KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод SunFun » Уто Нов 22, 2011 4:51 pm

Мени клетве делују као непристојност и примитивизам...из мог угла, нешто најгоре после псовања мајке, жене, детета или ћерке некоме.
Слога и вјера побједити мора, биће опет српска Црна Гора.
Корисников грб
SunFun
 
Поруке: 520
Придружен: Уто Сеп 29, 2009 9:49 pm
Место: Србија/Црна Гора

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод talican » Чет Апр 12, 2012 11:03 pm

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод talican » Уто Апр 24, 2012 10:24 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод Драган » Сре Апр 25, 2012 8:40 pm

Наш народ СРБски каже: ''НИ БЛАГОСЛОВИ НИСУ КАКО ТРЕБА, А КАМОЛИ КЛЕТВЕ!'' Клетва је непримерни облик друштвене комуникације и треба је избегавати, будући да неразумнога никаквом клетвом не можеш призвати памети, или страхом од ње /клетве/ одговорити од зла /намераваног или већ учињеног/.
Узмимо, на пример, вишевековну ЛАЗАРЕВУ КЛЕТВУ, која је просто постала образац колективног понашања нашега СРБског народа. И премда у негативној конотацији /значењу/ име Вука Бранковића, синоним за издајника, вековима је већ предмет пажње колективног памћења, а име Милоша Обилића, синоним за јунака, родољуба... ни изблиза нема толики удео у колективном памћењу. На примеру препева ЛАЗАРЕВЕ КЛЕТВЕ /Бранковића - издајника/ у ЛАЗАРЕВ БЛАГОСЛОВ /Обилића - јунака/, врло сликовито можемо видети како благословом можемо остварити жељени учинак заобилазећи клетву као негативан облик друштвене комуникације. Пошто благосиљамо само Обилиће, а изостављамо Бранковиће, онда му то испада на исто - као да су Бранковићи под клетвом, јер нису поменути у благослову. Дакле, Бранковићи нису под клетвом, али су изостављени из благослова - што му испада на исто, само ДОБРИМ НАЧИНОМ! Ако желимо Бранковиће да искључимо из колективног памћења, онда их не кунимо, а у благослову их не помињемо, и њих више нема...

Ево препева:
''...
Да је коме послушати сада
како Кнеже, јуначкијем срцем,
у бој на Косово позиваше,
све јунаке Србе – Обилиће:
'' Да је благословен Србин сваки,
ко долази у бој на Косово –
у животу му све родно/ буде/ било:
и у пољу бјелица пшеница,
и у брду винова лозица,
и у кући вјесела дечица,
и потомству пуно потомака –
потомака храбрих Обилића –
све док је свјета и док је вјека!
Великаши, благослов вам души,
Царство Србско свагда чувајући-
све док је свјета и док је вјека!
И војници, благослов вам души,
Царство Србско свагда бранећи га –
све док је света и док је вјека!''
И још Кнеже србском роду вели:
'' Бог благосиља сваког Србина
кој` не има вјере ју Турчина;
Бог благосиља свакога Србина
кој` не има вјере у Латина,
уЛатина – старих варалица;
Бог благосиља свакога Србина
кој` не има вјере у Невјеру –
све док је свјета и док је вјека!''

Драган Славнић



АМАНЕТ КЕНЗА – ЦАРА – ЛАЗАРА

''Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА ПОТОМСТВО СРБСКО,
а Небеско увек и до вјека!
ЗЕМАЉСКО ОСТАВЉАМ РОДУ СРБСКОМ,
а са војском хрлим ка Небеском!
ПРОПАСТ ЦАРСТВА срБскОГА – НИКАДА!
СПАСЕЊЕ ЦАРСТВА срБскОГА - СВАГДА!''

Драган Славнић

Клетвом се у ствари призива Правда - освета Божија! Али, ''Господ говори: освета је моја!'' Дакле, несвесно, опхрван тешким болом, вапијући осветом, у немоћи својој, човек посеже и за клетвом. Ако је количина бола у срцу појединца или народа толико велика, а не вапије се за осветом, Господ одмах реагује и Његова освета, неометана ЉУДСКОМ КЛЕТВОМ, бива одмах извршена.
О том феномену бола - ''КОСМИЧКОГ БОЛА'' - врло слоиковито и доживљајно говири наш Никола Тесла од рода срБскОГА!!!

Драган Славнић
Драган
 
Поруке: 23
Придружен: Сре Апр 18, 2012 7:59 am

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод talican » Пон Мај 28, 2012 4:43 am

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод talican » Чет Јул 19, 2012 12:59 pm

Мало је, међутим, познато да потомака Баје Пивљанина, тачније потомака његових синоваца, има данас по Старој Рашкој и Шумадији. По народном веровању, ово је у складу са проклетством које је на свој род бацио сам Бајо. О томе у Пиви постоји ово предање: „Веле, било је седам браће. Бајо пође у хајдуке и позове браћу. Они не хтедну но остану код куће. Тада им он рече: Ни се ископали, ни се разродили, а земље вам увек доста било.“ Касније је, на молбу Чепура, Бајових потомака, црногорски митрополит Митрофан Бан читао молитву, скинуо клетву и благословио кућу.

http://www.poreklo.rs/2012/07/19/feljto ... adinci-51/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод Aнa » Пон Јул 08, 2013 1:25 pm

О клетви у усменој књижевности


Дејан Ајдачић

Клетва као самосталан исказ или исказ у оквиру других жанрова изриче се са вером у магијску моћ речи да Бога, демона, судбину или природне силе покрене на наношење зла[1]. Ретка проучавања клетве у односу према другим жанровима задржавала су се на њеној улози у епским песмама и баладама, као и у прозним и говорним врстама. Значења, функције, контекст и подтекст клетвених исказа преплићу се у полижанровским текстовима на различитим хијерархијским нивоима – са једноставним и сложеним жанровима. Зато ће и у овом прилогу најпре бити уочен однос клетве према другим апелативним жанровима, да би у другом делу текста било показано њено уклапање у приказивачко-наративне жанрове.

Елементи типични за врсте апелативних исказа су: однос времена у коме се говори према временској димензији реализованости радње о којој се говори; пошиљалац, односно прималац као нељудско, људско или надљудско биће; индивидуално или колективно значење поруке; тип мишљења (митско, магијско, логичко, естетско) и начин његовог језичког обликовања као дословног или фигуративног исказа; одлике контекстуалности, врста емотивног става или потребе која се изражава.
Клетва се у усменим умотворинама преплиће са другим апелативним жанровима зависно од кореспондентности њихових елемената са којима могу бити идентични, сродни, несродни или супротни. Жанрови као системи елемената који их чине сразмерно су кореспондентни односу појединачних елемената. У полижанровским текстовима елементи укључених жанрова, не задржавају у потпуности својства која поседују као самостални жанрови, већ се преображавају у вишеструком текстуалном и контекстуалном прожимању.

Басма и клетва као жанрови сродни по призивању реализације неке радње у будућности, по типу емотивног става, различити су по посредном и директном упућивању поруке, по демонском, односно људском примаоцу, начину језичког обликовања магијског садржаја. У басмама се изговарају тајне речи и активирају међусобно кореспондентни кодови, зле силе се терају на онострана нечиста места, док су код клетви општеразумљиве речи упућене човеку, а несрећа је овоземаљска, чак и ако долази од више силе. Присуство елемената басми у клетвама и клетвених елемената у басмама, сведочи о прожимању ова два жанра.

Преплитање клетве и тужења налази се у тужбалицама у којима се при оплакивању сродника проклињу његове убице или издајници. Настале у конкретној животној ситуацији, сабирајући два емотивна стања и исказа о њима, клетва и тужбалица изражавају амбиваленцију туге и жеље за осветничким узвраћањем. Када Кулин-капетана куне српске војводе који су поразили турску војску у боју на Мишару, али њене клетвене поруке истовремено представљају тужбалицу за изгинулим турским вођама (Вук IV, 30, в. Килибарда 1976: 73-77).

Благослов, као апелативни жанр који највише животне вредности изражава у жељама да се оне остваре, односно клетва која то остварење одагнава кроз призивање најгорих несрећа – могу се преплитати само уколико се међусобно поништавају (нпр. клетву поништава лажна клетва – благослов, и обратно) или уколико се један од ових жанрова служи оним другим жанром да би појачао сопствени исказ.
Лажни благослов садржи формуле добрих жеља за обиљем; међутим, привид благосиљања разоткрива се у наставку исказа којим се призива зло:
По двору ти свако дрво расло
А највише црна трновина! Вук V, 683

Уводни стих се показује као иронична најава стварних жеља исказаних у другом стиху, тако да се призивање обиља показује као злосмислено призивање симбола несреће и пустоши. Двострукост прикривања и откривања клетвене поруке проширује емоционалну и естетску страну исказа.
Уколико се клетва потире благословом, благослов се обликује као лажна клетва преображавајући фрагменте клетвених мотива. У дијалошким лирским песмама мајка куне ћеркиног момка да би она њене клетве преобртањем претворила у благослов. Слично томе, мајчине клетве упућене синовљевој драгој, син преображава у призивање среће и обиља. Ређе се дешава да исто лице након клетве благослови – као у песми о момку кога девојка куне што чупа босиљак, да би потом благосиљајућим речима поништила клетвене призиве (Верковић Л 121).

Но, клетва и благослов се не потиру увек својим супротним значењима. У неким текстовима управо се користи њихов контраст, и то тако што се након набрајања слика призване будућности у завршном делу исказа промени апелативни жанр. У обраћању остављеног младића – кума на свадби девојке невернице – почетној жељи, клетви, да млада остане удовица следи посредни благослов да му се она врати као "суђеница", "реченица"[2].
У песмама са лажним благословом након низа добрих жеља појављује се, као последња, жеља којом се оне претходне, добре, поништавају јер призивају несрећну судбину. Када ћерка куне брата кога љуља, мајка јој жели да порасте лепа и висока, да се богато уда, али на крају и да нема порода. Слика о оствареном животу преображава се у представу неиспуњености и срамоте.
У здравицама, напитничке мотиве прате похвале или благослови – који, као изрази добрих жеља и благонаклоног односа према човеку коме се наздравља, представљају клетвама супротан тип исказа, што међутим није препрека да се са њима укрштају. У помирењу "непомирљивих" жанрова у песми усменог постања потребно је изградити такву емотивну и наративну ситуацију у којој би наздрављање у злу могло да буде могуће и уверљиво. У једној балади јунак, кога је сестра издала за бјело рухо, изговара клетву-здравицу уз чашу јада. Он је куне да не дочека сина из војске:
већ чекала добра коња,
добра коња оседлана,
и на коњу рукавица,
пуна крви наливена,
мрком свилом заплетена[3].

Наздрављање "чашом јада" асоцијативно се везује за будућу смрт сестриног још нерођеног сина посредством рукавице пуне његове крви, као још злокобније чаше која се не може испити.


Похвала и клетва. У клетви која истиче посебност одређеног бића, клетвене жеље се трансформишу изразима: Ја каква је, изјели је вуци[4], који, исказујући дивљење у жанровском смислу, представљају заправо похвалу. Клетва тада има неклетвено значење и функцију различиту од проклињања. Похвална функција клетве настала је из веровања у проклету природу посебне лепоте и снаге када је мржњу или страх од те посебности која мора бити кажњена заменило дивљење.
Покуда и клетва Док покуде представљају суд о манама другог и односе се на прошло и садашње време, клетва призива зла збивања у будућности. У моралном систему народне културе куђење другог се, осим у случају обредног куђења, по правилу осуђује. Посебно се не сме кудити девојка стасала до удаје. У том, за њу тако важном тренутку, у коме су њене жеље за оснивањем породице и друштвено подржане, сваки лош глас може одлучити о њеној несрећној брачној судбини, те отуда и право девојке да прокуне своје кудиоце. Девојка, понављајући покуду троје кудилаца, преображава њихове судове о њој у клетве које усмерава према њима. Извесна сродност негативног емотивног односа заједничка је и покуди и клетви, на чему се и заснива њихова жанровска кореспонденција и трансформација, али их различит однос према могућој кобној стварности, у покуди неисказан а у клетви наглашен, чини различитим. Трансформација клетве директно је условљена покудним исказима[5]. Да је песма о клетви кудилаца, са сврхом одвраћања могућих покуда, могла у древна времена имати своје место и у обредном току свадбе, сведочи песма из Вукове збирке која се певала на путу ка младожењином дому (Вук I, 64). Клетва може имати значење и функцију покуде, уколико призивање зла није праћено жељом да се доиста догоди зло.


Заклетва и клетва. Дејства клетве могу се условљавати могућим понашањем лица у будућности, тако што би се клетвено зло активирало уколико заклето лице учини или не учини дело због кога је заклето[6]. Уграђивањем клетве у заклетву човек који заклиње изражава потребу да се осигура од личног или колективног зла, али и сумњу у људске слабости које би до њега могле да доведу.
Уколико је клетва доминантна у односу на заклетву, заклетвено погодбени елементи "украсно" проширују клетву. Мајка проклиње ћерку да нема порода док не чује рибу да пева и камен да говори. Условљавајући престанак клетвених коби догађајима који се не могу догодити, појачава и потврђује клетвене жеље. Приказивање немогућег заснива се на антилогичкој фигуративности и, као мотив остварења неостваривог среће се преображен и у бајкама и шаљивим причама.


Сабирање клетви.
Умножавање клетви проширује круг објеката који се проклињу или опсег зла које се призива. Поучна клетва на крају песме или приче свесно претвара појединачну судбину грешника у судбински тип и уз упозоравајући тон проклиње будуће грешнике.
Клетва као једноставан исказ упућен је призивању зла у једном животном сегменту (здравље, плодност, богатство). Постоје, међутим, развијене клетве састављене из низа појединачних исказа који сабирајући се обухватају низ људских потреба и односа. Циљ такве клетве је да магијски призове несрећу не остављајући ни делић живота за могућу срећу. У клетвеном затирању зле жеље су усмерене против живота, части, здравља, потомства, поштовања, имања, а зависно од драматургије њиховог повезивања, оне могу бити равноправне, степеноване од мање важних вредности до оних најважнијих. Код условљавајућег повезивања клетви избегнута несрећа се прстенасто везује за призивање друге, теже коби. У оваквом везивању градација злих удеса се круни у последњој клетви, која је и најтежа.

Митско знање и магијско искуство у оном сегменту традицијске културе који се односи на клетву као узрок или последицу одређене радње уписује се у различите жанровски одређене текстове као текст пражанра чији се подразумевани садржај уноси у песме, предања и приче.
Мајчина клетва брзо се испунила јер јој је јуда седела на рамену. Народ верује да је кумова клетва[7] посебно тешка – јер он представља моћног посредника између живих и мртвих (Чајкановић 1973: 154-168). У песмама се одражава и убеђење да клетве утичу на велике грешнике-заводнике у гробу, чиме се моћ речи шири и на свет умрлих, са којим се, иначе, тек обредно може комуницирати (ЗНЖ 4 стр. 156). Митско знање често повезује клетву и казну за нарушавање светог време-простора демонских и хтонских бића. У песми проистеклој из веровања у обавезујуће поступке у оквиру народног календара, мајка најпре упозори девојку да поштује табуисани празник, а када она то упркос претњама не чини, онда је и прокуне, после чега девојка настрада (Верковић 21).

Магијско искуство и обредно значење, које није нужно увек текстуализовано, уписује се као део значења у текст. Магијско се у клетви остварује кроз вербално призивања више силе, описивање тока или исхода разарања помоћу магијске моћи појединачних речи, али, каткада, и кроз поступке који клетву прате (клечање на коленима, скидање капе, колективно бацање камена на гомилу, у заклетви мајке показивање дојки).
Везивање и међусобно ојачавање вербалне и невербалне магије среће се у песми у којој остављена девојка осветнички куне неверног момка и даје његовој мајци траве или киту јаворову које ће бити кобне по младожењу и младу (Делорко Хвар, 268; МХ V, 56). У једној блиској, али различитој варијанти, девојка куне момка који ју је оставио, али магијске поступке изводи да би се сама ослободила од љубави (МХ В, 60). Клетву остављене девојке прате и други поступци љубавне магије – нпр. прскање марамицом натопљеном сузама[8].
У обредној обнови светог време-простора магијско је присутно – и у језику гестова и у вербалном исказу. У оним опходима у којима је забрањено мимоилажење опходних група клетва представља вербални увод у међусобно уништавање група – на пример код лазарица (Златановић 1980: 394). Обавеза уништавања супарничке групе сведочи о траговима миметичке кризе коју опходи обнављају. Други тип клетве у опходу (нпр. коледари, Перић-Полонијо 1985: 382) упућују учесници опхода који нису добили дарове или понуде од домаћина кога посећују.
У наративним врстама клетва се, као зачетак или као крај извесне радње, са различитим разумевањем удела карактера и судбине, надљудских и људских моћи, уклапа у етичку причу о греху и казни.

Ни у једном тексту са мотивом клетве не сусрећу се сви елементи проклињања, јер се неки од њих јављају ређе од других, а неки се међусобно искључују јер нису кореспондентни. Набрајањем тих елемената – најава греха, упозорење, сагрешење, изрицање клетве, узвраћање клетве, покушај избегавања, остварење клетве, поука – не осветљава се "идеална", "потпуна" варијанта, али се указује на ситуације које се у тексту могу представити. Неке од њих јављају се релативно ретко (покушај избегавања клетве, неостваривање клетвених призива).
Песма може започети клетвом, "инверзивним уметањем клетве", како поводом балада пише Хатиџа Крњевић (:102), при чему је клетва наговештај зле коби која чека јунака или јунакињу. Каткада је психолошко мотивисање односа између ликова на почетку песме одређено несразмером клетве и греха (мајка куне девојку што је у везу потрошила много злата), што у етичкој равни отвара питање оправданости хибриса, а у естетској равни казивачу отежава уверљиво осликавање ликова и њиховог страдања.
Клетва примарно остварује социјалну функцију призивања нарушеног друштвеног реда и психолошку функцију, најчешће праведничког или осветничког задовољења угроженог појединца. У наративним врстама клетва се уклапа у радњу као вербално магијски покушај да се исправи неред или неправда успостављењем везе између греха и казне од стране више силе. Клетва чини и могућим и обавезујућим чин кажњавања. У различитим приповедним жанровима, међутим, са различитим наглашавањем и означавањем драматургије светог и профаног остварује се и различито обликован низ грех-клетва-казна.

У етиолошким предањима и песмама клетва Богородице или светаца се тек условно може назвати клетвом, јер сама њихова реч није призивање већ само извршење наума да се са разлогом, па чак и без њега казни неко ниже биће. У овим текстовима митско-магијско знање о настанку одређених биљака, животиња и појава праћено је етичким вредновањем њихових гестова. Клетва Лазарева претвара у кукавицу његову сестру која нариче. У кукавицу се претворила и ћерка коју мајка проклиње што је ударила брата (Верковић 129). После клетве Григорија Богослова народ који га је оклеветао постаје народ луталачких Цигана. Света Недеља проклела је овсено жито да га не уносе у цркву када јој се оно није поклонило (Илијев 261). Свети Ђорђе или Илија магијском снагом речи утврђују злу судбину овса, јавора и калинчице (Вранска 1940: 136).
Проклињање растиња повезано је са апокрифним мотивима и преображеним паганским веровањима[9], при чему исти повод и начин проклињања може да се односи на различита лица, како је запазила Цветана Вранска (1940: 140). Богородица проклиње трепетљику што се није умирила када певају свеци или анђели[10]. Слично је и Св. Јован проклиње што се није умирила, али када се крштава Христ (Илиев 117; СЕЗ 16: 114). Богородица куне трепетљику што је није сакрила у бекству са Христом, док човек прокуне врбу што скрива ђавола и украдено дете, а благосиља маслину (Чајкановић, 167,19)

Надстварна моћ речи показује се у процесу коначног обликовања, у потпуности још нествореног света. У књизи о легендама Албена Георгијева пише о граници, повратној тачки у прелазу од "некадашњег" ка "данашњем", од легендарне прошлости до садашњости (Георгиева 1990: 59). Клетва, као један од начина остварења чудесног преображавања-стварања, наглашеније је везана за моралистичко осуђивање поступака који заслужују казну. Она представља прамоћи у прастању светог, које доводе до света свакодневице.
Библијска апокрифна етиолошка предања често садрже двојну структуру, која произилази из дуалистичке природе моралистичких полова (помагање-непомогање, праведност-неправедност, искушавање-неуспело искушавање). Благословен је мушки и проклет женски пол у причи о благослову и проклетству њихових заната, орању и ткању, јер је мушкарац признао, а жена одрекла помоћ виших бића у савладавању вештине[11].
У лирским песмама и баладама, у којима су у центру пажње породица и односи у њој, клетва се сусреће у тренуцима потребе да се поврати нарушени морални ред. Стање хаоса окончава се казном која грешника стиже од више силе или људи. Клетва угроженог појединца покреће надљудску силу у највећем броју варијаната о инцесту, одбаченој девојци, у неким варијантама песама о одбаченој мајци, изданом брату или сину. Постоје и варијанте ових песама без клетве, у којима се поредак успоставља дејством више силе или људском казном, али оне су у мањини.
С друге стране, међу песмама у којима клетва није устаљени део радње, јер казну не извршава виша сила, но сам човек (нпр. преварени и издани муж сме, па чак и мора да казни љубу неверницу; дете које ретко куне родитеље може да прокуне маћеху), налазе се и песме у којима жртве изричу клетву. Међу песмама у којима се страдалник убија или подноси коб без жудње за правдом и осветом, као у баладама о запреченој љубави, постоје и варијанте у којима се јавља клетва и призива казна.
Грех, казна и очишћење везани су за поимање правде у духовној традицији колектива и за осећање нужности освете или праведне накнаде, како за добро тако и за зло. Превара, издаја, непослушност, нечовештво могу да се отрпе или гневно узврате. Усмено обредни начин осуде ових грехова је проклињање. Казивач може да употреби клетву у типичним ситуацијама у којима се она у традицији јавља, али може у развијању сижеа и да одступи од устаљених варијаната.


Историјски подтекст. У песмама и причама које памте историјску збиљу однос греха, кривице и казне потчињен је вредновању које не прашта издају, неверство и кукавичлук. Мада клетве не могу да предодреде историјске догађаје, оне у себи, као елемент накнадног тумачења несретне прошлости, могу да прикажу моралне и политичке слабости моћника који су изазвали пропаст народа и држава. Историјско памћење као знање о оном што се догодило представља обавезујући оквир у коме се узроци колективних пораза преосмишљавају према гресима вођа или проклетствима која су на њих бачена. Разлози пропасти српске средњевековне државе много су сложенији но што памти усмено предање у коме се пораз хришћанства тумачи клетвеном казном светог Јована због злочиначке осионости Душанових великаша који пале децу[12]. Пропаст бугарске државе остварује се као последица клетве изречене пошто су великаши ушли у цркву на коњима (Хаџов 1906: 363).
У Вуковој песми "Урош и Мрњавчевићи" Вукашин, не могавши да убије сина који му није досудио царство јер су га заштитили анђели, проклиње Марка Краљевића, а цар га благосиља – и као "пророчанство уназад" (Банашевић 1935: 19), које је већ у клетвама подешено да буде магијски делотворно и историјски истинито у својој наводној будућности, у потпуности се испуњава[13]. У бугарским песмама Марку Краљевићу се не зна гроб јер га је проклео млади јунак кога је преварио (Хаџов 1906: 357). Косовски пораз, који историја не објашњава издајством уочи или у току битке, народна песма сагледава у светлу издаје Вука Бранковића. Клетва се среће у стиховима који осуђују издајника не само након сукоба, него и у најави тог издајства[14]. Пропаст лозе Бранковића народна песма објашњава и клетвом којом је Максим Гргуревић проклео Јерину, жену деспота Ђурђа, што је дала ћерку за Отомановиће (Вук II, 80).

За разлику од суштинског преосмишљавања саме историје, историја се као оквир јавља у текстовима у којима су тек поједини елементи историјски. Иво Карловић у неким песмама се приказује као заводник кога проклињу девојке, али у оквиру неисторијског сижеа историчност његовог лика није битна.
У додиру или преплитању клетве са сродним апелативним жанровима додатно се одређује ситуација у којој је изречена, став и сам исказ о њој, док се контрастни жанрови трансформишу уз оспоравање једног од жанрова. Клетва у оквиру приказивачко наративних жанрова испуњава митско-магијске, етичке или историјске функције. Велика разноврсност клетви, као и начина на који су оне уткане у фолклор, чини испитивања клетви у систему жанрова усмене књижевности отвореним за продубљивање посебних и општих законитости жанровских трансформација.
Напомене

1 Стоилов 1896; Хаџов 1906/7; Маринов 1914; Продановић 1932; Бован 1978; Георгиева 1982: Требјешанин 1987; Попова 1987; Богдановић 1988; Вујовић 1988; Пиличкова 1989; Китевски 1991; Недин 1991.
2 Беговић 119 (за по неђељу), Дебељковић 80 (за два дана, за недељу, за месеца), Михајлов 86 (за по годину), Пирински крај И 695 (за по годину).
3 М. Обрадовић: Босанска вила, 1, 1886,19, стр. 303, по: Крњевић Бал.: 190. Варијанте које нису везане за Дели вида: Гароња 69; Продановић (ант) стр.201 сестрина клетва брату који је продао
4 О бедевији, Продановић: 192.
5 Рајковић 112, 113, Гароња 42, код Блажинчића стр.68 – сами просиоци су кудиоци што отвара питање механичког преузимања – неумесна је покуда да је девојка од зла рода јер су то могли знати и пре но што су пошли.
6 Продановић: 197 ид; Китевски: 125 163.
7 Клетве кума-остављеног младића: Ерл 169, МХ VI, 26 (Хвар), Делорко (Хвар) 95, Беговић 119, Дебељковић 80, С.Костић 45, Миладиновци 233, Шапкарев 640, Михајлов 86, Црнушанов 200.
8 Пирински крај I, 594, 595; исто I, 686 реже јабуку у срце
9 Веселовски VI-X: 245; Потебња: 767-769; Хаџов 1906: 365-7; Вранска 1940: 135-145; Ђорђевић 1958, I: 130-132; Бошковић-Стули 1978: 76-77; Добрев 1982: 184-185 (по И. Недину); Георгиева 1983: 39; Николић 1991
10 Вук I, 197; ЛМС 1; Врчевић (Помање..) стр.10; Караџић 1900, стр.149; СЕЗ 7, стр. 271-2; Григ.Николић 4
11 Чајкановић (1929) 155, Лесковац 115, Народна Умјетност 5-6, стр.372.
12 Чајкановић 138,15. Св. Никола и Св. Илија делимично ублаже клетву Јованову
13 Вук II, 34; Милутиновић 69 – испуњавају се и Вукашинове и Маркове клетве; види и Петрановић I, 17
14 слуга Милутин: Вук II, 45, певач: Вук II, 46
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод Aнa » Нед Мај 04, 2014 2:06 pm


Dokazano - kletve ubijaju!


Piše Spomenka Milić

Tradicija kletvi postoji verovatno u svim (ne)kulturama sveta. I kod nas se odavno “primila”. Recimo, na sajtu vujaklija.com za kletve je predložena sledeća definicija: “drevna srpska borilačka vestina.... počinju sa 'dabogda ti', pozivaju se na vašu porodicu i užu rodbinu do 27-og kolena”. Kletve su, kao što znamo, pre dve godine stigle i u Skupštinu, kada se za govornicom orilo: “Proklet mu bio rod i porod”, „Neka mu se seme zatre, neka ga sunce nikad ne ogreje, neka ga stigne božja kazna“ i sl. Kako je vreme pokazalo, oni na koje je ciljano – i dalje su živi i zdravi. U čemu je “štos”? Kako to da kletve u nekim slučajevima deluju (mnogo toga može se naći u pričama naših čitalaca u rubrici “Šta nam se događa”), a u drugim – nemaju uticaja? Reklo bi se da je stvar u tome što oni na koje je bačena kletva jednostavno – ne veruju u njen učinak. A kada bi poverovali – loše bi im se pisalo... Ovo nije prazna priča, već dokumentovana ozbiljnim naučnim istraživanjima, baziranim na proučavanju ne magije, već – biologije....

VEŠTICA I MLINAR
Kroz istoriju, poznati su slučajevi “uspelih” kletvi. Da ne idemo dalje u prošlost, zabeležen je “boj” iz 1576, kada su se u bavarskom gradiću, Loru na Majni sukobili veštica Margret Šerčen i mlinar Stofel Zigler: “Ti si ponosni mlinar, ali ja ću uskoro mleti tvoje šape, i bićeš gotov” - upozoravala je Margret. Kako tvrdi istraživač sa Oksfordskog univerziteta Robin Brigs, specijalizovan za istoriju religije i veštičarenja, Zigler se istog trenutka srušio i umro. Takođe, Brigs citira reči francuske veštice Manžat Ljanar, s početka 17. veka: “Kada (veštice) stvarno mrze nekoga, učine da taj dugo pati, i ako ga ne mrze previše, daće mu brzu smrt”. A 1587. portugalski istraživač i prirodnjak Gabriel Soares de Souza izveštava da članovi jednog brazilskog plemena mogu umreti od straha kada ih prokune vrač. Vekovima kasnije, Artur Leonard opisuje u svojoj knjizi iz 1906. The Lower Niger and its Tribes da je u Nigeriji video “više od jednog prekaljenog ratnika kako umire, jer veruje da je začaran.” Još jedan primer poznat u literaturi jeste slučaj Maorke koja je sredinom 19. veka slučajno pojela voće ubrano sa mesta koje je proglašeno tabuom (tapu). Kada je, posle podne istog dana, shvatila da je prekršila tapu, tvrdila je da će je poglavičin duh ubiti. Umrla je u podne narednog dana. Takođe, u tekstu objavljenom 1942, eksperimentalni psiholog sa Harvarda, Volter Kenon, navodi da su maorski tabui toliko moćni da jak, mlad muškarac može umreti istog dana kada prekrši tapu: “Žrtve umiru... dok njihova snaga ističe kao voda” - komentariše. Iako je poznato da, tu i tamo, vračevi ponekad “pomognu” kletvi tako što dodaju i odgovarajuću dozu otrova, sasvim je dovoljno slučajeva u kojima je kletva sve “odradila” sama.

SVE JE U UMU?
U nekim delovima sveta, korišćenje ovih fatalnih moći i dalje je prilično uobičajeno. Od 1969. do 1980. psihijatar Hari Istvil lečio je 39 Aboridžina u Ist Arnhemu, (udaljenoj oblasti severne Australije, a pacijenti su patili od stanja zvanog “strah izazvan čarobnjaštvom” (sorcery induced fear). Drugim rečima - kletva je navela Aboridžine da žive u stanju akutnog užasa. Istvil je čak došao do zaključka da je “stanje rastućeg straha” - treći najuobičajeniji psihitrijski sindrom među njegovim aboridžinskim pacijentima. U trećini slučajeva, iznenadna smrt bliskih članova porodice doprinela je strahu od eventualnih kletvi koje baca lokalni vrač. Drugi “okidači”, kako je naveo Istvil, uključivali su nesvesno skrnavljenje ceremonijalnog zemljišta (što podseća na pomenuti slučaj Maorke), ubistva tokom međuplemenske borbe i – greške koje je počinio pacijentov otac tokom rituala.
Kulturološki i sociološki gledano, kako objašnjava Kenon Istvilovo iskustvo, ponašanje žrtve ukazuje da ona jednostavno veruje je ukleta. “Doživljaju” se najčešće priključuje i porodica, koja prekida socijalne kontakte sa onim na koga su bačene čini. Takođe, dešava se i da se žrtvi redukuje pristip vodi, koja je u tom području vredan, ali i oskudan resurs, a rođaci aktivno rade na tome da žrtvu ubede da nema potrebe da pije i jede, jer je ionako već “na drugoj strani”.
Naravno, nisu kletve “rezervisane” samo za malobrojna preostala primitivna plemena. Ne tako davno, 1968, u jednom francuskom selu, žena koja je sumnjala da je napadnuta magijom, postala je fokus kontra- rituala koje su izvodili članovi njenog mesta. Narednog jutra osumnjičena veštica (piše Brigs), koja je znala za komšijske aktivnosti, završila je u bolnici. U beskraj je lekarima ponavljala jednu rečenicu: “Ja se bojim”. Bila je previše preplašena da bi mogla da jede i umrla je sedam meseci kasnije...

NEUBLAŽENI STRAH
Kako se ovo može objasniti sa naučnog gledišta? Prema medicinskom istraživaču dr Džozefi Kampini Bakot sa Univerziteta Ohajo, kod većine onih koji su pogođeni vudu magijom javlja se mučnina, povraćanje, dijareja, promene u ukusu, neobjašnjivi gubitak težine, halucinacije.... Neke žrtve žale se da životinje žive u njihovom telu ili da mile ispod kože, dok drugi imaju nagon da hodaju na sve četiri i čuju čudne glasove ili – pate od grčeva, slabosti, paralize i intenzivnog znojenja. I Istvil pominje da njegovi Aboridžini pate od intenzivne uzrujanosti, vidljivog nemira i obilnog preznojavanja, a noću ne spavaju, već osluškuju čudne zvuke koji se čuju u blizini kolibe.
Ovi simptomi obeležja su stanja “bori se ili beži”. Naime, kada se suočavamo sa nečim potencijalno opasnim, naša tela se pripremaju da se suprotstave opasnosti ili - da pobegnu što brže moguće. Tako nivo glukoze i masti u organizmu raste, da bi mišići bili snabdeveni potrebnom energijom. Krv se sliva iz glave u druge delove tela (što dovodi do bledila), a srce lupa jako i ubrzano. I dah postaje ubrzan, zenice se šire i obliva vas hladan znoj. Promene dolaze i do organa za varenje što, logično – dovodi do mučnine i dijareje.

Stanje “bori se ili beži” priroda je osmislila radi očuvanja naših života, međutim, ako strah pređe u hroničan, priča je – sasvim drugačija. Predugo ostajanje u ovom stanju troši naše mentalne, fizičke i emocionalne rezerve, što dovodi do isrpljenosti kao predispozicije za bolest i smrt. Kod ljudi sa bazičnim zdravstvenim problemima (srce, bubrezi ili pluća), aktivnost simpatičkog nervnog sistema može biti dovoljna da ubije, tako što dovodi do srčanog udara.
S druge strane, kod zdravih ljudi, komentariše američki biolog i psiholog Donald Mors, može doći do smrti kada je stres tako veliki da ubrza smenjivanje simpatičke i parasimpatičke nervne aktivnosti. Ovi delovi nervnog sistema ispunjavaju različite funkcije, oni su biološki jin i jang. Recimo, simpatičko delovanje ubrzava puls, dok ga parasimaptičko usporava, a balans između dva dejstva veoma je bitan (eto razloga zašto ne možemo da spavamo kada smo pod stresom – ili ako živimo sa kletvom). Mnoge tehnike samopomoći kod stresa – kao što su biofidbek, meditacija i joga – rade delimično na rastu parasimpatičke aktivnosti, tako rebalansirajući vaš nervni sistem.
Mors objašnjava da kod stanja “bori se ili beži” dominira simpatički odgovor (srčani ritam, ritam disanja i krvi pritisak rastu). Međutim, kada osoba veruje da je situacija beznadežna, parasimpatički odgovor proizvodi primetno usporavanje rada srca, a to može dovesti do abnormalnog srčanog ritma i opasno niskog krvnog pritiska. Sve ovo iscrpljuje srce i mozak (zbog manjka kiseonika i hranljivih materija) što može rezultirati i – smrću.

I STRES UBIJA
Slični biološki procesi verovatno su u osnovi i drugih neobjašnjenih smrti. Neki od američkih vojnika koji su umrli prilikom iskrcavanja u Normandiju (konkretno – na Omaha Bič) imali su samo površinske rane – podseća Mors, smatrajući da oni “verovatno umrli od straha”. Poznato je i da posle zemljotresa spasioci nalaze leševe bez znakova povreda. A Kenon podseća i na slučaj čoveka koji je tokom Prvog svetskog rata zatrpan u podrumu nakon eksplozije bombe: preminuo je od posledica šoka posle 48 sati a – autopsijom nije pronađena nijedna povreda.
U Španskom građanskom ratu (1936-1939) lekari su su se susreli sa stanjem nazvanim “zloćudna anksioznost”, koje karakteriše rastući puls (više od 120) i disanje oko tri puta brže od normalnog (što pokazuje na povišenu aktivnost simpatičkog nervnog sistema). Većina pacijenata patila je i od nedostatka hrane i vode i umarali bi za tri ili četiri dana. Autopsije većinom nisu pokazale nikakve povrede ili ozbiljnije bolesti. “Kombinacija nedostatka hrane i vode, anksioznost, veoma ubrzan puls i disanje, udruženi sa dejstvom šoka, imaju trajne efekte, što se vrlo dobro uklapa sa fatalnim uslovima kakvi postoje u primitivnim plemenim” - piše Kenon.

Ipak, ima nade! Isti autor opisuje kako aboridžinski vrač izvodi ceremoniju tokom koje “uklanja” manji objekat (kost, šljunak, štapić....) iz tela pacijenta, tvrdeći da je na taj način otklonio magijom izazvanu bolest. “Žrtva, do tog trenutka na putu ka smrti, diže glavu i gleda u čuđenju u predmet. Zatim traži vodu i brzo se oporavlja” - navodi.
Placebo ili ne – stvar funkcioniše... I, eto rešenja: ako u kletvu ne verujete – ne može vam ništa. A i ako poverujete, nađite nekoga da vas “razmađija” ili makar – da vas uveri da su čini skinute...
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: KLETVA je zloupotreba tradicijskih verovanja

Порукаод Aнa » Пон Јан 25, 2016 8:56 pm

Српске народне клетве



У богатој ризници културе и традиције нашег народа своје место имају и клетве, које се вековима усмено преносе и допуњавају. Клетве које је сакупио и објавио проф. др Миливоје Р. Јовановић потичу углавном са простора Централне и Југоисточне Србије, у којима се до данас задржало веровање у чудесну моћ магије.

Пет година је редовни члан Српске краљевске академије научника и уметника ослушкивао народ. Бележио је оно што се генерацијски преноси с колена на колено, углавном међу женама које и највише куну, било да су мајке, супруге, девојке или сестре.
Припремила Драгана Сотировски


Мушкарци ређе користе клетве, али се верује да су оне које изрекне отац - најтеже.

Магијска снага речи, верује се, може да стигне човека, па се у клетвама често користе камен, вода, огањ и гром. Прети се змијама, вуком и гавраном, а застрашује губом, кугом и јектиком.

После 20 издатих наслова и четири деценије књижевног рада, професор Јовановић, прошлогодишњи добитник Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, спрема књигу о веровањима нашег народа у змајеве који живе на српском Олимпу, планини Јастребац

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story ... D0%B5.html

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Претходни

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 2 госта