Игре

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Игре

Порукаод talican » Пет Феб 08, 2013 5:08 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Игре

Порукаод Aнa » Пет Феб 15, 2013 2:51 pm

ТРАДИЦИОНАЛНЕ ИГРЕ
Предраг Спасојевић

Битна особеност дечјих игара пре, рецимо, деведесет година била је да се учесник у игри надмудри и победи брзим физичким или мисаоним реаговањем, промућурношћу, вештином, спретношћу и духовитошћу. Занимљиво је да скоро ниједна од дечјих игара из тих времена не говори о рату, ратним херојима, непријатељу, о победама и поразима, иако је прошло само десетак година од завршетка крвавог Првог светског рата, у коме је Србија претрпела несразмерно више људских жртава од савезника.

Супротно томе, након Другог светског рата, многе дечје игре изражавале су ратна збивања на нашим просторима. Пропаганда победника у грађанском рату и „социјалистичкој револуцији“ „креирала“ је за децу борбе Немаца и партизана (не и Немаца и четника), мачевање мускетара...

У другој половини другог миленијума, и на почетку трећег,, дечје игре се битно разликују од негдашњих. Рачунарска технологија ушла је у свет дечјих игара. Компјутерске игрице су постале најважнија дечја игра са погубним последицама. У тим игрицама се пре свега промовише насиље увезено из Америке са негдашњих чикашких улица, али и још погубније: будући да дете само седи по неколико сати за компјутером, само се са собом игра па је тако одстрањена социјална, тј. друштвена колективна улога дечјих игара. Дете је упућено на асоцијални начин живота са свим што такав живот значи и производи.


У књизи прича за децу „Мирис липа у Забрану“ описана је већина дечјих игара из предратног периода: стари чика, (Ја сам стари чика, украли ми бика...), жмурке, шуге, иде маца око тебе (пази да те не огребе), ринге-ринге-раја, (дошао чика Паја), покварени телефон, фота, кликери, фириз, чигра, школице, зуце...
Кад би наше просветне институције, пре свега дечја обданишта, почеле да популаришу негдашње лепе, маштовите и духовите дечје игре, наша деца би нам одрастала са више друштвене свести, била би срећнија и у сваком погледу здравија.

Занимљива је збирка старих игара: Ђорђевић, Т. (1907): Српске народне игре – књига прва. Београд: Српска Краљевска академија, Етнографски зборник, књига девета. Када говори о начину систематизовања игара, Ђорђевић истиче:
„Људске шгре могу се делити оа разллчите начине. Оне могу бити: дечје и људске, ако их делимо према узрасту играча; мушке и женске, према томе који их пол игра; пролетње, летње, јесење, и зимске, према добу године кад се играју; појединмчне, парне и групне, према томе колико их особа изводи итд. итд. Али као што рекох ни једна од ових деоба није аосолутно тачна, те то чини веиику тешкоћу за деобу и систематисање игара. Ја ћy, међутим, овде покушати да све игре поделим ирема томе чему служе. По тој деоби игре се могу поделити на: I Витешке игре, II Забавне игре, II Игре духа, IV Игре за добит и V Орске игре“ (1907: 6).
Исти аутор наводи: „
1. Игре имају огромнога значаја на развитак културе, јер се тек помоћу њих човечанство навикло и приуготовило за озбиљан и сталан рад. Ова мисао коју је изразио и обрадио лајпцишки професор Карл Бихер нашла је живог одобравања. Шурц је назива генијалном. Бихер је на многим играма показао да су претече озбиљноме и правилноме послу.
2. Игре су од нарочитога значаја и као производ заједничке мисли народа (Volkergedanke), те су према томе ненадмашно важне за упоредно проучавањо духа народа. Рихард Андре у предговору својих Етнографских паралела и поређења вели: ‘Као што многи прилози у овим листовима сведоче многе су подударности и сличности у погледима и обичајима далеко удаљених и етнички различитих народа често пута тако очигледне, да човек на први поглед може помислити на једно заједничко порекло таквих представа и обичаја или на позајмицу. ...
3. Игре су од значаја и као градиво за проучавање старог културног стања. У многнм се играма опажа крајњи конзерватизам, те тиме чувају у себи трагови дубоке старине, и показују понешто што је давно било па битисано. …
4. Игра се као и све друге људске културне тековине добијају и позајмицом и утицајем са стране, те су и по томе од важности за студију, јер исто онако као и друге културне позајмице могу указивати на узајамности, утицаје и мешање међу народима. И српске народне игре нису све постале и очувале се у српскоме народу. Многе су од њих и позајмљене од народа с којима су нас прилике довеле у везу“ (1907: 73 – 77).
Аутор наводи преко 70 препорука за сакупљаче старих игара у виду питања на која треба новосакушљена збирка да одговори. Следи приказ неких игара које спадају у старе игре.


Несумњива вредност великог броја старих, традиционалних дечјих игара, учинила је да оне и данас трају и да су присутне међу децом свих узраста и свих средина.
За ппрактичара, интересантно је било трагање, проналажење и записивање старих игара, како од деце информатора свих узраста, тако и од одраслих информатора свих доба старости и различитог степена образовања. Вишегодишњим сакупљањем створена је велика збирка старих игара и њихових новијих варијанти (Сикимић, 2001).
Упоређујући ове нове записе, са ста-рим записима истих игара (у збиркама наших познатих сакупљача, Вука Караџића, др Тихомира Р. Ђорђевића, Јована Миодраговића...) видимо да су оне највредније сачувале своје игровно језгро и да су прошле неопходно генерацијско прочишћавање, или боље рећи прилагођавање потребама времена млађих генерација деце (промене језичког израза, уношење нових средстава у игру и слично).


Одрасли информатори су за своја казивања најомиљенијих игара из детињства имали потребу да говоре о томе, како су их доживљавали и колико су им игре помагале да уђу у круг својих вршњака, колико да покажу своје физичке и умне домете, да изразе своју наклоност и љубав према другу или другарици и да се уз све то добро забаве. Данашње генерације деце су уз савремене игре бирале и старе игре, дајући им често предност. Учили су их од старије деце (на првом месту су браћа и сестре) а тек онда од одраслих (ужа и шира породица, васпитачи и учитељи). „Чињеница да деца и данас радо играју старе игре и појава такозваних компјутерских игара (које могу да пасивизирају неке сфере дечјег развоја и њихову креативност), иде у прилог мишљењу оних који се баве васпитањем деце да све вредне игре (старе и нове) треба записати“ (Сикимић, 2001: 11).

Светска организација за предшколско васпитање формирала је упутство и образац за сакупљање игара.
Старе дечје игре, преношене генерацијама деце, сачуване су до данашњих дана као једно од значајних средстава васпитања. О овом феномену професор Иван Ивић каже: „Традицијско преношење је почивало на једном скоро дарвинистичком принципу природне селекције: оно што није успешна творевине, нестајало је (1985: 263).


Један од најстаријих и најзначајнијих сакупљача игара са наших простора јесте, свакако, Вук Стефановић Караџић У његовој књизи Живот и обичаји народа српскога има записа о појединим играма које говоре о крајевима из којих игре потичу, како су се играле и ко их је најчешће играо. Неке од игара записане су речником оних који су их казивали, тако да садрже речи и изразе који се више не користе и од којих су данас неки неразумљиви. Но, и поред тога, многе од тих игара су, у савременим варијантама, и данас присутне међу децом.
Почетком овог века, своју богату сакупљачку грађу са обиљем старих игара и њиховом поделом у три велике групе (игре без справа, игре са ма каквом справом и игре у колу или ору са певањем) оставио нам је народни учитељ и педагог Јован Миодраговић у својој књизи Народна педагогија у Срба или Како наш народ подиже пород свој. Упоређујући старе записе игара са истим играма које су до данас сачуване живом дечјом игром и усменим преношењем одраслих деци, примећујемо да је у њима измењена само терминологија којом се игра описује или називи средстава и материјала из природе који се у игри користе. Анализирајући ове игре, јасно видимо да су читаве групе игара настале од истог игровног језгра.


Трагајући за пореклом игара сакупљених у нашим крајевима, откривамо велику сличност неких наших познатих игара (Јурке, Жмурке и сл.) са традиционалним играма из Русије, од којих се један број јавља и код германских и романских народа. Због свега овога намеће се мисао да дечје игре имају постојбину без граница.
Саопштење проф. др Александре Марјановић са научног скупа ОМЕП-а на тему Дечје игре у историјско-друштвеној перспективи, засновано на истраживањима наших и страних научника, потврђује бојазан познаваоца дечје игре да неке традиционалне игре нестају, а да је игра савремене деце све једноличнија и сировија. Она каже: „Познати музиколог Ели Башић је још 1982. године утврдила да су, на истом подручју, у току двадесет пет година, нестале многе метричке и ритмичке структуре из репертоара бројалица; подаци из истраживања наших студената (студенти предшколске педагогије са Филозофског факултета у Београду) указују на то да из појединих игара нестају церемонијалне процедуре, попут бајалица које се изговарају у појединим играма“ (навод према: Сикимић, 2001: 137–138). У људским односима, уопште, симболика је важна ствар, јер их ољуђује и даје им смисао, а игри даје ону неопходну тајанствену чар.


Према истраживањима, традиционалне игре брзо нестају, а готово истим темпом се јављају, нарочито међу градском децом, квази игре великог рушилачког набоја, са много сирове моторике, а агресивност је у порасту у односима међу децом (Ивић, 1985: 255).
Проф. др Александра Марјановић је говорила о добрим временима у којима су игре привлачиле и повезивале децу и одрасле, када су деца била укључена у многе видове живота одраслих, од свакодневних послова, до светковина, забава и игара.

Игра је била најснажнији елемент смеховне културе. Управо је у играма особен поглед на свет налазио најсажетији израз. „Игре нису биле просто подражавање култова, ритуала, обичаја, актуелних догађања или свакодмопиих људских односа. Игре су биле сажете форме живота, минијатурни модели ћудљивости људске судбине и историје: рођење-смрт, срећа-несрећа, успон-пад, добитак-губитак, устоличење-свргнуће“ (Сикимић, 2001: 138). Игра је непредвидивост и трагику људских живота доводила на људску меру, пребацивала у весело време и омогућила људима да са њом баратају. Игра је била друштвени феномен у коме су сви партиципирани, и тек много касније, ушавши у индивидуални живот, изгубила универзалне везе и изменила се… (Бахтин, 1978).

И данас деца у стрим и новим играма користе средства и материјале узете из природе. Тако, на пример, предшколску децу и данас привлачи игра јахања штапа узетог са дрвета. Интересантно је да се читава група игара штаповима, сировим, обликованим или полуобликованим, задржала у неким крајевима наше земље (то су популарне игре клисања).
Професор Иван Ивић говори о педагогизацији игара, тј. о коришћењу дечјих игара на школски начин, који је, по његовом мишљењу, делотворан ако се играма сачува изворни облик и на најбољи начин употребе циљ, садржај, методе и средства које игре садрже.
Данас је сасвим могуће дати здраву основу за оживљавање многих традиционалних дечјих игара, јер и сама деца, по својим критеријумима, прихватају и чувају изворне облике игара које су изабрала.
Одрасли не морају много бринути ни о трансформацији или реинтеграцији игара, јер и ту деца налазе најбољи пут да их прилагоде себи и својим потребама. Деца су, на пример, допунила текст игре Царе, царе, господаре, а да, при том, нису умањила њену вредност. Слично је и са старом игром Тутумиш, у коју су деца генерацијама уносила нове игровне елементе (најчешће ведре садржаје са доста здравог хумора), који су, у суштини, доприносили њеном основном циљу (позитивно деловање на односе међу децом). Велике групе старих игара, које деца зову Јурке и Жмурке, и данас дају видне позитивне ефекте на плану дечјег емоционалног пражњења и воде опуштању тако потребном деци.

Ове и много других игара најбоље говоре о томе зашто су далеке генерације наших дедова тврдиле да су такве игре „добре и здраве за децу“.
Рад са децом на неговању изворне народне игре, песме и музике представља један од облика васпитно-образовног рада, значајну карику која повезује разнородне профиле везане за историју, културу и уметност наших народа.
Овај богати део културног наслеђа стваран вековима „помаже детету да стекне основна знања о свом народу, култури и уметности, води стварању и усвајању одређених моралних норми код детета, допринос развоју физичких и психичких способности, социјализацији и друштвеном животу цетета, очувању његових здравствено-хигијенских вредности“ (Ђурић, 1979: 61).

Главни задаци овога рада јесу:
– упознавање деце с народном игром, песмом и музиком, усменим
стваралаштвом, ношњом, инструментима, играчкама и другим видовима народног стваралаштва ради стицања и проширивања знања код деце;
– формирање моралног лика и стварања ведре и здраве личности
детета, путем неговања љубави према домовини, развијања смисла за колективни живот и рад, другарство и пријателаство, такмичарски дух, васпитање у стрпљењу, истрајности, стицању радних навика и подизању самопоуздања и вере у своје способности;
– развој сензомоторних функција и стицање естетске културе покрета, кроз упознавање деце с механиком свога тела, као инструмента
изражавања покретом, правилну поставку корпуса, обликовање складних и лепих покрета, а уз корекцију лоше координације покрета тела неправилног става и хода;
– развијање слуха и ритма;
– оживљавање свих скривених способности детета које треба пробудити и подстаћи радозналошћу, интересовањем, активирањем и љубављу за животом;
– стварање естетског укуса, разумевање, сакупљање, чување и популарисање изворног мелоса, као и неговање љубави и успостављање правог односа према истинским и провереним вредностима аутентичног народног стваралаштва (Ђурић, 1979: 61).

Традиционалне дечје игре су део народне културе (traditions popula-ires, tradizioni populari, Volksdichtung itd.), тј. духовног стваралаштва на­родних слојева кроз дужи временски период (Ивић, 1985).
Ренсон (1985) наводи одрешење: народне игре су традиционалне, локалне активне игре рекреационог ка­рактера, које од учесника траже специфичну физичку спремност, позна­вање стратегије и могућност искоришћавања прилике, односно комби­нацију ова три фактора (Ренсон и Смулдерс 1978).
Народна култура је не-официјелна култура не-владајућих друштвених сло­јева. Она се развија у облику усмене културе. Такав облик постојања те културе одређује многе друге њене карактеристике. Пошто није фиксирана у облику писаних докумената народна култура се непрекидно мења, јер се у уграђује анонимно стваралаштво многих појединаца. Отуда је она дело ко­лективног стваралаштва. Отуда за ту културу важи „закон променљивости“ који се испољава пре свега у чињеници постојања многих вари­јанти неке творевине народне културе. Промене се, поред одржавања прво­битних облика, састоје у: нестајању (одумирању), иновацијама, реинтерпрета­цијама (тј. промени смисла ранијих форми), стварању хибридних форми, тран­сформацији (на пример, садржаја уз очување основне структуре итд.). Дру­гим речима, традиционалне творевине народне културе садрже два процеса: процес одржавања али и процес сталног мењања старих творевина које су у сталној интеракцији са социјално-културним миљеом у коме су настале.
Ове основне карактеристике народне културе важе у пуној мери и за традиционалне дечје игре. За те игре, као и за дечји фолклор уопште, је зна­чајно и то да и у савременим условима постоје неки од услова за развој тог фолклора. Наиме, деца су и у савременим друштвима у великој мери марги­нална друштвена група, њиховом менталитету (нарочито у млађим узрасти­ма) у великој мери одговарају творевине народног духа (што се види и у томе, на пример, што и савремена деца радо прихватају народне бајке), у дечјој субкултури још увек важно место има усмени облик преношења са свим последицама које то има (одумирање онога што деци не одговара, уношење иновација, стварање хибридних форми итд). Отуд, у дечјим групама и данас је на делу стварање игара на начин како је некада настајао и од­расли фолклор (а и данас настаје у многим друштвеним ситуацијама).
Стварање традиционалних дечјих игара и социјална пракса деце у облику играња тих игара је јадан од најзначајнијих механизама конституисања ге­нерација младих као посебне друштвене групе.


ЛИТЕРАТУРА
1. Бахтин, М. (1978): Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе. Београд: Нолит.
2. Blagajac, S. (1997): Igra mi je hrana : metodika fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta. 2. izd., Beograd: Asocijacija Sport za sve.
3. Богосављев, М. (1997: Покретне игре у дечјем вртићу. Драгон, Нови Сад.
4. Ђорђевић, Т. (1907): Српске народне игре – књига прва. Београд: Српска Краљевска академија, Етнографски зборник, књига девета. Књига доступна и на: http://www.scribd.com/doc/14390317/Tiho ... e-Knjiga-1.
5. Ељкоњин, Д. Б. (1972). Симболизам и његова функција у игри дјеце. Предшколско дете, 2-3, 137-144.
6. Ељкоњин, Д. Б. (1984). Психологија деиије игре. Завод за удћбенике и наставна средства, Београд
7. Elkonin, D. B. (2005). Theories of Play. Journal of Russian and East European Psychology. Vol. 43, No. 2, pp.3-89.
8. Ивић, И. (1985): Искуства из досадашњих истраживања традиционалних дечјих игара. Предшколско дете. Год. 15, бр. 4, стр. 259-266.
9. Ивић, И. (1985): Београдски ОМЕП пројекат о тадициоанлним дечјим играма. Предшколско дете. Год. 15, бр. 4, стр. 217-236.
10. Ivović, S., Žarković, B. (1977): Igre za škole, sport i rekreaciju. Sportska knjiga, Beograd.
11. Игњатовић-Савић, Н. Ковач-Церовић, Т. Плут, Д. и Пешикан А. (1990). Социјална интеракција у раном детињству и њени развојни учинци. Психолошка истраживања, 4, 9-70.
12. Каменов, Е. и сар. (1986): Играмо се, откривамо, стварамо…Дневник, Нови Сад.
13. Cole, M. & Cole, S. R. (1993). The Development of Children. Scientific American Books, New York.
14. Leaper, C. (2000). Gender, affiliation, assertion, and the interactive context of parent-child play. Developmental Psychology. Vol.36, Iss. 3; pp. 381-394.
15. MacDonald, K. & Park, R. D. (1984). Bridging the Gap: Parent-Child Play Interaction and Peer Interactive Competence. Chil Development, 55, pp. 1265-1277.
16. Malešević, N., Miljević, S. (1986): Igre za djecu predškolskog uzrasta i pripremnih odjeljenja osnovne škole. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, „Svjetlost“, Sarajevo.
17. Накамура, Е. (1985): Традиционалне дечје игре у Јапану. Предшколско дете. Год. 15, бр. 4, стр. 271-275.
18. Nedeljković, M., Matić, R., prir. (1989): Igre i aktivnosti dece do polaska u školu. Beograd : Nova Prosveta.
19. Ренсон, Р. (1985): Примењена историја спорта: попис Фламанских народних игара. Предшколско дете. Год. 15, бр. 4, стр. 237-245.
20. Roller-Halačev, M. I Vegar, Z. (1980): Igre predškolske djece. Školska knjiga zagreb, Zagreb.
21. Спенсер, Х. (1903): О васпитању умном, моралном и телесном. Преводилац Јован Миодраговић, Београд: Задужбина Илије М. Коларца.
22. Томић, Д. (1968): Елементарне игре. Београд: НИП Партизан.
23. Трнавац, Н. (1983): Дечје игре. НИРО Дечје новине, Горњи Милановац.
24. Šanan, G. i Fransis, H. (1989): Igračke i igre sveta. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, Svjetlost, Sarajevo.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Игре

Порукаод Aнa » Нед Феб 17, 2013 4:55 pm

IGRAČKE IZ MUZEJA >

Čime smo se igrali


sonja ćirić


I DEČJE IGRAČKE SU DEO MUZEJSKIH KOLEKCIJA. U SRBIJI IH NAJVIŠE IMA U ETNOGRAFSKOM I PEDAGOŠKOM MUZEJU U BEOGRADU, I U MUZEJU GRADA NOVOG SADA

Od kako je sveta i veka još se nije rodilo dete koje se nečim, bilo čim, nije igralo. Svaka igračka je deo nečijeg života. Ona je nešto što se voli i što je važno, pa je jače i od selidbi i od ratova. Ona je uspomena na lepo. Ona je ono dobro u nama.
A sad ozbiljno: igračka je društveni i kulturni medij. Deci znači zabavu, roditeljima i učiteljima sredstvo za učenje i vaspitavanje, proizvođačima i trgovcima zaradu, a nauci znači materijalni dokaz o istorijskim, tehnološkim i ekonomskim okolnostima društva u kome je nastala, o njegovim estetskim, etičkim i religijskim načelima. Zbog naučnog aspekta, igračke su deo muzejskih kolekcija. U Srbiji ih najviše ima u Etnografskom i Pedagoškom muzeju u Beogradu, i u Muzeju grada Novog Sada.

Kolekcija igračaka Etnografskog muzeja ima oko 2000 eksponata. Tu se čuvaju igračke kojima su se radovala deca s kraja XIX veka pa do polovine osamdesetih godina prošlog veka, konkretno do čuvenog para iz sveta lutki – Barbike i Kena. U kolekciji su i neki eksponati za koje se smatra da su antičke igračke, na primer kolica od gline iz Demir Kapije (II i III vek), za koje nije dokazano da su baš igračke. "Igračka se neverovatno brzo menja i nestaje pa ju je zato veoma teško sačuvati. To nam je i najveća prepreka da bogatimo zbirku. Može se reći da su, na primer, zvečke kojima se igrao desetogodišnji mališan dok je bilo beba, sada muzejska vrednost", kaže Vesna Dušković, kustos Etnografskog muzeja i autor nekoliko izložbi o igračkama. "Zatim, ljudi će radije prodati igračku kolekcionaru nego muzeju zato što znaju da mi za svaku kupovinu moramo da tražimo odobrenje sredstava od Ministarstva kulture. Međutim, desilo se da ćemo uskoro otkupiti jedna kolica za lutke, spavaću sobu, porcelanski servis za kafu – igračke jedne gospođe iz Pančeva. Nedavno smo iz Vršca dobili na poklon kolica za lutke i dve porcelanske lutke s kraja XIX veka."

KRPENJAČE I DLAKAVE LOPTE: Sve do kraja pedesetih godina prošlog veka, igračke su najčešće pravili roditelji, ali i deca. Pravili su ih od materijala koje su imali pri ruci, od svoje umešnosti, mašte i ljubavi (redosled nije bitan). Kućice za ptice, na primer, drvene su ili od pruća, velike i male, prave i krive, obojene ili ne. Pravila su ih deca sama ili uz pomoć roditelja krajem pedesetih godina prošlog veka. Zvečke, preciznije: sućur zvečke, lako su se pravile: uzmete jednu manju suvu tikvu ili čauru od maka, protresete je, i vaše detešce će biti oduševljeno zvukom koji proizvode semenke njenog ploda. Među životinjama izdvaja se zmija napravljena od drvenih zglobova, obojena, iz sredine prošlog veka. Pravila su je deca verovatno na času opštetehničkog obrazovanja. Jedna grana koja se račva je nekom detetu zaličila na konjića, pa je tako promovisana u čuvenu igračku. Na jednom drvenom pijaninu lakiranom, neko je nekom sigurno svirao svoje najlepše etide. Veseo je crveni majmun od filca na točkovima iz tridesetih godina, pravljen u Nemačkoj, a kupljen putem kataloga (i tada su fabrike igračaka, kao i sada, imale precizan katalog svojih proizvoda). Iz 1958. godine je klasični, neuništivi, i neprevaziđeni, omiljeni Meda.

Vesna Dušković tvrdi da je i danas na Zemunskoj pijaci moguće naići na drvenu igračku Kolica i konj, karakterističnu za Panonsku regiju: prava pravcijata kola vuče lep konj, kao da je živ. "Igračke oponašaju predmete odraslih, to je najočiglednije na primeru igračaka-nameštaja. Kolevka, drvena i majušna, merdevine, orman za odeću, krevetac, tronožac napravljen od kestena i čačkalica – sećate ga se, sigurno. Među najlepšim u kolekciji je drveni krevetac izrađen u umetničko-drvostrugarskoj radionici Homa iz Zrenjanina, koja je, zbog velikog interesovanja, otvorila i prodavnicu igračaka. Tamo je nastao i šporet, mali metalni ‘smederevac’, beli kredenac od tesanog drveta, sto i stolica..."

Lopti ima raznih. Među najstarijima je takozvana dlakava lopta, od goveđe dlake iz Loznice. Krpene, popularne krpenjače, takođe su brojne. Najmlađa je košarkaška, od livene gume, proizvedena u Splitu.
Drvene igračke domaće ili zanatske izrade su posle pedesetih godina nasledile gumene, industrijske. Namenjene su sasvim maloj deci zato što su bezbedne i zato što se njima lako rukuje: Švrća, Ježić, Žirafa, Pegavo Lane, Koka, Malo Mače, Diznijevi junaci... Mnogi eksponati nose zaštitni znak Jugoplastike iz Splita.
Lutke su, ipak, najatraktivnije. Kad se ukrste dva drvceta tako da predstavljaju telo i raširene ruke, i oko njih se obavije platno, dobije se lutka na bataljušku. Neke od takozvanih krpenih lutaka, takođe domaće proizvodnje, veoma su maštovite: na belom platnu obavijenom oko grančice našivena je suknjica na crvene tufne, na grudima velika mašna, a na glavici od krpe su oči, izvezene crnim koncem i usta crvenim. "Plastična lutka Alisa je iz Amerike, iz pedesetih godina. Dve devojčice su je dobile na poklon od tetke koja je tamo živela. Alisa je bila odlično odevena zato što je ta gospođa slala i odeću za lutke – sve kao za odrasle, samo u minijaturi: fini mali dugmići, maleni rajsferšlus na pantalonama, kaputić sa naramenicama, male čizmice", opisuje Vesna Dušković. Najmlađi članovi kolekcije su, kao što je već rečeno, Barbika i Ken. Vesna Dušković ih je kupila polovinom osamdesetih u komisionu, pedesetak metara od Muzeja. Bili su original Matel, i u to vreme im je već bilo mesto u muzeju.

MALI SVET: Muzej grada Novog Sada je ovog maja priredio veliku i lepu izložbu, "Mali svet" Tijane Jakovljević, verovatno našu najveću izložbu igračaka. Tamo je bilo svega, primeraka kakve je moguće videti samo na filmovima koji se dešavaju u XIX veku. Tom prilikom objavljen je iscrpan katalog. U odeljku o lutkama, između ostalog piše da je "komercijalna proizvodnja drvenih lutaka u Evropi započela u XVI veku", najpre u Engleskoj. "Jedna od najpoznatijih i najvećih kolekcija drvenih lutaka pripadala je kraljici Viktoriji", navodi se u katalogu. Tokom XIX veka masovno su proizvođene "lutke sa glavama od papir-mašea, smese smole, papira, vode, piljevine i brašna. Svaki proizvođač je imao svoj recept za pripremanje ove smese i nastojao je da njegov recept ostane tajna. Tokom XVIII i XIX veka pravljene su veoma kvalitetne glave lutaka od voska i imale su pravu ljudsku kosu. Zbog svoje cene, voštane lutke su najčešće bile rezervisane za decu iz bogatih porodica." Međutim, danas ih je teško pronaći "zato što su bile poslalstica za miševe". Izradom porculanskih lutaka, čija je proizvodnja počela 1830. godine, bavio se i Mesen, poznata fabrika porcelana. "Iako je popularnost ovih lutaka počela da opada početkom XX veka, one su danas, zbog kvaliteta izrade, veoma atraktivne za kolekcionare, naročito sa glavama od biskvit porculana." Sredinom XIX veka pojavljuju se prve bebe lutke i "prve gumene lutke, koje je patentirala kompanija Gudjir, danas poznata po proizvodnji automobilskih guma".
U Pedagoškom muzeju igračke su deo stalne postavke o istoriji školstva i pismenosti u Srbiji, otvorene nedavno, u renoviranoj i lepoj zgradi. To su igračke korišćene u našim vrtićima, u prošlom i pretprošlom veku. Zahvaljujući ručnom kompjuteru koji reaguje na senzore na eksponatima, o igračkama (naravno i o svim ostalim eksponatima) moguće je saznati mnogo više nego što pružaju izloženi materijal i legende. Na taj način postaju dostupna i dokumenta iz muzejskog depoa, što, naravno, upotpunjava sliku o našem školstvu. Tako čitamo (autor teksta je mr Ljiljana Stankov, viši kustos) da se u Beogradu "prve privatne škole za malu decu otvaraju šezdesetih godina XIX veka. Otvaraju ih uglavnom strankinje koje su došle iz preka i to najpre u Terazijskom kvartu." Program rada u zabavištu iz 1899. godine je predviđao da "sav rad u zabavištu treba da teži tome da se u dece pomogne ukupni razvitak svih sposobnosti, a sve ovo bez umora, prinude i suvišnog naprezanja, te da dete svestrano jača i da mu se razvije ljubav prema drugovima, prema školi i radu." Takođe, "nastava iz čitanja i pisanja ne sme se davati u zabavištu. Deci se samo mogu pokazivati razna slova iz ‘Slovarice’ i ‘Bukvara’ radi crtanja".
Jedan od osnovnih postulata "Programa rada za srpska veroispovedna zabavišta", koji je 1905. godine objavila Milica Maletaški, osposobljena zabavilja za taj posao u mađarskom zavodu, i koji je narednih nekoliko decenija služio zabaviljama za organizovanje rada sa decom u predškolskim grupama, glasi: "Prva pojava, koja proizilazi iz telesne i duševne radnje deteta jeste: igra. Igra je upravo najmoćnije sredstvo za razvoj i napredak, kako telesni tako i duševni život deteta. Sve što dete učini, učini u igri, i čini mu se da je ceo život igra... Jedina i prirodna je činjenica igra, pomoću koje se mališa može, kako telesno tako duševno, bez ikakvog naprezanja spremiti za osnovnu školu."
Naravoučenije je, zar ne, nepotrebno.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=554518
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Игре

Порукаод Aнa » Нед Феб 17, 2013 7:36 pm

NESVAKIDAŠNJA SARADNJA ARHEOLOGA I FORENZIČARA POLICIJSKE UPRAVE U NOVOM SADU


Iskopine predstavljaju igračke napravljene pre 6.500 godina

Ana Lalić | 26. 05. 2010. - 00:02h | Foto: J. Lukić
Više od dve stotine minijaturnih keramičkih predmeta pronađenih na arheološkim nalazištima nadomak Rume i Mošorina godinama su predstavljali nepoznanicu arheolozima Muzeja Vojvodine u Novom Sadu. U pokušaju da ih identifikuju, stručnjaci su potražili pomoć forenzičara novosadske policije koji su ekspertizama utvrdili da su u pitanju dečje igračke od kojih neke datiraju iz praistorije.



- Minijaturni keramički predmeti dugo su predstavljali veliku zagonetku prošlosti. To su predmeti veoma malih dimenzija, i predstavljaju kopije predmeta uobičajene veličine. Uglavnom su u pitanju minijaturne posude, figurice životinja i ljudi, a i ritualni predmeti, zvečke, točkovi, alatke za predivo, žetoni i kugle - kaže arheolog Lidija Balj, koja je prilikom analize ovih predmeta primetila da se na mnogima tragovi prstiju.

Uvidevši da su tragovi prstiju nastali prilikom izrade predmeta od gline i da bi detaljnija analiza pružila neke informacije o osobama koje su ih napravile, Baljeva je zatražila pomoć kriminalističke laboratorije Policijske uprave Novi Sad.


- Zahtevi za ovakve ekspertize su nam oduvek stizali isključivo od pravosudnih organa, tako da nas je molba Muzeja Vojvodine prijatno iznenadila. Kolega Branko Došen i ja smo se rado upustili u ovu avanturu i ubrzo došli do nesvakidašnjeg otkrića. Igračku staru oko šest i po hiljada godina napravilo je dete starosti između 10 i 12 godina - kaže Marko Milivojević, šef Odseka nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra Novi Sad. Sa predmeta na kojima su bili vidljivi otisci prstiju, forenzičari su uzeli odlivke sa kojih su zatim izdvojene papilarne linije. Pažljivim posmatranjem i upoređivanjem ustanovljeno je da su pojedine igračke napravila upravo deca iz praistorije, dok su druge predmete - igračke napravili odrasle osobe, verovatno njihovi roditelji.

Слика

- Zahvaljujući timskom radu naučnika različitih struka, minijaturni predmeti stekli su veliki značaj, jer igračke pružaju dragocene informacije o životu dece u praistoriji. Igračke svojim oblikom oponašaju predmete iz svakodnevnog okruženja, potvrđujući stanovište da imitiranje života odraslih predstavlja univerzalnu dečju igru. Njihova brojnost i raznovrsnost ukazuje na ljubav i pažnju kojom su deca bila okružena - navodi arheolog Lidija Balj. Saradnja Muzeja Vojvodine i SUP-a Novi Sad rezultirala je izložbom „Arheolog kao detektiv”, koja je prvi put prikazana na manifestaciji „Noć muzeja”, ali je zbog velikog interesovanja trajanje izložbe produženo do 12. juna.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Игре

Порукаод Aнa » Сре Авг 28, 2013 2:22 pm

Јелечкиње-барјачкиње

Да ли сте чули за игру из наслова? Ако „Забавник” заиста читају они од седме до сто седме године, на ово питање потврдно ће да одговори око 95 одсто читалаца


Како сазнајемо, ова игра је у „фази изумирања” и већ се може назвати старом игром. Овде код нас, у Београду, престала је да се игра пре десетак година мада вероватно има крајева у Србији где је деца још играју.
Ова, као и све игре које се играју без лопте, попут жмурке, ћораве баке, шугице, фоте или масне фоте, спадају у врсту игара које заједно играју дечаци и девојчице и служе њиховом бољем упознавању и првим полним и сексуалним подстицајима. Зато ове игре и јесу омиљене код деце. Међу старе игре спадају, на пример, и труле кобиле и чувени алурс, али те игре играли су само дечаци док су девојчице стајале са стране и гледале (ако их је уопште занимало). Због тога нису биле занимљиве ни нама, дечацима, и ретко смо их играли.
Јелечкиње-барјачкиње (односно, како смо их ми на Дорћолу звали, арјачкиње-барјачкиње) нешто су друго. На сам помен ове игре, удруживала су се два иначе званично омражена одељења. А правила су врло једноставна.
Деца се поделе у две групе, што веће то боље, ухвате се за руке у ланац и онда из прве групе вичу: „Кога ћете?” Е, сад... већ на овом кораку долази до првих питања која треба да се реше. Наиме, екипа која најчешће није мала, треба да се договори око тога кога ће из супротстављене стране да одабере, а критеријуми могу да буду врло различити. Први је такмичарски, што значи да би требало изабрати што ситнију и што слабију особу која има најмање шансе да пробије ланац. С друге стране, с такмичарског становишта, ни тај потез није баш најбољи јер, по правилу, онај ко не пробије ланац остаје у екипи, а њој нису потребни слабашни. То је аргумент оних који увек бирају по другом критеријуму - по допадању. У нади да ће тај неко желети да пробије ланац баш на месту где се он/она држи с неким за руке, предложиће своју симпатију из супротног табора. Ако је довољно гласан и убедљив, успеће у томе. Значи, долазимо до још једног важног тренутка у игри - до потребе за надмоћи у друштву.

Претпоставимо да сте дечак и да сте успели да издејствујете девојчицу из супротне екипе која вам се свиђа. Она ће вам врло јасно ставити до знања да се и ви њој свиђате ако покуша да пробије ланац тамо где сте ви. Залетеће се што брже може, скочиће (или неће баш дати све од себе), ви ћете чврсто стегнути руку ономе до себе и успећете не само да је додирнете тамо где иначе не бисте имали прилику, него ћете је још и задржати у тиму и држати се с њом чврсто за руку до краја игре! То може да буде врло, врло узбудљиво.
А крај игре је кад се две екипе сведу на једну. У овој победничкој стратегији јелечкиње-барјачкиње крије се читава филозофија. Онај ко из једне екипе силом прилика пређе у другу, одмах постаје њен члан, и самим тим што је променио табор почиње да навија за доскорашњег противника. И на крају су сви победници. Нема поражених. Сви су срећни!

Наизглед, јер није све тако једноставно. Односи међу децом која су играла ту игру не морају нужно да се побољшају. Јавиће се ту и љубомора и бес, али и у томе је драж таквих игара. Наравно, најгоре ће проћи повучена деца којој другови из супротног тима неће знати чак ни име, па им се због тога нико неће обратити и рећи: „Кога ћете?” Таква деца ће се још више повући у себе, мада и она у овој игри могу да нађу прилику и буду примећена јер не треба да раде ништа много више од свих осталих - да вичу, трче и чврсто се држе за руке.


Но, како је ова игра настала? Да бисмо то сазнали, потражили смо помоћ од етнолога и лингвиста. Професорка Весна Марјановић, етнолог и стручњак за народне обичаје и дечје игре, претпоставља да игра потиче из динарских крајева и да је заправо нису измислила деца него одрасли, а да су деца само подражавала обред довођења девојке у дом младића.

Лингвисти имају различита мишљења. Према изворима из речника САНУ, ову игру испрва су играле само девојчице - с једне стране јелечкиње, с друге стране барјачкиње. Јелечкиње су ваљда витке као јеле, а ове друге су можда добиле име по барјаку (застави). Има и претпоставки које се не слажу с овим тврдњама, а које говоре да се ова игра одувек играла у мешовитим мушко-женским саставима и да су јелечкиње добиле име по јелеку, делу женске народне ношње (корсету), а барјак по овом мишљењу означава мушку екипу, јер су се некада екипе делиле на мушке и женске (касније су постале мешовите и по правилу су у почетку наизменично у свакој стајали девојчица па дечак).

Могуће је, мада потврду о томе не налазимо ни у једном извору, да је јела-барјак чак била нека врста народног плеса из кога се изродила ова игра за децу.

Међутим, сва ова мишљења љуља чињеница да се јелечкиње-барјачкиње игра не само на целом Балкану, већ и у многим деловима источне Европе - Украјини, Белорусији и Русији. Пошто у тим земљама важе исти или слични православни обичаји, онда то не би требало да чуди, али ипак не можемо поуздано да утврдимо где је игра настала, нарочито ако имамо у виду да су јелечкиње-барјачкиње и дан-данас веома омиљене у целој Северној Америци (у САД и Канади). И свуда су правила потпуно иста. Да све буде још чудније, средња и западна Европа не познају ову игру. Никад чули!
Очито је да су је у Америку донели неки досељеници православних обичаја, али ко тачно вероватно ће остати тајна док неко можда не нађе неке скривене списе.

На крају, занимљиво је чути како се све ова игра зове у нашим крајевима. У Београду углавном арјачкиње-барјачкиње, у целој Војводини и већини мачванских и шумадијских места, као и западној Србији су јелечкиње-барјачкиње, а што више идемо према југу, овај назив све више се мења. У Пријепољу су арамчићи-барамчићи, у Лесковцу ербедечке-ербеду, у Зајечару на брљечке-на брљечке, док у Крушевцу имају логичнији назив - пробијанке. Своју логику има и Пирот. Тамо се ова игра зове луде змије, а најтеже је објаснити назив у Смедереву у коме се зове чија војска - апредонска. У бившим југословенским републикама ствари стоје нешто једноставније. Готово у целој Босни јелечкиње су аберечке абертуте, док је у Херцеговини, па тако и у Дубровнику и Црногорском приморју, исто као у Крушевцу - пробијанке (само с друкчијим акцентом). У неким деловима Хрватске, тачније у Загребу, Славонији и Истри, деца се играју (или су се играла) ланца-пробијанца. Асоцијација на ланац и пробијање провејава у свим називима у другим деловима света.
Можда нас овај посебан назив јелечкиње-барјачкиње одведе на траг да је ова игра настала баш у нашим крајевима, али и то да се код нас прва и изгубила. Зашто? Можда зато што нам је досадила...

Павле Ћосић
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Игре

Порукаод Svetovid » Чет Авг 29, 2013 2:15 pm

Ana пише:
Претпоставимо да сте дечак и да сте успели да издејствујете девојчицу из супротне екипе која вам се свиђа. Она ће вам врло јасно ставити до знања да се и ви њој свиђате ако покуша да пробије ланац тамо где сте ви. Залетеће се што брже може, скочиће (или неће баш дати све од себе), ви ћете чврсто стегнути руку ономе до себе и успећете не само да је додирнете тамо где иначе не бисте имали прилику, него ћете је још и задржати у тиму и држати се с њом чврсто за руку до краја игре! То може да буде врло, врло узбудљиво.


:detel :detel :detel :detel
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Игре

Порукаод blackrose » Суб Окт 12, 2013 12:58 pm

Barbike i Kena. U kolekciji su i neki eksponati za koje se smatra da su antičke igračke, na primer kolica od gline iz Demir Kapije (II i III vek), za koje nije dokazano da su baš igračke. "Igračka se neverovatno brzo menja i nestaje pa ju je zato veoma teško sačuvati. To nam je i najveća prepreka da bogatimo zbirku. Može se reći da su, na primer, zvečke kojima se igrao desetogodišnji mališan dok je bilo beba, sada muzejska vrednost", kaže Vesna Dušković, kustos Etnografskog muzeja i autor nekoliko izložbi o igračkama. "Zatim, ljudi će radije prodati igračku kolekcionaru nego muzeju zato što znaju da mi za svaku kupovinu moramo da tražimo odobrenje sredstava od Ministarstva kulture. Međutim, desilo se da ćemo uskoro otkupiti jedna kolica za lutke, spavaću sobu, porcelanski servis za kafu – igračke jedne gospođe iz Pančeva. Nedavno smo iz Vršca dobili na poklon kolica za lutke i dve porcelanske lutke s kraja XIX veka."..???
womens leather bomber jackets womens leather bomber jackets
brown leather jacket brown leather jacket
blackrose
 
Поруке: 1
Придружен: Суб Окт 12, 2013 12:23 pm

Re: Игре

Порукаод Aнa » Пон Јун 08, 2015 6:59 pm

3. Vrste tradicionalnih igara


Na osnovu razvrstavanja dečjih tradicionalnih kolektivnih igara u dve osnovne kategorije, igre imitacije i takmičarske igre, od izvesnih elemenata njihove strukture sadržaja u kojima se pretpostavlja da poseduju ili je moguće zapaziti obredne elemente tradicionalne igre se dele prema sledećem redosledu:

*dečje igre proizišle iz godišnjeg ciklusa običaja :

-na sv.Luciju - Luce, maskirane devojčice iz katoličkih sredina Bačke i Banata, uoči Sv. Lucije, (12.decembra) obilaze domaćinstva uz poskakivanje i igranje.
- oko Božića - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sredina:
- vreme uskršnjih Poklada - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sredina:
-u vreme Uskrsa :

1.Igre sa bojenim jajima: "Tucanje jajima", "Kotrljanje jaja"
2."Traženje gnezda" - igra se gotovo na čitavom prostoru Vojvodine o
Uskrsu, a spada u domen strogo porodične igre.
3. Igra "Polivanja" rasprostranjena drugog dana Uskrsa - kada dečaci
polivaju vodom devojčice. Poznata je svim etničkim zajednicama, a
posebno deci katolika i protestanata.
4. Kumačenje - nedelju dana po Uskrsu, devojčice južnog Banata su se
"kumačile" tj. bratimile kroz vence i jedna drugoj poklanjale šarana jaja.

- oko Ivanjdana:
Preskakanje vatri na Ivanjdan rašireno je kod Mađara, dok se kod ostalih etničkih zajednica gotovo izgubilo. Okupljena deca pripreme drva i poređaju ih kupasto da bi potpalili i načinili vatru na ulici ili na sred kolskog puta. Okupe oko nje. Jedna starija osoba baca tzv. ivanjdanske jabuke preko vatre a deca preskaču vatru i u preskoku hvataju jabuku.
- Svadba ili svatovi, - "Svadba", veoma stara igra i deca su je davno uvrstila u sadržaj igre u svim ispitivanim naseljima u Vojvodini. Nije jasno da li je u dečju igru ušla kao deo učenja svadbenim obredima, ali na osnovu fotografija - reprodukcija s kraja prošlog veka može se zaključiti da su se ženska deca, posebno kod Slovaka i Rusina igrala "svadbe". M. Škarić pominje u srpskim fruškogorskim selima da se mala deca "sigraju svatova". A.Stefanović je opisao igru "svadbe" u severnom Banatu kod Srba, pedesetih godina 20.veka i naveo kako se odvijala po svim pravilima koja važe za "pravu" svadbu, s tim što je jedna od starijih žena pomagala u izvođenju igre.
- Otmica, tj. dovođenje devojke u momkov dom u igrama - "Došla majka s kolodvora" - igra zabeležena u Banatu. U istu grupu, neki autori ubrajaju i igru "Jelečkinje, barjačkinje", veoma poznatu i raširenu kod Srba, Hrvata, Šokaca, Bunjevaca. Varijanta ovoj igri pronađena je u građi kod M.Medića, a zove se "Erberečke".
- Sahrana - igra se pod nazivom "Rajole" (u Sremu) ili "Vlajalo" u Bačkoj.
Pojedinačni elementi i radnje u igrama su ljuljanje, maskiranje, kolo, niz, kuća, kapija, jaje, zec, voda, crtež "školice", pljuvanje. Kod pojedinačnih prepoznatljivih elemenata strukture dečje igre ima više pretpostavki i može se pristupiti analizi uslovno.
Pojedinačne radnje ili rekvizite izdvojene u trećoj grupi kao što su prolećno ljuljanje (veruje se da ljuljaškin put vezuje nebo i zemlju, te da je ljuljaška vezana za pojmove kiše. plodnosti, obnavljanja prirode), ili maska i maskiranje (rekvizit kojim se preobraća sopstvena ličnost i kada dobija nadrealne sposobnosti, veza duša predaka i ovozemaljskog sveta, veza sa agrarnim demonima i sl.), neću posebno isticati, jer je njihova obredna uloga bila prilično jasna i veoma duboko ukorenjena u obrednom ponašanju našeg podneblja.
Pojava zeca, jaja i vode u prolećnim igrama prvobitno je imala obrednu podlogu i vezu sa simbolima plodnosti.
Poznato je da je simbol zeca u kulturu vojvođanskog stanovništva došao sa običajima i verovanjima germanskog stanovništva doseljenog iz srednjoevropskih krajeva. Zec se inače u hrišćanstvu javlja kao glasnik o Hristovom vaskrsnuću, zec je i simbol plodnosti i besmrtnosti. Dominantna uloga jajeta u prolećnim obredima prenesena je i na decu iz dva razloga. Bojenih jaja za Uskrs ima prilično u svakoj kući, a deca se igraju sa svim dostupnim stvarima. Sem toga kao što jaja odrasli kotrljaju za zdravlje po dečjem licu tako ih i deca uključuju u svoju igru ali sa ciljem zabave i nadmetanja. Simbolika uskršnjeg jajeta (kako paganska tako i hrišćanska) je dobro poznata te je nije potrebno obrazložiti posebno.
Polivanje vodom devojčica i devojaka takođe je proizišlo iz obreda očišćenja i radnji za plodnost. Danas je to opšta zabava, a vodu ne tako retko, zamenjuju i parfemi, ali što jeftiniji i lošiji po mirisu, da bi se tom prilikom polivači više zabavili.
R.Kajoa, za igru "školice" smatra da je proizišla iz nekadašnjih religioznih obreda. "Školica" je prema ovom autoru, predstavljala lavirint po kome se gura kamen, to jest duša prema izlazu. Kasnije, u vreme hrišćanstva, crtež se izdužuje, uprošćava, reprodukuje plan bazilike: radi se o dovođenju duše, guranju kamena do neba, do raja, do krune, do slave, što se poklapa sa glavnim oltarom crkve, šematski predstavljene nizom pravougaonika. Identičan je crtež školice u banatskim selima, poznat pod nazivom "školica sa nebom", pri čemu je gornji deo polukružno zaobljen (sličan apsidi) i označen kao "nebo". Kod M.Zapletala, navode se takođe "školice sa nebom".
T. Đorđević uočio je da dečje igre verno čuvaju tragove i ostatke kola i orskih igara, te da u njima krug igrača koji se kreće određenim pokretima podseća na ostatke starih vremena i početno doba orskih igara. S.Zečević, u analizi srpskih narodnih igara, kaže da sve igre (misli se na orske igre) započinju u krugu, te da je kolo opšte civilizacijska tvorevina pa su vremenom igre u kolu stekle magijsko značenje. D.Antonijević u analizi simbolike magijskog kruga i kretanja u krugu, navodi veoma veliku starost simbola kruga u kome se prepoznaje njegovo ambivalentno značenje": kosmičko poimanje vremena i večita cikličnost života, smrti i ponovnog rođenja, i zaštićen prostor od nečastivog, zlih demona i duhova. Zaokruživanjem prostora krugom obeležavaju se granice preko kojih duhovi i demoni ne mogu prelaziti. Poznato je da su u starom Rimu zabranjivali deci teranje obruča i igre sa obručima, sa prvim smirajem dana. Obruč, krug je tretiran sunčevim dvojnikom koji skuplja snagu i miruje noću.
Ukoliko se pažljivo čitaju opisi pojedinih igara uočava se da su njihovi zapisivači, posebno s kraja 19. i početka 20. veka, počinjali opis tekstom "...tako što deca obrazuju kolo... " tj. krug i sl. Igre u krugu su se održale do danas, a moguća pretpostavka je da su nastajale iz dečijeg podsvesnog kada su deca bila aktivni učesnici ili samo posmatrači u vreme određenih religioznih obreda koji su se odvijali u krugu.
U današnjoj igri krug takođe predstavlja zaštićen prostor u kome je igrač siguran, gde prema pravilima igre, ne gubi. Može se često zapaziti kako deca opisan krug na zemlji nazivaju i "kućom", odnosno to je prostor gde je igrač pošteđen, gde se odmara ili čuva dok "opasnost" ne prođe ("mačka i miš" , "vije"). Kuća u ovom kontekstu je sinonim krugu, jer i kuća je onaj intimni prostor za mikro sredinu koji poseduje i pruža svu sigurnost po njene članove.

Karakterističan oblik u igri je i niz, tj. deca poređana u nizu, kao na primer u igri "Bičevi" (ili igre Kokoške i kobac, Vuk i jaganjci, Radibabe i dr.) Prema nekim autorima tzv. "otvoreno kolo" ili niz tretira se takođe kao deo nasleđa obredne prakse. Za pomenutu igru O. Vasić smatra da je preuzeta iz srpskih pokladnih obrednih igara, koja je vremenom prešla u zabavu odraslih u vreme zimskih prela i okupljanja, a potom i u igru dece. U primerima kojima raspolažem, igra je prisutna i kod Mađara, što ukazuje i na drugi kulturni obrazac. U svakom slučaju, prihvatljiva je pretpostavka da je ova vrsta dečje igre začeta u pokladnim igrama odraslih i da ima širu osnovu u korenu nastanka. Hvatanje poslednjeg u nizu danas je zabava i veština ali posmatrajući šire značenje niza i same igre moglo bi se podvući njena uloga u obezbeđivanju mnoštva, isterivanju zla i nagoveštaju dolaska novog vegetacionog perioda. Naravno da u bezazlenoj dečjoj igri npr. Kobac i kvočka, poodavno nema asocijacija o pretpostavkama na vezu sa prošlim vremenima.
http://www.seminarski-diplomski.co.rs/P ... -igre.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Игре

Порукаод Aнa » Нед Јан 31, 2016 10:08 pm

Наша гуџа боља од енглеског пола


Милорад Бошњак |

У Горњем Милановцу овековечене заборављене дечје игре. Представљене и игре пиљака, купе са орасима, зуце...

Слика
Игра зуце



У ЕРИ глобализације, медија, информатике препуне компјутерских и којекаквих видео-игара на паметним телефонима за којима деца лудују, многе посебности народа се поништавају и замењују универзалним, често безличним “вредностима”. Традиција, обичаји као чувари идентитета су потиснути, заборављени. Стога се не треба одрећи старинских дечјих игара као васпитног и културног блага, јер бисмо се тиме одрекли својих предака, наслеђа и корена - мото је и истраживачки мотив аутора у наше доба необичног а занимљивог пројекта “Дечје традиционалне игре као део усменог народног стваралаштва”.

Ишчезла игра гуџе са штаповима и облуцима је српска претеча монденског спорта поло. Игре пиљака с каменчићима, купе са орасима, јелечкиње барјачкиње, зуце, лончићи, прастари фудбал крпењачом уместо брендираном лоптом...

Те занимљиве забаве су имале душу, чар коју савремене игре без душе на паметним уређајима, андроидима немају. Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу документарним филмом “Енци менци” овековечио је те игре. Ауторке су кустос Музеја Весна Ћурчић и психолог Ђурђина Мијатовић из Београда, уз подршку Министарства културе и милановачке општина.

- Од 2012. дечје игре истражујемо у милановачким селима Гојна Гора и Брусница, те у Рашковићу код Кнића. Поред обимног библиографског рада, интервјуисали смо мештане различите доби, драгоцене ризничаре те традиције. Вишегодишњим сакупљањем створена је збирка старих игара у изворном облику, живом речју свих тих људи сачувана до наших дана, за садашње и касније нараштаје, за будућност српске етнологије. Подучавамо младе да чувају национални идентитет.

У филму “Енци менци” је само део тих игара. Закључак пројекта гласи: та традиција у Гојној Гори, најудаљенијој од града, сачувана је све до данас, а у Брусници и Рашковићу, због већег гравитирања градовима, традиционалних дечјих игара сећају се само најстарији мештани - објашњава кустос Весна Ћурчић.

Вредни тим је, са казивачима, дуго трагао за сваким детаљем сваке старе атрактивне игре.
Слика
Модерни поло - игра гуџе

- Да ли је мушка, женска, мешовита, колико такмичара учествује, играју ли је млађа или старија деца, у које доба дана или године, где, који реквизити се користе...

А тек правила: знају ли се сва унапред или се нека током игре одређују, чиме се награђују победници - објашњавају ауторке филма.

СТРУЧЊАЦИ ОДУШЕВЉЕНИ

ФИЛМОМ “Енци менци” и целим пројектом одушевљени су његови промотери, познати стручњаци - етномузиколог проф. др Димитрије Големовић и етнолог Драгомир Антонић.

- Деца су инвентивна, њихове игре су занимљиве за проучавање са научног становишта. Сачувала су пуно тога што је некада припадало одраслима - сматра проф. др Големовић.
Слика
Фудбал крпењачом

ПОДРАЖАВАЊЕ СТВАРНОСТИ

“ОВЕ игре развијају спретност, машту, утичу на физички и емоционални развој деце. Оне су рудименти старине, данас једва разумљиви остаци. Многе су настале подражавањем стварности које је некад било а која је давно ишчезла, па се једино у дечјој игри чува и подсећај на њу.” Писао је овако давне 1907. етнолог Тихомир Ђорђевић у раду “Српске народне игре”.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... eskog-pola
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4085
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm


Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron