Свадбени обичаји

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:53 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 27, 2011 3:38 am

VJENČANJE U MAKEDONIJI: GALIČKA SVADBA

Слика

Mladi Makedonci i Makedonke rođeni u Galičniku, drevnom selu u sjeverozapadnoj Makedoniji, imaju jednu mogućnost na koju su posebno ponosni. Oni imaju priliku vjenčati se na tradicionalni način, kako se to u prošlosti činilo u njihovom mjestu, u ritualu koji se dešava samo jednom godišnje, praćen plesom i zvucima zurli i bubnjeva.

Radi se o Galičkoj svadbi, dešavanju koje je u prošlosti trajalo pet dana, da bi vrhunac bio na Petrovdan 12. jula, što je predstavljalo period u godini kada su se parovi mogli vjenčati. Galička svadba u našim vremenima je dio “Galičkog ljeta” i sada je to dvodnevna manifestacija, koja se održava za vikend najbliži Petrovdanu.

Svake godine parovi “kandidati” za vjenčanje u Galičniku učestvuju u jednoj vrsti takmičenja iz kojeg izlazi jedan pobjednički par, koji će imati čast da vlastito vjenčanje proslavi u ovom malom maekodonskom selu.

Slavlje počinje u subotu činom vjenčanja, paradom i prvim plesovima, a nastavlja se do kasno u noć. Slijedeći dan je posvećen tradicionalnim plesovima, koji prate hipnotizirajući zvuci tambura i flauta. Vlada veliko iščekivanje za muški ples nazvan “Teškoto”. Simbolično značenje tog plesa predstavlja prevazilaženje životnih poteškoća, a sam ples je jako zahtijevan zbog ritma koji se stalno ubrzava, dok se veći dio trajanja izvodi oslanjajući se na samo jednoj nozi.

Слика

Jako sugestivan scenarij, kamena varoš i mali stepenasti trg, čine savršenu pozadinu za žene i muškarce obučene u tradicionalne nošnje; žene u crvenim, bijelim i crnim odijelima, muškarci u lanenim, pastorskim pantalonama, prslucima, trakama i šeširima koje razmijenjuju tokom plesa. Najočekivaniji trenutak je dolazak mladenaca, koji stižu glavnom ulicom, dok se ispred njih kreću djevojke, bacajući cvijeće i karamele posmatračima, da bi se odmah nakon toga priključile plesu.

Ne može se negirati da Galička svadba danas predstavlja turističku atrakciju. No, unatoč toj činjenici, za razliku od mnogih drugih dešavanja, koji su izgubili na autentičnosti, Galička svadba je uspijela sačuvati atmosferu drevnog i lijepog narodnog običaja. Ograničeni smještajni kapaciteti te izolovana pozicija sela spriječavaju masovni priliv turista, koji teško da prelazi brojku od preko dvije stotine ljudi.

Слика

Da bi stigli u Galičnik, smješten između planina Mavrova, potrebna vam je dobra auto mapa, budući da nema dovoljno putokaza. Postoji mogućnost da se stigne u organizovanom aranžmanu ali to nije baš najeftinija opcija. Naš savjet je da putujete samostalno, prenoćivši kod neke od porodica iz sela (uz malo poduzetnog duha lako je postići dogovor).

Galička svadba je živahno narodno veselje koje vrijedi doživjeti, prepustiti se bojama, ritmu i suncu makedonskog ljeta.

Federico Sicurella











GALIČNIK

Слика

Puno toga je doprinelo da varošica Galičnik u zapadnoj Makedoniji potpuno zamre. Uoči Drugog svetskog rata je ovde živelo preko pet hiljada stanovnika, a na obroncima obližnje planine Bistre se napasalo više od pola miliona ovaca. Teški uslovi života na neplodnom i krševitom tlu, ali pre svega nacionalizacija i drugi politički razlozi u posleratnom periodu su uticali da se ljudi masovno iseljevaju. Za njima su ostajale samo kamene kuće, kao nemi svedoci nekadašnjeg života. Mnoge su u međuvremenu i obnovljene, u njima potomci nekadašnjih pastira provode odmor, ali je sam grad napušten. Poslednji stanovnici su iseljeni 1961. godine, a danas se na avetinjski praznim ulicama mogu sresti samo tri žitelja. Stariji bračni par se na ognjište predaka vratio pre par godina, a samo jedna žena je u njemu provela ceo život. Nikada se nije selila. Čuva ovce otkad zna za sebe. Ostali su rasuti po svetu, ali ne zaboravljaju svoj Galičnik.

Dan kada grad oživi

Svadba u napuštenom gradu
Svakog leta, uoči Petrovdana, u davno iseljenom gradu na zapadu Makedonije se održava Galička svadba, manifestacija koju je na listu svetske kulturne baštine uvrstio i Unesko. Ovogodišnjem venčanju je prisustvovala i naša novinarska ekipa
Слика

Da rodna gruda nije zaboravljena, pokazuje i jedna nesvakidašnja manifestacija, koja se ovde održava tokom leta. Svakog jula, uoči Petrovdana se ovde okupe svi oni koji iz Galičnika potiču, bez obzira na to gde sada žive. Dovode decu i unuke, a želja je da se međusobno upoznaju, druže, ali pre svega da se podsete na neke stare ovdašnje običaje. Jedan od njih – obred venčanja, poznatiji kao Galička svadba, prerastao je u kulturnu manifestaciju, a Unesko ga je uvrstio u Svetsku listu kulturne baštine. Ovom nesvakidašnjem običaju je prisustvovala i naša novinarska ekipa.
Poslednjih godina svadba nema samo simbolički značaj. Mladi se zaista venčavaju, a prednost imaju oni koji su poreklom iz ovog kraja. Parovi se prijavljuju tokom godine, a odluka o tome ko će se venčati donosi se žrebom. Оvogodišnji mladenci – Tоmislav i Irena Lazarev, venčali su se u prelepoj Crkvi svetоg Petra i Pavla, a u samoj ceremoniji, sem prijatelja i rođaka, učestvuju i svi koji se ovde zateknu.
Galička svadba je kоmbinacija hrišćanskih i paganskih оbičaja. Ritual počinje u suton dana, kada mladoženja ispred svoje porodične kuće cvećem ukrašava barjak. Njegova majka dočekuje goste sa hlebom i ćupom u rukama, a zatim predvodi takozvano Svekrvino oro. Potom mladoženja, kum i ostali prijatelji nose zapaljene baklje do mladine kuće, a buktinje bi trebalo da oteraju sve demone koji bi mogli da naude mladom paru. One, takođe, osvetljavaju i put do tri česme, gde mlada poslednji put kao devojka puni krčage s vodom.

Prva bračna noć ujedno je i poslednja

Galička svada obiluje ritualima. Jedan od njih je i takozvano kupanje mrtvih, kada mladoženjina porodica obilazi grobove predaka. Posle dobijanja blagoslova od kuma, mladoženja se brije i šiša, što simbolizuje ulazak u svet odraslih, a u vlasi ošišane kose se ostavlja dukat koji treba da doprinese bogatstvu i potomstvu. Mladu oblače u tradicionalnu narodnu nošnju, sa punu detalja izrađenih od zlata i srebra. Svog izabranika čeka na balkonu roditeljske kuće, a posle na konju, zajedno sa mužem, odlazi u novu kuću. Tamo mlada tri puta obiđe oko svekrve, i istovremeno dodiruje hleb, čime dokazuje da će biti odana i poslušna.
Nakon venčanja u crkvi, započinje gozba i narodno veselje. Goste zabavljaju kulturno-umetnička društva, čiji su članovi odeveni u tradicionalne narodne nošnje, a njihovo kolo Teškoto zaista nije lako igrati. Obiluje tugom jer simbolizuje životne muke, ali i prkost i nepokornost mladića. Tužno su i Svekrvino i Nevestino kolo, jer podsećaju na priču o tek udatoj ženi, koja zna da će njen muž već sutradan, nakon prve bračne noći, otići daleko, u pečalbu.
Uske i vijugave ulice ne mogu da prime sve one koji tih dana posete Galičnik, a posebna pometnja je kada konjanici, kojih je samo ove godine bilo pedesetak, pokušaju da se probiju kroz gomilu. Pozornica je blizu Crkve svetog Petra i Pavla, a preko puta je muzej. Smešten je u najvećoj i najlepšoj kući u Galičniku, čije je renoviranje i nabavku eksponata finansirala Holandska ambasada, a u njemu se čuva sve što je važno za istoriju ovog kraja. Koliko je Galičancima stalo do starog zavičaja, možda dovoljno govori podatak da sve generacije, bez obzira na to gde su i kada rođene, govore makedonski.
Nekadašnji grad danas živi samo od maja do septembra, ali i pored toga ovde postoje crkva, muzej, tri kafane, prodavnica i hotel Neda. O Petrovdanu zanatlije donesu suvenire pa se mogu kupiti delovi nošnji, tradicionalni instrumenti ili zemljano posuđe. Čuveni galički sir se prodaje u ovdašnjoj zadruzi, ali samo na veliko. Do kraja leta se održavaju i likovne i književne kolonije, promocije knjiga, koncerti...
Gde se nalazi

Galičnik je od Mavrovskog jezera udaljen oko 15 kilometara. Leži na planini Bistra, na nadmorskoj visini od 1.412 metara. Kroz mesto protiče reka Radika koja izvire na granici sa Albanijom, u blizini sela Tanuše, a uliva se u Debarsko jezero. Zaštićen je od vetrova i sunčan tokom cele godine. Od Galičnika do najvišeg vrha planine Bistra – Medenice, visokog više od 2.100 metara, put vodi preko kamenitih i travnatih, ali bezvodnih predela. Staza je obeležena markacijom, a nije problem ni ako se izgubite. Selo se vidi sa brda.

Provera porekla

Galičanci su nam pričali i razne pošalice, najčešće na sopstveni račun. Tako, na primer, s obzirom na to da meštane „bije“ glas da imaju tvrdu glavu, pronađen je najlakši način da se utvrdi da li neko potiče iz ovih krajeva. Potrebno je u jednom loncu prokuvati kamen, a u drugom glavu Galičanca. Kada kamen popusti, glavu valja kuvati još pola sata da omekša. Tek tada se može pouzdano tvrditi da je Galičanac zaista autentičan.

Kako ispleviti korov

Za selo su vezane i brojne legende. Nekada davno, kaže predanje, celim područjem je vladao turski paša, koji je stolovao u Debru. Imao je sina koji je često lutao po „vilajetu“. Jednom prilikom mu je za „oko“ zapao konj nekog Galičanca, ali domaćin nije želeo ni po koju cenu da mu ga ustupi. Ubrzo potom, u selo su se naselile tri albanske porodice, koje su od seoskog namesnika tražile dozvolu da podignu džamiju. Nije želeo da im dozvoli, ali nije smeo ni da im zabrani. Posle dužeg razmišljanja, opremio je pomenutog konja i odveo ga na dar paši u Debar. Pašin sin je bio toliko srećan da nije znao kako da se zahvali. Za vreme ručka, Galičanca su poseli odmah pored paše i ovaj ga je upitao šta može da učini za njega. Mudri Makedonac mu je rekao da se poklon ne uzvraća, ali je zamolio pašu da ga posavetuje u vezi sa jednom stvari. Požalio se da u bašti ima tri korova, koji bi mogli da mu upropaste ostalo cveće. Paša mu je rekao da ih odmah iščupa iz korena. Makedonac je, ipak, zapitao da li bi ovaj korov mogao nekako da nakalemi na svoje biljke i da time poboljša baštu. Tek tada mu je ispričao i za problem sa Albancima. Paša je shvatio da ne može da porekne ono što je kazao u vezi sa korovom, i dozvolio je da se Albanci pokrste, a zatim i srode sa ostalim stanovništvom.
Međutim, kada je tetovski paša čuo za pokrštavanje, doveo je vojsku na obližnje brdo i okrenuo topove ka Galičniku. Videvši zlo koje se sprema, mudri namesnik je naredio da se najlepše devojke i najbolji konji postave u centar sela. Iako rizičan, ovaj potez je spasio Galičnik, a događaj je opevan u jednoj od najlepših pesama o ovom mestu.

Za Galičnik kažu da se u njemu vekovi ne smenjuju nego žive jedan pored drugog

Слика


http://www.casopishorizont.com/galicnik.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Суб Авг 20, 2011 7:27 am

Празнично одело

Слика

Као што се уметници изражавају у својим делима, тако су и Бугарке уносиле делић себе у украс празничне одеће. Кићени гајтан, везени и ручно ткани орнаменти типични су за бугарску народну ношњу. Непоновљив склад делова те одеће окупља у себи све – свест да је човек елеменат јединства свемира, естетски укус и уметнички поглед на свет. Не само поједини орнаменти, већ и читави делови одеће имају сакрални значај. У данашњем издању рубрике Фолк-студио говорићемо о празничној ношњи наших предака.

Празнично одело називало се стајаћим оделом – оно се чувало у сандуцима лепе израде и носило само по славама, вашарима и светковинама. Састојало се од кошуље и сукна (познатог још и као сукман, литак или мановил) , чакшира и кецеље, чарапа и опанака. Није тако било за сваки дан. Тада су се опет поштовала строга правила, али је одећа била много обичнија и скромнија. Неки делови мушке и женске одеће били су исти. Кошуљу, белу и оивичену црвеним концем, „против урока“ носили су и мушкарци, и жене. У неким крајевима земље кошуље су ткане од црвеног платна и биле су украшене везом. У исто време рубље и горња одећа, кошуље су се разликовале по свом украсу и дужини. Веровало се да нико не сме напоље изаћи без кошуље, јер би га напале зле силе. Одећа има посебан смисао када је реч о женској ношњи. Према народном веровању она се поистовећује са женом којој припада. То одређује и однос према кошуљи која у народном поимању има важнији значај од свих осталих делова одеће. Кад би се само један конац кошуље нашао у рукама другог човека, он би могао послужити да се нашкоди жени чија је кошуља или пак њеној породици. Марама којом је удата жена обавезно покривала главу такође је могла бити објекат магичних ритуала. Зато је био обичај да људи закључавају одећу у сандуцима.

Сматрало се да није ред да се стајаће одело облачи без ваљаног повода. Нарочито лепо било је свадбено одело. У народним песмама се пева о свиленим кошуљама и скерлетним марамама. Према народном веровању свадбена кошуља је имала магичну моћ. Било је уобичајено да млада облачи две кошуље – једну белу, а другу – црвену, богату извезену око врата и низ прса као и на рукавима. Ако пак је кошуља једна, онда је најчешће бивала бела са црвеним везом. Бела боја симболизује срећу и чедност младе. Црвена боја је симбол плодности, богатства и здравља.

Једна легенда прича о „девојци у чудесној и бајној кошуљи“. Кад се ухватила у коло о благдану и питали је откуд јој та дивна свилена кошуља, она је одговорила да јој је даровала Божија мајка. Девојка је љуљала њеног сина и бринула о новорођенчету у шуми где му је била окачена љуљашка. У знак захвале Богородица јој је поклонила прелепу кошуљу.

Шарени вез, раскошно исплетену фину чипку и велики број симболичних знакова откривамо у везеним и тканим мотивима свих делова празничног одела. Наравно да је женска одећа била много више искићена од мушке одеће. По украсу на сукманима, литацима или мујерима (хаљинама без рукава спреда отвореним или затвореним које се облаче преко кошуље) могло се препознати одакле су девојке и њихове фамилије. А још и колико су веште у рукама и паметне. Мушке празничне кошуље такође су биле богато извезене. А чакшире – украшене гајтаном и ширитима, испреплетени у сложеним мотивима. Сву су одећу жене израђивале од кућних тканина. Од тренутка када су девојчице постајале девојке, још пре но што стасају за удадбу, оне су почињале да израђују део мираза познат као девојачка спрема који породица младе даје младожениној порoдици на дан венчања. Важан део те спреме била је и одећа – свакодневна и празнична. Од места до места у Бугарској има разлике у броју одевних предмета које млада треба да унесе у свој нови дом на дан венчања. Веровало се да је од утицаја злих сила чувао вез на одећи. Увелико су коришћени разноразни мотиви у које су биле уграђене скривене поруке. На везу из давних времена се могу препознати стилизоване корњаче, коњићи, коњаници, разне биљке... Људи су тада веровали да они носе здравље, успех и срећу и оснажују моћ у разним подухватима.

Превела: Ана Андрејева

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Суб Авг 20, 2011 8:09 am

Свадбени соко

Аутор: Румјана Панајотова

Слика

Соко је некада био популаран симбол за Бугаре. У неким данас сачуваним свадбеним песмама помиње се и његово старинско име „крагуј“. У стара времена зима је била сезона женидби. Свадбени ритуали трајали су пуних седам дана. За сваки обред постојале су посебне песме које на поетски начин описују сам догађај. Када младожења на челу свадбене поворке доведе своју невесту у очеву кућу, његови родитељи излазе да би их дочекали, а цуре певају: „Хајде изађи, јунакова мајко, да видиш које добро долази – соко долази, јаребицу води”. Једна друга обредна песма прича како је мајка одгојила двојицу синова, два „сива сокола“, па их послала у лов у шуму - да ухвате сиву јаребицу. Када се соколи вратили, један је мајци рекао да јој води снајку - јаребицу. Из треће песме сазнајемо о свадбеној поворци која одлази по невесту. Уплашена девојка је побегла у шуму и претворила се у јаребицу.... али долетала су два сива сокола - младожења и његов брат и ухватили „јаребицу – лепу девојку“.

Зашто је соко постао симбол младожење? У једној народној песми пева се како млади Никола - ловац крстари зеленом шумом, а у руци држи свог сокола. Међутим, птица је осетила да мисли Николе лутају негде далеко и проговорила је. Соко је момку понудио да одлети до девојачког двора и каже цури да почне спремати свадбене дарове и мираз. У једној другој песми пева се како је соко долетео у девојачку кућу. Слетео на ружин жбун и почео цветове кидати. Укућани су питали цуру зашто не отера сокола, већ му дозвољава да убирa цвеће које је она тако брижљиво засадила и узгојила. А девојка одговара да је баш зато садила ружу – јер је она цвеће узвраћене љубави и женидбе. Из њеног одговора је соко схватио да она прихвата поруку о женидби и претворио се у женика.

Соко је на први поглед ситна птица – нешто већа од голуба, сиве или сивомрке боје. У једној песми се пева да су испод сенке соколових крила сели златари и лију златне узде за коња којим ће младожења узети невесту Драгану. Невеста није из неке племићке и имућне породице, али чини се младожења је срећан због предстојеће женидбе. Соко се високо уздигао у предсвадбени лет и раширио крила, а златарима наручио раскошан украс за свадбене коње.

Превод: Албена Џерманова

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Нед Авг 21, 2011 2:51 am

Bračne muke i zadaci

Слика

Iako su se u današnjim brakovima sačuvala neka tradicionalna načela, većinu starih narodnih običaja zauvek je prekrila prošlost. To je posebno vidljivo u seoskim domaćinstvima i nekadašnjim porodičnim zadrugama u kojima je živelo nekoliko pokolenja i porodica i u kojima je svako znao svoju ulogu. Mladoženja bi, prema običajima, dovodio nevestu svojoj kući, u brojnu zajednicu, dok su suprotni slučajevi (u kojima je mladoženja odlazio u mladin dom) bili veoma retki, pa čak i sramni.

Nevesta da rađa i da radi

Prema običajima, od mladenaca se očekivalo da najpre obezbede potomstvo, odnosno da “produže porodičnu lozu”. Sa druge strane, dolazak neveste značio je novu “radnu snagu” koja može da pripomogne u seoskim poslovima, pa su zbog toga na ceni bile zdrave, jedre i jake devojke koje su mogle da rađaju decu i rade u polju. Takođe se gledalo kakvo je zdravlje u nevestinoj familiji i ima li u njoj dovoljno dece. Za neveste nije bilo izuzetaka ni u kom smislu. Tako se podrazumevalo da trudnice, kao i svi ostali članovi familije, rade teške poslove u polju, a mnoge od njih na njivama su se i porađale. Pošto (i pored svih predostrožnosti) "produežatk loze" nije bio pouzdan, u nekim krajevima, posebno u istočnoj Srbiji, ustanovljen je “brak na probu”. Ovakav brak je trajao onoliko dugo koliko je bilo potrebno da se utvrdi da li je žena sposobna da rađa i da radi. Ukoliko bi se pokazalao da devojka ispunjava sve “zahteve”, familija bi upriličila svadbu. Ali, ukoliko bi se u toku “probe” ispostavilo da je devojka lenja ili, ne daj Bože, nerotkinja, u većini slučajeva, mladićeva familija bi je oterala iz kuće i ona bi se, posramljena, vraćala svojim roditeljima. Ne treba ni reći da bi joj "obrukanoj", posle toga, bilo veoma teško da nađe drugog mladoženju.

Simboli plodnosti

Слика

U krajevima u kojima nije postojao probni brak, uobičajili su se brojni svadbeni rituali koji su imali za cilj obezbeđivanje plodnosti, sreće i blagostanja u braku. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu. Takođe i danas je rasprostanjen običaj da mlada pri ulasku u mladoženjinu kuću podigne neko dete iz familije (najbolje muško), što bi trebalo, tako se bar veruje, da joj podari plodnost u braku. U Prizrenu je devojci, nekoliko dana pre venčanja, bojila kosu u crvenu boju žena koja je mnogo rađala. Kroz taj obred moć rađanja trebalo je da pređe na novu mladu.

Lažni mladoženja

Слика

Oni mladići i devojke koji bi ostajali nevenčani oduvek su u narodu izazivali podozrenje i nepoverenje. Zbog toga su se i jedni i drugi trudili da se na vreme venčaju i da na taj način ne odudaraju od zajednice u kojoj su živeli. Međutim, oduvek je bilo onih koji zbog skromnijeg izgleda, nekakve bolesti ili "lošeg glasa" nisu uspevali da okuse “bračnu sreću”. Zbog toga su neki, u dogovoru sa roditeljima, pribegavali prevari, a takav mladoženja se u narodu zvao “lažni mladoženja”. Takav primer nalazimo u narodnoj pesmi “Ženidba Maksima Crnojevića” Imalo je takvih primera i u stvarnosti, ne samo u narodnim pesmama. Tako je 1732. godine neka Vinka tražila od srpskog Sinoda da joj poništi brak jer su je, prevarom, umesto za zdravog, venčali za čoveka koji je nem, gluv i lud. Sinod je, s razlogom, odobrio razvod. Zabeležen je još jedan primer iz 1880. godine. Te godine se neka Vidosava Milovanović zagledala u naočitog momka Stojana Mitića. Prijatelji je nagovoriše da pobegne u kuću jednog od njih gde će je navodno čekati Stojan Mitić i odvesti je svojoj kući. Kad je došla, od Stojana ne beše ni traga ni glasa, a ona od sramote, uze prsten drugog čoveka i pođe za njega.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Суб Авг 27, 2011 9:24 pm

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Чет Сеп 01, 2011 11:51 pm



Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Уто Окт 25, 2011 4:09 am

Слика
Свадба у Канџерело, око 1940. године
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Окт 26, 2011 6:22 pm

Прилог РТВ Источно Сарајево

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Уто Јан 17, 2012 10:07 am

Данас нам може бити веома занимљиво да прочитамо како је Вук Караџић у свом "Српском рјечнику" објаснио неке појмове. Погледајмо шта каже о женидби... колико су се времена променила...

"У Србији и данас доста пута испросе и доведу ђевојку, а нити је момак виђео њу, ни она момка, него се родитељи гледају и договарају.
Кад отац жени сина, он не гледа толико на ђевојку, колико на људе од какови је, нити ђевојка смије казати оцу, или брату, да неће поћи за онога за кога је он даје..."

Вуков "Рјечник" је из 1818, а постављена слика приказује сеоску свадбу од пре једног века.
Слика

http://www.facebook.com/pages/Svevlad/260116062641
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron