Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Словен » Нед Јун 02, 2013 8:42 am

Svetovid пише:..... сад ми паде на памет, када си поменуо Леку и Крцуна, једна самоникла народна легенда коју сам чуо на више различитих места. Постоји више верзија те легенде, у зависности ко прича. По једној легенди, Крцун је виђен у болници, после аутомобилске несреће, жив и здрав, да би ускоро државна телевизија јавила да је погинуо. Значи, убијен је у болници. По другој легенди, Тито је исценирао аутомобилску несрећу да би ликвидирао Крцуна. Трећа верзија меша Крцуна (Слободан Пенезић) и Леку (Александар Ранковић), па се каже да је Тито убио Ранковића (иако је умро природном смрћу, мада и његова сахрана са огромним спонтаним окупљањем народа говори доста) или да је Ранковић усмрћен у болници. Поента је да народ није ништа знао ни о Крцуну, ни о Леки, него је ЖЕЛЕО да се нађе неки јунак који би се супротставио Титовом диктаторском режиму. Ето, од свих оних комунистичких бајки, које су државни медији 50 година пуштали у јавност, ништа није остало. Народ је смислио своју бајку, и то не баш повољну за комунисте.
:kafa


Можеш ли ми рећи где и када је настала ова легенда? Никад нисам чуо за њу, право да ти кажем.
Членов Организации Объединенных славянских Наций
Корисников грб
Словен
 
Поруке: 120
Придружен: Пет Мар 29, 2013 7:56 am
Место: Србија

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Svetovid » Пон Јун 03, 2013 12:57 am

Нико не зна када тачно легенде настају, на то је немогуће одговорити. Рецимо негде 1960-тих када је Крцун настрадао. Е да, сад сам се сетио још једне верзије те легенде: Крцунов аутомобил је слетео са пута и ударио у ЈЕДНО ЈЕДИНО дрво које се ту налазило. Друге легенде славе његово грађанско порекло, кажу да је био господин у односу на друге комунисте. Треће легенде кажу да је имао обичај да одбруси Титу, нешто у стилу: "слушај ти, нећеш ти нама Србима командовати." :vamp Пре пар месеци, колега са посла ми је причао да је његов отац био у болници у исто време када и Крцун, и да је Крцун био прилично живахан, а онда наједном га прогласише мртвим. :vamp Значи, чуо сам најразличитије верзије те легенде, од најразличитијих људи, из разних региона.

1. Која радна акција је била 2000-те године? Били су то ЈАВНИ РАДОВИ, а то је нешто сасвим другачије, концепцијски, од радних акција. Више је личило на Рувелтов Њу дил. Ја нисам капиталиста, нажалост, рекао бих. Али не видим ништа лоше у томе што је мој прадеда нешто стекао, мој деда то проширио... и онда ја наставио да стварам и умножавам... шта ту има лоше? Никоме ништа нисмо украли, никога оштетили, већ смо постепено стицали генерацијама... Имаш искривљену слику да је свако ко је против комунизма некакав зли монополоста који тежи да одере кожу са леђа пролетерима... Није тако.

2. Већина мојих другова, рођених током 1980-тих, није крштена по рођењу, и тек су 1990-тих накнадно крштени. Нису никакве буџе него углавном деца радника. Није ли Шешељ био осуђен на вишегодишњу казну затвора 1980-тих због национализма и либерализма? Значи, могао си гадно да настрадаш, да ти сместе, или бар да те ставе на лошије радно место. Не кажем да је било забрањено јавно манифестовати баш сва своја убеђења, али ниси могао после тога да се надаш успешној каријери, кредиту за стан, партијској књижици... итд...

3. Енглези су имали идеју да увуку Југославију у рат. Они се сами хвале за какве смешне новце су спровели државни удар 1941. Сметао им је 1938. године Милан Стојадиновић, а не комунисти. Не постоји јединствена групација коју бисмо назвали монархисти, јер и комунисти су изласком на грађанске изборе признали монархију као реалност. За мене је и Броз био монарх, само је земља била без слободних избора и парламента. Не постоји нека битна разлика у диктатури краља Александра и диктатури Броза, принцип је исти, само што је Брозово монарховање било далеко погубније.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Словен » Пон Јун 03, 2013 6:10 pm

Svetovid пише:Нико не зна када тачно легенде настају, на то је немогуће одговорити. Рецимо негде 1960-тих када је Крцун настрадао. Е да, сад сам се сетио још једне верзије те легенде: Крцунов аутомобил је слетео са пута и ударио у ЈЕДНО ЈЕДИНО дрво које се ту налазило. Друге легенде славе његово грађанско порекло, кажу да је био господин у односу на друге комунисте. Треће легенде кажу да је имао обичај да одбруси Титу, нешто у стилу: "слушај ти, нећеш ти нама Србима командовати." :vamp Пре пар месеци, колега са посла ми је причао да је његов отац био у болници у исто време када и Крцун, и да је Крцун био прилично живахан, а онда наједном га прогласише мртвим. :vamp Значи, чуо сам најразличитије верзије те легенде, од најразличитијих људи, из разних региона.

1. Која радна акција је била 2000-те године? Били су то ЈАВНИ РАДОВИ, а то је нешто сасвим другачије, концепцијски, од радних акција. Више је личило на Рувелтов Њу дил. Ја нисам капиталиста, нажалост, рекао бих. Али не видим ништа лоше у томе што је мој прадеда нешто стекао, мој деда то проширио... и онда ја наставио да стварам и умножавам... шта ту има лоше? Никоме ништа нисмо украли, никога оштетили, већ смо постепено стицали генерацијама... Имаш искривљену слику да је свако ко је против комунизма некакав зли монополоста који тежи да одере кожу са леђа пролетерима... Није тако.

2. Већина мојих другова, рођених током 1980-тих, није крштена по рођењу, и тек су 1990-тих накнадно крштени. Нису никакве буџе него углавном деца радника. Није ли Шешељ био осуђен на вишегодишњу казну затвора 1980-тих због национализма и либерализма? Значи, могао си гадно да настрадаш, да ти сместе, или бар да те ставе на лошије радно место. Не кажем да је било забрањено јавно манифестовати баш сва своја убеђења, али ниси могао после тога да се надаш успешној каријери, кредиту за стан, партијској књижици... итд...

3. Енглези су имали идеју да увуку Југославију у рат. Они се сами хвале за какве смешне новце су спровели државни удар 1941. Сметао им је 1938. године Милан Стојадиновић, а не комунисти. Не постоји јединствена групација коју бисмо назвали монархисти, јер и комунисти су изласком на грађанске изборе признали монархију као реалност. За мене је и Броз био монарх, само је земља била без слободних избора и парламента. Не постоји нека битна разлика у диктатури краља Александра и диктатури Броза, принцип је исти, само што је Брозово монарховање било далеко погубније.


Ма то се слажем. Али кажем конкретно за ту легенду коју си споменуо, никад нисам чуо. Искрено.

1. Радна акција или јавни радови-принцип је углавном исти. Тражити разлике јесте цепидлачење.

2. Поента је да ником није било забрањено да верује и да обележава своје верске обичаје. То што се твоји другови и ти нисте Крстили је ваша ствар (и ваших родитеља) али чињеница је да је свако имао право на своја верска уверења и обичаје. Та држава је била секуларна, а колико пратим овај форум и ти се залажеш за принцип секуларизма, тако да не знам шта ти то смета. Данас сваки члан КП може да буде Верник, а не мора обавезно да буде атеиста. Навео сам ти и овај цитат Свештеника Божидара Шапоње који је рекао да је у то време саградио чак три Цркве. Искрено да кажем сви ти ткз. ,,либерали" и остали су реално били непријатељи државе и радили су против ње. Немојте да се завравате. Па на пример либерали су били и Латинка Перовић, Весна Пешић, Мићуновић и остали ткз. ,,дисиденти". Треба рећи да је велики број њих подржавао и МАСПОК, што је био директни анти-државни чин. Само што су у то време они који су били против државе (ткз. ,,либерали" и остали) били одмах избацивани са државних функција, а неки чак и хапшени, док се данас они који раде против државе и народа награђују државним функцијама (!) и добијају унапређења. СФРЈ је ипак била озбиљна држава у поређењу са овим ништавилом данас. А што се тиче самог Шешеља, знам неке ствари (које сам чуо од неких бивших сарадника УДБЕ, касније ДБ и које нећу овде сада износисти) који кажу да он никада није био стварни непријатељ нити опасност том систему, већ нешто сасвим друго.

3. Кад кажем монархисти мислим на подржаваоце политике Карађорђевића (масонске династије). А Милан Стојадиновић и није баш много задужио Србе. Чак шта више хтео је, путем Конкордата, да им наметне Ватикан за главног господара. Сви знамо шта се тада десило. А после рата се дружио са Павелићем. Тако да није ни он био идеалан политичар тада, како га неки хвале.
Членов Организации Объединенных славянских Наций
Корисников грб
Словен
 
Поруке: 120
Придружен: Пет Мар 29, 2013 7:56 am
Место: Србија

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Aнa » Уто Јун 04, 2013 2:28 pm

nije svuda komunizam bio isti u sfrj
pošto su Crnogorci zadrti komunisti komunizam se najbolje primio u CG, tako da je najteže bilo živjeti vjeru i običaje
umjesto badnjaka uz kuću bi se ''slučajno'' prislonila grana šljive ili nekog drugog drveta da se Vlasi ne dosjete
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Svetovid » Сре Јун 05, 2013 2:48 pm

Јавне радове изводе плаћени радници, најчешће се ангажују професионалне грађевинске фирме, и то нема никакве везе са комунистичким радним акцијама. Како су изгледале југословенске радне акције пише у научној литератури: http://www.arhivyu.gov.rs/index.php?dow ... cFileModul
Између радних акција и јавних радова је огромна разлика.
На радним акцијама није било ни хигијене, ни воде, ни адекватне одеће, ни заштите на раду, о механизацији да и не говорим. Једино што је током 1940-тих и 1950-тих било мало "размажених", па су све то могли да издрже у име пропаганде. Али економски ефекти су били врло под знаком питања (због нестручности, јер софистицирани објекти не могу да се граде лопатама), све је било мање-више пропаганда.
:type
Владале су епидемије: тифус, дизентерија... итд.
Занимљиво је да је вашљивост била 30% међу акцијашима.
:knjige

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Svetovid » Чет Јун 06, 2013 7:48 am

BRANKO ĆOPIĆ

JERETIČKA PRIČA

"Književne novine" Beograd, 22. avgusta 1950.

Oveća vila, sa svih strana ograđena zidom i otvorena samo prema moru, pribila se uz raspucao strm kamenjar. Jedva je vidim od borova i čempresa. Građena je za vrijeme stare, trule, nenarodne... itd. Jugoslavije.

Ispred vile je mala terasa natkrivena sjenicom od bršljana i oivičena mesinganom ogradom. Ispod nje, desetak stepenica niže, minirjaturna plaža, bazen i plitka baza za čamce.

Udesno od vile, na nekih stotinak metara, počinje luk velike pješčane plaže. Tamo iza nje, kroz bujno zelenilo, proviruju krovovi i blistaju zidovi brojnih odmarališta.

Na hladovitoj terasi vile ćuti i dosađuje se omanje društvo: ministar Štef Jovanović, njegova svastika, pomoćnik ministra sa ženom, general Stevo Navala, neka krupna zvjerka iz krupne ustanove, još jedna neodređena zvjerka za koju niko posigurno ne zna čime se bavi (a koja samo mudro i važno ćuti), nekoliko baba i staraca i, najzad, jedan načelnik personalnog odjeljenja, koji strogo i sumnjičavo posmatra čemprese, more, čamce i oblačak što se nadvija nad vazdušni prostor vile.

Ministrova svastika (studentkinja koja na fakultet odlazi automobilom) i pomoćnikova žena upravo su se vratile iz grada. Dostojanstveno su prošetale ukazujući počast starom gradu i suncu nad njim i, vijoreći kosom, doprašile natrag autom natjerajući u bijeg tamo neke koji su gmizali pješke (nosići su im, naravno, bili kako treba uzdignutd). Sad obje sjede u ćošku, nedaleko od ministra, i pretresaju svoje jutrošnje doživljaje.

— A koji ti bješe ono, onaj poružni debeljko, koji te je pozdravio kod česme? — interesuje se svastika, inače stari kandidat za udaju.

— Kakav debeljko? — nadiže obrve pomoćnikovica. — Ta ono je pukovnik taj i taj; još je momak.

— Aa, fin drug, simpatičan - razvlači usta svastika i pita dalje: — A onaj mladić, ljepotan? Sjećaš li se, mahao ti je s bedema?

— Taj? — kiselo mrmlja pomoćnikova žena. — Neki student, drug mog brata.

— Pih, baš je neki bezobraznik — mršti se svastika. — Tako drsko gleda i tako se... Baš ima neučtiviih ljudi. Mnogo ti slobode oni sebi daju.

— Mnogo, mnogo — slaže se pomoćnikovica.

Nedaleko buči, pljeska i vrišti velika plaža. General Navala ćutke silazi niz stepenice, tobož nemarno pliva iza zida, a onda baca oprezan pogled na vilu i pljuskajući vodom bježi prema velikoj plaži. Tamo ga prepoznavaju još prije nego je izišao i obasipaju razdraganim uzvicima:

— Aa, evo ga, evo ga!

— Gdje si ti, bre? Ovamo!

Već poslije jednu minutu ovaj važni i mrzovoljni general s terase pretvara se u vedrog i razgovornog momka. Smije se od srca, žmirka na suncu i pita jednog crnpurastog dječaka, svog bivšeg kurira:

— Čuješ, Milojica, bi l' se kod vas u odmaralištu našlo jedno mjesto? Ne sjedi mi se tamo prijeko.

— Bogami, biće. Sjutra odlaze neki iz našeg preduzeća.

Na terasi je i dalje tišina. Svaki razgovor brzo zamre i opet zavlada veličanistvena dosada.

— Jeste li svraćali do velike kavane? — pita pomoćntik ženu.

— A, vraga. Natrpalo se tamo neke svjetine, mjesta ne možeš dobiti.

— Eh, a tamo je divna terasa, izgled na more — uzdiše svastika.

— Tamo bi trebalo dozvoliti ulaz samo sa specijalnim propusnicaima, kao u onom našem, sjećaš li se? Onda bi bar bilo mjesta, ne bi svak dolazio.

— Šta da mu radiš! — sliježe pomoćnik ramenima.

Drug miinistar zamišljeno ćuti. S jedne strane, srce ga vuče tamo, na veliku plažu, među narod, a s druge strane, sve mu se čini da će nešto izgubiti od vlastite veličine ako se umiješa među svjetinu. Ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniii, vredniji i mudrijli, izabran čovjek, ali mu je u duši ipak nešto prazno, kao da ne sjedi na svom pravom mjestu.

Okretno i lagano, malo se ljuljajući u kukovima, prilazi ministru direktor jednog velikog hotela. On je od neki dan tu u vili, pola kao gost, pola kao glavni snabdjevač i savjetnik. Poznaje skoro sve ministre, generale i druge "glavne ljude", kako sam kaže.

— Druže ministre, u jednom odmaralištu ima krasan bilijar, a vi, koliko znam, volite... — počinje on tihim i diskretnim šapatom.

— Valjda vole i oni drugovi iz toga odmarališta — nehotice se otme ministru i, kao da rasterećuje rođenu savjest, odlučno kaže: — Ne, ne treba.

— Ne treba! — kao odjek, povlađujući, ponavlja direktor, pa pipkajući čime bi odobrovoljio ministra, opet mu se prigne uvu i medi mu: - Ali što vi plivate — cmok! — i tu direktor poljubi vrhove svoja tri sastavljena prsta.

— Aha, jesi li vidio, — sav bljesnu i oživlje ministar — a nema ni nedjelju dana kako sam naučio.

— Vi ste prilično i omršaviili, skoro i nemate stomaka — nastavi direktor.

Jovanović neuvjerljivo mjeri svoju pokrupnu figuru, a kad mu direktor još jednom potvrdi to isto, njemu se i samom čini da više nema stomaka.

— Pa, mršavi se, mršavi.

Direktor, veoma zadovoljan, plovi natrag u pravcu kuhinje, dok se miinistar samodopadljivo ogleda i smješka.

Raspričana svastika za trenutak zaustavlja jezik, isteže dug vrat i, kao da se iznenada probudila, vrti tamo-amo malom vjeveričjom glavom.

— A gdje je general, gdje su?

— Valjda su tamo prijeko — krivi usne debeljušna pomoćnikovica i palcem, preko ramena, pokazuje gdje je, po prilici, to "prijeko" koje odvlača, "guta" i nepopravljivo kvari do juče fine ljude. — E, jesu našli društvo! Pazi, čak se i rzanje otud čuje!

— Vrlo važno — žučljivo uspija djevojka i mrmlja ironično, više za sebe: — Možda je na ljetovanju moderno udvarati se udarnicima.

— Pa vjerovatno. A glumice i balerine ostavljene su za zimsku sezonu — zlobno dodaje pomoćnikovica, ciljajući bogzna na koga iz njinovog društva.

Ispod male plaže čuje se pljuskanje vode i nečije snažno varvarsko frktanje. Jedna mokra njuška svijetlih i drskiih očiju, doperjala sigurno s velilko plaže, radoznalo izviruje na osamljeno društvo, penje se na terasu i, pljeskajući se po jevtanim gaćicama, isteže šiju put malog bifea pod ballkonom.

Društvo nelagodno ćuti i pravi se kao da ne vidi uljeza. Najzad ustaje načelnik i prilazi nepoznatom.

— Šta vi, druže, tražite.

— Imaš ii ti ovdje nešto 'ladno za popit? — dobrodušno pita pridošlica i zvecka sitnišom po promočenom džepu misleći od načelnika da je to gostoljubivi domaćin kuće.

— Ovdje je zabranjeno... — uozbiljeno počinje načelnik, ali snalažjjiva njuška, i ne čujući ga, već šljapa prema bifeu i veselo dovikuje kelneru:

— Deder, za burazera jedan špricer, onako pojači.

Ministru odjednom nešto bljesne u sjećanju, i on brzo izviri na nepoznatog postjetioca, koji se već vraća neljubazno uslužen kod bifea.

— Jest, ovo je.

Prepoznao je čuvenog udarnika i novatora kome je on proljetos lično predao nagradu i orden, pa kao da je zatečen u rđavom društvu, pocrvenje i sagnu glavu da ga udarnik ne bi prepoznao.

— Do đavola, šta li će samo čovjek reći ako li je i mene vidio?!

Njegova svastika dotle, u samrtnoj dosadi, okreće glavu na stolici za ljuljanje i pita:

— Zašto ne premjestite kod nas onu muziku iz velitoog hotela u gradu? Meni se ponekad uveče tako igra.

Ministra obuzima ljutnja:

— Ali, molim te, pa tamo svake večeri dolaze stotine ljudi. Kako ćeš im oteti muziku i zatvoriti je
ovdje u ovu... ovu?...

Svastika začuđeno nadiže obrve:

— Bože moj, pa ovdje su odgovorni drugovi.

— Odgovorni drugovi. Pa šta onda? — jedi se Štef Jovanović, ali se ni svastika ne da, već mu upada u riječ:

— Jest, baš ste mi osigurali odmor. Svak ti može upasti ovdje kad god mu se prohtije. A sjećaš li se, kad smo prvi put ovdje bili?

— Pa jest, sjećam se... Bilo je to prije dvije godine, za vrijeme baćuškina kursa.

Svastika se ujede za jezik i zlovoljno se okreće svojoj prijateljici, koja joj šapatom povlađuje:

— Baš nije sve zlo ni u toj baćuškinoj liniji. Valjda mi je bolje ovo: danas te na konferenciji svaka baba može izribati zbog ministarskog magacina.

— Pa da, socijalistička demokratija — ironično zvoca studentkinja. — Dođeš u autu na fakultet, i već svi pucaju od zavisti: najbolje je, veli, danas biti ministrova svastika.

— Eto ti, vidiš.

Iznad betonske ivice plaže pomalja se iz vode nečije podrugljivo šeretsko lice. Pridošlica viče za jednu nijansu isuviiše glasno, iznad uobičajenog pristojnog tona ove terase:

— Ehej, ovamo — de, ministre, da te brat vidi kako plivaš.

Ministar skače na noge, obradovan što će pred nekim imati prilike da pokaže svoju vještinu. Svastika upitnno gleda pomoćnikovicu:

— Koji je sad ovo?

— A šta ga znam, jednom smo se negdje upoznali. To ti je neki umjetnik: vajar ili književaiik, ne sjećam se... Šta je onaj? — obraća se pomoćnikovica mužu.

— Eh, šta je. Mlati honorare, eto ti šta je! — s mrzovoljnim prezirom reže ga pomoćnik.
- A kako ga cijene naši drugovi? — interesuije se svastika i još uvijek ne skida pogled s gosta. A taj pogled ispitivački i neodređen, sve kao da govori: "Pričekajte časak dok vidim ko ste, možda ću vam se i nasmiješiti."

Štef bućnu u vodu i već maše rukama. Njegov prijatelj se kezi:

— Loše, brate, plivaš — penzionerski.

— Uvijek si bio zakeralo. Drugi mi baš vele da dobro plivam.

— Lažu, bogami, ništa im ne vjeruj, udebljao si se, brate, previše, ne valja ti to.

— Eto ti ga sad! — čudi se ministar, ali je lice njegovog druga tako otvoreno i vedro da se i sam mora nasmijati.

Plivaju tako neko vrijeme, sve uz obalu, dok ministar najzad iskreno ne počne da se žali:

— Dodijalo mi, druškame, u ovoj gore usidjeličkoj sredini. Nema druge nego da svaki dan idem na opštu plažu, tamo kod vas, ili da se preselim u neko sindikailno odmaralište.

— A ne bojiš se, možda, za svoj autoriitet? — lukavo i šeretski ispipava ga umjetnik.

Štef nailazi na plićak, ispravlia se i, s gestom čovjeka koji od sebe konačno otresa još neodomaćena uvjerenja o svojoj višoj vrijednosti, srdito se udara u grudi:

— E, vala, nikad nisam zazirao od otvorene narodne kritike, pa neću ni sad! Eto, nek mi ljudi u oči, onako izbliza, s korak razmaka.

Dok se njih dvojica gube u bučnoj gužvi velike plaže, tamo na maloj terasi vile pomoćnik s blagonaklonim izrazom na licu sluša neko objašnjenje direktora hotela, koji mu se sad obraća kao momentalno najstarijem na čitavoj terasi:

— Znate, svi su se razišli, a vi ste sad ovdje najstariji, pa kako vi naredite...

— Dobro, dobro, u redu.

Najstariji! Pomoćnik se ogleda po skoro pustoj terasi, dublje se zavali u pletenu fotelju i utonu u krupne sanje. Najprije mašta kako mu je umrla žena, a on se oženio ministrovom svastikom, zatim ie i sam postao ministar, pa predsjednik vlade, pa...

U slične maštarije, izgleda, zapali su, svaki za se, i ona dvojica pored njega, samo s tom razlikom što je u njhovim sanjama pomoćnik odavno propao i otašao negdje u privredu, a oni se, preko njegovog mjesta, kao preko prve stepenice, penju dalje.

Pomalo sanja i ljepuškasta svastika, samo, kao za pakost, nikako ne može da se skrasi i odluči ko će joj biti muž. Izbor je tako veliki i primaimljiv, a ona, na žalost, samo jedna jedina.

A velika plaža neobuzdano buči, kliče, pjeva i, remeteći njihove grandomanske planove, burno izražava zadovoljstva i želje svakom pristupačne.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Светонио » Пет Јун 21, 2013 5:22 am

Словен пише:Дуго сам размишљао о овој теми и морам рећи да сличности комунизма и српске традиције има веоима пуно, иако се то на први поглед не примећује.

Овде ћу извући три паралеле из којих се види да је комунизам идеалан систем направљен за Србина и да има упориште у нашој традицији.

Прво, радна акција. Радна акција подсећа на мобу. Моба и данас постоји у селима када се сељани окупе и помажу једни другима око жетве или скупљања сена. Такође у прошлости Срби су ишли у мобу кад би градили Цркве, школе, канале за наводњавање или било шта корисно за ширу заједницу. У мобу се ишло бесплатно, евентуално би би се од домаћина добила која шачица ракије или шоља кафе. Тако су и радне акције које су постојале у комунистичко време наставак традиције српске мобе, племенито жртвовање и прегнуће ка заједничком циљу.

Друга паралела је сличност између партизана и хајдука. Сви знамо ко су били хајдуци-герилска формација и нека врста народне војске која је узнемиравала турску власт, правила им проблеме и вршила препаде. Красило их је велико јунаштво, велика храброст и борбеност. Управо су партизани били права народна војска и настављачи хајдучких традиција, док су ЈВУО били салонска армија од салонских официра која по начину и методу ратовања није имала много везе са српском традицијом. Као што су хајдуци трпели мучења набијања на колац, (малом Радојици су набијали клинове под нокте), тако су се и партизани држали јуначки пред окупатором, и узвикивали пароле против непријатеља за време стрељања. Е хајдуци су такође били и врло окрутни према онима који су шуровали са Турцима, као и према самим Турцима. И партизани су, исто тако, били веома сурови према окупатору, као и према народним издајницима (љотићевцима, недићевцима, домобранима, усташама, балистима и осталима).

Трећа паралела је између Тита и Цара Душана. То се заиста може окренути један круг српске историје. Југославија се може поистоветити са Душановим Царством, јер не заборавимо да је то био период највећег успона ове и оне државе. Такође и Душаново Царство је била мултиетничка држава, са мултиетничким карактером. Тада је средњевековна Србија достигла свој зенит и врхунац на економском,, војном, културном и законодавном плану, што се може рећи и за СФРЈ.

Полазећи од паралеле Цар Душан-Тито може се упоредити период Душанове смрти са периодом после 1980. године. После смрти Цара Душана његова држава се распала, што је случај и са Титовом Југославијом.

1999. је био други косовски бој, а први је био 1389. године. Србија се још мало кпрцала после Косовског боја, али је после тога запала у ропство. Само се надам да се овога пута историја неће баш у потпуности поновити, па да нећемо запасти у ропство. Мада ми сада суштински и јесмо под окупацијом НАТО-пакта.

Шта мислите о свему овоме?

Свака част, друже! Бриљантна анализа.

Додао бих само - зар није ословљавње (свакоме) са *друже* и *другарица* ЈЕДИНО одговарајуће Српском народу и Словенима уопште, а не ПОДАНИЧКО И РАЈИНСКО "господине", "госпођице" и "госпођо" ? Наравно да јесте! ДОЛЕ "ГОСПОДА" - КРВОПИЈЕ И КАПУТАШИ! Живео *друг* - радник, сељак и поштен интелектуалац који не краде и није на казану издајничких анти-народних партија буржоазије на власти.
"...Индентификација са агресором, капитулантска свест, позив на "реалност" јачег и немилосрдно оспоравање и уништење оних који се јачем супростављају, чине чворишне тачке квислиншког деловања, од Недића, Љотића и Михаиловића до Јовановића, Драшковића и Кораћа..."
Марио Калик
Корисников грб
Светонио
 
Поруке: 910
Придружен: Пон Јун 28, 2010 9:04 am

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Svetovid » Суб Јун 22, 2013 12:24 am

То "друже" ми звучи као "АЛО" :hoho
Нема "опростите господине" него "хеј ти, АЛО друг" :hoho :mjaumjau
Као да смо чували овце заједно, не зна човек да ли да се смеје или да побесни.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Словен » Суб Јун 22, 2013 5:44 pm

Светонио пише:
Словен пише:Дуго сам размишљао о овој теми и морам рећи да сличности комунизма и српске традиције има веоима пуно, иако се то на први поглед не примећује.

Овде ћу извући три паралеле из којих се види да је комунизам идеалан систем направљен за Србина и да има упориште у нашој традицији.

Прво, радна акција. Радна акција подсећа на мобу. Моба и данас постоји у селима када се сељани окупе и помажу једни другима око жетве или скупљања сена. Такође у прошлости Срби су ишли у мобу кад би градили Цркве, школе, канале за наводњавање или било шта корисно за ширу заједницу. У мобу се ишло бесплатно, евентуално би би се од домаћина добила која шачица ракије или шоља кафе. Тако су и радне акције које су постојале у комунистичко време наставак традиције српске мобе, племенито жртвовање и прегнуће ка заједничком циљу.

Друга паралела је сличност између партизана и хајдука. Сви знамо ко су били хајдуци-герилска формација и нека врста народне војске која је узнемиравала турску власт, правила им проблеме и вршила препаде. Красило их је велико јунаштво, велика храброст и борбеност. Управо су партизани били права народна војска и настављачи хајдучких традиција, док су ЈВУО били салонска армија од салонских официра која по начину и методу ратовања није имала много везе са српском традицијом. Као што су хајдуци трпели мучења набијања на колац, (малом Радојици су набијали клинове под нокте), тако су се и партизани држали јуначки пред окупатором, и узвикивали пароле против непријатеља за време стрељања. Е хајдуци су такође били и врло окрутни према онима који су шуровали са Турцима, као и према самим Турцима. И партизани су, исто тако, били веома сурови према окупатору, као и према народним издајницима (љотићевцима, недићевцима, домобранима, усташама, балистима и осталима).

Трећа паралела је између Тита и Цара Душана. То се заиста може окренути један круг српске историје. Југославија се може поистоветити са Душановим Царством, јер не заборавимо да је то био период највећег успона ове и оне државе. Такође и Душаново Царство је била мултиетничка држава, са мултиетничким карактером. Тада је средњевековна Србија достигла свој зенит и врхунац на економском,, војном, културном и законодавном плану, што се може рећи и за СФРЈ.

Полазећи од паралеле Цар Душан-Тито може се упоредити период Душанове смрти са периодом после 1980. године. После смрти Цара Душана његова држава се распала, што је случај и са Титовом Југославијом.

1999. је био други косовски бој, а први је био 1389. године. Србија се још мало кпрцала после Косовског боја, али је после тога запала у ропство. Само се надам да се овога пута историја неће баш у потпуности поновити, па да нећемо запасти у ропство. Мада ми сада суштински и јесмо под окупацијом НАТО-пакта.

Шта мислите о свему овоме?

Свака част, друже! Бриљантна анализа.

Додао бих само - зар није ословљавње (свакоме) са *друже* и *другарица* ЈЕДИНО одговарајуће Српском народу и Словенима уопште, а не ПОДАНИЧКО И РАЈИНСКО "господине", "госпођице" и "госпођо" ? Наравно да јесте! ДОЛЕ "ГОСПОДА" - КРВОПИЈЕ И КАПУТАШИ! Живео *друг* - радник, сељак и поштен интелектуалац који не краде и није на казану издајничких анти-народних партија буржоазије на власти.


Па наравно. Вековни српски поздрав је био ,,друже". Ко је прочитао Тарас Буљбу зна то. И тако пада у воду прича ових ,,антикомуниста" да је комунизам тобоже у супротности са српском традицијом. Срби никад нису били господа нити ће икад то бити. Познат је и онај стари српски поклич: ,,Устај сељо, устај роде да се спасиш од господе".
Членов Организации Объединенных славянских Наций
Корисников грб
Словен
 
Поруке: 120
Придружен: Пет Мар 29, 2013 7:56 am
Место: Србија

Re: Паралеле о споју комунизма и српске традиције

Порукаод Svetovid » Нед Јун 23, 2013 8:32 am

Са господине или друже се формално неко обраћа непознатој особи.
("друже/господине поручниче"...., "друже/господине заборавили сте кишобран"...)
Не верујем у језички инжињеринг партијских "експерата". Као што жене неће бити поштованије ако се говори "хируршкиња" и "професоркиња" уместо "хирург" и "професор", тако исто неће завладати већа љубав међу људима ако се једни другима обраћају са "друже" уместо са "господине". Ако је то стварно српска традиција онда ће Срби спонтано почети да једни друге ословљавају са друже, не треба им партијска директива за то.

Словен пише: Срби никад нису били господа нити ће икад то бити. Познат је и онај стари српски поклич: ,,Устај сељо, устај роде да се спасиш од господе".


"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron