Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Нед Нов 03, 2013 2:28 pm

:kafa12
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... kom-Tibetu
Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!
B. Subašić | 02. novembar 2013. 21:28

Fantastično otkriće arheologa Muzeja Ras na jednom od brda Pešterske visoravni. Temelji četiri građevine kvadratnog oblika opisane savršenim kružnim zidovima jasno se vide na snimcima iz satelita

Слика
Fantastično otkriće arheologa na jednom od brda Pešterske visoravni

POŽAR izazvan udarom munje na bezimenom brdu Pešterske visoravni, usred pustoši gde ni ovce ne pasu, spalio je nedavno gaj žbunja kleke i otkrio temelje neobične građevine, najverovatnije staroslovenskog svetilišta. Arheolozi Muzeja Ras u Novom Pazaru otkrili su ovaj jedinstveni lokalitet krajem oktobra istražujući tajanstvene srpske humke iz prednemanjićkog perioda.

Na osnovu preliminarnih iskopavanja tokom kojih su nađeni ostaci tipične staroslovenske keramike, pretpostavlja se da je ovo kultno mesto mnogobožačke religije čije je vrhovno božanstvo bio Svetovid. Nalazi ukazuju da je još bilo aktivno u 9. i 10. veku, u prednemanjićkom periodu, kada je veliki deo Srba već bio kršten. Arheolozi kažu da nema nagoveštaja kad je izgrađeno svetilište čiji se obrisi jasno vide na snimcima iz satelita!

- Istražujući tajanstvene humke iz prednemanjićkog perioda došli smo na teren koji ranije nismo obilazili, daleko od planinskih sela. Na jednoj kosi videla sam deo zidića i pomislila da su se čobani igrali. Kad smo prišli da proverimo čemu se radi ostali smo bez reči. Ispred nas se ukazao savršen kružni zid koji je opasivao kvadratnu prostoriju. Kružnica se prekidala na mestu gde su počinjali temeljni zidovi širokog hodnika, pravi kao iscrtani lenjirom - opisala nam je trenutak velikog otkrića Dragica Premović Aleksić, direktor „Muzeja Ras“ u Novom Pazaru.

Istraživačka ekipa muzeja, u sastavu Svetlana Čeković, Nadžib Kočan i Vladan Vidosavljević, odmah je krenula u istraživanje okoline i otkrila temelje još tri istovetne građevine, kvadrate stranica 10 metara upisane u krugove prečnika 20 metara. Istraživači su bili potpuno zbunjeni otkrićem, jer ovakav objekat nigde nije zabeležen!

- Građevine nismo uspeli da snimimo sa okolnih viših brda, jer se zidovi stapaju s okolnim krševitim pejzažem. Ipak, najveće iznenađenje je usledilo kad smo pregledali teren na satelitskim mapama na internetu. Na snimcima iz svemira savršeno se jasno vide konture kompleksa objekata: dve kvadratne građevine upisane u krugove okrenute su zapadu, a dve ka istoku - ispričala nam je Dragica Premović Aleksić, pokazujući satelitski snimak.

Слика

Arheolozi u šali su nazvali svoje otkriće „svemirci“ ali u zbilji pred njima se isprečila šuma pitanja. Čemu je služio ovaj kompleks? Kakva je simbolika kvadrata u krugovima? Kuda su vodili hodnici iz njih? Ko je i kada izgradio ovo kultno mesto u pustoši „srpskog Tibeta“?

- Odlučili smo da iskopamo dve sonde i pokušamo da dođemo do nekih odgovora. Utvrdili smo da su zidovi ukopani u tle i sazidani od dva reda kamena, čije je lice lepo pritesano sa spoljne i unutrašnje strane objekata. Vođenje računa o estetici pokazuje da je građevinama pridavan veliki značaj. U sondi smo našli ostatke slovenske keramike, iz perioda kada istorijski izvori govore da ovaj prostor naseljavaju Srbi - pričala nam je Dragica Premović Aleksić, dok smo se žurno pripremali za poslednju kratku ekspediciju na Pešter.

Arheolozi su odlučili da iskoriste poslednje lepe dane i obiđu nalazište, jer će kiše ionako besputnu visoravan za njih učiniti potpuno neprohodnom. Mini ekspediciju organizovali su „o svom ruvu i kruvu“, jer muzej koji istražuje i čuva eksponate sa teritorije Starog Rasa, sa mnoštvom spomenika koji su uvršetni u baštinu svetske kulture, uprkos svakoj logici nema nikakvo vozilo, a kamoli terensko. Istraživački tim uspeo je da dođe do otkrića na Pešteru samo zahvaljujući entuzijazmu istoričara Nadžiba Kočana.

Visoravan na 1.150 metara nadmorske visine okružen je bedemima sedam gora: Golijom, Javorom, Zlatarom, Jadovnikom, Ozrenom, Giljevom i Žilindarom. Pod jakim suncem po celoj Pešteri blistale su misteriozne srednjovekovne kamene humke, ostaci staroslovenskih paganskih kultnih mesta, koje Muzej Ras istražuje još od 1997. godine. Upravo istražujući ove neobične gomile kamena, prečnika od četiri do deset metara, istraživači su došli i do otkrića svetilišta i do nagoveštaja kome je ono bilo posvećeno. Pejzaž je podsećao na reči istoričara religije, da su Sloveni, bilo pagani ili hrišćani, uvek podizali kultna mesta i groblja na uzvišenjima „bliže bogu“. Arheolozi smatraju da te humke iako ne sadrže ostatke pokojnika mogu da budu grobna mesta. Naime, savremenici starih Slovena ostavili su svedočanstva da su oni spaljivali pokojnike, a pepeo ostavljali u posudi na vrhu humke ili stubu pored nje. S druge strane, ovakve gomile kamena su i kod drugih naroda, na primer kod starih Grka, korišćene kao oltari za prinošenje žrtava bogovima.

- Kod svih Slovena je bio vrlo razvijen kult vatre, koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. Pokojnik je spaljivan jer se smatralo da se njegova duša sa dimom podiže ka nebu, večnom obitavalištu umrlih. Arapski istoričar i putopisac Masudi ostavio je zapis: „Upravo pomenuti Srbi spaljuju se kad umre glava plemena i spaljuju i svoje konje“. U humkama na Pešteri uvek se nalazi konjska lobanja ili vilica, kao i deo žrvnja. Istoričari religije navode konja i žrvanj kao simbol Svetovida, vrhovnog božanstva Slovena pre primanja hrišćanstva - objašnjavala je Dragica Premović Aleksić.

I na Pešteri je postojao jak kult ovog božanstva obožavanog u celoj Slaviji - zemlji Slovena koja se u jednom periodu srednjeg veka protezala od Severnog do Crnog mora, smatraju naučnici. Na to ukazuje podatak da je najveći broj srednjovekovnih humki pronđen na brežuljcima čija su imena povezana s kultom Svetovida i njegovog mitskog konja. Brežuljak gde je pronađeno svetilište okružen je velikim brojem humki, a imena okolnih uzvišenja ukazuju na kultna mesta gde su prinošene žrtve.

- Mnogo stvari asociralo nas je na srednjovekovne hronike u kojima je opisano svetilište u Arkoni, koje je imalo unutrašnju kvadratnu prostoriju, okruženu spoljnim zidom. U njemu je stajao Svetovidov kip sa četiri glave, od kojih su dve gledale na istok a dve na zapad. Na isti način su orijentisani parovi objekata u kompleksu koji smo otkrili. Neki ruski naučnici tumače četiri glave Svetovida kao predstavu četiri jedinstvena božanstva Peruna, Svaroga, Lade i Mokoša. Možda su prostorije ovog svetilišta bile posvećene njima - pričala je Dragica Premović Aleksić..

Na vrhu susednog bržuljka ukazale su se kamene humke.

Слика

- Našli smo se pred nečim velikim, verovatno jedinim ostacima staroslovenskog svetilišta na svetu. Nadam se da će država naći sredstva za istraživanje pre nego što dođu divlji kopači i unište ovo jedinstveno mesto, kao što su učinili s mnogim srednjovekovnim lokalitetima - komentarisala je Dragica Premović Aleksić dok se opraštala s misterioznim ruševinama na „srpskom Tibetu“.


RIZNICA TOPONIMA

STARI Ras, a naročito Pešterska visoravan prave su riznice toponima koji su povezani sa prethrišćanskim slovenskim kultovima, kažu naučnici. Na stare Slovene podsećaju vrlo česti nazivi brda Trebište, Trebežići, Trebiće, Potreb, koja označavaju mesta gde je prinošena žrtva „treba“, a na Dobrom Dubu, Dubovu i sličnim mestima verovatno su se nalazili sveti gajevi hrasta, smatraju naučnici..
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Пет Нов 08, 2013 12:31 pm

:kafa12

Božanska geografija Starog Rasa
B. SUBAŠIĆ | 07. novembar 2013. 08:48 | Komentara: 0

Posle senzacionalnog otkrića arheolozi na Pešterskoj visoravni rekonstruišu svet starih slovenskih mitova. Imena lokaliteta otkrivaju njihovu namenu ili ime božanstva kome su tu prinošene žrtve


Слика
Dragica Premović istražuje mitološku mapu Peštera

ISTRAŽUJUĆI tajanstvene srpske humke iz prethrišćanskog perioda na Pešterskoj visoravni arheolozi "Muzeja Ras" su krajem oktobra otkrili ostatke staroslovenskog svetilišta. Građevina koja se vidi i na satelitskim snimcima odgovara srednjovekovnim svedočanstvima da su slovenski hramovi stajali na vrhovima bregova s oltarom na istočnoj strani.

Na bregu arheolozi su uočili pravilnu strelastu formaciju od misterioznih srednjovekovnih humki, a satelitski snimci otkrivaju da je kamena "strela" usmerena ka svetilištu! Naučnici priznaju da još nisu utvrdili čemu su tačno služile humke složene na prostoru prečnika od četiri do deset metara.

- Prilikom prvih izviđanja Sjeničko-pešterske visoravni mislilo se da je reč o praistorijskim nekropolama. Istraživanja su pokazala da su humke načinjene u periodu od 9. do kraja 11. veka. U njima su nađeni ostaci lomača, kosti životinja koje su žrtvovane ili spaljene s pokojnikom, kao hrana za zagrobni život. Ima i mnogo izlomljene slovenske keramike, ličnih predmeta, nakita, alata - kaže arheolog Dragica Premović, direktor "Muzeja Ras".

Ona navodi da su istražene desetine humki, a da su se samo u jednoj nalazili ostaci pokojnika. To ne isključuje mogućnost da je reč o grobnim mestima, jer su Sloveni u prehrišćansko vreme spaljivali pokojnike, a pepeo stavljali u posude na vrhu humki. Ipak, postoji mogućnost i da su humke arhaični oltari na kojima su prinošene žrtve bogovima. Za razrešavanje ovih nedoumica, arheolozi koriste detaljne topografske mape.

- Stari Ras, a naročito Sjeničko-pešterska visoravan su riznica toponima iz slovenske mitologije. Imena lokaliteta su šifre koje otkrivaju njihovu namenu ili ime božanstva kome su tu prinošene žrtve. Primer je lokalitet Kobiljka s velikim brojem humki, u kojima su pronađeni delovi konjskih lobanja, a nalazi se ispod vrha Kobilica. To povezuje pokojnike sa staroslovenskim kultom konja, a moguće je da su tu žrtve prinošene božanstvima - konjanicima: Svetovidu, Perunu, Svarogu, Horsu ili Trojanu - kaže Dragica Premović.

Na mapama Starog Rasa mnoštvo je Svetovidovih toponima: Vidovo, Vituš, Vitoš, Vidačica, Vidina glava. Po Perunu se zovu Perunika, Peruničići, Perovo brdo i nekoliko Perovih vrhova. Trojan i Troglav su "rezidencije" noćnog jahača s tri glave, a po boginji ljubavi Ladi zova se brdo i predeo Ladovići. U okolini Sjenice najpoštovaniji je bio bog Volos, čiji je simbol bik. Njemu imena duguju Vlašić, Vlašica, Vlas, Veliki Vlas, Vlasovo, Vlaško, Vlaški most.

Слика

- Cela istorijsko-geografska oblast Stari Vlah nazvana je po božanstvu čije je starorusko ima Volos, a južnije su ga zvali Vlas, Vlaš ili Vlašić. Sazvežđe Plejada kod nas se zove Vlašići - Vlasovi sinovi. Po Volosu su nazvani i Vlasi, pastirski narod Sjeničko-pešterske visoravni, poštovaoci boga zaštitnika stočarstva, a ne romanizovano predslovensko stanovništvo, kako neki tvrde. To dokazuje i stotinak staroslovenskih humki na padini Vlaški grob - kaže Dragica Premović.


TROJAN I SVETI ĐORĐE

POSEBNO mesto na "božanskoj mapi" ima brdo Trojan, na rubu Pešterskog polja, nekadašnjeg jezera.

- Po veoma staroj legendi u jezeru ispod Trojana je živela troglava aždaja, ili vodeni bik kome su žrtvovane devojke. Kada je na red došla kneževa kći, naišao je konjanik sveti Đorđe, ubio aždaju i spasao devojku. U podnožju Trojana je izvor Đurđevica, kod koga su se i hrišćani i muslimani okupljali na Đurđevdan. Legenda i običaj predstavljaju ostatke Trojanovog kulta - navodi Dragica Premović.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Нед Нов 17, 2013 11:44 pm

:kafa
Траже злато, уништавају историју
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/T ... ju.sr.html

Нови Пазар – Археолог и директор Музеја Рас у Новом Пазару Драгица Премовић Алексић волела би да детектором за метал обради недавно откривене остатке старословенског храма на Пештери.

Нема намеру Драгица да тамо тражи драгоцене метале, чак је уверена да их нема. Али, ако апарат не зазвони, то значи да око и испод зидова словенског Световида нема ничега металног, па га трагачи за давно закопаним благом неће прекопати. Но, ако детектор покаже присуство метала, макар и изгубљеног чобанског ножа, прети опасност да јединствени траг културе паганских Словена у свету буде прекопан и уништен. Зато Драгица Премовић Алексић тачну локацију каменог симбола Световида не жели да каже.

Ово је само један вид борбе археолога против дивљих копача, који на основу „поузданих” информација процењују да ли је испод камених надгробних плоча и унутар зидина средњовековних, па и старијих утврђења, неки давни властелин закопао ћупове са златом.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Нед Нов 17, 2013 11:57 pm

:kafa12

Колосално светилиште Словена на Пештеру!

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/stor ... 1%83!.html

Остаци четири идентичне конструкције, изузетно великих димензија и правилних облика, које потичу из периода од 9. до 11. века, пронађени су на Пештеру. Археолози су уверени да је у питању епохално откриће – огромно светилиште Словена!

Уколико се утврди да су археолози Музеја у Новом Пазару у праву, на прагу смо епохалног открића. Пронађени су остаци четири идентичне конструкције правилних облика, највероватније светилишта Словена, које потичу из периода од 9. до 11. века, које су непознате и у светској литератури.

Поглед на Гугл мапе открива три од поменуте четири конструкције. Правилних су облика и, за време када су изграђене, колосалних димензија.

„Сва четири појединачно, имају један прилазни ходник, димензија 60 метара квадратних. На тај ходник се надовезује простор димензија 100 квадратних метара, који је обухваћен кружним зидом чији је пречник 20 метара“, објашњава директор музеја „Рас“ и археолог Драгица Премовић Алексић.

Две конструкције су окренуте ка истоку, а две ка западу. Вишемесечним истраживањем, археолози нису пронашли сличне нигде у свету.

Слика

Слика

„Нигде у светској литератури таква конструкција не постоји. Да се оградим, ја је бар нисам нашла иако сам море литературе прочитала за ових 15 година. Помињу се светилишта, идоли и Кумири (дрвене представе божанстава) али нигде и нико није дао ни цртеж ни облик тих светилишта“, истиче Премовић Алексић.

Светилиште у Аркони је изграђено у част Световида, бога рата и плодних њива, а порушили су га 1168. године дански војници и потом покрстили становништво на острву.

Световид је представљан са четири лица, окренутих ка свим странама света и био му је посвећен Видовдан. Међутим, нема поузданих података на основу којих би се ове конструкције на Пештеру довеле у везу са божанством у чију част су изграђене.

Драгица претпоставља да је у питању неко од врховних божанстава Словена.

„Можда Световид, јер је он једно општесловенско божанство. Међутим, по досадашњим истраживањима, претпоставља се да је био више везан за Западне Словене. За Јужне Словене, главно божанство је Перун, али осим топонима који су везани за њега, нико вам не може рећи да ли је он имао светилиште и како је то светилиште изгледало“, објашњава Премовић Алексић.

Пронађени су фрагменти керамике који припадају периоду од 9. до 11. века. Свуда око конструкција, на огромном пространству, налазе се хумке из истог периода у којима су, по прехришћанским обичајима, сахрањивани тадашњи мештани.

У њима археолози увек пронађу део коњске лобање, али и део жрвња. Коњ и жрвањ су симболи Световида па отуда и претпоставка да је ово светилиште изграђено њему у част.

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Суб Нов 23, 2013 10:38 am

"Многи су покушавали Светог Вида да осрамоте, многи су му рушили храмове, многи су му рушили кипове, многи су на тај дан чинили највећа издајства, као што се десило и овог последњег Видовог дана 2001. године. Пазите само једну ствар, Бог никоме није остао дужан и то показује искуство династије Обреновић. Бог кажњава до 11 колена за издајнике и то треба имати у виду, то не треба пренебрегавати. То што неко мисли да подигне покајницу или да се сада накнадно додвори цркви тако што на пречац обећава веронауку од јесени, или што се поставља на чело Одбора за изградњу Светосавског храма, како то ради Зоран Ђинђић, то не може да искупи овај велики грех. Тај грех дуго ће се окајавати и дуго ће мутити разум и свест и душу српског народа."

Војислав Шешељ, део говора у Скупштини Србије, током 2001. године, цео говор се може пронаћи претрагом форума.

Више о култу Световида на темама:

"Осрамоћен Видовдан 2001. године - култ Бога Световида"

"Миодраг Поповић о прикривеном култу Бога Вида код Срба"

"Др Војислав Шешељ о старој српској религији"

"22. јун 2011. - постављен храм древном српском Богу Виду"

"Свети Мрата и Свети Вид"

"Пешчаник Б92, систематска пропаганда против паганске вере"

"Поларизације у српском народу, пагани и хришћани"

"Пракосово"

..... и на многим другим темама, претражујте search.php :vamp
:knjige
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Caliburn » Уто Јан 07, 2014 8:12 pm

Ja bih se od srca radovao kada bi se ovo otkriće pokazalo tačnim, ali smatram da je bolje sačekati da se lokalitet podrobnije ispita, pa da se tek na osnovu ozbiljne analize donese zaključak da li je zaista u pitanju hram slovenskog božanstva i to baš Svetovida.

Ukoliko jeste, dobar deo naše etnologije i istorije će morati da se ponovo piše.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Пон Авг 18, 2014 8:57 am

Драгица Премовић-Алексић
Музеј “Рас” Нови Пазар

Средњовековне хумке на Сјеничко-пештерској висоравни

Рад је објављен у часопису Милешевски записи, бр. 5, Пријепоље 2002, стр. 39-46.

Приликом рекогносцирања подручја општине Сјеница, на више локалитета забележене су некрополе под хумкама, али су све сматране праисторијским. Међутим, истраживања су показала да се ради о средњовековним хумкама које припадају временском распону од 9. до краја 11. века.[1] До сада је истражено осам хумки и то: на локалитету Кобиљка шест, а по једна на локалитетима Мравин поље и Крајиште.

Највећи број истражених хумки на сва три локалитета има пречник од 4 до 7 и висину 0.50 до 0.70 метара. На локалитету Кобиљка истражене су и две хумке већих димензија, пречника 9, односно 10 и висине један метар. Највећи број истражених хумки на сва три локалитета има пречник 4 до 7 и висину 0.50 до 0.70 метара. На локалитету Кобиљка истражене су и две хумке већих димензија, пречника 9, односно 10 и висину један метар. Осим ове две веће, остале хумке су формиране на исти начин. Над припремљеном површином формирана је хумка од камена различите величине помешаног са земљом у којој су били трагови гари и пепела, а кроз целу хумку је налажен археолошки материјал: фрагменти керамике, метални предмети и животињске кости, међу којима има и доста горелих.

Хумке већих димензија биле су насуте ситним ломљеним каменом и имале су много више гари, а једна од њих у основи је имала и изразите остатке спалишта, односно ломаче. На почетку истраживања, која трају од 1997. године, претпостављало се да се ради о хумкама у којима је вршено сахрањивање спаљених покојника, али ни у једној од осам истражених хумки нису нађени остаци спаљеног, нити скелетно сахрањеног покојника.

Овом приликом нећемо говорити о археолошким слојевима, налазима и аналогијама, већ о проблему везаном за одређивање намене самих хумки. Могуће да решење треба тражити у оквиру словенске религије и митологије. Најраније податке о словенској религији оставио је Прокопије и то за племена Анте и Склавине која су “веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвована говеда и остале животиње и да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају”.[2]

Код Словена је био јако развијен култ ватре, који се временом преобразио у култ огњишта. У вези са овим култом је и спаљивање покојника чијим обредом се душа умрлог заједно са димом ватре подизала ка небу где се налазило вечно обитавалиште умрлих.[3]

На основу историјских извора, Словени су пре доласка на Балкан и пре примања хришћанства, своје мртве спаљивали и сахрањивали уз одређене ритуале. Забележено је да су погинуле при нападу на Цариград, 626. године, спаљивали на ломачи.[4] Арапски путописац Ибн Фадлан је 921/922. године у Русији присуствовао спаљивању једног покојника и ток обреда је опширно описао.[5] Из средине 10. века сачувани су подаци које је оставио Ибн Даста који описује Источне Словене: “Када умре неки од њих, они спаљују његово тело .... Следећег дана по спаљивању покојника, одлазе на место где је то обављено, сакупљају пепео и стављају га у урну, коју затим смештају на хумку. Годину дана по смрти покојника узимају двадесет крчага меда (медовине), некад мало више а некад мало мање, и носе их на ону хумку, где се окупља породица покојног, једу, пију и затим се разилазе.[6]

Податке о спаљивању налазимо и у Несторовој хроници: “Кад ко од Радмића умре, они славе тризну око леша; затим направе велику ломачу наместе леш на њу и наложе ватру. Потом покупе кости и метну их у један судић који наместе на један стуб крај пута. Тако и данас још чине Вјатићи”.[7]

Арапски историчар Масуди оставио је податке и о спаљивању Срба: “Управо поменути Срби спаљују се кад умре глава племена и спаљују и своје коње”.[8]

Ток кремације слично описује и Л. Нидерле:”Мртвац је са даровима био положен на ломачу и спаљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био скупљен и стављен, у посуду или без ње, на припремљену површину тла. Каткада је пепео био стављан тек касније у насип могиле, дакле више изнад равни тла, а каткад у посуду и на самом врху могиле”.[9]

Покојник је од куће до ломаче вожен у саонама и лети и зими и заједно са њима је спаљиван.[10] Ломача је припремана на месту где је требао бити гроб, или нешто даље на заједничком пепелишту. Након спаљивања и полагања пепела држала се даћа са које су остаци бацани у гробну хумку. Остаци даће се манифестују налазима животињских костију, комадима угљенисаног дрвета и остацима ритуално разбијених керамичких судова. При свечаним гозбама – тризнама, део хране припремљене за ту прилику стављан је у гроб, давао се умрлом, један део би појели учесници, а остатак је стављан по земљи наоколо и касније са њом бацан на гроб.[11]

Нидерле говори и о празним могилама, али није јасно на шта се односи појам празан. Уколико се мисли на недостатак покојника у хумци, онда и за наше хумке можемо рећи да припадају типу спомен-могила. Оне су подизане у случајевима када је покојник умро далеко од свог дома и није га било могуће стварно сахранити.[12] Од почетка 5. века хумка је могла бити формирана на месту где се одржавао свечани обред, а гроб се налазио нешто даље од тог места.[13]

Без обзира што се сахрањивање вршило спаљивањем, веровало се у загробни живот и покојницима су остављани предмети којима би он могао да се послужи на оном свету. Поред личних предмета, мртвима за живот на оном свету су најважнији јело и пиће. Због тога су приређиване погребне даће за које је храна обезбеђивана клањем животиња. Домаће животиње су често клане и стављане у гроб или спаљиване заједно са покојником, па су представљале и неку врсту пратње о чему су податке оставили Ибн Фадлан и Масуди.[14] Ове наводе потврђују и налази из истражених хумки у којима је нађена знатна количина животињских костију, међу којима има доста и горелих.

Код старих Словена, а и код Срба, био је распрострањен обичај да се разбије суд који је био у вези са умрлим, како би се звуком отерала његова душа која је у њега могла да се усели. Судови су разбијани на самом гробљу[15] чиме би могла да се објасни и велика количина керамике у истраженим хумкама.

Осим ритуално разбијених керамичких судова и животињских костију, остали предмети налажени у хумкама представљају, највероватније, личне ствари умрлог: наушнице, фрагментоване наруквице, ножићи, пршљенци, алатке за разбој, брусеви.

Поред свих наведених елемената који упућују на закључак да се ради о гробним хумкама (ломача, гробни прилози, остаци даће), ни у једној хумци нису пронађени трагови остатака спаљеног покојника. Уколико прихватимо претпоставку да се ипак ради о гробних хумкама, недостатак покојника би једино могао да се објасни, већ наведеним подацима из историјских извора, да су посуде са остацима са ломаче могле да се ставе на стубове пободене поред пута. Могуће и да хумке представљају остатке погребног ритуала, а да се гробови налазе на другом месту, што је мање вероватно.

Уколико се не ради о гробним хумкама, поставља се питање коју сврху су хумке имале у тренутку када су формиране. Мишљења смо да могуће објашњење треба тражити у словенској религији и митологији, првенствено у приношењу жртава боговима, која се добрим делом односи и на Србе.

Трагови жртвених обреда код Словена евидентирани су још у прасловенским културама. Приношење жртава, па и људских, почело је током бронзаног доба и трајало до 11. века када су Словени већ примили хришћанство.[16] Жртвенике и храмове Словени су подизали на брежуљцима и окретали их према истоку или према води.

У обимној студији “О врховном богу у старој српској религији”, В. Чајкановић говори о непостојању храмова код Срба и одвијању култа у освећеним гајевима. Надаље каже: “поред тога, могуће је да је нашем богу мртвих чињен култ и на гомилама камења, онаквим какве се налазе и данас нарочито по Босни и Херцеговини. Такве гомиле познате су и другим народима; њихов постанак, и код нас и иначе, није увек јасан; њихова намена, могла је бити различита. Једна ствар, ипак, извесна је: те гомиле често су подизане над гробницама, и на њима приношене су жртве мртвима – према томе, ништа не би било природније него да се ту чини култ богу мртвих. И доиста, такав је случај био код старих Грка, где су на оваквим гомилама приношене жртве хтоничном Хермесу. Овакве гомиле служиле су као култна места, или као олтари, дакле: евентуално као најпримитивнији храмови”.[17] Он даље наводи белешке С. Делића са почетка 20. века (1904. године) “да су ово старе богомоље, гдје се народ сакупљао и по свом закону Богу молио. Ту би приносили жртве и куда би се дим повијао на ту би се страну окретали при молитви”. Делић је забележио и податак да је на гомилама “чињен култ богу кога и место и функција карактеришу као хтонично и највеће национално божанство”.[18]

Ком богу су могле да буду приношене жртве на нашим локалитетима? Могуће да је у питању Велес, односно Волос, словенски бог подземног света, бог мртвих. Према тумачењу неких истраживача, руском имену Волос одговарала би црквена реч Влас, Влаш или Влашић, Власови синови. Староруски Волось, а јужнословенски еквивалент је Влась.[19] Ово би се можда могло довести у везу са топонимом Влашки гроб који се односи на падину на којој се налази око стотинак хумки које се у правцу запада надовезују на локалитет Кобиљку.

Велес – Волос или Влас је и “бог стоке”.[20] Ова његова функција би могла да наводе на претпоставку да су Власи, сточарски народ Сјеничко–пештерске висоравни, били поштоваоци бога Волоса – Власа, заштитника њихове егзистенцијалне делатности – сточарства, а не романизовано предсловенско становништво како тврде многи истраживачи. Могуће да се Немања борио противу њих, односно против паганства или мрске јереси што поткрепљује и писање Стефана Првовенчаног. У житију Светог Симеона он каже: “Јер је свеубилачки ђаво насејао штетну плеву и укоренивши је у срца њихова, одвратио их је од Творца њиховог, да служе глухим кумирима...”. Нешто даље Првовенчани наводи речи кћери неког велможе која је била испрошена за кривоверника, од ког је побегла не могавши да трпи “смрад глухих кумира и мрске јереси”.[21]

Када су овај крај освојили Турци становништво је пописано као влашко, тј. као џемат (заједница) Влаха Сенице.[22] Како многи истраживачи сматрају, Власи су имали своју унутрашњу организацију и њихове области су успеле да сачувају свој статус до краја 17. века. Да напоменемо и то да је овај крај постао и кадилук под називом Стари Влах, чији назив ни данас није заборављен. Муслимани у нашем крају назив Влах употребљавају за невернике, без обзира да ли су у питању сточари или земљорадници.

Волосу су на жртву приношене крупне животиње: бикови и волови. Бик је његов симбол[23], а у једној од истражених хумки нађена је и мала керамичка фигура бика која је могла да буде и замена за жртвену животињу.

Један од локалитета са средњовековним хумкама назива се Кобиљка. На основу овог топонима могућа је и друга претпоставка о томе ком божанству су могле ту да се приносе жртве. Назив Кобиљка и Кобилица (врх изнад падине са хумкама), уско су повезани са култом коња код старих Словена. Са тог аспекта могуће да су на локалитету приношене жртве неком од соларних божанстава: Световиду, Перуну, Сварогу, Хорсу или Тројану, чији су атрибути коњ, кобила, вранац или копито.[24]

По богу Тројану названо је и једно брдо на рубу Пештерског поља (некадашњег језера), на коме су остаци утврђења из предсловенског времена. Већина домаћих научника који су обрађивали нашу религију и митологију записала је легенду везану за Тројан.[25] У језеру испод Тројана је живела троглава аждаја којој су у одређеним временским размацима жртвоване девојке. Када је на ред дошла кнежева кћи, наишао је св. Ђорђе који је убио аждају и тако спасио девојку. У подножју Тројана се и данас налази извор који се зове Ђурђевица и код ког се народ окупљао. Ту су клали овна, крв проливали у језеро, месо јели и веселили се. Данас се ту, на Илиндан (Алиђун) окупљају Муслимани.

Наведена легенда представља остатке Тројановог култа који је био бог доњег света и једна од хипостаза Дајбога, ког Чајкановић сматра врховним српским богом. Тројану су приношене и људске жртве, а троглава божанства су општебалканска.

На Сјеничко–пештерској висоравни мноштво топонима везано је за словенску митологију, али овде ћемо навести само неколико оних који су везани за нашу тему.

За локалитет Кобиљку већ смо рекли да је у вези са култом коња и вероватно бога Тројана, а ту је и Влашки гроб. Северно од Сјенице и села Вапе налази се локалитет Мравин поље. Његов назив би могао да се доведе у везу са некадашњим веровањем да се у мравима налазе душе предака. У вези са тим био је и обичај да се на Ђурђевдан на мравињак остављају колачи, со и кокошије јаје.[26] Источно од Мравин поља је падина која се зове “паљевине”, северно је узвишење Молитва, а југоисточно Белан, могуће од Белобог.

Локалитет Крајиште, јужно од Сјенице, такође је окружено словенским топонимима. Налази се на источној страни предела званог Жари, а познато је да је жара старословенски назив за ватру, односно жртвено место. Предео Жари припада селу Тријебинама чији је назив настао од речи треба у значењу жртва, или староруски олтар. Исту основу има и Требник – ритуална књига православне цркве.[27] Требиште је и простор где су се приређивале ритуалне гозбе, тј. где су се жртве јеле и пиле.[28] Није искључено и да назив узвишења Леденице, јужно од Крајишта, није настао у вези са богињом љубави Ледом.[29]

Када је у питању веза наших локалитета и приношење жртава, може се рећи и следеће. Жртва се коље или спаљује, а некад и једно и друго. Приликом клања крв се приноси као посебна жртва хтонским силама па се излива на земљу или се прска жртвеник. Жртве паљенице су приношене небеским божанствима, а уколико је намењена мртвима онда се животиња или њен део потпуно спаљују.[30] Поред жртвеника и жртвених обичаја манифестују се и налазима археолошког материјала: животињских костију, керамичких фигурица и судова.[31] Како је већ напред речено, у нашим хумкама су заступљени сви елементи који чине жртвено место: животињске кости, међу којима и доста горелих, керамички судови, фигурица бика.

Уместо закључка можемо рећи да и даље остаје отворено питање чему су служиле хумке на истраживаним локалитетима на подручју Сјенице. Како је напред речено, има доста елемената који иду у прилог претпоставци да се ради о гробним хумкама, али исто тако има и елемената на основу којих би се могло рећи да се ради о култним хумкама, односно о местима на којима је су приношене жртве боговима. Надамо се да ће се истраживања хумки наставити и да ће се тако доћи до одговора на неразјашњена питања.
Напомене

1 Д. Премовић-Алексић, Извештаји о истраживању Хумки на локалитету Кобиљка код Сјенице, Новопазарски зборници 21/1997, 279-280; 22/1998, 305-306; 23/1999, 353-355; 24/2000, 323-325; 25/2001, 393-395.

2 А. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова древне Европе, Београд 1992, 500.

3 С. Петровић, Систем српске митологије, Ниш 2000, 146.

4 К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1981, 96.

5 Н. Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит 1981, 510.

6 Ђ. Јанковић, Словенски и српски погребни обред у писаним изворима, Гласник Српског археолошког друштва 17, Београд 2001, 124.

7 Луј Леже, Словенска митологија, Београд 1984, 168.

8 Л. Нидерле, Словенске старине, Нови Сад 1954, 285, напомена 4.

9 Исто, 65.

10 С. Петровић, Митологија, магија и обичаји, Ниш 2000, 155.

11 Л. Нидерле, нав. дело, 68.

12 Исто.

13 М. Ћоровић-Љубинковић, Уз проблем празних тумула, Старинар IX-X, Београд 1959, 217.

14 Ј. Јанићијевић, У знаку Молоха, Београд 1995, 197.

15 Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Београд 1980, 127.

16 Ј. Јанићијевић, нав. дело, 178.

17 В. Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994, 160.

18 Исто, 161.

19 С. Петровић, Митолошке мапе, Ниш 2000, 59, 62.

20 Исто, 238.

21 Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1999, 15, 17, 35.

22 Х. Шабановић, Крајиште Иса-бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455. године, Сарајево 1964, 8.

23 Исто, 59.

24 Исто, 127.

25 Исто, 101; В. Чајкановић, нав. дело, 84; Српски митолошки речник, Београд 1998, 4.

26 Српски митолошки речник, 312.

27 С. Петровић, Митолошке мапе, 133-134; Л. Леже, нав. дело, 154.

28 Ј. Јанићијевић, нав. дело, 181.

29 Исто, 115-116.

30 Исто, 310.

31 Исто, 196.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Археолози пронашли Световидов храм у Србији

Порукаод Svetovid » Пет Нов 27, 2015 9:47 pm

"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева


Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 2 госта