухвата свих шест република и све народе који иницијално конституишу такву заједницу. Свако иступање из такве заједнице оних народа и република које то желе подразумијева постизање споразума о томе и пружање гаранције за реалне интересе сваке од чланица у односу на друге.”

Текст Споразума објављен је у сарајевском дневнику Ослобођење 2. августа 1991. године; Споразум је објављен и 1. августа 1991. у Београду, као „усаглашени текст“, који је, према неким изворима, „усаглашен” 14. јула 1991, а по другима – 12. августа те године.

Сматрамо да је „хисторијски споразум“ био веома добра основа да се избјегне непотребни братоубилачки и грађански рат између Срба и муслимана, те да се настави живјети у слози и заједништву, што је, разумије се, било најбоље рјешење и за Србе и за муслимане. Нарочито ако у обзир узмемо међусобну упућеност једних на друге, као и међусобну „измијешаност” и у БиХ, и у Србији, и у Црној Гори, односно на територији такозваног Санџака. „Хисторијски споразум“ осигуравао је заједнички живот Срба и муслимана у једној држави, Југославији, без подјела и без одвајања ових народа, те без одвајања унутар тих народа. То би, дакле, значило да се Срби у БиХ не би одвајали од Срба у Србији, нити би се муслимани у БиХ одвајали од муслимана из такозваног Санџака као саставног дијела Србије.

У вези с „хисторијским споразумом“, један од креатора и уједно преговарач с муслиманске стране академик Мухамед Филиповић у интервјуу за Независне новине из Бањалуке, објављеном 15. октобра 2008. године, наводи сљедеће:

„Прво ћу се, дакле, осврнути на 'хисторијски споразум', о којем су вођени преговори током љетних мјесеци 1991. године, да би у рану јесен били грубо прекинути од стране Алије Изетбеговића и СДА (водитељ ТВ емисије, у којој су Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић саопштавали јавности прелиминарни текст споразума, добио је телеграм из Централе СДА, у којем је одбијен не само текст о којем је постигнута одређена сагласност, него је била одбачена чак и сама идеја и свака могућност споразума). Тиме се ова иницијатива, која је почела давати резултате, не само у току споразумијевања него и у побољшавању односа на терену, неславно завршила.

Преговори су вођени на иницијативу Адила Зулфикарпашића и моју. У њима смо, с муслиманске стране, учествовали нас двојица, а са српске стране покојни Никола Кољевић и Момчило Крајишник. Преговори су започели уз пуну сагласност Алије Изетбеговића, који нам је дао план да преговарамо у име Муслимана, јер ми нисмо жељели да преговарамо без његовог мандата, а српске представнике је овластио Радован Караџић, који је и сам учествовао у првом разговору приликом отпочињања преговора.

Иницијатива за преговоре настала је због очитог и сталног погоршавања стања у земљи и напетих односа између националних странака, од којих су се неке већ увелико војно организирале и наоружавале и ушле у систем војних и полицијских организација сусједних држава (Југославије и Хрватске), док су Муслимани били без икакве подршке са стране, без оружја и између чекића и наковња, тј. хрватских и српских жеља за присвајањем наших територија и прикључењем матичним државама.

Слика

У разговору са Изетбеговићем указали смо на све те околности и крајње забрињавајући ток ствари и затражили од њега да преговара са Србима, с којима је његова странка била у савезу и владала земљом, а с којима је било највише напетости у односима. Он је рекао да се слаже с нама у анализи и оцјени да је крајње вријеме да се преговара, али да њему Срби више не вјерују, те је нас двојицу замолио да преговарамо у име Муслимана. Знајући Изетбеговићеву колебљивост и склоност да демантира и себе, а камоли нас, ја сам казао да ми требамо његову јавну изјаву да одобрава преговоре и подржава наш преговарачки план. Мислио сам, наивно, да ће то бити довољно да се избјегну могуће ситуације оспоравања нашег преговарачког мандата.

Преговори су отворени почетком јула једним разговором, у којем су учествовали Адил Зулфикарпашић и ја с једне, и Радован Караџић, Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић с друге стране. Караџић је знао (од Изетбеговића) да смо овлашћени да преговарамо и због тога је и пристао на преговоре, у којима су се главна питања тицала наших односа и будућности Босне и Херцеговине. Главно питање био је распад Југославије, до којег је већ дошло због изласка Македоније, Словеније и Хрватске из ње.

Питање од којег су преговори морали започети било је како ће се Босна и Херцеговина и њене главне политичке снаге понашати у тој ситуацији. Будући да смо ми били иницијатори преговора, ја сам рекао да смо преговоре иницирали како бисмо на миран и цивилизиран начин ријешили главно питање, а то је питање односа БиХ према Југославији, које имплицира и односе између Срба и осталих народа у Босни и Херцеговини. Рекао сам да знам да Срби по сваку цијену желе да Босна и Херцеговина остане у Југославији. Муслимани у начелу немају ништа против тога, јер ми нисмо никада мислили о некој муслиманској националној држави и не смета нам да са Србима и Хрватима живимо у заједничкој држави, као што смо живјели у цијелој својој хисторији. Оно што ми од те заједничке државе захтијевамо и од чега ни ми никако нећемо одступити јесте да Босна и Херцеговина остане територијално цјеловита и државно суверена, а Муслимани потпуно равноправни, док се о свим другим аспектима односа у заједничкој држави може постићи споразум.

С обзиром на понашање Србије у задњих неколико година и њену жељу да мијења стање ствари у Југославији, и с обзиром на рат у Хрватској, који у ствари води Србија и за који вјерујем да ће се сломити на локалним Србима, без обзира на озбиљне разлоге њиховог незадовољства Туђмановим режимом и уласком остатка усташа у тај режим, као и уставним рјешењима која све друге народе своде на статус мањина у Хрватској, није исправно започињати рат. То говорим због Срба. Они имају лоша сјећања на усташки режим, због геноцида који су усташе над њима вршиле, али Срби би требало да знају да су у тој ситуацији имали и политичку и моралну подршку свих поштених људи и 80 одсто Муслимана у Босни и Херцеговини, који су већ у љето 1941. године одлучно одбили усташку геноцидну политику у Муслиманским резолуцијама.

Ако Срби данас започну неки нови рат, а у Босни и Херцеговини би тај рат био рат против Муслимана, они ће бити изолирани у свијету и неће успјети у остварењу својих циљева. Због тога је за нас све најбоље да постигнемо споразум о увјетима под којим ће Босна и Херцеговина моћи остати у Југославији и на тај начин ће Срби остварити свој најбитнији циљ о останку у заједничкој држави са осталим Србима, а Муслимани бити задовољни својим статусом и положајем Босне и Херцеговине у будућој заједничкој држави. Југославије више нема и треба стварати нову заједничку државу, и ми стојимо на стајалишту да то буде савез држава које желе остати заједно због бројних хисторијских, политичких, културних, економских и стратегијских разлога, а ми и због велике муслиманске мањине у Србији и Црној Гори.

Слика

Зулфикарпашић је говорио о томе да преговори треба да се разликују од преговора који се код нас уобичајено воде и да почнемо од тога што ћемо фиксирати наше минимуме, тј. оно од чега ни једна ни друга страна неће никако и никада одступити. Ми Муслимани нећемо никада пристати на подјелу Босне и Херцеговине и довођење у питање њене уставноправне и хисторијске индивидуалности у било којој варијанти будуће државе. За Србе претпостављамо да је најважније да не желе изаћи из заједничке државе са осталим Србима. Усвајањем ова два начела ми смо веома близу споразуму који може донијети мир и сигурност у овој земљи и међу нама. Радован Караџић је подржао преговоре и рекао да је за Србе најважније да остану у Југославији и у некој форми државне везе са осталим Србима, ма каква она била, те да је то начело оно што одређује њихово политичко понашање. Он подржава преговоре и увјерен је да они могу допринијети да се ситуација смири и избјегну даље компликације које пријете миру у земљи. И остали учесници ових прелиминарних разговора изразили су задовољство због отпочињања озбиљних и садржајних разговора о најбитнијем питању наших односа, тј. дефиницији увјета под којима је Босна и Херцеговина спремна остати у државној заједници са Србијом и Црном Гором, а да Муслимани буду потпуно равноправни у тој заједници, без икаквих ограничења и дискриминација. Заједно смо закључили да ћемо о току преговора обавјештавати Изетбеговића и посебно Стјепана Кљујића, како би и Хрвати били у току и како би знали да овдје нема ништа антихрватско, осим да ми желимо да спријечимо рат у земљи и да не желимо да будемо увучени у рат између Србије и Хрватске.

Тај први разговор могао се оцијенити као веома добар почетак. Основна начела су била да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би био реализиран најважнији циљ српске политике, а да Босна и Херцеговина задржи пуни суверенитет, остане у својим хисторијским границама са статусом државе која са осталим чланицама заједничке државе има спољњу политику, војску, царине, новац и општу економску политику, док је у свим осталим аспектима самостална. У будућим преговорима требало је ове елементе конкретизирати у основним дефиницијама будућих односа. Кољевић је замолио да се о томе званично обавијести и Слободан Милошевић, јер је у цијелу ствар инволвирана и Југославија. Како ми нисмо имали ништа против тога, то је овај први састанак завршен са осјећањем да смо успјешно отворили преговоре и поставили солидну основу за споразум.

Осјећање да је учињено нешто добро имало је своје оправдање у даљем току преговора које смо Адил и ја водили с Кољевићем и Крајишником. Они су информирали руководство СДС-а, а ми смо информирали Изетбеговића о току преговора, а у потребној мјери и Стјепана Кљујића.

Није прошло много времена, а ми смо дошли до нацрта споразума у којем су изражени елементи о којима смо се споразумјели. Споразум је предвиђао да смо сагласни око тога да Босна и Херцеговина остане у оквиру заједничке државе са Србијом и Црном Гором, уз увјет да има положај потпуно равноправне и суверене државе, једнак овим двјема, и да је неовисна и суверена у оној мјери у којој су то и оне у односу на сопствену судбину. Босна и Херцеговина мора остати у својим хисторијским границама, које су неповредиве. У њој не може бити национално дефинираних територија. Заједничка држава ће бити савез држава (наш став) или савезна држава (став српске стране), гдје је дошло до јединог размимоилажења, а договор ће добити подршку ЕУ. У Босни и Херцеговини неће бити унутарњих територијалних сепарација. Војска која ће бити стационирана у Босни и Херцеговини биће састављена од Босанаца и Херцеговаца и њоме ће командовати генерал који је Босанац или Херцеговац. У заједничкој држави ће делегације држава чланица имати вето у свим питањима која се тичу опстанка и виталних интереса њихових нација и држава.

Када је све ово утврђено, одржан је пленарни састанак преговарача уз учешће лидера обје стране, тј. Изетбеговића и Караџића, на којем смо покојни Никола Кољевић и ја изложили оно око чега смо постигли споразум, као и оно око чега се још нисмо потпуно сложили (савез држава или савезна држава). Изетбеговић, који је приликом доласка из посјете САД, на аеродрому, изјавио да зна да су преговори у току и да их одобрава, сада је изјавио да сматра да су преговори успјешни и да је нацрт текста будућег споразума добар, те предложио да 'двојица професора' (Кољевић и ја) дефинирају коначну верзију текста. На то сам ја упозорио да нисмо дошли до пуне сагласности око природе будуће заједничке државе, што је он оцијенио као маргинално.

Српска страна је тражила да преговарачи оду у Београд и да се разговара и с Милошевићем. То није било нужно јер је он свакодневно бивао информиран (Кољевић га је сваки дан обавјештавао о току преговора), али смо ми прихватили тај захтјев због наших партнера, али и због тога да оцијенимо како се онај који води цијелу српску политику односи према цијелом питању. С Милошевићем смо разговарали Зулфикарпашић и ја. Он је био задовољан постигнутим и почео је говорити о томе како Срби немају ништа против Муслимана и како у Београду има 150.000 Муслимана, а у осталој Србији готово пола милиона, да не рачуна Албанце. На то сам му ја реплицирао да је Београд једно, а Санџак или Босна и Херцеговина друго, а и што се тиче Муслимана у Београду, кад их има 150.000, упитао сам га зашто им већ 40 година одбијају захтјев за изградњу барем још једне џамије, него се тискају у малој Бајракли џамији, док Срби себи граде највећи храм на Балкану. Предложио сам да се не разговара о благодети положаја Муслимана у Србији, него о рјешењу питања односа наших држава. Он се сложио и одмах предложио да, у смислу потврде добре воље и озбиљности њиховог односа према овом споразуму, како је у Босни и Херцеговини већина Муслимана, први предсједник будуће државе буде Алија Изетбеговић, а да Босна и Херцеговина буде јединствена војна област у којој ће служити само Босанци и Херцеговци и да командант те области увијек буде генерал који је Муслиман.

Све ово је нашло снажног одјека у српској, али и босанској јавности, особито ондје гдје Срби и Муслимани живе помијешани. Односи су се релаксирали и свијет је одахнуо. Међутим, то се никао није свидјело Туђману, који је Босну и Херцеговину третирао као стратешку резерву и желио је да Муслимани постану тампон између Срба и Хрвата.

С друге стране, неки десни кругови у СДА сматрали су да је мала странка Адила Зулфикарпашића и моја (свега три посланика у Скупштини) овим преговорима добила силну афирмацију и да добива све већу подршку муслиманске јавности. Вјеројатно у томе треба тражити разлоге да се СДА и Алија Изетбеговић преко ноћи и без икакве најаве одлуче да грубо и уз опасност отварања незаустављиве кризе односа прекину ове преговоре, дисквалифицирају мене и Адила и отворе онај злоћудни ток збивања који је увео Босну и Херцеговину у најтежи и најкрвавији рат у њеној хисторији. Највећа жалост је у томе што су сви учесници рата, без обзира на своје планове и наде, добили много мање него што су могли добити овим споразумом.”

Слика

Претходно наведено у потпуности потврђује као истиниту изјаву др Радована Караџића, која гласи:

„Муслимани и Срби су имали сукобе искључиво због трећег. Нигдје Срби и Муслимани, слиједећи своје интересе, нису били у сукобу. Докле је допирао интерес трећег, дотле је допирао и сукоб Срба и Муслимана. Међутим, и тамо гдје је хрватска држава у вријеме Другог свјетског рата са својом солдатеском успоставила свој апарат, и ту се нашло људи, па су се сусједна српска и муслиманска села штитила... Кад говоримо о нашем дијелу Југославије, који није могуће подијелити, онда морамо да кажемо да све што се дешава у Хрватској јесте резултат инаугурације такве државе коју Срби неће да прихвате. Све оно што се тамо дешава било би бијело перје у односу на оно што би се десило у БиХ када би успјело онима који желе да заваде народе ове републике“ (Требиње, 25. август 1991. године).

Такође, у цјелости истинитом потврђује се и сљедећа изјава Радована Караџића:

„Разочарани смо како званична БиХ гледа на тај споразум. Тешка историјска одговорност пашће на оне који га саботирају. Запањени смо да званичници СДА оспоравају споразум, као да је он на штету хрватског народа. Ми смо пошли од чињенице да су Срби и Муслимани измијешани. Хрвати и Муслимани нису много измијешани, ни Срби ни Хрвати нису много измијешани, али Срби и Муслимани јесу. Хоће ли се YU криза разријешити ако падају комшијске главе, или ако не падају комшијске главе? Ниједна комшијска глава неће допринијети разрјешењу YU кризе, него ће је закомпликовати још више” (трибина СДС и МБО, Требиње, 25. август 1991. године).

И на крају овог текста закључак се намеће сам по себи. Алија Изетбеговић и СДА су одбацивањем „хисторијског споразума“ одбацили мир и увели муслимане у непотребни братоубилачки рат са Србима.

Одбили су мир који им је доносио много више него рат.

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bi ... o-rat.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Нед Јул 29, 2012 4:33 pm

Ubistvo uz šotu

Ne zna se tačno šta je bilo stravičnije u toj priči staroj tačno 20 godina. Da li to što niko dosad nije odgovarao za zločin ili to što je jedno ljudsko biće stradalo samo zato što je pokušalo da iz ratnog vihora spase svog kućnog ljubimca.

Слика
Ilija Stojanović sa slikom svog sina

Ne zna se ni da li je bilo jezivije to što je jedan život nestao u ritualnom ubistvu koje je pratila muzika šote ili to što je u pitanju 11-godišnjak, dete koje još nije ni shvatilo šta je to život.

Priča o dečaku Slobodanu Stojanoviću iz Donje Kamenice kod Zvornika ledi krv u žilama, mada je univerzalna priča o ogromnoj ljubavi ljudi i životinja, ali i o tragediji koju svaki rat donosi.

Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom svojevremeno je pokrenuo akciju da tragična Slobodanova sudbina bude ovekovečena. Ljubiša Ristić iz ove organizacije sa sedištem u Beogradu kaže da je pre četiri godine završena skulptura "Dečak i pas".

- Čak su bezbeđena i sredstva, ali sa projektom se stalo zato što su se muslimani pobunili da ovaj spomenik bude postavljen kod sela Drinjača, na tromeđi puta ka Srbiji, Srebrenici i Sarajevu. To nas čudi jer je vajar Miodrag
Živković učinio sve da taj spomenik ne vređa ničija osećanja - kaže Ristić.

Podrška generala Mladića

Nekoliko stotina kilometara dalje, u Bosni, uz magistralni put od Zvornika ka Milićima, tik uz Drinu, živi 61-godišnji Ilija Stojanović, dečakov otac.

- Ovo je selo Đevanje i ja sam tu zahvaljujući Savi Eriću, direktoru Zvornik puteva. Hvala mu do neba što me nije zaboravio i što mi je dao ovu kuću da u njoj živim - veli čovek kome se u očima sve vidi.

Mi smo mu prva novinarska ekipa posle četiri godine. Kolege koje su tu bile 2008. vratile su se sa suzama u očima, neobavljena posla.

- Tada mi je i supruga bila živa. Kada je snimatelj uključio kameru, a moja Desanka počela da se priseća, samo je pala. Evo tu, u ovoj sobi. Pola godine je trajala agonija doktora po Beogradu da je spasu, ali bio je to jak moždani udar... - suzi oko ovom čoveku, ali želi sve da ispriča.

Sa zida skida uramljenu fotografiju sina Slobodana. Grli tu sliku kao da je živa i vraća se u prošlost, u jun 1992.

- Živeli smo u Donjoj Kamenici. Miran i pitom život sa komšijama muslimanima. Onda je krenulo... Zbog napada muslimana celo naše selo se povuklo u Drinjaču. Žena i ja smo spakovali samo najosnovnije i 26. juna 1992. krenuli sa kćerkom Slađanom i sinom Slobodanom. Čuvajući nam leđa, tri čoveka su poginula. Kada smo tamo stigli, moj Sloba, koji je tada išao u peti razred osnovne škole, setio se da nije odvezao psa: "Tata, ostavili smo Luksa na lancu." Mnogo je voleo to kuče, a i ono ga je obožavalo, ginulo za njega. Pitao me je da li može da se vrati da ga dovede. Zakleo sam ga u nas i sestru da ne pokušava jer je previše opasno. Sećam se da je tog 27. juna bio neki svetac i ja sam ga zakleo da ne ide rečima: "Tri naša čoveka su poginula, video si koliko je opasno." Obećao mi je da neće ići i ne mogu da prežalim što sam mu poverovao - priča u jednom dahu Ilija.

Njegov sin je krenuo rano ujutro. Nije još počelo da sviće. Te noći nije ni spavao, a roditelji su slušali njegove tužne jecaje. Kada ih je na kraju ipak uhvatio san, on se iskrao i pošao po svog Luksa. Nikada se nije vratio.

- Ni sam ne znam gde sam ga sve tražio i koga sam sve preklinjao da mi se dete vrati živo. Kada je general Ratko Mladić čuo za našu tragediju, odmah je poslao novinare BBC da nas intervjuišu i da se ta priča čuje po celom svetu kako mu se nešto ne bi dogodilo. Stalno se interesovao kako smo, činio sve da nam olakša muku - seća se Ilija.

Ni istine, ni pravde

Слика
Spomenik koji još nije postavljen

Slobodana su pronašli godinu dana kasnije, u Novom Selu, kod kamenoloma. Bio je pokriven nekim radničkim mantilom, a oko njega su bila poređana i tela pet boraca Vojske RS iz Karakaja.

- General Mladić mi je prvi saopštio da je moj sin pronađen mrtav. Kazao mi je da je jedan dečak iz Milića lutao tim šumama tražeći svog nestalog oca i da je nabasao na ova tela. Brzo su me pozvali u Vatrogasni dom u Zvorniku. Kao juče da je bilo, sećam se bio je 16. jun 1993. kada sam ponovo ugledao svog anđela. Tu je već bio i patolog Zoran Stanković. On mi je rekao da misli da mi je sin oko mesec i po dana bio u životu, a da su ga posle zverski ubili - priča ovaj nesrećni čovek.

Oči zakovane za naše dok priča kako mu je dete stradalo.

- Stomak mu je bio rasečen u obliku pravoslavnog krsta, a srce izvađeno. Nogice su mu bile odsečene, a po glavi su se videle brojne rasekotine od noža. Patolog je pronašao i ranu od metka na njegovoj glavi. Kazao nam je da je pucano iz neposredne blizine i da je metak prošao kroz levu čeonu kost i izašao kroz desnu.
Ilija Stojanović je već tih ratnih godina čuo da je ubistvo izvedeno u užasnom ritualu, uz taktove albanske pesme šota.

- Nekoliko ljudi mi je reklo da je to napravila Albanka Elfeta Veseli, koja je ratovala u formacijama Nasera Orića. Verovatno je na ovaj način želela da se dokaže pred svojom muslimanskom braćom jer je ranije bila udata za Srbina. Kažu da je taj ritual trajao cele noći i da je prvo sa njega svukla svu odeću, a onda uzela nož...
Ne može dalje da priča Ilija. Sećanja su previša bolna. Sa trema kuće u kojoj živi Drina se vidi kao na dlanu. Teče mutna voda i nosi slomljene grane. Ilijina duša nema gde da ide, vraća se na stolicu i nastavlja potresnu ispovest.
- Znam da nikada neću doći do istine i pravde. Tri sata sam 2007. davao izjavu u Tužilaštvu BiH, ali i oni su mi rekli da bez svedoka teško da bilo šta mogu da urade. Rekao sam im da pronađu tu ženu koja je pre rata živela u Vlasenici i Srebrenici, a posle otišla kod brata u Švajcarsku, a zatim i u Francusku gde se navodno udala. Neki su mi posle ispričali da se vratila, da živi u Tuzli. Ali, sve su to priče. Ne znam zbog čega je država odmah nije pronašla i pitala da li je ubila mog sina. Najviše me boli što su svi zaboravili mog Slobodana - kaže na kraju Ilija Stojanović...

Iživljavanje i posle smrti

Patolog Zoran Stanković se i dalje odlično seća obdukcije malog Ilije Stojanovića.

- Pronašli smo ga u jednoj jami, sa telima još nekoliko ubijenih Srba. Telo je bilo u poodmakloj fazi raspadanja. U gornjoj vilici izbijeno mu je svih šest prednjih zuba. Otvor čmara bio je znatno proširen, prolazan - kako smo konstatovali - "za tri prsta". Imao je više sekotina u predelu glave i trbuha. Neke od njih su nanete, najverovatnije, posle smrti. Povrh svega, stomak mu je bio rasporen u obliku krsta. Ako se ne varam - bilo mu je odsečeno desno uvo i na kraju ispaljen metak u slepoočnicu iz neposredne blizine. Monstruozno, svirepo ubistvo - kaže dr Stanković.

Lekcija iz istorije

- Ako mene pitate, ja bih najviše voleo da taj spomenik bude postavljen na šetalištu u Zvorniku. Neka mog Slobodana vide mladi ljudi i tako saznaju nešto iz istorije. Navodno i gradska vlast podržava tu ideju - veli Ilija Stojanović.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU ... vo-uz-sotu
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Суб Авг 11, 2012 4:55 pm

Ево шта се крије иза политике да "Бошњаци" пријаве место боравишта у Сребреници

Leci sa pozivom na protjerivanje Srba
Слика

http://www.banjalukalive.com/aktuelnost ... -srba.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Нед Авг 12, 2012 1:28 am

Босанска веза Ал Каиде

Рат у БиХ Осама бин Ладен је искористио за стварање коалиције исламистичких терористичких организација

Слика
Муџахедини за време рата у Босни и Херцеговини (Фотодокументација "Политике")

"Био је то пакт са ђаволом. Али, нисмо имали другог начина да помогнемо босанским муслиманима", oвако је Ричард Холбрук покушао да објасни зашто се Стејт департмента није противио одласку муџахедина и исламских терориста у Босну и Херцеговину, у којој су се борили на страни бошњачке Армије БиХ.

Некадашњи помоћник државног секретара САД и специјални изасланик америчког председника за Балкан прећутао је оно што у својој недавно објављеној књизи "Несвети терор: Босна, Ал Каида и рађање светског џихада" открио Џон Шиндлер – склапање "пакта са ђаволом" омогућило је Ал Каиди да постане глобална терористичка мрежа.

"Свети ратници"

Настанку Ал Каиде и успону њеног вође Осаме бин Ладена битно је допринела Америка. За њен рачун Бин Ладен је окупљао муџахедине који су, после вишегодишњих борби, приморали Совјетски Савез да повуче трупе из Авганистана. Да ће се сарадња Бин Ладена и Американаца изродити у непријатељство наслутило се за време "Пустињске олује", рата против Ирака од 1990. до 1991. године. Вођа Ал Каиде тада је поручио да је "ослобађање Кувајта од Ирака дужност и право муџахедина, а не Американаца".

Рат у БиХ обновио је савезништво Бин Ладена и његових америчких покровитеља. Почетком 1992. године, уз благослов Вашингтона, у БиХ почињу да долазе ветерани авганистанског рата и да ступају у бошњачке оружане снаге. Слично се дешавало, мада у мањем обиму, и у Србији, односно на Косову и Метохији где су се муџахедини борили на страни терористичке албанске Ослободилачке војске Косова.

Са муџахединима, "светим ратницима", у БиХ, а касније и на Космет, улазе и терористичке организације: Ал Каида, Хамас, Хезболах, Џама ал исламија, Такфир ва Хиџра, Муслиманска браћа, Исламски џихад, Муџахедин калк... У БиХ су међу првима стигли ирански обавештајци и паздарани – чувари иранске исламске револуције, за које Вашингтон сада најављује да ће их ставити на листу терористичких група.

То што је БиХ постала стециште терориста из свих крајева света, тврди хрватски публициста Ивица Мливончић, аутор књиге "Ал Каида се калила у БиХ", искористио је Осама бин Ладен да током 1994. године "створи коалицију више од 30 исламских терористичких покрета, без обзира на њихову етничку припадност". Оне су, наводи Мливончић, по савету Америке финансиране преко наводних хуманитарних организација.

Да ће савезници ускоро постати противници најавио је први емир (командант) свих муџахедина у БиХ Абдул Азиз Барбарос. Средином 1994. он је листу "Ар Сират ал мустаким" рекао да у БиХ "треба да настави џихад (свети рат), јер западњаци не желе да џихад нађе лансирну платформу" са које би освајао Европу. Говорећи о будућности БиХ он је казао: "Најгори сценарио био би стварање мешовите државе, мешовитог парламента или мешовите владе муслимана и хришћана". Дејтонским споразумом управо овај сценарио се и остварио.

Док су у септембру 1995. године трајале борбе на Озрену, Абдул Азизов наследник Алжирац Абделкадир Моктари звани Абу Ма’али пише извештај о победи над Србима и у завршном делу поручује: "Ми не верујемо у Сједињене Државе и њене савезнике, ми не верујемо у грешнике и религију коју су измислили и ослањамо се само на Алаха. Ми настављамо свој пут". Извештај је објављен на сајту Америчке исламске групе из Сан Дијега.

Дејтонском споразуму и његовим ауторима, америчким званичницима, водећи исламски мисионари у БиХ дали су негативну оцену. Имад ал Мисри је рекао: "Овај мир је, заправо, завера против ислама", а циљ му је "заустављање муслиманских освајања и победа". Поделом БиХ на Републику Српску и Федерацију БиХ, став је шејха Насера ибн Абдурахмана ал Саида, "смањује се животни простор босанских муслимана". Очигледно, Дејтонским споразумом није остварен њихов циљ – муслиманска БиХ.

Из Маглаја на Њујорк

Осама бин Ладен и његови сарадници 1996. фетвом (обавезујуће упутство) обавештавају "младеж исламског света која је ратовала у Авганистану и БиХ да битка још није завршена". Фетвом из 1998. они позивају на "убиства Американаца и њихових савезника – цивила и војника" у свакој земљи. И њихови војници одмах прелазе на – недела. Напали су америчке војнике и амбасаде у Саудијској Арабији, Јемену, Кенији, Танзанији, а затим Светски трговински центар у Њујорку и Пентагон у Вашингтону.

Све ове догађаје повезује иста нит: учешће муџахедина и терориста који су ратовали у БиХ. За напад у Саудијској Арабији, у којем је убијено 19 америчких војника, осумњичен је и ухапшен Абдул Азиз Барбарос. Џемал ал Бадави је учествовао у нападу на амерички разарач у Јемену. Абу Зубеид Хусеин је организатор напада на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији. Међу отмичарима авиона који су 11. септембра у самоубилачкој акцији срушили Светски трговински центар у Њујорку и део Пентагона били су и муџахедини из БиХ: Халид ал Михдари, Наваф ал Хамзи, Мохамед ал Калид и Абу Зухаир Хаили. У нападу на Пентагон учествовао је и Мохамед Ата. Он је 1999. био на обуци у селу Бакотић код Маглаја. Абу Афган и Абу Дада су оптужени за дизање у ваздух возова у Мадриду.

Дволичности званичне Америке потврђује и одлука њеног председника Била Клинтона из 1996. године, којом је одобрио 70 милиона долара помоћи БиХ јер је "испунила услов из Дејтонског споразума о повлачењу свих страних снага из ове земље". Да је било тако, зар би високи представник међународне заједнице Мирослав Лајчак недавно претио сменом министру безбедности БиХ Тарику Садовићу ако не потпише решења о депортацији муџахедина.

--------------------------------------------------------------------------

Муџахедини на Космету

Лондонски имам Абу Хамза ал Мисри, који је врбовао муслимане у Британији за џихад у БиХ и на Космету, оценио је да Албанци нису стасали за верски рат, јер им је исувише изражен национални осећај, па их због тога треба најпре "учити њиховој религији". Он је, у ствари, најавио да ће прва фаза џихада ка Космету бити мисионарство, односно поучавање муслимана "правом исламу". Због тога је на Космету деловала само једна јединица муџахедина "Абу Бекир Сидик" у чијем је формирању учествовао и први командант муџахедина у БиХ Абдул Азиз Барбарос.

У БиХ су Абу Хамзу ал Мисрија звали Капетан Кука, јер је уместо руке, коју је изгубио ратујући у Авганистану, користио гвоздену куку. Он је проповедао да "муслимани имају право да убију немуслимане и отимају њихову имовину".
Боро Марић

--------------------------------------------------------------------------

Провера "добротвора"

Вашингтон – Бушова администрација намерава да провери на хиљаде људи који раде у добротворним и непрофитним организацијама које добијају помоћ Агенције САД за међународни развој (USAID) како би се уверила да они нису повезани са лицима или групама блиским терористима, пише "Вашингтон пост".

Према том плану, све организације које добијају амерички новац мораће влади да дају детаљне информације о својим кључним људима, као што су бројеви телефона, датуми и места рођења, бројеви пасоша и-мејл адресе. Америчка влада ће те информације чувати као тајну и неће осумњиченим групама рећи зашто су одбијене на конкурсима за финансијску помоћ. Програм званично ступа на снагу 27. августа.
С. Р.
објављено: 24.08.2007.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/t38619.sr.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод Коњаник » Пон Авг 13, 2012 10:46 pm

talican пише:Ево шта се крије иза политике да "Бошњаци" пријаве место боравишта у Сребреници

Leci sa pozivom na protjerivanje Srba
Слика

http://www.banjalukalive.com/aktuelnost ... -srba.html


Ово су написали дојучерашњи пијанци, женскароши и свињождери, који су преко ноћи од псовача Бога постали "велики вјерници" и који су ислам поистовијетили са србофобијом. У шеријатској држави би овакви попут писаца ове болесне поруке одмах били каменовани до смрти, јер прије свега, према исламском праву, казна за силовање је смрт, а ове фукаре се позивају на силовање православних жена. Овим "бошњачким шовинистима" је вјера небитна, њима је само битно да докажу недоказиво, тј. да докажу како са православним Србима немају никакве генетске везе.
Коњаник
 
Поруке: 130
Придружен: Суб Авг 28, 2010 12:49 am

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Сре Авг 15, 2012 1:32 am

Зашто је Алија Изетбеговић одбацио компромисно референдумско питање

Слика
Амир Чамџић

У овом тексту настојаћемо указати на једну хисторијску истину, а која се односи на одбацивање већ усвојеног компромисног референдумског питања од стране Алије Изетбеговића, тадашњег муслиманског лидера у Босни и Херцеговини. Са компромисним референдумским питањем претходно су се сагласили политички представници Срба, Хрвата и Муслимана, па и сам Алија Изетбеговић и упркос тој повољној чињеници исти је ипак имао довољно дрскости и неразумјевања за изузетно комплексну ситуацију, то јест да је тим чином БиХ и народе у БиХ осудио на рат.

Али прије него што дођемо до тог, дужни смо да укажемо на перцепцију Срба у односу на Муслимане и њихово гледиште о перспективи заједничког живота и суживота са Муслиманима у заједничкој држави Југославији. У том смислу српску перцепцију у односу на Муслимане најбоље осликава један говор тадашњег „свесрпског предсједника“ (предсједника тадашње Социјалистичке Републике Србије Слободана Милошевића.

Слободан Милошевић је у Београду 16. марта 1991. на затвореном састанку са општинским функционерима (200 предсједника србијанских општина у вези са Муслиманима (од 1993. године проглашени Бошњацима) и њиховом останку у зајединици са Србима изјаснио слиједећим ријечима цитирамо:

“Овде се ради о распаду Југославије. Тачно је да Словенци желе да се издвоје. Тачно је да и Хрвати желе да се издвоје. Али, мислим да ту не треба стављати Муслимане. Мислим да Муслимани немају интереса да се издвајају од Југославије. Што се тиче Муслимана, ту постоји у једном делу Муслимана велика индоктринација, али су наше оцене да већина Муслимана жели један добар, толерантан, културан и рекао бих, грађански, сусједски и пријатељски однос и кад је реч о српском народу и кад је реч о другим народима у Југославији. На крају крајева, и они живе у више република. Ни њима није стало до растурања Југославије, односно није логично да буде у интересу Муслимана растурање Југославије, а да не говорим о веома дубоким коренима, крвним везама и свему другом што постоји“.

Баш као што се на том састанку изјаснио Слободан Милошевић идентично томе размишљали су и Срби као народ. Срби уопће нису ни помишљали на могућност да ће тадашњи Муслимани (а од 1993. године национално прокламовани Бошњаци) тражити издвајање из Југославије, односно одвајање од Срба и Србије, односно сам излазак из тадашње заједничке државе Југославије.

Баш као што су Срби тада имали стратешки национални интерес да сви Срби живе у једној држави Југославији, Срби су логички закључивали да је и стратешки интерес Муслимана да живе у једној држави (Муслимани БиХ и Муслимани Санџака као дијела Србије и Црне Горе), а у прилог томе мишљењу су ишли и традиционално јако добри односи између Срба и Муслимана у заједничком вишевјековном животу, а посебно у прилог томе је ишло државотворно заједништво Срба и Муслимана у посљедње двије Југославије (Краљевини и социјалистичкој Југославији).

Слика

Али као што се обично и дешава у српско-муслиманским односима увијек па и у овом случају се појављују интереси трећег, то јест интереси политичког Запада који је желио (а својим потезима је и потврдио своје жеље) да растури (уништи) Југославију, да завади народе Југославије, да завади и закрви браћу Србе и Муслимане и да од истих направи завађена „племена“ над којима ће по добро познатом и опробаном рецепту политички Запад владати. Нажалост вријеме нам показује колико се ова теза показала тачном.

Политички Запад је то маестрално одиграо. Свим бившим јужнословенским републикама је понудио мамац којим их је „вабио“ да изађу из Југославије а истовремено је Србију убјеђивао у неопходност очувања Југославије. Та лицимјерна игра је у потпуности уродила „крвавим плодом“ како је политички Запад и желио. Десило се оно што су и жељели, грађански рат на просторима бивше Југославије, распад државе на више малих полузависних „банана државица“а које у потпуности у сваком сегменту мање или више контролише политички Запад.

У том смислу (ка наведеном циљу) је ишло и формирање такозване Бадинтернове комисије која је била „мамац“ за растурање Југославије. Бадинтерова комисија (читај политички Запад) јесте намамила и Босну и Херцеговину да се на референдуму изјасни о изласку из Југославије и то без обзира на то што се знало да је Босна и Херцеговина специфична по својој међунационалној измјешаности и са огромном популацијом Срба као конститутивног народа а који није желио тај сценарио, то јест излазак из Југославије. Нажалост циљ политичког Запада и није био мир и истинско добро Срба и Муслимана већ им је био битан само њихов интерес и жеља да дугорочно владају над посвађаним народима и касније ратом омеђеним територијама.

Након приједлога „мамца“ за крвави излазак из Југославије од стране Бадинтерове комисије као експонента политичког Запада (аугуст-септембар 1991. године Босна и Херцеговина се нашла у једној изузетно тешкој позицији. Била је на раскрсници два пута, један је значио останак у Југославији у заједници са Србијом и Црном Гором, евентуално и Македонијом или кренути путем Словеније и Хрватске у одвајање од Југославије, а тиме и у грађански рат „свих против свих“ (Срба против Хрвата и Муслимана, Хрвата против Срба и Муслимана, и Муслимана од 1993. године декларисаних Бошњака против Срба, Хрвата и Муслимана сљедбеника Фикрета Абдића).

Останак у Југославији је гарантовао мир без људских и материјалних жртава, те живот Срба и Муслимана у једној држави без одвајања државним границама Срба у Србији и Црној Гори од Срба у БиХ и без одвајања Муслимана у БиХ од Муслимана у Санџаку као територији на простору Србије и Црне Горе.

Истина је да је останак у Југославији и заједнички живот у једној држави био у најбољем интересу и Срба и Муслимана али то није био и интерес политичког Запада који је имао сасвим друге планове а то је да влада над завађеним народима.

Ипак у циљу да се избјегне непотребни братоубилачки рат између народа у БиХ се покушало наћи компромисно рјешење а у вези са наметнутим референдумским питањем које би задовољило и Србе и Хрвате и Муслимане. Али политички Запад је и међу преговарачима од самог почетка имао „своје играче“ који су сва настојања у том циљу саботирали. Ко су били ти играчи читаоци ће једноставно доћи до закључка када прочитају овај текст до краја.

У вези са наведним академик Мухамед Филиповић у својој књизи „Био сам Алијин дипломата“ у одјељку насловљеним као „Референдумска замка“ пише слиједеће:

Слика

У скупштинску процедуру уведен је приједлог за доношење Закона о референдуму о статусу наше земље[1]. у Југославији. Та одлука је била, како су касније објашњавали неки чланови делегације која је Изетбеговића пратила у Бруxеллесс а то ми је рекао проф. др. Ћазим Садиковић, донесена након сто је Бадинтерова комисија, која је разматрала правне аспекте случаја Југославије, закључила да постоји таква могућност и да би тада Европска Заједница могла да призна такав акт Босне и Херцеговине[2]. Они, који су земљу својом дотадашњом погрешном политиком довели у безизлазан положај, прихватили су се ове могућности што се каже у народу као пијан плота[3]. Тако је настао овај радикални, неприпремљени и у ствари недовољно промишљени потез[4].

Као посљедицу, ми смо имали рат[5]. Бадинтерова комисија није могла дјеловати у том случају, те је рат ишао сасвим на наш рачун[6]. Приједлог је имао ефекат грома из ведра неба. Настала је велика политичка криза[7]. Из те ситуације покушали смо потражити излаз путем компромиса између захтјева за доношење закона о референдуму и неке солуције, која би могла бити прихваћена од свих, у ситуацији када би сваки екстремни став водио директно ка сукобу који не би имао границе и који би могао земљу да доведе до катастрофе[8]..

Формирана је једна комисија ад хок, у Скупштини која је имала задатак да покуса пронаћи компромис између сасвим супротних ставова које су имале странке СДА и СДС[9]. Комисија је на том питању радила два дана, непрестано водећи дискусије и покушавајуци да усагласи сасвим опречне ставове. У тој сам прилици, заједно са колегом проф. др. Ивом Комшићем, имао улогу оних који су требали да покушају формулирати ставове тако да обје стране могу бити с њима задовољне а да се не доведе у питање опстанак Скупштине и легалност њеног рада (напомена Скупштина Републике БиХ) , те да не дође до опћег расула у цијелом политичком и државном систему и рата, као његове логичне конзеквенције[10]. Заједно са колегом Комшићем и уз пуну сарадњу лидера свих странака, јер смо у почетку рада комисије захтијевали да, због важности питања о којима ће комисија разговарати и доносити приједлоге одлука, обавезно у њеном раду узму учешће сви тадашњи лидери парламентарних странка, што су они и учинили.. Тако су особито велику помоћ у покушајима налажења рјешења за настали спор давали и Нијаз Дураковић и Расим Кадић и тадашњи шеф парламентарне групе и један од шефова Странке реформиста Сејфудин Токић. Након два дана веома исцрпљујућих расправа, изгледало је да смо дошли до компромисног рјешења. Рјешење се темељило на компромису да референдум буде проведен на цијелој територији земље и уз учешће свих њених грађана и народа, али да се не поставља изричито питање о томе јесу ли испитаници, који одговарају у референдуму, за независност земље, како је првобитно било предложено, него да кажу какав би статус БиХ највише привилегирали и дали му највећу подршку[11]. Тако би сам референдум могао бити у Скупштини БиХ прихваћен, могао би бити сасвим легалан, јер би у њему узели учешћа грађани свих народности[12], али не би изричито индицирао могућност одвајања наше земље од Југославије, него би дао слику мишљења наших грађана о том питању. Тако би Скупштина лакше, и са већом дозом легитимитета о том питању, могла да одлучује. Најзад, други дан разговора, касно у ноћ смо дошли до солуције против које нису имали ништа ни до тада потпуно супротстављени Алија Изетбеговић и Радован Караџић[13]. Изгледало је да је наш напор уродио плодом. Наравно, да су представници свих осталих странака, ХДЗ-а, СДП-а, реформиста, МБО-а, либерала, Грађанске демократске странке и чак Српског покрета обнове, били за тај споразум. Сви су с радошћу и олакшањем дочекали текст на који ни два главна опонента (напомена СДС и СПО) нису имали никакве примједбе.[14]

Предложили смо да се текст споразумне формулације одмах потпише, да се о томе напише Изјава за јавност, како би у том моменту веома узнемирена јавност БиХ имала коначно једну мирну ноћ, Алија Изетбеговић је рекао да је он сагласан с постигнутим рјешењем, али да предлаже да га сада одмах не потписујемо, него да то остане за ујутро када ћемо сви бити одморнији и свјежији.[15] Напокон, постигли смо споразумно рјешење, сви можемо да одахнемо и да се одморимо, те да сутра ујутро, мирно потпишемо документ и објавимо га за јавност. Били смо сви врло уморни, а мало је људи знало за обичај Алије Изетбеговића да сваку ствар, особито важну, о којој треба да донесе рјешење, оставља за сутра. Разлог томе је, вјеројатно, лежао у његовој обавези да размотри сваку такву одлуку са уским кругом својих пријатеља и добије њихову сагласност за њу. Одиста, другачије није могуће објаснити његово такво понашање.

Сви смо, ионако уморни од дводневних расправа, прихватили његов захтјев и мирни отишли кућама. Сутра у девет сати, Алија Изетбеговић је мимо, као да два протекла дана нисмо ни ријечи казали, као да није ни лук јео ни лук мирисао, казао да он повлачи свој пристанак на синоћњи компромис и да СДА захтијева да се сви изјаснимо или за или против њеног приједлога[16]. Ништа више није могло да се учини. Караџић и остали Срби су врло гњевно протестирали и фрустрирани напустили скуп уз пријетње, а ми остали смо били доведени пред зид[17] и морали смо да се приклонимо рјешењу које нам је тада изгледало рискантно, али нисмо жељели да у надолазећој тешкој ситуацији угрозимо, чак и оно мало, сагласности која је постојала око неких главних питања у Скупштини БиХ и политичком животу земље. Тако смо се поларизирали око питања Закона о референдуму. На једној страни сви Срби, односно СДС и СПО, а на другој страни сви остали, тј. СДА, ХДЗ, СДП, Реформисти, МБО, Либерали и Грађанска странка (напомена Муслимани и Хрвати).[18] Све је било приређено за чувено засиједање Скупштине БиХ на којем је Радован Караџић, у име Срба, изрекао ону своју чувену пријетњу: “Ако изгласате закон и тако нас силом изведете из Југославије, ризикујете рат у којем ће Босна и Херцеговина нестати као држава, а Муслимани као народ”.



Тиме је сцена за рат била потпуно приређена и само се очекивало када це он избити.[19].

На крају може се извести закључак да је Алија Изетбеговић (највјероватније под утицајем одређених центара моћи са политичког Запада, подговoрен од њих) одбацио компромисни приједлог референдумског питања а што је на послијетку произвело страшне посљедице а на које и сам академик Мухамед Филиповић указује. Тим чином Алија Изетбеговић је нанијео ужасну и непоправљиву штету свима а понајвише тадашњим Муслиманима (а данашњим Бошњацима) а што је крајње жалосно. Као производ политике Алије Изетбеговића имамо данас БиХ са два ентитета (Републиком Српском и Федерацијом БиХ) и једним дистриктом (Брчко дистрикт), Федерација БиХ се састоји од чак десет кантона.Запад кроз такозвану „међународну заједницу“ има главну ријеч (такозвани Уред високог представника ОХР, специјални изасланик Европске уније, амбасаде западних земаља а посебно америчка и британска др.). Ко је профитрао? Нека читаоци сами закључе!

[1] Академик М. Филиповић мисли на референдумско питање у Босни и Херцеговини.

[2] Исто.

[3] Ко пијан плота у народу значи лудо и непромишљено. Из наведене реченице да закључити да академик М.Филиповић сматра да је питање референдума било исхитрено, непромишљено и да се истом приступило сулудо.

[4] Академик М.Филиповић мисли на саму идеју Бадинтерове комисије о референдуму да је како наводи: „настао овај радикални, неприпремљени и у ствари недовољно промишљени потез“. Може се закључити да је академик М.Филиповић такав закључак стекао а касније се показао као и исправан због саме чињенице да се БиХ тада налазила у ситуацији страховите међунационалне напетости и могућности рата и да свако повлачење тако радикалног потеза се могло окарактерисати лудошћу која је БиХ незаустављиво водила у рат.

[5] Академик М. Филиповић потврђује своју тезу о дјеловању одлуке Бадинтерове комисије ријечима „Као посљедицу, ми смо имали рат.

[6] Академик. М.Филиповић исправно запажа да рат у БиХ није „платила“ а нити га је осјетила Бадинтерова комисија већ су цијену искључиво платили народи БиХ.

[7] Академик. М.Филиповић наводи да је одлука, то јест приједлог Бадинтерове комисије изазавао страшно запрепашћење у БиХ, да је дочекана са невјерицом и страхом за будућност земље и народа и узроковала је страшну политичку кризу.

[8] У жељи да се релаксира политичка и међунационална ситуација у БиХ , да се избјегне надолазећи рат покушао се наћи компромис између супростављених ставова Срба на једној и Муслимана и Хрвата на другој страни.

[9] Исто.

[10] Наведено се ипак десило демонстративним напуштањем српских делегата тадашње Скупштине БиХ, након што је Алија Изетбеговић одбацио компромисни приједлог референдумског питања.

[11] Академик М. Филиповић наводи да је постигнуто компромисно рјешење референдумског питања на које су све стране пристале то јест тадашњи политички представници Срба, Хрвата и Муслимана.

[12] Академик М. Филиповић у овој реченици оспорава легитимитет самог референдума јер у њему нису узели учешћа све народности, то јест српски народ као конститутивни народ у БиХ.

[13] У комисији су учестовали сви лидери парламентарних странака и иста је имала пуни легалитет и легитимитет у тражењу компромисног рјешења а са којим су се у коначници сагласили и Радован Караџић као лидер Срба и Алија Изетбеговић као лидер Муслимана.

[14] Сви политички субјекти су се сложили око компромисног рјешења и постигли споразум.

[15] Алија Изетбеговић одгађа потписивање споразума.

[16] Алија Изетбеговић одбацује компромисно рјешење референдумског питања а које је било прихватљиво за политичке представнике свих то јест и Срба и Хрвата и Муслимана и враћа се на ранији приједлог референдумског питања које су Срби одбацили а исто је експлиците предвиђало издвајање БиХ из Југославије а чему су се Срби оштро противили.

[17] Академик М. Филиповић констатује : „Ништа се више није могло учинити“.Што значи рат је био неизбјежан након што је Алија Изетбеговић одбацио компромисно рјешене.

[18] Ствари су се вратиле на почетни положај, дошло је до додатне радикализације политичке ситуације, до поларизације на Србе на једној и Муслимане и Хрвате на другој страни и само се очекивао рат.

[19] Рат.

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bi ... tanje.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Пон Окт 29, 2012 2:26 am

Exposed: How Clinton’s Administration gave support for the militant Islamic base in Bosnia

Help Turn Bosnia into Militant Islamic Base “‘There is no question that the policy of getting arms into Bosnia was of great assistance in allowing the Iranians to dig in and create good relations with the Bosnian government,’ a senior CIA officer told Congress in a classified deposition. ‘And it is a thing we will live to regret because when they blow up some Americans, as they no doubt will before this … thing is over, it will be in part because the Iranians were able to have the time and contacts to establish themselves well in Bosnia.”‘ “Iran Gave Bosnia Leader $ ["Iran Gave Bosnia Leader $ 500,000, CIA Alleges: Classified Report Says Izetbegovic Has Been 'Co-Opted,' Contradicting U.S. Public Assertion of Rift," Los Angeles Times, 12/31/96. Ellipses in original. Alija Izetbegovic is the Muslim president of Bosnia.] “‘If you read President Izetbegovk’s writings, as I have, there is no doubt that he is an Islamic fundamentalist,’ said a senior Western diplomat with long experience in the region. ‘He is a very nice fundamentalist, but he is still a fundamentalist. This has not changed. His goal is to establish a Muslim state in Bosnia, and the Serbs and Croats understand this better than the rest of us.”‘ ["Bosnian Leader Hails Islam at Election Rallies," New York Times, 9/2/96]

Слика

Introduction and Summary

In late 1995, President Bill Clinton dispatched some 20,000 U.S. troops to Bosnia-Hercegovina as part of a NATO-led “implementation force” (IFOR) to ensure that the warning Muslim, Serbian, and Croatian factions complied with provisions of the Dayton peace plan. [NOTE: This paper assumes the reader is acquainted with the basic facts of the Bosnian war leading to the IFOR deployment. For background, see RPC's "Clinton Administration Ready to Send U.S. Troops to Bosnia, "9/28/95," and Legislative Notice No. 60, "Senate to Consider Several Resolutions on Bosnia," 12/12/95] Through statements by Administration spokesmen, notably Defense Secretary Perry and Joint Chiefs Chairman General Shalikashvili, the president firmly assured Congress and the American people that U S. personnel would be out of Bosnia at the end of one year. Predictably, as soon as the November 1996 election was safely behind him, President Clinton announced that approximately 8,5 00 U.S. troops would be remaining for another 18 months as part of a restructured and scaled down contingent, the “stabilization force” (SFOR), officially established on December 20, 1996.

SFOR begins its mission in Bosnia under a serious cloud both as to the nature of its mission and the dangers it will face. While IFOR had successfully accomplished its basic military task – separating the factions’ armed forces – there has been very little progress toward other stated goals of the Dayton agreement, including political and economic reintegration of Bosnia, return of refugees to their homes, and apprehension and prosecution of accused war criminals. It is far from certain that the cease-fire that has held through the past year will continue for much longer, in light of such unresolved issues as the status of the cities of Brcko (claimed by Muslims but held by the Serbs) and Mostar (divided between nominal Muslim and Croat allies, both of which are currently being armed by the Clinton Administration). Moreover, at a strength approximately one-third that of its predecessor, SFOR may not be in as strong a position to deter attacks by one or another of the Bosnian factions or to avoid attempts to involve it in renewed fighting: “IFOR forces, despite having suffered few casualties, have been vulnerable to attacks from all of the contending sides over the year of the Dayton mandate. As a second mandate [Dayton mandate. As a second mandate [i.e., SFOR] evolves, presumably maintaining a smaller force on the ground, the deterrent effect which has existed may well become less compelling and vulnerabilities of the troops will increase.” ["Military Security in Bosnia-Herzegovina: Present and Future," Bulletin of the Atlantic Council of the United States, 12/18/96]

Слика
(El Mujahedeen Unit in Bosnia in 1995)

The Iranian Connection

Perhaps most threatening to the SFOR mission – and more importantly, to the safety of the American personnel serving in Bosnia – is the unwillingness of the Clinton Administration to come clean with the Congress and with the American people about its complicity in the delivery of weapons from Iran to the Muslim government in Sarajevo. That policy, personally approved by Bill Clinton in April 1994 at the urging of CIA Director-designate (and then-NSC chief) Anthony Lake and the U.S. ambassador to Croatia Peter Galbraith, has, according to the Los Angeles Times (citing classified intelligence community sources), “played a central role in the dramatic increase in Iranian influence in Bosnia.” Further, according to the Times, in September 1995 National Security Agency analysts contradicted Clinton Administration claims of declining Iranian influence, insisting instead that “Iranian Revolutionary Guard personnel remain active throughout Bosnia.” Likewise, “CIA analysts noted that the Iranian presence was expanding last fall,” with some ostensible cultural and humanitarian activities “known to be fronts” for the Revolutionary Guard and Iran’s intelligence service, known as VEVAK, the Islamic revolutionary successor to the Shah’s SAVAK. [[LAT, 12/31/96] At a time when there is evidence of increased willingness by pro-Iranian Islamic militants to target American assets abroad – as illustrated by the June 1996 car-bombing at the Khobar Towers in Dhahran, Saudi Arabia, that killed 19 American airmen, in which the Iranian government or pro-Iranian terrorist organizations are suspected ["U.S. Focuses Bomb Probe on Iran, Saudi Dissident," Chicago Tribune, 11/4/96] – it is irresponsible in the extreme for the Clinton Administration to gloss over the extent to which its policies have put American personnel in an increasingly vulnerable position while performing an increasingly questionable mission.
Three Key Issues for Examination

This paper will examine the Clinton policy of giving the green light to Iranian arms shipments to the Bosnian Muslims, with serious implications for the safety of U.S. troops deployed there. (In addition, RPC will release a general analysis of the SFOR mission and the Clinton Administration’s request for supplemental appropriations to fund it in the near future.) Specifically, the balance of this paper will examine in detail the three issues summarized below:

The Clinton Green Light to Iranian Arms Shipments (page 3): In April 1995, President Clinton gave the government of Croatia what has been described by Congressional committees as a “green light” for shipments of weapons from Iran and other Muslim countries to the Muslim-led government of Bosnia. The policy was approved at the urging of NSC chief Anthony Lake and the U.S. ambassador to Croatia Peter Galbraith. The CIA and the Departments of State and Defense were kept in the dark until after the decision was made.
The Militant Islamic Network (page 5): Along with the weapons, Iranian Revolutionary Guards and VEVAK intelligence operatives entered Bosnia in large numbers, along with thousands of mujahedin (“holy warriors”) from across the Muslim world. Also engaged in the effort were several other Muslim countries (including Brunei, Malaysia, Pakistan, Saudi Arabia, Sudan, and Turkey) and a number of radical Muslim organizations. For example, the role of one Sudan-based “humanitarian organization,” called the Third World Relief Agency, has been well documented. The Clinton Administration’s “hands-on” involvement with the Islamic network’s arms pipeline included inspections of missiles from Iran by U.S. government officials.
The Radical Islamic Character of the Sarajevo Regime (page 8): Underlying the Clinton Administration’s misguided green light policy is a complete misreading of its main beneficiary, the Bosnian Muslim government of Alija Izetbegovic. Rather than being the tolerant, multiethnic democratic government it pretends to be, there is clear evidence that the ruling circle of Izetbegovic’s party, the Party of Democratic Action (SDA), has long been guided by the principles of radical Islam. This Islamist orientation is illustrated by profiles of three important officials, including President Izetbegovic himself; the progressive Islamization of the Bosnian army, including creation of native Bosnian mujahedin units; credible claims that major atrocities against civilians in Sarajevo were staged for propaganda purposes by operatives of the Izetbegovic government; and suppression of enemies, both non-Muslim and Muslim.

Слика

The Clinton Green Light to Iranian Arms Shipments

Both the Senate Intelligence Committee and the House Select Subcommittee to Investigate the United States Role in Iranian Arms Transfers to Croatia and Bosnia issued reports late last year. (The Senate report, dated November 1996, is unclassified. The House report is classified, with the exception of the final section of conclusions, which was released on October 8, 1996; a declassified version of the full report is expected to be released soon.) The reports, consistent with numerous press accounts, confirm that on April 27, 1994, President Clinton directed Ambassador Galbraith to inform the government of Croatia that he had “no instructions” regarding Croatia’s decision whether or not to permit weapons, primarily from Iran, to be transshipped to Bosnia through Croatia. (The purpose was to facilitate the acquisition of arms by the Muslim-led government in Sarajevo despite the arms embargo imposed on Yugoslavia by the U.N. Security Council.) Clinton Administration officials took that course despite their awareness of the source of the weapons and despite the fact that the Croats (who were themselves divided on whether to permit arms deliveries to the Muslims) would take anything short of a U.S. statement that they should not facilitate the flow of Iranian arms to Bosnia as a “green light.”

The green light policy was decided upon and implemented with unusual secrecy, with the CIA and the Departments of State and Defense only informed after the fact. ["U.S. Had Options to Let Bosnia Get Arms, Avoid Iran," Los Angeles Times, 7/14/96] Among the key conclusions of the House Subcommittee were the following (taken from the unclassified section released on October 8):

“The President and the American people were poorly served by the Administration officials who rushed the green light decision without due deliberation. full information and an adequate consideration of the consequences.” (page 202)
“The Administration’s efforts to keep even senior US officials from seeing its ‘fingerprints’ on the green light policy led to confusion and disarray within the government.” (page 203)
“The Administration repeatedly deceived the American people about its Iranian green light policy.” (page 204)

Clinton, Lake, and Galbraith Responsible

Who is ultimately accountable for the results of his decision – two Clinton Administration officials bear particular responsibility: Ambassador Galbraith and then-NSC Director Anthony Lake, against both of whom the House of Representatives has referred criminal charges to the Justice Department. Mr. Lake, who personally presented the proposal to Bill Clinton for approval, played a central role in preventing the responsible congressional committees from knowing about the Administration’s fateful decision to acquiesce in radical Islamic Iran’s effort to penetrate the European continent through arms shipments and military cooperation with the Bosnian government.” ["'In Lake We Trust'? Confirmation Make-Over Exacerbates Senate Concerns About D.C.I.-Desipate's Candor, Reliability," Center for Security Policy, Washington, D.C., 1/8/97] His responsibility for the operation is certain to be a major hurdle in his effort to be confirmed as CIA Director: “The fact that Lake was one of the authors of the duplicitous policy in Bosnia, which is very controversial and which has probably helped strengthen the hand of the Iranians, doesn’t play well,” stated Senate Intelligence Chairman Richard Shelby. ["Lake to be asked about donation," Washington Times, 1/2/97]

For his part, Ambassador Galbraith was the key person both in conceiving the policy and in serving as the link between the Clinton Administration and the Croatian government; he also met with Imam Sevko Omerbasic, the top Muslim cleric in Croatia, “who the CIA says was an intermediary for Iran.” ["Fingerprints: Arms to Bosnia, the real story," The New Republic, 10/28/96; see also LAT 12/23/96] As the House Subcommittee concluded (page 206): “There is evidence that Ambassador Galbraith may have engaged in activities that could be characterized as unauthorized covert action.” The Senate Committee (pages 19 and 20 of the report) was unable to agree on the specific legal issue of whether Galbraith’s actions constituted a “covert action” within the definition of section 503(e) of the National Security Act of 1947 (50 U.S.C. Sec. 413(e)), as amended, defined as “an activity or activities … to influence political, economic, or military conditions abroad, where it is intended that the role of the United States Government will not be apparent or acknowledged publicly.”

Слика
(Bosnian Muslim President Alija Izetbegovic, lower right, meeting with Al-Qaeda linked Arab-Afghan mujahedeen in Bosnia.)

The Militant Islamic Network

The House Subcommittee report also concluded (page 2): “The Administration’s Iranian green light policy gave Iran an unprecedented foothold in Europe and has recklessly endangered American lives and US strategic interests.” Further – ” … The Iranian presence and influence [" ... The Iranian presence and influence [in Bosnia] jumped radically in the months following the green light. Iranian elements infiltrated the Bosnian government and established close ties with the current leadership in Bosnia and the next generation of leaders. Iranian Revolutionary Guards accompanied Iranian weapons into Bosnia and soon were integrated in the Bosnian military structure from top to bottom as well as operating in independent units throughout Bosnia. The Iranian intelligence service [intelligence service [VEVAK] ran wild through the area developing intelligence networks, setting up terrorist support systems, recruiting terrorist ‘sleeper’ agents and agents of influence, and insinuating itself with the Bosnian political leadership to a remarkable degree. The Iranians effectively annexed large portions of the Bosnian security apparatus [known as the Agency for Information and Documentation (AID)] to act as their intelligence and terrorist surrogates. This extended to the point of jointly planning terrorist activities. The Iranian embassy became the largest in Bosnia and its officers were given unparalleled privileges and access at every level of the Bosnian government.” (page 201)



Not Just the Iranians

To understand how the Clinton green light would lead to this degree of Iranian influence, it is necessary to remember that the policy was adopted in the context of extensive and growing radical Islamic activity in Bosnia. That is, the Iranians and other Muslim militants had long been active in Bosnia; the American green light was an important political signal to both Sarajevo and the militants that the United States was unable or unwilling to present an obstacle to those activities – and, to a certain extent, was willing to cooperate with them. In short, the Clinton Administration’s policy of facilitating the delivery of arms to the Bosnian Muslims made it the de facto partner of an ongoing international network of governments and organizations pursuing their own agenda in Bosnia: the promotion of Islamic revolution in Europe. That network involves not only Iran but Brunei, Malaysia, Pakistan, Saudi Arabia, Sudan (a key ally of Iran), and Turkey, together with front groups supposedly pursuing humanitarian and cultural activities.

For example, one such group about which details have come to light is the Third World Relief Agency (TWRA), a Sudan-based, phoney humanitarian organization which has been a major link in the arms pipeline to Bosnia. ["How Bosnia's Muslims Dodged Arms Embargo: Relief Agency Brokered Aid From Nations, Radical Groups," Washington Post, 9/22/96; see also "Saudis Funded Weapons For Bosnia, Official Says: $ 300 Million Program Had U.S. 'Stealth Cooperation'," Washington Post, 2/2/96] TWA is believed to be connected with such fixtures of the Islamic terror network as Sheik Omar Abdel Rahman (the convicted mastermind behind the 1993 World Trade Center bombing) and Osama Binladen, a wealthy Saudi emigre believed to bankroll numerous militant groups. [WP, 9/22/96] (Sheik Rahman, a native of Egypt, is currently in prison in the United States; letter bombs addressed to targets in Washington and London, apparently from Alexandria, Egypt, are believed connected with his case. Binladen was a resident in Khartoum, Sudan, until last year; he is now believed to be in Afghanistan, “where he has issued statements calling for attacks on U.S. forces in the Persian Gulf.” [on U.S. forces in the Persian Gulf." [WP, 9/22/96])

The Clinton Administration ‘s “Hands-On ” Help

The extent to which Clinton Administration officials, notably Ambassador Galbraith, knowingly or negligently, cooperated with the efforts of such front organizations is unclear. For example, according to one intelligence account seen by an unnamed U.S. official in the Balkans, “Galbraith ‘talked with representatives of Muslim countries on payment for arms that would be sent to Bosnia,’ … [would be sent to Bosnia,' ... [T]he dollar amount mentioned in the report was $ 500 million-$ 800 million. The U.S. official said he also saw subsequent ‘operational reports’ in 1995 on almost weekly arms shipments of automatic weapons, rocket-propelled grenade launchers, anti-armor rockets and TOW missiles.” [TNR, 10/28/96] The United States played a disturbingly “hands-on” role, with, according to the Senate report (page 19), U.S. government personnel twice conducting inspections in Croatia of missiles en route to Bosnia. Further — “The U.S. decision to send personnel to Croatia to inspect rockets bound for Bosnia is … subject to varying interpretations. It may have been simply a straightforward effort to determine whether chemical weapons were being shipped into Bosnia. It was certainly, at least in part, an opportunity to examine a rocket in which the United States had some interest. But it may also have been designed to ensure that Croatia would not shut down the pipeline.” (page 21)

The account in The New Republic points sharply to the latter explanation: “Enraged at Iran’s apparent attempt to slip super weapons past Croat monitors, the Croatian defense minister nonetheless sent the missiles on to Bosnia ‘just as Peter [i.e., Ambassador Galbraith] told us to do,’ sources familiar with the episode said.” [episode said." [TNR, 10/28/96] In short, the Clinton Administration’s connection with the various players that made up the arms network seems to have been direct and intimate.


The Mujahedin Threat

In addition to (and working closely with) the Iranian Revolutionary Guards and VEVAK intelligence are members of numerous radical groups known for their anti-Western orientation, along with thousands of volunteer mujahedin (“holy warriors”) from across the Islamic world. From the beginning of the NATO- led deployment, the Clinton Administration has given insufficient weight to military concerns regarding the mujahedin presence in Bosnia as well as the danger they pose to American personnel. Many of the fighters are concentrated in the so-called “green triangle” (the color green symbolizes Islam) centered on the town of Zenica in the American IFOR/SFOR zone but are also found throughout the country.

The Clinton Administration has been willing to accept Sarajevo’s transparently false assurances of the departure of the foreign fighters based on the contention that they have married Bosnian women and have acquired Bosnian citizenship — and thus are no longer “foreign”! or, having left overt military units to join “humanitarian,” “cultural,” or “charitable” organizations, are no longer “fighters.” [See "Foreign Muslims Fighting in Bosnia Considered 'Threat' to U.S. Troops," Washington Post, 11/30/95; "Outsiders Bring Islamic Fervor To the Balkans," New York Times, 9/23/96; "Islamic Alien Fighters Settle in Bosnia," Pittsburgh PostGazette, 9/23/96; "Mujahideen rule Bosnian villages: Threaten NATO forces, non-Muslims," Washington Times, 9/23/96; and Yossef Bodansky, Offensive in the Balkans (November 1995) and Some Call It Peace (August 1996), International Media Corporation, Ltd., London. Bodansky, an analyst with the House Republican Task Force on Terrorism and Unconventional Warfare, is an internationally recognized authority on Islamic terrorism.] The methods employed to qualify for Bosnian citizenship are themselves problematic: “Islamic militants from Iran and other foreign countries are employing techniques such as forced marriages, kidnappings and the occupation of apartments and houses to remain in Bosnia in violation of the Dayton peace accord and may be a threat to U.S. forces.” ["Mujaheddin Remaining in Bosnia: Islamic Militants Strongarm Civilians, Defy Dayton Plan," Washington Post, 7/8/96]

The threat presented by the mujahedin to IFOR (and now, to SFOR) – contingent only upon the precise time their commanders in Tehran or Sarajevo should choose to activate them has been evident from the beginning of the NATO-led deployment. For example, in February 1996 NATO forces raided a terrorist training camp near the town of Fojnica, taking into custody 11 men (8 Bosnian citizens – two of whom may have been naturalized foreign mujahedin and three Iranian instructors); also seized were explosives “built into small children’s plastic toys, including a car, a helicopter and an ice cream cone,” plus other weapons such as handguns, sniper rifles, grenade launchers, etc. The Sarajevo government denounced the raid, claiming the facility was an “intelligence service school”; the detainees were released promptly after NATO turned them over to local authorities. ["NATO Captures Terrorist Training Camp, Claims Iranian Involvement," Associated Press, 2/16/96; "Bosnian government denies camp was for terrorists," Reuters, 2/16/96; Bodansky Some Call It Peace, page 56] In May 1996, a previously unknown group called “Bosnian Islamic Jihad” (Jihad means “holy war”,) threatened attacks on NATO troops by suicide bombers, similar to those that had recently been launched in Israel. ["Jihad Threat in Bosnia Alarms NATO," The European, 5/9/96]

Слика
Alija Izetbegovic, the first president of Bosnia and military leader of Muslim forces during the war in Bosnia (1992 – 1995) with former commander of the El Mujahedin Detachment and the and Vice Captain Army of BiH Abu el Mali ..Bosnia 1994 .. Abu el Mali was a top ally of Osama bin Laden in Europe.)

Stepping-Stone to Europe

The intended targets of the mujahedin network in Bosnia are not limited to that country but extend to Western Europe. For example, in August 1995, the conservative Paris daily Le Figaro reported that French security services believe that ,Islamic fundamentalists from Algeria have set up a security network across Europe with fighters trained in Afghan gerrilla camps and [[in] southern France while some have been tested in Bosnia.” [[(London) Daily Telegraph, 8/17/95] Also, in April 1996, Beligan security arrested a number of Islamic militants, including two native Bosnians, smuggling weapons to Algerian guerrillas active in France. [in France. [Intelligence Newsletter, Paris, 5/9/96 (No. 287)] Finally, also in April 1996, a meeting of radicals aligned with HizbAllah (“Party of God”), a pro-Iran group based in Lebanon, set plans for stepping up attacks on U.S. assets on all continents; among those participating was an Egyptian, Ayman al- Zawahiri, who “runs the Islamist terrorist operations in Bosnia- Herzegovina from a special headquarters in Sofa, Bulgaria. His forces are already deployed throughout Bosnia, ready to attack US and other I-FOR (NATO Implementation Force) targets.” ["States- Sponsored Terrorism and The Rise of the HizbAllah International," Defense and Foreign Affairs and Strategic Policy, London, 8/31/96 Finally, in December 1996, French and Belgain security arrested several would-be terrorists trained at Iranian-run camps in Bosnia.["Terrorism: The Bosnian Connection," (Paris) L'Express, 12/26/96]



The Radical Islamic Character of the Sarajevo Regime

Underlying the Clinton Administration’s misguided policy toward Iranian influence in Bosnia is a fundamental misreading of the true nature of the Muslim regime that benefited from the Iran/Bosnia arms policy. “The most dubious of all Bosniac [i.e., Bosnian Muslim] claims pertains to the self-serving commercial that the government hopes to eventually establish a multiethnic liberal democratic society. Such ideals may appeal to a few members of Bosnia’s ruling circles as well as to a generally secular populace, but President Izethbegovic and his cabal appear to harbor much different private intentions and goals.” ["Selling the Bosnia Myth to America: Buyer Beware," Lieutenant Colonel John E. Sray, USA, U.S. Army Foreign Military Studies Office, Fort Leavenworth, KS, October 1995]

The evidence that the leadership of the ruling Party of Democratic Action (SDA), and consequently, the Sarajevo-based government, has long been motivated by the principles of radical Islam is inescapable. The following three profiles are instructive:

Alija Izetbegovic: Alija Izetbegovic, current Bosnian president and head of the SDA, in 1970 authored the radical “Islamic Declaration,” which calls for “the Islamic movement” to start to take power as soon as it can Overturn “the existing non- Muslim government…[Muslim government...[and] build up a new Islamic one,” to destroy non-Islamic institutions (“There can be neither peace nor coexistence between the Islamic religion and non-Islamic social institutions’), and to create an international federation of Islamic states. [The Islamic Declaration: A Programme for the Islamization of Muslims and the Muslim Peoples, Sarajevo, in English, 19901 Izetbegovic's radical pro-Iran associations go back decades: "At the center of the Iranian system in Europe is Bosnia-Hercegovina." President, Alija Izetbegovic, . . . who is committed to the establishment Of an Islamic Republic in Bosnia- Hercegovina." ["Iran's European Springboard?", House Republican Task Force on Terrorism and Unconventional Warfare, 9/1/92 The Task Force report further describes Izetbegovic's contacts with Iran and Libya in 1991, before the Bosnian war began; he is also noted as a "fundamentalist Muslim" and a member of the "Fedayeen of Islam" organization, an Iran-based radical group dating to the 1930s and which by the late 1960s had recognized the leadership of the Ayatollah Khomeini (then in exile from the Shah). Following Khomeini's accession to power in 1979, Izetbegovic stepped-up his efforts to establish Islamic power in Bosnia and was jailed by the communists in 1983. Today, he is open and unapologetic about his links to Iran: "Perhaps the most telling detail of the [detail of the [SDA's September 1, 1996] campaign rally … was the presence of the Iranian Ambassador and his Bosnian and Iranian bodyguards, who sat in the shadow of the huge birchwood platform…. As the only foreign diplomat [platform.... As the only foreign diplomat [present], indeed the only foreigner traveling in the President’s [only foreigner traveling in the President's [i.e., Izetbegovic's] heavily guarded motorcade of bulky four-wheel drive jeeps, he lent a silent Islamic imprimatur to the event, one that many American and European supporters of the Bosnian Government are trying hard to ignore or dismiss.” [trying hard to ignore or dismiss." [NYT, 9/2/96] During the summer 1996 election campaign, the Iranians delivered to him, in two suitcases, $ 500,000 in cash; Izetbegovic “is now ‘literally on their [on their [i.e., the Iranians'] payroll,’ according to a classified report based on the CIA’s analysis of the issue.” LAT, 12/31/96. See also “Iran Contributed $ [LAT, 12/31/96. See also "Iran Contributed $ 500,000 to Bosnian President's Election Effort, U.S. Says," New York Times, 1/l/97, and Washington Times, 1/2/97] Adil Zulfikarpasic, a Muslim co- founder of the SDA, broke with Izetbegovic in late 1990 due to the increasingly overt fundamentalist and pro-Iranian direction of the party. [See Milovan Djilas, Bosnjak: Adil Zulfikarpasic, Zurich, 1994]

Hassan (or Hasan) Cengic: Until recently, deputy defense minister (and now cosmetically reassigned to a potentially even more dangerous job in refugee resettlement at the behest of the Clinton Administration), Cengic, a member of a powerful clan headed by his father, Halid Cengic, is an Islamic cleric who has traveled frequently to Tehran and is deeply involved in the arms pipeline. ["Bosnian Officials Involved in Arms Trade Tied to Radical States," Washington Post, 9/22/96] Cengic was identified by Austrian police as a member of TWRA’s supervisory board, “a fact confirmed by its Sudanese director, Elfatih Hassanein, in a 1994 interview with (lazi Husrev Beg, an Islamic affairs magazine. Cengic later became the key Bosnian official involved in setting up a weapons pipeline from Iran…. Cengic … is a longtime associate of Izetbegovic’s. He was one of the co- defendants in Izetbegovic’s 1983 trial for fomenting Muslim nationalism in what was then Yugoslavia. Cengic was given a 10- year prison term, most of which he did not serve. In trial testimony Cengic was said to have been traveling to Iran since 1983. Cengic lived in Tehran and Istanbul during much of the war, arranging for weapons to be smuggled into Bosnia.” [WP, 9/22/961 According to a Bosnian Croat radio profile: "Hasan's father, Halid Cengic ... is the main logistic expert in the Muslim army. All petrodollar donations from the Islamic world and the procurement of arms and military technology for Muslim units went through him. He made so much money out of this business that he is one of the richest Muslims today. Halid Cengic and his two sons, of whom Hasan has been more in the public spotlight, also control the Islamic wing of the intelligence agency AID [Agency for Information and Documentation]. Well informed sources in Sarajevo claim that only Hasan addresses Izetbegovic with ‘ti’ [second person singular, used as an informal form of address] while all the others address him as ‘Mr. President,”‘ a sign of his extraordinary degree of intimacy with the president. [BBC Summary of World Broadcasts, 10/28/96, "Radio elaborates on Iranian connection of Bosnian deputy defense minister," from Croat Radio Herceg-Bosna, Mostar, in Serbo-Croatian, 10/25/96, bracketed text in original] In late 1996, at the insistence of the Clinton Administration, Hassan Cengic was reassigned to refugee affairs. However, in his new capacity he may present an even greater hazard to NATO forces in Bosnia, in light of past incidents such as the one that took place near the village of Celic in November 1996. At that time, in what NATO officers called part of a pattern of “military operations in disguise,” American and Russian IFOR troops were caught between Muslims and Serbs as the Muslims, some of them armed, attempted to encroach on the cease-fire line established by Dayton; commented a NATO spokesman: “We believe this to be a deliberate, orchestrated and provocative move to circumvent established procedures for the return of refugees.” ["Gunfire Erupts as Muslims Return Home," Washington Post, 11/13/96]

Dzemal Merdan: “The office of Brig. Gen. Dzemal Merdan is an ornate affair, equipped with an elaborately carved wooden gazebo ringed with red velvet couches and slippers for his guests. A sheepskin prayer mat lies in the comer, pointing toward Mecca. The most striking thing in the chamber is a large flag. It is not the flag of Bosnia, but of Iran. Pinned with a button of the Ayatollah Ruhollah Khomeini, Iran’s late Islamic leader, the flag occupies pride of place in Merdan’s digs — displayed in the middle of the gazebo for every visitor to see. Next to it hangs another pennant that of the Democratic Action Party, the increasingly nationalist Islamic organization of President Alija Izetbegovic that dominates Bosnia’s Muslim region…. Merdan’s position highlights the American dilemma. As head of the office of training and development of the Bosnian army, he is a key liaison figure in the U.S. [liaison figure in the U.S. [arm and train] program…. But Merdan, Western sources say, also has another job — as liaison with foreign Islamic fighters here since 1992 and promoter of the Islamic faith among Bosnia’s recruits. Sources identified Merdan as being instrumental in the creation of a brigade of Bosnian soldiers, called the 7th Muslim Brigade, that is heavily influenced by Islam and trained by fighters from Iran’s Revolutionary Guards. He has also launched a program, these sources say, to build mosques on military training grounds to teach Islam to Bosnian recruits. In addition, he helped establish training camps in Bosnia where Revolutionary Guards carried out their work.” ["Arming the Bosnians: U.S. Program Would Aid Force Increasingly Linked to Iran," Washington Post, 1/26/96, emphasis added] General Merdan is a close associate of both Izetbegovic and Cengic; the central region around Zenica, which was “completely militarized in the first two years of the war” under the control of Merdan’s mujahedin, is “under total control of the Cengic family.” ["Who Rules Bosnia and Which Way," (Sarajevo) Slobodna Bosna, 11/17/96, FBIS translation; Slobodna Bosna is one of the few publications in Muslim-held areas that dares to criticize the policies and personal corruption of the ruling SDA clique.] Merdan’s mujahedin were accused by their erstwhile Croat allies of massacring more than 100 Croats near Zenica in late 1993. ["Bosnian Croats vow to probe war crimes by Moslems," Agence France Presse, 5/12/95]



The Islamization of the Bosnian Army

In cooperation with the foreign Islamic presence, the Izetbegovic regime has revamped its security and military apparatus to reflect its Islamic revolutionary outlook, including the creation of mujahedin units throughout the army; some members of these units have assumed the guise of a shaheed (a “martyr,” the Arabic term commonly used to describe suicide bombers), marked by their white garb, representing a shroud. While these units include foreign fighters naturalized in Bosnia, most of the personnel are now Bosnian Muslims trained and indoctrinated by Iranian and other foreign militants – which also makes it easier for the Clinton Administration to minimize the mujahedin threat, because few of them are “foreigners.”

Prior to 1996, there were three principal mujahedin units in the Bosnian army, the first two of which are headquartered in the American IFOR/SFOR zone: (1) the 7th Muslim Liberation Brigade of the 3rd Corps, headquartered in Zenica; (2) the 9th Muslim Liberation Brigade of the 2nd Corps, headquartered in Travnik (the 2nd Corps is based in Tuzla); and (3) the 4th Muslim Liberation Brigade of the 4th Corps, headquartered in Konjic (in the French zone). [Bodansky, Some Call It Peace, page 401 Particularly ominous, many members of these units have donned the guise of martyrs, indicating their willingness to sacrifice themselves in the cause of Islam. Commenting on an appearance of soldiers from the 7th Liberation Brigade, in Zenica in December 1995, Bodansky writes: "Many of the fighters ... were dressed in white coveralls over their uniforms. Officially, these were 'white winter camouflage,' but the green headbands [bearing Koranic verses] these warriors were wearing left no doubt that these were actually Shaheeds’ shrouds.” [Some Call It Peace, page 12] The same demonstration was staged before the admiring Iranian ambassador and President Izethbegovic in September 1996, when white winter garb could only be symbolic, not functional. [[NYT, 9/2/96] By June 1996, ten more mujahedin brigades had been established, along with numerous smaller “special units’ dedicated to covert and terrorist operations; while foreigners are present in all of these units, most of the soldiers are now native Bosnian Muslims. [native Bosnian Muslims. [Some Call It Peace, pages 42-46]

In addition to these units, there exists another group known as the Handzar (“dagger” or 94 scimitar”) Division, described by Bodansky as a “praetorian guard” for President Izetbegovic. “Up to 6000-strong, the Handzar division glories in a fascist culture. They see themselves as the heirs of the SS Handzar division, formed by Bosnian Muslims in 1943 to fight for the Nazis. Their spiritual model was Mohammed Amin al-Husseini, the Grand Mufti of Jerusalem who sided with Hitler. According to LJN officers, surprisingly few of those in charge of the Handzars … seem to speak good Serbo-Croatian. ‘Many of them are Albanian, whether from Kosovo [the Serb province where Albanians are the majority] or from Albania itself.’ They are trained and led by veterans from Afghanistan and Pakistan, say LTN sources.” ["Albanians and Afghans fight for the heirs to Bosnia's SS past," (London) Daily Telegraph, 12/29/93, bracketed text in original]




Self-Inflicted Atrocities

Almost since the beginning of the Bosnian war in the spring of 1992, there have been persistent reports — readily found in the European media but little reported in the United States — that civilian deaths in Muslim-held Sarajevo attributed to the Bosnian Serb Army were in some cases actually inflicted by operatives of the Izetbegovic regime in an (ultimately successful) effort to secure American intervention on Sarajevo’s behalf. These allegations include instances of sniping at civilians as well as three major explosions, attributed to Serbian mortar fire, that claimed the lives of dozens of people and, in each case, resulted in the international community’s taking measures against the Muslims’ Serb enemies. (The three explosions were: (1) the May 27, 1992, “breadline massacre.” which was reported to have killed 16 people and which resulted in economic sanctions on the Bosnian Serbs and rump Yugoslavia; (2) the February 5, 1994, Markale “market massacre,” killing 68 and resulting in selective NATO air strikes and an ultimatum to the Serbs to withdraw their heavy weapons from the area near Sarajevo; and (3) the August 28, 1995 “second market massacre,” killing 37 and resulting in large-scale NATO air strikes, eventually leading to the Dayton agreement and the deployment of IFOR.) When she was asked about such allegations (with respect to the February 1994 explosion) then-U.N. Ambassador and current Secretary of State-designate Madeleine Albright, in a stunning non sequitur, said: “It’s very hard to believe any country would do this to their own people, and therefore, although we do not exactly know what the facts are, it would seem to us that the Serbs are the ones that probably have a great deal of responsibility.” ["Senior official admits to secret U.N. report on Sarajevo massacre," Deutsch Presse-Agentur, 6/6/96, emphasis added]

The fact that such a contention is difficult to believe does not mean it is not true. Not only did the incidents lead to the result desired by Sarajevo (Western action against the Bosnian Serbs), their staging by the Muslims would be entirely in keeping with the moral outlook of Islamic radicalism, which has long accepted the deaths of innocent (including Muslim) bystanders killed in terrorist actions. According to a noted analyst: “The dictum that the end justifies the means is adopted by all fundamentalist organizations in their strategies for achieving political power and imposing on society their own view of Islam. What is important in every action is its niy ‘yah, its motive. No means need be spared in the service of Islam as long as one takes action with a pure niy’ Yah.” [Amir Taheri, Holy Terror, Bethesda, MD, 1987] With the evidence that the Sarajevo leadership does in fact have a fundamentalist outlook, it is unwarranted to dismiss cavaliery the possibility of Muslim responsibility. Among some of the reports:

Sniping: “French peacekeeping troops in the United Nations unit trying to curtail Bosnian Serb sniping at civilians in Sarajevo have concluded that until mid-June some gunfire also came from Government soldiers deliberately shooting at their own civilians. After what it called a ‘definitive’ investigation, a French marine unit that patrols against snipers said it traced sniper fire to a building normally occupied by Bosnian [i.e., Muslim] soldiers and other security forces. A senior French officer said, ‘We find it almost impossible to believe, but we are sure that it is true.”‘ ["Investigation Concludes Bosnian Government Snipers Shot at Civilians," New York Times, 8/l/951

The 1992 "Breadline Massacre": "United Nations officials and senior Western military officers believe some of the worst killings in Sarajevo, including the massacre of at least 16 people in a bread queue, were carried out by the city's mainly Muslim defenders -- not Serb besiegers -- as a propaganda ploy to win world sympathy and military intervention.... Classified reports to the UN force commander, General Satish Nambiar, concluded ... that Bosnian forces loyal to President Alija Izetbegovic may have detonated a bomb. 'We believe it was a command-detonated explosion, probably in a can,' a UN official said then. 'The large impact which is there now is not necessarily similar or anywhere near as large as we came to expect with a mortar round landing on a paved surface." ["Muslims 'slaughter their own people'," (London) The Independent, 8/22/92] “Our people tell us there were a number of things that didn’t fit. The street had been blocked off just before the incident. Once the crowd was let in and had lined up, the media appeared but kept their distance. The attack took place, and the media were immediately on the scene.” [Major General Lewis MacKenzie, Peacekeeper: The Road to Sarajevo, Vancouver, BC, 1993, pages 193-4; Gen. MacKenzie, a Canadian, had been commander of the U.N. peacekeeping force in Sarajevo.]

———————————————————————————————
“Muslims ‘slaughter their own people’: Bosnia bread queue massacre was propaganda ploy, UN told ” ..SATURDAY 22 AUGUST 1992 – The independent.co.uk

http://www.independent.co.uk/news/musli ... 41801.html

—————————————————————————————–

The 1994 Markale “Market Massacre”: “French television reported last night that the United Nations investigation into the market-place bombing in Sarajevo two weeks ago had established beyond doubt that the mortar shell that killed 68 people was fired from inside Bosnian [Muslim lines." [people was fired from inside Bosnian [Muslim] lines.” ["UN tracks source of fatal shell," (London) The Times, 2/19/94] “For the first time, a senior U.N. official has admitted the existence of a secret U.N. report that blames the Bosnian Moslems for the February 1994 massacre of Moslems at a Sarajevo market…. After studying the crater left by the mortar shell and the distribution of shrapnel, the report concluded that the shell was fired from behind Moslem lines.” The report, however, was kept secret; the context of the wire story implies that U.S. Ambasador Albright may have been involved in its suppression. [DPA, 6/6/961 For a fuller discussion of the conflicting claims, see "Anatomy of a massacre," Foreign Policy, 12/22/94, by David Binder; Binder, a veteran New York Times reporter in Yugoslavia, had access to the suppressed report. Bodansky categorically states that the bomb "was actually a special charge designed and built with help from HizbAllah ["Party of God," a Beirut-based pro-Iranian terror group] experts and then most likely dropped from a nearby rooftop onto the crowd of shoppers. Video cameras at the ready recorded this expertly-staged spectacle of gore, while dozens of corpses of Bosnian Muslim troops killed in action (exchanged the day before in a ‘body swap’ with the Serbs) were paraded in front of cameras to raise the casualty counts.” [Offensive in the Balkans, page 62]

The 1995 “Second Market Massacre”: “British ammunition experts serving with the United Nations in Sarajevo have challenged key ‘evidence’ of the Serbian atrocity that triggered the devastating Nato bombing campaign which turned the tide of the Bosnian war.” The Britons’ analysis was confirmed by French analysts but their findings were “dismissed” by “a senior American officer” at U.N. headquarters in Sarajevo. ["Serbs 'not guilty' of massacre: Experts warned US that mortar was Bosnian," (London) The Times, 10/i/95 A "crucial U.N. report [(London) The Times, 10/i/95] A “crucial U.N. report [stating Serb responsibility for] the market massacre is a classified secret, but four specialists – a Russian, a Canadian and two Americans – have raised serious doubts about its conclusion, suggesting instead that the mortar was fired not by the Serbs but by Bosnian government forces.” A Canadian officer “added that he and fellow Canadian officers in Bosnia were ‘convinced that the Muslim government dropped both the February 5, 1994, and the August 28, 1995, mortar shells on the Sarajevo markets.”‘ An unidentified U.S. official “contends that the available evidence suggests either ‘the shell was fired at a very low trajectory, which means a range of a few hundred yards – therefore under [a range of a few hundred yards - therefore under [Sarajevo] government control,’ or ‘a mortar shell converted into a bomb was dropped from a nearby roof into the crowd.”‘ ["Bosnia's bombers," The Nation, 10/2/95 ]. At least some high-ranking French and perhaps other Western officials believed the Muslims responsible; after having received that account from government ministers and two generals, French magazine editor Jean Daniel put the question directly to Prime Minister Edouard Balladur: “‘They [i.e., the Muslims] have committed this carnage on their own people?’ I exclaimed in consternation. ‘Yes,’ confirmed the Prime Minister without hesitation, ‘but at least they have forced NATO to intervene. “‘ ["No more lies about Bosnia," Le Nouvel Observateur, 8/31/95, translated in Chronicles - A Magazine of American Culture, January 1997]



http://theremustbejustice.wordpress.com ... in-bosnia/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Исламским фундаментализмом против народа Босне

Порукаод talican » Пет Нов 09, 2012 4:33 am

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на ДУХОВНИ ПУТЕВИ - Срби свих религија и Срби атеисти

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 2 госта

cron