Да ли волите сеоска гробља?

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

!

Волим их
26
84%
Не волим
2
6%
Плаше ме
1
3%
Ти си луд
2
6%
 
Укупно гласова : 31

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Пет Авг 26, 2011 3:02 am

Nadežda Petrović

Слика
STARO GROBLJE 1904

Слика
STARO GROBLJE 1908
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Пет Авг 26, 2011 3:09 am

Слика
Ситарице, Ниш

Слика
Мали Извор, Зајечар

Слика
Село Јове
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Пет Авг 26, 2011 3:14 am

Zaborav caruje na vrednim belezima prošlosti

Слика
BOSA ROSIĆ

Naša sagovornica, jedan od autora projekta „Staro selo“ u Sirogojnu, govori o poraznom stanju srpskih pravoslavnih grobalja kod nas i susednim zemljama i pojašnjava kako su širom Srbije nastali kameni spomenici poznati kao krajputaši

Radeći na istraživanjima narodne arhitekture Staroga Vlaha, vezane za izgradnju Etno-parka u Sirogojnu, i proučavajući taj deo materijalne kulture srpskog naroda, ugledni etnolog Bosa Rosić, jedan od inicijatora osnivanje Muzeja pod otvorenim nebom „Staro selo“ u Sirogojnu, dobar deo radnog veka posvetila je istraživanjima grobalja i nadgrobnih belega Srba. Njena monografija na tu temu pod nazivom „Šarena sela“ (1999) izazvala je, s razlogom, ogromno interesovanje stručne i naučne javnosti. Uz monografiju „Sveti Georgije u Dabru“ (2001), gde je jedan od autora, i knjigu „Oko zlatiborsko“ (2003), vezanu za mitologiju i običaje Zlatibora, u svoje uspešne projekte ugradila je prošle godine izuzetno vrednu monografiju „Pomenici na kamenu“ o narodnim spomenicima od 1804. do 1815. godine u zapadnoj i centralnoj Srbiji. Danas se ova uporna Zlatiborka smatra jednim od najboljih poznavalaca funerarne umetnosti u srpskoj tradiciji, pa je već godinama važna karika u projektu SANU „Položaj srpske nacionalne manjine u susednim zemljama“.
Akademik Dobrica Ćosić ocenjuje da je tim poduhvatom Bosa Rosić učinila „rodoljubivi podvig“, kao „strasni tragalac za belezima zapamćene i zaboravljene prošlosti, borilac za pamćenje nacionalnog bivstvovanja, njegovog istorijskog smisla i značaja“. Sa timom iz Narodnog muzeja u Užicu, u kome su još Ivana Todorović, etnolog, i Zoran Domanović, fotograf, ona realizuje elaborat pod nazivom „Srpska groblja i nadgrobni belezi u susednim zemljama“. Prva zemlja, mimo Srbije, koja je u celosti istražena je Rumunija, a predviđen je rad i u Mađarskoj, Albaniji, gde je nedavno bila, i Italiji. Ta tema je i okosnica našeg razgovora za Pečat

Generalno, u kakvom su stanju srpska pravoslavna groblja ovde i u svetu, i kako se Srbi odnose prema grobovima svojih najmilijih i svojih daljih predaka?
U Rumuniji su, recimo, groblja ista kao i u Srbiji. Zarasla u korov ili porušena. To znači da je odnos Srba prema svojim precima nikakav i za svaku osudu. U gradovima, gde postoje komunalna preduzeća, groblja se održavaju, a u selima je, blago rečeno, haos. Isto je i u Albaniji, gde smo upravo boravili na kratko uz podršku Ministarstva za dijasporu Srbije, i gde ćemo, ako bude sredstava, nastaviti ovaj posao kada završimo Rumuniju. Ta ocena nije ishitrena, ona je rezultat mog dugogodišnjeg rada i impozantne zbirke od oko 20.000 očišćenih od korova, snimljenih i uvedenih u kompjuter srpskih pravoslavnih nadgrobnih spomenika.

Da se, na trenutak, vratimo Sirogojnu. Sve je odatle i počelo, a vi ste uložili ogroman trud u taj reprezentativni muzej srpskog graditeljstva?
Sakupljajući objekte i predmete za taj etno-park, kako je u početku glasio naučni termin za njegov naziv, ja sam detaljno istražila veliki deo Starog Vlaha u koji spadaju opštine Čajetina, Užice, Nova Varoš i Priboj. Prikupljeno je 38 drvenih objekata koji su otkupljeni, preneti u Sirogojno i postavljeni. Za stalnu etno-postavku u okviru muzeja prikupljeno je 1.300 predmeta. Naziv „Staro selo“ muzej je dobio kasnije, i to na pomalo neobičan način. Sretnem jednom baku Ljubinku Matović, pletilju iz Sirogojna, koja je čuvala decu jednog mog kolege, i pitam: „Gde si to bila sa decom?“, a ona mi kaže: „U ovom tvom starom selu“. Odmah sam to zapisala, predložila da se muzej tako zove, to je prihvaćeno pa mi smeta kada taj muzej danas zovu Etno-selo.

Слика
Pravoslavna crkva u Ljesu

Vaš projekat „Na svetim vodama Lima“ iz 1993. godine jedan je od najznačajnijih poduhvata Narodnog muzeja u Užicu?
Formirali smo tim u kome sam ja istraživala etnografski deo u crkvama Sveta Janja, Uvac, Mažići kod Priboja i Pustinja u Prijepolju. Između ostalog, u iskopavanjima u Mažićima otkriven je medicinski pribor iz srednjeg veka za komplikovane operacije, što nas je osokolilo i dalo nam dodatnu snagu u istraživanjima i obnovi tih odavno porušenih srpskih srednjovekovnih svetinja. Pošto uz sve te komplekse postoje i brojni grobovi, tada sam se i opredelila za proučavanje grobalja i nadgrobnih belega, a 2004. godine predala sam SANU projekat za proučavanje grobalja i nadgrobnih belega srpskog naroda u zemljama u okruženju. Već pet godina radimo istraživanja u Rumuniji, iz razloga što je u toj zemlji srpski narod najmnogobrojniji. U taj projekat u zadnje dve godine uključila su se Ministarstva za kulturu i za dijasporu.

Iz kog perioda je bio najstariji srpski pravoslavni spomenik koji ste obradili?
Nažalost, pre dolaska Turaka naši spomenici su bili dugačke kamene ploče položene po grobu. Na njima su bili urezani krstovi, a natpisi su bili veoma retki. Tradicija takvih spomenika prestaje dolaskom Turaka. Spomenici se pod Turcima najčešće grade od drveta koje je, razumljivo, brzo propadalo. I, da se grob ne bi sasvim izgubio, u visini glave i pod noge pokojnika stavljana je ripa (kamen) u prirodnom obliku, nađena u okolini. Nema, opet kažem, nažalost, starih spomen-obeležja, izuzev vrlo retkih kamenih spomenika iz viševekovnog robovanja pod Turcima. Ali, kada je vaspostavljena država koja nije postojala četiri veka, prota Mateja Nenadović izdaje naredbu da će se vladati po starim zakonima, pa se spomen-obeležja ponovo postavljaju kao u predtursko vreme: položene ploče po grobovima ustaničkih starešina u portama crkava ili manastira, a za obične vojnike – ako su imali sreće – rodbina je gradila spomenike po seoskim porodičnim grobnicama. Tada se ploče počinju uspravljati, podizati, a termin „podići spomenik“ zadržao se do danas, i sasvim jasno govori o razvoju funerarne umetnosti u srpskoj tradiciji.
Pronađeno je preko stotinu očuvanih spomen-obeležja ustanicima Prvog i Drugog srpskog ustanka, a najviše ih je podignuto poginulim vođama Karađorđu Petroviću i Milošu Obrenoviću, kao i Vuku Stefanoviću Karadžiću. Mnoge zajedničke kosturnice koje se nalaze na poprištima borbi, međutim, još uvek su neobeležene. Izgleda kao da se izginulim, običnim borcima, nije poklanjala zaslužena pažnja. Ali, kako je i moglo, kada je sirotinja bila po zbegovima, iz svake kuće je neko poginuo, a više je bilo gladnih nego sitih. Ožalošćene majke su i u takvoj situaciji želele da se zna kakav je dika bio njihov jedinac. Ko onda to da napiše? Kao i uvek u teškim situacijama, srpski narod se obraćao crkvi i njenim časnim duhovnicima koji su jedini u tadašnjoj Srbiji bili pismeni i koji su ispisivali poruke na spomenicima. Kamenorezačko-spomenarska delatnost razvila se tek posle Prvog srpskog ustanka, i to prvo u Dragačevu, gde su koristili kamen peščar pogodan za obradu. Ali, on je lošeg kvaliteta, pa o tim prvim spomenicima, nažalost, govore samo retke fotografije. U selu Velike Sugubine kod Rekovca knez Miloš je 1830. godine podigao spomenik Levčanima koji su 1815. izginuli u boju sa Turcima, i ta godina može se smatrati za početak državnog obeležavanja značajnih datuma i ličnosti u Srbiji kroz spomen-obeležja.

U Dragačevu su najbrojniji spomenici „krajputaši“ čije poruke izazivaju pažnju. Ima ih, naravno, širom Srbije, ali zanimljivo je saznati – kako su oni nastali?
Krajputaši su prazni grobovi. Oni nemaju mrtvaca, jer je on poginuo i ostao negde na ratištu. Kod kuće mu rodbina podiže spomenik, ali na mestima koja su prolazna. Na raskrsnicama, najčešće. Plavo obojeni spomenici s belim ratnicima, naoružanim kao da će iskočiti iz spomenika i zauzeti svoju busiju za borbu, postavljani su da budu opomena kako se čuva otadžbina i podstrek za nacionalnu borbu protiv Turaka. Obično su, dakle, bili pored puta, i takav vid obeležavanja potiče iz stare Grčke. Građeni su od kamena peščara, i prozvani su krajputaši. Kada se kaže „krajputaš“, uvek se misli na borce koji su poginuli u ratu. Istina, i spomenici Krcunu i Svetoliku Lazareviću su „krajputaši“, pošto su oni sahranjeni sasvim na drugoj strani, tim spomenicima je samo obeleženo da je tu neko poginuo. Kod krajputaša podignutih poginulim junacima rodbina bi „sahranila“ njegovu odeću pa se tu palila sveća, a onda bi majka zatražila da je „sahrane pored sina“, zatim bi to zatražio i otac, i tako se počelo „izlaziti“ iz grobalja što nije dobro i što nije srpski pravoslavni običaj. Tu pojavu odomaćenu u mnogim selima treba suzbiti i sahranjivati mrtve na grobljima, a ne pored puta i u dvorištima ili na sopstvenim imanjima.

Слика
Drveni spomenici: pravoslavno groblje u Stančevu u Rumuniji

Stanje srpskih pravoslavnih grobalja u našoj zemlji je, očito, posledica nebrige. Dobro znamo kakva je situacija tamo gde su srpska groblja bila na udaru ustaša, muslimana, a pogotovu Albanaca. Kakvo je stanje u Rumuniji i Albaniji?
O srpskim grobljima na Kosovu i u Hrvatskoj odavno se sve zna, ali u Rumuniji nije ratno stanje, a ima grobalja koja su uništena. O tim grobljima praktično niko više ne brine, jer su potomci ili pomrli ili su se odselili. Srpska groblja u Grčkoj su veoma uređena, o našim vojničkim grobljima na severu Afrike „Pečat“ je nedavno pisao, a ja još da dodam da u mestu Jindrihovice u Češkoj postoji spomen-kosturnica koju je podigao kralj Aleksandar. Austrijanci su, naime, kada se zaratilo, mobilisali u Srbiji dečake od 18 godina i uputili ih na rad u svoje pokrajine. Jedna od njih je bila Češka. Stradali Srbi su pokopani zajedno sa Rusima u Jindrihovicama, a spomen-kosturnicu je obnovio Đoko Stojčić kada je bio naš ambasador u Češkoj.

Šta je ostavilo na vas najveći utisak tokom petogodišnjeg angažovanja u Rumuniji?
Na prostorima ove, nama dobrosusedske zemlje, u Pomorišju, Srbi najduže žive od svih zemalja u kojima su živeli. Kada smo u jednom srpskom selu upitali meštanke srpske nacionalnosti da li su nekada bile u Srbiji, misleći na prostore bivše Jugoslavije, pogledale su nas i čudeći se u glas rekle: „Pa ovo je Srbija“. Važan je i sledeći primer. Prošle godine smo krenuli u Rumuniju dan nakon smrti blagopočivšeg Patrijarha srpskog gospodina Pavla. Kako su nas tog ponedeljka ujutru rano iz Beograda ispratila crkvena zvona, tako su nas u svim srpskim crkvama u Rumuniji dočekivala. Pošto su ljudi znali da dolazimo, ulazak naših kola u svako srpsko selo značio je zvonjavu crkvenih zvona u znak žalosti za Njegovom svetosti. Očigledno je glas o našem prispeću išao brže od nas. Ispred crkava su nas sačekivali Srbi s kapama u rukama krsteći se, odajući time počast blaženopočivšem srpskom Patrijarhu. Bili su to veoma dirljivi prizori. U njihovim očima ogledala se i velika tuga i ponos, i nada da ćemo se, kao u odavanju pošte Patrijarhu, jednom složiti i biti ono što treba da budemo. Naročito je bio potresan jedan susret u aradskom selu Saravoli, gde smo zatekli skoro punu crkvu, kada je jedna baka iz nedara izvadila novčanicu od deset leja i ugurala nam u ruke za pomoć srpskoj crkvi u Srbiji. Novčanicu čuvamo u muzejskoj dokumentaciji kao potvrdu da srpska duša i bratska ljubav ipak postoje.
Velike panonske prostore Vlaške, Moldavije, Mađarske, ili kako se najčešće nazivaju, prekodunavske zemlje, u kojima žive Srbi još od velikih seoba šestoga i sedmoga veka, Srbi počinju brojnije da naseljavaju posle prodora Turaka na Balkansko poluostrvo. Tamo se seli uglavnom srpsko plemstvo koje dobija posede, a najverovatnije da ih i kupuje od tadašnjih vladara, gde naseljavaju srpski živalj koji dovode sa sobom. Srpsko plemstvo nije živelo po gradovima već na svojim posedima u prelepim dvorcima. Materijalni ostaci ovih plemićkih dvoraca još se raspoznaju u Pomorišju, a pisana dokumenta i narodna tradicija s ponosom čuvaju uspomene na slavno srpsko plemstvo. Današnje srpske crkvene opštine u Rumuniji, zajedno sa svojim sveštenstvom, poslednjih nekoliko godina na seoskim crkvama postavljaju skromne mermerne ploče sa ispisanim podacima, da bi i na taj način čuvali od zaborava svoju istoriju.
U istraživanjima koja, su obavljena u Rumuniji 2004, 2008. i 2009. godine, ukupno su istražena dva grada, 24 sela, 30 crkava, dva manastira, 34 groblja i 3032 nadgrobna spomenika. Ostao je još deo koji se nalazi na levoj strani Dunava, u takozvanoj Dunavskoj klisuri, pa bi skoro čitavo područje na kome živi srpski narod u Rumuniji bilo etnografski istraženo. Iza ovih istraživanja sledi štampana monografija o istraženom području. Očekujemo da će taj budući pisani dokument bar delimično dati odgovore na mnoga pitanja koja nedostaju o životu Srba pred pad Srbije i za vreme turskog ropstva. Za taj period, kao što se zna, veoma su oskudni istorijski podaci i on se smatra najnerasvetljenijim vremenom u srpskom narodu. Uporednom metodom o životu Srba u Banatu, koji su mnogo kraće živeli u turskom ropstvu, moglo bi se doći do novih saznanja. Zato nam i predstoje nova i opsežnija istraživanja kojima bismo upotpunili dosadašnja znanja.

Слика
Ostaci pravoslavnog groblja u Albaniji

Utisci iz Albanije su vam još uvek sveži. Kako ste videli „zemlju orlova“ s pozicije istraživača srpskih grobalja i nadgrobnih belega?
Multidisciplinarna istraživanja albanskog prostora na kome su živeli Srbi, a i danas ih ima mnogo, mora da obezbedi država Srbija. To Srbi tamo očekuju, i računaju da neće biti problema sa albanskom državom. Ima, međutim, i posla za nas obične ljude. Srpsko-crnogorsko udruženje „Morača-Rozafa“ u Skadru ima svoje prostorije, dosta članova, organizuju i časove srpskog jezika, ali nemaju knjiga na srpskom jeziku. Bilo kakve knjige srpskih pisaca su im dobro došle, i ja bih zaista iskoristila ovu priliku da pozovem čitaoce „Pečata“ da se organizujemo i pošaljemo knjige u Skadar. Pavle Jahoja Brajović, naš domaćin u Albaniji, predsednik Udruženja „Morača-Rozafa“, uspeo je da okupi brojne Srbe pravoslavce, Srbe muslimane i Srbe katolike, i da se bori za očuvanje srpskog jezika u Albaniji i srpskih običaja. Nijedan spomenik na srpskom groblju u toj zemlji nije ispisan ćirilicom, sve je latinica, a umesto srpskog -ić na kraju prezimena stoji -Q. Pavle Brajović objašnjava da je to -ić još 1934. godine zabranio kralj Medzogu kome je naš kralj Aleksandar-ujedinitelj pomogao da dođe na vlast. Medzogu je ukinuo i škole na srpskom jeziku, što je bio glavni razlog da Srbi u Albaniji skoro zaborave ćirilicu.
U selu Raškule, naziv ovog sela potiče od Nemanjića dvora koji su ovde bili, a narod ih je zvao „raške kule“, nalazi se crkva Sv. Đorđa, Nemanjića zadužbina koju je podigao Sveti Sava. I ona je kao i sve druge u ruševinama. Katolici su je prisvojili i ogradili, napravili mali amfiteatar i tu dolaze i drže svoje mise. Najstariji Srbin u Skadru, koga zovu Gano, musliman, inače je sjajan pevač sevdalinki koje su se zahvaljujući njemu i očuvale. On ih je uprkos terora u kojem su živeli, na privatnim skupovima sa zadovljstvom pevao i prenosio potomcima. Zbijajući šale na račun svojih godina (preko 75), pred nama je ostavio amanet da kad bude umro pored hodže njegovoj sahrani prisustvuje i pravoslavni sveštenik. Samo, kaže, ne zna gde će biti sahranjen, jer je srpsko groblje u Skadru davnih šezdesetih godina prošlog veka razoreno, preorano i na tom mestu je sazidana bolnica.
Ravnica Vraka koja se pruža pored Skadarskog jezera sve do ispod Prokletija, sa selima Dobrač, Golem, Štojnovi, Grilj, Omara, Kamenice i Borič mali i veliki, oduvek je bila srpska. Svi toponimi su srpski, legende su očuvane, ispod samih Prokletija su bili letnjikovci Nemanjića, Balšića dvori, stari srpski manastiri i crkve od kojih stoje samo zidine. Pored samog puta nalazi se nova crkva Sv. Trojice, sazidana pre 12 godina, čiju je izgradnju pomogao Njegova svetost, naš počivši Patrijarh Pavle sa sredstvima koja iznose više od jedne četvrtine. U blizini ove nove crkve nalaze se ruševine stare crkve Sv. Trojice u Vraki koja je sazidana 1854. godine. Posle represije do koje je došlo 1966. godine ova crkva je pretvorena prvo u salu Doma kulture, pa u biblioteku. Onda je napuštena i danas je u ruševinama. Nekada je oko crkve bilo veliko srpsko groblje, a sada smo našli samo dva oborena spomenika, jedan je bez napisa, samo sa krstom, a na drugom piše: „Ovde je poranjen Milovan Martinović sa sinom svojim Jovanom.“
Sve ostale bogomolje u Skadru sagrađene su u poslednjoj deceniji 20. veka, jer je još 1966. godine Enver Hodža naredio da se poruše, da svi stanovnici Albanije postanu ateisti i Albanci. Sve nacije koje su živele u Albaniji, odnosno svi njihovi članovi, morali su sami uzeti šiptarska imena, zaboraviti svoj maternji jezik i sva prava koja su nacionalne manjine imale zagarantovana pravilima Ujedinjenih nacija. Posle smene Enverovih pristalica, narod kao da se budi iz dugogodišnje more, osvešćuje se i počinje vraćati svoja prava. Zidaju se uporedo katoličke i pravoslavne crkve, kao i džamije.
U Skadru i okolini živi veliki broj Srba. Tamošnje srpske vođe misle da ih ima bar 50 odsto od čitavog stanovništva, a ima dosta i pravoslavnih Albanaca koji održavaju naš običaj – krsnu slavu, iz čega se može naslutiti da su to poarbanašeni Srbi. Sve to, jednom rečju, govori da su na ovim prostorima neophodna multidisciplinarna naučna istraživanja koja će izvesti stručne ekipe iz naše zemlje, i pomoć matice – kako svi zovu Srbiju.

___________________

Uloga elite

Šta je vaš savet, ili preporuka, da se stanje popravi, kako ne bismo, kako to mnogi žele, bili narod bez predaka i prošlosti?
Mi u Srbiji kao da svesno radimo na tome da budemo narod bez predaka i prošlosti. U Rumuniji, recimo, ako selo ili grad, imaju pet žitelja Srba, na tabli stoji i srpski naziv tog mesta. I to – ćirilični. Srbi u Rumuniji su se za to izborili zahvaljujući svojoj intelektualnoj eliti. Ćirilicu treba da čuvamo kao oko u glavi, ali naša elita očito ne misli tako. Evo, od Beograda do mora ni na jednoj kafani nije ćirilični natpis. Ljudi nazovu butik stranim imenom, a ne znaju ni šta im znači ta reč. Često je pogrešno i napišu. Mora da postoji neko ko to odobrava, ko o tome odlučuje. Odatle se počinje. Pogotovu ne smemo da zaboravimo svoje dedove, bake, svoje pretke i svoje srpsko poreklo. Tu nam ne treba pomoć, već samo dobra volja. Srpske nacionalne manjine u svetu su u neuporedivo težem položaju od nas. Oni najčešće nemaju nikakva nacionalna prava, i zato očekuju da mi njima pomognemo. A mi, opet, očekujemo da oni, nazovimo ih gastarbajteri, pomognu nama. Tako ispada da u ovom slučaju radimo po onoj narodnoj: „Seljak donosi žito u vodenicu, gleda vodeničara i razmišlja: Evo kuma, samleće bez ujma. Vodeničar gleda seljaka, pa i on razmišlja: Evo kuma, daće dva ujma“. A vreme neumitno prolazi.

___________________

Iz bogate naučne biografije

Bosa Rosić, etnolog po profesiji, zajedno sa dr Nikolom Pantelićem, etnologom, dr Darom Drljačom, etnologom, i Rankom Findrikom, arhitektom, inicirala je osnivanje Muzeja pod otvorenim nebom „Staro selo“ u Sirogojnu koji ove godine obeležava tri decenije postojanja. Tokom više od 20 godina provedenih u Sirogojnu, ona je u tom jedinstvenom muzeju uradila i izuzetno vrednu etnografsku postavku sa 1.300 eksponata. U Narodnom muzeju u Užicu, gde je nastavila svoj uistinu plodonosan rad, takođe je uradila stalnu etnografsku postavku „Užice, nastanak i razvoj“, zatim i izložbu „Od Ljubiša do Akademije“, vezanu za život i rad jedinog zlatiborskog akademika Miladina Pećinara, da bi potom postala jedan od najaktivnijih učesnika za srpski narod veoma značajnog multidisciplinarnog projekta „Na svetim vodama Lima“.

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Пет Авг 26, 2011 3:22 am

Слика

Слика

Село Бела, Пирот
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Нед Авг 28, 2011 6:35 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Нед Авг 28, 2011 6:44 am

NADGROBNI KRSTOVI NA PRAVOSLAVNIM GROBLJIMA U PODRAVINI

Слика

Na pravoslavnim grobljima u Podravini (okolina Slatine, Gornjeg i Donjeg Miholjca, Gaćišta, Sopja, Voćina) izdvajaju se specifični nadgrobni krstovi koji nisu svojstveni pravoslavnom srpskom narodu na drugim područjima. Krstovi nisu u vezi sa rimokatoličkim pogrebnim običajima, već su autohtona pojava među srpskom zajednicom u Podravini. Krstovi datiraju iz 20. veka i ranije, a nastali su u skladu sa pravoslavnim običajima u vremenima kada se nije praktikovala izgradnja kamenih spomenika. Najmlađi krstovi izgrađeni su su 70-tih godina 20. veka. Krstovi su izgrađeni od drveta debljine oko 20 cm, visine oko 2 m i širine oko 1 m. Za izgradnju krsta koristilo se celokupno stablo drveta sa korenim delom. Posebno su ukrašavani dijagonalnim bočnim držačima krsta (gornjim, po negde i donjim), kao i dodatno izrezbarenim krstovima na vrhu i na stranicama krsta. Središni stub je izrezbaren. Ukoliko je pokojnik bio muškog pola dodavani su posebno izrezbareni bočni ukrasi u donjem delu krsta. Ukoliko je pokojnik bio mlađe životne dobi, krstovi su ukrašavani plavom ili crvenom bojom, odnosno crnom bojom kod pokojnika starije životne dobi. U vezvi ostalih pogrebnih običaja kod srpske zajednice u Podravini, izdvajaju se i posebno izrezbarena nosila kao i izgradnja tavanica od drveta u grobovima.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Нед Авг 28, 2011 6:47 am

Srednjoslatinsko groblje

Слика
Пајић Предраг

U zadnje vrijeme imali smo nekoliko akcija na uređenju srednjoslatinskog groblja, jednostavno radeći tu nije se moglo neprimjetiti prisustvo spomenika koji su svojevrsni pečat za nas daleke istorije. Iako ovi spomenici nisu nikad arheološki ispitani a trebali su biti, nesumljivo je da su oni najstariji pisani tragovi bitisanja Srba na ovim prostorima. Nekoliko spomenika koje smo pronašli pisani su staroslovenskom azbukom. Godine koje se nalaze na spomenicima pokazuju da je ono postojalo krajem 18. vijeka. Koliko je zaista staro to je tema za arheološka ispitivanja ali možemo konstatovati sa dosta velikom sigurnošću a na osnovu onih spomenika koji nemaju natpisa ( sigurno su stariji od ovih) , da su se tu sahranjivali vjerovatno i naši pradjedovi koji su naselili ove opustošene krajeve sredinom 18. vijeka. Govorimo o stanovništvu koje je naselilo ove krajeve ( nakon 1739 godine posle mira između Turske i Njemačke) a doselilo je iz : Stare Srbije, Hercegovine, Crne Gore, Polimlja, Gornjeg Podrinja, okoline B. Luke , Travnika , … .
Postoje i neke priče i legende o ovom groblju kao što su da je to nekada bilo čifutsko groblje, da ga je na molbu stanovništva dao obnoviti Huseinbeg Gradaščević, da bude veliko onoliko koliko uspiju uzorati zemlje za dan tri brata blizanca sa tri vola …, ali radi se samo o pričama i legendama od kojih su neke zabilježene u crkvenim knjigama u Obudovcu.
Sa pokojnim Rajkom Iliškovićem, istoričarem iz Šamca, jednom prilikom razgovarajući o ovoj temi, on mi je rekao da je smatrao da su najstarija groblja u Škariću i Gajevima i tako pisao, ali ga ova saznanja o našem groblju dovode u ozbiljnu dilemu.
Gospodin Rajko je umro a dileme oko starosti našeg groblja ostaju. Ja nemam namjeru, niti se usuđujem rješavati te dileme ali hoću ove spomenike da ostavim ovde zabilježene kao zalog budućim pokoljenjima.

Слика

Слика

Слика

Još slika možete pogledati ovde:
https://picasaweb.google.com/Pajic.P/Sp ... directlink
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Нед Авг 28, 2011 8:52 am

Staro bjelušinsko groblje u nemilosti

Kovačević Pero

Mostar, kao relativno star grad, spada među one urbanizirane cjeline koji svoju prošlost u dobroj mjeri predočava preko očuvanih grobalja. Među njima najbrojniji su haremi: Balinovac, Šehovina, Šoinovac, Carina (koji je nažalost dislociran), manji haremi u krugu džamija i porodični haremi Ribica i drugih. Druga po brojnosti i značaju ističu se tri pravoslavna srpska groblja: na Bjelušinama, Pašinovcu i Staro pravoslavno groblje locirano iznad Stare crkve. Ona nesumljivo spadaju među najbrojnija stara groblja ovog porijekla i pripadnosti u Bosni i Hercegovini. Od starih katoličkih grobalja pažnju zaslužuje groblje na Pašinovcu koje nije brojno, ali obiluje lijepim primjercima vješto i znalački oblikovanim nadgrobnicima i groblje Šoinovac. Ovima treba dodati groblje mostarskih Jevreja u Sutini. Djelimično sačuvane nekropole do sada su malo korištene kao izvor podataka o burnim vremenima koja su prošla.

Putopisci koji su ostavili pisane tragove o Mostaru malo su pominjali groblja i njihove lokacije. Domaći i strani pisci koji su objavili istorijske podatke o Mostaru u svojim radovima ne samo da se nisu bavili starim nadgrobnicima nego ih najčešće nisu ni spominjali, uprkos činjenici što epitafi na mostarskim haremima, pravoslavnim i katoličkim grobljima i Jevrejskom groblju predstavljaju dragocjenu građu za proučavanje različitih pitanja iz prošlosti grada. Ni dr. Vladimir Ćorović koji se bavio i pisao o istoriji mostarskih Srba nije izučavao, a i malo je koristio u svojim radovima pisane izvore koji se odvajkada nalaze na kamenim površinama starih nadgrobnika. Kako su neki drugi izvori za proučavanje istorije ovih krajeva, zbog uništivosti materije, kratkog vijeka ili su sa vremenom nestali, kameni nadgrobnici sa svojim natpisima ostaju dokumenti trajnih izvornih vrijednosti koji pružaju naizgled sitne ali ponekad vrijedne podatke za proučavanje prošlosti grada i života pojedinih naroda u njemu.

Prije više od tri decenije Radomir Stanić (1932-1996.), koji je radio u Mostaru u Zavodu za zaštitu spomenika kulture uočio je višestruki značaj starih srpskih nadgrobnih spomenika. On je pristupio njihovoj sistematskoj terenskoj i fotografskoj obradi, kalkiranju epitafa i tako prikupio dragocjenu građu za proučavanje srpskog življa u Mostaru. Do vremena njegovog istraživanja na tri pravoslavna stara groblja Bjelušine, Pašinovac i ono iznad Stare crkve bilo je sačuvano preko 2.500 nadgrobnih spomenika sa natpisima iz XVII, XVIII i XIX vijeka.

U toku proteklih godina rezultati njegovog istraživanja djelimično su objavljeni u više publikacija da bi se naša kulturna i naučna javnost upoznala sa nekim njihovim najvažnijim vrijednostima i da se skrene pažnja na potrebu njihove elementarne zaštite s obzirom na njihovo permanentno propadanje. On je sebi postavio za cilj da obrađenu i sistematizovanu građu u cjelini publikuje. Nažalost i za života nije mu pošlo za rukom da cjelovitu građu objavi u prigodnoj monografiji i na taj način ovaj spomenički materijal stavi na uvid široj čitalačkoj publici. Ipak, paralelno radeći intenzivno na istraživanju od 1960. godine do skoro pred sam rat, u više publikacija izložio je dijelove rezultata svojih istraživanja i publikovao epitafe sa 1.482 nadgrobnika, od kojih je najstariji iz 1672. godine.

Слика
Staro bjelušinsko groblje

Nije poznato da jedan grad na našim širim prostorima ima srpsko pravoslavno groblje sa tolikim brojem spomenika sa natpisima iz XVII i XVIII vijeka kao što je slučaj sa Mostarom. Ako znamo da je veliki broj spomenika uništen zubom vremena, a naročito onih nastalih u XVII i XVIII vijeku, može se zaključiti da su mostarski Srbi u gradu bili brojniji i da je prosvijećenost tog svijeta bila na većem nivou nego što danas znamo. Razloge za ovu pojavu bez dubljeg istraživanja teško je objasniti. Neće se pogriješiti ako se kaže da je mostarska sredina davno bila duhovno razvijenija i da se njena društvena i kulturna svijest uzdizala do samobitnosti, odnosno da se ispoljavala potpunije nego što se to u istoriji zna. Zato ne čudi što se na takvim korijenima razvila i kulturna renesansa Mostara u XIX vijeku.

Predpostavlja se sa puno razloga da su srpsko pravoslavna groblja nastala znatno ranije nego što to kazuju očuvani nadgrobnici. Postoji izvjestan broj spomenika bez natpisa u obliku krsta koji su klesani u kamenu sigašu. Njihova forma je vrlo arhaična i dosta Liče na krstolike stećke. Oni su prisutni naročito na groblju Bjelušine za koje se vjeruje da je najstarija nekropola i da je zasnovan najkasnije u XVI vijeku. Na ovom groblju, nažalost, nisu vršena arheološka iskopavanja koja bi sigurno pružila određenije podatke o njegovoj starosti. Arheološka ispitivanja trebalo bi obaviti, što bi prevashodno bio zadatak Zavoda za zaštitu spomenika kulture Mostara. Time bi se dobila potpunija slika o njegovoj starosti.

Ne zanemarujući klesarske, a u nekim slučajevima i prave plastično-skulptoralne vrijednosti spomenika, od najvećeg su značaja natpisi sa mnoštvom podataka koji mogu biti dragocjeni za buduća proučavanja mnogih pitanja o Mostaru a posebno o mostarskim Srbima. Za istraživanje porijekla stanovništva, njegove brojnosti, starosti pojedinih porodica, njihovom raslojavanju, zatim za proučavanje migracionih kretanja, ekonomskih i socijalnih promjena i ispitivanja drugih fenomena socioloških, etnografskih, vjerskih, lingvističkih i drugih, natpisi na grobovima su nezamjenljiv, dragocijen i pouzdan izvor podataka.

Pažnju zaslužuju spomenici kao zanimljive klesarske tvorevine njihovih majstora i autora. Nikakvih, za sada, podataka o autorima nema. Ni na jednom spomeniku majstor nije ostavio podatke o sebi. U dosadašnjem proučavanju starih zanata, malo je učinjeno u pravcu, saznanja o vještinama kamenorezaca i klesara koji su radili nadgrobnike. Sudeći po ljepoti spomenika i obilježja na njima koji su klesani i urezivani, sigurno je da su njihovi majstori bili vješti i pismeni. Stariji spomenici su klesani i rađeni jednostavnije od kamena sige i pješčara, a mlađi od mlađeg krečnjaka i kod njih je prisutno klesarstvo većeg umjetničkog dometa, koje se odlikuje dekorativnošću i plastišnošću.

Za proučavanje jezika i pisma kojim su se kamenoresci, klesari i donatori služili, nadgrobnici su dragocijeni dokumenti. Za stručnjake koji proučavaju istoriju srpskog jezika i ćirilijske paleografe, u toj obilnoj građi mogu se otkriti bezbrojni podaci i dokazi o razvoju jezika i ćiriličnog pisma na ovim prostorima. Natpisi jasno pružaju mogućnost uvida u uticaj crkvenoslovenskog i ruskoslovenskog jezika na svojevrsnu transformaciju u narodni jezik, koji se odlikovao čistoćom govornog i pismenog iskaza. Epitafi su autentični izvori, važni za izučavanje kulturnih i prosvjetnih prilika o vremenu koje je prošlo, ne samo u Mostaru nego šire u Hercegovini. Zato je briga o njihovom čuvanju obaveza naših i budućih generacija.

Tridesetogodišnja Stanićeva uporna istraživanja, jedinstvena su po metodologiji i neponovljiva. Neponovljiva su iz najmanje dva razloga. Prvo što je on uočio da prilikom svakog njegovog izlaska na teren neki od ranije obrađenih i snimljenih nadgrobnika su oštećeni ili ih nema. Tako su, radi ljudske nemarnosti, trajno izgubljeni za daljnja istraživanja. Drugo, što su u toku posljednjeg rata, mnoga groblja oštećena pa i stara srpska groblja u Mostaru. Sadašnja nebriga odgovarajućih institucija o starim grobljima, a posebno pravoslavnim više je nego vidljiva. Naročito je stradalo i ostalo nezaštićeno staro groblje Bjelušine. Ono je u toku rata ostalo potpuno bez rastinja i ograde. Rastinje i ograda u druga dva stara groblja djelimično je obnovljeno, ali na Bjelušinskom ništa nije urađeno na obnovi. Po groblju i van njega razbacani su nadgrobni spomenici. Ono je izloženo eroziji zemljišta usljed divlje stambene izgradnje neposredno uz njegovu ogradu. Već više decenija niko se ne sahranjuje u ovo groblje. Najveći broj sahranjenih u ovo groblje nema potomke, ali sveukupna zapuštenost groblja pokazuje i veliku nebrigu malobrojnih živih potomaka.

U želji da ukažu na potrebu hitne zaštite Starog bjelušinskog groblja u posljednju godinu dana pojedinci su kontaktirali sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada i Gradskom upravom, institucijama koje treba da vode brigu i o ovom groblju. Moramo nažalost da konstatujemo da ove institucije nisu pokazale interes i bilo šta poduzele ua zaštiti od propadanja i uništenja groblja. Ovakav odnos posebno čudi kad se zna da se u našem gradu jedino stara srpska groblja, zbog svoje vrijednosti, nalaze na listi zaštićenih spomenika kulturne baštine Bosne i Hercegovine. Mali interes da ukažu na zaštitu grobalja pokazala su i sredstva informisanja, a nažalost nikakav udruženja (”Prosvjeta”, Srpsko građansko vijeće) i javni radnici u gradu koji nose predznak srpski.

Ako ovaj skromni prilog probudi savjest kod onih koji imaju obavezu da se brinu o spomeničkoj baštini u gradu, da se angažuju na zaštiti ne samo Bjelušinskog groblja nego i svih ostalih, onda će svoje značenje imati i Šantićevi stihovi:

I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!


Слика
Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Нед Авг 28, 2011 8:55 am

Staro bjelušinsko groblje

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Да ли волите сеоска гробља?

Порукаод talican » Пон Авг 29, 2011 11:49 pm

Рајачке пимнице

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 1 гост

cron