Свадбени обичаји

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 3:11 am

УПОЗНАВАЊЕ И ПРОСИДБА

Статус момка и девојке се стицао и обнародавао са обредним играма званим “Лазарице” које су имале изузетну социјалну улогу у муштишкој заједници, и уопште друштвеној заједници Старих Срба. Активне учеснице лазаричких обреда, као врсте женске иницијације, упућивале су поруку друштвеној заједници да су постале девојке и да су спремне за удају, а помињање “јунака нежењеног” у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу.

Слика
"Лазарице"

Од момента активног учешћа у лазаричком обреду, до скора девојчица сада постаје "косата девојка" која носи округлу црвену капу од чоје са парама изнад чела, престаје са дечјим играријама и почиње озбиљну припрему за удају и чека просце.

Слика
"Косате девојке" из села Новаке, девојке које су прошле лазарички обред и спремне су за удају ( на слици из 1952. године: Станојевић Цвета, Станојевић Ђина, Димић Живка и АнђелковићРадмила)

Обично су родитељи и родбина имали главну улогу у склапању брака. Некада се венчавало а да се младенци пре тога нису видели. У овом крају се женидба сматра најважнијим тренутком у животу. Овде су биле веома изражене склоности ка оснивању породице, али под дугим и снажним утицајем нове шумадијско-моравске етно-културе, нарочито у поратном периоду, преовлађује индивидуалистичко схватање живота.
Код више браће и сестара важио је ред удаје и женидбе.Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је тешких поремећаја породичних односа. То се никада није дешавало путем споразума и договора већ “грабењем” или отмицом, али веома ретко и са реперкусијама по прекршиоца. Старосна разлика супружника обично је износила од 10 до 15 година и више. Брак се склапао на три начина: договором и споразумом, бежањем девојке код младића (“уграбувањем”) и отмицом. У брак се углавном ступало договором и споразумом.
Девојка бежи (“уграбува се”) када се родитељи не слажу са њеним избором, а отмице је било веома ретко, када девојка неће да пође за некога. Отмица се вршила најчешће преваром девојке, а веома ретко насилно. Права отмица се разликује од привидне, која се уговорала да би се избегли велики трошкови или да се давање откупа не испуни. Често би девојка одбегла у момкову кућу.

Слика
Сабори су били најчешћа и најприкладнија места за упознавање младих

Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије. Млади се најпре виде (“видив” или “гљедав”) на неком од црквених сабора, свадбама, игранкама или на другим скуповима и сусретима. Уколико се бегенисују (“бегенисував” или “бегенисујев”) онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе.
Код просидбе коначну потврду о пристанку даје отац девојке, или неко ко се стара о девојци, ако је она без оца. “Давање руке” од стране оца је конклудентна радња којом се потврђује вербални пристанак, после које нема одустајања, нема измена одлуке, нема “гажења речи”. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

Слика
Вереници Стеван Станисављевић и Живка Димић са браћом на сабору (1954)

По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и уопште упознавати само у присуству неког из најближе родбине, најчешће сестре, брата или тетке верене девојке.
На самој просидби се договара датум свадбе и венчања, припреми младе, учешће у новцу од стране младожењине породице, припреми свадбеног весеља и о осталим детаљима.
Период од посидбе до свадбе и венчања може потрајати месецима па и годинама, све зависи од договора, објективних околности (смрт чланова породице, војска, рат, и сл.), од времена потребног за припрему младе и слично.
Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготову не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине (брат, сестра , тетка и слично).
У току трајања веридбе постоји обичај зван “марама”. То је церемонијални одлазак младожењине родбине код родбине верене девојке ради предаје дарова поводом неког празника или давања новца за опремање младе.

ЛИТЕРАТУРА:

Чемерикић Михајло, Призрен и околина I, II и III, Издавач "Прво слово", Београд, 2003.

Драгомир Станисављевић Живкин

http://musutiste.forums.lu/t35-topic
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 3:22 am

Свадбени обичаји

Ови обичаји у Шумадији имају малих разлика у појединим деловима али суштински су веома слични.
Будући младенци су заједно са својим породицама уговарали време свадбених весеља, начешће је то бивало у јесен, у септембру и октобру, а разлог зашто је најчешће бирана јесен као време свадби је тај што у то време има највише пољопривредних производа који су потребни: купус, парадајз, паприка итд. Други разлог су највероватније оптимални климатски услови ( подсећање да у то време није било хладњача).
Свадбена весеља су се најчешће одигравала под шаторима а ређе у великим просторијама (салама).Почињала су у раним јутарњим часовима, када се окупљала најближа младожењина родбина и старешине.

Сташине је заједничко име за: кума, старог свата, војводу и будућег девера.Пре поласка по младу обављала се церемонија пијења у славу младожењки кићење фијакера – аутомобила и кратак доручак. Након тога је стари сват позивао све присутне да се крене по младу, формирао је колону аутомобила (некад чеза и фијакера). На челу колоне је барјактар –војвода ( муж рођене сестре младожењине или нај ближе ако нема рођене).

За то време се код младине куће већ окупила најближа њена родбина и почело је весење у њеној кући.Млада је у својој соби са фризером најбољим другарицама и рођакама. Испред врата су два најсродија брата који имају улогу стражара.
Долазак колоне сватова је обично бучан, пропраћен музиком и сиренама аутомобила.

По пристизању код младине куће прво се гађа јабука која је окачена на високој мотки и причвршћена на капију. Јабуку гађа барјактар, да би му наудили тј. да би потрошио што више метака уместо јабуке корсте се разне гумене лоптице које се увијају у црвени папир а уместо канапа за качење користе жицу. Уласка сватовима нема док јабука не буде оборена. Младожењини момци (будући девер и још један од младожењине браће) користе се разноразним триковима како би украли младу . Улазак кроз прозор или пролаз поред неспремних чувара само су неке од метода којима се ови сналажљиви момци користе. Уколико ниједна метода крађе младе не успе следи нагодба. Младожења са својом браћом преговара са младином браћом око цене за младу. Има ту разноразних претњи и уцена а аргумент младожењиних је најчешће ''да је друга већ спремна''. Пуцњи из пушке најављују постигнути договор и младина браћа изводе младу. Предају је деверу који је њен пратилац сво време трајања свадбеног весеља. Млада као знак поштовања свом деверу дарује деверски пешкир од белог платна са везом који је неко из њене фамилије или она сама извезла . Пешкир му качи о десно раме. На пешкир се најчешће каче беле плетене рукавице.За то време сватови седе за столом бивају послужени брзим ручком (на чачкалицу) . Формира се нова колона у којој је и младина родбина и одлази се на церемонију венчања.

У повратку на пар километара испред куће војвода, бежи колони и припрема следећу сплетку. У корито, које је обавезан састојак његовог поклона (симболизује рађање у кући ) налива воду и поставља га са унутрашње стране капије, са буклијом у руци дочекује колону. Пружа им преко капије здравицу коју прво пије Старојко док он испија здравицу три пута, присутни у глас кличу ''Стари сват бога моли амн амин'' . Исто се пнавља за кума и девера. Млада за то време пребацује сито преко куће уколико пребаци ситом кућу сматра се да ће брак бити успешан.Вовода дозволјава улаз једном по једном од сватова а као казну што су закаснили тј. што стигли много после њега као вође колоне плаћају улаз убацују по неку новчаницу у корито са водом.

Будућа свекрва улази у кућу прва и седа на столицу. Младожења преноси младу преко прага спушта је мајци у крило. Одмах по спуштању младе у крило жене из комшилука просипају бокал воде и уз громогласни смех брукају свекрву ''унередила се''.

Најављује се пуцанјем из ватреног оружја три пута. Музика свира дочек а претходно устали гости одпоздрављају громогласним аплаузом. Младенци одлазе и седају на своје место између кума и старог свата.

Пије се у славу и здравље младенаца уз песму ''Кој за славе вино пије помогому Господ Бог''. Након тога приступа се ломљењу кумовске и деверске погаче и прстеновању снаје.

Девер на простретом ћилиму непосредно исред кума и старог свата обува млади нове беле ципеле и поклања прстен уз речи ''Опрости куме истар свате да прстенује девер снају'' речи понавља три пута окрећући прстен око сасатављених руку и испружених прстију.

Док се обавља прстеновање војвода проноси низ софру на пробу кумоску и деверску погачу. Славље се прекида још једном када се по завршеном свадбеном ручку приступа церемонији изношења исечења младине торте. Весеље се наставља до зоре.

Други свадбени дан почиње у знаку војводе, који успавану атмосверу користи да направи што већу збрку па обућу коју нађе испред врата разноси по комшилуку а комшијску доноси кући младенаца. Пење се на кров одакле галамом уз пар припремљених помоћника буди укућане. Да би сишао са крова и размрсио замршено тражи да му млада (шурњаја) уз мердевине донесе на дар кошуљу а често тражи и више. А ако би неко покушао да крене уз мердевине сем младе гађао би црепом. Најчешће се удовољава његовим жељама и млада износи дар и уз пољубац предаје војводи.

По обављеном доручку војвода опет предводи колону пешака у којој су обавезно неко од музичара младенци, девер и комшилук. Креће се у позивање званица из места тј. ближе околине. Послужење је обавезно у свакој кући. Најчешћи дар приликом позива за други дан свадбе је нешто од живине, кокошке, ћурке гуске, каче се за ноге оједно дрво које носе два момка које војвода одреди. Као захвалност за дар одсвира се коло које у дворишту позваног одигра. Неретко се домаћин уз прозивке присутних лати новчаника па окити музику. Када обиђу десетак до петнаест кућа враћају се и врше даље припреме за други дан свадбеног весеља.По завршеном ручку кад крену кући свако од старешина добија дарове за сваког члана своје породице обавијене у беле чаршафе тзв. бокче.Обавезно их испраћа неко од музике уз песму.
Трећи дан се позивају помагачи и комшилук.

Ђурђе Шумадинац
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:01 am

Свадбени обичаји

Кад се жени, имају сватови и свадбари. Сватови иду по младу а свадбари се веселе кући код младожење чекајући да доведу младу. На свадби се посебно третира стари сват, барјактар, војвода, кум и дјевер. Кум има посебну пажњу код свих сватова. Сват дарива младу, ако је добио дар од младе. Дар за младу обично је скупљи од дара који даје млада, а зависи у каквом су сродству младожења - млада и сват. Сват се спремао са добрим коњем и добром опремом, а ако није имао у својој кући, скупљао је по комшилуку.
Сват се обезбјеђивао добрим коњем са добрим седлом и бисагама. Сват није могао јахати неку „рагу" са самаром, јер би то била брука за свата и његову породицу.

Млада је за дан свадбе облачила вео (симбол дјевичанства) на главу, кошуљу са ошивцама, јаглук везен нитима од злата, зубун, појас, чарапе, опанци - кундуре.

За доњи веш куповано је платно "без". Кошуља и гаће шиле су се ручно. Неке жене биле су вичне кројењу и шивењу. Доњи веш био је толико широк да су гаће личиле на димије него на гаће.

Мушкарци су облачили одијело или црногорску народну ношњу. Када се полази по младу, сватови се окупљају код младожењине куће. Ту се обавезно доручкује и попије неко пиће. Стари сват будно прати да се неко не напије. Када сватови појашу коње, стари сват обилази дружину и даје посљедња упутства о понашању код младине куће.

Стари сват је неприкосновен код сватова и њега морају слушати сви. Раније сваки сват није имао здравицу - флашу са ракијом. Најмање је морало бити „здравица" кроз колико села пролазе сватови и једна за пријатељску кућу. Ако сватови при пролазу кроз село по младу оставе „здравицу", онда се обично сватовима даје здравица кад наиђу са младом. Када сватови стигну младиној кући, обично их са здравицом дочекује младин отац и домаћин свадбе.

Постоји ред при сједању сватова за „софру". Уврх „софре" сједају два стара свата, младожењин и младин, а до њих барјактар и војвода.

Барјактар побија барјак на кућу или неко велико дрво уз кућу. Бајрак кити младина родбина када се ките сватови. Сватови сједају - један младин, а један младожењин и тако редом. Дјевер не сједа за софру. Испред младине собе стоје браниоци "стражари", који не дозвољавају дјеверима да уђу код младе без откупа.

Кроз шалу а и пригодну пјесму младина родбина тражи откуп младе "злато" за " злато".

Дај дјеверв злата килу

па да видиш бјелу вилу,

дај дјевере све из џепа

па да видиш што је лијепа.

Дај дјевере сто дуката

млада ти је сва од злата.

Сваки дјевер се за такву ујдурму припрема и даје паре особљу које чува младу. Пред дјевера изводе три до четири друге жене и девојке али дјевер одбија сваку док не доведу праву младу (ово се ради више ради шале и смијеха). Погрешно доведеној каже „нисам дошао по тебе".

Када браћа доведу праву младу онда се дјевер са њом рукује а она га љуби у руку или лице. Дјевер узима шаку ситна новца и посипа младу. Раније су имућније младожење посипале младу дукатима.

Дјевер ставља млади прстен на десну руку, пољуби се са младом, честита јој прстеновање, а она њега поново љуби у руку или лице. Пратиље младе вежу бијелу „колајну" дјеверу преко рамена. Колајна иде преко десног рамена а веже се испод лијеве руке. Послије се разлијеже пјесма и весеље. Дјевер и дјеверуша узимају младу од браће и воде је међу сватове и код старог свата.

Стари сват је дарива дукатом или новцем. Млада љуби старог свата у руку и стаје са стране. Млада раније није сједала за софру већ је читаво вријеме стајала и гледала испред себе. Није смјела јести нити пити без одобрења старог свата.

Данас се млада препознаје по вјенчаној хаљини и што сједи до младожење. Данас млада једе, пије, пуши, игра у колу као и други сватови.

Када сватови крену, тада се пред кућом товари младино рухо. Жене су посебно заинтересоване шта млада носи са собом.

Тада се свадба мјерила колико је сватова, коња и шта млада носи са собом. Данас - према броју аутомобила, квалитету кола, колико хотел има звјездица у коме се организује свадба. Младима се поклања ауто, замрзивач, намјештај, телевизор, у ствари комплетан намјештај за стан или кућу.

Имућније породице поклањају стан, локал, плац за кућу и скупоцјена кола. Најбоље је када се прича да до тада нико није имао бројније сватове ни више кола, те колико је чега утрошено на свадби.

Када сватови крену кући, браћа зову младу да се окрене, а дјевер и дјеверуша не дају. Ако се окрене, вјерује се да ће дјеца личити на ујака.

Неки од сватова почну да се утркују да би јавили кући да стиже млада. То су „муштулукџије", хватају муштулук.

Када сватови стигну кући, млада прима мањег дјечака. То се зове "накоњче". Дијете се узима мушко из куће или најближе родбине. То се ради за срећу и мушки пород. Млада дарива своје накоњче.

Дјевер и дјеверуша помажу да млада сјаше са коња. Тада млада узима решето са житом и баца преко себе и куће. Када млада уђе у кућу три пута обиђе огњиште и нешто говори. То причање је о срећи и напретку. Пољуби се са свекрвом, пољуби је и у руку. Свекрва гласно говори:

„Благо мени, пуну ли ми кућу напуни, ако Бог да".

Вјенчање се заказује углавном на дан када стижу сватови. Млада спава са дјеверушом. Раније, тј. до Првог свјетског рата жене нису сједале за софру. Оне су имале посебну софру или су ручале послије сватова. Храну за сватове доноси родбина, стричеви, кумови, зетови, шурјаци, и најближа својта. На свадбу се доноси непечен ован, прасе, јагње, непечена пита, кајмак, сир и флаша ракије.

Пред старог свата се ставља печена глава од овна или прасета. Основна јела на свадби су са месом. За мезе се служи пршута, кајмак, пуномасни сир, кувана јаја и салата. У раније вријеме није било колача сем уштипци.

Послије ручка млада је у пратњи свекрве износила и дијелила дарове. Сватови су узвраћали даром у новцу колико је ко хтио, односно имао. Стари сват, војвода и дјевер давали су највећу своту новца. Свако је водио рачуна да му се не узме „образ".

Млада на крају са мужем испраћа сватове. Млада се са свима љуби, а старије љуби и у руку, пожели се срећа, здравље и лијеп пород.

По завршетку свадбе настају приче. Многе жене би овако или онако уредиле ствар да су се питале. Прича се какво је било послужење, посебно се хвали или куди млада. Оцјењује се који је добар момак у сватовима. Жене су у селу бурно пратиле односе између свекрве и младе (снаје), или заове и снаје.

Послије свадбе на неколико дана, како се договоре, долази се у првине. Обично долазе родитељи младе и ближи рођаци. Дочек у првинама је свечан као на свадби. Врши се размјена дарова између пријатеља.

Призетко је младожења који долази у кућу код таста. Оваквих случајева није било.То би била велика увреда за момка, јер је то значило да не може обезбиједити услове за живот своје породице без помоћи другог. Један од разлога оваквог понашања је што није било таквих имања, па ни кућа да би се могле дијелити на толико дјеце гдје би и женска дјеца била равноправна. Ако се посматра у цијелом крају, зет је у тастовој кући имао мало потцјењивачки положај, бар у прво вријеме, док се не види какав је човјек.

Одлазак на сједење је вриједан помена јер се иде на боравак или на обдан. Ово обично чине младе, а и друга родбина у времену када радови нису у јеку. Млада скоро доведена, одлази код својих родитеља у друго село или сестра код сестре, унука код баке, или дјеца код тетке, гдје бораве и по неколико дана. Особа која је дошла на сједење није се сматрала гостом, већ више чланом породице - домаћинства.

Одломак из књиге "Шипачно код Невесиња", Данило И. Ђерић
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:05 am

СВАДБА

Свако од нас је имао прилику да присуствује некој свадби. Ема Стевановић са филозофског факултета на питање како би смо описали свадбу и свадбене обичаје код Срба (http://www.vox-magazin.com/Svadbe u Srba.html) почиње овако: „Па, неизоставни трубачи, обиље хране, заглушујућа народна музика, певачица окићена новцем и кола по наруџбини тетке и тече, па кума, па стрица. А да, било је и бацања бидермајера, сита. И још штошта. Ма, све у свему, весеље.“ Али сваки тај ситни детаљ који вам је, или није, запао за око уствари представља оличење наше традиције, српске историје и народних веровања. Сваки од њих има сопствену симболику и значење. Ми данас често употребљавамо речи, покрете, узречице чија су изворна значења изгубљена, али су сачувани у нашој свакодневици.То су прежици или сурвивали односно процеси, обичаји, мишљења који су се навиком пренели у нову развојну фазу друштва другачију од оних из којих су потекли.

Култура и традиција

Култура се односи на целокупно друштвено наслеђе неке групе људи, то јест на научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или друштва, као и на изразе тих образаца у материјалним објектима. Реч култура долази из латинског colere, што је значило: настањивати, узгајати, штитити, поштовати. За културу постоје и друге дефиниције које одражавају разне теорије за разумевање и критеријуми за вредновање људске делатности.
У садашње време су актуелне европске тенденције, развијање сваке врсте толеранције, сарадње, поштовања и уважавања, демократићности у односима и сл.
Други уобичајен начин разумевања културе је посматрање културе коју чине њене компоненте: симболи, језик, вредности, норме, и ритуали. Ове компоненте су данас несхватљиве без горе наведених тенденција.
Један од деци прихватљивих начина неговања сопствене културе и прихватања и уважавања других, је кроз неговање традиције, обичаја, фолклора, музике и упознавање других кроз образовнеемисије, фестивале, дружења и сл.
Традиција је скуп материјалних, техничких и духовних знања и достигнућа, вредности и образаца понашања. Одржава се усменим преношењем на којем почива континуитет и идентитет једне културе. Данас се доста усмених предања губи. Због тога се деца укључују у културно-уметничка друштва, у друштва за очување традиције и сл., и кроз драмски рад се ради на очувању традиције народа.
Обичај је традицијом установљен начин понашања који је обавезан за све припаднике једне етничке заједнице или културе. Његова снага и постојаност почивају на поштовању традиције. Представља моћан регулатор друштвеног понашања људи. Свака култура има свој систем обичаја, а одступање од њих или њихово кршење често се строго кажњава. И обичаји се губе. Овде је истакнут васпитни значај обичаја. У вртићу треба обележити и ускрс, и божић, и нову годину… Ово су празници у чијим коренима су лепо расположење, ведре мисли, радост, хуманост, дарежљивост, али се јача и национално биће, чувају се обичаји и сл., али приказати и драматизовати и свадбу, као што јеу примерима који су наведени и учињено.

Традиционална српска свадба

Као што наше животе прати сијасет разних обичаја, тако је у прошлости свадба била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова, који су се морали завршити пре припреме сватовског весеља. Када се подигне летина и склони на сигурно, затим када прође сенокос и оберу се виногради, настаје време за сватовска весеља. У народу се склапање брака сматра за колективан чин успостављања везе између две породичне заједнице.

Позивање сватова

Позивање сватова обично се врши неколико дана пред свадбу. Тада буклијаш, младић из младожењине куће са буклијом односно чутуром напуњеном вином или ракијом и окићеном пешкиром и цвећем, позива госте, одлазећи у њихове домове. У неким деловима Србије, младожења уз пријатеље и омладину из родбине, дан уочи свадбе позива госте носећи окићену флашу у руци. Гости ките буклију новцем. Овим обредом командује „жарач“ , који је окићен венцем љутих паприка и са бичем у руци. Разлог због кога је он овако упадљиво обучен и накићен је да би скренуо пажњу „злих очију“ како не би нанеле зло младенцима.

Долазак на свадбу

Пре свега, на свадбу је важно доћи у назначено време. Пред кућом или зградом госте дочекује неко од млађих, најчешће су то девојчице, које их ките рузмарином. Обичај је да званице оставе мало новца деци за кићење. Затим се гости окупљају у дому и служе само кафом, једино ако је неко дошао издалека може се послужити сендвичем.

Кићење сватова

Српски сватови су најчешће окићени пешкирима, затим цвећем и рузмарином. Окићени су и аутомобили, некада фијакери или чезе. Сватовску колону предводи барјактар са тробојком на чијем се копљу налази јабука.

Нечастиве силе

Свадба као и други велики догађаји у животу сваког појединца, јесте период када долази до појачаних деловања нечастивих сила. Сматрало се да пре свега младу, али и све присутне вребају демони или урокљивци. Из тог разлога у одевању младе доминирао је вео, огртач, појас и траке црвене боје које су имале улогу да је бране од злих духова.
Младе су се понекад китиле и огледалцем како би се, по веровању, демони уплашили од своје ружноће. У случају да се догоди да се на путу из једног села у друго сретну две сватовске поворке, младе би се криле, јер се сматрало да невеста која буде виђена неће „загодинити“ већ ће умрети.

Формирање свадбене колоне

Пре доласка по младу, домаћин очита Оче наш и пре поласка сви се заједно помоле Богу. На челу колоне налази се стари сват са барјаком. Стари сват раније је био младожењин ујак, а данас је то најчешће други сведок на венчању. Улога ујака некада је била веома битна у свадби сестрића. Давно, у родовским племенима, у промискуитетним браковима ујак је одржавао присне везе са децом, а посебно синовима своје сестре. У правом групном браку ујак је бринуо о сестрићима, као једина мушка снага, јер се у групном браку и није могло знати ко је коме отац. Из тог разлога, улога старог свата веома је значајна. Стари сват био је сложен и специфичан лик, који у себи обједињује противуречне особине - он је са једне стране био ауторитет, руководио је и организовао свадбу, а са друге одржавао веселу атмосферу. Тако је он истовремено правио и ред и неред. На крају свадбе, седео би на ћилиму, закићен венцем сувих паприка, истовремено се шалио и љутио, а млада је морала да испуњава све његове захтеве. Дешавало се да је захтевао да млада и младожења играју у тепсији која се налази на столу или земљи.
Што се тиче сватовске поворке, остатке овог елемента можемо наћи у давној отмици младе, када су се младе буквално крале и отимале из својих домова. Траг те отмице уствари представља данашња сватовска поворка, што потврђују и имена сватова- старојко, војвода, барјактар.

Облачење младе

Млади приликом облачења помажу сестре и најбоље другарице. Млада је одевена у бело, са белим велом на глави. По правилу, младину венчаницу купује свекар, односно младожења. Млада треба да има на себи нешто ново, нешто плаво, нешто туђе и нешто старо.
Значајан елемент у младиној ношњи било је покривање главе. Невестињски венац био је кључни атрибут који својом симболиком боја, цветова и употребом разноврсних материјала, било биљног, животињског или минералног порекла, има вишеструки задатак. На визуелном плану, он је невесту издвајао од осталих сватова, а са друге стране његова обредна функција била је заштита од нечистих сила и демона. Пре свега се издвајају паунова пера, ресе од коњског репа, амајлије у облику крста, као и низови перлица који својим звуком растерују зле силе којима је невеста изложена. Венац је на њеној глави изражавао жељу за плодношћу, а вео који га је прекривао, познат још код античких народа, имао је бројна значења: пре свега означавао је висок друштвени статус или покорност, ропство. Вео је у опреми младе имао двоструко значење: већ поменуту заштиту од утицаја злих сила, али исто тако и прикривање лепоте од погледа других мушкараца, односно покоравање хришћанским принципима по којима је жена намењена искључиво будућем супружнику. Зато га је и могао скинути једино муж.

Долазак у младину кућу

Долазак у младину кућу и одвођење младе пропраћено је многим локалним обичајима. Пре свега гађање јабуке или тикве до откупа младе. Гађање јабуке је један од најзаступљенијих обичаја у нашим крајевима. Када младожења дође по младу, таст поставља јабуку на највише дрво у младином дворишту. Млада остаје у кући све док младожења пушком не погоди јабуку. Такође, млада пре венчања у својој кући припреми јабуку у коју су забодени новчићи и ту исту јабуку након венчања у цркви баца преко главе. Мушкарац који је ухвати следећи ће се оженити.
Младу откупљује стари сват или младожења, а продаје њен рођени брат. Ако га нема, онда је то брат од тетке, стрица, ујака. У нашем народу овај тренутак је најзанимљивији и највише шала збива се тада.
Догађало се да младу украду, тако што младожења ускочи кроз прозор на другој страни куће. Када младу изведу, она у пратњи брата седа у кола са кумом. Пре одласка на венчање, млада прима благослов од својих родитеља. Она пије пиће из стаклене чаше, затим наздравља свима и баца чашу. Ако се чаша разбије каже се да ће се родити мушко, а ако не родиће женско дете.
Поред разбијања судова, догађало се да сватови поломе столицу и руше пећи у кући у којој је свадбено весеље. Разбијање судова такође се може протумачити на неколико начина: као терање непријатељских демона, понекад има чисто превентиван карактер, у смислу да се унапред онемогући непријатељ. Разбијање судова, пре свега чаша. Врши се у скоро свим сегментима свадбе.

Венчање у цркви

Када младенци дођу пред цркву, они праћени кумом иду право пред олтарске двери. Тада се врши обрученије, кум даје младенцима бурме, а они их једно другом стављају на четврти прст десне руке. Бурме представљају симбол заједничког живота и заклетву на верност. Бурме младенци сами бирају. У току обручења и младенци и кумови држе свеће, које се остављају у цркви да изгоре за срећан брачни живот. После обручења, у цркви се обавља венчање, које изводи свештеник.
Приликом венчања младенцима се везују руке, а понегде се само пребаци пешкир. Објашњења су разна: да се тиме брачна заједница ојачава, те да се на тај начин обезбеђује пород и брачна срећа, затим да се тако младенци штите од лоших утицаја. Негде се младенци само дотичу прстима, негде се рукују, а негде држе чврсто. Састављање руку може значити знак вере коју две особе дају једна другој.
Након венчања, младенцима прво честита свештеник, потом кумови, а затим сви сватови. На изласку из цркве, кум баца око себе ситан метални новац за берићет супружника. За време честитања, млада пита неудате девојке: „Хоћеш да те повучем за нос?“, и веровање је да ће се она коју је млада повукла следећа удати. Младожења скида подвезицу са младине десне ноге, баца је неожењеним момцима и ко је ухвати има задатак да је зубима навуче на ногу девојци која је ухватила бидермајер.

Бидермајер

Ово је веровање које сви сигурно знамо. Бидермајер баца млада по изласку из цркве и верује се да ће се девојка која га ухвати следећа удати. У римско време, букети се нису правили од цвећа већ од мирисних трава које су терале зле духове из будућег дома младенаца. Данас су замењени раскошним аранжманима од различитих врста цвећа.

Долазак младе у нови дом

После обреда венчања, сви сватови одлазе у младожењину кућу, али не истим путем због бојазни од злих духова. Овде има и највише обичаја, јер је циљ да се невеста адаптира у породични култ „младожењина дома“ како би уз помоћ обредно-религијских елемената подарила потомство новој кући. О томе сведоче следећи сегменти: наконче, прескакање прага, пролаз младенаца испод ногу свекрве, обвођење око огњишта, остављање дарова на прагу, сејање из сита. Све ово је у циљу покорности невесте у новом дому. Прескакање прага везано је за то да су некада покојнике сахрањивали испод огњишта или прага и отуда невеста гледа да приликом уласка не нагази на праг и тиме га не оскрнави.
Бацање сита са разним плодовима на кров поново се врши због бојазни од злих духова, али и као дар кућним духовима. Млада узима од свекрве сито у ком се налази јабука, коју баца себи иза леђа, а сито на кров куће. Верује се да ће се, уколико се сито задржи на крову и млада задржати у кући. Обичај који се у неким крајевима сачувао до данас јесте посипање сватова пшеницом, житом, пиринчем, јечмом, бадемима... То разбацивање плодова требало је да симболише плодност, бројно потомство и изобиље у будућем брачном животу.
При уласку у кућу, невеста три пута подиже мушко дете у улози „накончета“ и то у циљу да би рађала мушку децу. На вратима свекрва дочекује младу која је љуби у руку и уводи је у кућу са два хлеба испод мишке и два крчага воде у рукама, уз низ симболичких радњи око огњишта, као месту изражене симболике, где се млада везује за нови дом. У неким крајевима, свекрва невести даје мед, да би јој брак био сладак, а негде је удара прутом или јој ставља узду на главу и на тај начин јој даје до знања да треба да буде послушна. Некада је невеста играла снашкино коло, везујући се на тај начин за кућу. Данас она своје коло игра при изласку из родитељске куће. Обреди са свекрвом као и обвођење младе око свекрве, представљају остатке матријархалног уређења, где је жена, а пре свега мајка имала значајну и доминантну улогу.
Током свадбеног ручка, након треће здравице, показују се дарови, некада јело и пиће које су сватови донели, а сада скупоцени поклони или новац. Свадба се наравно наставља уз музику, јело и пиће, свирку, кола. „Свођење“ или „слагање“ младенаца, некада је вршио кум или неко од младиних рођака, што је било праћено усклицима, циком, лармом, пуцњавом, разбијањем посуђа и музиком.
Свадбе по традицији трају три дана. Венчање се, према православној вери, никада не обавља у време поста, средом и петком, на Крстовдан зимски, Усековање, Крстовдан јесењи, Васкрс и у Свету недељу. Првог дана свадбе, у суботу, је момачко и девојачко славље. Момачке и девојачке вечери могу се одржавати и недељу дана пре свадбе. То је један од обичаја у ком се „покопава момачки живот“. Будући младожења и његови другови одлазе у кафану све до јутра се веселећи, док девојка своје другарице позива на колаче у поподневну посету.
Другог дана свадбе, у недељу, одвија се церемонија венчања, цивилна и црквена, и прославља се у младожењиној кући, док се трећег дана, у понедељак, игра сватовско коло на сеоском тргу. Свадбена весеља су се у Србији завршавала паљењем ватре насред улице, неуморним играњем кола и расецањем јастука из ког се вади и баца перје, како би летело на све стране.
Заједничка нит која повезује све претходно описане обичаје, било да су се они некад упражњавали или се јављају и данас, јесте, пре свега, на симболички начин обезбеђивање среће и потомства младенцима. Срж већине њих јесте терање злих сила. Немогуће је побројати све наше свадбене обичаје, јер скоро сваки крај у нашој земљи има неки локални и њима својствен начин изведбе. Али за нас је битно да бар у основним цртама будемо упућени у њихова значења, како се наша традиција не би сурвала у неповрат и како не би били заборављени сви ти прелепи обичаји, ма колико нам они данас изгледали „оут“. Надам се да ће после овога неке ствари бити јасније, а да ће будући описи свадби које буду посећиване, бити подробнији, а наш провод још бољи. Јер, прелепо је присуствовати једном таквом чину као што је венчање, осетити те бујице емоција које се осликавају кроз неспретне покрете, стидљиве погледе и искрене осмехе и са сетом у грудима ишчекивати тај дан у коме ћемо баш ми бити главни протагонисти!

ЛИТЕРАТУРА

Беламарић, Д. (1987): Дијете и облик. Школска књига, Загреб.
Брковић, А. (2000): Развојна психологија, други део. Учитељски факултет у Ужицу, Ужице.
Дивљан, С. (2000): Подстицање ликовног стваралаштва ученика. Учитељски факултет, Јагодина.
Јаковљевић, Р. (1989): Настава ликовне културе од 1. до 4. разреда основне школе. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
Karić-Slijepčević, N. (1970): Likovna harmonija. IP „Grafos“, Beograd.
Karlavaris, B. i sar. (1971): Likovno vaspitanje danas. Kulturni centar, Novi Sad.
Карлаварис, Б. (1984): Методика ликовног васпитања. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
Karlavaris, B. (1984): Metodika nastave likovnog vaspitanja za IV godinu Pedagoške akademije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Karlavaris, B. (1986): Likovno vaspitanje, priručnik za nastavnike osnovne škole. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Karlavaris, B. (1991): Metodika likovnog odgoja 1. Hofbauer p. o., Rijeka.
Кокс, М. (2000): Дечји цртежи. Превела са енглеског Гордана Миљевић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
Кондахчан, С. (1949): Методика цртања – приручник за учитељске школе. Предузеће за уџбенике Народне Републике Србије, Београд.
Нешић, Б., Радомировић, В. (2000): Основе развојне психологије. Учитељски факултет, Јагодина.
Смиљaнић, Б. и Толичич, И. (1992): Дечја психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:06 am

НЕКИ ЗАНИМЉИВИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ

У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подрђен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима. Тако је и са осталим свадбеним обичајима који се нису суштински мењали вековима. О њима данас пише Љиљана Синђелић Николић (доступно на: http://glassrbije.org/index.php?option= ... Itemid=174):
"Добро је да млада на дан венчања погледа младожењу кроз веренички прстен јер ће на тај начин обезбедити себи његову вечну љубав", само је један од "обавезних" народних ритуала, обичаја који се препоручују како би младима донели срећан и дуг живот. Али док се сам чин венчања не деси толико тога ваља урадити, да је права срећа ако се младенци сете макар једне из читаве плејаде препорука у стилу ..."ваља се... Јер, пре него што почну породични разговори о припремању свадбе, долази веридба. Заправо то је премијерно упознавање двеју породица, младине и младожењин. Будући младожења са својом најужом породицом и са кумом одлази код невесте у госте, на свечани ручак или вечеру. Ту се међусобно сви упознају, девојка од момка добија прстен и од тог тренутка њих двоје добијају статус вереника и веренице. Вереникова мајка дарује будућу снају углавном богатим накитом. А будућа млада дарује присутне мушкарце кошуљом а жене материјалом за хаљине. После свега овога, уз аперитив и колаче, уговара се свадба, кад, где, како, колико званица, каква музика. И када се све уговори, онда се крене са припремама а пре свадбе је обавезно момачко вече. Будући младожења окупља браћу, рођаке, пријатеље и момци пију и веселе се. Данас и девојке имају своје девојачко вече, где се окупља само женско друштво да се пре важног чина испричају и провеселе.
Пре свадбе младенци бирају кумове. За Србе кумови имају посебну улогу не само на свадби већ и у целом животу."Кум није дугме или Бог на небу а кум на земљи", су народне пословице које казују колико су кумови важни. Без кума нема венчања ни грађанског ни црквеног, они су сведоци пред Богом и народом. Младожења има кума а млада куму и то су обично њихови најбољи пријатељи или породични кумови ако се кумство преноси са генерације на генерацију.
На дан свадбе гости се окупљају и код младе и код младожење. Младожењини гости одлазе по младу где их дочекује младина родбина. Некада је био обичај да се младожењини гости цењкају за младу, тражећи новац. Биле су то приличне своте новца или позамашна количина злата, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: "Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем." Обичај је тако укинут а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор као цењка за девојку, а младини опет са друге стране као не дају девојку. Заправо је то начин да се сви опусте и општу трему и нервозу разбију шалом и смехом. У сеоским срединама испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. У њеној кући сватови ће бити окићени рузмарином и цветовима од чипке. Млада је у белој хаљини која симболизује лепоту и чедност а младожења у оделу у складу са младином хаљином. Поворка затим окићеним колима одлази у општину и цркву. Младенцима ће се у цркви ставити венци на главу, отуда и назив венчање. Венци симболизују чедан живот младенаца до венчања и благослов цркве за њихов заједнички живот у славу Бога и својих ближњих. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. Кумови држе упаљене свеће а речи молитве које свештеник упућује младима су пуне симболике: "...благослови Боже брак овај, подај им живот миран, дуговечност, међусобну љубав, децу добру, сложност душе и тела, удостај их да виде децу деце своје, сачувај бескпрекорном постељу њихову, дај им небеску росу одозго и изобиље земаљско, испуни домове њихове пшеницом, вином и уљем, и сваким добром да би давалли и онима који немају..." После церемоније венчања млада насумице баца бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. Такође, на вратима цркве или општине кумови бацају метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу.
А када се све ово обави, тек онда почиње свадбено весеље које уз музику, добро јело и пиће траје до раних јутарњих сати а у неким крајевима Србије траје чак и више дана. Обичајима ни ту никад краја, тако рецимо таст и ташта младожењини стављају дукат у чашу црног вина и то неку повећу, па кад младожења попије вино може да узме дукат. Популарна је и крађа младине ципеле коју у току свадбеног весеља неко дете из фамилије успева да скине млади са ноге а вратиће је тек онда када девер плати симболичан откуп за њу. Сечење свадбене торте, коју заједно обављају и млада и младожења је такође веома стара традиција која симболизује заједништво младог пара. И наравно, када се све заврши и младенци крену кући младожења ће младу пренети преко прага. То је пагански обичај старих Словена по коме се сматра да духови предака живе у прагу сваке куће, па да их млада не би газила када први пут улази у кућу, младожења је преноси преко прага поштујући тако своје претке.

Свадбени обичаји у разним деловима Србије

Као што у Србији и данас опстаје сијасет веома старих обичаја који прате човеков живот, од рођења до смрти, тако се и мноштвом обичаја прате разни послови. У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље. Знало се, када се подигне летина и склони на сигурно, те прође сенокос и оберу се виногради, настаје време за сватовска весеља.
Данас је тај леп обичај (чак и на селу) донекле изгубио на значају, а свадбе су све ређе и све више у познијим годинама, јер се млади жене и удају пошто им прође прва и друга младост, каже Иља Слани (http://www.planeta.org.rs/02/etnografija.htm). Некада је по селима било уобичајено да се момци жене између 18 и 20 година, а девојке удају после 16. године, јер је момак у правилу требало да буде старији од своје изабранице. Опште правило није се свуда поштовало па су забележени случајеви склопљених бракова између дечака од 12 до 14 година и приметно старијих девојака, посебно у задружним и имућним кућама које су на тај начин долазиле до драгоцене радне снаге. "У Лужници и Нишави женили су и децу од 13 година с девојкама од преко 20, па се могло десити да су такве младожење њихове жене носиле на рукама", бележи један од најугледнијих етнолога проф. др Боривоје Дробњаковић. Данас не само да нема таквих "венчавања" већ су и склапања бракова пунолетних особа у многим деловима Србије постала права реткост. Ту недавно је причао матичар из Азање, како се четрдесетих година двадесетог века у току јесени венчавало стотинак младих парова, да би у ова наша времена он венчавао десетак парова у току читаве године. Треба нагласити како се у народу склапање брака сматра као колективан чин успостављања везе између две породичне заједнице, у коме учествује шира друштвена заједница једног или два села. Само на тај начин се може разумети велико ангажовање обе породице у бројним "пословима" које Дробњаковић издваја и систематизује у опште распрострањене делове свадбе: позивање сватова, окупљање и одлазак из младожењине младиној кући, преузимање младе, одлазак на венчање у општину и цркву, повраћај сватова у младожењин дом, свечани обед, приказивање сватовских и предаја младиних дарова, свођење младенаца, свадбено јутро и испрћај сватова. Обичај је у многим крајевима Србије да се сватови позивају на неколико дана пред свадбу. Буклијаш, млађе чељаде из младожењине куће, с буклијом (чутуром) напуњеном вином или ракијом и окићеном пешкиром и цвећем, иде по селу позивајући сватове. У Кусићу (јужни Банат) код Беле Цркве, младожења с пријатељима и младима из родбине дан уочи свадбе с окићеном флашом у руци позива свадбаре, који ките буклију домаћим новчаницама и девизама. Обредом командује "жарач", окићен венцем љутих црвених паприка и са бичем у руци. Он је као и "чауш", "чаја" "буклијаш", "лажља", упадљиво обучен и искићен, да би на себе скренуо пажњу "злих очију" и одстранио опасност од младенаца. Иначе међу сватовима најважнији ликови су: кум, стари сват, девер (момков млађи брат) бајрактар, чауш и војвода. У сватовском весељу учествују и "пјевачице", "певице", "венчарице", "ђеверуше", "енђе", "енђебуле", - девојке које прате младу и песмом забављају сватове, затим "куме", "почасне бабице", "поснаше" и друге женске званице које проузрокују велику вику и цику, како би отереле нечисте силе од младе. Остали који присуствују овој веселој и бучној светковини су: "пустосвати", "облапоруше", "чанколизи", "гузани". Кум и стари сват ("старојко") су "законици", сведоци у цивилној и црквеној церемонији венчања, којима се на свадбеном ручку даје почасно место и указује нарочита пажња. За кумове су у прошлости најчешће бирани крштени кумови. Раније је био обавезан брак који се закључивао у верским институцијама, а од ступања на снагу грађанског закона о браку, 1946. пуноважан је само цивилни брак, док је венчање у цркви препуштено вољи грађана.
Сватови су у Србији најчешће окићени пешкирима, цвећем и рузмарином, а сватовску колону, која је некада јахала на коњима или се возила фијакерима и чезама, предводи барјактар с тробојком на чијем је копљу насађена јабука. Свадба је као и други преломни моменти у животу појединца ималла и ризик јер је то време појачаних деловања нечастивих сила. Веровало се да тада демони или урокљивци вребају присутне, нарочито младу. Зато су у не тако давној прошлости у одевању младе преовладавали вео, огртач, појас и траке црвене боје, која по народном веровању има важну улогу у одбрани од злих духова. Младе су се китилле и огледалцем, да би се (како се веровало) демони уплашили своје ружноће. Ако би се на путу из једног села у друго среле сватовске поворке младе су се криле, пошто се веровало да невеста која буде виђена таквом незгодом неће "загодинити", већ ће умрети. Широм Србије срећемо топонимске називе као што су "Сватовско гробље". По предању то су места сусрета две поворке сватова који су изгинули у тучи, не желећи да пропусте једни друге. Бројне су у народу фантастичне приче о сватовским догодовштинама и великим невољама, а једна од најмаштовитијих је везана за настанак "Ђавоље вароши" у Куршумлији. Бујице с планине Радан, у чијем се подножју она налази, однеле су порозне делове тла, а од отпорнијег материјала изградиле витке стубове с каменим "капама". Док је наука понудила објашњење тог природног феномена мештани околних села о њему распредају најчудноватије приче и легенду о "окамењеним сватовима". У стара времена окупљали су се сватови под Радан планином и кретали до Жутог потока где је требало да се изабраници венчају, а да нико од окупљених свадбара није знао да су младожења и млада у крвном сродству. Када је свештеник требало да их благослови, догодило се да нека виша сила окамени несуђени свадбени скуп, како млади не би починили грех. Ти камени сватови и сада стоје у Ђавољој вароши.
Данас, уобичајен обред венчања у цркви пропраћен је прописаним правилом, док сам долазак младин у нови дом (посебно на селу) и сада прати низ обичаја везаних за народна веровања. По свршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. Пред кућним прагом млада узима у руке "накоњче" - мало мушко дете - подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. На вратима свекрва дочекује младу, која је љуби у руку и узима хлебове с којим улази у кућу, где дарује огњиште новцем. У неким крајевима свекрва даје невести мед, да би јој брак био сладак, а у другим је симболично удара прутом или јој ставља узду на главу и на тај начин ставља на знање да у новој кући треба да буде послушна.
За време свадбеног ручка, после треће здравице, приказују се дарови - раније јело и пиће, које су сватови донели, а сада скупоцени поклони или новац. Свадба се потом наставља, уз песму, свирку и коло, до дубоко у ноћ. "Свођење" или "слагање" младенаца, њихово одвођење у брачну одају, у прошлости је вршио кум или неко од младиних рођака, што се пропраћало циком, лармом, пуцњавом, разбијањем посуђа од стране већ увелико припитих свадбара и разузданом музиком, која би знала осванути и на кућном крову, ако би се то прохтело куму или старом свату.
У наша времена најраскошније су свадбе у крајевима где живе Власи. Оне по традицији трају три дана. Првог дана, у суботу, је момачко и девојачко славље. Другог, у недељу, обавља се церемонија венчања (цивилна и црквена) и прославља у младожењиној кући, а трећег дана, понедељак, игра се сватовско коло на сеоском тргу. У коло се хвата око хиљаду позваних гостију, а родитељи младе и младожење (пријатељи) с најближом родбином, одлазе на Дунав да би се, како кажу "окупали", провеселили и заиграли у води велике реке. Свадбена весеља су у Србији, од како се памти, завршавала паљењем ватре насред улице, те неуморним играњем кола и расецањем јастука, из којих се вади и баца перје, да лети на све стране.

Свадба у Ужичком крају

Склапање брака прати обичај свадбе. Разликује се мушка и женска свадба. Мушка свадба је онај део обичаја који се обавља код куће младожење (момка), а женска свадба обавља се код куће родитеља удаваче (младе, невесте, девојке). Разликују се и сватови од свадбара. Сватови су они који се сакупљају код младожење и одлазе у дом удаваче да је доведу. Сви остали учесници у свадбеном весељу су свадбари.
Старинске свадбе и у селима и у граду Ужицу биле су веома богате обредима, обичајима, песмом, игром и посебном врстом забаве. У свему томе има више трагова древног живота у родовским заједницама него каснијих хришћанских ритуала. Дуго је у овом крају била позната крађа девојке. То је била истинска отмица, као у далека стара времена.
Свадбени обичаји и обреди почињу неколико месеци пре закључења брака. Најпре родитељи будућег младожење одлазе у кућу девојачких родитеља и питају за девојку. Ако се тај први договор успешно заврши, родитељи девојке одлазе у посету родитељима момка да гледају дом. Затим се уговори дан кад ће се обавити прошевина или просидба. То је нека врста мале свадбе. У селима се тај део свадбеног обреда назива испит, просидба или давање пара, а у граду: прстеновање, зарука или веридба.
После тога и код момачке и девојачке куће врше се обимне припреме за главну свадбу.
Понекад се у времену измеду просидбе и свадбе појаве смутљивци који, из разлицитих разлога, покушавају да покваре свадбу и веридбу раскину. У том периоду појачава се куђење момка, девојке, њихових родитеља, укућана и прилика у којима једни или други живе. Скудити момка или девојку сматра се нечасним и подмуклим, али због тога ипак може доћи до раскида веридбе и уговорене свадбе. Доста трагова о томе има у песмама, причама и легендама народа овог краја.
Просидба се уговара код девојачке куће, а главна свадба истовремено и код момачке и код девојачке. За просидбу и свадбу бирају се дани у недељи. За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Пази се и на годишње доба. Најчешће свадбе су у јесен. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.
При уговарању свадбе родитељи момка и девојке се договарају о спреми и миразу. Девојачку спрему некад су сачињавали одевни и постељни предмети: кошуље, јелеци, чарапе, појасеви, трубе изатканог беза, ћилими, шаренице, губери, јастуци и сламарице. Све се то сложи у два повећа шарена дрвена сандука и на коњу се дотера од девојачке до момачке куће, истог дана кад сватови иду по девојку. Касније се обим девојачке спреме прошири и додају се неки делови намештаја: кревет, астал, неколико столица и понешто другог покућанства.
Споразум око девојачке спреме обично се брзо и лако постигне. Као нормално се узима да родитељи уз девојку дају све оно што је она сама пре удаје израдила, изаткала, исплела.
Мираз може бити у облику новца, стоке и непокретног имања. Мираз у облику новца у почетку је био симболичан, али се временом повећавао па су многе куће са више женске деце због давања мираза видно осиромашиле. Мираз у стоци давао се ређе, обично онда кад се девојка удаје у кућу сиромашних али предузимљивих, као подстрек да се брже окуће и оснаже.
Мираз у непокретном имању условљен је некадашњом традицијом да се женска деца искључују из наслеђивања. Девојка која има браћу веома ретко добија мираз у непокретном имању. Ако нема браће, девојка је природни наследник родитељског имања и та врста мираза приликом уговарања свадбе обично се и не помиње, јер се подразумева. Као миразуша је најпривлачнија јединица, која нема ни браће ни сестара, али у народу се често чује и схватање да су јединице размажене (“пецне”), да нису особито радне и да се теже прилагођавају новој средини.
Родитељи који имају само женску децу једног зета обично доведу на своје имање. То се приликом уговарања свадбе обично и не помиње, иако се очекује. За онога ко дође на женино имање каже се да се призетио. За нову друштвену средину он је призет, припуз, домазет, дошљо, а дају му се и разна погрдна имена. Временом се тај отпор смири, призет буде прихваћен и настави се нормалан живот. Често призет временом прихвати и презиме жениног рода, о чему се доста доказа може наћи у старим црквеним протоколима.
Најважнији део свадбених обичаја везан је за дан венчања. Свадба обично траје два дана. Првог дана младожења и невеста (младенци) венчавају се у цркви и то је главна свадба.
Другог дана весеља се продужава, гости на свадбу доносе прилоге и дарове и то се зове велика свадба. Сиромашније куће често све то обаве у току једног дана.
На мушкој (момачкој) свадби постоје сватови и свадбари, а на женској (девојачкој) су само свадбари. Сватови су посебно окићени и они у току свадбеног весеља имају извесне предности над свадбарима.
Међу сватовима постоји одређена подела дужности. Домаћин је младожењин стриц или неки други старији човек из младожењиног рода. Он је увек у челу “собре” и заступа малдожењину кућу. Кум је духовни сродник који непосредно учествује у чину закључивања брака, а међу сватовима је врло поштована личност. С њим се, за разлику од других сватова, на свадби никад не збијају шале. Стари сват је малдожењин ујак (остатак авункулата), заједно са кумом учествује у обреду венчања и међу сватовима ужива поштовање. Чауш је отресит, грлат, довитљив, али уз то има и задатак да увесељава. Обично на глави носи окићену капу живих боја и необичног облика, по чему се препознају међу сватовима. Барјактар је мађи мушкарац који испред сватовске свите носи заставу (барјак). Девер (ђевер) је обично младожењин млађи брат. Његова дужност је да буде уз невесту (младу) све док траје свадбено весеље. Возари (коморџије, војводе) најчешће су младожењини зетови. Они иду уз кола и волове и главна дужност им је да приме и дотерају девојачку спрему (руво, рухо). Увек носе доста ракије, печеног меса и хлеба, свакоме успут наздрављају и нуде га јелом и пићем. Непристојно је да се таква понуда одбије, макар и само симболично.
Код девојачке куће возари се “погађају” са девојком која је одређена за чуварицу рува и тек кад се погоди и плате могу га товарити на кола. Читаво време возари збирају шале, нарочито са женама из девојачког рода. Јенђе су девојке и млађе жене у сватовима. Оне помажу у послуживању сватова и свадбара, али им је главна дужност да певају пригодне свадбене песме. Обично певају по две “из вика”.
Свадбене песме су чешће на кратки глас, што значи да певање траје краће него код других (чобанских, прељских) песама, које се певају отегнуто и дуго трају (дугачки глас). Јенђе се увек труде да их не натпевају свадбарице из девојачког рода.
Дан свадбе је свечаност и празник за читав узов у селу. Тог дана нико не ради пољопривредне послове.
У завршном делу свадбе певају и играју сви учесници свадбе.
Онај ко је у жалости због смрти блиског сродника (рушан) обично не иде на свадбу. Млада на својој свадби не пева. Саветују је да буде “весела и насмијана”, али она не пева јер то “тако ваља”.
У путу од куће својих родитеља до младожењине куце млада је увек у пратњи девера и кума. У старије време она је тај пут прелазила јашуци на коњу, а касније у чезама или кочијама.
Кад наиде на прву воду (чесму или бунар) млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду “дарује” марамицом, шећером или сапуном .
Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други мади мушкарац из куће. Најпре неко опали из пушке па се затим та пушка стави преко прага да млада преко ње прекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима девер и води је сватовима. Она долази до чела “собре”, прлази домаћину, куму, старом свату и свим осталим сватовима, онако како седе за “собром”. Све мушкарце љуби у руку, а са млађим женама и девојкама љуби се у образ.
Највише обичајних и обредних радњи у току свадбе изводи се кад се сватови, с младом, после венчања, врате младожењиној кући. Тада млада ступа у нови дом, меду нове укућане.
Ту ће она постати мајка и зато се пред кућом, на кућном прагу и у кући обавља читав низ обреда симболичног знчења. Млада најпре узима сито са житом и баца га преко крова куће.
После тога узме јабуку и баца је међу сватове. Затим јој доносе мушко дете до годину дана (накоњче) и она га окреће, ставља на своје груди, а затим дарује кошуљицом. После тога девер уводи младу у кућу. Понегде пре тога опет се пуца из пушке. У неким местима млади се пре уласка у кућу дају два хлеба (сомуна) и она из ставља себи под пазухе и тако прелази праг.
Пре него што прескочи кућни праг, млада се сагне и пољуби га. У неким селима при уласку у кућу млада се провлачи испод младожењиног скута. У кући младу чекају свекар и свекрва.
Млада их љуби у руку и у образ и дарује. Свекрва младу дочекује седећи крај огњишта. Пошто се с њом поздрави и изљуби, млада прлази и поздравља се са осталим укућанима. Свекрва остаје крај огњишта. С њом се тада збијају шале. У неким селима неко од мушкараца, најчешће старији зет, баца свекрви жеравицу (жар) око ногу и испод сукње.
На “великој свадби”, обично други дан, приказују се свадбарски прилози. Као прилог се доносе погача, тепсија, пите, печено јагње или прасе и ракија. Доносе се и разни дарови за младенце и укућане: одећа, рубље, платно, посуђе и сл. Вредност прилога зависи од економске моћи прилагача, али и од степена сродства (пречине). Сваки свој прилог донесе код чела “собре” и чауш свачији прилог приказује, то јест веома гласно објављује ко је шта донео. Кад приказује прилоге, чауш обично каже овако: “Да видите, домаћине, куме и стари свате и сви остали звани и одабрани, како је овај рођак (брат, стриц, комшија, ујак, пријатељ – за свакога се каже име и степен сродства) дошао свом рођаку на весеље и донио лијепо поштење: једно коло љеба, један ардов пива, једнога љељена...” и тако набраја подижући и показујући све што је као прилог донето. За сваку врсту хелба он каже “коло љеба”, ракија је увек ардов или аков, а печено месо увек је љељен (јелен). Ако неко за прилог донесе печено прасе (најсиромашнији донесу печену кокош), опет се подиже било чије печено јагње и опет се каже – љељен”. То је свакако остатак старе традиције сточара и неки симбол старинске солидарности. За мараме, пешкире, кошуље и друге делове одеће чауш каже: “Донио неких дроња и крпица”, а за посуђе вели: “неких санчића, лончића, шерпица, таслица...” и обично тада звецне да се чује. На крају, кад је све што је једна прилагач донео приказао, чауш додаје: “Хвала, рођаче, жив био, да ти се у весељу врати и помого ти бог, амин!”. На то два врсна певача, који стоје уз чело собре, запевају:
Хвала, рођаче,
Жив био,
Амин, амин!...
На главној и на великој свадби увек се чита здравица. Здравицом се захваљује домаћину, зажели се здравље укућанима, пријатељима, свим сватовима, а посебно младенцима “да се сложе и умноже”. Уз здарвицу певачи посебном песмом саопштају: Стари сват чашу пије, бога моли, амин, амин!
У продужетку велике свадбе на велеље момачкој кући стижу млађи свадбари из девојачке куће – првинари или првећари (иду у првине, то јест у прву посету малденцима).
Код имућнијих људи свадба се продужава и трећи дан, али у смањеном обиму. Народ каже да тог дана свадбују зетови. Целог дана зетови збијају шале, приређују ситне подвале, хватају и кољу кокоши, точе и свакоме нуде ракију, пењу се на кућни кров, скидају цреп, траже нове поклоне, задиркују нарочито младе жене, али све то тече у границама пристијности и без ичије љутње.
На свадби се све време пева и игра. Песме изводе млађи мушкарци и млађе жене и девојке-јенђе, а при крају свадбе певају и старији. Док се не заврши главни свадбени обред, певају се само пригодне свадбарске песме, а касније се могу запевати и друге, љубавне, бекријске или рабаџијске песме. На сеоским свадбама певало се само “из вика”.
За игру и увесељавање учесника на свадби се позивају свирачи. Они прате песму и игру. У старије време на свадбама су свирали по двојица свирача на дугачким свиралима и један на малом бубњу – добош. Касније су на свадбама свирали гајдаши (гадљари), обично по један, ретко двојица. На почетку XX века у овом крају су се појавиле трубе и на свадбама су почели свирати трубачи. У народу их зову “велики свирачи”. Истовремено су се појавиле и на свадбама учествовале свирачке дружине са виолинама (ћемане), тамбурама, кларинетима (кланет), па најпосле и хармонике. Свирачи своје услуге на свадбама наплачују у новцу, а до домаћина куће добијају и мање дарове: марамицу, пешкир, појас и сл.
Свирачи морају знати више игара. Код девојачке куће прву игру започиње најбоља другарица удаваче. Она поведе лагано девојачко коло, држећи у десној руци сватовски барјак. Касније се у току свадбе играју све игре овога краја, али најчешће: девојачко, кукуњеж, тројанац, проломчица, јованчица или повијорац.
У вароши Ужицу свадбени обичаји и обреди били су у освони исти као и у околним селима, само што су неки елементи прилагођени варошким приликама, неки детаљи скраћивани или изостављани, а други додавани. На варошким свадбама свирали су цигански оркестри, најчешће гудачки, а певале су се и друге песме осим старинске кајде “из вика”.

Српска народна ношња

Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До нас су углавном стигле сачуване одевне целине из 19. и првих десетина 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сваку област коју су настањивали Срби кроз историју, карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју, разноврсне народне ношње имале су многострука значења у животу народа, али су биле изложене и многобројним утицајима између различитих етноса, тако да осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани су и други одевни елементи из протеклих времена.
У Србији кнеза Милоша нико није носио европско одело. Чак и Срби, досељеници из Аустрије, да их не би сматрали за туђинце, носили су србијанско одело. Сем тога и Турци из унутрашњости Србије са неповерењем гледали су људе у европском оделу. Само се четири до пет лица носило "по европски", и то су били кнежеви службеници. И они су изгледали "као бела врана". Цео остали свет носио је локалну одећу, а она се делила на сеоску и варошку.
Уколико се мушко сеоско одело из времена кнеза Милоша може реконструисати, оно је овако изгледало: на глави шиљаста црвена капа или фес. Или црна шубара. Сваки је крај Србије имао своје карактеристике, па се тако у Браничеву и Ресави носила црна капица од абе (грубог сукна), црвенокапица; у Херцеговини се ова капа звала кариклија. Око феса је често обавијан шарен пешкир. У Јужној Србији, од Левча наниже ка Морави, носили су сељаци преко феса или главе пешкир, па су их стога називали пешкиранима.
Вук Караџић у Даници из 1827. године пише да је "кариклија или карикача од црвене абе или чохе, одозго је затубаста као фес, а са стране има црну поставу, за коју се одозго може што зађести, где који у бојевима позадијевају фишеке да су им наручнији него у кесама".
До тела се носила дугачка кошуља од кудеље, везених рукава и колира и припасивала се вуненим, понајвише црвеним појасом. Испод кошуље ношене су гаће (ни тесне ни широке) такође од кудеље. У југозападној Србији њих су замењивале пеленгаће, или пеленгири, вунене подебље гаће до ниже колена. Од колена наниже биле су доколенице. Преко кошуље је ишао кратак зубун од белог сукна без рукава, а преко њега гуњ од црног сукна до ниже колена и са рукавима. За појасом обавезно нож, дуванyије су имале лулу, а понеко још и свиралу! Зими су преко гаћа ношене чакшире од белог вуненог сукна.
Неки Стеван Браловић из Дражња (срез Грочански) каже Ђорђевић, имао је на себи "два половна гуња, од којих један кратак а други дугачак, фес, беле чакшире, на ногама опанке и црвене чарапе шумадинске. А неки пак, Радован Петровић из среза Млавског носио је кратак кожух с рукави, од белог сукна чакшире, опанке на босим ногама и на глави црну шубару..."
На ногама је уз сеоско одело ношен опанак, негде са чарапама до испод колена а у Мачви шарени обојци.
Тако је било за сваки дан. Празнично одело разликовало се увелико и по квалитету и по боји. Називало се, а и данас се у неким селима нпр. Подриња (прим. аут.) назива стајаћим оделом. Оно се чува у сандуцима лепе израде и носи само по славама, вашарима, и светковинама. Састојало се од боље кошуље, чарапа и опанака још и од угасито плавих чоханих чакшира, ђечерме (јелека) по којој се опасује појасом и копорана који се носи преко ђјечерме. Све је било од исте чохе као и чакшире. За појасом су ношена два пиштоља и велики нож, а о појасу бар две кесе припојаснице и о њима огњило, мавалица и барутни рог или тиквица а о левом рамену дуга пушка "која се више убрајала у одело него у обрану".
За разлику од мушке женска се ношња појединачно веома разликовала чак и у истом крају Србије. Углавном према пореклу становништва, што је нарочито видљиво било у Београду. Ево два описа женске ношње који се по свему разликују.
У Горњаку су девојке носиле исплетену косу накићену цвећем, парама и простим бисером и са курјуком спуштеним до ниже колена, који се завршава ситним новцем или прапорцима који при ходу звече. Имућније су на глави носиле црвену капу искићену стиним дукатима и бисером. Жене су око капе носиле пешкир пуштен до колена извезен црвеним памуком, вуницом и свилом, нашаран цвећем, парама, дукатима. Изнад чела су имале нешто попут круне. Све остало су имале исто и жене и девојке: На врату ђердан (сиромашније прост гранат а имућније цванцике, талире и марјаше, а богате по неколико дуката). Носиле су кошуље дугих везених рукава, црвени шарени појас "за удивленије ишарану са различитим бојама кецељу", како каже Ј. Вујић, затим лепо ишаране чарапе и опанке који су затезали ногу каишевима. Преко свега ишао је бели зубун од белог сукна, негде дуг до колена а негде до пода ишаран по ивицама и леђима црним, црвеним памуком, парама и токама.
У Буковици, селу Подрињском, женске капе су биле кићене новцима, спреда у малим венчићима тако "да кад жена иде оне паре све се љуљају и звече". На предњој страни капа има ресе, а и оне окићене новчићима. Неке су носиле округле капе - "као год бундева из које вири којекакво цвеће а из цвећа пера паунова. И овде су паре свуда око капе, те су љуљају и звече при женином ходу. И овде се носи ђердан, дугачка извезена кошуља, шарен појас, једна до две извезене кецеље, шарене чарапе опанке с кајиши и проче".
Ђорђевић каже да је овакав опис србијанске женске сеоске одеће најверније начинио Јоаким Вујић, па да његовим речима и завршимо: "Целокупно женско сеоско одело, сем опанака и неких украса на глави, и сав вез израђивало је само женскиње".
Народна ношња у овом крају (Мачви) је разноврсна и китњаста. Женска народна ношња се састоји се из широке везане кошуље са набраним рукавима, скута, предње и задње прегаче, јелека и либаде украшене срмом, чарапа дугих до колена извезених вуном са геометриским фигурама и појаса. Прегаче су живописно извезене, богато украшене златовезом(са мотивима где доминирају лозице, руже, лале и каранфили).
Мушку народну ношњу чине дуга кошуља, широке гаће преко којих могу бити уже или шире чакшире, прслук од природно мрког сукна, вунени појас око струка, кратке вунене чарапе, домаћи опанци са круном на средини и шубара.

Венчаница

Венчаница (видети: http://sr.wikipedia.org/sr/Venčanica) је традиционална хаљина коју носи девојка која је удаје на дан венчања. Може бити беле боје или јако нежне и светле боје као сто су крем, боја слоноваче и боја перле. Постоје и венчанице у боји, које се углавном носе на други дан свадбе, или ако млада не жели венчаницу беле боје. На дан венчања, обичај је да се уз традиционалну венчаницу носе и додатни детаљи, као што је вео, шешир и букет цвећа, такозвани бидермајер. Циљ је да Млада буде најлепша тог симболичног дана.
Историја Венчанице је везана са обичајима и Црквом, поготову у доба када је црква имала велики утицај на народ. Чак у Римском царству су веренице на дан венчања носиле беле хаљине са цветном круном на глави.
Обичај је делимично нестао у средњем веку када су девојке бирале најлепсу хаљину из личне гардеробе. До XIX века се постепено враћала традионална хаљина, вео и букет , али често у сивој или крем боји. Хаљина Краљице Викторије, изложена у Енглеској, је жућкасто-смеђе боје.
По сликама из почетка XIX века се види да су се младе постепено враћале на белу боју за хаљине на венчању. Тек крајем XIX века и под јаким утицајем цркве, побожне младе жене потврђују своје девичанство белом бојом. Бела боја је симбој невиности, нежности и честитости. У нашем народу венчаница има улогу да одврати урокљиве очи од младе. Урок представља преношење негативне енергије на особу која тога није ни свесна, тј.без њеног знања. Постоји обичај да млада у току спремања за венчање стави чено белог лука у њедра, ради урока.
После тога, традиционална бела венчаница прати моду и економске услове, постаје кратка хаљина за време ратова због несташице текстила, па поново дугачка после рата. Модни креатори, као DIOR претстављају дугачке и широке хаљине, модели који це годима бити у моди.
Црвена боја је традиционална за венчанице у Азији.
Код Арапских народа, обичај је да се млада пресвуче више пута, и носи венчанице у разним бојама, јер свадба углавном траје данима.
У осталим деловима света се прати углавном Западна мода са моделима Француских и Италијанских креатора



ЛИТЕРАТУРА
1. Беламарић, Д. (1987): Дијете и облик. Школска књига, Загреб.
2. Брковић, А. (2000): Развојна психологија, други део. Учитељски факултет у Ужицу, Ужице.
3. Дивљан, С. (2000): Подстицање ликовног стваралаштва ученика. Учитељски факултет, Јагодина.
4. Јаковљевић, Р. (1989): Настава ликовне културе од 1. до 4. разреда основне школе. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
5. Karić-Slijepčević, N. (1970): Likovna harmonija. IP „Grafos“, Beograd.
6. Karlavaris, B. i sar. (1971): Likovno vaspitanje danas. Kulturni centar, Novi Sad.
7. Карлаварис, Б. (1984): Методика ликовног васпитања. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
8. Karlavaris, B. (1984): Metodika nastave likovnog vaspitanja za IV godinu Pedagoške akademije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
9. Karlavaris, B. (1986): Likovno vaspitanje, priručnik za nastavnike osnovne škole. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
10. Karlavaris, B. (1991): Metodika likovnog odgoja 1. Hofbauer p. o., Rijeka.
11. Кокс, М. (2000): Дечји цртежи. Превела са енглеског Гордана Миљевић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
12. Кондахчан, С. (1949): Методика цртања – приручник за учитељске школе. Предузеће за уџбенике Народне Републике Србије, Београд.
13. Нешић, Б., Радомировић, В. (2000): Основе развојне психологије. Учитељски факултет, Јагодина.
14. Смиљaнић, Б. и Толичич, И. (1992): Дечја психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:17 am

Слика
Слика
Слика
Слика
Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:17 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:22 am

Svadbeni običaji u sokobanjskom kraju

- Najstarija muzička tradicija Srbije -

Kićenje svadbenog kolača uz obredno pojanje žena u Sokobanjskom kraju.




Kumovo kolo u kući pre izvođenja mlade uz obredno sviranje gajdi u Sokobanjskom kraju




Mladino kolo u dvorištu mlade uz obredno sviranje gajdi u Sokobanjskom kraju.




Prikupio Ljubinko Miljković. Izvode žene iz Mužinca na izvorni način. Merenjem tonskih visina i upoređivanjem sa muzikološkim zapisima antičkih muzikologa, Ljubinko je zaključio da je ovo muzika iz preantičkih vremena pre Orfeja i njegove trotonske skale.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:27 am





Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Свадбени обичаји

Порукаод talican » Сре Јул 06, 2011 5:51 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron