Slovenski bogovi

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Slovenski bogovi

Порукаод Крашњи Арханђел » Пет Јул 16, 2010 12:41 pm

Perun


Perun je slovenski bog groma i neba. Svarog je takođe bog neba, ali ova njegova funkcija nije identična funkciji Peruna. Svarog se pre shvata kao bog vaseljene i bog duhovnog, nematerijalnog neba u kome borave mrtvi. Možemo reći da Svarog vlada višim nebom, dok Perun vlada nižim, odnosno, Svarog vlada vaseljenom, a Perun atmosferom. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Perun je član najvećeg i najjačeg slovenskog trojstva (triglava) zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Teorija o triglavu kao konceptu, a ne kao božanstvu verovatno je novijeg datuma, međutim, mi ćemo je uzeti u obzir pri analizi Peruna. Perun se na mnogim mestima spominje i kao Svarogov i Velesov brat.
Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofyskij Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno.
U hrišćanskim zabeleškama iz ranog srednjeg veka Perun se najčešće pominje, a često i satanizuje. Ovo ukazuje na to koliko je čvrsto bio ukorenjen Perunov kult kod Slovena. O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj cvet perunika itd.). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći Do Paroma, gde Parom upravo predstavlja Peruna. Na poljskom reč piorun znači grom. Kod baltičkih Slovena četvrtak se zvao perendan itd.
Ime Perun je nastalo od sufiksa -un ili -unj (-унь), što označava vršioca neke radnje, i korena per koji znači udarati, razbiti. Dakle Perun zasigurno ukazuje na udarača, razbijača, gromovnika, a takođe i na boga uništitelja i razoritelja. Zato mu je i pripisan uticaj na prirodne nepogode.
Legende govore da je, kada se Perun u svojoj kočiji vozio po nebu, grmelo od kloparanja točkova. Perun je na kipovima predstavljan kao jak muškarac sa bradom. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Na ovo ukazuju neke narodne pesme:

... Te izvadi tri jabuke zlatne
I baci ih nebu u visine...
...Tri munje od neba pukoše
Jedna gađa dva djevera mlada,
Druga gađa pašu na dorinu,
Treća gađa svata šest stotina,
Ne uteče oka za svjedoka,
Ni da kaže, kako pogiboše.
Neke legende govore o Perunovom sukobu sa Velesom. Navodno, Veles je ukrao Perunu žene, ljude i stoku. Veles je pokušavao da se sakrije, ali Perun ga je, razbivši kamen iza kog se ovaj krio, pronašao i pobedio. Ova beloruska priča dalje govori da je Veles nakon toga morao da ostane na zemlji. Jedna druga legenda govori i o tome da je na Perunovoj svadbi sa Dodolom, boginjim kiša, Veles izdvojio Dodolu i izjavio joj ljubav. Nakon toga, u sukobu sa Perunom bio je poražen i proteran na zemlju da bi na kraju našao svoje mesto u donjem svetu.
Perun je takođe bio povezan sa vatrom i vatrenim životinjama. Njegova životinja bila je vatreni petao, koji je neka vrsta slovenskog Feniksa. Njegove životinje bile su i zmajevi. Perunovi obredi bili su vezani za vatru. Pored idola je gorela večna vatra, koja nije smela ni u kom slučaju da bude ugašena, inače bi nastradala cela posluga u hramu. (sličan običaj postojao je i u staroj Grčkoj, u hramu Hestije kao i u Rimu, u hramu Veste).
Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena. Bilo kako bilo, on je sigurno po tom pitanju mogao da učini mnogo.
Pevane su pesme:

Da zarosi sitna rosa,
oj dudula mili Bože!
Oj Ilija daj Bože daj!
Oj Ilija moj Perune!
Daj Bože daj, daj Ilija daj!
(Refren dodolske pesme iz okoline Gnjilana)
Što se tiče biljaka, hrast je bio neodvojivo vezan za Peruna. Ova činjenica ponovo govori o Perunu kao jupiterijanskom božanstvu, jer svi bogovi koji su imali karakteristike Jupitera bili su vezni za hrast (Zevs, Tor itd.). Kod Srba se jedna vrsta hrasta i danas zove grm, a ovo ime nastalo je od reči grmeti. Dakle, očigledno je da je grm bio posvećen gromu, odnosno Perunu. Od drugih biljaka tu su perunika, žalfija, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunove životinje bile su divojarac i goveče zubr ili zubor. Kad nisu imali hramove, Sloveni su se Perunu molili u gajevima, trebištima i ispod hrastova.
Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija. U narodnoj tradiciji Perun je ostao, kao i priče o njemu, s tim što su mnoge primile oblik priča o svetom Iliji, dok su druge takođe morale da promene ime glavnog junaka. Crkva je satanizovala Peruna, verovatno zbog njegovog jakog kulta i velikog uticaja na živote ljudi. O tome govori Novgorodska hronika:
Gоd. 6497 (989) pоkrsti sе Vlаdimir. Vlаdikа Аćim dоđе u Nоvgоrоd, i rаzоri svе žrtvеnikе (trеbištа), оbоri Pеrunа, i nаrеdi dа sе bаci u Vоlhоvu; i vukоšе gа pо blаtu tukući gа bičеm i štаpоvimа; јеdаn zао duh uđе u Pеrunа, i pоčnе kukаti: 'Оh mеnе nеsrеćnоgа! Ја sаm pао u nеmilоstivе rukе'. I оn prеđе prеkо vеlikоg mоstа, bаci svојu bаtinu nа mоst, tе sе јоš i dаnаs ludаci udаrајu tоm bаtinоm, dа učinе zаdоvоljstvо zlim dusimа. Zаtim nаrеdi, dа gа (Pеrunа) nikо nе primi, i јеdаn stаnоvnik sа Pidbе оdе uјutru nа оbаlu rеkе u čаsu, kаd Pеrun prispе dо оbаlе, оdgurnu gа јеdnоm pritkоm: ,Dоstа si dоvdе јео i piо, mаli mој Pеrunе, prоduži i dаljе plоviti'! I sаtаnski prеdmеt iščеze.
Uprkos pokušajima da se Perun potpuno uništi, njegovo ime je ostalo. Štaviše, Perun je jedan od najpoznatijih i najviše pominjanih slovenskih bogova.

Dažbog, Daždbog, Dabog, Dajbog





Dažbog je bio božanstvo Sunca, ognja i kiše. Dažbog je bio smatran božanstvom koje daje, na šta ukazuje jedan od oblika njegovog imena – Dajbog . Prvi deo imena je „daj“ što je oblik glagola dati, a drugi deo je “bog”. Međutim, šta Dažbog tačno daje? Moguće je da se ovo davanje odnosi na Sunce i Sunčevu svetlost, koja je bitna za mnoge procese u prirodi. Sloveni su Suncu pridavali veliki značaj. Ono je predstavljalo osnovu za život i uvek je smatrano pozitivnim aspektom. Sunce je zapravo davalo život Zemlji, a time je bog sunca bio davalac, Dajbog. Dažbog predstavlja zapravo Sunčev disk.
U svim očuvanim srednjovekovnim spisima o Slovenima u nekom se trenutku pominje Dažbog. Pominju ga rimski, grčki i ruski hroničari koji su pisali o staroj slovenskoj veri. U prevodima grčkih tekstova na slovenski Helios se prevodio kao Dažbog. U Malalinskom manuskriptu iz 6. veka Helios je preveden upravo Dažbogom. Tu je ruski prevodilac pokušao da ispriča priču smeštenu u Egipat, ali je umesto imena grčkih božanstava koristio slovenska. Takođe Dažbog se pominje u Španskom kodeksu onda „Slovo o Igorovom pohodu“ i mnogim drugim. Vladimir Veliki je ispred svoje palate u Kijevu postavio sedam statua bogova, a među njima bio je i Dažbog.
U porodici Dažbog je predstavljao zaštitinika kućnog ognja i vatre, najnužnijih čovekovih sredstava za preživljavanje zime, kao i pomoći u mnogim drugim poslovima. Međutim, oganj je mogao biti i okrutan i okrenuti se protiv čoveka i odvesti ga u podzemni svet ili mu uništiti imovinu. Blagonaklonost ognja bila je presudna u preživljavanju, te su mnogi obredi povezivani i sa ognjem.
Dažbog je sigurno bio i bog kiše. Jedno od njegovih imena je Daždbog, a dažd na mnogim slovenskim jezicima (slovačkom,češkom,ruskom,poljskom...) znači kiša . Kiša je bila značajna jer je od nje zavisila žetva. Ukoliko bi zavladala suša, praktikovani su razni rituali za prizivanje kiše.
Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima. U to vreme nije bilo uobičajeno da unuk upozna dedu, zbog kratkog zivotnog veka.
Dažbog je jedan od Svarogovih sinova. Nije sigurno koliko je Svarog imao sinova, ali je poprilično sigurno da je Dažbog bio jedan od njih. Neki autori pominju samo dva, Svarožića i Dažboga (Vyacheslav Vsevolodovi i Vladimir Toporov), dok drugi govore o Perunu, Svetovidu, Dažbogu i Velesu kao Svarogovim sinovima, odnosno sve njih nazivaju Svarožićima. Kako god bilo, Dažbog je u svim kombinacijama.
Sunce je, prema verovanju, preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet, da bi ujutru ponovo vaskrsao. U ovoj predstavi o Dažbogu vidljiva je cikličnost umiranja i vaskrsavanja, koja je inače bila veoma česta kod mnogih paganskih religija, kao i u slovenskom paganizmu. Kod Srba se pominje Dabog, a u folkloru hromi Daba, koji je prestavljen gotovo uvek kao zli demon, što verovatno govori o Dažbogovoj prirodi dok je bio u podzemnom svetu, odnosno svetu mrtvih. Daboga su predstavljali naročito Srbi kao hromog starca, odevenog u kožu, obično medveđu, koga prati vuk. Vuk zapravo predstavlja njegovu životinjsku inkarnaciju, odnosno prvobitni oblik, koji nije prestao da postoji kada je Dažbog postao antropomorfan. Vuk je postao sluga, a često i izaslanik. Dažbog često menja svoj oblik. Iako je osnovni njegov oblik antropomorfan, njegovo prvobitno vučje obličje je ostalo njegov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja. U jednom katalogu naroda zabeleženo je da su Srbi nastali od Vuka. "Saracen je od vepra, Turčin od zmije, Tatarin od lovačkog psa, Srbin od vuka, Bugarin od bika, Aleman od orla..."
Verovanje u moć Sunca je kod Slovena bilo izrazito jako. Čajkanović smatra da je Dažbog bio vrhovni bog kod Srba. O tome govori i činjenica da je kod Slovena praznik posvećen nepobedivom Suncu bio upravo padao na datum današnjeg Božića (nepobedivo Sunce je inache atribut Mitre pa ovde deluje kao da su Sloveni slavili istog). Međutim ovaj podatak nije mnogo relevantan. Naime zna se da je rimski car Konstantin Veliki, kada je proglasio hrišćanstvo zvaničnom religijom, namestio datum Božića. Taj datum je padao na datum paganskog praznika posvecenom nepobedivom Suncu, odnosno rađanju sunca. Prema nekim izvorima tog dana je bio praznik posvećen Suncu I kod Slovena I Kelta, te su zbog velikog broja ljudi koji su praznovali ovaj praznik, koji su hrišćani hteli da potisnu, ipak samo zamenjen hrišćanskim praznikom. Božić je krenuo da se slavi ovog datuma počev od 336. godine.
Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Postao je najmoćniji demon i najveći suparnik hrišćanskog Boga. Moguće je da je to bilo i zbog njegovog izgleda hromog starca sa jednim okom, obučenog u tamnu medveđu kožu, kao i zbog toga da je prema paganskom verovanju boravio u podzemnom svetu veoma često. Međutim, nameće se i mogućnost da je to bilo zbog Dažbogovog jakog kulta, koji je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen. Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk. Sveti Sava u tim pričama takođe predstavlja davaoca.

Mokoš
Bognju Mokoš slavili su Istočni Sloveni. Međutim, neki oblici njenog imena pojavljuju se i među Zapadnim Slovenima (Mukeš, Mukus, Mococize). Mokoš je boginja predenja, ali i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Ona pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, istovremeno pomožući ženi da očuva dobar brak. Osim za predenje, Mokoš je vezana i za ostale ženske poslova kao i za vođenje domaćinstva. Ipak, predenje predstavlja delatnost koja je neraskidivo vezana baš za ovu boginju. Mnogo običaji vezani su za Mokoš kao zaštitnicu predilja. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala «mokrica» i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od Mokošinih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i premen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu što je imalo za cilj da omogući zaštitu neostriženim jaganjcima. Čak i posle prihvatanja hrišćanstva neka verovanja vezana za Mokoš su ostala. U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Smatra se takođe da Mokoš ima funkciju sličnu suđajama. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se Mokošina delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.
Još jedna delatnost vezana je za Mokoš, a to je vračanje. Žene koje su se u šesnaestom veku u Rusiji bavile vračanjem nazivane su mokošama. Aleksandra Bajić povezuje Mokoš sa Baba-Jagom, vešticom iz ruskih bajki koja živi u kolibi na kokošijim nogama i koja pomaže mladićima i devojkama darujući ih magijskim predmetima. Međutim, pitanje je da li je Mokoš izvorno veštičja boginja ili je to postala po prihvatanju hrišćanstva.


Mokoš se nalazila među bogovima kijevskog panteona. Njen kip postavio je knez Vladimir 980. g. n.e. na brdu iznad Kijeva. Ovaj kip bio je porušen osam godina kasnije od strane samog kneza Vladimira koji se u međuvremenu preobratio u hrišćanstvo. Kako se predstavljala Mokoš? Na severu Rusije ona se zamišljala kao žena veilke glave i dugih ruku, dok istoričar Vollmer spominje Mokošin kip koji predstavlja figuru sastavljenu od delova različitih životinja. Zbog ovog poslednjeg smatralo se da je Mokoš božanstvo ružnoće, muka i nevolja, kao i čovekovih strasti, no ovo shvatanje nema veze sa tradicionalnim prikazivanjem Mokoši.
Šta možemo saznati ako izvršimo etimološku analizu imena Mokoš? Ime ove boginje najčešće se povezuje sa rečju mek, pa je tako Mokoš u relaciji sa nečim što je mekano. Budući boginja pletilja i zaštitnica ovaca, najverovatnije je da se pridev meko odnosi na ovčije runo. Takođe, Mokoš može biti povezana i sa pridevom mokro, zbog čega su neki autori skloni da je identifikuju sa Majkom Vlažnom Zemljom. Ova identifikacija svakako je utemeljena na jednoj od odlika boginje Mokoš. Naime, ona se, između ostalog, shvata i kao boginja plodnosti. Zbog toga se kiša ponekad naziva i Mokošinim mlekom. Inače, ime Mokoš pojavljuje se i među Fincima, među kojima postoji istovetno prezime. Smatra da su Finci ovo ime preuzeli od Slovena, odnosno, da onaj koji nosi prezime Mokoš ima slovensko poreklo.
Ponekad se Mokoš identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je, zajedno sa Svarogom, zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa belom pčelom, mitskim pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja, kao, naravno, i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je, dakako, povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš. Lan je, pak, prema Čajkanoviću biljka koja se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju ženskih reproduktivnih organa.
Funkcije Mokoši preuzela je sveta Petka. Sveta Petka je takođe zaštitnica žena, a ono što je interesantno jeste da vlaške žene često spominju ovu sveticu u kontekstu vršenja magijskih rituala. Neke od njih mole se svetoj Petki za pomoć pri vršenju rituala, dok se jednom čoveku ona čak pojavila lično i inicirala ga u veštičji kult. Mokošin sveti dan je petak, i taj dan žena ne sme da prede, inače će biti kažnjena od strane Mokoši. Ova bognja slavila se između 25. oktobra i 1. novembra, u zavisnosti od toga koji je dan petak. Kao što znamao, Sveta Petka se slavi dvadeset sedmog oktobra i taj praznik je fiksni (iako verovatno ne bitrebalo da bude, jer je petak posvećen ženskim božanstvima kao što su Freja (friday) i Venera (vendredi)). Na Mokošin praznik prinošene su žrtve u lipovom gaju, a najčešće su se sastojale od biljaka i raznoraznog povrća, ali zabeleženo je i da su ptice prinošene kao žrtva ovoj boginji.

Veles (Volos,Vels,Vales,Velinas)


Veles je božanstvo koje se pominje u mnogim aspektima. Njemu se pripisuje širok spektar osobina. Naime, Veles je bog stoke, useva, mudrosti, umetnosti, bogatstva, vlasništva, magije, prevare, trgovine, proricanja, vrlina i vodič duša mrtvih. Veles je zaštitinik pastira i čarobnjaka (volhvov ili volhov). Moguće je da su naučnici greškom Velesu dodelili epitet boga stoke, jer su se oslanjali na Nestorov spis, gde ovaj Velesa pominje u kontektsu skotjeg boga. Naime, zna se da su hrišćanski hroničari često pogrdno govorili o paganskim bogovima, pa je i epitet „skotji” uz reč bog dosta verovatno dodat zbog prezira prema slovenskom paganizmu. Veles je i zaštitnik ugovora i date reči, poput Peruna. U skoro svim hronikama se govori da su se Sloveni zaricali i kleli na poštovanje dogovorenog Perunom i Velesom. Nestorova hronika kaže: „Zaklinjahu se oružjem i Perunom bogom svojim i Volosom skotijim bogom i utvrdiše mir 907. godine.”
Veles je sin krave Zemun i Roda. Predstavljan je kao rogat, jak mladić (zbog toga sto je sin krave Zemun i jer je bog stoke), ali i kao sedi starac sa belom bradom i pastirskim štapom (ovde predstavlja zaštitinika pastira i mudrosti, ali takođe i muževan, falični simbol plodnosti).
Poštovanje prema Velesu Sloveni su imali najpre iz razloga što su u njemu videli boga od kog im zavisi preživljavanje. On je bio zadužen i za useve i za polja i za životinje, kako divlje tako i domaće. Kakva god zajednica da je bila, bilo stočarska, bilo lovačka, bilo poljoprivredna, zavislila je od Velesa. Takođe, magija i mudrost su veliku ulogu imali u životu naroda. Magija se povezuje i dan danas sa muzikom u mnogim religijama, pa otud i Velesova uloga kao zaštitnika muzike. Muzika se uvek smatrala tvorevinom i jezikom bogova i nečim magijskim. Muzičari su bili ljudi sa talentom da prenesu božansku inspiraciju i stvore magijske melodije. Veles je po nekim osobinama uporediv sa grčkim Panom i Prijapom. Volhovi su bili slovenski vračevi. U korenu imena za ove vračeve je Volosovo ime, tako da je on sigurno bio zaštitnik i magije i vračeva.
Veles kao bog zveri bio je predstavljan svojim drugim oblikom, teriomorfnim, u kom je on bio predstavljan kao medved. Medved je kod Slovena predstavljao šumskog cara koji se brinuo o životinjama, šumskim plodovima, kao i o šumi samoj.
Prema mnogim legendama Veles je zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika. Jedna legenda kaže da je Veles ukrao Perunu stada, žene i podanike, pa je došlo do sukoba. Prema drugoj legendi, Veles je hteo Dodolu, Perunovu ženu. Velesova sklonost da prevari vidi se upravo iz ova dva mita. Prema trećoj legendi, borba između Peruna i Velesa je metafora za večitu borbu nebesa i zemlje, pošto je Perun na nebesima, a Veles na zemlji. Ova borba nije konačna. Perun pobeđuje, ali Veles se uvek iznova pojavljuje. Prema jednoj legendi, nakon Perunove pobede Veles je proteran u podzemni svet i tu nameće svoju vlast. Za borbu Velesa i Peruna vezano je verovanje o dolazku haosa i pobede nad haosom. Verovalo se da tokom zime Velesova snaga, a time i haos, jača, dok pre leta on biva pobeđen i vraća se u podzemlje. Svetkovina kojom se slavio odlazak haosa bile su Velje Noći. Za vreme ovog praznika mladići, koledari, oblačili su se u kapute od ovčije vune i nosili groteskne maske, lutali po selima i pevali pesme o tome kako su dugo putovali i kako su mokri i blatnjavi, verovatno zbog toga što je to aluzija na to da dolaze iz podzemnog sveta, i kom obitava Veles i koji su oni zamišljali vlažnim. Glava kuće koji bi ih primio darivao bi ih. Praznik je bio neka vrsta mešavine današnje Noći veštica i karnevala. Ovaj ritual je predstavljen kod nekih autora i kao primer slovenskog šamanizma. Takođe, verovalo se da Perun kada pobedi Velesa pušta kišu u znak triumfa nad Velesom. Vjačeslav Vsevolodovič Ivanov i Vladimir Toporov rekonstruisali su ovu mitsku borbu komparativnom metodom koristeći se spevovima, pričama iz raznih indoevropskih religija. Prema njihovoj priči u svim indoevropskim religijama postoji borba između gromovnika i velikog zmaja ili zmije. Oni su zaključili da je velika zmija upravo Veles, koji obitava kod korena Drveta Sveta i pokušava da ode na vrh, gde obitava Perun i gađa ga gromovima.
Velesova žena je bila Devana, boginja lova i boginja majka, gospodarica šuma i šumskih bića.
Samo u keltskoj mitologiji postoji božanstvo slično Velesu, a to je Cernunnos, bog druida, prirode, rogatih životinja, a simbol mu je rogata zmija (a tako su prema Vjačeslavu Vsevolodoviču Ivanovu i Vladimiru Toporovu Sloveni nekad doživljavali i Velesa).
U nekim slovenskim plemenima i Veles je doživljavan kao stvaralac sveta (u jednoj poljskoj priči se govori o stvaranju sveta od strane Velesa i Peruna).
Uticaj Velesa je bio nesumnjivo velik, a njegov kult jak i izražen. On je pored Peruna jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi. O tome svedoči i veliki broj gradova, koji nose Velesovo ime.
Dolaskom hrišćanstva, Velesovu ulogu preuzima sveti Vasilije, a kod Srba i sveti Sava, kao zaštitinik pastira. Velesa su često hrišćanski hroničari i sveštenici u srednjem veku poistovećivali sa đavolom, verovatno zbog toga što je bio predstavljan kao rogat mladić.

Stribog, Striboh


O Stribogu se danas zna veoma malo. Mnoge informacije o ovom božanstvu izgubljene su vremenom, iako je Stribog bio jedan od najbitnijih bogova Slovena. O njegovoj ulozi i značaju svedoči to što se on pominje u svim starim epovima o Slovenima. U epu Slovo o polku Igoreve govori se o tome kako vetrovi, unuci Stribogovi, duvaju s mora. Iz ovoga se može zaključiti da je Stribog, pošto ima unuke, zamišljan kao starac. Unuci su mu bili vetrovi svih pravaca. Mnogi zapadni hroničari pisali su da je Stribog mogao biti uništitelj dobrog, ali to ne treba uzimati preterano ozbiljno, jer su ti hroničari uvek pisali sa ciljem da umanje važnost Slovenskih bogova i da nametnu svoju religiju, uglavnom hrišćanstvo. Da bi se ovo bolje shvatilo, treba uzeti u obzir region u kome su Sloveni živeli. To su bile uglavnom ravnice, blizu reka i močvara. U ovakvim predelima vetrovi su mogli da budu jaki, ali ne i vetrovi koji bi uništavali, poput uragana i tornada. Tako i Stribog nije mogao biti uništitelj. Da bi se shvatila njegova uloga treba pogledati kako je izgrađeno ime ovog boga. Deo imena kazuje da se radi o božanstvu, odnosno,u imenu je sadržana reč bog. O funkciji Striboga više bi trebao da nam kaže prvi deo imena,stri. Prostirati se na nekim slovenskim jezicima poput slovačkog kaže roztrusovat. Očito je da je došlo do glasovne promene, pa je s prešlo u z, ali inače u ovoj reči nalazi se stri iz Stribogovog imena. Verovatno je po ovome da je on bio raspršitelj semena, prostiralac i prenositelj malih stvari, ali mogao je i da prenosi smeće.
Zamišljan je kao starac koji je imao ratnički rog. Ovim rogom je budio vetrove, svoje unuke. Zbog ove osobine mnogi vojni zapovednici su se identifikovali sa Stribogom i videli u njemu ideal. Tako su i knezovi često gradili njegove idole i poštovali ih. Stribog je naročito bio poštovan u Kijevskoj Rusiji, odnosno kod istočnih Slovena. O tome svedoče mnogi izvori iz tog vremena. U spisu Povest vremennih let pominje se kako je Stribogova statua bila sagrađena na bregu iznad Kijeva, zajedno sa statuama Peruna, Horsa, Dažboga, Simargila i Mokoši.
Stribog je bio i zaštitnik Vesne, zajedno sa Jarilom. On je kao bog vetra i vazduha donosio Vesnu svakog proleća na krilima lakog prolećnog povetarca. Zajedno su pobeđivali svakog početka proleća Moranu i donosili zemaljskom svetu toplotu i bolje uslove za život.
Životinja koja je bila posvećena Stribogu bio je orao. Biljke posvećene Stribogu su glog i dub. Prilikom davanja zaveta, Stribog je bio čest garant. Svečanosti u Stribogovu čast su se organizovali i leti i zimi. Leti verovatno da se prizovu vetrovi i kiša, dok ga je zimi trebalo odobrovoljiti. U periodu hristianizacije, osobine Striboga preuzeli su sveti Vatrolomej i Stevan vetroviti.

Horz


Knez Vladimir 980. godine podiže kipove paganskim bogovima na brdu iznad Kijeva i ne sanjajući da će ih ubrzo sam srušiti. Pored statua Peruna, Mokoši, Striboga, Simargala i Dažboga Vladimir podiže i statuu Horza. Nemamo podatke o tome kako je ova statua izgledala, ali analizirajući pisane izvore možemo makar naslutiti kako se Horz zamišljao. Momir Janković Horzu pripisuje sledeće fizičke atribute: sunčani oreol iznad glave, na glavi rog koji simbolizuje Мesec i vuka na grudima koji taj Мesec proždire. Iz ovog opisa vidimo da je Horz bio božanstvo vezano, pre svega, za nebeska tela, mada se postavlja pitanje da li su time iscrpljene sve funkcije Horza.
U jednoj ukrajinskoj legendi spominje se knez Višeslav koji „vučjim trkom” prelazi put od

Kijeva do Krima. Njegov cilj je da preseče put Horzu i da stigne na Krim pre nego što se oglasi petao. Horz je ovde shvaćen kao jutarnje Sunce koje Višeslav pokušava da prestigne, ali i Mesec čijom putanjom se on kreće. Ali šta je zapravo Višeslavov „vučji trk”? Poznato je da slovenski folklor obiluje pričama o vukodlacima, ljudima koji se za života ili posle smrti pretvaraju u vukove. Knez Višeslav je upravo takav vukodlak, koji pod uticajem Horza – Meseca odbacuje svoj ljudski lik i preuzima vučji. Slična je priča i o caru Trajanu, demonskom biću koji noću obavlja svoja zlodela, boraveći u tami i krijući se od jutarnjeg sunca. Horz je dakle Mesec koji vlada vukodlacima, vampirima i demonima, iako se on zbog toga ne može smatrati negativnom silom, već naprosto energijom koja u čoveku ili drugom sličnom biću budi ono životinjsko, mračno i skriveno. Horz je sa Mesecom povezan i na drugi način. Njegov simbol je rog, dok mu je na grudima vuk koji proždire Mesec, simbološući tako njegovo pomračenje. Pridev kors veoma je sličan Horzovom imenu, a označava nešto krnje, načeto. Ovaj pridev se, naravno, odnosi na Mesec koji u svojim fazama rasta i opadanja izgleda upravo tako, krnje.
Kao što rekosmo, Horz ne predstavlja samo Mesec već i jutarnje Sunce ili čak Sunce u svim svojim fazama. Naučnik Sreznjev, koji je otkrio jedan Horzov kip, naziva ga Apolonom. Ponekad se Horz shvata kao istovetan Dažbogu, čineći tako jedno božanstvo Horz-Dažbog. Horzove sestre su hrsalke – sunčane devojke. Jezička analiza otkriva da je Horz čak pre božanstvo Sunca nego Meseca. Upravo će ta analiza postaviti pitanje o originalnom poreklu Horza i njegovom mestu u slovenskoj mitologiji.
Većina stručnih autora (Dragoslav Srejović, Luj Leže) ne smatra ovo božanstvo izvorno slovenskim. Osnovni problem koji se javlja u analzi Horza jeste njegovo ime, koje se ne smatra originlano slovenskim. Šta nam o tome može reći etimologija? Spasoje Vasiljev smatra da ime Horz vodi poreklo od iranske reči kuršid i jevrejske reči cheres koje označavaju Sunce. Tu je takođe i egipatski Horus, koji ima slične funkcije kao Horz, ali i persijski Khores. Sve ove reči označavaju Horza kao božanstvo Sunca. Međutim, on nije samo to. Horz je, kao Svarožić, zapravo samo jedan oblik Sunca shvaćenog kao oganj ili svetlost koji se noću pojavljuje kao Mesec a ujutru kao rano Sunce. O tome govori njegovo aspekt Svarožića, dakle, sina Svaroga, nematerijalnog, nebeskog ognja. Kao što znamo, u grupu Svarožića spadaju Horz i Dažbog, koji predstavljaju samo dva različita aspekta jedne te iste stvari. Zato nije ni čudo što se Horz i Dažbog nekad shvataju kao jedan entitet Horz-Dažbog. Dakle, Sunce se kao dnevna svetlost shvata kao Dažbog, a noću kao Horz, tj. Mesec (noćno Sunce). Pored toga, Horz je i jutarnje Sunce, isto ono Sunce koje pokušavaju da izbegnu Trojan i knez Višeslav. Horz je kao Svarožić igrao još jednu ulogu. U trojstvu Perun–Horz–Veles, koje se poštovalo pre podizanja kipova kijevskom panteonu, Horz je shvaćen kao oganj. Tako u Horzu vidimo različite oblike onog zemaljskog ognja koji je manifestacija Svarogove nebeske vatre, vatre koja se na zemlji pojavljuje kao Sunce, Mesec i oganj.
Horzovo ime vezano je za mnoge toponime, kao što su Horsovo i Horoš u Bugarskoj, ostrvo Hortica na Dnjepru i Horemsko more, čija je pritoka Volga. Češki naziv za vatru je horečka, što ponovo pokazuje da Horz može da bude Svarožić i u obliku ognja. Petao se drugačije zove i oroz, dakle životinja koja najavljuje dolazak Horza kao jutarnjeg Sunca.Tu je takođe i horovod, ples koji nalikuje na kolo.
Iako je slovensko poreklo Horza diskutabilno, mi smo ga uvrstili u tradicionalna slovenska božanstva. Horz se spominje u Nestorovoj hronici u kontekstu opisivanja kijevskog panteona, ali i u mnogim drugim izvorima. Spomenuli smo već ukrajinsku legendu o knezu Višeslavu, a ovaj događaj obrađen je i u Slovu o Igorovom puku. Hroničar Jordanes, koji je se bavio istorijom od drugog do šestog veka nove ere, spominje ostrvo Horticu na Dnjepru na kome se nalazio Horzov hram. Mnogi toponimi govore takođe u prilog teoriji da je Horz slovensko božanstvo. Ipak, obe teorije o Horzovom poreklu treba uzeti u obzir pri analizi ovog božanstva.
Simargl
Simargl je slovensko božanstvo ognja. On je bio vezan za kućno ognjište, ali i za svetu vatru koja se palila tokom verskih obreda. Može se slobodno reći da je Simargl personifikacija vatre, koja je za Slovene predstavljala svetinju i zbog čega su joj pripisali božanske karakteristike. Osim božanstva ognja – Simargla, u slovenskom folkoru nailazimo i na duhove vatre – božanska i vilinska bića koja na različite načine pomažu ljudima. Tako u folkloru uralskih Slovena nailazimo na Varnicu Skakalicu, vatrenu vilu koja seljacima pokazuje mesto na kome se nalaze zlatne rude, a tu su i lutajuće svetlosti, „bludnički”, koje su precima Lužičkih Srba pokazivale put kroz mračne predele. Natko Nodilo spominje Kresa i Kresnika – personifikacije svete vatre koja se palila na poljima i uzvišenjima, a u ove vatrene duhove verovali su Sloveni sa prostora bivše Jugoslavije. Vidimo da su Simargl, Kres i ostala biće bili ne samo duhovi vatre, već i sam božanski oganj, koji je za Slovene bio svetinja nad svetinjama. Zato, da bismo bolje razumeli Simarglovu prirodu, moramo pokušati da shvatimo šta je oganj značio za naše pretke i kakvu je ulogu igrao u njihovim životima.
Kao su Sloveni uopšte dolazili do vatre? Ona se najčešće dobijala trenjem drveta o drvo, da bi se kasnije delila među stanovnicima sela. Takva vatra nazivala se „živom vatrom”, a njeno održavanje predstavljalo je kako pitanje održavanja života, tako i versku dužnost. Vatra je pre svega bila vezana za kućno ognjište, mesto koje je se kod starih Slovena takođe smatralo svetinjom. Postoji više razloga za to. Ognjište je bilo fizičko i duhovno središte oko koga se okupljala cela porodica, što zbog pripreme i konzumiranja hrane, što zbog obavljanja ritualnih radnji. Ono je istovremeno bilo izvor toplote, mesto na kome se pripremala hrana, kao i oltar na kome su prinošene žrtve. Zbog toga je ognjište predstavljalo predmet verskog obožavanja, kultno mesto kome je stari Sloven prilazio umivenog lica. Ispod ognjišta su sahranjivani članovi porodice, zbog čega se ovo mesto povezivalo sa duhovima predaka. Tu je živeo i domovoj – duh koji štiti kuću i ukućane. Iznad ognjišta visile su verige, sveti predmet na koji su kačene žrtve kao što su glava crnog petla, životinjske dlake i iznutrice, ptičja pera itd. Sa ognjištem je bio povezan i dimnjak, koji je za stare Slovene bio simbol veze između ljudi i bogova. Prostor oko ognjišta je, dakle, u sebe uključivao čitav niz svetih predmeta, ali najveća svetinja bila je božanska vatra koja je održavala život našim precima, vatra koja je bila fizička manifestacija boga koji se brine o životu ukućana – Simargla. Simargl je na ovaj način bio povezan sa kućnim ogništem. Međutim, ovo božanstvo povezuje se i sa obrednim vatrama, odnosno, vatrama koje su paljene tokom vršenja rituala. Za ovakve vatre smatralo se da imaju moć preobražavanja i pročišćenja, pa su ih seljaci najčešće preskakali ili prevodili svoju stoku preko njih. Pročišćujuća moć vatre imala je tako da omogući zaštitu ljudi i stoke od zlih sila.
Razmotrimo ličnost samog Simargla. Šta nam o njemu može reći analiza njegovog imena, rodbinske veza sa ostalim bogovima ili pak njegov teriomorfni oblik? Simarglovo ime se u istorijskim izvorima spominje na dva različita načina: kao ime dva božanstva Sima i Rgla i kao ime jednog boga – Simargla. Nestor je bio hroničar koji je ovo ime zabeležio kao ime dva različita božanstva, a o ovome govori i spomenik poznat kao „Sbornik Paisijev”. Još jedno ime – Семоръглъ spominje se u spomenicima slovenske civilizacije, a ovo ime se najčešće povezuje sa brojem sedam. Broj sedam vezan je za ljudski lik Simargla koji se ponekad prikazuje kao ratnik sa sedam glava. Ako pak analiziramo imena Sim i Rgl, dobićemo, po Spasolju Vasiljevu, ime jednog božanstva koje goni zimu. Jer Sim je za Vasiljeva jedan oblik imenice zima, dok glagol rgati on povezuje sa rečju goniti. Ova teorija ima svoju osnovu u Simarglovoj prirodi jer on je, pre svega, božanstvo vatre koje izgoni hladnoću iz domova ljudi, no pitanje je da li Simargla možemo smatrati bogom koji isteruje zimu shvaćenu kao godišnje doba. Jedino što sigurno znamo jeste da se uralska Varnica Skakalica u bajkama definiše upravo kao ona koja donosi proleće i isteruje zimu, iz čega ipak ne možemo legitimno zaključiti da je ovo istovremeno i funkcija Simargla. Larisa Vilenskaja, naučnica koja je proučavala slovenski šamanizam smatra Simargla naprotiv božanstvom zime, a ovaj podatak ona ja našla u slovenskom mitu o kreaciji univerzuma. Simarglovo poreklo nam takođe može dosta toga reći – on je Svarožić tj. jedan od potomaka Svaroga, što definiše ovo božanstvo kao jednog od slovenskih bogova toplote i svetlosti. Njegov braća su Horz i Dažbog, bogovi sunca i meseca, koji su i sami jedna vrsta nebeske vatre, iste one vatre koju predstavlja Simargl na zemlji u obliku ognja. Simarglova sestra je Mokoš, koja se, kao i on, brine o ukućanima, pomažući im da održavaju bračnu slogu, mir i radost u kući.
Momir Janković navodi dva životinjska oblika Simargla: oblik psa i oblik zmije, odnosno zmaja. Mi ćemo obe ove forme ukratko analizirati pri čemu ćemo dodati i treću – oblik vuka, o kome govori Natko Nodilo. Pas je, naravno, vezan za Simargla kao za boga čuvara kuće, a ovam psu su katkad pripisivana i krila. Zmija i zmaj su se oduvek povezivali sa elementom vatre, kao i druga zmijolika stvorenja (npr. gušteri salamanderi). Na kraju, tu je i vuk koji kao noćno stvorenje na pravi način simbolizuje oganj koji gori noću. U srpskoj književnosti nalazimo na jednog junaka u čijoj se ličnosti sureću dve Simarglove životinja – zmaj i vuk. U pitanju je Zmaj Ognjeni Vuk, koga Natko Nodilo smatra upravo personifikacijom ognja. Za kraj, reći ćemo nešto i o poreklu Simargla. Njegove preteče nalazimo u vedskom Agniju i persijskom Simorgu, grifonu čija je dužnost bila da čuva sveto drvo.

Svetovid (Svantevit, Zvantevith)
Svetovid je bio vrhovno božanstvo baltičkih Slovena. Zbog važne uloge koju je imao u slovenskoj mitologiji posvetićemo mu nešto više prostora, pa će ovom boažnstvu biti povećen još jedan članak.
Ovo božanstvo bilo je, pre svega, vezano za ostrvo Rujan i utvrđenje koje se na njemu nalazilo – Arkonu. Na tom mestu Svetovidu je bio podignut velelepnim hram, po slovenskom običaju napravljen od drveta i oslikan scenama iz mnogih bitaka. Sam hram okruživale su dve ograde, jedna prekrivena crvenim krovom a druga sastavljena od zastora koji su pridržavala četiri stuba. Veličina hrama bila je otprilike 20X20m, što je otkrila ekspedicija koja je istraživala rujanske ruševine 1868. godine. U hramu se nalazila Svetovidova statua napravljena od više drvenih delova, koji su bili tako sastavljeni da je izgledalo kao da je kip bio napravljen od jednog jedinog komada drveta. Svetovidove noge su na isti naobičan način bile utvrđene u zemlju, pa su prilikom rušenja kipa od strane katolika noge kipa morale biti posečene. Kako je zapravo izgledao Svetovid?

Hroničari opisuju Svetovidov kip kao zastrašujuću, osam metara visoku predstavu božanstva koje je imalo četiri glave. Dve Svetovidove glave bile su spreda a dve straga pri čemu je svaka glava gledala u svom pravcu, zbog čega je delovalo kao da Svetovid gleda na sve četri strane sveta. Bog je u ruci držao luk, dok je pored njega bila tipična ratnička oprema: uzde, sedlo i mač. Svetovidu je takođe pripadao i beli konj koji je bio u vlasništvu hrama, a o ovom konju brinuo se isključivo sveštenik. Rujani su verovali da Svetovid noću jaše svog konja budući da su ujutru zaticali konja dobrano oznojenog i blatnjavog. Svetovidov beli konj služio je sveštenicima za jednu vrstu gatanja koje se odvijalo a sledeći način: pred konjem bi bila postavljena grupa kopalja kroz koju bi konj trebalo da prođe. U slučaju kada bi konj zakoračio desnom nogom, smatralo se da će ishod bitke biti pozitivan, a ako bi zakoračio levom, držalo se da će biti suprotno. Ovakva gatanja nisu se vršila samo pred odlazak u bitku, već i u bilo kojoj prilici koja bi zahtevala nekakav izbor. Rujani su uvek poštovali ishod predviđanja, koji je za njih značio manifestaciju volje Svetovida.
Arkona nije bila samo verski već i trgovački centar. Ovde su dolazili trgovci koji bi u Svetovidovom hramu ostavljali najvredniji predmet iz svoje ponude pre nego što bi započeli trgovinu. Takav poklon hramu predstavljao je svojevrsnu žrtvu Svetovidu, koji je imao da obezbedi pomoć božanstva pri obavljanju trgovačkih poslova. Na ovaj način je riznica hrama bivala sve bogatija, a tome su doprineli i pokloni raznih vladara koji su želeli da ostanu u dobrim odnosima sa Rujanima. Na ostrvo Rujan (današnji Rügen u Nemačkoj) dolazili su i Sloveni iz ostalih plemena. Oni su takođe odavali počast Svetovidu zbog čega su Rujani bili veoma ponosni.
Međutim, Svetovidov kip iz Arkone nije bio jedina predstava božanstva na osnovu koje se može rekonstruisati Svetovidov lik. Tu je i takozvani Zbručki idol koji je nađen u Galiciji, na jugoistoku Poljske. Zbručki idol predstavlja statuu sa četiri lica koja gledaju na sve četiri strane sveta. Dva lica su muška a dva ženska, pa se postavlja pitanje da li se ovde zapravo radi o četri različita božanstva. Neki smatraju da je ovo istovremeno kip Mokoši, Ladi, Perunu i Svarožiću dok drugi misle da je ipak u pitanju Svetovid. Problem se može rešiti na sličan način kao i u slučaju Gerovita i njegove sedomoglave statue. Oba božanstva mogla bi predstavljati panteon u malom, ili pak razne aspekte istog božanstva oličene u različitim božanskim oblicima. Moglo bi se i reći da se slovenski bogovi u predstavama Gerovita i Svetovida na Rujnu još nisu izdiferencirali tj. da se još nisu izdvojili kao božanstva sa posebnim funkcijama i identitetom.
Kakava je onda funkcija Svetovida? Ako etimološki analiziramo njegovo ime možemo zaključiti da se radi o božanstvu koje vidi svet – svevidećem božanstvu. Dva Svetovidova kipa predstavljaju božanstvo koje gleda na sve četri strane sveta, što je činjenica koja govori u prilog ovoj teoriji. Ne bi bilo neobično da jedno vrhovno božanstvo ima takve moći kao Svetovid jer, ako se setimo, mnogi vrhovni bogovi paganskih panteona imaju iste sposobnosti. Tako grčki Zavs posmatra svet sa svog Olimpa dok Odin nadgleda univerzum sedeći na tronu Hildskjalfu. Međutim, koren vid ima i drugačije značenje, mnogo šire od onog koje ima u reči videti. Sanskritska reč ved znači znati iz čega su proizašle reči vid – znalac i vede – znanja. Iz sanskritskog ved proizašle su mnoge slične reči indoevropskih jezika pa tako imamo grčku reč oida (znam) ili norvešku vet (znati). Svetovid bi tako bio božanstvo koje sve vidi i sve zna, dakle jedna sveznajuća i sveprisutna kosmička inteligencija. Aleksandar Asov smatra da je Svetovid zapravo bio zemaljski car Svetogor koji je dostigao prosvetljenje i postao Svetovid – onaj koji sve zna i sve vidi. Ovakvo shvatanje je, doduše, netradicionalno, međutim ono dosta govori o Svetovidovoj prirodi.
Svetovidov praznik slavljen je u doba skupljanja letine. Tada bi njemu u čast bile žrtvovane životinjske glave a vršilo bi se i gatanje. Ovo gatanje nije uključivalo belog Svetovidovog konja već bi sveštenik, odnosno, žrec posmatrao stanje medovine koja je za vreme prošlogodišnjeg praznika bila sipana u Svetovidov žrtveni rog. U slučaju da je tečnost u rogu opala, to bi značilo da će godina koja sledi biti siromašna, dok je prepun rog značio rodnu godinu. Nakon gatanja medovina bi se prosipala, a sveštenik bi novu medovinu dolivao u rog. Za vreme Svetovidovog praznika ljudi bi se lečili od bolesti očiju koristeći pri tom izvorsku vodu i biljku vidovščicu. Zabeleženo je da je Svetovid primao i ljudske žrtve, koje su najčešće činili hrišćani, odnosno hrišćanski monasi. Postavlja se pitanje da li su te žrtve vršene iz osvete za smrt slovenskih žrečeva koje su ubili katolici ili je ljudska žrtva zaista bila deo slovenske tradicije. Dolaskomhrišćanstva Svetovida je zamenio sveti Vid, čiji se praznik slavi 28. juna.

Radgost



Radgost je bio vrhovno božanstvo grada Retre. Retari su bili slovenski rod koji je pripadao plemenu Ljutića i koji je živeo između reka Odre i Labe u Libečkom zalivu. Danas je slovenski živalj skoro potpuno nestao sa tih prostora, sa izuzetkom Lužičkih Srba. Drugi naziv za Retru bio je Radgošće, naziv očigledno izveden iz imena boga Radgosta. U Radgošću, odnosno Retri, nalazio se hram ovog božanstva sagrađen od drveta, predivno oslikan spolja i iznutra. Hram je stajao na osnovama koje su podsećale na rogove, a na ove rogate formacije kačili su se mnogi predmeti koji bi omogućavali zaštitu hramu, između ostalog i pravi životinjski rogovi. Adam Bremenski opisuje Radgostov kip koj se nalazio u hramu kao veličanstvenu konstrukciju prekrivenu zlatom na postolju od purpura. Sam kip je verovatno bio sagrađen od drveta kao što je to slučaj sa ostalim kipovima slovenskih bogova. U Radgostov hram dolazili su Sloveni iz ostalih plemena zbog čega su Retari bili veoma ponosni. Ispred Radgostovog hrama se trgovalo, a unutar hrama vršilo se proricanje. Proricanje se vršilo na sledeći način: sveštenici bi prvo izbušili rupe u zemlji, potom bi tumačili oblike koje bi iskopana zemlja formirala, a zatim bi u hram bio pušten „zeleni konj”. Ovaj konj bio je sasvim običan konj koji je za svrhe proricanja bio prekriven travom. U zavisnosti od toga gde bi konj gazio tumačila bi se volja bogova. Radgostov hram bio je sagrađen 1000. godine a spaljen 1066. godine od strane katolika.
Radgost se, kao i neki drugi slovenski bogovi, predstavljao sa više glava, dakle, bio je polikefalan. Jedna njegova glava bila je ljudska, a druga lavlja. Lavlja glava dokazuje veliku starost ovog božanstva budući da su lavovi nestali sa slovenske teritorije još u doba Aleksandra Makedonskog. Kao i svako slovensko božanstvo i Radgost je imao ratničke atribute. U jednoj njegovoj ruci bila je sekira a u drugoj, pak, hleb i so. Šta nam govore ovi atributi? Hleb i so predstavljaju simbol dobrodošlice u slovenskim zemljama, pa tako možemo zaključiti da je Radgost bio bog gostoprimstva. I njegovo ime govori o tome – Radgost je rad gost, odnosno, drag gost, gost koga domaćin rado ugošćuje. Treba naglasiti da je gostoprimstvo poznata osobina slovenskih naroda koja od njih čini prijatne i dobrodušnje ljude koji svom gostu neće uskratiti ni hranu ni krevet, a u nekim slučajevima domaćin će ponuditi čak i svoju ženu (ovaj običaj je postojao i među skandinavskm narodima). Sloveni su uvek bili dobri domaćini što se i dan-danas očituje u fenomenu slava – prazniku posvećenom određenom hrišćanskom svecu koji predstavlja zaštitnika porodice. Svetac čija se slava slavi zapravo je transformisani paganski domovoj, odnosno, predak kome su ostavljane žrtve u hrani i piću. Za vreme slava domaćin se uvek trudi da ugodi gostima pa postoje i slučajevi da slave i proslave kod Slovena traju danima (Ivkova slava). Čak je i Radgostova sekira bila simbol gostoprimstva – ona je bila oružje kojim bi domaćin štitio svog gosta u slučaju napada. Osim što je bio bog gostroprimstva, Radgost je bio i bog veselja. On je bio vezan za vino zbog čega su ga slavili vinari. Pomenute osobine Radgosta bile su razlog zbog čega je ovom božanstvu bio posvećen onaj period u godini u kome su Sloveni najčesće nešto slavili. To je bio zimski period godine koji se i dan-danas smatra dobom proslava.
Kakve su se žrtve prinosile Radgostu? Najčešće je u pitanju bila krupna stoka ili kakva krupna životinja kao što je, na primer, medved, ali zabeleženo je da je Radgostu bila prinesena i ljudska žrtva. Biskup Jovan bio je žrtvovan pošto je odbio da se odrekne hrišćanstva, a njegovo ubistvo je zapravo predstavljalo osvetu za ubijanje slovenskih žrečeva (sveštenika) koje su izvršili katolici. Što se tiče eventualne planetarne korespodencije, Spasoje Vasiljev navodi izvor po kome se Radgost identifikuje sa Merkurom. Međutim, u slovenskoj tradiciji nije postojao nikakav astrološki sistem pa su svi današnji sistemi planetarnih korespodencija koji uključuju slovenska božanstva čisto proizvoljni. I sam spis koga navodi Vasiljev (Mater verborum) proglašen je kasnije nevažećim. Brojni imena i dan-danas su vezana za Radgosta. Radgoszcs je ime jednog sela u Galiciji, oblasti u jugoistočnoj Poljskoj. Tu je i brdo Radhost u Moravskoj, na kome su se u stara vremena održavali rituali u čast Radgostu, obično u vreme letnjeg solsticija. Lično ime Radagost zabeleženo u Kranjskoj 975. godine, a tu je i slično ime Miligost (mio gost).
Ostaje otvoreno je pitanje da li se Radgost može identifikovati sa još jednim božanstvom Retre – Svarožićem. Ovaj problem potiče iz činjenice da su dva srednjovekovna hroničara govorila o istom božanstvu upotrebljavajući različita imena. Tako Adam Bremenski govori o Radgostu, a Titmar o Svarožiću, čiju je sliku zapazio u retrijanskom hramu. Sam Titmar smatra da je Radgost ime grada, a ne ime božanstva, a ovo mišljenje deli i naučnik Brikner. Ipak, kipovi Radgosta nadjeni su i na drugim lokacijama, tako da ovo božanstvo ne možemo smatrati isključivo vezanim za prestonicu Retara.

Živa, Siva
Siva je jedna od slovenskih boginja plodnosti, a njeno drugo ime – Živa opisuje je kao boginju koja daje život. Kao i svako žensko božanstvo, Siva je jedan od oblika boginje majke. Međutim, majčinski aspekt je kod Sive još naglašenji nego kod ostalih slovenskih boginja (Vesne, Lade). Jedno od njenih imena, Zizileja opisuje Sivu kao zaštitnicu dece i u tom svojstvu ona je boginja koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Ako analiziramo njen fizički izgled videćemo da je Siva tipično božanstvo plodnosti. Njena kosa je plava, boje žitnog klasja, u jednoj njenoj ruci je jabuka, a u drugoj jagode. Interesantan je mit o Sivinoj kosi: njenu kosu spaljuje zli duh zbog čega joj Svetovid, njen pratilac, pravi kosu od čistog zlata. Gotovo identičan mit postoji i u nordijskoj mitologiji – boginji Sif nestašni bog Loki odseca kosu na spavanju, nakon čega joj patuljci prave novu, zlatnu. Iz imena ovih boginja može se videti da se verovatno radi o istom božanstvu, i da Siva i Sif predstavljaju samu zemlju, koja u vreme plodnosti biva prekrivena zlatom jedrog žita, dok u neplodno doba godine ostaje bez svoje „zlatne kose”. U Belorusiji se verovalo da je Siva tokom leta trudna zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ne bi povredila ova boginja. Ovakvo shvatanje argument je više u prilog teoriji da je Siva tipična boginja-zemlja, odnosno, Majka zemlja. Da bi odobrovoljili boginju plodnosti, muškarci su u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive. U istu svrhu njoj su nuđene ponude, obično u cveću ili plodovima. Zabeleženo je takođe da je Živi bio žrtvovan petao, od davnina poznat kao simbol plodnosti i životodavnog sunca.
Kao što smo videli iz priče o spaljivanju i magičnom zaceljenju Sivine kose, ova boginja bila je vezana za žito koje se u jesen žanje, da bi u proleće ponovo bilo posejano i spremno za narednu žetvu. Ako pratimo vremenski poredak pomenute legende, videćemo da je Sivino doba godine jesen. Ako, pak, Vesnu vežemo za proleće, Ladu za leto, a Moranu za zimu, imaćemo na jednom mestu sve četiri faze boginje-zemlje, koja kroz svoja četri božanska lika prolazi kroz godišnji ciklus plodnosti. Međutim, iako je svaka boginja bila vezana za određeno doba godine, one su se slavile i onda kada nije bilo vreme njihove vladavine. Tako imamo zimske rituale vezane za Moranu, ali i one koji se održavaju u martu – takozvane mačkare. Siva se takođe nije slavila samo u jesen već i u leto, a obred koji je bio vezan za ovu boginju poznat je i dan-danas kao rusalje. Rusalje su seoske žene koje praktikuju jednu tipično šamansku tehniku ulaska u trans. Naime, one ulaze u kolo i posle nekog vremena provedenog u igranju jedna za drugom padaju na zemlju ostajući tako da leže u izmenjenom stanju svesti – transu. Ovaj zanimljiv običaj još uvek postoji u Srbiji, u selu Duboka gde se na praznik Svete Trojice održava obred rusalja, koji je u novije vreme dobio i edukativno-turistički karakter. Osim ritualnog padanja u trans slovenske rusalje nose i lutku napravljenu od slame koja simbolizuje boginju plodnosti. Takođe, sličan ritual praktikuje se i za vreme letnjeg solsticija, među Slovenima poznatog kao praznik Kupala. Za vreme ovog praznika Sivina lutka se potapa u vodu, a ovaj ritual ima isti cilj kao i obred potapanja Gerovitove lutke – omogućavanje plodnosti. Živini sveštenici su takođe, na svoj način, iskazivali suštinu ove boginje kao tipičnog plodonosnog božanstva. Oni su na glavama nosili životinjske rogove koji su na celoj teritoriji stare Evrope bili poznati kao simbol plodnosti.
Živa se najviše bila poštovala na teritoriji oko reke Labe zbog čega se svrstava u polapski panteon. Nju je slavilo pleme Ljutića, koje je lik ove boginje nosilo na svojoj ratničkoj zastavi. Titmar je zabeležio da su Ljutići izgubili zastavu sa Sivinim likom prelazeći preko nabujale reke Milde. Luj Leže je spomnje kao božanstvo Obotrida, međutim, on sumnja u verodostojnost njenog kulta, budući da se Živa spominje u okviru spisa Mater Verborum za koji se kasnije ispostavilo da je lažan. Novgorodski spomenik iz petnaestog veka spominje božanstvo sličnog imena – Diva. Ova boginja spominje se takođe u opisu grada Retre. Retra – kulturni centar plemena Retara bila je sa svih strana okružena šumom u kojoj je prema predanju živela Siva. Njen hram nalazio se u gradu Raciboru, a osim standarnih aktivnosti u hramu, Živi u čast se vršilo gatanje. Mesto ispred Živinog hrama na kome se gatalo nazivalo se Razibreg ili Gatalovo. Iako je malo toponima vezanih za Živu, postoje mnoga mesta koja u nazivu sadrže reč deva ili baba. Oba ova naziva označavaju boginju majku, pa se može zaključiti da se na mestima koja sadrže ove reči mogla obožavati Siva. Neka od njih su planine Babušnica, Devica i Dević u Srbiji kao i Baba u severnoistočnoj Makedoniji.



Svarožić (Zuarasici)
Svarožić, bog polapskih Slovena, jedno je od najmisterioznijih božanstava slovenske mitologije. Sve što možemo saznati o ovom bogu može se svesti na nekoliko redaka iz Titmatovih spisa i jedva nekoliko reči nađenih na ruskim spomenicima iz četrnaestog, petnestog i šesnaestog veka. Međutim, čak i na osnovu ovako malog broja činjenica kojima raspolažemo, a koje u sebi sadrže informacije o prirodi Svarožića, dosta toga možemo zaključiti o ovom božanstvu, kao i o slovenskoj duhovnosti uopšte.
Šta možemo saznati čitajući spise hroničara Titmara? Opisujući Radgostov hram u Retri Titmar spominje slike bogova koje se nalaze u unutrašnjosti hrama, a među ovim slikama najimpresivniji je prikaz božanstva koje se naziva Svarožićem. Titmar naziva Svarožića prvim među prikazanim bogovima, bogom koga Retrijani najviše poštuju. Ovo božanstvo prikazano je sa šlemom na glavi, mačem i slikom crnog bika na grudima. Vidimo da je ovde reč o ratničkom božanstvu, koje je osim oružja i ratničke opreme imalo i svoju zastavu, koja je takođe stajala u Radgostovom hramu u Retri. Zastave svih prikazanih bogova čuvane su u hramu sve do momenta kada bi Retrijani krenuli u rat. Tada bi zastave bile iznošene iz hrama i nošene u borbu, verovatno da bi Retrijanima omogućile božansku pomoć u predstojećoj bici. Ruski spomenici iz četrnaestog, petnaestog i šesnaestog veka pak opisuju Svarožića na potpuno drugačiji način. Ovde se ne spominje da je reč o bilo kakvom ratničkom božanstvu već je Svarožić definisan kao božanstvo ognja. Sloveni se „mole ognju i nazivaju ga Svarožićem” kaže izvor iz šesnaestog veka dok nešto stariji izvor navodi da se ognjevi medju Rusima nazivaju Svarožićima. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da je Svarožić, kao i Simargl, bio božanstvo ognja, dok su njegove ratničke karakteristike vezane, pre svega, za ratnički mentalitet naših predaka, starih Slovena. Jer, kao što znamo, retko koje slovensko božanstvo nije imalo ratničke karakteristike, čak su i ženska božanstva bila na neki način povezana sa ratom (setimo se Živine slike na jednoj ratničkoj zastavi ili legendarne ptice Mater Sva iz Velesove knjige).
Etimološka analiza Svarožićevog imena učvrstiće našu tezu prema kojoj se Svarožić definiše kao ognjeno božanstvo. Naime, isti koren reči koji se nalazi u Svarogovom i Svarožićevom imenu nalazi se i u ruskoj reči svarit koja znači „kovati” kao i u rumunskoj reči sfarog čije je značenje „spržen”. Takođe, proučavanje rodbinskih veza medju slovenskim bogovima doneće nam pregršt informacija o Svarožićevoj vatrenoj prirodi. Ovo božanstvo se, kao što znamo, naziva Svarogovim sinom, što mu i same ime kaže jer je nastavak -ić vezan, pre svega, za poreklo i porodičnu pripadnost. U srpskom jeziku najčešća su prezimena koja se završavaju upravo na -ić, pa tako imamo porodicu Marković čiji je najstariji predak Marko, porodicu Petrović i njihovog rodonačelinika Petra, te Ivanoviće, Jankoviće, Jovanoviće itd. Svarožić je, dakle, sin Svaroga, boga nebeske vatre koga mnogi smatraju nebeskim kovačem, odnosno, slovenskim Hefestom. Svarožićeva braća su Dajbog, Horz i Simargl, koji se ponekad i sami nazivaju Svarožićima.

Sada dolazimo do jedne specifične karakteristike slovenskog duhovnog sistema koja se očituje u činjenici da su najvažnija slovenska božanstva vatrene prirode. Naime, u slovenskoj duhovnosti često se potencira solarni princip dok se sami Sloveni nazivaju poštovaocima vatre. Velesova knjiga naziva Slovene Dažbogovim unucima dok ruski spomenici navode da Sloveni obožavaju ognjeve tj. Svarožiće. Sveto piće Slovena je surica, napitak neraskidivo vezan za Sunce i solarnu energiju. Sve nam ovo govori da su Sloveni u svom religijskom sistemu zadržali vedski kult vatre koji je iz njihove arijske prapostojbine prenet u novu slovensku domovinu.
Iz svega ovoga možemo zaključiti da je najvažnija funkcija Svarožića ona koja ga definiše kao božanstvo ognja. Njegova priroda je, dakle, svetla i solarna što je odlika većine slovenskih božanstava. Spasoje Vasiljev, štaviše, smatra Svarožića samim bogom Sunca naglašavajući na taj način njegovu solarnu prirodu. Kroz proučavanje i analiziranje Svarožićeve prirode dosta toga možemo saznati o slovenskoj duhovnosti uopšte, jer nam činjenica da su Sloveni poštovali Svarožiće mnogo govori o osnovnim odlikama stare slovenske religije. Bili Svarožići sveti ognjevi ili sami vatreni bogovi, slobodno možemo zaključiti da su Sloveni legitimni naslednici starih Vedejaca čija se vere zasnivala na poštovanju svetlosti i vatre kao vrhovnog fizičkog i duhovnog principa. Dokaz o povezanosti Slovena i Vedejaca možemo naći i u najvažnijem arijevskom spisu - Manuovom zakoniku. Osim sličnosti ovog zakonika sa zakonikom srpskog cara Dušana, u ovom spisu možemo nači i na informaciju da je jedan od šest arijevskih vladara - Manua, bio niko drugi do Svarožić.


Prov, Proven
Postoje dva načina na koje može da se shvati Prov. Neki ga smatraju bogom pravde, dok drugi u njemu vide samog Peruna. Mi ćemo pokazati da su oba ova shvatanja validna i da Prov može istovremeno biti i bog pravde i sam Perun.
Da vidimo prvo šta sigurno znamo o ovom božanstvu. Helmold ga definiše kao „boga zemlje Aldenburške”, odnosno, teritorije koja bi se na slovenskim jezicima mogla prevesti kao „zemlja Star-grada”. Putujući među polapskim i baltičkim Slovenima Helmold je naišao na jednu šumu u kojoj su se nalazili ograđeni hrastovi posvećeni bogu Provu. Mi odosmo u onostranu Slaviju, i uđosmo u jednu šumu. Tu između vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene Provenu, bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja vrata. U svima selima ove zemlje ima mnoštvo kućnih bogova (penates) i idola; ali ovo je mesto glavno svetilište za ceo ovaj predeo. Mesto se zaista smatralo velikom svetinjom jer su u ovaj ograđeni prostor mogli da uđu samo sveštenici ili vernici koji su nameravali da prinesu žrtvu Provu. Svetilište je takođe imalo funkciju azila jer su se u njemu krili oni kojima je život bio ugrožen. Aldenburžani su, dakle, svoje bogove poštovali na isti način kao i ostali stari Evropljani – u svetim gajevima. Provenovo svetilište nije služilo samo za obavljanje verskih dužnosti već su se u njemu organizovala i suđenja. Verovalo se da će se u prisustvu božanstva, odnosno, na mestu njemu posvećenom donositi ispravne odluke i na taj način ostvariti pravda. Sada dolazimo do fukncije Provena koji je na ovaj način shvaćen kao slovenski bog pravde. Kao i svi ostali narodi, i Sloveni su svakako morali imati jedno božanstvo povezano sa pravdom i zakonima. Aleksandra Marinković Obrovski smatra da se se staroslovenski bog pravde spominje i danas, u srpskoj himni Bože pravde. U ruskoj mitologiji spominje se biće muškog pola po imenu Pravda koje je vladalo nad istinom i pravdom dok se jedan od tri sveta slovenskog univerzuma naziva Pravom. Za razliku od Java i Nava, svetova koje naseljavaju ljudi, duhovi i bogovi, Prav je jedna vrsta kosmičkog zakona koji je, prema shvatanju Aleksandra Asova vezan za kretanje sazvežđa i njihove međusobne odnose. Ovo poslednje shvatanje je, dakle, vezano za neopaganizam. Međutim, iz takvog poimanja Univerzuma vidi se koliko su za Slovene važni pravda, istina i moral.
Možemo li onda zaključiti da je Prov upravo taj bog pravde ili se pravda može vezati za Peruna, koji tako ne bi bio samo bog groma već i božanstvo vezano za kosmički poredak i pravično postupanje. Spasoje Vasiljev smatra da treba staviti znak jednakosti između Peruna i Provena jer, prema njegovom mišljenju, Helmold nije dobro čuo Perunovo ime već ga je pogrešno zapisao kao Proven. Momir Janković u svojoj knjizi Bukvar slovenske duhovnosti takođe izjednačuje Prova sa Perunom. Sledeće činjenice išle bi u prilog teoriji da je Prov niko drugi do Perun. Vratimo se ponovo na Helmolda i na njegov opis Provenovog svetilišta. On piše da je Provenov sveti gaj okruživalo hrastovo drveće, odnosno drveće koje je u svim evropskim mitologijama posvećeno bogovima groma. Znamo da je ono bilo sveto Zevsu, Jupiteru, ali i Perunu. Znamo i da je Provenovo svetilište bilo mesto na kome nije bilo kipova već su Aldenburžani kipove svojoh kućnih bogova čuvali u domovima. Ovde bi se, dakle, moralo raditi o božanstvu koje je na neki način bilo vrhovno, koje se toliko poštovalo da se nije smelo ni predstavljati (ovaj običaj oduvek je bio prisutan u islamu). Uloga vrhovnog božanstva mogla je pripasti samo Perunu jer nijedan narod ne bi mogao toliko poštovati božanstvo koje ima samo jednu, specifičnu funkciju – božanstvo pravde. Jevrejska Kabala predstavlja božanstva groma tj. jupiterijanska božanstva upravo kao bogove pravde tako da posle svega ovoga slobodno možemo da zaključimo da se ovde radi samo o jednom bogu – Perunu. Ime Proven ne bi bilo ništa drugo da polapsko-baltička varijanta Perunovog imena.

Pripegala
Pripegala je bio jedan od bogova baltičkih Slovena. Poznata je činjenica da su baltički Sloveni kao i oni koji su živeli između reka Odre i Labe predstavljali trn u oku svojih suseda – hrišćanskih Germana, i da su se između ova dva naroda vodile krvave i žestoke bitke. Dok su Sloveni uporno insistirali na svom paganizmu, Germani su se svim silama trudili da im nametnu hrišćanstvo, ako ne milom onda – silom. Da bi dodatno motivisali germanske ratnike, katolički biskupi pribegavali su jednoj vrsti ratne propagande, odnosno, mentalne manipulacije, koja se sastojala u izvrtanju činjenica o prirodi religije starih Slovena. Naime, slovenski kultovi predstavljali su se kao izuzetno krvavi, Slovenima se pripisivala praksa ritualnog žrtvovanja ljudi dok su se slovenski bogovi predstavljali kao divljačka božanstva žedna krvi, posebno one hrišćanske. Ostavićemo po strani činjenicu da neke od ovih optužbi zaista imaju svoj temelj u realnosti iako ne u tolikoj meri, budući da se ovde ipak radi o jednoj vrsti ratne propagande, koja je sve aktuelnija u vremenu u kome živimo. Ovom prilikom ćemo se fokusirati na značaj koji ovi „ratnohuškački” spisi germanskih biskupa imaju za proučavanje slovenske mitologije budući da neki od ovih spisa predstavljaju jedine pisane izvore koje imamo o pojedinim slovenskim božanstvima i njihovim pratećim kultovima.
Naime, dosta toga možemo saznati o kultu Svetovida, Radgosta, Podage i drugih bogova ako se oslonimo na ove spise, bez obzira što oni u sebi sadrže informacije koje ne možemo smatrati validnim. Informacije ovog tipa svode se na one delove spisa koji slovenska božanstva izjednačavaju sa demonima kao što su Prijape i Belfegor, dok se Radgost proglašava samim demonskim knezom, odnosno, Satanom. Ovakve identifikacije, naravno, nemaju svoj temelj u realnosti budući da Satana i pomenuti demoni nisu deo slovenskog religijskog sistema već, naprotiv, hrišćanskog. Jedan od spisa čije je sadržaj sličan spisima koji govore o prirodi Svetovida, Radgosta i Podage je spis u kome se spominje i božanstvo koje ćemo u ovom tekstu analizirati – Pripegala.
Autor spisa u kome se spominje bog Pripegala jeste magdeburški arhiepiskop Adelgot, a ovaj spis potiče iz 1108. godine nove ere. Arhiepiskop Adelgot u spisu tvrdi da Pripegalini sveštenici svom bogu prinose ljudske žrtve i da na sve moguće načine vrše nasilje nad hrišćanima. „Oni su poplavili našu zemlju”, kaže Adelgot. „Hrišćanima seku glave, pa ih prinose na žrtve ... oni drže pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urličući oko njih strašnim glasom viču: Radujmo se, jer je Hristos pobeđen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale.” Uočljivo je da arhiepiskop Adelgot namerno predstavlja Slovene kao ratoborne divljake žedne krvi, sasvim različite od „civilizovanih” Germana koje je „kultivisalo” hrišćanstvo. Pripegala tako deluje kao neko suludo božanstvo čija je jedina odlika krvožednost. Bez obzira na subjektivnost germanskog arhiepiskopa, Spasoje Vasiljev smatra da se krvožednost Pripegale ipak može smatrati jednom od njegovih realnih karakteristika. Naime, on Pripegalu smatra identičnim letonskom bogu Pikoli koji je među Letoncima bio poštovan kao božanstvo smrti. Pikola je predstavljen kao sedi starac obučen u belo kraj čijih nogu se nalaze ljudske i životinjske lobanje, zbog čega možemo zaključiti da je Pikolo letonska verzija slovenskog Prpegale u čiju su slavu Sloveni obezglavljivali hrišćane. Koren pega koji se nalazi u Pripegalinom imenu Vasiljev povezuje sa sansktitskim korenom peg koji znači „kvariti, uništavati”. Zbog svega toga, Spasoje Vasiljev smatra da Pripegalu možemo smatrati bogom uništavanja. Međutim, njegove funkcije se ne mogu svesti samo na to.
Postoji još jedno tumačenje funkcija Pripegala prema kome se on smatra božanstvom solarnih karakteristika. Ovu teoriju postulirao je Luj Leže, a podržao ju je i dodatno objasnio Spasolje Vasiljev. Prema ovom tumačenju ime Pripegale svodi se na glagol pripeći koji se u jeziku pomeranskih Slovena glasi prepikat. Kako se glagol pripeći može povezati sa delatnošću Sunca, dva naučnika smatraju da Pripegala može biti jedan od epiteta Sunca. Reč pega takođe može da se poveže sa identičnom rečju u srpskom jeziku koja označava mrlju na koži koja je nastala usled sunčevog zračenja, a slična reč javlja se i u poljskom, češkom, ruskom i hrvatskom jeziku. Naučnik Brikner, pak, smatra da ime Pripegale treba da glasi Pribihvala označavajući božanstvo kome pripada sva hvala. On svoju teoriju podržava činjenicom da u slovenskim jezicima postoje mnoga imena koja počinju korenom Pribi kao što su Pribigoj, Pribislav i Pribimir.


Podaga
Ostrvo Rujan na Baltičkom moru bilo je jedno od najznačajijih religijskih centara starih Slovena. Njegovi stanovnici bili su poznati po tome što su se uporno držali stare vere,tvrdoglavo odbijajući da prime hrišćanstvo. Na Rujnu su se nalazili hramovi posvećeni Svetovidu, Ruđevidu, Porevidu i Porenuciju. Меđutim, pored ovih božanstava spominje se i jedan bog neobičnog imena – Podaga. Ne zna se tačno da li je ovo božanstvo imalo svoj hram ili se njegova slika, kao što je to slučaj i sa slikom Svarožića, nalazila u hramu drugog božanstva. Kako izvori ne navode tačnu lokaciju na kojoj se pomenuta slika nalazila, nismo u mogućnosti da zaključimo da li je Podaga božanstvo posebnih funkcija ili samo aspekt jednog od slovenskih bogova. Zbog toga ćemo analizu Podagine prirode svesti na šture podatke koji se zasnivaju na jednom jedinom Helmoldovom tekstu, kao i na etimološke analize Podaginog imena.
Od svih hroničara koji su se bavili životom i verom starih Slovena jedino Helmold spominje ovo božanstvo. Podaga se ovde naziva i Pionom, a celokupan tekst glasi: Sloveni imaju vrlo različne oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Pion, koji se zove Podaga... . Izvod iz Helmoldovog dela predstavlja, dakle, jedini istorijski podatak koji imamo o ovom božanstvu. Šta na ovaj način uopšte možemo saznati o Podazi? Ništa, osim da su Sloveni poštovali božanstvo navedenog imena i da je to božanstvo imalo svoju statuu ili sliku u rujanskom hramu. Zbog toga se sva dalja proučavanja moraju svesti na etimološku analizu Podaginog imena. Naučnik Maretić ime Podaga izjednačuje sa imenom Budigoj, budući da se ovo ime često spominje u slovenskim jezicima. Kako ovaj zaključak nije dovoljno obrazložen, navešćemo samo kako Maretić tumači ime Budigoj, koje je, navodno, isto što i ime Podaga. Naime, Budigoj bi se shvatao kao bog budnosti, tj. božanstvo pobuđenog života – života koji se budi. Luj Leže i Spasoje Vasiljev osporavali su, s pravom, ovaj zaključak. Leže je smatrao da je na Podaginom imenu izvršena metateza glasova i da ovo ime, zapravo, glasi Pogoda. Njegova teorija ima, štaviše, i svoje uporište. Naime, poljski istoričar Dlugoš spominjao je božanstvo ženskog pola koje se zvalo upravo Pogoda. Boginja Pogoda bila je, prema Dulgošu, božanstvo temperature. Prihvatajući Ležeovu teoriju o postojanju božanstva po imenu Pogoda, Spasolje Vasiljev izvršio je sledeću etimološku analizu. Prema njegovom m išljenju Pogodino ime sastoji se iz dve reči, predloga po i korena reči god koji je vezan za vreme tj. određeni vremenski period. Koren god nalazi se i danas u srpskoj reči godina, a ovu reč upotrebljavaju i Hrvati, Bosanci, Makedonci itd. Vasiljev, dakle, smatra da je Pogoda bio božanstvo vezano za neki određeni rok, cilj ili termin, odnosno, vremenski period za koji je nešto trebalo da se uradi. Kako su se naši preci bavili poljoprivredom organizujući svoj život u skladu sa prirodnim cklusima plodnosti, Pogoda je prema Vasiljevu morao biti vezan za poljske radove, lov i ribolov. Sve ove delatnosti vezane su za prirodne cikluse kao što su ciklusi klijanja, rasta i zrenja bilja, odnosno, životne cikluse životinja, koji su bili zasnovani na periodima parenja, razmnožavavanja, selidbe i sl. Glagol pogoditi takođe je povezan sa imenom Pogode, zbog čega ovo božanstvo možemo vezati za sposobnost pogađanja pravog trenutka u kome treba da se seje, žanje, odnosno, lovi. Ovaj glagol vezan je i za lov, jer, kao što znamo životinja se lovi tako što se ona gađa ili pogađa strelom, kopljem, harpunom ili metkom. Božanstva lova često se pojavljuju u različitim mitološkim sistemima stare Evrope pa tako imamo grčku Artemidu i rimsku Dijanu koje su bile boginje lova, kao i Ulera, nordijskog boga lova i streljaštva, finskog Horagalisa itd. Pored toga, Pogoda bi moglo biti i božanstvo vremena slično grčkom Hronosu. Međutim, sva ova tumačenja nemaju svoje uporište u istorijskim činjenicama zbog čega se ne možemo previše oslanjati na njih u našem proučavanju slovenske mitologije.

Svarog i Svarga
Svarog predstavlja jedno od najviših božanstava Slovena. On nije bio moćan kao neki drugi bogovi kao na primer Perun, ali je on zato smatran gospodarem bogova. Nekad se smatra i inkarnacijom Roda. Svarog je otac i stvoritelj bogova. On je posle Roda nastavio stvaranje sveta. Postavio je dvanaest stubova na koje je posle naslonio nebeski svod. Iskovao je zvezde. Zvezdano nebo je zapravo točak koje obrće Svarogov brat Perun i sadrži dvanaest zodijaka, koji simbolizuju dvanaest glavnih božanstava. Iskovao je Sunce i postavio ga je na nebo. Prema legendi, kada je Svarog završio sa stvaranjem sveta, odveo je svoju ženu Boženu Vidu (prema nekim legendama njegova žena je bila Lada) na zemlju da joj pokaže svoje delo. Dok se Svarog divio svom delu,

Vida je zaspala pod granama jednog stabla. Sanjala je kako svetom hode stvorenja slična Svarogu i njoj. Kada se probudila, rekla je Svarogu šta je sanjala. Svarog joj odgovori da je i on mislio da upravljanje svetom prepusti zemaljskim bićima nalik na njih. Svarog ode do dva stabla i načini od njih ljude. Ti ljudi su bili su nemi i bez života. Jednom je Svarog udahnuo život, drugom Vida. Od hrasta kome je Svarog udahnuo život nastade muškarac, kome dadoše ime Dobravko, a od lipe kojoj je Vida udahnula život nastade mlada žena kojoj dadoše ime Ljubljanka. Svarog im je namenio dužnost da načine potomstvo koje će živeti na zemlji i koje će samo krojiti svoju sudbinu. Tako Svarog završi stvaranje sveta. Svarog je iskovao prvu burmu za bračni par i postao time zaštitinik braka. Naučio je ljude kako da obrađuju čelik.
Prema nekim legendama Svarog je čekić upotrebio i pri stvaranju zemlje da bi Altirske planine prestale da rastu. Nakon toga, od iskri uzrokovanih udarcem po vrhu Altirskih planina nastali su mnogi bogovi.


Svaroga su zvali i Višnji ili Svevišnji (tako Srbi i dalje nazivaju sada hrišćanskog boga). Predstavljao je gospodara bogova i upravnika vasionskog poretka. Bio je gospodar Svarge. Reč Svarga, Swarga na sanskritu znači nebo, raj, nisko nebo. Svarga je u hinduizmu raj u kome borave pravični pre svoje reinkarnacije. Kod Slovena je Svarga predstavljala nešto poput sveta bogova i mrtvih, slično nordijskoj Valahali. Takodje se pominje Irij kao deo Svarge, što je predstavljao raj, odnosno vrtove u Svargi.
Vasiljev je izneo tezu o poreklu Svarogovog imena, koja jednostavno razdvaja ime Svarog na Svar (tj. Sunce) i –og (sufiks sa koji ima značenje mesta) što bi značilo da je Svarogov domen mesto na kom Sunce živi tj. Vaseljena. Time se naznačava i njegova uloga o čuvanju Vaseljenskog, odnosno poretka svemira i prirode.
Svarog je poštovan i kao bog Sunca, čuvar vatre i zaštitnik kovača. Međutim, uloge boga Sunca i boga vatre preuzimaju njegovi sinovi. Daždbog postaje bog Sunca, a Svarožić bog vatre i ognjšta (dokumentovano kod Istočnih Slovena). Ipak, nije sigurno da li je Svarožić jedno božanstvo ili predstavlja sve Svarogove sinove. Svarogova moć nad vatrom je identifikovana i kao generativna i seksualna moć vatre. Generativna, ona koja rađa, jer je on stvoritelj, a seksualni nagon i strasti imaju metaforične osobine vatre.
Svaroga je kao simbol predstavljao kolovrat, Slovenska svastika (simbol sunca) sa osam krakova. Na statuama Svarog je bio predstavljan sedeći, na prestolu, poput kralja. Na prsima je imao orla, a u rukama dva žezla koja su imala izgled Sunca. Na glavi je često imao šlem sa bivoljim rogovima. Ostali bogovi su bili ispred njega. Dan posvećen Svarogu je bio utorak. Najznačajniji praznik posvećen ovom božanstvu je padao verovatno na 22. decembar (doba zimskog sunovrata). Kasnije su mnogi običaji vezani za solarni kult, koji je pripisivan Svarogu, počeli da se praktikuju u doba Božića. Treba napomenuti da je datum Božića odrežđen prema rimskom prazniku koji se zvao Saturnalije, praznik posvećen bogu Saturnu, koji je trajao nekoliko dana i obuhvatao i zimsku kratkodnevnicu. Nakon zimske kratkodnevnice (24-25. decembar) Rimljani su u okviru Saturnalija slavili praznik posvećen nepobedivom Suncu i taj datum je uzet za dan Božića. Sami obredi koji se praktikuju na Badnji dan i Božić kod Srba i pojedinih drugih slovenskih naroda pokazuju koliko su ovi praznici bliski solarnom kultu. Sloveni su verovali da se u vreme zimske kratkodnevnice rađa mlado Sunce, koje je trebalo ojačati. Praktikuje se niz radnji, poput paljenja badnjaka i potpaljivanje grana šljiva uz rečenicu ,,Ja te potpalih, a ti da mi rodiš’’. Ova rečenica na prvi pogled izgleda kao da se bakljom koja se prinosi šljivi zapravo preti. Međutim bakljom se potpaljuje mlado Sunce i traži od njega da donese plodnost u sledećoj godini. Badnjakom se takođe ojačava Sunce i potpaljuje. A kako je Svarog solarno božanstvo, te sve radnje su namenjene njemu. Svarog i Svarožić su tu u odnosu velikog boga Sunca i malog božića Sunca. Na Božić se rađa Svarožić i počinje da jača. Samo ime Božić potiče od toga da se tad rađa mali bog. Kasnije je hrišćanstvo preuzelo taj termin da bi time označilo praznik posvećen rađanju Isusa, koji zapravo nije u potpunosti bog, već bogočovek. Takođe trebalo bi napomenuti da Sloveni smatraju Božić najznačajnijim praznikom, iako je ceo mit hrišćanstva zasnovan na Hristovom vaskrsnuću. Ovaj fenomen zapravo govori koliko je solarni kult kod Slovena ostao jak.
Svarog je posedovao i veliki kovački čekić. Takođe, Svarogovo kultno mesto bilo je i ognjište i uz njega su se često vršili obredi posvećeni Svarogu. Od životinja predstavljao ga je najčešće orao. Od biljaka bilo mu je posvećeno pre svega žito. U Svaroga su se Sloveni često kleli i ta reč je morala biti ispunjena. Sem toga, prilikom sklapanja bratstava, mira i drugih važnih društvenih i političkih dogovora, Sloveni su se zaklinjali Svarogom i Suncem. Reč data Svarogu je imala mnogo veće znaćenje od reči datih drugim bogovima. Verovatno je to zato što je Svarog bio ipak čuvar reda, kako nebeskog tako i zemaljskog.

Vesna
Vesna je kod Slovena bila boginja proleća, a povezivana je i sa mladošću. Vesna je boginja koja je kod naroda bila jako omiljena jer je smenjivala vladavinu zime i smrti, odnosno Morene. Morena je vladala zimom, a taj period su Sloveni (pogotovo severni) povezivali sa smrću. Zima je u to vreme bila obeležena nedostatkom hrane, raznim bolestima koje prouzrokuje hladnoća, a time i sa mnogo smrti. Vesna donosi zelena polja, cvetanje, prijatno vreme, pogodnije za život i rad. Ovim promenama u prirodi Vesna donosi radost u domove Slovena. Proleće su Sloveni slavili upravo iz razloga što pobeđuje zimu i predstavlja najavu za letnje doba. Kako je proleće u narodu simbolizovalo pocetak lepog doba, kad priroda cveta, budi se, ponovo rađa i život se obnavlja, tako je i Vesna dobila ulogu kao boginja mladosti.
Vesna predstavlja jedno od najsvetlijih božanstava i zato je bila među narodom omiljena. O toj činjenici svedoči i to da je naročito kod Srba često žensko ime Vesna. Ljudi su davali ćerkama to ime verujući da će njihove ćerke biti radosne i vesele poput boginje Vesne, odnosno, poput proleća. Da je Vesna svetlo božanstvo govori i to da na staroindijskom reč vas znači biti svetao, jasan, svetlost. A upravo ta reč se nalazi u korenu Vesninog imena. Ova činjenica govori takodje o tome da je Vesna bila božanstvo još dok su sloveni bili u Indiji, i pre nego sto su se doselili u Evropu. Naime, Vesna je bila uzor ženama. Bila je lepa i moćna, oko sebe je širila opojne mirise. Pored lepote, pripisivana joj je i moć nad toplotom Sunca, bez koga ne bi moglo da dođe proleće.
Vesna nikad nije bila usamljena. Nju su pratili Gerovit, koji je bdio nad njom, i Stribog, bog vetra i vazduha.
Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu, i donosi svoju vladavinu u prirodu. Ovu pobedu je narod obeležavao u svojim običajima. Prema legendi, Stribog je Vesnu donosio svakog proleća na krilima lakog i prijatnog povetarca. U obračunu između Morene i Vesne, Sloveni su se uvek opredeljivali za Vesnu. U običajima su Sloveni na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morene bila topljena u reci ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Morenom. Naravno, nikad Vesnina pobeda nije konačna, već se ciklično sve ponavlja svake godine. Borba između Vesne i Morene pokazuje da Vesna ima osobine koja su česte među smrtnicima, netrpeljivost prema drugim ženama, ljubomoru i težnju ka moći.
Trag o savezuVesne i naroda može se naći i u molitvama i mnogim magijskim radnjama, kojima je takođe motiv bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morena nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Naime, verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje i usklađuje prirodu da bude harmonična, a time krepi i um i srce ljudi. Ovime je Vesna donosila slogu i ljubav.
Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčićima. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan čedrdeset mučenika, 23. mart, i danas poznat kao Mladenci. Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti.
U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama, a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime, a ime mu je Vrbica. Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće. Kukavicu su Sloveni smatrali zlom srećom na proleće, a pogotovu kad zakuka, dok je lastavica bila srećna ptica, čak poistovećivana sa Vesnom, jer su lastavice jedini opipljivi vesnik proleća. Lastavice nikad nisu lovljene, čak su porodice smatrale srećom kad bi lastavice svile gnezdo ispod njihovog krova. Obrede posvećene Vesni krasile su i Dodole, mlade devojke koje su pevale pesme posvećene Vesni, a bile su ukrašene lišćem i cvetnim vencima. Dodole su bile deo rituala dozivanja kiše, koji nije priređivan samo u čast Vesne, već i mnogih drugih bogova.
Vesnu su Sloveni doživljavali kao lepu, nasmejanu mladu devojku okićenu vencima i u beloj haljini. Kosa joj je bila ukrašena cvetnim zvonima. Imala je krupne oči. U donjem delu struka imala je veliki cvetni venac.
Bića posvećena Vesni su bila laste, kukavice i rode. Praznici koja su u bili posvećeni Vesni su u hrišćansvu zadržani, a to su Vrbica, Cveti i Mladenci.

Gerovit, Jarilo


Gerovit se može shvatiti na dva načina: kao bog rata i kao božanstvo Sunca koje, kao Jarilo, označava donosioca plodnosti. Ispitaćemo prvo Gerovitovu ratničku prirodu. Na ostrvu Rujan nalazio se hram u kome je najvažnije mesto zauzimala Gerovitova statua sa sedam glava i osam mačeva. Hram je bio sagrađen od drveta i sastojao se od jedne prostorije u kojoj su se nalazila četri stuba, dok je na zidovima visila ljubičasta draperija. Šta je simbolizovalo sedam glava Gerovita, odnosno, Ruđevita, kako su ga zvali na ostrvu Rujan? Neki smatraju da je u ovom božanstvu sadržano svih sedam bogova kijevskog panteona dok je prema drugima sedam glava simbol sedam letnjih meseci kojima je Gerovit vladao. Ista stvar stoji i sa sedam mačeva, dok je osmi mač koji Gerovit drži u ruci njegov sopstveni i predstavlja tako

atribut jednog ratničkog božanstva.Tu je i štit prekriven zlatnim pločicama koji je kao sveti predmet čuvan u hramu predstavljajući samog Gerovita. Ovaj štit nošen je među narod koji se sa poštovanjem klanjao manifestacji svog božanstva.
Što se tiče planetarne korespondencije, Aleksandar Asov povezuje Jarila sa ratničkom planetom Mars. Mnoge činjenice govore tome u prilog: Jarilova boja je crvena, dok je on sam povezan sa zodijačkim poljem Ovna. Mesec belojar, koji u sebi sadrži Jarilovo ime, počinjao je 21. marta, odnosno onog datuma kada Sunce ulazi u zodijačko polje Ovna. Jare je takođe zadržano u imenu ovog meseca, a upravo je jagnje, kao mladunče ovna, u stara vremena bilo žrtvovano Gerovitu u čast. Takođe imamo imenicu jarost i povratni glagol razjariti se koji u sebi sadrže Jarilovo ime i tako na savršen način opisuju njegovu ratničku prirodu. Dolaskom hrišćanstva sveti Đorđe preuzima funkcije Gerovita. Sveti Georgije je svetac-ratnik koji se bori protiv sila mraka oličenih u liku aždaje. Smatra se da ova aždaja označava paganska božanstva i sile koje je hrišćanstvo proglasilo demonima i upravo ove „demone“ ubija sveti Đorđe ubistvom „aždahе“. No ako uzmemo u obzir da je sveti Đorđe niko drugi do Gerovit, ovakvo objašnjenje postaje neodgovarajuće, skrivajući pri tom mnogo jasniju mitsku sliku. Jer, ako otklonimo granice koje je postavila jedna vera, u ovom slučaju hrišćanstvo, dobijamo sliku jednog svetlog, pravednog boga, boga koji se pokorava zakonu Prava, koji uništava sile koje stoje na putu Svetlosti, tj. sile koje uzrokuju degeneraciju i propast svega što je dobro, lepo i pravedno. Upravo je planetarna sfera Marsa vezana za ovakvo božansko čišćenje i uništavanje onog što treba biti uništeno. Još jedna činjenica ide u prilog teoriji Asova o povezanosti Jarila sa planetom Mars. Grčki Ares, odnosno, rimski Mars ljubavnik je boginje Afrodite, kojoj odgovara slovenska Lada, a kao što znamo, Gerovit i Lada predstavljeni su u slovenskoj mitologiji kao božanski par. Ova veza može se shvatiti na dva načina: kao međusobno prožimanje Ljubavi i Mržnje, ili odnos Ljubavi i Rata, koji može postati drugo lice Ljubavi i obrnuto. No, može se shvatiti i drugačije: kao odnos i povezanost dva božasntva plodnosti. Zbog toga prelazimo na analizu drugog aspekta Gerovita tj. proučavanje Gerovita kao božanstva plodnosti.
Spomenuli smo već da se Gerovitovih sedam glava može odnositi na sedam letnjih meseci kojima on vlada. Njemu nasuprot stoji Porevit, koji vlada nad preostalih pet zimskih meseci, a koji je istovremeno Gerovitov brat, čiji se hram takođe nalazio na ostrvu Rujan. Shvaćen kao božanstvo plodnosti, Gerovit predstavlja samo Sunce koje omogućuje da žito dobro rodi, dok kao bog-zaštitnik on štiti useve od razornog gràda. Rituali vezani za Gerovita slave ga upravo kao božanstvo plodnosti. Njegovi praznici bili su u rano leto, a slaveći njega, Sloveni su slavili ponovo buđenje Sunca posle zimskog perioda. Jedan slovenski ritual veoma nalikuje na ritual koji su Kelti vršili u čast svog božasntva plodnosti – Rogatog boga. U doba Jarilovoh praznika momci su pravili lutka od slame i zelenog granja, koja je predstvaljala Gerovita. Ovu lutku Sloveni su bacali u vodu nadajući se da će to omogućiti rodnu godinu. Kelti su, kao što znamo, spaljivali lutke od pruća iz istih razloga, dok se njihov Rogati bog predstavljao kao zeleno božanstvo obraslo u lišće.

Lada


Lada je slovenska boginja ljubavi i lepote koja se među drugim narodima pojavljuje kao Freja, Izis, Afrodita i mnoge druge. Povezana je sa planetarnom moći Venere, koja je pored ljubavi i lepote vezana i za plodnost. Lada se predstvalja kao devojka duge zlatne kose u koju je katkad upleten venac od žitnog klasja, što simbolozuje njenu funkciju božanstva plodnosti čineći je tako aspektom Majke Vlažne Zemlje. Na njenim grudima katkad se nalazio i simbol Sunca, znak životodavne moći. Kao boginja plodnosti Lada ima svoje godišnje cikluse što pokazuje verovanje da ona boravi u boravištu mrtvih sve do prolećne ravnodnevnice. Ovaj svet mrtvih je Irij, a u njemu osim Lade boravi i Veles, rogati bog stoke. U momentu kada Lada treba da izađe u svet i donese proleće, Gerovit otvara vrata Irija puštajući boginju plodnosti da blagoslovi zemlju. Krajem leta, Lada se vraća u Irij. (Sličan mit postoji među Germanima, pa tako Freja provodi jedan deo godine u podzemlju među patuljcima, dok grčka Persefona za vreme zimskog perioda obitava u Hadu.) Iako njena vladavina počinje 21. marta, Lada je, pre svega, boginja leta. Ona sledi za Vesnom, slovenskom prolećnom boginjom. Međutim, obe ove boginje vezane su za plodnost pa je njihove funkcije ponekad teško razlučiti. Kao što vidimo, Ladina vladavina počinje već u proleće i traje onoliko koliko traje i doba plodnosti. Osim što je povezana sa Suncem, Lada je vezana i za kišu kao i za toplu letnju noć, koja je idealno vreme za za poštovanje jedne boginje ljubavi.


Ladine životinje su petao, jelen, mrav i orao, dok su njene biljke trešnja, maslačak, lipa i božur. Osim planete Venere, Ladi odgovara i sazvežđe Bika, o čemu je pisao Aleksandar Asov u Slovenskoj astrologiji. Ovde opet vidimo kako se njena funkcija boginje plodnosti, čije vladavina započinje u proleće, meša sa funkcijom Vesne. Prema jednom mitu, Lada je udata za Svaroga, koji samo uz njenu pomoć može stvoriti svet. Prema drugom, ona je družbenica Jarila, što je ponovo povezuje sa Afroditom čiji je ljubavnik bio Mars. Rituali koji su vršeni u čast Lade najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji vrši pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj, a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Još jedna odlika rituala koji se vrše u čast Lade jeste preskakanje vatre. Ovakav običaj postojao je u svim krajevima Evrope, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od zlih sila.

Morana, Morena
Morana je bila slovenska boginja zime i smrti. Kao boginja zime ona nikad nije bila omiljena među starim Slovenima što se i može razumeti ako se uzme u obzir podneblje u kome su oni nekad živeli. Morana je bila duga i hladna zima, zima koja je sa sobom mogla da donese smrt u obliku gladi i neizdržive hladnoće, koja je mogla da bude uzrok bolesti ili pomora stoke. Zbog toga se njen dolazak uvek sa strahom isčekivao, a odlazak burno i radosno slavio. Njena sušta suprotnost je boginja Vesna koju je narod pozdravljao slavljem i klicanjem dok je istovremeno sa radošću ispraćao Moranu-zimu. Brojni rituali vezani su za ovakvo ispraćanje Morane. Najčešće se pravila lutka koja je predstavljala ovu boginju i koja bi potom bila ritualno uništavana. Lutku napravljenu od slame ili pruća narod bi tako tukao motkama, da bi je potom bacio u vodu ili eventualno spaljivao. U mesecu martu praktikovao se još jedan ritual vezan za Moranu. To su bile takozvane mačkare koje je činila maskirana povorka ljudi okupljenih sa ciljem da uplaše i oteraju Moranu.
Da vidimo u kakvom je odnosu bila Morana sa ostalim slovenskim bogovima. Predanja koja govore o ovim odnosima inače su veoma diskutabilnog porekla i sumnjive autentičnosti. Međutim, za ovu priliku posmatraćemo ih kao relevantne izvore o slovenskoj mitologiji, budući da daju dosta informacija o prirodi Morane. Prema jednom od ovih predanja, bog Sunca Dažbog otišao je u podzemni svet Nav da traži svoju ženu Zlatu Maju, ali je u Navu sreo Moranu koja ga je zavela. Pošto joj je posle nekog vremena Dažbog dosadio i pošto je našla drugog ljubavnika – Julu Crnoboga, Morana je rešila da otruje Dažboga. Njega spasava Živa, nakon čega on spaljuje Moranu i proganja je natrag u Nav. Ova priča savršeno objašnjava proces kretanja Sunca tokom godine, jer Sunce, prema verovanju svih paganskih naroda, zimi boravi u podzemnom svetu, odnosno, slovenskom Navu. Njegova ljubavnica je tada sama zima, koja mu ne dopušta da izađe iz podzemnog sveta dajući mu piće zaborava. Morana ipak ne može doveka produžiti svoju vladavinu jer se na kraju priče Dažbog oslobađa, a ona sama biva uništena. Prema jednom drugom mitu, Morana je povezana sa bogom Vodenom sa kojim čini jedan htoničan božanski par. Voden, kao Moran, i Morana zajednički dave ljude u svojim mračnim vodama zbog čega su Sloveni pokušavali da ih odobrovolje i umilostive žrtvenim ponudama. Kao vodeno božanstvo Morana se
javlja i kao Modruna, veštica koja prema verovanju uralskih Slovena živi u barama. Ona se obično pojavljuje kao stara i ružna baba, ali se onom koji ne pokaže strah pred njom pojavljuje kao mlada i lepa devojka. Reka Morava takođe nosi u sebi ime Morane, a ovo je još jedan argument više u prilog teoriji da se Morana može smatrati vodenim božanstvom, tim pre što je za Slovene voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom – Navom. Morana se opisuje kao tamnokosa žena zatrašujućeg izgleda, a identičan opis vezan je za još jedno biće slične prirode – Kugu. Kuga najverovatnije predstavlja samo jedan aspekt Morane, isto kao što to predstavlja i Mora – ženski demon koji noću napada ljude sedeći im na grudima i uzrokujući im košmarne snove. Veštice su takođe vezane za Moranu kao i ostala demonska bića. Međutim, ne može se reći da je Morana potpuno negativno božanstvo. Nijedan paganski sistem zapravo nema božanstvo sa takvim odlikama budući da je nerealna podela na savršeno dobro i potpuno zlo došla tek sa hrišćanstvom. U pojavi Morane jednostavnio vidimo kako su naši preci poštovali i ono što im nije donosilo dobro već ih je plašilo i užasavalo.
Слика
Крашњи Арханђел
 
Поруке: 33
Придружен: Пет Јул 09, 2010 2:54 am

Slovenski bogovi II

Порукаод Крашњи Арханђел » Пет Јул 16, 2010 12:41 pm

Triglav
Triglav, vrhovni bog grada Šćećina bio je obožavan pretežno među baltičkim i polapskim Slovenima. Međutim, tragove njegovog kulta možemo naći i u Pomeraniji, Rusiji, kao i na teritoriji bivše Jugoslavije (planina Triglav u Sloveniji). Ovo troglavo božanstvo imalo je svoje hramove u Šćećinu, Volinu, Braniboru i Arkoni, a ostaci njegovog hrama nađeni su i u Skradinu, mestu koje se nalazi severno od Šibenika.
Znamo da su baltički i polapski Sloveni obožavali pretežno polikefalne bogove.Setimo se da je Ruđevidova statua na Rujnu imala sedam glava, a Porevitova pet, dok je Svetovidov rujanski idol, kao i onaj iz Zbruča imao četiri glave.

Ni Triglav nije bio izuzetak. Ovo božanstvo uvek se predstavljalo sa tri glave, što se i vidi iz njegovog imena – Triglav, odnosno, Troglavi. Šta predstavljaju tri glave Triglava? Poštovaoci ovog božanstva govorili su da Triglavove glave simbolizuju njegovu vladavinu nad tri sveta: nebeskim, zemaljskim i podzemnim svetom. Sličan koncept uočava se i u ostalim mitološkim sistemima: nordijski Odin takođe ima tri lika koja su povezana sa tri različite sfere, a tu je i grčko trojstvo Selena – Afrodita – Hekata, tj. mesec (nebo), zemlja i podzemlje. Momir Janković smatra da Triglavove glave zapravo predstavljaju tri različita božanstva: Svarožića, Sivu i Crnoboga. Kao što znamo, Svarožić je kao Sunce gospodar neba, Siva je boginja zemlje, a Crnobog božanstvo podzemlja. Postoji i jedno drugačije objašnjenje: Triglavove glave označavale su tri letnja meseca tokom kojih je vladalo ovo božanstvo. Na sličan način tumačilo se i postojanje Ruđevitovih sedam glava. One su označavale sedam letnjih meseci, dok su glave njegovog brata Porevita predstavljale pet meseci zimskog perioda. Triglav je takođe bio i ratničko božanstvo. Njegov simbol bilo je koplje privezano za stub, a ovo koplje su Sloveni iz Volina poštovali kao samog Triglava. Triglavova životinja bila je crni konj koji je u hramovima ovog boga služio za divinaciju. Gatanje se u Triglavovom hramu vršilo na sličan način kao gatanje u hramu Svetovida: crni konj bio bi pušten da prodje između devet kopalja obojenih crnom i belom bojom, a od ishoda gatanja zavisilo je kakve će poteze povući plemeniski starešina i njegov narod. Ukoliko bi konj dotakao crno obojena koplja to bi se tumačilo kao loš znak pa pleme ne bi ništa preduzimalo, a ako bi konj dotakao belo koplje ishod gatanja smatrao bi se pozitivnim. U slučaju da se gatanje vršilo pred polazak u bitku, pleme bi odlazilo u rat samo ako Triglavov konj ne bi dotakao nijedno koplje. U suprotnom – bitka bi bila odložena.
Kako su izgledali hramovi posvećeni Triglavu? Hram koji je sagradjen u blizini Volina nalazio se na najvišoj planini u okruženju, a po starom slovenskom običaju bio je sagrađen od drveta. Pored hrama bio je zasađen hrast a u samom hramu nalazila se statua Triglava obučena u odeždu koju je katkad oblačio žrec, preuzimajući tako na sebe ulogu božanstva. Šćećinski hram posvećen Triglavu takođe se nalazio na planini. Njega je osnovao poljski knez Boleslav, a hram je bio znalački ukrašen scenama iz života koje su po mišljenju mnogih posetilaca delovale izuzetno realistično. U sredini hrama nalazilo se drvo hrasta, koje je je za Slovene oduvek bilo sveto, zbog čega se hram verovatno gradio oko već izraslog drveta (sličan hram postojao je i u Švedskoj, u Upsali, a u centru ovog hrama nalazilo se stogodišnji jasen). Kip Triglava koji se nalazio u ovom hramu imao je na sebi maramu koja mu je prekrivala oči i usta, a ova mrama je bila prošivena zlatom. Sveštenici su maramom prekrivali Triglava da ne bi video i prepoznao ljudske grehe, što pokazuje ogroman pijetet koji su Sloveni gajili prema svojim bogovima. Setimo se samo Svetovidovog sveštenika koji nije smeo da diše da ne bi svojim ljudskim dahom okužio vazduh u hramu. Pored šćećinskog hrama hrišćani su uskoro podigli svoju bogomolju i predložili Slovenima da se hrišćanski Bog i pagansko božanstvo podjednako poštuju. Ubrzo nakon toga, katolici su uništili Triglavov hram pa su Sloveni prevarom bili naterani da prihvate hrišćanstvo. Na sličan način su katolički sveštenici uništili i Triglavov kult u Volinu: stanovništvo koje nije htelo da se odrekne paganizma sakrilo je zlatni Triglavov kip u udubljenje jednog drveta, a novo Triglavovo prebivalište držano je u strogoj tajnosti. Katolici su zato poslali uhodu koji je govorio jezikom domorodaca da bi na prevaru otkrio lokaciju kipa koristeći slovensku naivnost. Iako je Triglavov gaj bio otkriven, sama statua nije mogla da se izvuče iz udubljenja drveta pa su katolici morali pribeći uceni: pogodili su se sa Slovenima da se razmene živote slovenskih robova za zlato od koga je bio sagrađen Triglavov kip. Triglavov kult se, ipak, dugo zadržao u narodu. Sa dolaskom hrišćanstva Sloveni su prihvatili koncept svetog Trojstva pa su neko vreme Triglava poštovali kao vrhovno božanstvo. Triglav je u narodu uzeo i lik Trajana, demonskog cara koji noću vrši zlodela, dok se danju krije od sunčeve svetlosti. Ovo božanstvo našlo je svoje mesto i u sistemu slovenskog vedizma, neopaganskog pokreta koji je poslednjih desetak godina našao veliki broj svojih pristalica u Rusiji, Ukrajni pa i na našim prostorima. Zato ćemo ukratko objasniti neopaganski koncept Triglava.
Velesova knjiga predstavlja Triglava kao jedno božanstvo koje se pojavljuje u tri različita lika. Ovaj koncept preuzet je iz hrišćanskog učeja o svetom trojstvu ali i vedskog učenja o božanstvu po imenu Trimurti. Božanstvo Trimurti činila su tri boga (Brama, Višnu i Šiva) koji, iako imaju svoj božanski identitet, zapravo predstavljaju različite kvalitete jedne kosmčke sile (stvaranje, održavanje i uništavanje). U slovenskom vedizmu postoji više skupina božanstava koja se nazivaju imenom Triglava: Veliki Triglav čine Svarog, Perun i Svetovid dok Male Triglave čine: Hors,Veles i Stribog, Višnji, Lela i Letenica, Radgost, Krišnji i Koledo te Sivi, Jar i Dažbog

Crnobog
Crnobog je, kao što mu samo ime kaže, crni bog Slovena – bog noći, haosa i zla. Sloveni su verovali da od ovog boga potiče sve što je zlo, pa je Crnobog, od svih ostalih bogova, bio najmanje naklonjen čoveku. Najviše podataka o Crnobogu daje nam Helmold. U jednom od svojih spisa on tvrdi :„Sloveni imaju jedan čudnovat običaj. Na gozbama oni se svi obređuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke reči, rekao bih, ne radi molitve, već radi proklinjanja u ime svojih bogova: dobra i zla; veruju, da sve što je dobro dolazi od dobroga boga, a zlo od rđavoga. I tako oni i zovu to božanstvo na svome jeziku Crnobog.” Naši preci su, dakle, smatrali da je uloga jednog od njihovih bogova da izaziva nesreću, a iz navedenog se vidi da su i oni sami koristili pomoć ovog božanstva za izazivanje nesreće (ritual proklinjanja). Nesreća je Slovenima mogla doći u raznim oblicima: kao zima, glad, beda, bolest ili naprosto splet nesrećnih okolnosti, a za sve ovo bio je zadužen Crnobog. Polazeći od činjenice da zima i mrak izazivaju neprijatnosti u njihovim životima, Sloveni su postulirali jedan entitet koji je bio vezan za ove pojave. Crnobog, Černobog ili Čert tako je postao zimsko božanstvo i bog mraka, strašno biće koje svet zavija u crno. Ipak, ne treba smetnuti s uma da su Sloveni delovanje Crnoboga smatrali nužnim i da je, zbog toga, Černobog bio poštovan kao i ostali bogovi. Nijedan od izvora o slovenskoj mitologiji ne smatra Čerta nižim božanstvom i, bez obzira na to što je proglašen uzrokom svih nesreća, on se smatra jednakim ostalim bogovima slovenskog panteona. Sve ovo znači sa su naši preci smatrali da i nesreće dolaze od njihovih bogova tj. da i zima, glad, smrt i bolesti imaju svoj božanski uzrok (bio on Čert ili Morana). A ono što dolazi od bogova svakako treba poštovati. Iz ovoga vidimo koliko se paganski pogled na svet razlikuje od onog hrišćanskog, jer hrišćanstvo zemljski život smešta u takozvanu dolinu suza, dok je za paganina život, bio on srećan ili nesrećan, jedna božanska pojava.
Iako stara slovenska vera nije imala odlike dualizma, istraživači slovenske mitologije su nasuprot Crnobogu postavili jedno božanstvo suprotnih karakteristika – Beloboga. Belobog je kao princip svetlosti i dobrote trebao da predstavlja suprotnost Crnobogu, odnosno, onu silu koja uravnotežuje njegovo negativno delovanje. Da bi dokazali svoju tezu o postojanju dualizma u slovenskoj mitologiji, oni su tvrdili da postoje mesta čija se imena mogu dovesti u vezu sa Belobogom. Neka od tih mesta su Belbuch u Pomeraniji, Belobozice u Češkoj kao i Bialobože i Bialobožnica u Poljskoj. Ipak, kako tvrdi Luj Leže, ime Beloboga ne nalazi se ni u jednom autentičnom spomeniku slovenske kulture. Neki slovenski mitovi, kao što je mit o kreaciji spominju Beloboga. Međutim, ne možemo biti sigurni da ovaj mit potiče iz prethrišćanskog perioda. Pomenuti mit govori o tome kako su za stvaranje sveta bili zaduženi Crnobog i Belobog koji su, zajedničkim snagama, doveli ovu kreaciju do savršenstva. Iako su se tokom stvaranja sveta pomenuti bogovi sukobljavali, upravo su njihove suprostavljene delatnosti uzrokovale da Univerzum bude ovakav kakav jeste. Postoji još jedno dualističko shvatanje koje proglašava Černoboga bogom tamne polovine godine, kome nasuprot stoji Belobog kao vladalac svetle polovine godine. Vladavina Beloboga počinjala je, prema ovom shvatanju, od zimske kratkodnevnice, dok je Čert počinjao da vlada prirodom od letnjeg solsticija. Sama zimska kratkodnevnica predstavljala je dan sukoba ovih dveju suprostavljenih sila i na taj dan je Belobog odnosio pobedu. Ove verovanje moglo je imati porekla u autentičnoj slovenskoj veri budući da su svi ostali paganski narodi shvatali ovaj datum na sličan način.
Spomenuli smo već da u izvorima o staroj slovenskoj veri nema ni reči o rodbinskim vezama božanstava. Ipak, pisac Udarca ruskih Bogova, Vladimir Aleksejevič Istarhov navodi da je Crnobog imao svoju životnu saputnicu, kozu Sedunju sa kojom je dobio sina Vija. Iako Istarhov ne navodi mit koji govori o ovoj rodbinskoj vezi možemo zaključiti da se i ovde radi o nekoj legendi iz perioda posle prihvatanja hrišćanstva jer upravo je hrišćanstvo rogate životinje, posebno jarčeve, povezivalo sa zlim silama.
Kako god shvatali Černoboga, treba zapamtiti je da nijedan paganski sistem, pa ni onaj slovenski, ne sadrzi u sebi dualizam. Mnogoboštvo, kao osnovna odlika paganskih religija nikad u sebi ne može sadržavati učenje o jednom jedinstvenom načelu ili pak, učenje o dva takva načela. Zbog ove činjenice je, recimo, sistem Wicce, tipičan produkt novog doba jer ova vera operiše sa dva prinicipa- muskim i ženskim, odnosno, Bogom i Boginjom. Slovenski neopaganizmam takođe postulira samo jednog boga (nekad je to Rod a nekad Dažbog) koji predstavlja osnovno načelo Univerzuma. Takva vizije kosmosa nije postojala u doba autentične slovenske vere kao ni podela na dobro i zlo božanstvo. Ovakva podela mogla je doći samo pod uticajem hrišćanstva, u okviru kojeg postiji dualizam dobra i zla, čiji su nosioci, na višem nivou Bog i Satana a na nižem -anđeli i demoni.

Majka vlažna zemlja (Mati Syra Zemia)


Mati Syra Zemia, slovenska boginja majka, verovatno je jedno od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka Vlažna Zemlja, opisujući tako ovu boginju kao večno plodnu, životodavnu i reproduktivnu silu. Poštovanje boginje majke potiče iz perioda matrijarhata, uređenja koji se u nekim oblicima održalo kod Slovena čak do desetog veka. Zapisi koji govore o dobu kneginje Olge (druga polovina 10. veka) spominju da su žene tog doba imale skoro ista prava kao i muškarci. Sama Olga posedovala je svoje imanje kojim je upravljala pre nego se udala za kneza Igora, čiji je presto nasledila. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala boginja majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka. Ovde vidimo da su neki oblici matrijarhata postojali sve dok knez Vladimir nije prihvatio hrišćanstvo 988. godine srušivši pritom mnogobožačke idole postavljene na brdu iznad Kijeva. Što se tiče prava žena kod nas, situacija je bila vrlo slična. Vladislav Ribnikar je smatrao da su slovenske žene izgubile svoja prava tek kada kada su Srbi prihvatili vizantijske običaje i zakone. Iako nisu svi istraživači smatrali da su slovenske žene imale ista prava kao i muškarci (Marija Gimbutas), opšte je mišljenje da su Sloveni živeli u nekoj vrsti matrijahata. Ovu činjenicu iskoristila je spisateljica Marija Semjonova, pa je u svojim knjigama o Vukodavu opisivala slovensko društvo kao ono u kome se žena poštovala kao svetinja. Još jedna činjenica govori u prilog velike starosti kulta boginje majke. Ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Kao što znamo, ovakvo shvatanje vezano je najstariju religiju – animizam, prema kome se sve stvari koje okružiju čoveka produhovljenje i božanske.
Mati Vlažna Zemlja samo je jedno od imena boginje majke. U Poljskoj je ona bila poznata kao Matka Ziemia, a u Litvaniji kao Zemyna, odnosno Zemlja sama. U Velesovoj knjizi spominje se krava Zemun, nebeska krava, koja je povezana sa sazvežđem Bika (grad Zemun verovatno je dobio ime po ovoj boginji majci). Krava je kao životinja svakako povezana sa jednom boginjom plodnosti, budući da se svaka Majka boginja predstavljala kao mnogogruda. Sloveni su uvek imali poseban odnos prema boginji majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročista kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga pak stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobađajući na taj način protektivnu moć zemlje.
Budući da je Mati Vlažna Zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije boginje majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranu univerzma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku Vlažnu Zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati čulima, pojavni svet. Izvori na internetu opisuju događaj koji se održao u jednom slovenskom selu (ne navodi se u kom) u kome je zavladala kolera. Žene iz sela su se jedne noći okupile i koristeći rala počele da izoravaju zemlju ne bi li pobudile moći boginje majke i prizvale je u pomoć. Pri tom su se trudile da deluju što strašnije pa su sa sobom nosile lobanje i različita oruđa. Cilj im je bio da isteraju koleru iz sela koristeći moć Majke Vlažne Zemlje, istovremeno budeći u sebi jednu prastaru snagu koja je stotinama godina dremala u njihovim bićima. Device iz sela raspuštale su kosu dok su starice pokrivale glavu belom tkaninom. Cela povorka pravila je strahovitu buku nameravajući da uplaši zle sile, a svaki muškarac koji je imao tu nesreću da preseče put povorci žena nastradao bi od njihovog oruđa. Ne bi bilo ništa čudno da se ovakav ritual održao u doba matrijahata, kada je žena imala glavnu ulogu u društvu i kada se verovalo da je ona ljudski oblik boginje zemlje. Međutim, ovaj događaj se odigrao na početku dvadesetog veka. Ovo pokazuje da se kult Majke Vlažne Zemlje održao do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.

Lela (Ljelje, Poljelja)
Lela se kao božanstvo ne spominje u ruskim izvorima o staroj slovenskoj religiji kao ni u onim izvorima koji govore o religiji polapsko-baltičkih i, uopšte, zapadnih Slovena. Međutim, srpske lirske pesme pune su priziva Lele, dok se u srpskim epskim pesmama takođe javlja ova ličnost, doduše, skrivena pod imenom Jelene ili Jelice. Zbog toga sasvim legitimno možemo zaključiti da se Lela kao boginja mogla poštovati na teritoriji Srbije, ali i šire.
Sudeći po fukcijama koje se pripisuju ovoj boginji, Lelu možemo smatrati veoma starim božanstvom. Ona u religiji Južnih Slovena igra ulogu Šumske majke, čije je obožavanje vezano za period matrijarhata. Lela je najsličnija grčkoj Artemidi budući da je vezana za divlju žensku seksualnost i period u kome žena još uvek nije bila potčinjena. Ona je bila boginja šuma, koja se brinula o šumskim stvorenjma kao i o ljudima koji u šumi traže sklonište. Aleksandra Bajić smatra da je Lela bila zaštitnica žena koju i dan-danas prizivaju Srpkinje i Vlahinje u nevolji. Iz svega ovoga vidimo da je Lela najsličnija Devani zbog svoje divlje ženstvenosti. Međutim, Devana i Lela se razlikuju po mnogo čemu. Devana je, pre svega, božanstvo jakih lunarnih karakteristika, dok je je Lela predstavljena kao boginja leta i Sunčeva nevesta. Na ovaj način, Lela predstavlja onaj aspekt žene koji se polako pokorava muškarcu i koji se predaje samo onome koji je jednako božanstven kao ona sama. Njen par je lično Sunce, čija je Lela večna nevesta, nazvana u lirskim pesmama i Sunčevom sestricom. Kroz mitove o Leli možemo pratiti na koji je način vrhovno žensko božanstvo svrgnuto sa trona da bi podelilo božanske funkcije sa svojim muškim parnjakom. Boginja matrijarhata sve više je gubila svoju moć da bi na kraju potpuno izgubila svoj božanski status u hrišćanstvu, u kome nema ni reči o ženskom božanstvu.
Šta nam srpske lirske pesme govore o Leli? Ona se predstavlja kao ćerka Lade, boginje ljubavi, dok se na nekim mestima i identifikuje sa ovom boginjom: Lejlo, Ljejlo/ Oj Poljeljo, Ljeljo/ Liljano Lado *. Njenim ocem smatra se Ljelj dok joj je brat Poljelj, o čemu govore sledeći stihovi:. ..divna kola tog Ladina/ i Ladina i Ljeljova/ i Poljelja sina njinog/ i Poljelje šćerce njine.** U pesmama ovog tipa često se pojavljuje i usklik le, koji se smatra skraćenim oblikom Lelinog imena. Usklik le je u srpskim i makedonskim pesmama vezan za izražavane tuge i bola, zbog čega se tugovanje u južnoslovenskim jezicima naziva lelekom. Evo i jednog primera leleka: u makedonskoj pesmi Zajdi Zajdi mladi čovek se žali šumi zbog svoje ljudske prolaznosti obraćajući joj se sa goro, le, sestro, izražavajući tako svoju tugu. Usklik le koji se na ovaj način povezuje sa šumom govori u prilog teoriji da je Lela zaista šumska boginja. Lela se u lirskim pesmama javlja i u skrivenom obliku – kao divlja šumska devojka koju prose mnogi ali je ne može imati nijedan. Kada ovu šumsku devojku odvode prosci turskog cara, nebo izražava svoj bes šaljući munje i gromove na njih. Kazna ih stiže jer su se usudili da otimaju sestru samog Sunca, mesečevu rođaku i šumsku vladarku. Epske pesme spominju devojku Jelicu koja je najčešće družbenica heroja iza kojih se kriju solarna božanstva. Takav je, recimo, vojvoda Prijezda, koji sa svojom ženom Jelicom skače u bezdan da ne bi pao u ruke Turcima. Vojvodu Prijezdu i njegovog brata Pojezdu Natko Nodilo smatra slovenskom verzijom Asvina, hinduističkih heroja koji se smatraju potomcima Sunca. Jelica koja se spominje u ovoj epskoj pesmi (Smrt vojvode Prijezde) je kao i mnoge druge Jelice, prema Aleksandri Bajić, niko drugi do Lela, moćna šumska boginja i Sunčeva nevesta.

Belobog (Belbog, Belun)
Božanstvo oko čijeg se istorijskog postojanja i danas vode mnoge rasprave. Belobog, odnosno Beli bog zamišljen je kao pandan Crnobogu i kao takav on predstavlja jedno svetlo božanstvo dobra koje je sušta suprotnost božanstvu zla. Ono što će svaki poznavalac paganskih religija odmah pomisliti jeste: otkud u paganizmu takva podela na crno i belo, dobro i zlo? Pitanje je sasvim na mestu. Ovakva podela dolazi tek sa prihvatanjem hrišćanstva, zbog čega se smatra da je Belobog, u suštini, proizvod judeo-hrišćanske vere, koju je narod pomešao sa svojom starom religijom. Spasoje Vasiljev smatra da je Belobog iskonstruisan da bi predstavljao suprotnost Crnobogu, a tog su mišljenja i mnogi drugi. S druge strane, Belobog nije toliko prisutan u mitologiji Južnih Slovena, već se on češće spominje među Zapadnim i Baltičkim Slovenima. Ova činjenica može objasniti zašto se Belobog nama čini toliko stranim. Ali, da li je u pitanju samo uticaj hrišćanstva ili pojavu Beloboga moramo tražiti u nekom mnogo ranijem dobu? Prema teoriji Petera Kotke Sloveni su Beloboga prihvatili u periodu kada su živeli u susedstvu sa Persijancima (od osmog do drugog veka pre nove ere ). Kao što znamo, persijska vera je po prirodi bila dualistička pa su persijskim univerzumom vladale dve suprotstavljene sile - Ormuzd i Ahriman. Slovenski Belobog bi tako odgovarao Ormuzdu, no on kod Slovena nikad nije zauzimao tako visoko mesto. Kotka je, štaviše, izložio jedan slovenski mit u kome su upravo ovakve dve suprotstavljene sile zaslužne za stvaranje slovenskog sveta, a te sile su, naravno, Belobog i Černobog. Obe ove sile bile su nužne za stvaranje univerzuma, što je svakako princip koji je mogao biti preuzet od Persijanaca. Ovaj mit ipak ne treba uzeti zdravo za gotovo budući da postoji jedan sasvim drugačiji mit o stvaranju univerzuma, a ovaj mit govori o bogu Rodu koji je kosmos stvorio iz ogromnog jajeta.
Kako god se uzme, ostaje utisak da je Belobog pre neki apstraktni princip nego tipično antropomorfno božanstvo, što se može zapaziti u načinu na koji su ga Sloveni predstavljali. Pa kako se onda predstavljalo ovo božanstvo? Sloveni su Beloboga zamišljali kao straca duge sede brade, obučenog isključivo u belo. On bi se kao takav pojavljivao samo danju, čineći pritom dobra dela i donoseći ljudima uspeh i sreću. Mnogim seljacima Belobog je pomogao da završe težak posao na njivi i mnoge je zalutale putnike izveo iz guste šume. Opšti utisak beline, svetlosti i pozitivnosti činio je od njega apstraktno božanstvo, potpuno različito od ostalih bogova. Zbog toga je on pre sam princip svetlosti i dobrote zavijen u formu antropomofnog božanstva, nego bog kome bi se inače klanjali pagani.
Bilo da se radi o apstraktnom principu ili pak manifestaciji vrhovnog boga (Ormuzd ili hrišćanski Jahve), pojavu Beloboga u slovenskoj mitologiji svakako ne treba ignorisati. Određene podatke o njegovom poimanju kod Slovena otkriva analiza imena ovog božanstva. Belobogovo ime dosta podseća na imena bogova ostalih panteona: Baldura, Belunosa, Baala i sl. Sva ova božanstva su takođe svetle i solarne prirode budući da se u njihovim imenima nalazi isti koren reči (bal označava nešto svetlo i sjajno). Upravo je pojava Baldura u nordijskoj mitologiji paralelna pojavi Beloboga u slovenskoj - i jedno i drugo božanstvo deluju pomalo kao strana tela u svojim sistemima, odudarajući na svaki mogući način od ostalih bogova i čineći svoju pojavu krajnje misterioznom. Za Baldura ja važilo isto što i za Beloboga, on se smatrao hrišćanskom tvorevinom, zbog čega je čak i nazvan Hvit Krist, odnosno Beli Hrist. Što se tiče Srba, ime Beloboga je i danas ostalo u narodu koji ga koristi da označi božanstvo samo, što se vidi u izreci „pojeo je belog boga“, koja se koristi da se kaže da je neko mnogo jeo, tj. da je pojeo sve što ima da se pojede.

Devana


Devana je bila slovenska boginja čije su funkcije najsličnije grčkoj Afroditi i rimskoj Dijani. S obzirom na to da su imena Devane i Dijane veoma slična smatra se da su Sloveni ovo božanstvo primili od Rimljana. Njeno dugo ime Dziewona, odnosno, Dzevana, kako su je zvali Poljaci, još više podseća na ime rimske boginje lova što je jedan argument više u prilog teoriji da Devana nije izvorno slovensko božanstvo. Međutim, Devana je ime čije je poreklo izvorno arijevsko zbog čega postoji mogućnost da su Devana i Dijana zaprvo samo dve različite varijante jednog istog imena. Kojeg? Stari Arijevci verovali su u Devase, koji su bili sinovi Dajusa, oca neba, dakle, sami bogovi. Iz sanskritskog termina deva proizašle su reči deus i teos koje takođe označavaju Boga. Imena mnogih bogova imaju svoje poreklo u ovom terminu: Dionis, Zevs, Diona, Dana (keltska vrhovna boginja) i naravno, Dijana i Devana. Tako bi Dijana i Devana označavale onu prvobitnu, vrhovnu boginju, koja je kasnije izgubila svoju vrhovnu moć i postala jedna od bogova. Verovanje u prvobitnu boginju sličnu Devani postojalo je odvajkada na ovim prostorima. Stanovnici Balkana klanjali su se Šumskoj Majci, gospodarici šuma i šumskih bića. Upravo su Dijana i Devana šumske boginje, zaštitnice divljih životinja i boginje lova. Ako posmatramo Devanu kao aspekt Vrhovne boginje pagana koja se kroz tri faze meseca i tri faze u životu žene pojavljuje kao Devica, Majka i Starica, videćemo da Devani svakako pripada prvi aspekt, aspekt Device.


Samo ime Devane sadrži u sebi ovu odliku jer ona je deva, devica ili mlada devojka. Boginja šume svakako označava ženu koja u sebi još ima nešto divlje i neobuzdano, budući da se još uvek nije predala muškarcu. Ovakva podela Trimorfne boginje svakako ne postoji kod Slovena, bar ne u izvornom obliku, ali će nam biti lakše ako slovenski sistem upotpunimo keltskim i povučemo neke paralele između ove dve vrste paganizma. U slučaju da vas interesuju detalji o slovenskoj vrhovnoj Boginji i njenom mogućem trostrukom aspektu preporučujemo vam knjigu Aleksandre Bajić Velika Boginja Slovena. Šta još možemo reći o Devani? Njena sveta životinja bila je kobila, a ona sama se smatra boginjom-kobilom. Na planini Devici, koja je očigledno povezana sa Devanom, nađen je kamen na kome se nalazi slika kobile. Aleksandra Bajić smatra da se u srpskim epskim pesmama Devana pojavljuje kao majka Miloša Obilića za čije prezime – Obilić znamo da potiče od prezimena Kobilić. Sam Miloš bi onda predstavljao Jarila, odnosno Devaninog sina koga je dobila sa Velesom. Kakav je bio brak Devane i Velesa? U početku se boginja protivila ovom braku. Međutim, Veles je našao način da je odobrovolji. Pretvorio se u cvet bosiljka i tako umirio pomalo divlju Devanu. Kao supruga Velesa, Devana se u ruskim bajkama pojavljuje kao Vasilisa, prelepa mudra devojka koja svome mužu pomaže da savlada brojne izazove. Osim što je Devana pretežno šumska boginja ona je vezana i za reke i jezera. Njeno drvo je leska, ali i vrba. Praznik vrbopuc posvećen je ovoj boginja a on se slavi u rano proleće. Inače, Spasoje Vasiljev smatra Devanu upravo boginjom proleća, zbog čega je možemo smatrati sličnom, ako ne identičnom Vesni.

Koledo
Koledo je biće koje se može posmatrati na dva načina. Kao zimski duh i kao božanstvo. Praznici u čast Koleda su se organizovali tokom zime, a najveći praznik je bio Koljada, koji je bio na dan zimskog solsticija. Običaji ovog praznika zadržani su i u hrišćanstvu, a ima autora koji smatraju da je hrišćanstvo preuzelo ovaj praznik i slavi ga kao Božić. U Bugarskoj se Božić i dalje naziva Koleda. Takođe se čestita vesela Koleda ili čestita Koleda.
Koledo je blizanac sa Ovsenjom. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je uprega konje u nebeske kočije praveći put svom bratu Koledu. Koledo predstavlja silazak boga Krišne ili Krišnjia na zemlju. Ovsenj se pojavljuje leti a Koledo zimi.

U vreme zimskog solsticijuma Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce.
Koledo je dao ljudima znanja o vasioni i nebeskim telima. Dao im je knjigu o zvezdama koja su Sloveni zvali ,,Zvezdana knjiga Koleda’’. Ovde se dolazi do druge sličnosti Koleda i Krišne. Krišna donosi ljudima znanje u vidu knjiga – Veda, a Koledo takođe donosi znanje ljudima. Naime po vedizmu se može smatrati da je koledo jedno od otelotvorenja Krišne, odnosno Krišnji, kako se ovo božanstvo javlja kod Slovena. Koledo je napravio i kalendar za ljude, koji su Sloveni zvali ,,Dar Koleda’’ i otkrio je ljudima nauku o Velikom Kolu (Mlečni put verovatno). Po legendi poslednji silazak Koleda na zemlju se može predpostaviti da je bio oko 6530. godine pre nove ere. Od tad se ovo znanje prenosilo s kolena na koleno. Grci su govorili da su sveto zvezdano znanje dobili od Hiperborejaca sa severa. Hiperborejci su bili narod u grčkim mitovima, koji je živeo na dalekom severu. Hiperborejci nisu znali za ratove i živeli su u izboilju. Poštovali su Sunce i sunčana božanstva. Navodno u njihovoj zemlji Sunce nikada nije zalazilo. Po tome što su poštovali sunce i živeli na severu u odnosu na Grke moglo bi se zaključiti da se radi o Slovenima. A o dobu kad su Sloveni živeli u izoblju i nisu znali za ratove svedoči i Velesova knjiga. Tako da se može postaviti teorija da su grci dobili svoja astronomska i astrološka znanja upravo od Slovena. A Sloveni su ovo znanje dobili od Koleda.
Koledovo ime se pominje u mnogim zdravicama. Postoje takozvane koledarske pesme ili koledi. Ove lirsko obredne pesme se uglavnom izvode tokom božićnih praznika i zadržale su se u mnogim krajevima do danas. Po običajima Ovsanj je puštao ispraćajući staro Sunce mrtve, pa su se muškarci preoblačili u razna ruha i išli po selima pevajući i praveći buku. U koledare su išli isključivo muškarci. Njih je koledarskim pesmama učio mešter. Koledari su išli selom i pevali celju jednu noć, sve do drugog dana posle podne. Koledara je uvek bilo dvanaest, ali su se delili na dve čete po šest momaka. Svaka četa je imala kolovođu, koji je nosio fenjer okićen ruzmarinom. Zatim su bila tri pevača i jedan blagajnik. Unajmljivali su torbonošu koji je samo nosio darove, kojima bi ih darivali domaćini. Uglavno su se davali darovi u hrani i piću.
Primer jedne koledarske pesme:
"U našega, koledo!
Domaćina, koledo!
Našlo se je čedo, koledo!
Mlado čedo, koledo!
Muška glava, koledo!
Na glavi mu, koledo!
Kuna – kapa, koledo!’’

Koledari su išli po sokacima i kucali na vrata kuća u kojima je gorela sveća u pendžeri. Pevali su pesme koje su bile namenjene svim ukućanima. Pevalo se mladoženji, domaćinu, mladoj, bebama, deci. Sve koledarske pesme su imale svoju namenu. Koledo je u njima pominjan kao zaštitinik i dozivan da podari sreću, snagu, ljubav. On je ovde postajao zaštitnik porodice i pojedinaca. Kasnije je u nekim pesmama zamenjen hrišćanskim bogom. Što se može smatrati i normalnim kako je Koledo zapravo vedsko božanstvo, odnosno jedan oblik božanstva koje je jedno.

Višnji
Bog Višnji se ne spominje često u slovensko-vedskim tekstovima, međutim, njegova uloga u mitologiji slovenskog vedizma mnogo je značajnija nego što to na prvi pogled izgleda. Ime ovog božanstva zapravo je epitet samog vrhovnog boga koji se, nazvan imenom Višnji, opisuje kao biće koje bivstvuje na najvišem mogućem stepenu egzistencije. Ipak, da bi bolje razumeli prirodu ovog božanstva moramo prvo analizirati hiduističko božanstvo sličnog imena čiji je naslednik slovenski Višnji. Radi se, naravno, o jednom od najznačajnijih bogova hinduizma-Višnuu.

Višnu je član svetog hinduističkog trojstva koje osim njega čine bogovi Brama i Šiva. Sva tri boga deo su ove nerakidive celine koja se u hinduizmu naziva Trimurti. Bogovi koji čine trojstvo Trimurti međusobo se razlikuju po funkcijama pa tako svaki od ovih bogova ima posebnu ulogu u ovom trojstvu- Brama je stvoritelj Univerzuma, Šiva uništitelj a Višnu čuvar, odnosno, onaj koji održava postojeći poredak.Višnu, dakle, uravnotežuje dve međusobno suprostavljene sile- Šivu i Bramu, održavajući tako Univerzum u stanju balansa. Ova njegova osobina očituje se i u činjenici da se Višnu ponekad postovećuje sa kosmičkim stubom, odnosno, osom Univerzuma. Jedna od najvažnijih osobina Višnua je njegova sposobnost da se manifestuje u različitim božanskim formama koje se u hinduizmu nazivaju avatari. Višnuovih avatra ima deset a ove njegove manifestacije pojavljuju se u određenim vremenskim razdobljima čineći pritom dobra dela i spašavajući ustanovljen poredak Univerzuma. Jedan od najpoznatijih Višnuovih avatrara je Krišna, a tu je takođe i heroj Rama, kornjača Kurma, riba Matsja i mnogi drugi. Legenda koja opisuje Višnuovo pojavljivanje na Zemlji u obliku ribe Matsje zapravo je mit o svetskom potopu koji je zabeležen u svim krajevima Zemljine kugle, od nordijskih zemalja do Južne Amerike. Ovaj mit opisuje kako je riba Matsja spasla prvog čoveka Manua od svetskog potopa sprovevši bezbedno njegovu barku do planine Hemavat (biblijski Ararat). Oslanjajući se na vedsku tradiciju stare Indije slovenski vedizam preuzeće neke od odlika staroindijske religije a jedna od ovih odlika biće učenje o svetom trojstvu kao i učenje o Višnuovim avatarima.

Vrhovni bog slovenskog vedizma pojavljuje se u tri božanska lika. Slovensko trojstvo čine Perun, Svarog i Svetovid a ovo trojstvo naziva se Velikim Triglavom. Stvoren po uzoru na hinduizam , slovenski vedizam preuzeo je na ovaj način vedsko učenje o trojstvu Trimutri prilagodivši ga, ipak, slovenskoj duhovnosti. Vedsko učenje o avatarima takođe je postalo deo sistema slovenskog vedizma a ulogu hinduističkog boga Višnua preuzelo je božanstvo nazvano imenom Višnji. Prema slovenskom vedizmu sva božanstva pojavljuju se na Zemlji više puta, preuzimajući različite oblike egzistencije. Bog Krišnji se, recimo, manifestuje kao Koledo, Zlata Maja se po drugi put rađa kao Maja Zlatogorka, potom kao Morana i na kraju- kao Živa. Sam Višnji takođe ima svog avatara, odnosno manifestaciju a to je jegov sin Krišnji koga je dobio sa Zlatom Majom.

Kako je ovo božanstvo uopšte postalo deo mitologije slovenskog vedizma? Ono se spominje u Velesovoj knjizi koju, međutim, ne možemo smatrati potpuno autentičnim dokumentom. Pojavu ovog božanstva u slovensko-vedskoj mitologiji zapravo je uzrokovala činjenica da se ime Višnji odvajkada koristilo u slovenskim jezicima da bi označilo najviši duhovni princip- samog Boga. Upravo ovu činjenicu iskoristili su tumači Velesove knjige i rodonačelnici slovensko-vedskog pokreta. Po njima, Višnji se može smatrati jednim od slovenskih bogova budući da se ovo ime koristilo kao epitet Boga kao najvišeg duhovnog principa. Kao što znamo, reč Višnji ili Svevišnji upotrebljva se molitvama, blagoslovima, klicanjima i sl. a kao neke od primera ove upotrebe možemo navestii rečenice "Neka te višnji čuva" ili "Slave višnjem bogu". Višnji ovde označava biće najvišeg ranga a slično ime možemo naći i nordijskog mitologiji u okviru koje se javlja božanstvo po imenu Har, koje preveno sa islandskog znači Visoki. Višnji je dakle, shvaćen kao visoki bog, odnosno božanstvo koje obitava u najvišim materijalnim i duhovnim sferama. Za razliku od hinduizma, slovenski vedizam ne smatra Višnjeg vrhovnim principom odnosno članom najvišeg božanskog trojstva budući da sveto slovensko trojstvo- Triglav čine bogovi Svarog, Perun i Svetovid. On je deo Malog Triglava a pored Višnjeg, ostala dva člana ovog trojstva su bogovi Ljelj i Letic. Svetom biljkom boga Višnjeg smatra se Višnja, drvo koje su Sloveni odvajkada koristili u magijske svrhe.

Zlata Maja, Maja Zlatogorka



Zlata Maja je još jedno od netradicionalnih božanstava slovenskog vedizma. Ona se ne spominje u tradicioanalnim izvorima o slovenskoj mitologiji, a pored toga, nisu pronađeni ni kipovi koji ovu boginju prikazuju, kao ni hramovi u kojima se ona mogla slaviti. O Maji Zaltogorki, koja je drugi lik Zlate Maje, takođe nemamo nikakvih pisanih tragova već se oba ova božanstva spominju kao boginje tek u novijoj literaturi koja se bavi slovenskim paganizmom. Aleksandar Asov i Jurij Miroljubov, koji prvi uzdižu Zlata Maju i Maju Zlatogorku kao božanstva, smatraju da su obe Maje deo slovenske duhovne tradicije i da se to očituje i njihovom pojavljivanju u slovenskim bajkama. Bilo kako bilo, ove dve "boginje" postale su neizostavni deo slovenske astrologije koja je formulisana na osnovu staroslovenske i indijsko-vedske religijske tradicije. Kao što smo već spomenuli, slovensku astrologiju konstruisao je Aleksandar Asov kao dopunski element učenju o slovenskom vedizmu a ovo učenje nastalo je kao Asovljeva i Miroljubovljeva nadgradnja Velesove knjige.
Zlata Maja u novostvorenoj slovenskoj astrologiji igra ulogu rimske Venere, odnosno egipatske Izis i sirijske Astarte. Ona je, dakle, boginja ljubavi i plodnosti koja omogućava rast i razvoj biljaka i koja je vezana za celokupni prirodni ciklus plodnosti. Pod imenom Zlate Maje krije se sama boginja majka koja stvara svet po uzoru na ideje koje je zamislio Tvorac sveta- Svevišnji. Ova boginja stvara nebeski svod posut zvezdama a njen sin Koledo pomaže joj u tome. Važno je napomenuti da ovakva rodovska veza ne postoji u sitemu tradicionalne slovenske mitologije jer, kao što znamo, Koledo u toj mitologiji igra ulogu duha Božića, a ne stvaraoca Univerzuma. Na realnom planu Zlata Maja pojavljuje se kao Maja Zlatogorka. Prema učenju Aleksandra Asova, Maja Zlatogorka je nekad zaista postojala i ona je, po njemu, bila vladarka legendarne Atlantide. Njenim roditeljima smatraju se Svetogor i Plenka a njenim mužem, bog sunca Dažbog. Maja Zlatogorka zamišljena je kao ratnička kraljica koja vlada Atlantidom pre njenog potonuća. Asov ovu boginju povezuje sa sazvežđem Device a eru u kome je postojala legendarna Atlantida naziva erom Device. Ta era trajala je, po Asovu, od trinaestog do jedanaestog veka pre nove ere, o čemu, naravno, nemamo nikakvih pisanih izvora niti bilo kakvih materijalnih dokaza.
Dok je, na nebeskom planu, muž Zlata Maje Višnji (Svevišnji) na zemaljskom planu njen je partner Dažbog. Odnos Maje Zlatogorke tj. Zlate Maje i Dažboga zapravo je odnos Zemlje i Sunca koji je oličen u prirodnim ciklusima plodnosti. Zlata Maja, tako, kao supruga Dažboga, na realnom planu prolazi kroz razne faze ciklusa plodnosti a ove faze su povezane sa dvema slovenskim boginjama- Moranom i Živom. Aleksandar Asov smatra da su Morana i Živa samo različiti oblici Zlate Maje, odnosno, njene božanske manifestacije. Morana, boginja smrti, zimski je oblik Zlate Maje a ona u ovom obliku označava prirodu u svojoj najneplodnijoj fazi. Prema mitu koj spominje Asov, a koji je nama nedostupan, Zlata Maja umire i biva sahranjena u kamenom kovčegu što zapravo simbolizuje polaganje semena biljke u zemlju. Morana tada vlada umesto Maje sve dok, u proleće, boginju zime ne zamnejuje Živa, boginja života i uskrsnuće Zlate Maje. Kao što vidimo, slovenski vedizam svodi sve boginje na jedno božanstvo, boginju majku, a isti slučaj stoji i sa slovenskim bogovima. Muška božanstva su po ovom učenju manifestacije Svevišnjeg koji se, po prvi put, ovaplotio kao Rod. O ovome, naravno, nema ni reči u tradicionalnim izvorima o slovenskoj mitologiji već se ovakvo učenje pojavljuje u svom začetku za vreme perioda dvoverja. Još jedan netradicionalni momenat pojavljuje se u filozofiji slovenskog vedizma- to je učenje o mučkim i ženskim formama božanstva koje je preuzeto iz vedskog religijskog suistema stare Indije. Indusi su, kao što znamo, verovali da svaki bog ima svoju ženksu formu, koja predstvalja ženski aspekt tog božanstva a ova forma naziva se šakti. Većina indijskih bogova ima svoju šakti tj. svoju žensku polovinu: Šivina šakti je Kali, Višnuova Lakšmi, Jamina Jama itd. Slovenska bognja majka- Zlata Maja u slovenskom vedizmu postala je tako ženski oblik Svevišnjeg, odnosno, njegova šakti. Na ovaj način, kroz učenje o Zlati Maji vidimo kako slovenski vedizam ima sve karakteristike monoteizma a ovaj monoteizma karakteriše i shvatanje o dva različita pola božanske energije- muškom i ženskom.
Zlata Maja se u hrišćanstvu identifijuje sa Bogorodicom koja je, kao bogomajka, i sama "šakti" hrišćanskog boga. Praznik Pobede Bogorodice Marija slavi se u Rusiji za vreme jesenja ravnodnevnice a ovaj praznik Aleksandar Asov smatra zapravo hrišćanskom verzijom praznika u čast Zlate Maje.


Voden


Slovenski bog reka, jezera i mora, ukratko – božanstvo voda. Vodenu, odnosno, Vodenom

molili su se ribolovci i mornari, prvi zbog dobrog ulova, a drugi radi lične bezbednosti. Vodeni je isto tako mogao da utopi ljude kao što je mogao i da ih čuva od davljenja ili brodoloma, a sve je zavisilo od toga da li će biti umilostivljen. Reklo bi se, štaviše, da će on pre uradiiti ono prvo, budući da je njegova žena niko drugi do Morana - slovenska boginja smrti. Osim toga, Vodenova funkcija je i htonična - on vodi duše u podzemni svet, odnosno Nav, do koga se stiže upravo preko vode. Ova fukcija Vodena kao slovenskog Harona uticala je da on kasnije, dolaskom hrišćanstva, bude zamenjen svetim Nikolom. Kao što znamo, i sveti Nikola je entitet kome se mole mornari, zbog čega Momir Janković Nikoljdan smatra praznikom izvorno posvećenim Vodenu. Kako su stari Sloveni prinosili žrtvi Vodenu pokušavajući da ga odobrovolje? Slovenske žene bi zagazile u vodu i niz nju puštale razne žrtvene ponude: kolače, posude sa tamjanom i vence. Pretpostavlja se da su venci bili pleteni od vrbovog pruća, budući da je vrba kao drvo koje raste pored vode bilo posvećena Vodenu. Pored toga, postojao je i običaj da se mlade devojke bacaju u vodu što je verovatno simbolizovalo ranije prinošenje ljudske žrtve.
Voden tj. Vodeni povezan je sa vlaškim božanstvom Tartorom. Ovo tipično htonično božanstvo živelo je u dubinama voda pomažući vlaškim ženama da ostvare svoje magijske ciljeve. Prema vlaškom verovanju, tekuće vode povezuju naš svet sa onim podzemnim, zbog čega vlaške žene koriste pomoć htoničnih sila koje svoje prebivalište imaju u vodi. Bog Voden takođe je sličan ruskom Kupalu, božanstvu koje je bilo vezano za ritualno kupanje, vode, ali i bavljenje magijom. Postavlja se pitanje da li je Vodeni božanstvo ili zapravo vodeni demon koji se kao takav pojavljuje u jezerima i rekama, a vreba i iza vodenica, mesta koja su za Slovene uvek bila sablasna. Ovaj demon, Vodeni, ima svoju paralelu u ruskom Vodenoju, kao i Vodniku, biću iz folklora koje predstavlja duh nekrštenog deteta koje se udavilo. Šta god da je u pitanju, Voden predstavlja jednu moćnu silu čijih se usluga nije trebalo lišavati i koje se svakako moralo umilostiviti.
Sličnost između imena vodenog slovenskog božanstva i imena vrhovnog Boga Nordijaca Wodena navela je neke istraživače na zaključak da se ovde radi o istom božanstvu. Međutim, germanski Woden zaista nema nikakve veze sa elementom Vode, već pre sa elementom Vazduha (ako se uzme u obzir njegova povezanost sa planetom Merkur). Uz to, ova dva imena imaju potpuno drugačiji koren, a sa tim i potpuno drugačije značenje. Voden je svakako proizišao iz reči voda, no Wodan je izveden iz reči Wodanaz što znači bes, jarost. Tako ime Wodan opisuje gremanskog boga Odina kao boga rata, dok Voden opisuje slovensko božanstvo kao božanstvo voda. Iako postoje određene sličnosti između ova dva božanstva, pre svega njihov htonični aspekt i vezanost za magiju, ne postoje nikakvi razlozi koji bi nas naveli da između ova dva božanstva postavimo znak jednakosti.
Mater Sva
"Ptica od Sunca nastala" jedno je od najneobičnijih bića koja se pojavljuju u Velesovoj knjizi. Ovaj božanski entitet opisuje se kao solarna ratnička boginja koja se slovenskim ratnicima prikazuje u obliku ptice čije se perje presijava u hiljadu boja. Mater Sva je, po predanju, naše pretke pozivala u boj, sokolila ih i pevala o njihovoj ratničkoj slavi. Ona je takođe imala i proročke moći pa je stare Slovene upozoravala na dolazak neprijatelja, dajući im istovremeno razne strateške savete. Poštujući savete Mater Sva, Sloveni su odnosili mnoge pobede a kada bi gubili, Mater Sva je jačala njihov duh i obnavljala u njima ratničku strast. Kao kakva slovenska Valkira, Mater Sva je odvodila pale u ratnički raj- Perunovu zvezdu, koja je zapravo ništa drugo do planeta Mars. Njen muž je Perun, koji je po Aleksandru Asovu i Juriju Miroljubovu takođe ratničko božanstvo, a zbog svoje veze sa Perunom ova boginja se u Velesovoj knjizi naziva i Perunicom. Međutim, Mater Sva ili Mater Slava, kako je njeno drugo ime, nije smo ratnička boginja. Ona je i majka svojih Slovena, naša praroditeljka. Majčinski aspekt ove boginje biće podrobnije analiziran budući da se većina autora čija dela imaju za temu slovenski paganizam zadržala upravo na ovom aspektu Mater Sva.

Autori kao što su Aleksandra Bajić i Ljubivoje Jovanović smatraju da rodonačalnik Slovena nije biće muškog pola već ženska boginja-Roda. Za razliku od Roda, koji je po ovim autorima postao praroditelj Slovena tek u patrijahatu, Roda je vezana za matrijahat kao prvobitno društveno uređenje u kome su živeli naši preci. Dolaskom patrijahata, slovenska pramajka - Roda bila je zamenjena svojim muškim korelatom - Rodom a ovaj bog je kasnije, za vreme perioda takozvanog dvoverja bio proglašen i samim stvoriteljem Univerzuma. Pomenuti autori smatraju da je pramajka Slovena imala ptičji oblik, naime, oblik rode i da je legendarna Mater Sva koju spominje Velesova knjiga niko drugi do roda – praroditeljka. Za ovu teoriju postoje i materijalni dokazi. Naime, Dunavska stela, spomenik koji potiče iz prvog milenijuma nove ere prikazuje upravo rodu kao božansku pticu koja stoji između Svaroga i Peruna. Iako Aleksandra Bajić i Ljubivoje Jovanović nisu pronašli odgovarajući slovenski mit koji govori o stvaranju sveta od strane Rode, nešto slično tome pronašli su u pelaškom mitu o stvaranju sveta. Kao što znamo, Pelazgi, pleme koje mnogi smatraju proto-Slovenima nastajanje svemira opisuju kroz mit o boginji Eurinomi. Ova bogija je u liku golubice izronila iz svetskog Okeana i uz pomoć severnog vetra Boreja stvorila kosmičko jaje iz koga je nastao Univerzum.

Bez obzira na činjenicu da ne postoji sačuvan mit o stvaranju sveta od strane boginje u liku ptice, informacije koje nam pruža Velesova knjiga dosta nam govore o Mater Sva kao o davateljici života. Naime, Mater Sva tokom borbe poji ratnike "živom vodom", odnosno - suricom, neobičnim pićem koje su Sloveni spravljali od fermentisanog mleka i raznoraznih biljaka. Profesor Radivoje Pešić, koji je pripremio Velesovu kjigu za naše tržište identifikuje Mater Sva sa Boginjom zemljom koja u borbi daje snagu svojim sinovima, slovenskim ratnicima. Kako god shvatili ovu boginju, ne možemo negirati činjenicu da ona zauzima važno mesto u sistemu slovenske duhovnosti. Ona predstavlja onu kariku koja nedostaje u ovom sistemu, kariku koju možemo naći samo u Velesovoj knjizi, bila ona autentična ili ne. Jer Svarog je kao vrhovno božanstvo morao imati svog ženskog parnjaka, budući da onaj koji sve-rađa (Sva-rog) morao svoj božanski presto deliti sa onom koja sve-rađa (Mater Sva, odnosno Roda- roditeljka). Da je ovakvo božanstvo zaista moralo postojati u mitologiji starih Slovena govori i činjenica da mnoge slovenske bajke spominju neobičnu pticu čije se perje preliva u svim mogućim bojama. Tako imamo rusku bajku o Ivanu careviću i žar ptici koja krade jabuke njegovog oca kao i srpsku bajku sličnog zapleta "Zlatna jabuka i devet paunica". Tu je i ptica Gamajun koju takođe spominju ruske bajke. Momir Janković štaviše smatra da je srpski mit o Kosovki devojci zapravo jedna varijanta legende o Mater Sva koja umorne i ranjene ratnike na bojnom polju poji "vodom živom". Tu je i indijska Materisvan, boginja Vedejaca čijom naslednicom možemo smatrati slovensku Mater Sva.

Krišnji
Bog Krišnji je još jedno božanstvo preuzeto iz vedskog religijskog sistema koje je svoje mesto našlo u mitologiji slovenskog vedizma. Iako se ime ovog božanstva pojavljuje u ruskom jeziku ne postoje dokazi o tome da je Krišnji bio poštovan od strane paganskih Slovena. Zbog toga ćemo jedan deo analize funkcija ovog božanstva posvetiti razmatranju osobina indijskog boga Krišne čiji je korelat slovenski Krišnji.

Krišna je, po legendi nastao tako što je bog Višnu iščupao dve vlati iz svoje kose. Iz vlati crne boje nastao je Krišna (čije ima znači "tamni") a iz bele vlati njegov brat- Balarama. Dolazak Krišne iščekivao se i pre njegovog rođenja jer je staro proročanstvo najavljivalo dolazak heroja koji će spasti narod od tiranije zlog kralja Kamse. Još kao dečak, Krišna je pokazivao svoju božansku prirodu čupajući drveće iz korenja a jednom prilikom je čak podigao i svetu planinu Govardanu uvis! Mladi Krišna bio je i veliki zavodnik a njegova najveća ljubav bila je pastirica Rada. Preobučen u vozara bojnih kola Krišna je predao knjigu Bagavad Gitu junaku Arđuni, heroju koga spominje i Velesova knjiga. Hindusi, inače, Krišnu smatraju jednim od deset avatara Višnua, odnosno, jednom od deset zemaljskih manifestacija ovog boga. Po tom shvatanju, Krišna je zapravo identičan sa Višnuom, međutim, njegova pojava vezana je za određeno doba u kome se ovo božanstvo pojavljuje. Poslednjim avatarem Višnua smatra se Kalki avatar, entitet koji će, po proračanstvu, očistiti svet od svih zala.

Krišnji kao slovenska verzija Krišne igra sličnu ulogu u slovensko-vedskoj mitologiji. On je takođe avatar tj. manifestacija jednog jedinog boga- Svevišnjeg. Ovom prilikom treba spomenuti da slovenski vedizam ima neke karakteristike monoteizma po čemu se razlikuje od paganske religije starih Slovena. Bogovi slovenskog vedizma tako postaju samo manifestacije vrhovnog boga a ista stvar stoji i sa slovenskim boginjama. Primera radi navešćemo Koleda koji je takođe Svevišnji koji se pojavljuje u jednom od svojih oblika u određenom vremenskom periodu. On se manifestuje da bi ljudima preneo znanje u prirodi Univerzuma dajući ljudima "Zlatnu knjigu Koleda", knjigu u kojoj su sadržana sva astrološka znanja drevnih Arijevaca. I Zlata Maja ima svoju manifestaciju, odnosno, avatara, a to je Maja Zlatogorka. Rod je takođe avatar koji, kao jedna od manifestacija vrhovnog boga, ima funkciju praRODitelja.

Kako je Krišnji u slovenskom vedizmu opisan kao jedna varijanta Krišne mnoge osobine ovog vedskog božanstva preneta su na njegovog slovenskog parnjaka. Krišnji je takođe nosilac vedskog znanja pa i on, kao Krišna, prenosi ljudima mudrost bogova. Dok je Krišna ljudima preneo znanje u obliku svete knjiga Bagavad Gite Krišnji božansku mudrost prenosi ljudima u obliku svetog pića-surice. Surica nije shvaćena samo kao pojava u materijalnom svetu već se u slovenskom vedizmu smatra i nečim duhovnim. U njoj, je, naime , sadržana sama klica slovenske duhovnosti kao i određena vrsta duhovne energije koja Slovenima omogućava da izdrža sve nedaće koje ih čekaju na njihovom životnom putu. Kao što smo već spomenuli u tekstu o slovenskom vedizmu, surica je jedna vrsta solarne energije koja ima svoj materijalni, ali i duhovni aspekt. Što se tiče ličnosti koje se spominju u legendama o Krišni (Rada i Arđuna) one su svoje mesto našla i u sistemu slovenskog vedizma. Rada je postala slovenska Radunica a Arđuna Or ili Ariji-legendarni predak starih Arijevaca koga spominje Velesova knjiga.

Krišnji se u Velesovoj knjizi spominje jako retko, u svega par rečenica. On se smatra članom Malog Triglava- svetog slovenskog trojstva koga čine tri različita božanstva. Sva slovensko-vedska božanstva grupisana su, dakle, u Triglave, grupe koje čine bogovi i boginje a neke od Triglava su Svarog-Perun-Svetovid, Horz-Veles-Stribog, Višnji-Lela-Letenica itd. Krišnji je deo Triglava Radgost-Krišnji-Koledo a ovaj Triglav je vezan, između ostalog, za zimski period godine. Sam Krišnji je vladalac meseca januara i februara , odnno, onog perioda u godini koji je pod vladavinom sazvežđa Vodolije. Sada dolazimo do jednog interesantnog učenje- učenja o slovenkoj astrologiji koju je zasnovao Aleksandar Asov. Po ovom učenju svi slovenski bogovi vezani su za zodijačka sazvežđa a ova sazvažđa predstavljaju vladaoce kosmičkih epoha tj. zodijačkih era. Era Krišnjeg je era Vodolije koja će po Asovu nastupiti 2496-te godine.

Kupalo




Svako ko je je makar i površno čitao dela o slovenskoj mitologiji imao je prilike da u brojnim pojmovnicima i rečnicima naiđe na ime božanstva po imenu Kupalo. Šturo objašnjenje i kratki opis funkcija ovog božanstva navešće čitaoca na zaključak da se ovde prosto radi o božanstvu kupanja, čija je osnovna funkcija postala deo njegovog imena. Pitanje tradicionalnosti ovog božanstva i, uopšte, njegovog božanskog statusa retko je predmet ovakvih površnih ispitivanja, pa će čitalac ostati uskraćen za mnoštvo vrednih i korisnih informacija.
Pre nego što pređemo na ispitivanje Kupalove pojave u slovenskoj mitologiji, objasnićemo ukratko zašto smo ovo božanstvo stavili u grupu netradicionalnih slovenskih bogova. Kao prvo, nijedan tradicionalni izvor o slovenskoj mitologiji ne spominje ovo božanstvo, pa tako ni njegove hramove, statue i poštovaoce njegovog kulta. Iako ista stvar stoji sa mnogim slovenskim bogovima, a pre svega boginjama, autori kao što su Vasiljev, Srejović i Leže nijednom rečju ne spominju Kupala niti smatraju da je ovo božanstvo bilo poštovano od strane Slovena pre prihvatanja hrišćanstva. Ako se pak okrenemo hrišćanskim izvorima, odnosno autorima koji opisuju slovenske običaje i mitove poznog srednjeg veka, videćemo da je situacija sasvim drugačija. Period posle pokrštavanja Slovena izuzetno je značajan za ispitivanje slovenske mitologije budući da u to vreme mnogi novi mitovi nastaju dok neki stari mitovi bivaju izmeneni. Vreme takozvanog dvoverja karakterisalo je uzajamno prožimanje slovenske tradicionalne religije i nove, hrišćanske ideologije. U to vreme nastaju mitovi o Rodu i stvaranju sveta, pominju se i mnoge rodbinske veze među bogovima, o kojima nije bilo ni reči u mitovima koji su vezani za predhrišćanski period. Kakvi god običaji bili vezani za Kupala pre pokrštavanja Slovena, o njima se ne možemo informisati na osnovu tradicionalnih izvora o slovenskoj mitologiji. Jedino što nam je poznato je da su ovi običaji bili vezani za proslavu letnjeg solsticija (21. jun), te da je ovaj praznik posle pokrštavanja bio zamenjen praznikom svetog Jovana, odnosno ruskog Ivana Kupale. Zato ćemo našu analizu započeti upravo ovim hrišćanskim praznikom, da bi članak završili konačnim zaključkom o prirodi Kupala.
Jovan Krstitelj, odnosno Ivan Kupalo pojavio se, kako legenda kaže, na reci Volgi u petnaestom veku nove ere. Nakon toga, praznik posvećen ovom svecu počeo je da se slavi u Rusiji, a ovaj praznik pratio je običaj ritualnog kupanja. Sam hrišćanski svetac odvajkada se povezivao sa činom kupanja budući da je upravo sveti Jovan krstio Isusa Hrista u vodama reke Jordan. Ritualno kupanje je, dakle, u hrišćanstvu bilo vezano za duhovno i telesno pročišćenje kao i za neku vrstu inicijacije. Međutim, i pre nego što je sveti Jovan počeo da se slavi u Rusiji, tradicija ritualnog kupanja praktikovala se medju starim Slovenima. Štaviše, Aleksandar Asov smatra da je ustanovljenje praznika svetog Jovana bio samo podsticaj za obnovu slovenske tradicije koju on naziva kupalenjskom. Dakle, i pre usvajanja običaja vezanih za praznik takozvanog Ivana Kupale medju Slovenima je morao postojati neki sličan običaj. Izvori navode da su Sloveni proslavljali dan letnje ravnodnevnice, nazvan Kupalo, tokom kog se obavezno praktikovalo ritualno kupanje. Slobodno možemo zaključiti da je jedan hrišćanski praznik na ovaj način planski ustanovljen u srednjovekovnoj Rusiji ne bi li hrišćanstvo bilo bolje prihvaćeno od strane Slovena. Mala vremenska distanca izmedju paganskog i hrišćanskog praznika govori u prilog tome jer, kao što znamo, sveti Jovan slavi se 7. jula. Sada ipak možemo zaključiti nešto o prirodi boga Kupala – on je bio vezan za period proslave letnjeg solisticija i običaj ritualnog kupanja.
Šta još možemo saznati na osnovu izvora o slovenskim običajima? Tokom ovog praznika ritualno pročišćenje nije se vršilo samo kupanjem, već su se za tu svrhu koristile i svete vatre. Ove svete vatre su se najčešće preskakale, budući da su Sloveni verovali da se na taj način mogu osloboditi uticaja negativnih, odnosno demonskih sila. Stoka se takođe prevodila preko svetih vatri iz istog razloga, a pored toga postojao je i običaj traženja i spravljanja magijskog bilja. Takođe, postojao i još jedan interesantan običaj, kome ćemo posvetiti nešto više prostora budući da je za vezan mit u kome se pojavljuje Kupalo. Pomenuti mit vezan je za običaj bacanja venaca niz reku, a ova praksa imala je da omogući mladim slovenskim devojkama pomoć u pronalaženju budućeg supružnika. Nekada davno, kaže mit, živeli su brat i sestra blizanci – Kostroma i Kupalo. Razdvojeni na rođenju jedno od drugog, rasli su dok oboje nisu stasali za brak. Šetajući se jednog dana rekom, Kostromi je pao venac sa glave u vodu, a ovaj venac je igrom slučaja podigao njen davno igubljeni brat –Kupalo. Ne znajući da su u srodstvu, Kostroma i Kupalo su se venčali, budući da je običaj nalagao da onaj momak koji pokupi devojčin venac postane njen muž. Saznavši ipak da su u srodstvu, Kostroma i Kupalo su se udavili, a bogovi su ih , iz sažaljenja, pretvorili u cveće.
Da li iz svega ovoga možemo zaključiti da se medju Slovenima slavilo božanstvo muškog pola po imenu Kupalo? Naprotiv. Opis jednog kupalenjskog rituala, kako bi ga nazvao Asov, govori u prilog teoriji da se za praznik Kupala slavilo zapravo žensko božanstvo. Naime, na dan letnjeg solsticija stari Sloveni pravili bi lutku od slame sa svim polnim karakteristikama žena, a ova lutka bila bi potom ritualno uništavana. Najčašće bi lutku Kupale „davili“ u vodi ili bi je ritualno spaljivali, a sličan običaj praktikovali su i nekadašnji susedi Slovena – Kelti. Dakle, Kupalo bi mogao biti i ženskog pola, odnosno, ovo božanstvo moglo bi nositi i ime Kupala. Da li je u pitanju zaista bilo božnstvo ili pak duh solsticija pitanje je na koje još uvek nemamo odgovor. O slovenskom običaju ritualnog kupanja govori i knjiga o čijoj se autentičnosti i dan-danas vode rasprave – Velesova knjiga. Na daščici broj 14 Velesove knjige jedan od njenih autora kaže: „Peremo svoja tela i umivamo svoj duh u čistoj vodi živoj“. Tekst na daščici broj 25 govori nešto slično: "
„I Kupalo nam poručuje da moramo biti vojska čistih tela i duša. I tako polazimo stopama njegovim koji je zaštitinik naš u pravednoj borbi“. Iz svega ovoga vidimo koliko su Sloveni pažnje posvećivali duhovnoj i telesnoj čitoći, dok su svoje ponašenje upravljali u skladu sa jednim strogim moralnim kodom. Ovakav stav usko je vezan za arijevsko poreklo Slovenа, budući da su stari Vedejci na sličan način gledali na svet i praktikovali slične običaje pročišćenja.
Nadamo se da je uloga Kupala u slovenskoj duhovnosti sada malo bolje objašnjena. Slovenski sistem duhovnih vrednosti ne može biti u potpunosti shvaćen ako se u obzir ne uzme značaj koji su Sloveni pripisivali duhovnom i telesnom pročišćenju. Zato Kupala možemo, pre svega, smatrati simbolom slovenske težnje ka duhovnoj i moralnoj čistoti, pa njegov božanski status, polnost ili tradicionalno poreklo i nemaju toliki značaj za istraživanje i analiziranje slovenske religioznosti.

Rod
Kao i svi narodi i sve religije i staroslovenska religija ima pricu o postanju. Postanje je jedno od prvih pitanja svesnog bića. Odkud se ono ovde stvorilo? Odkud čovekova okolina i kako je nastala? Koji je cilj čoveka na zemlji? Kako se ponašati i ophoditi? Religije na dosta tih pitanja odgovor daju upravo mitom o postanju. Nastanak daje uvek i povod, a povod cilj postojanja.
Rod je bio stvoritelj. On zapravo jeste sve što postoji. Rođen je sam od sebe. U početku postojala je samo tama, i Rod je bio, poput pupoljka, zarobljen u jajetu. Kada je podatio život boginji ljubavi, Ladi, ljuska je pukla i kroz otvore je izašla ljubav (Ovakav način stvaranja Univerzuma jako podseća na Veliki Prasak). Presekavsi sebi pupčanu vrpscu Rod je

razdvojio je nebeske vode od vode okeana, među njih stavljajući zemlju. Kada se oslobodio iz jajeta nastavio je sa stvaranjem. Razdovojio je istinu od laži, svetlo od tame, Nav od Jav-a, dobro od zla. Nakon toga stvorio je Majku Zemlju koja je ušla u okean. Rod je stvoritelj svih bogova. Na kraju stvaranja Rod je od sebe stvorio nebeska tela, prirodu i prirodne fenomene. Sunce je stvorio od svog lica, Mesec od svojih grudi, zvezde od svojih očiju , izlazak i zalazak sunca od svog čela , mračne noći od svojih misli, vetrove od svog daha, kišu ,sneg i grad od svojih suza i munje i gromove od svog glasa. Rod je time postao princip univerzuma. Stvorio je kravu Zemun i kozu Sedunju. Njihovo mleko se rasulo i stvorilo je Mlečni put. Stvaranje sveta je završio Svarog, postavljajući 12 stubova na koji podupiru nebeski svod. Pojedini izvori navode da je Rod stvorio kamen Alatir kojim je promešao mleko života i iz mleka se stvorila Majka Sirova Zemlja(Majka Zemlja, ranije pomenuta) i mlečni okean. Alatir je po istim izvorima ostao na dnu mlečnog okeana i iz morske pene se stvorila patka Sveta, koja je kasnije izlegla mnoge bogove.
Rod zapravo predstavlja monoteističku stranu staroslovenske religije. Iako postoji mnogo bogova u kod Slovena, Rod zapravo predstavlja Boga kakvog ga znaju današnje monoteističke religije. Takođe Rod se uklapa u šemu Niche-ovog Boga, koji je postojao da bi stvorio svet i napravio principe univerzuma. Kad je završio svoj cilj, on je mogao da nestane, da umre. Rod postaje princip i prestaje da se pojavljuje kao Bog, prestaje da se meša u živote smrtnika i bogova direktno, ali on je uvek tu prisutan i principi koje on predstavlja utiču na sve. On je u svemu, zapravo, on je osnova svega. Sve vidljivo i nevidljivo predstavlja Roda.
Rod je obožavan i na drugi način, međutim i taj način ima veze sa postojanjem. Rod je zaštitnik uroda, rodjenja, porodice. Sve ove imenice u svim slovenskim jezicima imaju u korenu reč ROD. Rođak, rodbina, porod, priroda, narod, sve su to reči koje u svom korenu sadrže ROD. To pokazuje koliko je Rod bio poštovan kod Slovena i koliko su u njemu videli osnovu svega. Priroda je pri Rodu. Narod je na Rodu, i Rod je u principu i zaštitinik naroda. Rod je zaštitnik krvnih veza i odnosa između klanova. Rod se prožima kroz sve kao osnova, ili neka vrsta temelja. Rod je svuda oko nas, kao što je to kasnije predstavljano u hrišćanstvu (s tim što je Rodu oduzeto ime, jer je hrišćanski Bog bezimen).
Moguće je da su mnogi bogovi kod Slovena samo epiteti ili inkarnacije Roda. Sličan slučaj je sa hinduizmom gde Krišna ima mnogo inkarnacija. Tako da se uspostavlja veza između Slovena u Evropi i perioda pre dolaska u Evropu, dok su, kao i svi Indo-Evropski narodi živeli na području današnje Indije. Paralela koje dovode do ove teorije ima više, počev od toga da neke Slovenske reči vode poreklo iz Sanskrita (npr Swarga, na sanskritu znači nebo).
Međutim u istorijskim izvorima je Rod poznat samo kao mitloško biće zajedno sa Rožanicama. Po istim tim izvorima ova mitološka bića utiču na sudbinu čoveka. Po Ljubinku Radenkoviću težnja mnogih mitologa da svrstaju Roda među bogove nije tačna, već Rod predstavlja jedinstvo svih predaka. Zapravo on bi bio princip ili entitet koji bi sjedinjavao sve predhodne generacije jedne porodice. U tom smislu bi se moglo stići do prvog čoveka, koji se pojavio na ovom svetu, i sami tim bi se Rod mogao povezati sa postanjem. Takođe reči kao što su narod, porod i slične, o kojima je ranije bilo reči, to su reči čiji smisao daju predci. Narod ne može nastati bez predhodnog postojanja predaka. Dok je porod dar od predaka. Kako je kult predaka kod Slovena bio jako izražen i centralan, samim tim što su se gotovo sve aktivnosti i sile iz „onostranog“ sveta vezivale za duše, tako je i sudbina jedna od stvari koje određuju preci. Kod Rusa postoji običaj da se nakon rođenja deteta sprema gozba Rodu i Rožanicama, kako bi se umilostivili i odredili detetu dobru sudbinu i čuvali ga od zla. Ova gozba predstavlja zahvalnost i žrtvu precima za dar u vidu deteta. Kao objašnjenje da neke porodice imaju decu, dok druge iako se drže moralnih principa isto kao i one porodice koje imaju decu, ne mogu da imaju porod, je poslužilo to da je dete dar od predaka, odnosno dar sa onostranog sveta. Ova gozba bi trebala da umilostivi predke, te bi oni pratili krz život novorođenog pojedinca i ne bi dozvolili da mu se dogodi nešto loše.
Kod Rožanica se može povući identitet sa Rodom, s tom razlikom da Rožanice predstavljaju neku vrstu pramajki, odnosno entitet svih predaka ženskog pola, koje takođe brinu o svojim potomcima.
Слика
Крашњи Арханђел
 
Поруке: 33
Придружен: Пет Јул 09, 2010 2:54 am

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Сре Јан 16, 2013 8:22 pm

OD PERUNA I SVAROGA DO VIDA I RADGOSTA

Dunja Girić
Knez Vladimir 980. godine obeležio je početak svoje vladavine u Kijevu na taj način što je postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom na jednom bregu, a uz njega i idole – Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokoš, da bi ispred njih prinosio žrtve



Religija Slovena pre njihovog razdvajanja na Istočne, Zapadne i Južne malo je poznata, te se o njoj ne može ništa određeno reći. Štaviše, postavlja se pitanje da li je ikada i postojala religija zajednička svim Slovenima.

Slovenska religija podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg ogranka indoevropske populacije. Ta populacija je u prvoj polovini I milenijuma p.n.e. naseljavala teritoriju između Dona i Karpata, da bi se u poslednjim vekovima pre nove ere uključila u migracije i veoma brzo naselila tadašnje teritorije istočne, srednje i jugoistočne Evrope. Između VI i X veka razdvaja se u tri velike grupe plemena iz kojih nastaju današnji Istočni Sloveni (Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadni Sloveni (Poljaci, Česi, Slovaci, Lužički Srbi, Baltički Sloveni) i Južni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bugari).

Izvori za slovensku religiju veoma su oskudni i fragmentirani.

Prvo pominjanje Slovena potiče od Plinija Starijeg i Tacita, koji su Slovene nazivali Venedima (susedi Germana). Međutim, o njihovoj religiji, verovanjima i običajima ništa nisu govorili. Podatke o religiji Slovena najpre daje Prokopije, koji objašnjava da „slovenska plemena Anta i Sklavena veruju da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, kome žrtvuju životinje, obožavaju i reke i druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po njima vračaju“. Kasniji pisani izvori odnose se uglavnom na verovanja Baltičkih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih Slovena, Čeha, Poljaka i Južnih Slovena, može suditi jedino na osnovu lingvističkih ostataka i folklorne građe.

Kako još nije pouzdano utvrđeno poreklo Slovena, odnosno vreme njihovog formiranja, arheološka građa ne može se smatrati pouzdanim dokumentom sve do VI veka. Najdragoceniji su podaci do kojih se došlo arheološkim istraživanjima svetilišta Baltičkih Slovena. Na sreću u svim oblastima naseljenim Slovenima folklorna građa izuzetno je bogata i sačuvana.

Iako je hristijanizacija Slovena obavljena između IX i kraja X veka, pitanje je da li su njome bili zahvaćeni svi društveni slojevi, pošto postoje podaci iz kasnijeg vremena koji pokazuju da je sveštenstvo moralo da uloži mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja. Ona su se duže održala u istočnim nego u zapadnim slovenskim oblastima. Zbog toga su u folklornoj građi Južnih i Istočnih Slovena sadržani mnogi elementi stare slovenske religije, kao i u srpskim narodnim pesmama i usmenim narodnim umotvorinama. Sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje. Elementi stare religije održali su se i u likovima i kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca – Svetog Đorđa, Svetog Nikole, Svetog Ilije, a kod Srba i Svetog Save.




Slovensko trojstvo


Panteon Istočnih Slovena može se rekonstruisati na osnovu podataka koji su sadržani u ugovorima između Vizantije i Rusije iz 945. i 971. godine, odnosno u „Prvobitnoj hronici“, kompiliranoj oko 1111. godine. U panteonu Istočnih Slovena najpre se pominju bogovi Perun i Veles. Knez Vladimir 980. godine obeležio je početak svoje vladavine u Kijevu tako što je postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom na jednom bregu, a uz njega i idole – Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokoš, da bi ispred njih prinosio žrtve. Istovremeno je i Vladimirov ujak u Novgorodu postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka izvesno je da je vrhovni bog ruskog panteona bio Perun. Ostala božanstva, posebno Hors i Simargl, verovatno ne pripadaju slovenskom panteonu. Jedino je autentična boginja Mokoš, jer se pominje i kasnije.

Perun je poštovan ne samo kao bog gromovnik već i kao veliki zaštitnik tadašnjih ruskih vladara. Ruski kneževi poistovećivali su ga sa Torom, a posle prihvatanja hrišćanstva njegove osobine prešle su na Svetog Iliju. Zamišljen je kao zreo čovek duge brade sa ognjenim kamenom i strelama u ruci. Perun je jedan od najmoćnijih bogova. Predstavlja rušitelja i član je slovenskog trojstva zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Na nekim mestima spominje se kao Svarogov i Velesov brat.




Stvaranje sveta

Dok je Perun bio jedan od najmoćnijih, Svarog je bio vrhovni, bestelesni bog, prastvoritelj neba pod čijim se svodom sve rađa, praotac zemlje. On je posle Roda nastavio stvaranje sveta. Postavio je 12 stubova na koje je posle naslonio nebeski svod. Iskovao je zvezde, a zvezdano nebo zapravo je točak koji obrće Svarogov brat Perun i sadrži 12 zodijaka, koji simbolizuju 12 glavnih božanstava. Iskovao je Sunce i postavio ga je na nebo.

Prema legendi, kada je Svarog završio sa stvaranjem sveta odveo je svoju ženu Boženu Vidu (prema nekim legendama njegova žena je bila Lada) na zemlju da joj pokaže svoje delo. Dok se Svarog divio svom delu, Vida je zaspala. Sanjala je kako svetom hode stvorenja slična Svarogu i njoj. Kada se probudila rekla je Svarogu šta je sanjala. Svarog joj je odgovorio da je i on mislio da upravljanje svetom prepusti zemaljskim bićima nalik na njih. Otišao je do dva stabla i načinio od njih ljude. Ti ljudi bili su nemi i bez života. Jednom je Svarog udahnuo život, drugom Vida. Od hrasta kome je Svarog udahnuo život nastade muškarac, kome dadoše ime Dobravko, a od lipe kojoj je Vida udahnula život nastade mlada žena kojoj dadoše ime Ljubljanka. Svarog im je namenio dužnost da načine potomstvo koje će živeti na zemlji. Tako je Svarog završio stvaranje sveta.

Legenda kaže da je on iskovao i prvu burmu za bračni par i samim tim postao zaštitnik braka. Zvali su ga još i Višnji ili Svevišnji.

U slovenskoj mitologiji Svarogov sin Dažbog jeste bog koji daruje blagostanje i sreću. Drevni idol tog božanstva stajao je na brdu u Kijevu zajedno sa idolima Peruna, Horsa, Striboga, Simargla i Mokoši. Verovalo se da je Dažbog rodonačelnik ruskog naroda. U srpskom predanju pominje se pod imenom Dabog ili Dajbog, kao gospodar zemlje. Pod uticajem hrišćanstva Dažbog je poistovećen sa satanom, odnosno postaje đavo i naziva se Daba ili Hromi Daba.




Svetovid je bio vrhovno božanstvo Baltičkih Slovena. To božanstvo bilo je, pre svega, vezano za ostrvo Rujan. Na tom mestu Svetovidu je bio podignut hram, po slovenskom običaju napravljen od drveta i oslikan scenama iz mnogih bitaka. U hramu se nalazila Svetovidova statua napravljena od više drvenih delova, koji su bili tako sastavljeni da je izgledalo kao da je kip bio napravljen od jednog jedinog komada drveta. Hroničari opisuju Svetovidov kip kao zastrašujuću, osam metara visoku predstavu božanstva koje je imalo četiri glave. Dve Svetovidove glave bile su spreda, a dve straga, pri čemu je svaka glava gledala u svom pravcu. Bog je u ruci držao luk, dok je pored njega bila tipična ratnička oprema: uzde, sedlo i mač. Svetovidu je takođe pripadao i beli konj koji je bio u vlasništvu hrama, a o tom konju brinuo se isključivo sveštenik. Rujani su verovali da on noću jaše svog konja budući da su ujutru zaticali konja dobrano oznojenog i blatnjavog. Taj beli konj služio je sveštenicima za gatanje. Svetovidov praznik slavljen je u doba skupljanja letine, i tada su bile žrtvovane i životinjske glave. Postoji beleška koja kaže da je Svetovid „primao“ ljudske žrtve, koje su najčešće činili hrišćani, odnosno hrišćanski monasi. Dolaskom hrišćanstva Svetovida je zamenio Sveti Vid, čiji se praznik slavi 28. juna.

Volos ili Veles verovatno je božanstvo izobilja, koji je posle prihvatanja hrišćanstva preobražen u đavola. S druge strane, neke njegove odlike prenesene su na Svetog Vlaha i Svetog Nikolu. U Novgorodu Hram Svetog Vlasija podignut je na mestu na kome se ranije nalazio Volosov idol. Običaj kod Istočnih Slovena da pregršt nepožnjevenog klasja koje se ostavlja kao dar božanstvu nazivaju Volosovom bradom pokazuje da je Volos poštovan u svojstvu boga vegetacije. U poznim tekstovima označen je kao zli duh i demon, povezivan je sa Podzemljem.

Stribor je bog rečnih tokova i potok, bog vodenih i vazdušnih strujanja, donosi hladne vetrove, bure i nevreme.

Mokoša slovi kao zaštitnica žena i ženskih poslova, posebno predenja, i boginja je plodnosti. Zamišljali su je kao ženu velike glave i dugih ruku koja obilazi kuće i nadgleda prelje, nagrađujući one koje su vredne i kažnjavajući one koje nisu. S druge strane, rasprostranjeno je i verovanje da je posredi zlo božanstvo i da njen kip izgleda kao strašna nakaza sastavljena od različitih životinja.


Prinošenje žrtve


Radgost je bog gostoprimstva, a Crnobog bog zla. Sloveni su imali običaj da se na gozbama obređuju jednim peharom u ime bogova dobra i zla. Smatrali su da sve dobro dolazi od dobrog boga, a sve loše od zlog. Crnobog je jedini koji stoji nasuprot drugim moćnim bogovima koji su skloni ljudima, dok je Vesna boginja koja predstavlja dolazak vedrog godišnjeg doba, proleća, a svojom lepotom označava svetlost i jasnoću.

Velikom seobom Starih Slovena, i njihovim doseljavanjem na naše prostore, donesena je jedna posebna kultura i religija. Vremenom se ona stapala sa starosedelačkim narodima, a nakon primanja hrišćanstva stara vera sve više tonula je u zaborav. Veliki deo slovenske mitologije zauvek je zaboravljen.

Vera Starih Slovena i njen kult proizašli su iz prirode, što znači da su kao i većina paganskih naroda obožavali Sunce, Mesec, zvezde... Zna se da su često prinosili žrtve svojim božanstvima.

Hroničar Prokop Cezarec o tome kaže: „Ne znaju za sudbinu i ne dopuštaju da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kada im usled bolesti ili rata pripreti opasnost od smrti, oni se zavetuju ako se spasu da će odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu oni to doista i čine, i veruju da su tom ponudom bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva i za vreme žrtvovanja oni gataju.

Mit o vilama
U južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića koja su bila naklonjena ljudima zvale su se Vile. Zamišljane su kao lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko od ljudi. Mogu se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jašu na konju ili jelenu, odlaze u lov, a još češće igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake. Vile teško praštaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuju one koji ih povrede. Potčinjavaju se samo onima kojima pođe za rukom da im otmu odeću, a ako im neko oduzme krila preobražavaju se u obične žene.
http://www.akter.co.rs/weekly/35-drutvo ... gosta.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Фундаменталиста » Сре Јан 23, 2013 11:22 pm

Људи схватите да су то само лажни богови!
Корисников грб
Фундаменталиста
 
Поруке: 1612
Придружен: Сре Јул 25, 2012 4:11 pm
Место: Градац Моравски

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Пон Јан 28, 2013 5:08 pm

Момир Јанковић, сликар и писац словенских тема

КОМПИЛАЦИЈОМ ДО СЛОВЕНСКОГ „ПАНТЕНЕОНА"




Непобитно је да се напуштање родног огњишта дешава због неподношљивог зла које се надвило над народ. У „велику сеобу" Словени су кренули са оформљеном религијом; а то значи да су имали своје богове, у функционалном смислу речи, култна места где су им се обраћали и приносили жртве, професионално свештенство - жреце, кодификоване обредне радње -ритуале... На основу изнетих чињеница можемо закључити да се аутентичност вере оваквог садржаја не ствара „преко ноћи", јер је самобитна, исконска и самоникла. За њено обликовање потребни су векови и миленијуми. Том чињеницом је побијена фарса да се о Словенима може историјски говорити тек од „Велике сеобе", њих преко Срба треба тражити у античком свету. И на крају, Германи су по своје богове ишли на исток. То они веле. Ако је тако, онда су их могли преузети само од Словена. Зна се ко је коме био учитељ.

Имајући у виду да је појам Словен млађи од имена Србин, поставља се питање од када можемо отпочети са третманом духовности овог етноса. Пре 15.000 година у прећини Ласко (Француска) урезани су ликови човека и коња. У алтемирској шпиљи осликан је бизон (Шпанија). У оба случаја, сматра се да су аутори ових дела стари Французи и Шпанци. Зашто то не би могло да се односи и на Прасрбе. Значи светилишта Винче и Лепенског вира треба везати за Србе Подунавце који ове верске садржаје уважавају у време каменог доба око 35.000 год. п.н.е. Човеколика божанства се јављају 10.000 година касније, када долази до изражаја приношење жртава (рибе. јелени и пси), лаљење ватре и огњишта испод кога су сахрањене мошти предака, посебно лобање. Лепенски Вир је настао пре Сумера. Кипови Лепенског Вира су мушки, а Винче женски.
Посматрано са верске тачке гледишта постоји духовни континуитет митолошких бића од Винче и Лепенског Вира до 11. века, којим је оптимално завршен процес покрштавања Словена. Од 22 божанства обухваћених овим радом, десетак припада старијој генерацији која су у вези са духовношћу Прасрба. Млађе њихове наследнике, уносе Словени у време својег превођења у хришћанство.

Да бисмо реконструисали пантеон Словена, обзиром на стање архетипа, морамо пабирчити на широком географском и временском простору. На том путу неопходно је открити оно што је преобликовано, присвојено, отуђено, заборављено, прикривено... Користити аутентични пребогати и бесконачни словенски фолклор, нарације и народна предања пренешена од уста до уста, алегоријске филозофске мисли, епску поезију, гусларство... Неопходно је исправити неке историјске чињенице које су намерно у Библији преиначили Јевреји. То се такође односи на Грке, Латине, Келте, Германе... На пример, легенда од Мојсију преузета из приче о цару Саргану владаоцу моћне Акадске државе коју је 2350 г.п.н.е. освојио Месопотамију. Ово време се поклапа са првим походом Аријеваца који су кренули са Балкана. У време риђокосог Рамзеса II и његовог наследника Мернептаха (13. в.п.н.е) долази до друге инвазије и најезде Индоевропљана са Балкана. Тада је дошло до комбинованог копнено - морских дејстава; обалом Средоземног мора и поморским десантом, преко Кипра, тада снажне трговачке силе и народа префињене минојске културе, коју су касније Грци својим доласком на Балкан присвојили. На египатском двору се тада говорило етрурски, што значи, рашански.

Трећи поход којим је освојен тада познати свет такође креће са Балкана. Сада већ имамо историјски потврђену личност Александра Великог, сина краља Филипа III. И њега својатају Грци. На сву срећу њих демантује Демостен. У говору против Филипа III званом ''Филипике'' велики говорник вели ...". Он не само што није био Грк него није Грцима нити никакав род, већ варварин из краја који није лепо ни споменути, македонска ништарија из Македоније у којој није могао да се купи ни добар роб.''

Олакшавајућу околност у трагању за словенским боговима је чињеница да су у свести обичних људи остала у сећању имена божанства и њихове основне фуникције. На основу религијског континуитета политеизам – монотеизам, могуће је обогатити садржину словенских митолошких бића. Доста података о њима оставили су каталочки мисионари, који су обављали насилно покрштавање полабско - балтичких Словена и о томе обавештавали папу. Код православаца је то изведено у нешто блажој форми. Из публикације Српске православне цркве сазнајемо:
„Једна од главних одлика српског православља, за коју не зна хришћански свет јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство.''
У вези са наведеним намеће се питање односа монотеизам - политеизам, јер се кроз изразе паган - поган, ружио словенски свет који је истрајавао на очувању старе вере. Такође је симптоматична могућност да се монотеизам у хришћанству третира у рафинираном облику. Ево шта пише у вези библијског бога, Постање - стих 2: „И рече Господ Бог: ето, човек поста као један од нас..." Значи, у стварању првог човека учествује више богова.
Ако упоредимо 22 божанства обухваћених овим радом, у квантитативном смислу речи, према 12 богова грчког пантеона, добијамо јасну слику о снази словенске духовности. Њима треба придодати читаву плејаду полубогова и натприродних бића које нећемо помињати, јер би за њихово само пуко набројање био потребан још један овакав рад.


Анимација митолошких бића
Да би оживели и унели душу у словенске богове неопходно је повратити сокове у суво стабло њиховог бића. Суштина оваквих стрмљења садржана је на релацији бог - стваралац (родоначелник) у односу према боговима (Сварожићима), његове деце, реализатора догађања сходно очекивању верника. Уврежено је схватање да се божански скуп налази у пантеону. Код Словена постоји неколико такозваних пантеона: кијевски од 6 божанстава, балтичкополабски, јастребачки, и сијасет мањих и већих. Ако овоме додамо поликефална божанства која садрже у једном обелиску неколико функционално различитих митолошких бића, онда добијамо пантеоне у малом. Религији Словена не одговара израз пантеон јер њихови богови столују - они су Столници. У врх божанске софре седи Перун, а у прочељу светачке Свети Илија. Појам столовање има своје оправдање у чињеници да су у углу храмова словенске велможе столовале при доношењу судбоносних одлука. По једној легенди Перун је бацао цвеће на судско веће и на тај начин их благосиљао да би истрајали у својој праведности.


СВАРОГ - у овом божанству спојени су Сурија (сунце) и Варуна (владар). Као вишњи Бог је у вези са индијским Вишну. Ведског Бога Крсну називају Сван - Свара. Родоначелник је богова Сварожића и људи; градитељ свега знаног и незнаног и онога што је било и што ће се десити. Пошто је сварожићима поделио задатке, пасивизирао се утонувши у еонски сан. Сместивши се у космичком јајету пробудиће се када око њега завлада хаос. Тада ће својим ручердама згртати и сабијати васионско ђубре претварајући га у нукс. Затим ће га лансирати и изазвати „велики прасак", који ће узроковати стварање нових садржаја космоса, земље, богова, људи и природе. Словени су Сварога идентификовали и са великом кружницом која затвара вековно и годишње време. Почетком године Сварог је младо сунце - божић. Тада крећу разнолике мушке поворке коледара. По другој легенди, Словени сматрају да њихове душе, као што квасац нараста тесто, јачају Сварогову снагу до мере која њему одговара. Број душа које претекну, претварају се у звезде. згушњавајући се у звездана јата. ''Велики прасак" догодио се пре 400.000 година.


ПЕРУН - познат је као Перкун, Пјорун, Парон, Прове... Парјануа је Индрино презиме. Творац је „живе ватре". У Аркони је представљен са пет лица од којих је једно било на грудима. Она означавају пет зимских месеци која започињу и завршавају се са грмљавином. Његове копије су Зевс, Јупитер, Тор и Свети Илија. Врховни је Бог Словена који влада доњим небом, земаљске тишине, а испод њега облацима, муњама и громовима. Акционо је божанство које непосредно утиче на људе и њихову околину. Својом појавом улива страхопоштовање, јер својом моћи дарује и кажњава. Словени сматрају да Перун кресањем кремен камена ствара сноп муњевитих стрелица. Перунов кип је имао златно лице и сребрну браду. У источној Србији је у успомени његова борба са Алом; „Ала сипа жер на Перуна". Иста реченица прочитана на етрурској (Рашинској) плочи. Алу убија због тога што је угризла Сунце, због чега је поцрвенело и прокрварило. Перунов дан (периндан) је четвртак. Његова биљка је перуника, богиша, а дрво храст. У његову част жетеоци плету „Божију браду" која их штити од сваког зла.
МАТЕРА - у логору на мамуте старом 25.000 година пронађен је кип Богиње. Чеси - Моравци су је назвали Венером Вјестоником и на тај начин се огрешили о њене творце који за римску Венус нису знали. Овај ретки кип набубрелих полних органа, дојки и бедара предодређених на рађање, обзиром на време стварања, означава владавину жена - матријархат.
Матер, Матр, Мутер, Мадер... код Индоевропљана блиски су облици имена ове Богородице. За Србе је она мати, мајка, мама или једноставно ма. Као Ма-Тера означава мајку земљу. У санскрту је позната као Матер која рађа Патере - очеве, син-синове, диктар-кћери. Нану Срби сматрају мајком хранитељком, земљом. У Подунављу су откривени кипови и камени облутци који асоцирају на трбух труднице. Матер је знала да оплоди и саму себе, у хришћанству је то безгрешно зачеће. Тада је Матер, као из вулкана рађајући, избацивала прве људе џинове. У оквиру обреда плодности приношене су јој жртве.


МОКОШ - међу млађим словенским божанствима заузима водеће место. Заштитница је брака, брачне слоге и кућних послова. Седећи у ентеријеру породичног дома, у десној руци држи прстен, а у левој преслицу. Једна је од божанстава кијевског пантеона. Сматрана је Богородицом јер са Сварогом ствара прве људе. Синоним је за матерницу и срећу. Кад вретено зазврчи преље говоре „Мокош преде". Кад овце изгубе руно, народ каже „Мокош је узела свој део овце". Запамћена је као жена велике главе и дугих руку. Приносећи јој жртве „Мокрице", жене су бацале у воду кудељу. Да би олакшале порођајне болове, призивале су је породиље. Њено име коришћено је у току магичних радњи и бајања. Називајући је „белом пчелом", верници су благосиљали своје ближње. Мокошине биљке су липа и кантарион - богородичина трава.


СВЕТОВИД - из хроника католичких мисионара сазнајемо да међу многобројним словенским боговима господари Свантевид, бог земље Рујана. То је онај бог чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Њихова тврдња није тачна јер спада у ред млађих божанстава и не покрива цео словенски простор. Као Вид, Сутвид, Браниша, Страхор... мудри је четвороглави бог рата који све види и лечи. Свети (свет) је плодоносни витез који својом појавом светли и ведри. Срби су га поштовали као сунчано божанство. Њега је ''покрио" свети Вид, а после Косовског боја (Видовдан) Свети Кнез Лазар. Београд је Видов град. Световидов рујански кип висок је 8 метара, а збрушки 2,7 метара. Четвороглави Вид представља скуп богова, јер свака глава представља по једног сварожића и припадају Небу. У средини кипа налазе се ликови мушкараца и жена који представљају земљу. Доњи део идола подупиру бића пакла. Вид јаше белог коња помоћу кога су жреци прорицали судбину. Три стотине Видових светих радника повратком из похода прилагали су у његовом храму део ратног плена.


ВЕЛЕС - у Русији Волос. Бог је сточарства и земљорадње. Спада у ред млађих божанстава и у функционалној је вези са сеоским људима. Сматран је великим оцем пастира, ратара, пчелара, грнчара, трговаца, богаташа и музичара. Доле испод кијевског пантеона кнез Владимир је испред свог дворца поставио величанствен Волосов кип. Пред њим и Перуном, према руском закону, полагана је заклетва приликом склапања уговора. Велес је Бог мудрости, поштован од Словенског мора (Балтик) до Скитије. Тамо су га сматрали богом рата. Бринући се о душама покојника, његов се утицај проширио и на „доњи свет". Зато је приликом покрштавања сатанизован у хромог вука, бика, змаја и ђавола. Велеса су „покрили" Свети Василије. Влахо, Блаж и Корнелије. Кад оболи стока стари Словени су у скотницу уносили Волосов кип, а хришћани икону Светог Василија. У току жетве жене су плеле „Велесову браду", да би заштитиле домаћинство од злих демона.


ТРИГЛАВ - припада млађој генерацији божанстава којима су се Словени клањали непосредно пре примања хришћанства. Кипови Триглава подизани су у светилиштима Шћећина, Волина, Бранибору и Аркони на острву Рујан, које је опљачкао и разорио, злогласни дански краљ Валдемар. Триглав је троглави свети ратник. Његове главе представљају сунчаног сварожића, земљу — Сиву, и Црнбога.
Жреци су његове очи и уста покривали златном марамом, да не би гледао и препознао људске грехове. Кип је на себи имао одело са покретним украсима, које је некад, да би подстакао вернике облачио свештеник. У ризницама храма чуване су драгоцености храма, а у посебној просторији ватрени вранац кога су користили при извођењу предсказања. Триглав је оличен у Светим тројствима. Њега је „покрио" Свети Трифун.


РАДГОСТ - бог је гостопримства. Његов кип се налазио у централном месту храма најмоћнијег племена Редара (Ретара) Лужичких Срба. Свештеници обучени у беле мантије у току обредних радњи, користили су коња зеленка, приликом прорицања судбине. Радгост је сматран и богом рата. Кипови овог божанства грађени су од злата и ораховог дрвета. Радгост је имао две главе: једна човечија ошишана и обријане браде и бркова личила је на мужеве приобаља Словенског мора. Друга, лавља, представљала је Сунце у пуној снази. На Радгостовој глави или рамену стајала је птица раширених крила. У десној руци је држао секиру. а у левој со и хлеб које указују на основне особине божанства. На грудима му је у плитком и обојеном барељефу изрезбарен лик црног бика са сребрним роговима, који указују на његову првобитну сточарску-лунарну природу. Радгост је синоним словенског менталитета који се одликује љубазношћу, добротом и гостопримством. Ове особине словеномрсци често злоупотребљавају. Њега славе механџије, јер је Радгост везан за весеље, шалу и уметност. „Покрио" га је Свети Андрија.


СЕРБОНА - се сматра родоначелницом Срба. Преко ње се одређује старост овог народа. На њеној одећи су приметна оцила (српског грба) која указују на њихову стару мајку. Сербона је крилата богиња, обнажених груди која дави лавове. На њеној глави се налази соко, а из слепоочница су се опружиле две змије. Ови атрибути објашњавају њену соларно-лунарну димензију. Сербона у рукама држи посуду са потопљеним дрветом живота. Из ње се изливају рајске реке Тигар и Еуфрат. Преко њих богиња одводи Србе у антички свет. Наспрам Сербоне налази се човек Бог Сербон, њен имењак и близанац. Мајка им је Богиња Лето. У част Сербоне, сваког шестог дана у месецу ходале су маскиране поворке са јеленским роговима на главама. Праћене вилама и керовима, Сербона је летела преко балканских планина наоружана луком и тоболцем са стрелама. којима је бранила богове и људе. Древни Срби су је сматрали богињом рата и лова. Поштована је и као медведица. Тиме је била везана за земљу, доњи свет и мртве, јер је предводећи борце у рату за собом остављала рањене и погинуле ратнике. Људима је подарила „живу воду".


СЛАВА - је наследница богиње Сербоне. Њихов однос објашњавају појмове Србин и Словен. Етимолошки посматрано Слава значи славити — свечарити и славље после постигнутог успеха. Словенски ратници су веровали да их у бој предводи крилата Слава, која са исуканим мачем пробија непријатељски борбени поредак. По завршетку битке венцем круни победоносног ратника. Руси су је замишљали у облику двоглавог орла златне главе и ногу. Изнад ње се налазила дуга, а на прсима имена словенских Богова. Слава блистајући дугиним бојама представља врхунац духовне просвећености. У боју је рањене освежавала „живом водом" (косовка девојка), погинуле јунаке одводила у Ириј - рај. Богиња је части, славе, бојне смелости и победе. Њима у част подизана и испијана је чаша медовине.


ДАГОН - ово старо божанство вредновано је на огромном простору од Лабе и Јадрана до Ганга и Иравади. Поштован је у Месопотамији и источном Средоземљу. Срби Подунавци кажу: „И вса Србска служаше Дагону од суду и Дагони и Даки. Именует се сера же Србље". Етимолошки Даг означава рибу. Приказан је у облику рибе са човечији попрсјем. У Библији Филистејци су Дагона звали Ел (Елохим) - Белбог. У Месопотамији и Феникији постојали су град и река Србица у којима је народ Венда Дагону приносио жртве. Божански је краљ земље, риба, зрневља, сазревања плодова, жетве и хранитељ људи и животиња. Као морски цар живи у дубоким водама - воденом граду у коме је храм Сербица. У 21-20. веку п.н.е. његово обожавање пренето је на Сумере. Жреци су у току обредних радњи облачили одећу у облику рибе. У рукама су носили котлић и палмову гранчицу којом су шкропили вернике. Дагон је у вези са Дакијом и Подунављем као заштитник рибара и морнара.


ВОДЕН - спада у ред млађих божанстава. Наследник је старог Бога Дагона. Код Аријеваца је Ванда и означава воду. У њега су веровали и Германи који га својатају у нешто измењеном облику. Према веровању Словена Воден се стара о душама покојника и њиховом превожењу у Ириј - рај. На тај начин је и биће доњег света. Њему су приносили жртве морнари после успешне пловидбе и рибари након доброг улова рибе. У току покрштавања његову улогу је преузео Свети Никола. Такође Свети Тома и Свети Фока су на иконама представљени са спасилачком даском и брадвом којом се тешу бродови. Живећи поред великих и разливених река хранитељица, Словени су се ноћу плашили водених демона. У вези са Воденом су виле водаркиње, бродаркиње и баждарнице. Његова дрвета су врба и топола.


ГЕРОВИТ - млађе је словенско божанство. Помиње се у рујанском светилишту. Витез је и заштитник нејаких. Са богињом Ладом дарује народу бујну природу. Седмоглаво је божанство које представљају седам месеци раног, средњег и позног лета. Геровит, као Јарило, означава младог, ватреног, похотљивог, љубавног, бујног жарког и наглог ратника. Све Геровитове радње пренете су на Светог Георгија. Познат је као убица аждаје. Ево једне хронологије, сумерски бог Енлин убија алу. Касније то чини месопотамски Мардук. Са превлашћу Асираца А - Сираца - Србаца аждају убија Ашур - А - Сир, кога наслеђује Геровит, а овог Свети Георгије. У све ово уплићу се, по обичају својатања Јевреји код којих чудовиште Левијата -- Рахаба убија Јехова. Геровитова жестина обликована је у виду дивојарца и човека са израженим органима за оплодњу. Његова је биљка ђурђевак. Славе га колачари и оружари.


ДАЖБОГ - као Дајбог, Дабог, Дабиша, Дабижив, Дабисав, Дабоје, Дагон и Дабо у вези је са појмом дати. И у санскрпту ДА значи дати. Син је Сварогов - сварожић, њему сличан, јер обавља дневне сунчане послове. Налази се поред оца на горњем небу. Кад се спусти у просторе доњег неба дарује људима кишу, дажд, румене плодове и богат берићет. Преко зиме, према веровању народа кад нема сунца Дажбог дуге ноћи проводи у доњем свету. Тада је Даба јер се стара о мртвима. Обрачајући се њему Срби веле „Дај Боже..." или „Нека да Бог..." сматрајући га пријатељем и помагачем. Овај златобради и седи благи Бог је доброћудни Дед, Сен и Домазет. Са штапом у руци огрнут кожухом симболизује богатство. Њега прати бели вук, тотемски предак Срба. Преко дана Дажбог вози Сварога у сунчаним колима, који спава у космичком јајету. Њега славе мутавџије и опанчари.
ХОРЗ - је врло старо божанство. Од свога сабрата Дажбога, са појавом звезде Данице и Месеца - ноћног сунца прихвата вожење Сварогово до зоре - Зорњаче. Тада је Хорз млади Сванимир, јарки сварожић, бог јутарњег сунца. Етимолошки је у вези са индијским Савитром, а у Египту је сокоглави Хорус. Зором, стојећи на леђима четири крилата белца, уз оглашавање петлова (ороза), буди одморне тежаке да приону на посао. Својатају га, по обичају, антички народи. Код Јевреја је Херес, Персијанаца Хорес - Хорест и Куршит, а код Грка Хорс - Хирос означава злато. У кијевском пантеону кнез Владимир је поставио кипове: Перуна, Мокош, Дажбога. Стрибога. Семаргла и Хорза. Хорза славе рудари и пекари.


СИВА - млађе је славенско божанство. Као богиња Жива дарује људима природу и живот. Кад мази децу и бди над судбином деце називају је Дзеваном - Зизилејом. Код Пољака је Јежи - Ежи и као таква део је словенског светог тројства Леде, Ладе и Ежи. Са богињом Мокош функционално наслеђује прамајку Матер. Словени из Волиња и белоруских шума сматрали су смртним грехом ако неко пре равнодневнице удари или забоде оштар предмет у земљу. Жива, која обилује мноштвом дојки, сматрана је трудницом. Жива је етимолошки везана са Шивом, индијским божанством. Сивина наследница је Света Петка. Њу славе гребенари и циглари.


ЛЕТО - имена већине словенских божанстава, сходно потребама верника објашњавају природу њиховог постојања. Тиме је и олакшана могућност обнове њихове духовности, у времену и простору, а самим тим је уврстити у оквире значајних светских религија. У овом случају богиња Лето представља најтоплије годишње доба. На острву Криту Лето је богиња жита које се сејало између стабала у маслињацима. Спада у ред старијих божанстава. На Апенинском полуострву зову је Латина, а њене близанце Сербон и Сербона, родоначелнике античких Срба. Ликовно је представљена са децом у наручју како их брани од огромне змијурине. И њена деца нападају неман тољагом и стрелом. Чин рађања обављен је у рано јутро у време јављања првих петлова и појаве бога Хорза.


ЛАДА - највећи део функција богиње Лето преузела је млађа богиња Лада, словенска богиња лепоте и лета. Она је оличење лепоте словенске жене. Ниједно божанство словенског народословља није тако свеобухватно присутно као у Ладином случају. Ладом призивају кишу. У колу Словени користе припев ,,Дид Ладо" који нас упућује на санскртски Дихти, што означава лепоту и светлост. Индоевропљани је својатају као Леди - госпођу. Ладин кип је држао у рукама човечију главу и класје жита. Девојке ладарице су јој приносиле жртве у знак љубави према момку, а младе жене да би одржале срећу, пород и љубав у браку. Ладоват означава прошњу, ладовати свадбарско весеље - ладино коло, а лелејати - лелелкати љубити.


СИМАРГЛ — је чисти јаросни бог, заштитник домаћег огњишта. Огањ код старих Иидуса значи Агни, полубог који контролише ватру. Из тих разлога Симаргл располаже са седам огњених језика и руку, које означавају седам летњих месеци. Ово ватрено божанство сродно је Сунцу и Небу. На земљи је извор животне варнице људи, животиња и биљака. Симаргл је у тесној вези са Србима. Четири оцила се налазе у средишту њиховог грба. Имајући у виду да је Симаргл представљен и у облику белог орла, онда је слика српског грба употпуњена. Код Етрураца - Рашана поштован је Бог Оген, а у Месопотамији Агниш. Из огњишта, светог кућног места, кроз камин излази пламен у правцу Сунца, успостављајући везу са Сварогом. Симарглу су се укућани тихо и тајно молили, најчешће покретом руке, да не би својом несмотреношћу изазвали његову злу нарав и предали се огњу на милост и немилост. Обредне ватре представљају јавно испољавање Симарглове моћи у којој је отеловљено и само божанство.


МОРАНА - стари је зао дух по постојању и изгледу. У њој су сасређена сва зла света, знана и незнана. Код Словена је богиња зиме и смрти. У Индијској митологији је нечист Равана - Морана. Ведски полубог Ја - Марана кажњава жива бића после њихове смрти. Оглашаваљем громовника Перуна Морана мења своје битисање на релацији Нав - Пакао - Лето у односу на зиму када се јавља у облику баба Марте, Роге, Гвоздезубе, Коризме, Покладне бабе, Мрзле... Моранине природне појаве су студен, вејавица. мраз, чума и беда. Као баба Јага прождирала је децу, а као досадна вештица у сну је заустављала дисање људи. Код Пољака је Тризма и у непосредној је вези са погребним обичајима. На крају зиме Словени су носили запаљену Моранину лутку.


ВЕСНА - припада млађим божанствима. Богиња је раног лета - пролећа. Крајем месеца брезена протерује у Хад богињу Морану. Веснину победу објављује Перун првом грмљавином. Ношена Стрибоговим ветром развигорцем, Весна је заоденута травом и ружиним пупољцима из рога плодности, просипала мирисне цветове. Људи су се веселили долазећем плодоносном годишњем колу. Вратиле су се ласте и роде и огласиле птице певачице. Започели су радови на орезивању воћака и винограда и припреми земљишта за сетву. Тада крећу женске поворке Весељанке призивајући песмом кишу и топле сунчане дане. У словенским домовима фарбају се јаја од којих се црвено заорава у прву бразду. Весну славе асурџије и ужари.


СТРИБОГ - је бог ветра и старо божанство, у ономатопејској вези са индијским Вајују богом ваздуха и ветра. Стрибог је сарадник Перунов, кад Перун протутњи, Стрибог настоји да смиривањем доведе природу у нормално стање. У индијским ведама помиње се Вритра који се јавља у виду аловитог ветровитог облака, Шушу и Вала... Код Срба је то шуштање и ваљање облака. Стрибог зими стриже, брија браду. Као „среу" струјати код Иранаца је Сира диван сунчани ветар који прочишћава природу. Стрибог је судија, путник, стрела, орао и свађа. Као устројитељу добра и зла одређена је његова магично-правна моћ. Као Числи бог води бригу о свемирском реду, складу, броју и мери. Стрибог узрокује климатске промене преко своје деце. Њега је као вечитог путника делимично „покрио" Свети Сава. Стрибога славе бербери, ножари и обућари.
Да би се употребила и реализовала досадашња настојања и искуства, неопходан је дидактички приступ у јавном животу Словена. Имена и функције божанстава потребно је пласирати кроз институције свих облика, укључујући и такозвани маркетинг.

Литература
Александар Асов - Велесова књига; Александар Брикнер - О паганству старих Словена; Благоје Видовић - Мали Рг Ведски речни Срба (Словена) и њихова праисторија; Борис Рибаков - Митологија древних Руса; Веселин Чајкановић - Митологија и религија у Срба и Речник српских народних веровања о биљкама; Драгослав Срејовић - Лепенски вир. Речник грчке и римске митологије. Лексикон религија и митова древне Европе; Житије светаца; Зенон Косидовски - Приче јеванђелиста; Иван Хуђец — Предање и митови старих Словена; Индијска митологија; Јован Деретић - Античка Србија; Миленко Филиповић - Трагови Перуновог култа код Јужних Словена; Момир Јанковић - Буквар словенске духовности; Натко Нодило - Стара вјера Срба и Хрвата; Олга Л. Пјановић - Срби ... народ најстарији; Сима Тројановић - Главни српски жртвени обичаји и Божић. Ватра у обичајима и животу српског народа; Сретен Петровић - Митологија Срба; Фанула Папазобу - Историја хеленизма - Епоха Александра Великог; Хенрих Ловмјански — Религија Словена; Шпиро Кулишић - Српски митолошки речник.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Уто Јан 29, 2013 1:07 pm

Мушка божанства са посебним компетенцијама
Сретен Петровић





Дажбог - Дајбог

Из словенских извора

О Дајбогу или Дабогу говорили смо у одељку о врховном богу српског пантеона, и при томе изнели гледиште Веселина Чајкановића. Сада је приликада у целини осветлимо овај митски лик, који има и друге језичке еквиваленте: Дажбог и Дајбог. Између ова два митолошка лика није увек одређивана довољно прецизна разлика. Аутори су подељени и око одговора на питање да ли је реч о једном те истом божанству, при чему би разлика била само језичке природе, или међу њима постоје важне разлике? Најзад, према материјалу из фолклора на који су се аутори позивали, произлазило би да се под формом Дажбога скрива форма бога кише, односно дажда, као Даждљивог бога, на шта упућују пре свега српски и бугарски извори. Ја ћу овде изнети најважније резултате досадашњих истраживања.

Почећу анализом филолога Ватрослава Јагића који је проблему односа Дажбога и Дабога посветио знатну пажњу у немачком часопису чији је и сам био уредник (Jagić, V., "Mythologische Skizzen. II Daždbog - Dažbog - Dabog". U: Archiv fur slavische Philologie. V, tom, 1881, Berlin, 1-13.). Овде само указујем на већ цитиране ставове из Малаласове хронике, односно Ипатијевског летописа, где се говори о односу Дажбога и Сварога, и о њиховом изједначавању са сунчаним божанством, као и са грчким Хефестом и Хелиосом.

Несумњиво је исправно, према Јагићу, да се име Дажбог треба да изведе од императива дажд' и супстантива бог. ''Ја више не сматрам да је ова реч тако прастара по своме настанку'' и овај композитум Даждъбогъ поимам у смислу Spendengott (Бог даривалац), Verleihegott (Бог који подарује, позајмљује, који даје), тј. Бог који даје, који дарује. На овај начин у Даждъбогъ опште значење речи богъ ближе је одређено терминима који се често јављају у композитумима као што су ''црни бог'', ''бели бог'', ''зли бог'', ''мили бог''. На овом месту Јагић цитира српску пословицу из Вукове збирке: ''До зла бога, с милим богом''. Због свега тога се и сусрећемо са апелом који је упућен Богу: ''даждъ боже'', који треба да се схвати тако да је овде реч о обраћању Богу даваоцу, дариваоцу. То што он даје, дарује, није назначено самим његовим именом; уосталом, то и не треба да се исказује, пошто се вазда под тим подразумевало свако добро. На крају, ако се под Даждъбогъ-ом замишљало сунце, онда би у главне садржаје поменутог даривања спадали: светло, топлота, берићет, итд.

Јагић се не слаже сасвим са оним интерпретацијама које су у изразу Дажбог једнострано виделе само облик: ''дај богатство'', јер, да је ствар тако једноставна, онда би се морало поставити питање може ли се на исти начин протумачити и друго словенско, тачније, руско божанство: Стрибогъ? ''У новије време је, за науку веома рано преминули, учени Гедеонов међу бројним недоказивим тврђењима изнео и то да је Дажбог био 'вендског' порекла и да је тек за време кнеза Владимира овај бог пресађен из земље Ободрита у Русију (Гедеон, Варяги и Русъ, I. 350-351). Он је при том превидео једну важну околност, да је у јужној Русији, правом Владимировом седишту, управо Сварог, коме и ја лично, донекле, приписујем 'вендско' порекло, сасвим непознат, док је Дажбог, напротив, по свему изгледа био познат''.

Када је реч о ''имену Дажбог'' проблем је само у томе ''да му се пронађе његова права постојбина'', па у том смислу Јагић упозорава да у одговору на питање ко је, најзад, Дажбог, ново разјашњење енигме, како смо већ упозорили, долази управо са словенског југа одакле имамо једну нову потврду, наиме, да је Дажбог код јужних Словена (код Срба, Бугара) био познат као симбол натприродног бића. О томе шире говорићемо нешто касније.

Брикнер је у студији О паганству код старих Словена инсистирао на хипотези како се ''поред Сварожића најчешће помиње Дажбог. Ако је Сварог ватра на земљи или можда на небу (огњена муња), онда је Дажбог сунце које даје богату жетву и косидбу, приплод у обору и принову у породици. Сигурних података о њему има код Руса, али и код Пољака где је то име као име божанства изгубљено. Ипак се то име очувало као породично име у извесним породицама све до 17. века''. ''У Русији се нису изгубили подаци о домаћем паганству... У та два култна имена огледа се важна карактеристика словенске митологије. Она није остала на провобитном обожавању природе, већ се попела на виши степен, тј. на степен персонификације природних сила. Сварог и Дажбог добили су људска имена... И друга словенска митолошка имена показују исти развитак. Изузетак чини бог грома Перун'' (BrikPag, 55-56).

Рибаков, такође, говори о блиској вези Дажбога и Сварога. За њега је Дажбог био један од главних ликова словенске митологије. Он је син Сварога, као што је Аполон био син Зевса. То је светлоносни бог, бог сунца, даривалац добра. Структура античког Аполона најбоље објашњава култ Дажбога. Време формирања овога митолошког лика (судоћи по иранском ''бог'') очевидно, припада VI-IV век пре н. ере.

У прасловенском археолошком материјалу из првог миленијума пре нове ере, налазимо много различитих трагова култа сунчанога Дажбога. Рибаков ће и на другим местима поновити основни став изречен у закључној анализи. Наиме, Дажбог је божански митски цар, који се понекад назива Сунцем. Бог-давалац, благе нарави. У промењеном имену одражава се раширена представа о сунчаном божанству. Врло често се као древно обавештење о овом богу наводи став из Слова о полку Игорову. Овде ћемо из поменутог спева, у преводу М. Панић-Сурепа, навести замимљиво мишљење које се односи на Дажбога.

''Тад за доба тог Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Дажбогових потомака,
у бунама кнежевскима век се људски поскраћива''
(Слово о полку Игорову. Са староруског превео М. Панић-Суреп. II изд. БИГЗ, Београд, 1979. стих: 212-220, стр. 49.
Суреп у коментару овога места каже: ''Дажбог: један од најважнијих словенских паганских богова; стари Руси сматрали су се његовим потомцима: 'Слово' то још једном потврђује у стиху 250. Види и 64-67''. Као ''Дажбогов унукжжм тј ''унук Сунца'', назван је руски кнез из Приднепровја, што даје могућност да се повежу многобожачки митови, који су сачувани све до 12. века нове ере, са древним митом о Сунчевим потомцима, који је постојао у тим местима у 5. веку пре нове ере. Последњи одјек древних митских представа о ''унуцима Сунца'' јавља се у руској богатирској скаски ''Три царства'' или ''Златно царство''.

Рајтер је трећи интерпретатор који сматра да је Дажбог исто што и Хелиос код Грка - Бог Сунца. У својој Митологији Словена под одредницом Дажбог Рајтер одређује словенско божанство на следећи начин: ''Даждъбогъ, Дабогъ (јужнословенски), бог сунца. Први део имена, даж, стари императив глагола дати, други, бог, или са значењем, 'Срећа, Благостање, богатство', упор. руски богатий 'богат', у-богий 'сиромашан'... Према етимолошком значењу име би се могло превести са 'дај богатство!', односно, са 'Боже, дај''.

Рајтер сматра да је Дажбог старије, друго име, тачније, надимак за Сварожића, који је преузео његову функцију божанства сунца. То је и разлог што се у каснијим документима, као на пример у Несторовој хроници само спомиње Дажбог међу постављеним киповима богова у Кијеву, али се ништа подробније не казује. Сећање је изгубљено, избледело је. Један каснији траг дошао је из Слова о полку Игорову, где се говори о томе да је читав руски народ 'Дајбогов унук''. ''Дабог из српских кажа (према Јагићу, Myth. Skizzen II, 11f) јесте бог отац једнак по рангу владаоцу над земљом, којом приликом долази до израза богумилско дуалистичко поимање''. Оје важно Рајтерово указивање да постоји Дажбог ''код јужних Словена, код којих иначе једва има трагова словенских богова. То говори о изузетку, да је Дажбог потиснуо Сварожића и у себе преузео његова својства као бога Сунца, који је био најзначајнији од свих словенских богова (види Перун; Сварог), и могао је да се одржи дуже но друга божанства, све док под хришћанским утицајем није преузео улогу Сатанаела... Дажбог је познат и код Пољака: лично име у старим документима, Daczbog (1345), Dasbogouicz (1411)'' (Reiter, 175-176).

Дикенман је написао посебну студију под насловом Српскохрватски Дабог, у којој, поред осталог тврди како је у својим ранијим Истраживањима о номиналним композитумима у руском (Лајпциг, 1934) прихватио гледиште према коме је ''старији српскохрватски израз Дајбог'' а млађи Дабог. Међутим, супротно гледишту Јагићевом о Дажбогу, према Дикенману, у српскохрватском Дабогу управо је Френкел видео врло старинску гласовну форму и сматра руски израз Дажъбог за секундарно, ново обликовање речи (Dickenmann, E., "Serbokroatisch Dabog". U: Zeitschrift fuer slavische Philologie. Bd. XX, Heft 2, Leipzig, 1950, 323-324). Дикенман показује како је, изгледа, ''избледела снага овога општесловенског бога код западних Словена, где пољски Dadzbog подсећа на његово некадашње постојање''. Што се руских извора тиче, њих је неколико: осим Слова о полку Игорову, затим, Ипатијске хронике, одељка под 1114. годином, у Несторовој Хроници, како смо видели, добијамо обавештење да је у време када је кнез Владимир почео владати подигао ''у Кијеву идоле на брду... Перуну... и Хорску, Дажбогу и Стрибогу 980. године''. Дажбог се помиње и у Московским архивским списима, тачније у Малаласовом летопису, у коме се ''сунце назива Дажбог'', а ''Дажбог је син Сварогов''.

Иванов и Топоров, који су са семиолошког становишта анализирали словенска божанства, дакле, и Дажбога, указали су, поред осталог, и на занимљив корелативан однос Дажбога, Стрибога, Сварога и Хорса, о чему на овом месту не можемо шире говорити будући да нису обрађени сви митолошки ликови. Значајно је, међутим, то што аутори сматрају да се Дажбог одликује једним очигледним односом према сунцу, и при томе наводе један детаљ из Малаласовог летописа: ''И потом је царовао његов син по имену Сунце, Дажбог... Сунце цар син Сварогов је Дажбог''. Имајући у виду и то да се Дажбог помиње у слову о полку Игорову, могло ви се закључити како је Дажбог у бити родоначелник, покровитељ колектива. Значајно је упозорење из Слова: ''Пропаде живот Дажбогових унука; кренуше увреде у војсци Дажбогових унука'' (Ivan/Top, 16-17).

Грегор Крек, као и већина других коментатора, о чему смо већ понешто рекли, сматра да је Дажбог божанство сунца. ''Као синови вишег бога Сварога наведени су сунце и ватра, при чему се овде прикључује једно послебно словенско схватање (јужнословенско) где се као трећи брат појављује Месец а као сестра Зора. ... Поред Слунице = Сунце он се просто напросто зове и Даждибогу, Вариј. Дажибогу, даривалац богатства, будући да је сваки напредак и берићет у природи зависан од светла и топлоте, од оживљујућих сунчевих зрака. У староруској песми Слово о полку Игорову Руси говоре о Дажбоговом унуку, што са своје стране поновно указује на то да су народи свој родослов формирали тако што су га изводили од богова. Једно даљње име Бога сунца јесте Хрусу (Хорос). Идентитет овога имена са именом Даждибогу, Дажибогу, сасвим је очевидан из песме Слово о полку Игорове и других старих сведочанстава. Исто ово божанство носи и име Сварожићи, одн. Сварожишти (= син Сварогов), под којим се персонифицирано замишљају, међутим, једнако сунце као и земаљска ватра'' (KrekEi, 100).

Како се Луј Леже одређује према словенском Дабогу? ''Овде констатујемо само, да је Дажбог идентичан Сунцу, и да се сматра као Сварогов син. на другим местима он стоји као превод грчког Хелиос. Ова се истоветност потврђује тумачењем речи Дажбога, тј. бог који даје, плодан бог а ако овде бог значи богат, онда је то онај бог који даје богатство'' (MS, 104).

Михаел Попов у Малој словенској митологији, под одредницом Дајбог бележи: ''Daschebog, Daschuba или Dascheba. Словенско божанство које је поштовано у Кијеву. Изгледа, према томе, да се Дажбог може сматрати Богом Богатства'' (Kleine, 24).

Рибаков је у другој својој књизи о многобоштву древних Руса поводом тзв. руског пантеона, у вези са Дажбогом забележио, како постоје два лика сунчевих божанстава, а сам Дажбог представља бога сезонске сунчане топлоте, симболизује време сазревања летине. Читав низ речи из балтичких језика откривају везу корена 'даг' са појмом 'жар', 'летина', 'лета'. Истраживачи су овај корен упоредили са санскритским 'дагх' - дан, персијским 'дагх'- испећи, палити. Управо се семантика имена Дажбога овом анализом може да разјасни. Но, следи примедба, да такво божанство са таквим именом не постоји код Прибалта, као ни у индо-иранском свету. Дажбог је извесно постојао код источних Словена и у источном делу јужног Словенства. Дакле, положај Дажбога и Хорса у Владимировом пантеону појављује се на следећи начин: Дажбог - Аполон - као обухватније божанство, повезано са сунчевом страном природе, са годишњим сунчевим циклусом (Б.А. Рыбаков, Язычество древней Руси. Москва, 1988, 441). С именом митскога Дажбога повезан је почетак рачунања по сунчевом календару и почетак царске власти. Сам Дажбог - Сунце у хијерархији богова био је неизмерно изнад сунчаног диска. Дажбог је давалац блага, ''deus dator'' и покровитељ руског кнеза (или народа).

Дакле, према Рибакову: Дажбог = Сунце = син Сварогов древно је божанство Природе, Сунца - ''белог света''; то је бог даривалац (deus dator), и сасвим одговара античком Аполону. И Дажбог и Стрибог су небески богови. Постојало је схватање да је у древној епохи била укорењена представа о биполарној подели Небеса на два хоризонтална низа: у преду налазила се небеска залиха кише, а у нижем реду, испод гигантске куполе, кретало се сунце. Врховни небески ред над тврђавом представљало је царство Стрибога (Сварога, Рода); нижи ред са сунцем и земљом представљао је царство Дажбога. Дакле, према Рибакову ако је Дажбог земаљски лик Сунца, онда би Сварог био његов други лик: Сунца као Огња, опште Ватре, и припадао би вишој небеској сфери. Међутим, тек оба реда заједно чине - ''небеса''.

Из српских извора

Показали смо да између Дабе и Дажбога није увек прављена довољно прецизна разлика, па се чак веровало како је реч о истом митском лику, те да је разлика само у термину. Други аналитичари упозоравали су управо на постојање суштинске разлике ових митских појмова. Видели смо да се на основи понуђеног, а богатог материјала из фолклора, лако запажа да се под формом Дажбога проноси идеја Бога кише, односно дажда, најзад, да је реч о Даждљивом богу, као Богу кише. На ову димензију посебно упућују наши и, такође, бугарски извори. Знамо да се у источним изворима Дажбог интерпретира као син Сварогов, Бога Сунца, па се и сам Дажбог тумачи чкао божанство сунца чији је пандан грчки Хелиос. Јагић се прикључује мишљењима која Дажбога одређују као Бога који даје - Даваоца, а не као бога сунца.

У одговору на питање ко је, најзад, Дажбог, Јагић, да поновимо, упозорава да одгонетку енигме пружа нико други до словенски Југ одакле имамо једну нову потврду, да је Дажбог код јужних Словена (Срба, Бугара) био познат као симбол натприродног бића. Тај доказ, налази се, наиме, у форми једне народне саге, коју је Јагић у целини и на српском језику штампао у немачком часопису. Реч је, наиме, о причи која се појавила 1866. у српском часопису Вила, а коју је Стојану Новаковићу, издавачу часописа, послао извесни Живојин Радоњић из Лојанице у Србији. Овде ћемо навести поменуту причу у целини са оригиналног изворника:

''Био Добар цар на земљи а Господ Бог на небесима. Па се погоде: грешне душе људи да иду Дабогу, а праведне душе Господу Богу на небеса. То је тако дуго трајало. Док се Господу Богу ражали што Дабог много преко мере душе прождире, па стане мислити како би силу Дабогову укротио. Да га убије, није могао јер је Дабог, Боже прости, био силан као и Господ Бог на небесима... Најпосле пошље св. Тому к Дабогу да га искуша: чим би му се могла сила укратити. Свети Тома сиђе на земљу к Дабогу, и једнако га је кушао док га није искушао: да се његова сила укротити никако не може, јер су два цара уговорила; него ако би се у Господа Бога син родио, он би могао потражити своју очевину. Како то чује свети Тома, одма се дигне, те Господу Богу... А Господ Бог задије сина. Кад Дабог чује да се у Господа Бога задијао и родио син, и да већ иде по своју очевину, од тешке јарости зине да му се једна виличетина вукла по земљи, а другом у небо допирао, не би ли и сина Божијег прождр'о. Али му син Божји не даде ни данути, него га удари копљем у доњу вилицу и усправи копље те му се и горња вилица на копље набоде... А све грешне душе, што их је Дабог од памтивека прождр'о, пикуљају из уста и оду са сином Господу Богу на небеса''.
Јагић каже како ни форма ''наслућиваног имена Дабога ни садржај приче не противрече претпоставци, да се овде стварно ради о једном каснијем одјеку онога раније поменутог паганског Дажбога. Из имена 'Дажбог-а' моглиби сасвим проистицати и 'дајбог' и 'дабог', пошто се исто тако у српском као и у бугарском за раније речени императив 'дажд' сада говоримо 'дај', а у српском је ова форма већ од најстаријих времена покривена; 'дајбог' значи онај који даје - 'дабог', отприлике као што би 'дејдејже' било 'дедер'''.

Јагић сматра да у овој причи има доста богумилских елемената, и да је појам Дабога, у ствари израз манихејског дуализма. Дабог је Сатанијел. ''Овај цар на земљи, Дабог, сасвим одговара богумилском створитељу материјалног, пролазног света угледном Сатанаелу. Богумили су требали да именују једног створитеља Материје, Сатанаела, Сатанас-а, Диаболуса, Луцифера''. Уколико треба веровати овој народној причи, произлазило би то да је богумилски Сатанаел био у народу преображен у Дабога. Његово се име није смело изговарати, но, будући наслеђено из прехришћанског времена, оно се сада у хришћанству појављује под другим именом. Но, код богумила Сатанаел је врло високо божанство, други Бог после врховног. Из тога и закључак да је Дажбог или Дабог код Словена на Сави и Дунаву добио веома велики значај, као облик преживљавања древног врховног бога, што је и био став Чајкановића. Јагић сматра да је ''у изложеној приповеци дуализам оштро постављен, ту се Дабог супротставља истинском Богу као једнако моћан''.

И Брикнер има у виду ову скаску. ''На Балкану се у бајкама помиње лице, које се зове Дајбог, а противно је богу. Да ли је то име постало од паганског? Као што је Сварожић био култно име ватре, исто тако је Дајбог представљао култ сунца. То име значи 'дај богатство', јер је реч бог првобитно значила богатство'' (BrikPag, 55-56, i d.). Међутим, проблематичан је Брикнеров став да ''код владајуће класе Прабугара није било словенског паганства, било је турско-татарског, дакле није било Сварога нити Дажбога''.

У бугарским изворима, фолклору, нарочито у Зборнику песама које је сакупио и објавио Стефан Верковић, налазимо неколико индикативних песама, од значаја за разумевање и српског и бугарског, дакле, јужнословенског Дажбога. У време суше, ''када не би било кише најстарији сељани сакупили би девојке, пробукли би китком једну девојчицу, сироче без оца и мајке, па је терали да иде по селу и пева следећу песму'' (Веда Словенахъ, 314-315), која је, свакако варијанта српских 'додолских' песама. Из кратког Верковићевог описа видимо, наиме, да се и у Бугарској за додолицу бира сироче, код Срба је то 'истрисина', 'истришче' или 'посмрче'. Песмом коју девојчица пева, она се поред осталог, обраћа Богу Огњу. Да ли сунцу? Било како било, овај Огњевити Бог повезан је са Даждбогом:

''Боже ли, Игне Боже, / Фальба ти, Боже, на земета! / Чи си, Боже, рану умисли / Рану йощте на Изочна-дене, / Та йотключи ясни сарае, / Де ми спие ясни слънце, / Чи утъ тебе изимъ нема / Да си грее тука долу / Тука долу на земета. / Та изгрелу ясну слънце, / Изгрелу е тука долу, / Тука долу на полету, / Дугодилу ясни зари / Ясни зари фъ наше града, / Фъ наше града на нивите / На нивите на пшениците; / Грелу ми е што е грелу / Сега малу три нидели, / Поле са узеленилу, / Пшеница пораснала, / Класете се расленили. / Разеди са Дъжна Бога, / Разеди са налюти са, / Чи са моми ни излели / Да закаратъ малка мома, / Малка мома бизъ бабайку / Бизъ бабайку и бизъ майка, / Пременили е' наредили е, / Съсъ китки е' накичили''.

У овој песми се лако може запазити да је Бог Игни = Игнис, Огањ, Бог Ватре. Види се да је Сунце обавило добар посао, све је у пољу кренуло, озеленело је, но треба сада да се то исто сунце разјари, да се наљути Дажни Бог, да услиши молбу сироте девојчице - без оца и мајке, коју су преобукли и лепо припремили. Као да је ова додолица принесена на дар Богу. У објашњењу неких термина Верковић каже: ''Игне: је билъ Богъ на оганъ-тъ съдилъ и на слънце-то''; ''Дъжна былъ Богъ на дъждътъ'', дакле, био је Бог кише (исто, 323). Веома је важно објашњење да је Дажни-бог нико други, до Бог кише.

Осим изнетих српских извора, навешћемо и оне о којима до сада у литератури уопште није било речи. Већ смо говорили о томе да је Чајкановић сматрао смисленом тезу да је врховно српско божанство дато у лику хтоничног бога, као хроми Даба, и утолико повезано са вучјим демоном. Ова метаморфоза учињена је под утицајем цркве. Међутим, према таквом гледишту, како смо у одељку о врховном богу показали, Миленко Филиповић је имао резерве. ''Пок. професор Чајкановић у својој расправи О српском врховном богу, Београд, 1941, настојао је да докаже да је српски врховни бог био бог Дажбог (у вучјем облику), али је његово доказивање, како ми се чини, натегнуто и није убедљиво, мада је врло вероватно да има успомена и на Дажбога''.

Најпре наводимо пословицу из Вукове збирке: ''Бог је стари давалац'' (Вук, Пос., 266). И у Милојевићевој Збирци песама под насловом ''Драги и драго на води'' (III, бр. 78), наилазимо на остатке древног Божанства које даје - Дај-Бога. ''Ја јој рекох: добро јутро, и помози бог! Она мене: ''дај бог добро, и добро дошо''. Међутим, једна нарочита форма Дажбога, битно различита од оне коју у својим тумачењима нуди Јагић, налазимо у Милојевићевим збиркама, а која је слична бугарском народном схватању. Ми смо ову песму већ наводили. Издвајамо само један део.

''Нико свога брата нежалеше,
Махом ми се земља узмутила,
Стаде плача, лелек и јаука,
Све за девет црни годиница.
Велеш узе траве и отаве,
Даждивапе кише и снегове,
Световиде видела и светлост,
Те настаде јад и чемер вељи''.
Видимо да су компетенције следећих божанстава: Световида - светло и видело; Велеша или Волоса - трава и отава. Компетенција бога Даждивапног - ''Вапи-за-даждом'' = ''Дажди-вапе'' - киша и снег. Из тога би происходило да је и у Бугарској и у Србији Даждбог у бити бог кише, а не, глобално узев, Бог давалац. Разуме се и Даждбог даје, али даје и Велес, но карактер давања и садржај давања је различит. У компетенцији Даждбога је дажд, дакле, киша. Ми се овде не опредељујемо ни за Јагићево, ни Дикенманово тумачење, већ желимо да установимо, какво је просто-народно значење, а према записаним песмама. Да између дажда и кише постоји унутрашњи однос указује Вук у своме Рјечнику: ''Даждив... кишовит'' (Рјечник, 1818, 110).

Веома је мало топонима са кореном Дај, односно Дажд. Пронашли смо једино топоним Даждице - село у Косовској Каменици, у Србији.

Коначно, навешћемо делове већ цитиране ивањданске песме, која је добијена из призренске нахие. Ова песма, како смо раније приметили, представља неку врсту синопсиса свих релевантних српских божанстава. Основни је мотив да Купало, односно хришћански Иван, бере цвеће, а Коледо - односно хришћански Петар, плете, те га дају својој бројној божанској породици, чији се родбински односи јасно разазнају. ''Иван га бере те бере, / ... Петар га плете те плете. / Даје га даждном Дажбогу, / А Дажбог баца на кућу. / Ни моје цвеће ни Петар''.

Даждбог је стриц Купала и Коледа, тачније, христијанизирана верзија његових нећака: Иван и Петар. Дажбог је брат Сварога и Радигоста, Световида, Перуна. Дажбог - дажди бог - други брат Сварогов, задужен је за кише и облаке; Перун - бојовник, јесте трећи брат Сварогов, односно трећи лик сунчев. Ова се свита богова, такође на окупу, налази и у једној другој већ познатој песми ''Радигост и гости''. Издвајамо само део. ''Велеш узе траве и отаве, / Даждивапе кише и снегове, / Световиде видела и светлост''.

Богови летњег периода, који се могу отчитати из Милојевићеве ивањданске песме, као и управо цитиране јесу: Радогост, Јарило, Белбог, Купало, Световид, Перун, Велеш; Богови зимског периода: Колед, Водан (Моран), Давор, Црнбог. Над њима је Триглав са Трајаном, односно ту је жена Триглава - Сива. И иначе је у древној митологији зимски период фиксиран на број пет месеци, а летњи на седам, колико, инале, и има ових божанстава.



Јарило - Јаровит

Из словенских извора

Најпре ћу изнети одређење овог митског лика из Рајтерове Словенске митологије. Ко су Јаровит, Геровитус? Јаровит је бог Померанских Словена. Термин ''Јаровит'' је састављен од јар- ''жесток, ватрен, жустар'' и -вит, суфикс за образовања личног имена. Упоредити са личним именима: Јарослав, Јарополк. Према Брикнеру, Јаровит је идентично са Световидом, са богом који је са Јаровитом у значењском смислу сличан, судећи бар према етимологији израза: јар- и свет-, јер су обоје само епитети за једног трећег бога (Сварожића) (Reiter, 182). Према Афанасјеву, ''Јаровит одражава оплодну силу пролећног Перуна'', а мишљења су подељена о томе који је бог код Словена представник тзв. ''ратног бога'', бога рата. За разлику од других истраживача, Ото Бамбершки управо Јаровита назива ратним богом. Када је реч о боговима и киповима Словена на острву Рујану - бар према извештајима хроничара, кип Јаровита био је направљен са великим штитом, који је обложен златом.

Афанасјев упозорава на источнословенску транскрипцију, односно на поимање Јаровита као Јарила. Јарило је код Словена бог оплодне снаге, бог благодетног пролећа, који је код Германа покривен именима Фро или Фреир. Фро је покровитељ љубави и бракова; од њега зависи и киша и бистро, јасно време, летина на њивама (Aф., I, 438 и даље). Значај Јарила се објашњава из самог његовог имена и сачуваним предањем о њему. Корен јар повезује у себи појмове а) пролећно свитање и топлоту, б) младу силу, в) љубавну страст, похотљивост и плодност. У карпатским планинама јар (пољ. iar, iaro, чеш. gar, garo) - пролеће, тј. јасно и топло годишње доба, јарец - мај, српски јара - жар који пече, јарко сунце - исто што и наше ''красно сунце''. Даља етимологија: српски: јаро жито, пољ. iarе zbože, jarica - пшеница, српски јарица - летњи плод, јаровик.

Приликом прослава посвећених богу Јарилу, у многим местима се указује на тесну везу овога божанства са летњим непогодама, у чему постоји велика сличност са функцијом бога Перуна који даје кишу. Који су елементи, карактеристике светковина посвећеним овоме богу? То су пијанство вином - као симболом бесмртног напитка богова (= кише), обесни плес, сладострасни покрети и бестидне песме (симболи небеских оргија облачних богова и духова непогода). Све то подсећа на древне оргије, на светковине посвећене богу Дионисију.

Код других Словена Јарило је извесно постојао под другачије изведеним именима Јаровит (вит- свршетак, окончање, корен - јар), кога старије хронике доводе у везу или чак сасвим идентификују са Марсом: ''deo consecratus''. Марс је првобитно громовник, који поражава демоне, а потом је бог ратни. Као небески ратник (бог јаросни = гневни), Јаровит се ликовно вазда представља са одбрамбеним штитом. Срезневски је сматрао да Руевит у ствари није нико други до Јаровит. Могло ви се казати да су празници посвећени тројичкој суботи у хришћанству у основи празници који су некада били посвећени Јарилу или Перуну као плодовима оплодње, сматра Афанасјев.

Фаминчин допушта могућност да је постојао један круг богова који је имао исти смисао, а чија се имена изводе на истоветан начин. Сасвим у складу са Рујевитом у истом митолошком кругу налазе се и други богови Балтичких Словена: Геровит или Јаровит, који су веома поштовани у Волегасту и Хавелбергу. Само њихово име, поименице Јарило, укључује у себе појам о јарости, о ватреном богу, сагласно са Рујевитом и Редигастом (Fam, 187). Према Фаминчину ''Купала који и код Бело - и Малоруса представља исто божанство'' у другим местима где живе Словени, ''називали су Ладом (Ligo, Lodo), Јарилом, Јаном, Иваном'' (Fam, 268).

Трстењаково гледиште је сасвим јасно. Тзв. летње сунце ''показује се као највећи добрица, зато преузима посао пастира и ратара и добија имена: Јаро, Јарило, Велес, Волос, Курент''. ''Јар значи: топао, врућ, јарко сунце, топло сунце; јарац зато симбол топлог сунца.'' ''У Триглаву-Тројану имамо дакле да тражимо: јутарње и подмлађено сунце које је код разних словенских племена имало разна имена: Јутробог, Јарило. Према различитим својим делатностима, оно је божанство рата'' (Триглав, 13). Присетимо се Брикнерове тезе да су Словени под разним именима имали у виду исту божанску суштину. ''Што је у Шћећину и Приморју и даље на југу, у Бранденбургу био Триглав, то је исто био Световит у Русији, Јаровит у Хавелесбергу, и Сварожић у мекленбуршком Радгошћу.

Како Иванов и Топоров одређују Јаровита? Јаровит (lat. Gerovitus, Herovith), одликује се као ратни бог, упоређен са Марсом. О ратним функцијама Јаровита говоре следећи његови атрибути: златни штит, који се у доба мира не сме померати са свога места, као што се у време непосредно пред рат штит износи пред војску да би се окуражило становништво. Са Јаровитом је повезан и пролећни празник плодности средином априла. Тада би на једном извору свештеник магијски ''производио'' реч Јаровита, из чега је следило, да се у власти тога бога налазила зелена и плодна земља коју он дарује људима или је, ако је не заслуже, одузима. Обе изнете функције Јаровит (да је то ратни бог и бог плодности, пролећа) сагласне су са етимологијом првог дела његова имена. О идолу Јаровита практично нису сачувана никаква сведочанства. С правом се може поставити питање због чега је његов огромни златни штит висио на стени светилишта, а није се налазио у рукама идола, као у Сварожића-Радогоста?

Рибаков је Јаровита сместио у групу оних мушких словенских божанстава који брину о плодности. Група божанства која су повезана са плодородношћу, јесу: Род, Велес и Јарило. У народном сећању, свечаности намењене Јарилу-Јаровиту, спадају у групу фалусних обреда. Пре свега реч је о обреду ''сахрањивања Јарила'', који је сачуван до 19. века у етнографском материјалу. Култ Јарила је, извесно, био познат и код западних Словена, а представљао је блиску везу са античким култом умирућег и васкрсавајућег бога плодности, пролећног ''Јарила'' плодоносца силе сличне Дионису.

Присутност имена Јарила и обреда који су код јужних Словена повезани са овим божанством допушта да се датира време када се појављује култ Јарила-Јаровита: то је епоха до велике сеобе Словена у 6. веку нове ере. Код балтичких Словена, ово се божанство под утицајем мисионара називало Геровит. Његов симбол је био блистави златни штит. Упркос томе што средњовековни аутори идентификују Јаровита са Марсом, истраживачи исправно повезују његово име са кореном ''јар'', образујући значајан семантички сноп у словенским језицима, и транскрибујући његово име као Јаровит. И према Нидерлеу светковина у част Јаровита у 13. веку падала је у пролеће.

Јарило-Јаровит је повезан са плодоносном снагом зрна - семена; зато су пролећни празници стекли магијско значење. Широко распрострањени обичаји ''сахрањивања Јарила'' у дане летњег солстиција у Русији одражавају важну аграрну фазу: потпуно одумирање старога хлебног зрна - семена у земљу пролећа и сазревање новог зрна на житним класовима. Сахрањивање Јарила никога од учесника обреда није жалостило. Суштина је била у томе да је хлеб већ постао у класу, посејано зрно је успешно обавило своју функцију и породило зрна нове летине. ''Јарост'', ''јар'' Јарила више није била нужна, и кукла, саображена у лик старца са огромним фалусом, бива сахрањена весело, са осмехом, са непристојним шутирањем и притворним плачем (види Рыб ЯдС, 417-418).

Из српских извора

Код источних Словена, показали смо, Јаровит и Јарило су синоними и означавају бога оплодитеља, благодетног пролећа; то је и бог љубавне страсти, подмађене пролећне снаге. Израз ''јар'', који је у корену имена Бога у етимологији српског језика, јесте: јаро жито. Нема сумње да је Јаровит, пре свега, бог балтичких Словена, дакле западног словенског круга богова.

У Милојевићевој збирци налази се више песама у којима се помиње Јарило. У познатој ивањданској песми Јарило се појављује у кругу божанстава: Купала, Коледа, Правида, Перуна, Велеша, Сварога, РАдигоста, Дажбога, Прпрше, Сварога и Свароге, Световида и Триглава, Љеља и Љеље, Пољеља и Пољеље, Живе и Живбоже, Ладе. Наводим само део који се односи на име Јарило: ''Иван га бере те бере, / Петар га плете те плете. / Даје га ... Јарилу / Јарило баца на кућу''.

Како Милојевић објашњава митски лик Јарила? У оквиру лазаричких песама и обичаја, он даје опис боја које се јављају у овоме обичају, односно које су боје најпожељније, а затим, која биља, и које се дрво узима у циљу плетења венаца, кићења лазаричке поворке. Каква је застава? Што се гране за венце тиче, узимају се од грма и храста: ''Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна, ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости''. (I, стр. 104).

Да се у нашим песмама сасвим експлицитно Јарило појављује као ратни бог, и још ближе, да је повезан са српским националним ратничким култом, светим Царом Лазарем, говори следећа лазаричка песма из Новог Пазара (I, бр. 148). Песма нам казује како се спремају Лазарице, како се облаче. После тога игра се коло, којом приликом лепо обучено мушко дете иде из руке у руку, и пева се:

''Лази лази, Лазаре! / Наш силени Јарило! / Ој Јарило божило! / Наш престрашни рабрило! / Војска ти се готови: / У Грмове лугове / ... У Драшкове ограње. / Силна војска велика: / Обучена црвено. / ... Светлу боју Јарила, / Опосана зелено. / Тврдом ветком дубовом. / Тврдом граном и светом, / Да побједи душмана. / Огрнуто плаветно, / Да му буде стасито, / Тврдо јако стасито, / Свето красно и стално, / Пригрнуто пребело, / Да му буде невино. / Лази лази Лазаре! / Наш ти мили Божоле! / ... Наш Божоло Јарило! / Наше красно ратило / Твоја војска Ратова: / Обучена црвено, / Опасана зелено, / Огрнута плаветно. / Прегрнута пребело / ... Бојак бије и бије: / Са тим љутим Татаром''.
Дакле, војска Јарила (Јаровита), или Световида, носи ратничке тробојке: плаво, црвено, бело. Плаво - симбол тврдоће, стаситости и снаге, сталности и свете лепоте; црвена - симбол Јарила - јарости, беса, али то је и светла боја Јарила - тј. Световида; најзад бела - симбол је невиности. У песми Лазар и Јарило су једно исто божанство, у чијим ликовима доминира древнији старословенски архетип Јарила, и нови, национално српски, који се профилисао у историјско-ратничком времену Срба. О томе се приповеда и у песми која припада истом лазаричком циклусу (I, бр. 165). ''Обрни се Лазаре, / Наш прерабри Јаруне!''. Песма (I, бр. 166) уноси и нове елементе: ''Пред Лазара сиљеног, / Пре Јарила храбреног / Да му даде Јарило: / Веље снаге и силе. / Да му даде Ђуриме: / Бојна коња дората. / Бојно седло сребрно''- Јарило је храбар, има бојнога коња, сребрно седло. Старије божанство: Јарило, помаже младог Лазара - хришћанског! У неким песмама, такође из Старе Србије - околина Зете (II, бр. 261), народни певач говори како је стаовила удавала ћерку, младу Пољељу: ''Удавала за тог Самовила. / Самовила са Шаре планине''. После годину дана мајка је отишла ћерки у походе, Пољељи. Вративши се отуда, очекивала је узвратну посету кћери и зета. Шта песма казује:

''Отпутова силна Страовила. / Реда дође и милој јој ћерци, / Реда дође у походе поћи, / Милој ћерци вили Пољељици, / А са зетом младим Јаровидом. / Јаровидом Ђуром Ђурковићем. / Реда дође ама не долазе. / Чекала јих тамо Страовила. / Чекала их годиницу дана, / Чекала јих и другу годину, / Чекала јих за девет година, / Када јој се веће додијало. / Тад упреже те коње ветрове, / ... И поведе муње и громове, / А са мужем великим Першаном. / У час пошли, а брже су дошли, / Баш на Шару високу планину. / ... Како дошли на вршак планину, / Ал' на њему нигде двора нема. / Где су били тамо бели двори, / Вељи двори силног Јаровида, / Јаровида Ђура Турновитог, / У облаку у трократном зраку''.
Дакле, млади Јаровид је истовремено силни, ратнички бог. Из имена ''Страховиле'' произлазило би да је то страхотна, жестока богиња, која уза се има и муње и громове, и ветрове, док би онда њен муж морао бити велики Пер-шан - односно Перун!? Најзад, Јаровид је српски паганско-хришћански лик Ђурђа који има атрибут Турновит, који живи у двору, који је уобличен у трократном зраку - шти симболизује Триглава - као врховно божанство.

Да је Јарило био ратни бог код Срба, али и бог који спроводи одлуке Правде, види се и из песме (III, бр. 69), у којој ђаче самоуче проучава Правду да би сазнало шта да чини када син не поштује мајку. ''Оно чита књиге царославне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јариала слуге, / Огњенога слуге мазианског. / Ђаче пева песме божествене''. Лако се може запазити, да је ова песма један преплет древних, паганских и хришћанских мотива. ''Ал' не гори ђаче самоуче, / Држи свету књигу у рукама, / Свету књигу великога Праве, / И његова слуге огњенога, / Огњенога слуге Јариала''. Дакле, Јарило је огњени бог, слуга Бога Правде, који је, нема сумње, овде у улози хришћанског Бога. Генеалошка структура српских божанстава види се јасно из песме треће збирке (III, бр. 177), коју смо већ анализирали. Врховни је бог Триглав, а најмилији син: Световид. Једино није сасвим јасно, да ли су братски повезана божанства која следе: Јаровит, Поревит, Рановит, Радигост, Права, Прова, Ђурашин, Давор и Самовил - њих деветорица, браћа Световидова или Триглавова. Произлази да су све то деца Триглавова, његови синови. У томе се поретку налази и Јаровит. У песми која следи (III, бр. 193) јављају се следећи атрибути јарила:

''Јарило се страшно наљутио, / Купалу је одузео блага, / А Коледу плода сахрањена. / Те прижеже што год већма може, / Сву ми воду Јарил изсушио / ... И то би им доста јада било, / Но да видиш Јарила Ђурима, / А са својим побро Давораном, / Те просуше по земљи јадове''.
Дакле, Јаровит - Јарило, као хришћански св. Ђорђе, располаже снагом сунца која све сажеже, сву воду може исушити; близак је божанству Сунца, ако већ није и сам сунчани Бог. Побратим Јарила, јесте Давор, нека врста зла Бога. У другим песмама то је и Смртни бог. Јаровит - јаросне природе, коме је примерен атрибут беса, у братском је односу са Давором, те спада у онај ред богова, који кажњавају. Видимо, такође, да се Јарило доводи у везу са Ђуримом, тј. са св. Ђорђем - који убија аждаху. И у следећој песми се овај однос понавља, али сада од других казивача (III, бр. 223). Песма се пева на свадбама кад невесту ''доведу момачкој кући''.

''Драги змеје, коуде ће ме носиш? / ... Свекат ти је тај вељи Триглаве, / А свекрва стара Живанија, / А девери Праве, Световиде, / Страшин Ђурим и силин Јаројле, / Се Божићи мили Белбожићи, / А јетрве младе Белбожиће, / Што се светлат како јасно соулнце''.


Триглав симболизује Сунце, свекрва, жена Триглавова је Живанија, која симболизује Месец, соларно-лунарни дуализам; синови Триглавови, несумњиво је, управо су сви горе побројани, њих десеторица, укључив ту и Световида. Поред осталих и Права, Световид, ''силни'' Јарило, и ''страшан Ђурим'' = Давор, који се сада називају милим Белбижићима; Белбожићи, јер су синови Светлог бога, бога Сунца. Као да је младожења, Змај, у ствари Перун, Зевс - који такође као змајевито божанство, каткада и у форми бика, одводи девојке у своје одаје. У песми (III, бр. 371) то се и потврђује: ''Прво хоро од млади момчиња, / Од момчиња војни Јарилови, / И брата му Јуришан Ђуриша. / Све јунаци бољији од болего''.

Међутим, да није увек певач свестан дистинкције ко је то Ђурим, јер митолошки меша два иначе по темпераменту и карактеру слична божанства, која су уз то и у братском односу, а негде и побратими - што указује на ближу везу унутар круга сунчеве браће, показују следећи одломци песама: (III, бр. 285, 286); ''Сина женит со та бела Вила, / Бела вила младо Пољељица; / Ћерка дава за добра јунака, / За јунака Ђурашић Јарила''. ''На свој господин голем Ђурим, / Голем Ђурим Јарил војвода''. Произлази да је младој вили Живанији свекар: Радогост, а жена Радогоста - Јага. Син им је Ђурим, што је другде Давор, овде Јарил. У песми (III, бр. 13 и 19): ''Улини ми умоли ми, / Веља Ђура, тај Јарила''; ''Ал' се Ђурађ не даје, / За момка ми Јарила''.



Рујевит

Ово словенско божанство помиње се у Книтлинга Саги, као и код Сакса Граматика. То је бог острва Рујана. У Кореници су постојала три храма, од којих је један био посвећен Рујевиту; имао је храстов кип са седам глава и седам мачева о појасу, док је један држао у руци. Судећи по овим симболима реч је о ратном и сунчаном богу. Други храм посвећен је поревиту чији је кип имао пет глава. Ове две симболичке вредности: Седам и Пет односе се као седам летњих и пет зимских месеци. Име Рујевит долази од корена rujnu (чеш.) = ватрен, онај који је страстан, српски рујан = тамноцрвени, јесте епитет за јарко сунце, за некога ко је страстан, јаросан; насупрот томе, Поревит је сачињен у духу зиме и мрака, те је због тога без оружја. Поревит је оличење зиме, сунца у силазном периоду. У једној нашој песми која је записана у Македонији (I, бр. 194) уочава се да је Рујевит сунчано божанство, и да припада групи летњих месеци године. Исто тако видимо да поседује седам глава. Дакле, и код Срба је тај податак био познат.

''Јасно ми солнце станало, / Чесне ми крсте гледало. / ... Сонце ми стало гледало / На њег се Господ смејао. / Мили нам Господ мој Праве. / Сабор ми гледо со сонце. / Што в њему сва правда ми. / Никоме кривде немаше. / Сонце ми станало / На сред неба висока. / С њега ми Боже гледаше. / Мили ми Боже Рујевит / Со уседам глава тресеше. / Што сабор добро собран је''.


Навешћемо и једну краљичку песму (I, бр. 249), која се пева када се облачи ''Краљ''. Песма је из Старе Србије:

''Обрни се цару! / Те нам песма кажи, / Која песма царе! / Данас да певамо? / ... Или песма царе / Рујна Рујевита? / Или његова царе! / Брата Поревита ? / Или оног царе! / Бога Рановита''.
Овде разазнајемо да је Рујевит повезан са рујним, црвеним Сунцем, и да се вазда налази у блиском кругу са братом Поревитом, са којим чини дванаестомесечни круг, и са којим на острву Рујану има властити храм - један поред другог. У свадбарској песми (III, бр. 315) Рујевит и Поревит (Пуревит) су већ сасвим извесно побратими: ''Кум ми го клава св. Јована, / Св. Јована млад Пуревита. / Пуревита побратим Руневита''. Дакле, св. Јован - очито зимски празник, пада 20. јануара, побратим је рујном Рујевиту, летњем божанству. Занимљив је садржај крстоношке песме из Македоније (I, бр. 193):

''Чесне крсте ми понесемо, / ... Чесне крсти милог Бога / Милог бога Рујевита, / Рујевита силног Бога. / Што нам бије душманине, / Душманине Тартарине. / Што нам даје берићете, / Берићета изобиља. / Чесне крсти ми кренусмо. / Чесне крсте дивног Бога. / Дивног Бога седмоглавод / Рујевита Правовида. / Милог Бога Прове Праве''.
Овде се Рујевит идентификује са силним божанством, али које доноси берићет, те се њему у част носе литије. Видимо, такође, да је Рујевит седмоглави бог. Нејасно је да ли се сада идентификује са Правовидом или је он син Правовидов. Уколико је он сам Правовид онда би могао бити оличен у Триглаву као врховном богу, за кога смо видели да је и делилац Правде. Рујевит се помиње и у песми коју је приређивач добио ''Од Сарџе досељеника из Битољске нахије у Старој Србији'' (I, бр. 218) што указује да је већина песама које помињу Рујевита дошла из Македоније где би се, можда, демографски гледано, могла установит нека веза са словенским племенима са Рујана, северних поморанских Словена. Откуда њихово крило у Македонији, при досељавању јужнословенских народа, Срба и Хрвата, остаје отворено питање.

''Ђурђе, Ђурђе млат Ђурђе! / ... Брго по мене да дојдеш, / Брго по мене Преслава, / Преслава рујна Рујевит, / И брата мојег Поревит. / Поревит брата Плавога? / Мене ми рече Велик ден. / Велик ден Триглав ден, / Триглав ден денешњи''.
Триглав је наредио да Ђурђе брзо дође на Преславу која се одржава код два брата: рујнога Рујевита и његовог брата Поревита. Поревит је по боји плави, а Рујевит црвени, што добро кореспондира са божанством Зиме (ноћи) - петоглавим Поревитом - плави, односно божанством сунчаним, Лета - седмоглавим Рујевитом - црвеним. Естетичко-филозофски гледано: плаво је трансцендентна и метафизичка боја - боја понора и понорних сила, облака и драматског; црвена је иманентно земаљска, физичка боја, овосветовна и боја радости и весеља, површинска боја. Плаво се фиксира за трагично и узвишено; црвено за лепо и љупко. Обе боје, заједно са белом чине српску тробојку!

Јован Ердељановић даје занимљив опис једног врда Руја, у Доњем Драгачеву. ''На западу од села, кад се узмемо пети од друма ка брду Руји, наилазимо на десетак великих, правилних хумки. О њима је, као што је већ поменуто, писао др Сима Тројановић а неке од њих и раскопавао. И на Руји има их неколико. За једну гомилу камења на врх Рује веле, да је остатак некадашње карауле, о којој више ништа не знају (Ердељановић, Јован, Доње Драгачево. У: СЕЗ, Насеља српских земаља. Расправе и грађа. књ. I. СКА. Београд, 1902. стр. 119-120. и д.). Није ли ту био, можда, храм Рујевиту?

''О постанку имена Руја (брдо) причају ово: на Руји је била некада варош и град Дубрава, па кад је једном нападну непријатељи, буде постављена стража на месту, које се и сад по томе зове Стража; на друго место даље одатле пошљу 'стражу потајницу', и оно се после по томе прозове Потајник. А кад стража јави, да се непријатељ приближио, народ се јако 'узруја', те се услед тога цело брдо прозове Руја''. Занимљиво је да је у близини био град Дубрава - од дуба, од чега су некада Померанци клесали идоле, односно правили храмове.



Хорс

Из Рајтеровог Речника: "Chors, Ch'rs, Chros, Churs, Chers, бог источнословенског круга, вероватно бог сунца. Етимологија нејасна. Објашњење из иранског не задовољава. ... Хорс је познат из тзв. Несторове хронике, око 982... Хорсе је могао бити преузет са југа. За то говори старосрпско лично име Chr's', које се појављује заједно са Тројан'' (Reuter, 175).

Према најранијем теоријском изучавању словенске митологије, чији се резултати налазе у краткој расправи Михаела Попова (1793), установљено је да је Корша или Корс кијевско божанство. Према Попову у Хорсу су имплицитно садржане особине Ескулапа - божанства здравља код старих Грка (Kleine, 28-29). У често оспораваном древном руском спису Слово о полку Игорову, како смо видели помиње се, поред Хорса, још неколико древних руских божанстава. Навешћемо речене стихове (стих: 531-538) према нашем преводу.

''Кнез Всеславе људма суди
и градове кнезовима додељива,
а сам ноћу ко вук трка:
Из Кијева Тмуторкњу дотрчава до петлова,
великоме богу Хорсу вучји путе претрчава.
У Полоцку, у Софији светој цркви,
док јутрење њему рано звона звоне,
он звоњаву у Кијеву друга слуша.''
Како Суреп коментарише овај део текста? ''Бог Хорс: паганско сунчано божанство. Всеслав је као вук претрчавао огромне просторе пре него што се сунце роди. док би му у Полоцку звонили јутарњи поздрав, он је кретао пут Кијева, у који је стизао пре него што престане звоњење у Полоцку''. (Слово, 108). У времену од 978-988, приповеда се да је кнез ''Владимир почео сам да влада у Кијеву; затим је установио изван главне куле на једном брду више идола: Перун у основи, са сребрном главом и брадом од злата, а такође и Хорса, Дајбога, Стрибога, Симаргла и Мокошу. Њима су приношене жртве; народ им је приносио своје синове, кћери као жртве демонима'' (Несторова хроника, 64).

Према Лежеу име Кхорс (Хриси, Хориси), пагански бог Руса, понавља се и у другим руским изворима, посебно у Поеми Игоровој. Међутим, не постоји никакав прецизнији детаљ о његовим атрибутима. ''Покушало се да се он идентификује са Дајбогом''. ''Јагић држи, да је Хорз исто што и Дажбог. Ово име југословенског порекла замењено је по свој прилици именом Хорз'' (СМ, 102 и д). Овде је корисно навести Лежеов став, наиме, да у грчкој средњовековној литератури постоји једна занимљива прича под насловом Откриће Свете Марије божје о паклу. Тај је споменик преведен на руско-старословенски језик у 12. в. Леже, који је читао поменути рукопис, наводи како је Света Дева Марија добила овлашћење од Господа да обиђе пакао под вођством св. Архангела Михаила, који јој показује мучења осуђеника и објашњава узроке услед којих су тако кажњени. На једном месту се у оригиналу тврди: ''То су они, који су заборавили Бога, који су називали боговима оне предмете, које је Бог створио ради наше употребе, као: сунце, месец, земљу, животиње, рептилије, који су постали камени богови као и људи: Трајан, Хорз, Велес и Перун''. Овај исказ, несумњиво, још један је доказ којим се потврђује присуство култа Хорса, Трајана, Велеса и у Русији, али и на Балкану. Фаминчин сматра да је Хорс пре свега божанство источних Словена. Хорс је у многим сведочанствима повезан са Перуном, што говори о његовом значају. Код Римљана епитет богу Марсу је био Хурио, или новијег датума: Хорсо, што је сагласно са словенским називом: Хорс Дажбог. У Бугарској постоји брдо на Дунаву: Хрсово. Ида доста река, брда, шума чија су имена настала од Хорс(ш) (Фам, 199-200).

Дакле, већина истраживача се сасвим слаже да је Хорс божанство сунца. И савремени митолози, пре свих Рибаков, указују на сунчани карактер овога лика. Хорс (''округло'') - божанство сунца као светла. Вероватно је реч о древном божанству, чија је представа о светлосном небеском богу налик Аполону. Култ јарког сунца-светла појављује се код земљорадника енеолита, а већ у бронзаном добу рођена је представа о ноћном сунцу, које извршава свој подземни пут по ''мору мрака''. Име Хорса сачувано је у ритуалној лексици 19. века (''хоровид'', ''хорошул'', ''хооро'') (Рыб ЯдС, 434). Рибаков је категоричан у ставу да сама реч ''Хорс'' води порекло од иранског будући да у многим иранским наречјима, блиским по звучностима речи, овај термин означава ''сунце''.

Под именом Horsek (Horsgök) раније се подразумевао коњ, што би био буквални смисао. На англосаксонском: коњ = horse. Следствено, реч Хорс, распрострањена међу југозападним Словенима и Германима, Скандинавцима, Англосаксонцима, значи коњ. Из тога се закључују, да је Хорс Марс - Коњ Марс. Код Римљаса: Horse Marte. Ми знамо да је и у Рг веди, првобитна зооморфна форма јутарњег или пролећносг сунца била коњ и коњска глава, као симбол бистрине, са које се распростире светло. Није ли отуда и назив код српског Коновљане? Коњској глави су и Словени и Германи приписивали посебно значење. У Риму коњска глава приношена је на жртву Марсу (у време празника у част овом божанству), очевидно са циљем предупређења незгода које би могле задесити град. Коњска глава игра важну улогу у многим местима Русије, као предохрана од сваких зла и болести (Фам, 201. и д).

Дакле, према Фаминчиновом истраживању, божанство Хорс, Хрс или Хрса налази се суверено на ''Кијевском олимпу'' непосредно уз Дажбога: Хорс Дажбог вио би, тако, Коњ-Дажбог. ''Реч Хорс значењем: као код Германа, у истом смислу и у многим местима, где су у старини живели Словени, срећемо бројне географске називе, произведене од те последње речи, у форми Ros(ss š), и Rus(ss,š)'', у значењу које нема више никакве везе са немачким: Rusdorf, Horsdorf, Rosenow, Roseg, Rosek, Русан, Рушевица или Хрушвица - у Далмацији; али и следећи топоними, без Х, као Орс(ш): Орс или Орск, Орса, Орша, Оршица, Орсова итд.

Речи: Хорс или Хрос код Словена, као и Германа добијају и следећу форму у топонимима: Рос или Рус, тј. Росами или русами, Русју (грч, Рос), што би било сагласно називу Дажбоговог унука. Код Бодрича наизализмо на топоним: Roesnow (у актима из 13. века: Rosenowe, Rosenow) и друга имена: Ressi, Vila resin, Rossewitz, Rossow, Russow. Када је реч о терминима: Орс, Орша, Оршица, Орсова, Фаминчин додаје како нас ''сва ова имена враћају на име Рос или Рус: у древној Русији село Оршанское, називало се, такође, Ршанское или Рша'' а исто тако и река Рос или Рус.

Брикнер, један од ретких западних истраживача који се бавио и митологијом балканских Словена, сматра да је Хорс био ''словенско божанство... Ван Русије то се име јавља као лично име, и на Балкану (код Срб Хрс, Хрсовић) и код Пољака, Карси... Шта онда значи име тога божанства? У чувеном Слову о пуку Игорову приповеда се како је чаробник кнез Вишеслав у вучијој кожи претрчао ноћни пут великом Хорсу. Можда је Хорс култно име месеца, а његов назив у вези са умањивањем, крњењем месеца, јер у свим словенским језицима корен крс, из тога је изведено име Хорс, значи закржљали. Дакле, ''цео низ божанстава: Сварог, Дажбог, Хорс, Велес, припадао је свим Словенима, дакле и балканским Словенима'' (BrikPag, 57,59). Није ли, да приметимо, овде реч о ''закржљалом'', ''манитном'', ''хромом'' вуку? Далке и Дажбогу или Дајбогу, најзад, Тројану?

У студији о паганству древних Руса Рибаков се посебно бавио Хорсом - као руским аутентичним божанством. Хорс је несумњиво бог сунца, и та реч, како је давно још указивано, блиска је иранском (перс. хорсед = сунце). Хорс је повезан са ''кругом'', ''околином'', ''ором'', ''хором'', ''колом''. У руској и грчкој митологији сусрећемо се са двема формама сунчевог култа: с једне стране, био би то ''култ сунчев'', ''белога света'', топлоте, као сезонског услова живота растиња (Аполон), а са друге стране - култ самога светла, које одиграва небеску сцену обилазећи земљу и подземни свет (Хелиос) (Рыб ЯдС, 440). Према Рибакову два су сунчева божанства: Дажбог и Хорс. Дажбог је симбол тзв. сенонског сунца: пролећно-летњег, док је Хорс симбол конкретног дневног светла, он је ''око светла''. Однос Хорса према Дажбогу аналоган је односу Хелиоса према Аполону у Грчкој. Да би се прецизно установио положај Хорса у систематици коју је понудио Рибаков, треба знати да руски митолог сматра како постоје три реда богова: на првом месту се налазе општедржавни кнежевски бог Перун, који је схваћен не толико као бог грозног времена и грома, колико као бог оружја, војни бог и божанство Кнеза. Други ред чине древна божанства неба, земље и ''белога света'' Стрибог, Мокоша и Дажбог. У трећем низу спадају божанства допунског карактера: Хорс допуњава Дажбога, и Семаргл - Мокошу. ''Јагић држи, да је Хорз исто што и Дажбог. Ово име јужнословенског порекла замењено је по свој прилици именом Хорз'' (СМ, 102).



Прове - Правда

Попов не даје ближе одређење овога божанства. ''Прове или Проно. Божанство поморанских Weneti-Словена, који су настањивали Ругију. Овај бог је после Световида био посматран као друго њихово највише божанство. Статуа посвећена Прови налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста, око којега су стајале преко хиљаде кипова са два или три лица, неки са још већим бројем. Испред овога божанства био је постављен олтар на коме су му приносили жртве'' (Kleine, 36-37).

Добровски овог словенског бога одређује као бога правде. ''Прове, и Проно, код Вагријских Словена јесте бог Правде. Мени је он као словенско божанство сумњив, мада га Хелмолд помиње'' (Добров, 273). Фаминчин такође помиње Прову у групи божанстава западних Словена, позивајући се на изворе Хелмолда. У своме делу Хроника Хелмолд наводи како смо ''тамо, међу старим дрвећем, видели свете храстове, који су били посвећени богу тога краја, Прови. Био је окружен двором и дрвећем'', додајући како је ''Прова био бог земље Алденбуршке (Стар-Града), Сива богиња Полабљана, Радгост бог земље Ободрита''. Леже поставља провокативно питање ''да ли у Хелмолдовом Провен-у треба видети Перуна?''. Најзад, ''Пурувид можда има неке везе са Провеном'' (СМ, 63,132).

У ивањданској песми из збирке Милоша С. Милојевића налази се неколико стихова, који указују на постојање овога божанства, дакле, и као некакав његов траг код Срба: ''Ивањско цвеће петровско, / ... Петар га плете те плете / ... Даје га силну Правиду, / Правида с крила на веће''. Судећи по томе што је овде реч о већу на које Правид баца цвеће, може се закључити да имамо посла са силним богом Правде. Наводим и коментар самога приређивача збирке, наиме, како и данас у народу постоји сећање да је било ''беликих и славних храмова: Световида, Праве, Радигоста, Триглава, Поревита, Рујевита'', иако нам Милојевић не даје никакве доказе за ову тврдњу (I, 105).

У цитираној песми ''На силу удаја'' у којој вила удаје кћер за јунака Праводара, слутимо да је реч, можда, о богу Прави. ''Туне Вила ћер удаје, / ... Удаје је на далеко, / Преко мора, преко поља, / Преко гора и планина, / За јунака Праводара, / Праводара великога, / У том граду праводарском''. У трећој збирци налази се и песма ''Праве и Русалке'' из Копаоника: ''Бани бане Бањанину, / Ти велики Праводаре! / У тебе су све правице, / Све правице слободице''. Праводар - бог Права, који је у српској митолошкој редакцији добио име Праводар, дарује Правду. Правда је и другим песмама портретиран као бог који се одликује снагом, сасвим близак по структури врховном божанству. Шта ради ђаче самоуче у већ наведеном детаљу песме? ''Оно чита књиге цароставне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јараила слуге''. Правид и Јарило или Јаровид, иду заједно. Ако се присетимо сижеа песме у коме наилазимо на комплетан приказ свих божанстава српског пантеона, сусрешћемо се и са два имена за Правида: Права и Прова. ''До нашега господара, / Господара Триглав бора, / И његова мила сина, / Мила сина Световида, / И његове силне браће, / Јаровита, Поревита, / Рановита, Радигоста, / Праве, Прове''. Дакле, уочавамо исти ранг и сродност поменутих ''српских'' (- словенских) богова, који су у братском односу са Световидом, а од заједничког оца, створитеља - Триглава. И у песму у којој Радигост бог Правде симболизује, ипак, зимски, хтонски период, снагу силе, али и опасност за људе, разабиремо из песме познатог нам садржаја, у којој уочавамо како је Пољељица кћер Љеља и Ладе, док су њени девери два побратима: ''Млади Давор, силен Ђурум, / Бели Перун, страшни Права''. Дакле, Права је ''страшан'', насупрот ''белом'' Перуну. Да су Световид и Права браћа јасно је из стига: ''А девери Праве, Световиде''.



Црнобог

Хелмолд је дао најкомплетнији опис овога ''бога који је црн''. Поновићу став који је наведен о Белбогу: ''Код Словена пак постоји чудан обичај. На гозбама и пијанкама својим обређују се жртвеном чашом, уз коју говоре, нећу рећи речи посвећивања него проклињања под именом богова, разуме се: доброг и злог, изјављујући да свака срећа долази од доброга бога а несрећа од злог. И отуда на свом језику називају злога бога Ђаволом или Црнобогом, тј. црним богом''. Леже је овај став прокоментарисао речима како су ''по постојању овога бога митографи закључили да је постојао и један бео бог, који се звао Белобог''.

Поводом изнетог Хелмолдовог става да су Словени имали Чрнобога, Врикнер додаје да је то био један од повода за претпоставку како се на почетку веровања код Словена указао дуализам, тачније да су поштовали добре и зле богове. ''Међутим, додаје Брикнер, овај црни бог није ништа друго до хришћански ђаво, а нема никакве везе са првобитним веровањем Словена, којима је дуализам био сасвим туђ'' (BrikPag, 60).

На овај став Брикнера одлучно је реаговао Чајкановић. ''Најрадикалнији међу свима је Брикнер, који потпуно одбацује Црнога бога, сматрајући да он у словенском пантеону уопште није постојао''. Чајкановић наставља: '''Црни бог', према томе, назван је тако по својој области и евентуално по својој спољашњости: он је бог доњега света, и зато је црн; исто онако као што је и грчки бог доњег света, Хадес, називан црни бог... Словенски Црнобог је, кад је доцније депоседиран и из различитих разлога изједначен са ђаволом..., могао постати зао демон, али првобитно за његово име нису везане такве асоцијације, и он је био само 'црни' бог kat egzohen и ништа више: као такав, он, очевидно, није ништа друго него највећи бог доњег њвета, словенски Dis pater.'' Чајкановић још додаје како у ''сваком пантеону има црних божанстава, и да су то чак божанства најпопуларнија и највише категорије'' (МРС, 350. и д).

Чајкановић је сагласан са Хелмолдом, ''да је Црнобог... доиста домаће божанство полапских Словена'' те да нема смисла веровати да су ''хришћанство и манихеизам... тобожњи извор за представе о њему. Међутим, ми ни за тренутак не смемо помислити да је он био само локални бог, него имамо све разлоге за веровање да је он припадао свима Словенима уопште. Божанство доњег света има тако значајне и разгранате функције да не може изостати, и није ни изостало, из пантеона ниједног индоевропског народа. ...Не може бити ни сумње да је он био општесловенско божанство, онако исто као што је он био општеиндоевропско. Према томе, он није могао бити непознат ни нашим прецима, и очевидно је идентичан са нашим врховним богом''.

Грегор Крек сматра да су Словени, првобитно, у појавама природе сагледавали две антагонистичке силе, космогонијски дуализам: једну која је била доброхотна и коју су називали богу, и другу, деструктивну, разбијачку, коју су одредили као бесу, као узрок свеколике несреће. Од христијанизације, ове се две силе трансформишу у антагонистички пар: хришћанског Бога, с једне, и Ђавола, са друге стране. Богумили су овој другој сили доделили име Сатаниел.

Кад је Михел Попов у своме Речнику словенске митологије обавестио да су божанство Чернобога или Чернојбога, познавали неки, како их он транскрибује, ''Варгери Словени као Schadenthuende и приносили му жртву'', онда се тај став поклапа са новијим топографским истраживањима. Наиме, топоним Чернобог налази се на простору који је у мапи Хане Скалове обележен као станиште Вагријанаца - у непосредној близини са Љутићима. У наставку Попов каже: ''Према овим описима може се, како ми изгледа, Црнобог упоредити у свему са персијским Ариманом. Један немачки писац, који је објавио један кратки митолошки Лексикон, оцртао нам је и ово божанство које наноси људима штету, назвавши га Tsernebug и превео је то истовремено као црни Бог. Он при томе каже, да су Венди тако називали зао Дух, коме су приносили жртву, да би предупредили његову срџбу'' (Kleine, 45-46).

Давор Трстењак, како смо приметили, консултовао је бројне споменике, рељефе, кипове, као остатке древне словенске религиозности да би установио следеће: ''Даље аждају налазимо на рогачком споменику (вероватно у Штајерској - СП). У рогачкој гори је у старини постојао храм посвећен Сунцу... Испод рогачке горе и дан данас постоји читаво Чрнобожиште'' и у јавним написима је забележено ''како је у рогачкој гори ивањданске ноћи неко видео Црнобожичане око креса, ивањске ватре, људе са горућим бакљама у рукама како плешу и прескачу преко огња'' (Triglav, 11, и д). Према Трстењаку ''Црнобог је био, такође, сунчано божанство'', које се појављује у два његова периодична лика: (а) као сунце у последњем годишњем добу свога кретања - као зимско сунце, али у оквиру обданице и (б) као поноћно сунце. Да је то тако, вели Трстењак, имамо бројне доказе у радовима аутора који су се бавили словенском митологијом, и при томе поименице наводи Колара, Хануша, Јунгмана, Шафарика, Ербена - када је реч о Словенима, а затим ту су и немачки аутори Швенк и Грим.

Стефан Верковић је дао и нека објашњења у вези са садржајем песама које је објавио у својој збирци. овде мислимо на тумачење Црног божанства код јужних Словена, посебно код Бугара. Најпре наведимо карактеристичне стихове (из Веда, 95) песме:

''Де ми слезе Сива Бога / Сива Бога и сурива. / Фъ рока му златна тоега, / Ударилъ су царна Бога, / Царна Бога Сура Ламица, / Та си форкналъ не небету, / Та си утъ земе загиналъ,. / Чи е веке сурва година / Сурва година Суровъ-денъ / Суровъ-денъ Сурувакъ-денъ, / Ду вечере суровъ Баднакъ и Бадница.''


Какво објашњење даје Веркович? ''Црни Бог: он шаље свако зло људима''. Постоји и ''црна година када се људи боје од сваког зла посла да тога Црног бога не наљутте''. Односно, синтагма у бугарском језику ''Сура Ламица: означава особено име Црног Бога. Онај који би био љут њега је народ представљао као Ламију са девет глава'' (исто, 157, 125). Када смо раније, поводом Бабе, наводили мишљење Јелезара Мелетинског, према коме су ''баба'' и ''змај'' најстарији митолошки ликови који асоцирају смрт, али и плодност и обред иницијације (Мелетински, М. Јелезар, ''Питања примене структурно-семантичког метода у фолклористици'', 51), за потврду те тезе нашли смо једно место у Верковичевој песми: ''Каки изгрева јоште рану / Небна Јуда Самувила, / Прогонува и злините, / Прогонува цирна змее / Што се шета пу земета''. У објашњењу Веркович додаје: ''Црни змај: био је Бог свакога зла'' (Веда, 292, 294).

Поновићу став Афанасјева како је веровање у Белогбога и Црногбога некада важило за све Словене. Он је навео неколико топонима код руса, као нпр. Црнобоже -у порховском округу, затим Чернобожна - у Буковини, затим, код Срба Чернобожски градић. Осим Црнобога - брда код Будишина, Афанасјев додаје како је у Бамбергу својевремено пронађен идол Црномбогу, о чему је писао и Јанко Шафарик. Сходно извештају Хелмолда једна грана западних Словена до касне епохе називала је Ђавола Црнобогом. Код Хане Скалове постоје бројни топоними са именом Црнобог, односно Црна глава. Тако се топоним Чернобог налази на северу, у приобалном делу, који су настањивали Љутићи и Вагријанци. Афанасјев додаје како нису сва тзв. ''црна'' божанства обавезно и зла, односно да припадају ђаволима. На питање да ли је Црнобог ђаво, и он цитира српску пословицу: ''Ако је црн, није ђаво''. Милојевић је у другом тому збирке публиковао једну песму (бр. 279) у којој, у форми алегорије, Црнобог у лику Вихора - Водана ''удара девојку'' = младу гранчицу, ''исушујући је''. У песми се даље каже:

''Заспала је мома крај мора, / Под једно дрво маслено, / ...Ветар ми хухна на море, / ... Те мому удри по лицу, / Стаде ми мома да кука: / Бог те убио ждар ветар, / Сад ли ми нађе да духаш? / Да бору твоме услужиш, / Црном бору вихору, / И његову Водану, / Водану бору водену?''


Водан је водени демон, он је Црни бог, вихор, повезан са ветром, који дува. И овде је синоним за Бога - Бор. Подсетимо још једном како Црнобог не мора бити истоветан са ђаволом, односно ''Ни враг црн ни мату му бијела'' (Вук, По, бр. 3603). Управо је о томе говорио Чајкановић, устајући у одбрану Црногбога, који не мора бити ђаво. У каквој су вези, дакле зло и Црнбог? ''Место именом злога демона, стена на десној обали често се назива и Девин камен или Момин камен''. Пајскер каже да је то неспоразум. Јер, ''дева у парсизму означава злог демона, а Девин камен првобитно је значило злодухов камен, а доцније, када је право значење речи дева заборављено, народна етимологија је од њега начинила девојачки камен. Према Пајскеру, ови наспрамни локалитети били су светилишта богу добра и богу зла, што би у исто време био доказ да су стари Словени били заратустровце. ... Пајсер-Пиларова теорија, ма колико да је духовита, није вероватна (мада, у начелу, известан утицај иранске религије на религију наших далеких предака не би био немогућ'' (МРС, 353).

Које је решење Чајкановић понудио овим поводом, а што је од значаја за разјашњење једног нашег топонима: Девице планине. ''Према томе, локалитети где се спомињу, један поред другог, оба словенска бога, указују не на какву дуалистичку антитезу у смислу заратустровском, него на трагове старога култа, у коме су бог доњега света и бог громовник чинили божански култни пар. Име Девин камен или Момин камен, Jungfernsprung - са етимолошким скаскама о гоњеној девојци која је, немајући другог излаза скочила са стене у реку - није постало на основу погрешне народне етимологије према злом богу, devas, него је овде, свакако, успомена на неко старинско женско божанство, које је с богом доњега света стајало у некој вези. ...Позната је чињеница да хтонични богови по правилу имају свој женски корелат. ...У једној лужичкој скаски, која се везује за малочас споменуто брдо Чрнобох код Будишина, каже се како је Црнобог имао дивну кћер, 'коју је волео него сва своја блага' ...О страдању тога женског божанства (бежање; скакање у воду) говорила је нека света легенда, која нам је данас сачувана у разним варијантама, али чији је првобитни садржај тешко реконструисати'' (МРС, 355 и д).

Наводећи део из наше народне песме ''Смрт Марка Краљевића'', а који гласи: ''Већ ћеш, болан, умријети, Марко, / Ја од Бога, од старог крвника'', Чајкановић овим поводом примећује: ''Бог крвник, по томе схватању, био би зао бог, дакле: антипод правог Бога; та представа дошла би била нама из богумилизма'', те је у горе споменутој песми, по Чајкановићу дат ''један фрагменат из богумилске догматике''. ''Индијски душовадилац Јама, грчки Хермес, па онда аполон и Артемида..., германски Водан, нису били зла божанства. Бог дрвник није, дакле, зло божанство, него, просто, божанство чија је функција да људима узима душу. У српским народним умотворинама свети Арханђео, српски дошовадилац... назива се крвником''. Како видимо, према Чајкановићу, у сачуваним атрибутима Црнобога, Дабе, Тројана треба гледати као на преостатке садржаја врховног бога, но којима је хришћанска догматика дала вредносно негативно значење.

'Бог стари крвник', према томе, није зао бог, него бог старац у чију област спада узимање душа... Који би то бог вио (јер овде није реч о хришћанском Богу...), није тешко погодити. Ко би други могао вити него старински бог мртвих, чија је главна функција, као и код сродних божанстава у другим индоевропским религијама, да одузима људима живот и вуче их у доњи свет''? (МРС, 357). Ниле ли то Правид - страшни бог српског пантеона? У Вуковом Рјечнику налазимо компарацију: злог Бога и јаког Бога. ''Тешко до зла Бога, скупо до зла Бога... Ништа под јаким Богом'' (Рјечник, 1852, 33).



Подзвижд

Име овог словенског божанства најпре сусрећемо у раду Михела Попова: ''То је словенски Еол, кога су древни Грци уважавали као Бога олује, буре, Кијевски становници су га сматрали за Бога ваздуха, лепог и рђавог времена. Приносили су му жртву, као и другим словенским божанствима'' (Kleine, 35). Фаминчин такође говори о овом божанству, сматрајући да је то, у ствари бог Погода. Позивајући се на Длугоша каже: ''Погода ... и Непогода, коју су звали Похвистом (Pochwistem), била је позната још у 16. веку, а звала се Pohviščel (Pochwisciel) (Fam, 18). На једном другом месту Фаминчин одлучно тврди да се ово божанство налази и у пантеону источних Словена. У овом контексту наводи Несторово запажање да је постојало још неколико богова који се, иначе, сусрећу пре свега код пољских летописаца, ''као што су: Подзвизд (Pohvist) и Ладо; осим тога и Купало''.

Занимљиво је да се овде помене како се у Сврљигу у средњем веку у попису Видинског санџака из 1454/55. године наводи село под карактеристичним називом: Позвижда, са 62 домаћинства (Упор. и текст Недељка Богдановића, ''Куд се деде сврљишка Позвижда''. У: Н. Богдановић, О говору и именима. ''Просвета'', Ниш, 1990. стр. 46-47). Од 37 пописаних села у нахији Сврљиг, ово село је друго по величини. Потом је село, наводно, ''ишчезло'', а место њега, у другом језичком облику, такође изузетно велико село, а на истом простору, ''ускрсло'' ново под индикативним, да ли хришћанским и црквеним утицајем, село Попшица, у чијој се непосредној близини, само километар удаљено, налази средњовековни манастир Св. Арханђел. Ту је у суседству и Девица, односно Божидол и незнатно даље знатна планина Бограница, поред древног града Сврљига. Мора бити да је на том месту било неко светилиште поменутом божанству Поджвижда. Како је дошло до тога да су његови трагови били једино у Сврљигу, остаје за неко друго проучавања. Н. Богдановић примећује како се у сврљишком говору користе и ''пиштаљка џвиждаљка. У микротопонимији у хатару села Белоиња (село Сврљига - СП) постоји Дзвиждодол, као 'долина кроз коју дувају јаки ветрови'' (и при томе аутор цитира Петра Скока, његов Етимологијски рјечник, стр. 667).



Поревид

Из словенских извора

Крек је категоричан у ставу да словенско божанство Поревит може имати ''само одређено локално значење'', које, међутим, још није до краја расветљено. Сви се аутори слажу са тим да је ''идол Поревита обликован је са пет глава'' (уп. Аф, II, 520). Рајтер у Словенској митологији, пошавши од хроничких записа Сакса Граматика, показује како је на Рујану постојао грам посвећен богу Поревит-у или Поребут-у (Reiter, 184-185). Што се Маретичевих етимолошких извођења имена словенских божанстава тиче, он сматра да постоје ''још три имена богова, која указују на вит као други члан сложенице; једно од тога је Првовит. Вероватно је, да се Поревит (код Сакса, assus. 'Porevithum') може да схвати као старосл. Провит'' будући да реч први долази као први члан сложенице, нпр. Првослав итд. ''Реч Првовит у значењу 'primus laetisque' веома одговара имену за прворођеног сина. И ово је име народ пренео на једног бога'' (MaretZu, 138-139).

Још је Хелмолд у својој Хроници изнео тезу како је бог над боговима свих словена нико други до Световид - иако је провобитно био врховни бог земље Рујана. У односу на Световида, сви остали богови изгледају као полубогови. Свјато или Свето-вид има у основи реч, као и други богови, као што су: Поревит, Јаровит, Рујевит. Леже сматра да се Саксу Граматику ''не може пребацити, да је имао предрасуде свога века и своје касте. Ми му још дугујемо и драгоцене податке о култусу Руђевида, Торевида и Поренуција (Rugievithus, Porevitus, Porenutius)'' (СМ, 34).

Наиме, по речима Сакса Граматика, чије смо мишљење навели поводом Рујевита, на острву Рујану, у Кореници, била су три храма, у првом је био кип Рујевита са седам лица, у другом храму је идол Поревита са пет глава - но кип није имао мач. Показали смо како је Швенк уверен да су оба божанства сунчана, при чему седам лица Рујевита означава седам летњих месеци, а пет глава Поревита означава пет зимних (по древном дељењу године на лето са 7 и зиму са 5 месеци). Кип ''Поревита... направљен је у духу зиме и мрака, без оружја. У његовом имену постоји корен порон (=понор), место где река понире испод земље - поронути. Поревит, у сваком случају може означити лик божанства које одговара мрачној, подземхој сили, зароњена у подземни вртлог сунчаног бога'' (Фам, 186-187). Да ли се на основи тога може закључити, да је реч о хтонском, лунарном божанству?

Добровски је изнео тезу да су ''Поренут, Поревит, имена једног божанства, при чему је прво име, извесно, грешка у писању. Он је био поштован на острву Рујану, као што је Радегаст поштован од стране Ободрита (Добров, 272). Исто питање поставља се и у вези са именима Поревида и Пурувида, наиме, не имплицирају ли они исто божанство? Леже примећује да се ''ова божанства помињу уКнитлинга Сага'' па пошто је описано ''рушење Световидовог идола, Сага даље прича, да је краљ Валдемар отишао у град Коренцију, и наредио да се поруше три идола: Рунвид, Турупид и Пурувид. Рунвид је по свој прилици истоветан са Рујевидом (Вид са Рујна ...). Пурувид можда има неке везе са Провеном'' (СМ, 131-132).

Из српских извора

Наводимо неке карактеристичне делове из још једне наше песме која је била предмет наших ранијих анализа.

''Дојде Никола, дојде ми време, / Да ми се жени св. Илија. / Што позовало рало сватови, / Рало сватови божији анђели: / Кум ми го клава св. Јована, / Св. Јована млад Пуревита, / Пуревита побратим Руневита, / А старог свата св. Никола, / Св. Никола стар Радогоста''.


Осим што се овде уочава мешање паганских и хришћанских мотива, песма делује веома учено, те се може претпоставити да је од неког старог преписа, са видном намером да се древна западнословенска митологија преобликује у хришћанску. Но, било како било, ми овде дознајемо намеру казивача, да се св. Јован, велики српски светитељ, чија слава пада у време најжешће зиме, повеже са Поревитом. У једној обичној радњи између Беле недеље и Лазарица, која се обавља на раскршћу, али у глуво доба ночи, постоји један занимљив ритуал. О томе Милојевић каже следеће: ''Представите себи у сребрној месечини, а на раскршћу села, које је већ заспало дубоким сном, врло најлепших девојака најлепше обучених, де игра око двеју својих другарица, које стоје насред кола загрљене и као одобравајуће или неодобравајуће песме. Даље мало опет друго коло, тако исто лепо... Оне две девојке што се у сваком и то једном мањем, а другом већем колу, налазе, зову се негде раја и Рајоле, негде Кол и Кола, негде Љељ и Љеља, негде Вил и Вила, а негде Реј и Реја и Рејол и Рејола''. Има и фингирања смрти, као да је једна од девојака умрла. ''После овога седну девојке у наокруг. У среди њих седне једна на један јастучић од бусена направљен, а на њему трава. Друга јој легне на крило и ову што лежи покрију као да је тобож умрла. тада оне што седе около девојке почну у глас најжалосније да певају, као тобож да је умрла''. У наставку описа овога ритуала читамо: ''Кад тако вампир тај растера све девојке, које су јој такође оставиле јела, онда седне и наједе се и сам. Кад је вампир најео се он почне да тражи девојке, подави их тобоже све и оне попадају. Тада он оде и легне као у свој пређашњи гроб. Једна је девојка остала и та се зове Жива негде Шива, негде Живана, негде Вила, негде Самовила а негде и Свеожива. Ова зађе па напоји сваку водицом, тобож живом, и ове устану. Оде вампиру и њега тако оживи, те после све опет поседају унаоколо, те направе коло. У среди седне она жива, Свеожива, Вила или како је зову. Одма седне у среду до ње онај вампир, кога зову Смрхар, Смрт, самрт, Пура, Спура и давор а до овога опет она истерана девојка, те тако направо тројство'' (I, 91-92, 96). Дакле, овде се појављује карактеристично име за симбол смрти: Пура. Да ли је, можда Пуревит, или Прпруша?



Нави

Рајтер у своме речнику Словенске митологије излаже своје тумачење демона под називом: Нави. ''Нави (плур.). Под овим изразом обухватамо све оне демоне, који свој настанак има да захвале душама деце, тј. оне, које су мајке несвесно придавиле у сну, или, код ванбрачно рођене, после рођења одгурнуте, мртво рођене или већ умрле у мајчином телу. Код источних и јужних Словена, посебно код Словена у источној Србији, оносно у западној Бугарској, то су душе некрштених. Бугарски нави, навјаци, српскохрв. (Пирот) навије, словеначки навје од старосл. нави 'der Tote', уз то и руски навъ, навъе, навеј 'der Tote', украј. навка, мавка, 'душа некрштене умрле девојчице', чехосл. нав. 'царство мрака, онострано' исконски сродан са гот. naus 'der Tote', високо немачки not 'Not', српск. некрштенци 'Ungetauften', хрватс. невидинчићи, невидмићи, 'Unsichtbaren' ''(Reiter, 188).

Грим сматра да је ''словенски смрт (иста реч) свуда женски облик, литвански smertis употребљена и мушки и женски, летон. nahwe само женски облик. Слов. Морена, Марана'' 8Грим, 702). Произлази да су нави женски демони, који се у таквом облику јављају у летонској митологији. Леже даје занимљиво тумачење речи. ''Реч нав изгледа, да значи место, куда мртваци иду после свога живота'' (СМ, 48). ''Појам о месту, куда се иде после смрти, изражен је кореном нав, који је очевидно сродан корену ny , и изражава појам о умору (чешки: unaviti уморан; руски нъiмъ - проузроковати јад, ојадити, чинити зло: un'lu клонуо). Овај корен даје именицу нав, која, изгледа, означава место, куда људи иду после смрти... Могао би човек покушати, да помисли и на реч нава, у смислу на-вис: Крок оде у лађу, у сандук''. Осврћући се на казивања Длугашева, који помиње реч Nya, Леже је забележио како сасвим ''очевидно Длугош није измислио ову реч Nya. Покојници звани nya, - све се то врло добро слаже. Очевидно Длугош, који хоће словенску митологију да наврати на класичну, мора на себе узети одговорност за изједначавање Нуа са Плутоном. Је ли овде доиста реч о каквом божанству, или просто о пребивалишту мртваца, које се пољски зове nyja, - не знамо ништа... Поред речи нав има у словенским језицима пансловенска реч рај'', па се може ''претпоставити, да код незнабожачких Словена она значи шумско пребивалиште праведних... У односу према нав, која би представљала пакао'' (СМ, 164-6).

Михел Попов остаје код портретирања овога божанства као хтоничног, али му приписује један низ необичних карактеристика.'' Nia. Према сведочењу управо наведеног писца, ово божанство је од неких словенских народа било признато као бог пакла, и имало је код њих управо онај ранг као Плуто (бог подземља) код Грка и Римљана'' (Kleine, 31). И Фаминчин је склон да Нија идентификује са Плутоном: ''Niia (Nya) одговара Плутону'' (Фам, 18). Добровски коментарише како је ''Длугош Nia-у учинио богињом подземног света'' (Добро, 269).

Навешћу још једно занимљиво мишљење Луја Лежеа: ''Код Руса у Карпатима зову се Мавкы или Навкы врсте Русаљака, које, изгледа, представљају душе умрлих... исто би име постојало и у Бугарској. Код словенаца се зову Мавје, Навје - душе умрле некрштене деце (у Срба исто тако)'' (СМ, 164-6). Чајкановић сматра да и код нас ''поред тих представника старог словенског пантеона који живе само у успоменама, у нашој народној религији, као што је добро познато, велику улогу играју виле, вампири, вукодлаци. Значајно је да имамо очуване и наве: нави су суђенице, породиљска грозница и др., ''како где'' (МРС, 20).



Давор

Божанство Давор, како изгледа, појављује се једино у српској митологији. У расположивим и мени доступним рукописима нисам успео да пронађем овај лик у митологијама других словенских народа. Разуме се, у нашој лирској поезији, ''давор'' се појављује и као атрибут са позитивним значењем, као напев ''давор девојко''! Но, као божанство, сасвим извесно, има посебан значај и јасно одређен портрет. У песмама у којима налазимо спомињање овога бога, пре свега у Милојевићевој збирци, Давор се често меша са хришћанским Ђуром, Ђурђем, Ђуримом, али и другим паганским божанством, Јарилом, на пример. Изгледа да је реч о јаросном и злом богу који се налази у уском митолошком кругу са Воданом. Но, следимо наше изворе.

У једној песми (II, бр. 348), млада вила, снаха Триглавова, чији је син младожења Давор, незадовољна у дому Триглавовом - о чему обавештава њена мајка - запомажући и јадајући се, на питање укућана својих за разлог њеној несрећи и незадовољству младе виле у кући Даворовој, дознајемо:

''Што си нам се наљутила? / ... Ја л' ти војне није мијо, / Силни војне самовиле, / Самовиле тај Даворе, / Тај Даворе жални боре?'' У наставку песме наилази Давор који поставља исто питање: ''Отуд иде млади војно, / Млади војно Давор боре, / Давор боре и Ђурашин, / Русе коси опустио, / Опустио до појаса. / Плаве брке опустио, / Опустио на рамјена, / Риђу браду опустио, / Како дојђе вили бјелој, / Вили бјелој љуби својој'' и поче кукати:

''Од тог гласа и тог стрха / Громи, Громе, муње вију, / Муње вију и сјевају. / Он дозива љубу своју, / ... Њу ми пита млади војне: / ''Што је теби љубо моја, // Одговара шћерка моја, / Ћерка моја бјела вила: / ''Ја невољем војна мога. / Војна мога силна Ђура, / Силна Ђура и Давора / Оба она тужна војна!" / Што не волиш војна твога? / ''Војна ми је од зла рода, / Од зла рода тога грјешног, / Мајка му је смртна жена, / Смртна жена са земљице, / Са земљице уваћена'' / Кад то зачу стари свјекре / Стари свјекре Троглав боре, / Снашици је говоријо: / ''Снахо моја бјела вило! / Данаске те ја проклињем!'' / Како рече тако створи, / Пропаде ми шћерка моја, / Пропаде ми и умре ми. / Благослови стари свјекре. / Благослови љубу своју, / Љубу своју црну земљу, / Да ми живи до вјекова''.



Триглавов двор, као станиште врховног бога: створитеља, држитеља и рушитеља, обасјан је Световидом, а син му је Давор. Уочавамо да је Давор, бесумње, своју улогу Бога смрти наследио од мајке, која је смртна, земаљске је природе. И у овом случају, а тако је и са другим паганским ликовима, запажамо да се Давор меша са хришћанским Ђурашином, а има и риђу браду, због чега је, често, у овим песмама идентификован са рујевитом, односно Јарилом који иначе стоје у смисаоној вези. Давор је, такође, у улози младог ратника, ратног бога. Млада вила обавештава да је разлог њеном незадовољству тај, што је њен младожења - Давор од ''зла рода'', будући да му је мајка ''смртна жена са земљице''. То је наљутило Триглава - Троглав бора, те ју је доиста усмртио. Дакле, Давор је син Триглава, а Триглав је замишљен са двема доброхотним, и једном негативном, деструктивном цртом, што је његовом Бићу - као врховном божанству иманентно. Отуда у нашим епским песмама изрека: ''Бог је стари крвник''. Дакле, то је она димензија по којој Бог даје, али и узима; Бог се не воли, напросто, ваља га се и бојати. На крају мајка невесте - сада већ умрле виле, моли Даворову родитељку, која контролише све што је ''на црној земљи'', дакле и испод, у земљи самој, да благослови њену кћер, јер Триглав не жели да се заузме.

У овој песми се на очигледан начин мешају компетенције патријархатских и матријархатских мотива, што се види из амбивалентне улоге, али и састава Даворовог, који носи мајчине, негативне, особине, али и снагу, наслеђену од оца. Чињеница да Триглав узима у заштиту Давора, као злог бога, указује на ову амбивалентност, али и на чињеницу да сам Триглав отелотворава битне антрополошке и космичке снаге: Добро и Зло, Небески и Хтонски свет, Светло и Таму.

У оквиру обичаја Лазарица, које Милојевић лепо описује, говори се о томе која се биља и стабла дрвета узимају ради кићења церемонијалних поворки које се зову ''лазарице''; махом су то венци грма и храста. У наставку Милојевић примећује: ''Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна ратова и рајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости'' (I, стр. 104). Према Милојевићевим истраживањима, несумњиво је да је давор, можда и због (наивне) незичке асоцијације: Давор - онај који дави, или чак, Тавор - бог смрти. Са друге стране, Јарило и Ђура имају сада позитиван смисао, они су ратници, боре се за ствар крајина, чија је, симболички речено, паралела храст и грм.

У овом одломку песме под насловом ''Момче Никопољче, младо Српче'', у неколико индикативних стихова које смо наводили речено је много: ''Млади Давор, силен Ђурум, / Бели Пероун, страшни Права, / Светли Свевид, јаки Родогост, / И посилни Триглав стари, / Што сотвори, живе, руши''. Наиме, атрибути следећих божанстава: Давор је млад, Ђура - силан; Перун је бели бог - да ли Белбог; Свевид - светли, Радогост - је снажан и јак, али несумњиво је најјачи од свих Триглав, који је у исти мах и створитељ, али и онај који одржава живот и који га, напослетку, руши. Мијојевић је од Петре Мутаповић из Црне Баре у Мачви добио занимљиву песму која се пева у време тзв. побусаног понедељка, увече, којом приликом се девојке и момци сакупљају и кроз венце љубе, заклињу се на вечно пријатељство. Једна од таквих заветних песама је и она коју смо имали прилике да упознамо. Овде само један детаљ.

''Неувело наше братство. / Љељ, Љељу! / Мили Боже! / Красно братство побратимство. / Побратимство ка рођено / Докле траје нас јунака, / Нас јунака љубазнијех. / Докле траје јарког сунца, / Јарког сунца Господина / И месеца слуге свога. / Док не дође Давор боже / Давор Боже смртни данче''. У наставку: ''Ко погази побратимство? / Прпр њему, / Давор њему! / ... Ко превари свога друга? / Свога друга побратима / Сатро га силни Љељу: / Својим оцем страшним Богом. / Страшним Богом Триглав Богом. / А Триглавом светом Тројицом, / Док му затри Прпр'руша / Страшна сеја Давор Бога / Посланица Вишња Бога: / Створитеља Држитеља / И страшнога рушитеља''.


Узгред само да поменемо да је атрибут Сунца: ''јар-ко'', док је Сунчев слуга Месец. Међутим, пријатељство ће трајати све док не дође Бог Смртни - Давор. а оном ко погази пријатељство ће придоћи Прпруша - такође богиња смрти, која доноси смрт женама. Прпруша је, иначе, сестра Даворова. Сасвим је извесно да овде Прпр, може значити ''смрт''. Прпруша је у стању да некога сатре и затре, уништи га. Триглав се и овде јавља у хришћанској модификацији свете Тројице. Љељ брине о побратимству, а син је Триглавов. Несумњиво, атрибут Триглава се састоји у томе да је то ''страшни Бог'', у исти мах у троједном лику: створитељ - доброхотан; али и суров и строг - рушитељ. Рушитељску снагу остварује преко Давора Бога, Прпр'руше - сестре Даворове, али и преко Љеља. Већ смо поставили питање, нису ли додоле, у ствари, облик жртве која се нуди управо Прпоруши - отуда и назив ''прпоруше'', а такође сестре Даворове, смртне бигиње? Или је реч о њиховој жртви Перуну?

Момци и девојке се хватају у коло ''плетенац'', код плетења венца од последњег класа, и љубе се: ''Сад се љубе сви што су плели венац, а пошто га исплету играју''. Но клетва се изриче онима који се неће да пољубе, а о томе говори песма из прве Милојевићеве збирке, под насловом: ''Кад венац од најбољег класа плету'': ''Ко се неће пољубити / Убио га Бог / порази га света Петка, / Параскева. / Уста му се осушила / Дамо мили Бог! / Дом му затри Прпр'руша / Сеја ДАвора'' (бр. 324). И овде пробија исти митски садржај, с тим што се у улози двеју богиња које кажњавају налазе хришћанска Петка Параскева, али и Прпруша - сестра Даворова. У неким другим песмама чији је мотив описивање деловања Давора и Јарила, о овој двојици се говори, додуше, као о љутим ратницима, али у позитивном смислу. То су сада синови Срба, који ће осветит земљу од ''Тартарина''. Овде је народни певач, односно стихотворац вешто испреплео два различита смисла код сличне језичке конструкције. Да поновимо један сегмент из познате песме:

''Божић поје по сву земљу / Не боји се Хондушана / Нити црног Тартарана... / Слава му је до небеса, / До престола Триглав Бога. / До појаса среди земље / Србске земље Рашке светле. / Да се роде мушка деца / Љути војни Даворови / Даворови и Јарила / Она силна Туривоја, / Туривоја Ђуримами''.


Дакле Давор се приказује у лику Бога смрти, али и у улози ратника. Међутим, шта рећи за паралелу, асоцијацију Давора и Цара Лазара, којима је, обојици сестра кукавица. О томе Милојевић каже: када се ''први пут ... чује кукавица, ваља бројати колико пута закука, толико ће, онај што је чује, још година живети. Кукавицу не ваља убити јер је она сестра Цара Лазара и бога Давора, Ђура и Тура силног или Јарила (I, 102).

У Вуковом Рјечнику се о овом изразу ништа посебно не казује: ''Давори! интер. 1) еј! нпр. давори старости давори... Ој давори, ти Косово равно... Ал' давори, Јанково копиле'' (Рјечник, 1852, стр. 109).
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Уто Јан 29, 2013 6:01 pm

Panteon slovenskih bogova, Radivoje Pešić



Sloveni su narod koji o sebi govori kao o potomcima svojih bogova. Bogovi su bili njihovi preci, učitelji i roditelji. Zato se oni pet puta dnevno kupaju da bi čisti izašli pred svoje bogove i slavili ih... "spevovima, pesmom, igrom, pozorištem i smehom".

SVAROG je Svebog, Nebo, Apsolut. On nije personifikovan već se u njemu sadrže i iz njega proizilaze sva ostala božanstva, a osnovno trojstvo čine Svarog, Svetovid i Perun. (stvoritelj, zaštitnik, razoritelj).

SVETOVID - ZAštitnik: onaj koji daje uvide i prosvetljenje. Njegov simbol je rog pun medovine (svetog nektara, ambrozije, koja pomaže ulazak u sfere svetlosti i proširenje svesti). Njegov kontinuitet je Sveti Vid. Vidovdan. Njegova životinja je konj, a sveto drvo lipa.

PERUN - Bog groma i kiše. Razgraditelj, u smislu pročišćenja i stvaranja podloge za novo i više. Njegovo drvo je sveti hrast (zapisi koji se i danas poštuju). U hrišćanstvu ga nastavlja Sveti Ilija.

BELOBOG I CRNOBOG - dvojnost osnovnih energija koje održavaju Kosmos: plus-minus, spolja-unutra, dan-noć, itd. Njihovo večno nadmetanje prouzrokuje sveukupno kretanje i kreaciju nepreglednog mnoštva oblika pojavnog sveta.

SURIJA ili HOROS - dva imena za Boga Sunca. Sunce, kao životodavni izvor veoma je poštovano. Horos je takođe Bog Sunca u starom Egiptu, a Surija u Indiji. Neka slovenska plemena smatraju sebe Sinovima Sunca - "Sure ili Surenži koji žive na obalama Plavog (sinjeg) mora".

STRIBOG - Bog vetra i vazduha

RADGOST - Bog gostoprimstva. Izraz poštovanja svakog ljudskog bića, kao dela menifestacije Boga. Kult putnika-namernika. Simbol: hleb i so.

ČISLOBOG - Bog broja i mere. Onaj koji brine o Kosmičkom redu. Simbol mi je mandala koja se sastoji od osnovnih geometrijskih oblika kao osnove savršenstva i harmonije. Spoznanja da su osnovna tajna svih nauka: broj i mera.

JARO - simbol mladosti, proleća setve. Atributi: gostoprimstvo, molitva, kupanje. Bilje - sve što se seje s proleće: jaro žito, ...

LADA - nevesta, čuvarka porodičnih i moralnih vrednosti: čast, rodoljublje i ljubav. Cvet: perunika.

VELES - Veliki otac naroda koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Njemu je posvećena Velesova knjiga.

SMURGL - zaštitnik ognjišta i duhova predaka. Istočnik krsne slave koju Srbi i danas svetkuju i štuju. Simbol mu je ognjište ograđeno sa četiri kremen-kamena, između kojih je ravnokraki krst a sve to zatvoreno u rombu koji simboliše krov (moguća preteča srpskog simbola sa ocilima. Da li su se tokom vremena okrenula?).

KRIŠEN - slavljen o Koledu i simbolizovan bakljom (krijesnice, kresovi, u indijskoj tradiciji Krišna).

VIŠNJI - Svevišnji (takođe postoji u indijskoj tradiciji kao Višnu). Sveto drvo: Višnja.

KOLEDO - Vrlo značajan praznik koji se i danas proslavlja na dan sunčeve prekretnice. Koledari. Stari Sloveni su samo tada i na Rusalje prinosili životinjske žrtve, kao i na dan Crvene planine, tj. Karpata, iskazujući im tako zahvalnost zbog zaštite koju su prilikom raznih najezda nalazili u ovim planinama.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Пон Мар 11, 2013 3:49 pm

PANTETON GLAVNIH SLOVENSKIH BOGOVA MOĆNI PERUN OPASNIK TRIGLAV VIŠNJI SVAROG


Momir Janković, Slobodan Jarčević




Podaci o našem Panteonu biće uzeti iz obimnog istraživačkog rada istoričara amatera g. Momira Jankovića, Beograđanina, slikara i penzionisanog potpukovnika. On je na osnovu delimičnih proučavanja evropskih istoričara i etnologa stare slovenske mitologije, obavio sistema-tizaciju njihovih radova i tako došao do hijerarhijskog reda i uloge svakog božanstva u Panteonu. Kao slikaru, Momiru Jankoviću je pošlo za rukom da likovno prikaže Peruna, Svetovida, Vesnu, Svaroga i druge bogove. U tome su mu pomogli opisi bogova u starim hronikama i rekonstrukcije njihovih kipova, pronalaženih u rekama Poljske, Ukrajine i Rusije.

Ovaj rad g. M. Jankovića otkriva i to da za-boravljena verovanja Slovena možemo pro-naći u današnjim običajima našeg naroda, pa i u sadržajima savremenih religija.

Ono što je posebno interesantno je činjenica da osiromašena slika o starim slovenskim bogovima može lako da se obogati izgubljenim detaljima, ako se poslužimo pojmovima iz svog jezika. On je bogata arheološka riznica. Sačuvao je, kao i imena samih bogova, mnoge odlike svakog pojedinačnog božanstva. Kao na primer; boginja Vesna je VESNIK PROLEĆA, boginja Morama (Mora) najavljuje povremenu MORU TELA I DUHA, bog Radgost omogućuje PAŽNJU I GOSTOPRIMSTVO NAMERNIKU itd.



PERUN, GROMOVNIK:

Gospodar munje na nebu i vatre na zemlji

Perun je najmoćniji slovenski bog. Bio je gospodar oblaka, a slično će, u kasnijoj grčkoj civilizaciji, vrhovni bog Zevs biti označen kao skupljač oblaka. Slovio je kao nepobedivi ratnik, jer je bio tvorac munje i groma. Pripadale su mu i zvezde, Sunce i Mesec. Gospodario je i vatrom na zemlji, pa su sile, koje su u drevno doba izazivale strahopoštovanje, bile njegove.

Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre: ale i ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubr, a od biljaka: hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunova obeležja bili su i: balvani, kremen kamen, zastave i rog. Pred njegovim kipom, vernici su održavali litije (krstonoše) i obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Kad nisu imali hramove (na koje podsećaju hrišćanske crkve), Sloveni su se molili Perunu u svetim gajevima, trebištima, ili ispod hrasta. Od toga se u hrišćanstvu zadržalo obožavanje drveta - zapisa, obično hrastovog.

Funkcije boga Peruna u hrišćanstvu pokrivaju: sveti Ilija i Pantelija i Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, Nikola, Spas, Arhanđel i Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je oko današnjeg Ilindana i to u četvrtak i naredni ponedeljak.

Perunovi drveni kipovi sadržavali su znakove Sunca, munje, kamena kremena, plodove hrasta i drugih biljaka. U ruci je držao rog, a kapa i delovi odeće upućivali su na ratnika oklopnika.



SVETOVID, ČETVOROGLAVI:

Svici, oko ratnika na belom konju

Svetovid je bog sa četiri glave, ali pod tom odlikom nije se podrazumevalo božanstvo-monstrum. U pitanju je samo mali panteon važnih slovenskih bogova: Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida (Svevida).

Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo - istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice (kresnice) i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su oba-vljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kra-ljicama. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. NJegove funkcije u hrišćanstvu, pokri-vaju: Sveti Vid i Sveti Lazar.



SVAROG, SUNČANI:

Stvoritelj svega na nebu i zemlji

Kad nije bilo hrama, Sloveni su se Perunu, najmoćnijem, molili uz žrtve, ispod hrasta. Otud se u hrišćanstvu zadržao običaj obožavanja drveta

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih on nadmašuje božanskim odlikama. Svarog je sunčani bog. Stvo-ritelj je svega na Nebu i Zemlji i bogotvorac je. Nazivan je Višnjim. Izdvojen je od ostalih bogova, čime se nagoveštava svojevrstan monoteizam u staroj slovenskoj religiji. Po jednoj legendi, Svarogova supruga Vida je zamolila Višnjeg da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je poslušao i udahnuo je svoj dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek - Dubravko. Drugom hrastu je podarila svoj dah Vida i od njega je postala prva žena - LJubljenica. Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figu-rom Sunca na svakom. Ispred njega su bili mali kipovi ostalih bogova, na kojima je pisalo da su Svarožići - njegova deca. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, iza kojih su se "krili" i vernicima želeli da takvi kolači budu i iduće godine. Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja, na kojima se gatalo. Predstavljao ga je orao, leska, orah, žito i vinova loza. U njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu: Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, njegove funkcije ima Bog.



VELES (VOLOH), PŠENIČNI:

Zaštitnik stočara i ratara

U kolektivnom pamćenju Slovena, bog Vesel je ostao duže od ostalih bogova. Posebno kod balkan-skih i karpatskih Slovena. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška. Na Balkanu su svi stočari nazivani vlasima u srednjem veku, a istovremeno ovaj socijalni naziv upotrebljavan je za oznaku nacionalne pripadnosti, pa su Vlasima označavani mnogi Srbi i često su poistovećivani ili su smatrani za srodnike stanovnika Vlaške u današnjoj Rumuniji. Austrijanci su zvali Vlasima i Srbe u Vojnoj Krajini, a srpsko područje u Zapadnoj Slavoniji Ma-lom Vlaškom.

Veles je zemaljsko božanstvo; zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su: njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. NJegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga: trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima: hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav (zmaj) je na vrhu repa imao cvet ljiljana. Velsova odeća je raskošna - kako i priliči zaštitniku stoča-ra. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa, verovatno, otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgo-vina.

Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu, pokrivaju sveci: Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično: Sava i Mrata.




MOKOŠ, BOGINJA MAJKA:

Ovce i pčele, lan i lipa

Kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka i krilatog lava s glavom orla. Brada mu je bila predstavljena klasjem pšenice, otud izreka "Puna šaka brade", kad rodi, ili kad se obavi dobra trgovina

Mada ime ovog božanstva podseća na muški rod, u pitanju je boginja, kod Srba nazivana i Vidom. (U srpskom jeziku je ženskog roda slična imenica - kokoš)

Mokoš je poznata i pod imenom Boginje Majke. Zaštitnica je porodice, braka i svih kućnih poslova. Po jednoj slovenskoj legendi, Vida je žena bogotvorca i stvoritelja Svaroga (Višnjeg Boga). Nagovorila ga je da stvori biće na Zemlji po sopstvenom obličju. Poslušao je i udahnuo je život jednom hrastu. Od njega je postao prvi čovek - Dubravko. Vida je podarila svoj dah drugom hrastu i postala je prva žena - LJubljenica.

Mokoš je uklanjala posledice urokljivih očiju i bila je vezana za duhovne pojave noćnih jahača Domovoja (kućni) i Lesovika (šumski). simbolizovale su je ovce i pčele, lipa, kantarion, kupina i lan. Pored hrama, kuća je bila jedino kultno mesto ove boginje. Zato su njeni predmeti bili oni kojima se vernici služe u kući: vuna, preslica, vreteno, sito i ostali, uz obavezne amajlije i prsten. NJen kip u hramovima je u sedećem stavu, kao i Svarogov. Ima ukrašenu kapu, poput skupocene kraljevske krune. Uz predmete domaćinstva, na dnu njene haljine izrezbareni su likovi žena, koji podsećaju na prela, radi pređe, pletenja i čipkanja. Dani Mokoše su oko Blagovesti, u proleće. Obred u njenu čast sastojao se od pranja kipova i drugih idola u vodi - Kupale. NJene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju: Bogorodica i Sveta Petka, a delimično Sveta Magdalena i Sveti Todor.



TRIGLAV, RATNIK:

Crni konj u vreme noćno

Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Nema, Zemlje i Hada. Mora da je bio izuzetno poštovan kad su mu prvi hrišćani zamenjivali ime pogrdnijim nazivima: Troglav Jabučilo, Trojan i Trajan. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom delovanja boga Triglava. Moguće je da su mu, zbog toga, na kipovima oči na svim glavama bile pokrivene povezom. U njego-voj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga: crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka: zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, uz njegovu obavez-nu opremu: mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su: koleda - s preskakanjem vatre radi očišćenja i s igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i ma-zije - kad su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini us-peti u tome, a da će krivci biti povre-đeni.

Na kipovima Triglava, dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao njegovu veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da je Triglavovo stanište bilo u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje.

U hrišćanstvu su funkcije boga Triglava prenesene na svece: Mihajla, Gavrila i Rafaela, a delimično i na Trifuna i Todora.

U slovenskim zemljama, mnoge planine i njihovi vrhovi nose ime boga Triglava.




RADGOST, NA KUĆNOM PRAGU:

Hleb i so, i ptica na ramenu

Svarogova supruga Vida zamolila je ovog svevišnjeg boga da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je udahnuo svoj duh jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek- Dubravko. Vida je svojim dahom stvorila prvu ženu - LJubljenicu

Bog Radgost je zaslužan što su naši susedi davno uočili da je duša Slovena široka. Iako je Radgost, u poređenju s drugim bogovima, imao sužena zaduženja, njegov kult je bio široko poštovan. Možda je predstav-ljen sa dve glave zato što je bio zaštit-nik gostoprimstva - jednom glavom je bdio nad domaćinom, a dru-gom nad gostom.

NJegov kip u hramovima bio je tako izrezbaren da nije dozvoljavao nedoumicu oko domaćinovog ponašanja prema gostu. Figura ptice na Radgostovom ramenu predstavljala je radosnu najavu gosta. Sve što je čekalo gosta u domaćinovoj kući, bilo je predstavljeno na kipu Radgosta: hleb i zdelica soli, čime se i danas dočekuju gosti u domovima Srba. Dalje, figure domaćih životinja, zatim vepra, medveda, labuda i grožđa govore da gostu ne sme biti uskraćeno ništa sa domaćinove trpeze i ostave. Najvažnija alatka svakog domaćinstva je sekira i ona je u desnoj ruci Radgosta.

Od prirodnih pojava, Radgost je vezan samo za vetar, a od duhovnih za veštice i kućnog duha - konjanika Domovoja. Posvećivane su mu najbrojnije amajlije - od dragocenih metala, kamena i drveta. Simbolizovali su ga: zeleni konj, vepar, medved i orah. Bog Radgost se slavio u vreme letnje ravnodnevnice, a kultna mesta su mu, pored hrama, bila ognjište i kućni prag. Kod Srba se i danas kućni prag poštuje, pa se prenosi preko njega i nevesta, a svakom namerniku koji ga prekorači, garantuje se poštovanje i sigurnost u kući domaćina.

Funkcije Radgosta u hrišćanstvu prenesene su na Svetog Andriju i delimično na Svetu Trojicu.
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1 ... le-17.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Пон Мар 11, 2013 4:12 pm

Slovenski Bogovi, Nenad Gajić

Svarog
Svarog je vrhovni bestelesni bog, prastvoritelj svetloga neba pod čijim se svodom „sve rađa i događa“. On je praotac zemlje i svakoga „roda i ploda“, dakle svega na zemlji, ali i stvaralac kompletne vaseljene. Ovog boga su svi Sloveni smatrali „prepunim slave i božanstva“ jer upravlja nebom koje je iznad i izvan svega, a ipak sve obuhvata. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne može neposredno delovati na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato može da utiče na volju ostalih bogova, i tu je njegov uticaj ogroman. NJegovo buđenje označiće kraj sveta. Alternativna imena: Rod i Usud.


Perun
Poznat svim Slovenima kao bog groma i olujnog neba, Perun je ostavio brojne tragove u imenima ljudi, mesta, planina, pa čak i biljaka, npr. perunika, koja se naziva i bogiša, dakle božja biljka. Ovo je bog koji udara i krši, koji kažnjava nepravdu. Zamišljan je kao zreo čovek duge brade, sa ognjenim kamenom, strelama ili munjom u rukama, ponekad prekriven i „kapom nevremena“. Alternativna imena: Prov, Parom, Porenucije i Belobog.


Stribog
Stribog je u slovenskoj mitologiji bog rečnih tokova i potoka nabujalih od kiše, bog svih vodenih i vazdušnih strujanja. Svi vetrovi smatraju se Stribogovim unucima. Najčešće spominjan kod Istočnih Slovena, on je i bog zime, leda i mraza koji donosi hladne vetrove, bure i nevreme. Alternativna imena: Podaga, Pogoda, Podzvižd.


Crnobog
Crni bog ili Crnobog jeste bog tame i vladar sveta umrlih. NJegovo podzemno carstvo je crno i mračno, pa je i on sam crne spoljašnjosti. On jedini stoji u potpunosti nasuprot moćnih bogova sklonih ljudima, jedini on čovečanstvu otvoreno čini zlo, poznat i kao Crnoglav. Pretpostavlja se da nasuprot Crnobogu stoji Belobog o kome se, nažalost, osim imena, ništa ne zna pouzdano. Ponegde se u usmenom predanju pominje i kao Bjelun. Možda se iza ovog imena krije Perun.


Triglav
Triglav je troglavi bog ratnik. Sloveni su ga zamišljali kao boga sa tri glave i zlatnim povezima preko usta i očiju, koje nosi jer njegove oči imaju zastrašujuću moć ili, kako tvrde sveštenici idola Triglava, zato da ne vidi grehe ljudi, kojima je izuzetno naklonjen. Kako god bilo, na njegovim kipovima uvek su, na sve tri glave, pokrivene oči. Glave Triglava verovatno predstavljaju nebo, zemlju i podzemni svet.


Veles
Veles je bog životinja, polja i šuma, odnosno bog plodnosti, vegetacije i života u najširem smislu. Istočni Sloveni nazivaju ga Volos. Alternativno ime: Gospodar šume. Sloveni su verovali da se ovaj bog najčešće pojavljuje u vidu medveda, iako je sposoban da se pretvara i u razne druge životinje čiji je zaštitnik. U kasnijim tekstovima je, poput ostalih važnih bogova, označen kao demon: izgubio je svoje prvobitne funkcije i povezivan je sa đavolom i podzemnim svetom.



Dajbog
U slovenskoj mitologiji Dajbog je bog Sunca i vatre, i verovatno prvi od bogova koje je Svarog stvorio, dakle njegov „najstariji sin“, pa se zato često naziva i Svarožić. Alternativna imena: Dažbog, Pripegalo, Radgost, Horz, Koledo. Kod Srba su, naročito u narodnoj književnosti, očuvani mnogi tragovi o ovom bogu koji je Sunce i vatra, „car na zemlji“, bog zlata, srebra i rudnika uopšte, zaštitnik kovačke veštine i domaćeg ognjišta i bog koji daruje blagostanje i sreću, o čemu svedoči i česta izreka „da bog da“.


Jarovid
Jarovid je bog srdžbe, jarosti i rata. Poznat je i kao Jarevid ili Jarovit. U osnovi samog njegovog imena je reč jar, koja označava vatru, žestinu i gnev. Iako su skoro svi slovenski bogovi istovremeno i ratnici, samo je Jarovid zapravo bog rata, onaj koji upravlja njegovim tokom. Poznat je i pod imenima Žerovid (Gerovit), Ruđevid (Rujevit), zatim Porevid i Jarilo. Prema legendi, Jarovid dolazi u pratnji vrana pa možda otud veoma čest motiv u srpskim epskim pesmama da ratne vesti donose crne ptice koje govore: „Dolećeše dva vrana gavrana“. Opasan je sa sedam mačeva, dok je osmi mač, koji drži u ruci, nepobedivi mač Jarost (gnev), a oko čela mu je svezana traka smrti.


Svetovid
Svetovid je bog sa četiri glave, kojima može da istovremeno gleda na sve četiri strane sveta. On je „onaj koji vidi svet“, dakle bog koji zna sve. Veruje se da njegov um nadmašuje vreme i da su mu poznati i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Zapisano je verovanje da se „na Vidov dan iznosi sve ruho na polje, da se vidi na vetru, i svako seme, koje je ostalo neposejano na sunce, da ogreje u taj dan sunce, te da nikne do nove godine“. Po nazivu boga u navedenom odlomku vidi se i kasniji preobražaj Svetovida u hrišćanskog svetog Vida, koji je preuzeo njegove funkcije.


Vesna
Vesna je u staroj slovenskoj mitologiji bila boginja proleća i plodnosti, zadužena za proleće, jutro i rađanje života. Poznata je još i po imenima Živa, Diva i Devana. Vesna se prikazuje kao prelepa, uvek nasmejana, naga i bosa žena, donekle prekrivena ruhom od paprati, trave i cveća, kose koja je ponekad takođe sva od cveća, spuštene do ispod kolena. Bujnih je grudi, kako i dolikuje boginji koja označava plodnost, a ponekad u desnoj ruci drži jabuku, a u levoj grozd, ili joj je na kažiprstu desne ruke lastavica, simbol proleća, a u levoj kita cveća, koja simbolizuje i brak.


Morana
Antipod Vesni, Morana je boginja noći, zime i smrti i najčešće se pojavljuje u liku lepe devojke duge crne kose, bledog lica, sa vučjim očnjacima i kandžama, odlikama koje nagrđuju njenu božansku lepotu i naglašavaju njenu, u ljudskim očima, zlu prirodu. Poznata je svim Slovenima, i javlja se pod imenima Morena, Marena, Marana, Maržana, Maržena. Sve zimske nepogode, sneg i smrt dolaze od boginje Morane, koju su prozvali boginjom smrti ljudskog, životinjskog i biljnog sveta. NJena tri glavna atributa su zima, smrt i mrak, a u bliskoj vezi i sa njom i sa Vesnom je Stribog, bog koji „odnosi jednu da bi doneo drugu“.


Mokoša
Mokoša slovi kao zaštitnica žena i ženskih poslova, posebno predenja, i kao upraviteljica devojačkih sudbina i boginja plodnosti. Zamišljali su je kao ženu velike glave i dugih ruku koja obilazi kuće i nadgleda prelje, nagrađujući one koje su vredne i kažnjavajući one koje nisu. S druge strane, rasprostranjeno je i verovanje da je posredi zlo božanstvo i da njen kip izgleda kao strašna nakaza sastavljena od različitih životinja. Ona, prema ovom tumačenju, označava muke i nevolje, ružna je i gadna i simbolizuje sve ljudske strasti. Ponegde je zovu Mokoš, Mokuša ili Mokša
http://www.alexanthorn.com/arhiva/stran ... a/is21.htm
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Slovenski bogovi

Порукаод Aнa » Нед Авг 11, 2013 1:33 pm

Henrik Lovmjanjski

Religija Slovena


2. Religija istočnih Slovena

A. Problem politeizma

Posle prijema hrišćanstva ruski narod je vekovima, a u vidu izvesnih relikta sve do dana današnjeg, sačuvao verovanje u duhove umrlih i demone kao i u uspešnost njihovog mešanja u zemaljske stvari; isto tako nije izgubio poverenje u magična sredstva, niti je zaboravio načine njihovog korišćenja. O tim aspektima religije, sa kojima se sveštenstvo ne baš uspešno i sistematično borilo, govore relativno brojni pisani iz­vori, dok o politeizmu znaju malo, mada i te vesti često zahtevaju kri­tički prilaz. Čemu pripisati "ćutljivost" izvora o tom pitanju? Da li je u pitanju bila slabost slovenskog politeizma, njegovo rano iščezavanje, neostavljanje tragova za sobom, drugačije nego što je to bilo sa obliž­njim skandinavskim politeizmom, ili se radilo o unutrašnjem otporu sveštenstva koje se uzdržavalo da piše o ogavnim paganskim idolima? Poslednji problem pre se ne računa, s obzirom da je polidoksiji po­svećeno dosta pažnje, međutim ćutanje je simptomatično i upozorava na to da ne treba očekivati otkriće većeg istočnoslovenskog panteona.

Prve vesti o istočnoslovenskim bogovima pružaju ruskogrčki spo­razumi iz X veka, pozivajući se na garanciju koju pružaju zakletve u natprirodne sile: da će se sklopljeni ugovori poštovati. Kao što i ugo­vorima između država Mitana i Hetita treba da zahvalimo za najstarije podatke o indoevropskim božanstvima. I prvi, Olegov ugovor iz 911, sačuvan in extenso, ne pominje bogove, međutim zabeležio je da je Rusija potvrdila ugovor "kunući se u oružje svoje" ili, upotrebila je ma­gično sredstvo, koje je očigledno zadovoljilo vizantijsku stranu. Tek ugovor koji je 944. sklopio Igor, prvi put pominje Peruna:

Bilo koga sa ruske strane ko želi da naruši ovo prijateljstvo, svakog ko je primio hrišćanstvo, neka stigne osveta svemogućeg Boga, neka u ovom i budućem životu bude osuđen na smrt, a oni koji nisu kršteni neka ostanu bez Božje i Perunove pomoći, neka ih ne čuvaju vlastiti štitovi i neka ih seku vlastiti mačevi, neka ginu od vlastitih strela i drugog oružja i neka budu robovi u ovom i budućem životu.


Bog i Perun treba da bdiju nad tim da se Rusi pridržavaju zakletve. Bog pomenut na prvom mestu sigurno nije bio bog neba, kako je to pretpostavljao A. Giljferding210, već hrišćanski Bog, "svemogući", sa čijim se sankcijama slagao knez Igor, koji nije osećao odbojnost prema njemu, kao kasnije njegov sin Svjatoslav. Međutim, proučavaoce je znatno više intrigiralo pitanje staroslovenskog značaja i porekla Peru-na, dobro poznatog iz Povesti vremenih let; ovde ćemo prikazati noviju fazu te diskusije. U njoj su vodile borbu tri koncepcije porekla: 1) do­maća i indoevropska etimologija, 2) normanska, 3) domaći nazivi i kult koji se razvijao pod skandinavskim uticajem. Na slovensko poreklo Pe-runa bacao je senku ugovor iz 944. godine, jer je izgledalo da predstav­lja skandinavskog Tora, koji budno prati pridržavanje zakletve, jer dokument među potpisnicima pominje mnogo više skandinavskih ime­na, a zakletva u oružje, čiji su tragovi očigledni i u tom sporazumu, bila je germansko svojstvo, kao i strah od ropstva u budućem životu" . Prema tome, da se lice Perun iz sporazuma uopšte može smatrati slo­venskim božanstvom, nisu li Norman! uveli u Rusiju svoga Tora pod slovenskim imenom Perun? Tako je smatrao S. Rožnjecki ne sum­njajući u to da je Perun najpre bio slovensko božanstvo identifikovano sa Torom212. Izvestan skandinavski uticaj na kult Peruna nije isk­ljučivao ni M. Gruševski213, dok je E. V. Anjičkov smatrao da je kult Peruna imao družinsko-kneževski karakter i da ga je tek Vladimir I nametnuo s Novgorodom celoj Rusiji214, što bi ukazivalo na skandinav­sko poreklo božanstva. Pretpostavke pomenutih sudova samo su deli-mično ispravne: ugovor je kao potpisnike, pored brojnih imena Normana, pomenuo i "sve ljude ruske zemlje", znači mnogo više Slo-vene, a zakletvu na oružje znali su i drugi narodi, osim Germana ", ta­ko da ona ne dokazuje normansko poreklo mitološke sankcije. Od izuzetnog je značaja etimologija - da li je Perun ime slovenskog ili stranog porekla. Mišljenja proučavalaca ove teme bila su podeljenja. L. Niderle se stavljao u odbranu domaćeg porekla Perunovog imena, koje su F. Korš i neki drugi proučavaoci osporavali, kao i kulta koji je Prokopije potvrđivao, a isto tako su ga potvrđivali brojni nazivi me-sta vezanih za Perunovo ime, što je, po autorovom mišljenju, bar do­nekle odraz poštovanja odavanog tom božanstvu, koje se javlja na teritoriji svih Slovena. Po mišljenju Niderlea, i srednjevekovni pisani izvori potvrđuju da je taj kult sačuvan u ruskom narodu i posle prima­nja hrišćanstva. Jednom reči, prihvatanje Peruna od strane Normana, prema ovom proučavaocu, nije značajna epizoda u istoriji datog kulta, koji je postojao samo kod jednog dela Slovena. V. J. Mansika se opi­rao prihvatanju slovenskog porekla Perunovog imena; promenljivost formi u kojima se javlja (Peren, Perun, Porun, Porevn, imena mesta -Porinj, Perunj) dokazuje kontaminaciju neslovenske pozjamice sa slo­venskim elementom per-. Svestan da je normansko poreklo kulta u odnosu na Prokopijevo ranije svedočanstvo o bogu groma verodostojno, pisac je zastupao koncepciju koja ime Torove majke Fjorgin pove­zuje sa baltičkim imenom Perkuna, a oba ta određenja povezana su sa slovenskim Perunom. Pisac govori o tome da su nazive Perun i Perku­na Slovenima i Baltima dali Goti, za vreme svojih putovanja od Baltika do Crnog mora - malo verovatna teza s obzirom na nepostojanje Pe­runovog kulta kod zapadnih Slovena (o čemu će kasnije biti više reci). Važan je i sud Rožnjeckog, tj. da su Normani uticali na utvrđivanje Pe­runovog kulta u Rusiji, priznajući mu funkciju Tora, u koga su se kle­li . Koncepciju, koju je branio Mansika, o recepciji Perunovog kulta u dve etape od strane Slovena (zahvaljujući Normanima - oživljenog u drugoj etapi) pre njega je razvio A. Brikner, iako je ovaj sasvim dru­gačije zamišljao prednormansku etapu. Odbacivao je nadovezivanje na Fjorgin i uopšte osporavao je Perunovo germansko poreklo. Litvansku formu Perkuna smatrao je starijom (od -rk-}, jer etimološki odgo­vara latinskom quercus.


Prvobitni baltički naziv Perkyn označavao je hrast; bog gromovnik ga je dobio s obzirom da gromovi udaraju u hrast. Kod Slovena naziv je dobio formu Peryn i Perun pod uticajem glagola pera (polj. piore - udaram). Perunov kult kod Slovena je iščezao u prvoj etapi, ustupivši mesto drugim božanstvima, u drugoj etapi obnovili su ga Normani.
Autor nije pokazao da je Perunov kult znatno oslabio pre Normana; ova pretpostavka je nastala zbog preuveličavanja uloge Normana u istoriji Rusije. Današnja istraživanja pokazuju da izvođenje Peruna iz zajedničkog, baltičkoslovenskog naziva Perkyn ne odgovara realnom stanju stvari. U indoevropskoj grupi po­stojala su dva oblika -r- i -rk-. Prvu predstavlja grčko uspavvo^, (ne­pouzdano nadovezivanje), tj. grom, hetitsko perunaš, stena, gde spada i Perun: drugu pak čini latinsko quercus, hrast i baltičko Perkun. Slovensko-baltičko terminološke razlikovanje, ako odbacimo književ­no nadovezivanje Perkuna na germanske uzore, moralo je biti veoma staro i prethoditi dolasku Slovena i Balta na istorijsko prostore.

Zahvaljujući etimološkim proučavanjima lingvistika je produbila poznavanje naziva Perun i njegovog porekla, koje očigledno seže do indoevropske prošlosti, iako prototip formi iz -r- i -rk- ostaje neodgo­netnut, a i okolnosti procesa koji je doveo do razdvajanja prototipa. Do cepanja je došlo u vreme insistiranja na razlici u indoevropskoj grupi, što ne mora da reflektuje na hronologiji postojanje natprirodnih sila imenovanih tim nazivom. Jer je poznato nepoklapanje imena i predmeta, da naziv često menja svoj sadržaj i da ista stvar dobija ra­zličita imena. I u datom slučaju slični nazivi: perunaš-uepavvot, (?)perkunas-quercus označavali su različite predmete. U celoj indoevropskoj terminološkoj porodici tog izraza dominira pojam grmljavina-munja ili grom, jer su uzvišeni hrastovi i stene najčešće bili meta u koju su udari­li gromovi. Zbog toga, možemo prihvatiti da je još u indoevropsku vre­me prototip naziva Perun određivao pojavu groma-munje slično grčkom izrazu uepavvbt, i današnjem litvanskom perkunas i poljskom perun. Grom-munja spadaju u one snažne i jezovite prirodne pojave, koje kod ljudi izazivaju užas, a neobičnošću šokiraju maštu; nećemo pogreški tvrdeći da je ljudska svest odvajkada razlikovala obične i neo­bične stvari i da je kao ekvivalent našem shvatanju natprirodnih poja­va, tj. kao meteorološka pojava, okvalifikovana kao nešto neobično i kao takvo spadala u domen kulta.


Jedino je pitanje u kom smislu je poštovana. Možemo ukazati najmanje tri mogućnosti odavanja poštovanja gromu-munji: 1) kao prirodnoj pojavi, npr. jedna ruska srednjevekovna propoved pomenula je u istom smislu: kult munje i groma,sunca i meseca223; 2) kao hijerofaniji određene kategorije de­mona224, 3) kao hijerofaniji antropomorfnog boga. Poslednje dve mo­gućnosti sekundarnog su karaktera, nisu mogle da čine najstariju etapu kulta i da sežu do indoevropskih vremena, kada se ne može go­voriti o postojanju antropomorfnih božanstava, čak teško o postojanju demona, jer u različitim indoevropskim jezicima (hrast, stena) ekviva­lent izrazu "perun" ima različita materijalna značenja. Pojam uspav -vb£ naknadno je povezan sa Zevsom, a munja sa Jupiterom. Isto tako prihvatamo da su u indoevropsku doba grom-munja bili poštovani kao neobična, užasavajuća i frapantna pojava. Ova indoevropska forma kulta održala se, kao što ćemo videti, kod zapadnih Slovena sve do ne­stanka paganstva, s tim što to nije morala da bude pojava uzimana od­vojeno od neba, pre je bila shvatana kao funkcija neba - u prividnom skladu s prirodom stvari. Ovu pretpostavku potvrđuje ponašanje Tračana, koji su nebo smatrali odgovornim za bure225. U vezi s tim po­staje razumljivo da bog bure preuzima funkciju božanstva neba.

Prema tome, Perun je bio promenjeni bog neba. i to kako istočnih, tako i južnih Slovena. Razmišljajući o njegovom kultu kod za­padnih Slovena pozabavićemo se toponomastikom kao izvorom za Pe­runov kult. Sada ćemo preći na traženje daljih elemenata ruskog panteona. Ugovor između Svjatoslava Igoreviča i Vizantije iz 971. go­dine donosi u tom pogledu značajno svedočanstvo:

Ako se ne budemo pridržavali onoga što smo malopre rekli, neka ja i oni, koji su sa mnom i poda mnom, budemo od Boga prokleti, od Boga u koga verujemo, i od Peruna, i od Volosa, boga stoke, i neka požutimo kao ovo zlato, i neka nas naše oružje poseče.

I u ovom slučaju, kao i u Igorovom sporazumu, na prvom mestu je pomenut hrišćanski Bog, čak je Svjatoslav, koji nije voleo hrišćane, kod svojih vazala i družinika tolerisao primanje nove vere. Glavnu novinu ovog sporazuma predstavlja pozivanje na Volosa, "boga sto­ke", čije je tumačenje stvaralo ogromne probleme proučavaocima zbog poklapanja naziva i funkcije tog boga sa svetim Blažem...


Mada, što se tiče izvora, nema nade da se pitanje politeiza-cije poljske religije u početnom periodu stvaranja poljske države (reci­mo od 875. do 966. godine) može resiti neposredno ili na osnovu izvora. Još jednom ćemo se vratiti tradicionalnoj metodi traženja ele­menata opšteslovenskog panteona u Poljskoj, što bi omogućilo precizi-ranje koncepcije slovenskog prototeizma koju ovde branimo. Niderle nije sumnjao u to da su postojale opšteslovenska božanstva koja su bi­la poznata i u poljskim zemljama, iako malobrojna: Perun, Svarog, Veles . I Brikner se trudio da "umesto precenjenih Dlugoševih izmišljanja" da "presek poljskog Olimpa", smatrajući takode ta božan­stva i poljskim, tj. da su bila poštovana podjednako kod istočnih i kod polapskih Slovena570. Tako je u prvobitan poljski kult svrstao: Svaroga, ili Svarožića, ili vatru, Dažboga ili sunce, a Velesa-Volosa "samo kraj­nje oprezno". Pa ipak, istrebitelj Dlugoševog Olimpa podlegao je mitološkom iskušenju i na osnovu poljskih geografskih i ličnih imena -i pored nedostataka istorijskih izvora - preneo je na poljsko tlo (to­božnje) ruska božanstva, Rgela i Sima, izbacivši iz poljske mitologije Peruna, jer o njegovom kultu "van Rusije nema ni traga ni glasa"5 ~. Tom prilikom odbacivao je geografske nazive koji se odnose na atmo­sferske prilike, gromove, a ne na božanstvo. Ako korigujemo koncep­ciju dvojice najboljih poznavalaca slovenske mitologije onog vremena, koji obuhvataju pojavu u celini, tj. ako odbacimo nedokazane elemen­te, pa čak neverovatne, dakle Velesa, koji se pogrešno izjednačuje sa ruskim bogom Volosom, i Rgela i Sima, koji su nesporazumom ušli u panteon, ako razlikujemo Svaroga od Svarožića, koji su znamenje va­tre, i Dažboga-sunca, koji su, u suštini, prirodne pojave a ne kristalizo-vana božanstva, jer je reč o pojavama povezanim s kultom neba, onda će se pokazati da su u poljskim zemljama mogu uzeti u obzir samo dva božanstva: Svarog i Perun, iako je drugi sporan.

Pitanje Peruna zahte-va ponovno razmatranje s obzirom na postojanje njegovog kulta kod zapadnih Slovena, jer, uprkos Brikneru, on nije bio stran ni južnim Slovenima, čiji su preci Anti u priličnoj meri upravo poštovali Peruna.

Trebalo bi se složiti s Briknerom da geografski nazivi stvoreni od naziva perun ili grom ne pružaju dovoljno dokaza za Perunov kult, ne toliko zbog toga što mogu poticati od osoba koje se zovu Perun i si, kako je smatrao ovaj autor, već pre svega iz razloga što su upamtila mesto gde je udario grom koji je "natprirodna" pojava u smislu "neo­bičnosti", hijerofanija neke natprirodne sile. Prema tome, božanstvo koje šalje gromove moglo je podjednako biti Perun, Svarog ili nebo, sa koga padaju gromovi. I onomastiku eleminišemo iz dokaza. Kriteriju-mom postojanja Perunovog kulta u Poljskoj trebalo bi smatrati činjeni­cu raširenosti tog kulta u Polablju i Rusiji, prema tome taj kult nije mogao mimoići Poljsku. Međutim, nalažena su imena koja slično zvuče u polapskom panteonu i koja su uzimana kao dokaz za postojanje po-menutog kulta. Tako je obodritsko božanstvo Prove često poistovećivano s Perunom, iako Helmold pominje nekoliko puta to ime i to uvek kao Prove574. Protiv poistovećivanja dva božanstva govori i njiho­va priroda - obodritski Prove je lokalan i skroman, a ruski Perun moćan. Već smo utvrdili da ne postoji razlog da se božanstvo Porenu-tius, koje pominje Saks, čita kao Porenut-Perunic, jer je drugi član tog imena nesunjivo glasio -vit. Osim toga, Porenutius je bio skromno, "privatno" božanstvo, tako da postivećivanje s Perunom ne dolazi u obzir. Takode nije verovatno da u Polablju, koje od svih slovenskih ze­malja ima najveći panteon, ime Perun nema potvrdu u izvorima, iako su značajna božanstva, poput Svarožića radgoskog ili arkonskog Sveto-vida, više puta i detaljno opisana u izvorima. Istina, normanski monah Orderikus Vitalis (umro 1142. godine) izveštava da su Lućičani, koji su 1069. godine podržali danskog Svena, između ostalog poštovali Tora (gromovnika, tj. Peruna?), mada je, bez sumnje, paganskim saveznici­ma Danske pripisao kult skandinavskih bogova. Nijedan izvor koji se odnosi na Polablje ne pominje da su tamošnji Sloveni poštovali Tora. I naziv za četvrtak, perunden kod polapskih Slovena govori o tome da se radi o nemačkom prevodu Donnerstag, a ne o perunovom kultu. Kod zapadnih Slovena uopste nigde nije utvrđen bilo kakav trag au­tentičnog Perunovog kulta. Prema Kolaru (1834), u jednoj slovačkoj pesmi "buoh Parom za oblakami" šalje gromove, ali čak i Niderle sum­nja u istinitost ovog podatka.

Činjenica raširenosti Svarogovog kulta kod Slovena, čiji trag je ostao u Rusiji u nazivu za vatru Svarožić, i odsustvo Perunovog kulta kod zapadnih Slovena objašnjavaju se time da je Svarogov kult bio sta­riji i opštiji kod Slovena, dok se Perunov razvio u kasnijoj etapi, i to sa­mo kod istočnih Slovena, odakle je prenet na Balkan. Istočno poreklo Perunovog kulta nalazi potvrdu u baltičkoj mitologiji, koja ima analo­gno božanstvo Perkunu (litv. perkunas). Oba ta srodna imena, iako se različito izgovaraju (od -r- i od -rk-}, odnose se na istu atmosfersku pojavu, koja je nesumnjivo postojala i pre formiranja slovenske (Pe­run) i baltičke (Perkunas) mitološke ličnosti. Međutim, Perkuni je kod Balta prethodila mitološka ličnost istog značaja, koja je odgovarala Svarogu, a kod Prusa se pojavljivala kao Curhe; mada kod Prusa nema potvrde za kult Perkune. Ovde, po svoj prilici, imamo posla s nekak­vim prastarim kultnim procesom potiskivanja Svaroga kod istočnih Slovena; utvrđivanje hronologije i izvora tog procesa omogućiće da se utvrde stari kulturni procesi kod Slovena, a istovremeno počeci religije kod lehickih Slovena.

Izvori potvrđuju terminus ante quem nastanka Perunovog kulta polovinom VI veka, tj. kada je Prokopije opisao slovenskog boga mun­je. Iako smelo, postojanje tog kulta možemo pomeriti u vreme pre ve­like migracije Slovena, koja je započela nakon raspada hunske imperije, polovinom V veka, pa čak i ranije, jer, kult tog božanstva Mordvinima nisu preneli Sloveni, već Balti, koji su ga poštovali kao Purgine-pas 79, do čega je moralo doći u razdoblju kada su na Mordvu snažnije uticali Balti, a ne Sloveni, tj. u ranijem periodu zarubinjecke kulture, koja istovremeno određuje terminus ante quem slovenskog Peruna. Prostorno ograničen Perunov kult kod Slovena govori u pri­log tome da taj kult nije bio samo rezultat spontanih procesa kod Slo­vena, već da se razvio i zahvaljujući spoljašnjim impulsima, koji su mogli postojati samo od strane relativno kulturno razvijenih stepskih naroda, koji su bili u kontaktu sa religiotvoračkim Sredozemljem i Istokom. Pri tom isključujemo pokretljive Gote, s obzirom na njihovu relativno kasnu pojavu iznad Crnog mora kao i zbog kontakta sa za­padnim Slovenima, kojima mora biti da su preneli i kult "boga munje". Zbog toga se obim mogućnosti sužava na iranske narode, ali je u pomenuto doba malo moguće da su na duhovnu kulturu Slovena mogli uticati sarmatski nomadski narodi, koji su uz to i rušilački, bez trajnog političkog središta nad Crnim morem; veća verovatoća postoji ako se okrenemo Skitima.

Skiti (ili pre njihova vladajuća klasa) su, prema Herodotu, prizna­vali politeizam. Ovaj istoričar je naveo grčka i skitska imena za bogo­ve, s tim što su prva istovremeno označavala grčko tumačenje skitskih bogova i govorila o grčkim uticajima. Herodot je na prvom mestu pomenuo Hestiju, božanstvo domaćeg ognjišta, kome je i u Grčkoj ukazi­vana posebna čast. Skitsko ime tog božanstva, Tabiti (ir. tapati, tatayati) značilo je "vatrena" boginja i prestavljalo ekvivalent zoroatrijskom kultu domaćeg ognjišta, Ataru ili Vatri, sinu boga neba, zva­nom Ahura Mazdah580.1 kod Slovena vatra je bila sin Svaroga-neba. U Herodotovom izveštaju dalje figuriraju sva ostala skitska božanstva: Zevs (skitski Papaios ili otac), Zemlja (Api) Zevsova supruga, Apolon (Goitosyros ili pre Voitosiros, prema Nibergu), Afrodita (Argimpasa što Niberg ispravlja u: Afrimpasa), Herakle, Arej i Posejdon (Thagi-masadas}. Grčki istoričar tvrdi dalje da Skiti nisu podizali bogovima statue, oltare i hramove, s izuzetkom Areju, čije skitsko ime ne navodi, ali čijem kultu posvećuje posebno poglavlje (IV, 62). U ovom skitskom kultu (znatno siromašnijem od grčkog) srela su se dva elementa, do­maći i grčki, koja se ponekad poklapaju, kao u slučaju Zevsa-Papaiosa, koji personifikuje indoevropsku božanstvo neba. Međutim, Zevsova supruga Zemlja nije analogna grčkoj Heri, jer njeno ime Api ukazuje na vode (očigledno kopnene); ovi supružnici nesumnjivo vode poreklo od indoevropskog kosmogonijskog mita o prvobitnoj povezanosti Ne­ba i Zemlje . Malobrojan skitski panteon dokazuje kasno i strano po­reklo tog politeizma, za koji iranski stepski narodi nisu znali. Kod Skita se prototeizam po izrazitim grčkim uticajem pretvorio u politei­zam, taj narod je neka grčka božanstva prihvatio u gotovom vidu, kao, recimo, Herakla i Areja. U slučaju kad Herodot ne navodi njihova skitska imena, očigledno znači da su ih u Skitiji poštovali pod grčkim imenima. Kod Skita je simbol Areja bio stari gvozdeni mač (IV, 62), a i kod Grka Arejev simbol je bio mač. Primanje grčkog simbola navodi na pomisao da je skitski Papaios, kao i grčki Zevs, bio vladar gromova, to jest bio je Keraunos i upravo to ime preveli su Sloveni, u početku najverovatnije kao Svarogov nadimak - Perun (Perin). Taj nadimak se kod istočnih Slovena pretvorio u ime božanstva, iako ga zapadni Sloveni nisu prihvatili, nastavljajući i dalje da poštuju Svaroga pod njego­vim tradicionalnim imenom. Ova slovenska mitološka pozjamica od Skita svela se na jedan element, naime na isticanje pojave bure u poj­mu Svarog-nebo i odgovarajuće promene imena tog božanstva u am­blem bure. Ova metamorfoza Svaroga u Peruna po svoj prilici nije nastupila u Herodotovo doba, kad su se slovenski Neuri nalazili dale­ko od središta skitske kutlure, čiji je uticaj iz tog razloga bio površan. Tek kada je na prelomu III-II veka pre n. e. pala skitska imperija, pod pritiskom Sarmata, Sloveni nosioci zarubinječke kulture, stupili su na terene kijevske zemlje, koju su pre toga zauzimali autohtoni narodi, koji su se nalazili pod skitskom vlašću, a koje su istrebili Sarmati582. Stvoreni su uslovi da se, od ostataka tih naroda, prime izvesni skitski religijski pojmovi, povezani u krajnjoj liniji s ličnošću Zevsa Keraunosa, koja je bila u skladu sa slovenskim prototeizmom. Ekspanzija Slo­vena zarubinječke kulture dovela je do predaje pojma Perun Baltima, koji su gromu dali svoje ime i tu formu preneli Mordvinima. Kontakti slovensko-iranskog pogleda na svet nisu se mogli svesti na jedan pojam - Perun, iako se njihovi tragovi u izvorima prepoznaju izuzetno retko, s obzirom na vremensku udaljenost. Međutim, dobro je poznata bli­skost pogleda na svet Slovena i iranskog naroda u određenju božan­stva: slov. bog-, st. pers. baga- označuje natprirodno biće uopšte, vodi poreklo od indoevropskog korena bhag- u značenju "dodeljivati'083. Odatle su nastala kod nas dva zanimljiva pojma: 1) bog- u smislu "darovalac bogatstva, sreće", 2) bog- u smislu samog "bogatstva, sreće". Verovatno je drugi pojam stariji, jer postoji litv. izraz baga- "imetak, blago". Iranskim uticajima trebalo bi pripisati slovenski naziv bog- u smislu natprirodnog bića, tačnije demona, jer se to značenje zadržalo u slovenskim jezicima do ranog srednjeg veka, pa čak i kasnije. U kon­taktu sa politeizmom ili monoteizmom to ime je dobijalo karakter odreditelja individualnog boga ili Boga. Darovalac sreće kod Slovena najpre je bilo biće koje je imalo indoevropske ime: deiuo-s, čiji je ekvi­valent kod Slovena potisnule novo ime: bog-, ali se staro održalo kod Balta i na litvanskom glasi dievas (lat. deus). Sloveni koji su na istoku kontaktirali sa iranskom kulturom nisu uspeli da prenesu svojoj zapad­noj braći ime Peruna u božanskom značenju, verovatno zbog toga što njegove reci o "primanju hrišćanstva" su konvencionalni obrt, a ne konkretna potvrda u izvorima masovne hristijanizacije.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Следећа

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron