Змија

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Змија

Порукаод Svetovid » Чет Сеп 09, 2010 2:24 pm

„Свака кућа има по једну змију, која је ‘чуварица куће’, и обично живи испод степеница [...]. Ретко излази из свог боравишта [...]. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро“.
Веселин Чајкановић

„‘Блискост’ са змијама и младунчади дивљих животиња – омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима“.
Мирча Елијаде

1. У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном – старијем и прасловенском митолошком супстрату, док б) змај одговара антропоморфном митолошком систему – као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота.
У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио „крст“ на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: „Не напуштај кућни праг и огњиште“! – има значење морално-националног императива.
Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки – мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће „убрзо умрети“. Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета“, па се змији приписује тзв.„манистички карактер“ (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику (Wuttke, 1900: 51-52).
2. Екстрасензитивна и магијска својства змије. Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађурâ, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је „најљућа“. Својевремено сам у селу Околишту и другим селима Сврљига забележио неколико магијских радњи са змијама. Када се таквој змији одсече глава и затим осуши, па се у пролеће кроз отвор костура змијске главе посеје босиљак, у том случају, пошто изникне босиљак, он омогућава свакој особи да по жељи у току ноћи разговара са духовима умрлих предака. Потребно је само да се овај нарочити босиљак пре спавања стави испод јастука и помисли на особу са којом човек жели у сну да говори. Змијска кошуљица служи да се деца која пате од неописивог страха „магијски лече – кађењем“.
Када се у време сетве кроз главу осушене змије пропусти зрневље жита које ће се по први пут сејати у њиви, верује се у нарочиту плодност усева. У Сврљигу се и данас још верује да лук посађен кроз главу змије убијене између Панађурâ, служи за лечење епилепсије (у народу – „падаће болести“). Али од исте болести може се неко излечити и онда ако се провуче кроз распорену змију. Разуме се, потребно је на том истом месту, после магијске радње лечења, сахранити змију и за одређено време палити јој свећу. Са једним важним упозорењем: треба да то буде „прва змија“ на коју се раног пролећа наиђе. Када је реч о повезаности белог лука и змијске главе, о томе је и Вук Караџић писао да када човек такав лук „зађене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице“ (Караџић, 1969а: 36). На основи властитих теренских истраживања издвајам овде још једну магнјску праксу, да и сама вунена одећа може постати веома лековита када се пребаци преко змија у време парења. Тихомир Ђорђевић наводи сличне примере, са компаративним указивањем да таква веровања постоје и код других народа. „Ако неко види како се змије паре нека баци свој огртач на њих; кад га дигне наћи ће злато уместо змија, које су се од стида преобратиле у злато“ позивајући се на Вестермарка (West.: 352-353).
Када се у Подгорици изваћено срце из убијене змије „ушије детету у хаљиницу“, доприноси његовом „здрављу и снази“. У Соколу народ прави чорбу у два суда, од главе, односно трупа убијене беле змије, па када се све то скува и проба, посебно чорба од главе, као и месо од трупа, свако ко тако уради „знаће сваки језик па и ‘немучки’ – шта животиње говоре“ (Трој., 1911: 149-150). Чудотворна моћ коју даје змија лежи у њеном митско-магијском, хтонском супстрату, а корен таквом веровању произлази из особене диониске традиције. У том смислу је у светском фолклору раширен мотив да од поједене змије постаје разумљив језик птица, звери и риба. И код Бугара је змија један од основних ликова у митолошком систему (Георг., 1993: 109).
Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција „змије пољарке“, односно „чуваркуће“, која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нерањивост јунака ватром или оружјем, као и сама „блискост“ са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, „омогућавају занос, поистовећење с богом“ (Елијаде, I, 1991: 309). О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка.

„Челица ме медом задојила,
Буковом ме граном покривала,
Змијица ме репом забављала“
(Караџић, I, 1973: бр. 139).

„Змија“ је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледала „вољеног“ кроз осушену главу змије – која је убијена између Панађурâ, тада се, према веровању, „прогледана“ особа одмах приволи на брак.
Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да „змај настаје после четрдесетогодишње змије“ (Schneweiss, 1935:24).
3. У које дане је име „змија“ табуисано. Због чињенице да је у ‘змији“ инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући. и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име „змија“ је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име „змија“ изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментано појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо „змија“, изговарају следеће језичке замене: „она несрећа“, „алетина“- свакако изведеница од „але“, јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца „митском вуку“, другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана. колико трају „мратинци“, такође се не изговара име „вук“, односно „курјак“.
4. Змија – култно биће. Шта рећи за појаву „пса“ на хлебу „кућа“ и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: „њива“, „ливада“ и „виноград“ и пса на хлебу „кућа“ и „овчарница“? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа – „чувара поља“, „ливаде“ и „винограда“, док се „пас“, на обредним хлебовима „кућа“ и „овчарница“, појављује као симболична замена за „вука“. Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или „псу“), имају да штите: кућу. поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице.
Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе „по кућама, старим зидинама“ не само безопасне, већ су човекове „бранитељке од сваког невидовна зла“, будући да оне по „њивама и виноградима чувају род од града“. Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да „смук“ – који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт.

5. Змија у обредној и магијској пракси. Исто тако змија, која се јавља и као атрибут „богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)“, тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, „фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности“ (Кулишић, XI, 9, 1973: 117-118). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве „змији“. Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив „змије“ зове се „њива“. Негде се, како рекосмо, симбол „змије“ налази и на хлебовима „ливада“ и „виноград“.
Осим ових забрана, постоји неколико ритуалних радњи, са магијским смислом, које се врше поменутих дана: на Младенце и Благовести, пре свега. Ових дана, зависно од културних зона или ареала у источној Србији, рано ујутру пре сунца. свако од укућана, пошто устане, пронађе у дворишту какав камен, који „наваља“ на ногу и одбаци га од себе „у даљ“, при чему, истовремено, обема рукама затвори уши и жмурећи изговори три пута следећу реченицу: „Колико је камен далеко, толико и змије да су у току лета далеко од мене“! Или, у источној зони са „шопским ареалом“: тај исти камен се руком ухвати и пребаци „преко рамена“ или „између ногу“, али „уназад“. И овом приликом се обавезно затварају уши и очи. О томе имамо драгоцена обавештења из пера других наших истраживача.
„У Заглавку, у Источној Србији ‘Младенци се празнују од змија’. Тога дана онај који први изађе из куће ‘не сме говорити’. Сем тога ‘левом ногом наваља камен на десну стопалу, па га том десном ногом одбаци напред говорећи: ‘Оволико змије летос од нас и наш дом бежале!’“ (Стан., 1913: 40). У Бољевачком срезу, на Лазареву суботу се „пробуде све змије и гуштери“. Наиме, овога дана „чим које чељаде устане иде на реку, па се умије. Затим узме један камичак, метне га на ногу и баца га што може даље говорећи: Колико сам овај камен бацио толико да су далеко змије и гуштери!“ (Грбић, 1909: 47). Ови обичаји су коресподентни онима у сврљишкој тзв. „западној културној зони“. „У Сврљигу, у Источној Србији, на Младенце и Благовести је обичај устати рано и отићи на какав извор или реку ‘ту се најпре умити, па затим узети из реке или из извора један помањи камен и зажмуривши бацити га преко себе и брзо запушити уши да се не би видело и чуло кад и где ће пасти камен. Ово се зато чини да се преко целога лета не би чула ни видела змија“‘ (Васиљевић, 1996: 38).
Код тумачења обичаја и обреда са митско-магијским садржајем, неопходно је занемарити тзв. „манифестни план“ и продрети до скривене, унутрашње структуре односа елемената који су садржани у некој приповести, обреду или обичају. Отуда и питање: шта је то што у овим двема различитим интерпретацијама које су повезане са „каменом“ сагледавамо као истоветно? Магијска улога „камена“ присутна је у бројним обичајима. Реч је о томе да се на поменутој удаљености змија треба да „окамени“, заустави, као што ће исту магијску функцију имати „камен“ и у обреду сахрањивања, али и код народног суда „проклетија“. Најзад, о култној улози тзв. „камена станца“ = „столовног камена“, постоје бројни примери. На том се „камену“, или крај њега, ритуално нахрани коњ за време Тодорове суботе.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Змија

Порукаод Svetovid » Чет Сеп 09, 2010 2:28 pm

Змија младожења

Била једна сирота жена која није имала од срца порода пак се молила Богу да јој да да затрудни макар змију родила. Бог јој да те затрудни, и кад дође време, роди змију. Змија како се роди од мајке одмах утече у траву и нестане је. Сирота жена једнако је жалила за змијом и плакала где јој Бог испуни жељу те роди, па јој пород побеже незнано ни куд је ни како је. Кад тако прође двадесет година онда змија дође и проговори матери: „Ја сам ова твоја змијица што си ме родила па сам од тебе у траву побегла; сад сам, мајко, дошла к теби да ми просиш у цара девојку те да ме жениш.“ Мати се обрадује изнајпре кад види свој пород, али се одмах забрине како би смела она за змију и у својој сиротињи просити у цара девојку! А змија јој опет рече: „Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не ће ти главе узети. Макар ти шта цар казао, кад се вратиш не осврћи се док нашој кући не дођеш.“ На то се она склони па пође к пару. Кад дође у царев двор, слуге је не хтену одмах пустити пред цара, а она се стане молити и тако је једва пусте. Кад изиђе пред цара, рече му: „Светли царе! Ето твоје сабље, а ево моје главе. Ја нисам дуго време имала од срца порода, пак сам се молила Богу да ми да да затрудним макар змију родила, и он ми да те затрудним, а кад дође време, роди се змија, и како се роди, побегне у траву и нестане је. Сад пошто је прошло двадесет година, змија дође к мени и посла ме к теби да просим у тебе за њу девојку.“ Цар се на то насмеја па јој рече: „Даћу ја за твога сина девојку, ако начини ћуприју од мога двора до свога од бисера и драгога камења.“ Онда се мати врати кући не обзирући се, и како је ишла од царева двора, све се за њом ћуприја градила од бисера и драгога камења до пред њезину кућу. Кад мати каже змији шта јој је цар рекао, онда јој она опет рекне: „Иди мати сад да видиш хоће ли ми цар дати девојку, так шта ти год одговори, кад се вратиш, опет се не осврћи до наше куће.“ Мати се опет подигне, и кад изиђе пред цара, запита га, еда ли ће јој сад за сина дати девојку, а цар јој одговори: „Ако твој син начини дворе боље од мојих, даћу му девојку.“ Онда се мати врати кући и идући путем није се освртала, а кад дође својој кући, а то место њезине куће двори бољи од царевих. Кад мати каже змији шта је цар рекао, онда јој змија опет рекне: „Иди мати да видиш хоће ли ми цар сад дати девојку па шта цар рекао да рекао, кад од њега пођеш не осврћи се до наше куће.“ Кад мати дође пред цара она му каже да су у њена сина двори бољи од царевих и запита га хоће ли јој већ дати девојку, а цар јој одговори: „Ако твој син узима у своме двору свашта боље него што је у моме, даћу му девојку.“ Онда мати пође кући, и идући није се освртала, а кад дође кући, али у њеној кући трипут боље него у царевом двору: све златни јелени, кошуте, тице, квочке, пилићи, зецови, све златно. Кад мати каже змији шта је цар рекао, змија јој рекне: „Иди мати опет цару, те га питај хоће ли ми сад дати девојку.“ Кад мати отиде к цару и каже му да у двору њена сина има свашта боље него у његову, онда цар рекне својој кћери: „Кћери моја! Теби сад ваља поћи за ову змијицу, јер он свашта има боље од нас.“ Тако змијица скупи сватове и одведе цареву кћер те се венча с њоме. После некога времена змијина жена затрудни. Онда је стане питати мати, стану је питати сестре и сви њезини: „Како ти са змијом остаде трудна?“ А она се није хтела издати, него је све говорила: „Тако ми је Бог дао те сам трудна остала.“ Најпосле узме је свекрва питати: „Снахо моја, како је то? Како ти са змијом спаваш?“ Она се онда изда свекрви говорећи: „Мати моја! он није змија, већ је он момак да лепшега нема. Свако вече он излази из оне змијиње кошуље, а ујутру се опет у њу завлачи.“ Кад мати змијина то чује, врло се обрадује и зажели видети свога сина кад изиђе из змијиње кошуље, па запита снаху како би га могла видети, а снаха јој рече: „Кад пођемо легати, ја ћу извадити кључ из врата, па кад се стане скидати, онда ћеш га видети кроз рупу.“ Кад мати тако види свога сина, онда стане мислити како би учинила да он онаки остане до века. Једном рече снаси својој: „Хајде, снахо, да ми његов свлак изгоримо: ја ћу ужарити пећ и у ватру га бацити нека изгори.“ А снаха јој одговори:
„Бојим се, мајко, да му што не буде.“ А мати рече: „Не ће њему бити ништа, него како га врућина обузме, а ти узми хладне воде па га помало поливај док свлак не изгори.“ И тако се договоре, те мати ужари пећ, па кад у вече изиђе момак из змијиње коже и легне спавати, оне некако украду онај свлак па га баце у пећ. Како свлак стане горети, одмах њега стане врућина обузимати, а оне га све водом поливај и тако остане жив. А кад га попусти врућина и прене се од сна, он осети смрад од свлака, па скочи на ноге и повиче: „Шта урадисте да од Бога нађете? Куда ћу оваки?“ А мати и жена салете га: „Па боље да си таки, и боље да си међу људима. “ И тако га једва утишају. Кад то чује таст његов, одмах му још за свога живота преда царство, и тако он постане цар, те је царовао сретно до свога века.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Змија

Порукаод Svetovid » Пон Дец 20, 2010 8:21 pm

:knjige

Змије у спаваћој соби

Из спаваће собе Милована Гавриловића из Брезовца код Аранђеловца данима се чуло неко шиштање, али он томе није придавао значај. Када су га звуци, који су учестали, пробудили у поноћ, позвао је комшију Радомира Благојевића.

Отковали су једну патосницу и запрепастили се – клупко змија почео је да гмиже и да се креће према излазним вратима. Одмах су запалили крпе натопљене у хафту и димом их истерали из куће. У соби у којој су змије имале легло Гавриловић за сада не спава. Уљезе не виђа, изузев једне змије која се појавила у подруму увијена око тегле за туршију. Обичај је да се змије које се легу око кућа не убијају, јер како кажу Брезовчани, оне су чуваркуће и свака кућа их има.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Змија

Порукаод talican » Сре Феб 27, 2013 5:14 am

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Змија

Порукаод Aнa » Чет Нов 27, 2014 2:02 pm




Прва емисија 0:00
О змијама које се, када се стекну одређене прецизне околности, претварају у але и змајеве, о страхопоштовању према њима, о митовима и народним обичајима, о врстама, о веровању... говори дипломирани историчар уметности и мастер етноантропологије Ирина Томић.
Фотографију је снимио Оливер Томић
Снимак прве емисије је преузет са сајта Радио Београда

Друга емисија 29:14
О древним и свеприсутним питањима кроз време и простор, о добру и злу, о змији као универзалнoм симболу и као инструменту за искушавање, о змији као хтонском и небеском бићу... - говори историчар уметности, љубитељ змија Оливер Томић.

Трећа емисија 58:40
O змијама у римској традицији, о ларима и пенатима, генијима, односно духовима предака и домаћег огњишта, о змијама као чуварима блага, о кобри, о Александру Великом, о Египту и Антонију, Клеопатри и котaрици с воћем и змијом која је спречила понижење краљице у Августовом тријумфу... - говори историчар уметности Оливер Томић.

Емисије је урадио Бојан Лазовић
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm


Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 2 госта