Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 4:13 pm

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Одломак из књиге "Римокатолички злочиначки пројекат вештачк

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 4:14 pm

Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Пред­го­вор

Пи­са­ти на те­му, ко­ја је од ег­зи­стен­ци­јал­ног исто­риј­ског зна­ча­ја за срп­ски на­род и ве­ко­ви­ма об­ли­ко­ва­ла на­шу ко­лек­тив­ну суд­би­ну, зах­те­ва ула­га­ње мно­го на­по­ра да се ау­тор осло­бо­ди емо­ци­ја и пред­ра­су­да, да пи­ше тре­зве­но, ра­зло­жно, ста­ло­же­но и ар­гу­мен­то­ва­но. Са­мо та­ко се мо­же об­јек­тив­но и не­при­стра­сно ап­сол­ви­ра­ти де­фи­ни­са­ни про­блем, а ње­го­ва успе­шна об­ра­да, по­ред са­знај­но-на­уч­ног аспек­та, мо­же има­ти сво­је­вр­сну де­лат­ну сна­гу и под­сти­цај на са­свим кон­крет­не об­ли­ке дру­штве­ног по­на­ша­ња. При то­ме кри­те­ри­јум исти­ни­то­сти увек мо­ра до­ми­ни­ра­ти над на­че­ли­ма ко­ри­сно­сти, по­ти­ски­ва­ти при­стра­сност и не­пре­кид­но ин­си­сти­ра­ти на упор­ном пре­и­спи­ти­ва­њу по­стиг­ну­тог са­зна­ња. Кад год не­ки Ср­бин пи­ше о хр­ват­ству, не мо­же се осло­бо­ди­ти ути­ска стра­вич­них ја­се­но­вач­ких кла­ни­ца и кра­шких ја­ма као ма­сов­них гроб­ни­ца. Ме­ђу­тим, и ту је по­треб­на ве­ли­ка до­за хлад­но­крв­но­сти и сум­њи­ча­во­сти, јер су ти зло­чи­ни при­пи­са­ни јед­ном ма­лом на­ро­ду ко­ји је те­шко стра­дао кроз исто­ри­ју, ко­ји је ско­ро пот­пу­но уни­штен, а чи­ји су оста­ци већ је­два пре­по­зна­тљи­ви у пре­о­ста­лим си­ћу­шним ча­кав­ским ен­кла­ва­ма. Глав­ни из­вр­ши­о­ци зло­чи­на над сво­јом пра­во­слав­ном бра­ћом ма­хом су Ср­би ка­то­ли­ци, ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­ни као сле­по ору­ђе у ру­ка­ма тра­ди­ци­о­нал­них срп­ских не­при­ја­те­ља. Та ве­ли­ка исти­на ви­ше од јед­ног ве­ка при­сут­на је и пре­по­зна­тљи­ва сву­да око нас, али за­пра­во још ни­кад ни­је си­сте­мат­ски из­ло­же­на. Ду­го утам­ни­че­ње у ха­шком ка­за­ма­ту за ме­не је пред­ста­вља­ло ве­ли­ки иза­зов да то по­ку­шам ура­ди­ти, а ујед­но ро­би­ја­ње осми­сли­ти и учи­ни­ти свр­сис­ход­ним. Пре­да­ју­ћи су­ду јав­но­сти ре­зул­та­те че­тво­ро­го­ди­шњег ра­да, осе­ћам по­тре­бу да, на­дам се, крај­ње кри­тич­ки рас­по­ло­же­ном чи­та­о­цу, из­не­сем не­ко­ли­ко увод­них на­по­ме­на.

1. Ме­то­до­ло­шки при­ступ у овој сту­ди­ји за­сни­ва се на чи­ње­ни­ца­ма и пре­ми­са­ма ко­је су већ одав­но утвр­ђе­не, ви­ше­стру­ко про­ве­ра­ва­не и по­твр­ђи­ва­не у исто­ри­о­гра­фи­ји и по­ли­тич­кој те­о­ри­ји. Огро­ман број свет­ских на­уч­ни­ка одав­но је у сво­јим на­уч­ним ра­до­ви­ма до­ка­зао да је Ри­мо­ка­то­лич­ка цр­ква ве­ко­ви­ма ис­трај­но де­ло­ва­ла као во­де­ћа свет­ска зло­чи­нач­ка ор­га­ни­за­ци­ја, ли­ше­на би­ло ка­квих мо­рал­них скру­пу­ла и ру­ко­во­ђе­на нај­о­го­ље­ни­јим ма­ки­ја­ве­ли­стич­ким прин­ци­пи­ма. У сво­јој же­љи за уни­вер­зал­ном свет­ском до­ми­на­ци­јом ни­је се ни­ма­ло ус­тру­ча­ва­ла да на нај­су­ро­ви­ји на­чин ли­кви­ди­ра по­је­дин­це, дру­штве­не гру­пе и уни­шти це­ле на­ро­де, ако су јој ста­ја­ли на пу­ту и ма­кар па­сив­но се су­прот­ста­вља­ли. То је пр­ва пре­ми­са ме­то­до­ло­шког при­сту­па. Дру­га пред­ста­вља чи­ње­ни­цу да је хр­ват­ски на­род исто­риј­ски за­и­ста по­сто­јао, да је при­па­дао сло­вен­ском на­род­ном ста­блу и имао соп­стве­ни је­зик, ча­кав­ски, из­вор­но бли­зак за­пад­но­сло­вен­ској је­зич­кој гру­пи. Тре­ћа је пре­ми­са да је тај на­род тур­ским на­је­зда­ма ско­ро пот­пу­но уни­штен и да се ње­го­во исто­риј­ско име са­чу­ва­ло ис­кљу­чи­во као обе­леж­је вр­ло тан­ког сло­ја фе­у­дал­не вла­сте­ле, ко­ју су угар­ски вла­да­ри јед­но­став­но пре­се­ли­ли из угро­же­не и опу­сто­ше­не ча­кав­ске у стра­ну, кај­кав­ску, сре­ди­ну. Фе­у­дал­на вла­сте­ла је та­ко по­сте­пе­но свој ет­нич­ки на­зив на­ме­та­ла но­во­сте­че­ним кме­то­ви­ма. Че­твр­та пре­ми­са ка­зу­је да су ме­ђу да­на­шњим “Хр­ва­ти­ма” ве­о­ма рет­ки они ко­ји има­ју би­ло ка­квог ге­нет­ског до­ди­ра са из­вор­ним хр­ват­ским ста­нов­ни­штвом. По свим исто­риј­ским по­ка­за­те­љи­ма, њи­ма је као Ср­би­ма ка­то­ли­ци­ма хр­ват­ско име ор­га­ни­зо­ва­ном ак­ци­јом Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у ма­си на­мет­ну­то тек у дру­гој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог ве­ка. Пе­ту пре­ми­су пред­ста­вља чи­ње­ни­ца да су сто­ти­на­ма го­ди­на “Хр­ва­ти” пред­ста­вља­ли ин­стру­мент Ва­ти­ка­на и ра­зних за­пад­них си­ла у њи­хо­вој ан­ти­срп­ској на­је­зди.

На осно­ву тих пет пре­ми­са у скло­пу при­ме­ње­ног ме­то­до­ло­шког при­сту­па кон­сти­ту­и­сао сам основ­ну хи­по­те­зу, из­ра­же­ну већ кроз на­слов сту­ди­је. Да­на­шњи “хр­ват­ски на­род” ве­штач­ка је кре­а­ци­ја Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве, уна­пред за­ми­шље­на као ин­стру­мент јед­ног зло­чи­нач­ког про­јек­та, уте­ме­ље­ног на те­жњи да се срп­ски на­род уни­шти уни­ја­ће­њем, по­ка­то­ли­ча­ва­њем или пот­пу­ном фи­зич­ком ли­кви­да­ци­јом, ка­ко ви­ше не би пред­ста­вљао пре­пре­ку да­љем про­зе­лит­ском про­ди­ра­њу на ис­точ­но­е­вроп­ске про­сто­ре. Про­је­кат ни­је уна­пред дат као го­тов и за­о­кру­жен. Он је по­сте­пе­но са­зре­вао, има­ју­ћи у пр­вој фа­зи илир­ску, а у дру­гој ју­го­сло­вен­ску оп­ци­ју. Ме­ђу­тим, при­ро­да ри­мо­ка­то­лич­ких зло­чи­на над срп­ским на­ро­дом исто­вет­на је. Су­штин­ски се она не раз­ли­ку­је то­ком Пр­вог и Дру­гог свет­ског ра­та и гра­ђан­ских ра­то­ва у Ју­го­сла­ви­ји то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на.

Ме­то­до­ло­шки по­сту­пак је опре­де­ли­ла чи­ње­ни­ца да по­сто­ји бо­га­та на­уч­на и пу­бли­ци­стич­ка ли­те­ра­ту­ра ко­ја ис­црп­но тре­ти­ра по­је­ди­нач­не аспек­те про­бле­ма. За­то ова сту­ди­ја ни­је кла­сич­ног ис­тра­жи­вач­ког ка­рак­те­ра. Ау­то­ру ни­су би­ла по­треб­на ис­тра­жи­ва­ња по ар­хи­ва­ма и му­зе­ји­ма. Ис­тра­жи­вао сам већ об­ја­вље­на де­ла и на­сто­јао да си­сте­мат­ски об­ра­дим њи­хо­ве ре­зул­та­те у скло­пу уна­пред од­ре­ђе­не те­ма­ти­ке. При­том сам про­у­ча­вао че­ти­ри вр­сте де­ла: ра­до­ве ро­ман­ти­чар­ски на­стро­је­них пи­са­ца хр­ват­ске пам­флет­ске исто­ри­о­гра­фи­је, озбиљ­на на­уч­на де­ла са из­ра­же­ним кри­тич­ким при­сту­пом, днев­но­по­ли­тич­ку пу­бли­ци­сти­ку и јав­не на­сту­пе ис­так­ну­тих иде­о­ло­га, као и пу­бли­ка­ци­је ме­мо­ар­ског ка­рак­те­ра. Сва­ка ан­али­за тек­ста је та­ко­ђе мо­ра­ла би­ти кри­тич­ки ин­то­ни­ра­на и не­при­стра­сно ела­бо­ри­са­на. У ову сту­ди­ју сам уком­по­но­вао оп­шир­не ци­та­те из про­у­ча­ва­них де­ла. Због ау­тен­тич­но­сти ау­тор­ских ста­во­ва чи­ни­ло ми се да је при­ме­ре­ни­је пре­ци­зно ци­ти­ра­ње не­го пре­при­ча­ва­ње. Кроз пре­при­ча­ва­ње не бих мо­гао да из­бег­нем соп­стве­ну су­бјек­тив­ну ин­тер­пре­та­ци­ју. На­рав­но, и сам из­бор ци­та­та увек мо­ра би­ти субјек­ти­ван, али се на­дам да они сво­јом упе­ча­тљи­во­шћу до­вољ­но по­ти­ску­ју не­гатив­ни уплив су­бјек­тив­но­сти се­лек­ци­је. Чи­ње­ни­це су мо­ра­ле да по­ти­ску­ју емо­ци­је, али и са­ме да бу­ду пре­и­спи­ти­ва­не по­ре­ђе­њем њи­хо­ве ин­тер­пре­та­ци­је од стра­не раз­ли­чи­тих ау­то­ра. На­рав­но, ни­су мо­гла би­ти об­у­хва­ће­на сва рас­по­ло­жи­ва де­ла, па сам на­сто­јао да ода­бе­рем нај­ква­ли­тет­ни­ја, нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­ја и нај­ре­ле­вант­ни­ја. Ко­ли­ко сам у то­ме ус­пео ни­је мо­је да про­су­ђу­јем, јер сва­ка се­лек­ци­ја не­ми­нов­но но­си лич­ни пе­чат оног ко је про­во­ди, мо­ти­ви­са­ног са­свим од­ре­ђе­ним ци­љем. Ра­чу­нам на бес­по­штед­ну и ар­гу­мен­то­ва­ну на­уч­ну кри­ти­ку.

2. Уна­пред про­блем по се­би пред­ста­вља хр­ват­ска пам­фле­ти­стич­ка исто­ри­о­гра­фи­ја, ак­ту­ел­на по­ли­тич­ка пу­бли­ци­сти­ка и ме­мо­ар­ска гра­ђа. Све је то мак­си­мал­но иде­о­ло­ги­зо­ва­но у функ­ци­ји основ­не ри­мо­ка­то­лич­ке док­три­не. Њи­ма иде на ру­ку и да­на­шњи по­глед на свет кре­а­то­ра гло­ба­ли­зма ко­ји су Ср­бе жи­го­са­ли као свет­ски про­блем, а свр­ста­ли се на стра­ну тра­ди­ци­о­нал­них срп­ских не­при­ја­те­ља пред­ста­вља­ју­ћи их као оли­че­ње прав­де и пра­вич­но­сти. При сва­ком по­ку­ша­ју пре­и­спи­ти­ва­ња на­мет­ну­тих иде­о­ло­шких об­ра­за­ца и ква­зи­е­тич­ких вред­но­сти мо­же­мо са­гле­да­ти ко­ли­ко се во­ља за моћ пре­о­бли­ко­ва­ла у кон­тро­лу људ­ског ума и ус­пе­ла да сво­ју то­та­ли­тар­ну при­ро­ду пред­ста­ви као нај­ви­ше де­мо­крат­ско до­стиг­ну­ће. По­сто­ји про­блем ве­штач­ког об­ли­ко­ва­ња људ­ске ми­сли и на­чи­на раз­у­ме­ва­ња ствар­но­сти кроз функ­ци­о­ни­са­ње за­пад­них де­мо­крат­ских си­сте­ма, ка­ко би се што лак­ше одр­жа­ла на вла­сти по­сто­је­ћа свет­ска фи­нан­сиј­ска и по­ли­тич­ка ели­та, а при то­ме са­чу­ва­ла и про­ши­ри­ла све сво­је при­ви­ле­ги­је. То си­сте­мат­ско об­ли­ко­ва­ње се вр­ши кон­тро­лом глав­них ме­ди­ја и уса­вр­ше­ним сред­стви­ма ма­ни­пу­ла­ци­је, у окви­ру гло­бал­ног ме­диј­ског по­рет­ка ко­јим до­ми­ни­ра­ју нај­ја­че ин­ду­стриј­ске си­ле и њи­хо­ве ма­сто­донт­ске кор­по­ра­ци­је. Од­су­ство сва­ке кон­тро­ле над њи­хо­вим ма­ни­пу­ла­тив­ним тех­ни­ка­ма и про­па­ганд­ним про­јек­ти­ма прав­да се на­че­лом сло­бо­де штам­пе. Јав­ни и за­ку­ли­сни цен­три мо­ћи не тр­пе ни­ка­кву ал­тер­на­ти­ву ни­ти ди­вер­си­фи­ка­ци­ју при­сту­па ме­ди­ји­ма, из­во­ри­ма ин­фор­ми­са­ња, про­ве­ра­ва­ње чи­ње­ни­ца итд. Ме­ди­ји су јед­но­став­но сфе­ра у ко­јој не­ма ни­ка­кве де­мо­кра­ти­за­ци­је, а сва­ки зах­тев да се она као про­цес и на том по­љу по­кре­не нај­о­гор­че­ни­је се на нож до­че­ку­је од аме­рич­ких цен­та­ра по­ли­тич­ке и фи­нан­сиј­ске мо­ћи, као до­ми­нант­них у да­на­шњем све­ту.

Иде­а­ли­зо­ва­на сли­ка за­пад­не де­мо­кра­ти­је ме­ди­је пред­ста­вља као по­у­зда­не и све­при­сут­не, пр­ко­сне и твр­до­гла­ве, до за­је­дљи­во­сти кри­тич­ки рас­по­ло­же­не и не­пот­ку­пљи­ве, ак­те­ре по­ли­тич­ког про­це­са ко­ји по­жр­тво­ва­но чу­ва­ју сло­бо­ду го­во­ра и обез­бе­ђу­ју пра­во гра­ђа­на да бу­ду о све­му оба­ве­ште­ни. Али кад се дир­не у око­шта­ле иде­о­ло­шке сте­ре­о­ти­пе и док­три­нар­не пред­ра­су­де, не­по­ћуд­ног го­ми­ла од­мах фре­не­тич­но оп­ту­жу­је за “го­вор мр­жње” и за­ме­ном те­за он по­ста­је из­вор не­тр­пе­љи­во­сти. Ме­ди­ји на За­па­ду ни­ка­да ни­су би­ли не­сло­бод­ни­ји и по­ли­тич­ки ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­ни­ји. Вла­да­ри све­та и њи­хо­ве по­лу­кон­спи­ра­тив­не цен­тра­ле убе­ђе­ни су да је кри­за де­мо­кра­ти­је про­у­зро­ко­ва­на ње­ним не­у­ме­ре­но­сти­ма. Да би се де­мо­кра­ти­ја са­чу­ва­ла љу­ди се мо­ра­ју све­сти на иди­о­ти­зам про­сеч­но­сти, мо­ра им се на­мет­ну­ти апа­ти­ја и по­слу­шност, а па­жња за­о­ку­пи­ти пе­ри­фер­ним зби­ва­њи­ма, сен­за­ци­ја­ма и сплет­-ка­ма. Огром­на ве­ћи­на гра­ђа­на угро­жа­ва де­мо­кра­ти­ју та­ко што се су­прот­ста­вља ње­ној ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ји и крај­њој фор­ма­ли­за­ци­ји од стра­не по­ли­тич­ке ели­те, при­вред­них кор­по­ра­ци­ја и нај­сна­жни­јих фи­нан­сиј­ских ин­сти­ту­ци­ја. Уо­ста­лом, де­мо­кра­ти­ја је увек би­ла по­шта­па­ли­ца “за код ку­ће”. На ме­ђу­на­род­ној сце­ни, у од­но­си­ма из­ме­ђу ве­ли­ких и ма­лих др­жа­ва, ни­ка­да се ни­је по­ку­ша­вао ство­ри­ти ни при­вид де­мо­кра­тич­но­сти. Са­мо прет­ње, уце­не – је­зик ул­ти­ма­ту­ма.

За­пад­њач­ки ме­ди­ји су, по ди­рект­ним аме­рич­ким и ва­ти­кан­ским ин­струк­ци­ја­ма, мак­си­мал­но ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­ни да хор­ски де­кла­му­ју ан­ти­срп­ске ла­жи и кле­ве­те, чи­ји је основ­ни циљ да у очи­ма свет­ског јав­ног мње­ња зло­чин­ци и жр­тве ме­ђу­соб­но за­ме­не сво­је исто­риј­ске уло­ге. У тој из­ви­то­пе­ре­ној све­сти ствар­не жр­тве ге­но­ци­да по­ста­ју ње­го­ви зло­чи­нач­ки ак­те­ри. “Јад­ни” Хр­ва­ти и бо­сан­ски му­сли­ма­ни су ми­ље­ни­ци но­вог свет­ског по­рет­ка, а Ср­би стал­на ме­та за од­стрел. Ако не­ко же­ли да се пре­ко но­ћи про­сла­ви, нај­јед­но­став­ни­ји је на­чин да, пу­тем штам­пе, те­ле­ви­зи­је или пу­бли­ци­сти­ке, пла­си­ра што гро­зни­ју и бе­сми­сле­ни­ју из­ми­шљо­ти­ну, ко­јом ће се це­ли срп­ски на­род до­дат­но при­ко­ва­ти за стуб сра­ма. У том сми­слу су вер­не слу­ге про­на­шли и у свим срп­ским зе­мља­ма. Про­за­пад­не по­ли­тич­ке пар­ти­је, ме­ди­ји и та­ко­зва­не не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је за но­вац слу­же не­при­ја­те­љи­ма соп­стве­ног на­ро­да и бо­ре се про­тив ње­го­вих ег­зи­стен­ци­јал­них ин­те­ре­са. И за њих ла­жна, илу­зор­на свест, хр­ват­ска или му­сли­ман­ска “са­мо­свест”, пред­ста­вља­ју узор исти­ни­то­сти и пле­ме­ни­то­сти, а тра­ге­ди­ја соп­стве­ног на­ро­да пред­мет пре­зи­ра и ни­по­да­шта­ва­ња. На јав­ној сце­ни стра­ни пла­ће­ни­ци су то­ли­ко буч­ни, да успе­ва­ју у дру­ги план по­ти­сну­ти тре­зве­но и ра­зло­жно ра­су­ђи­ва­ње срп­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца, ко­ји се не про­да­ју за ша­ку до­ла­ра; ко­ји ни­су спрем­ни да лич­ну са­вест и ака­дем­ски мо­рал жр­тву­ју за љу­бав со­лид­не ма­те­ри­јал­не си­ту­и­ра­но­сти на осно­ву ис­пла­та на шал­те­ри­ма за­пад­них ам­ба­са­да или пре­ко ра­чу­на сум­њи­вих фон­да­ци­ја.

3. На­рав­но да сам све­стан огра­ни­че­не ве­ро­до­стој­но­сти сва­ког лич­ног све­до­че­ња и крај­ње су­бјек­тив­но­сти ме­мо­ар­ске гра­ђе. Пи­сац ау­то­би­о­граф­ског спи­са соп­стве­на жи­вот­на ис­ку­ства и ви­ђе­ње исто­риј­ских зби­ва­ња ко­ји­ма је при­су­ство­вао или чи­ји је ва­жан ак­тер био, не мо­же а да не усме­ри пре­ма од­ре­ђе­ном ци­љу. Та­ко се те­ле­о­ло­шки при­ступ нај­че­шће сво­ди на по­тре­бу да се соп­стве­на уло­га при­ка­же у што леп­шем све­тлу, да се на­кнад­но оправ­да­ју од­ре­ђе­ни по­ступ­ци или кон­стру­и­ше ва­ри­јан­та ра­ци­о­на­ли­за­ци­је укуп­ног соп­стве­ног по­на­ша­ња. Та­ко сва­ко ра­ни­је сте­че­но ис­ку­ство по­при­ма ак­ту­ел­ни сми­сао, а ре­кон­струк­ци­ја исто­риј­ског до­га­ђа­ја прак­тич­ну, од­но­сно упо­треб­ну по­ли­тич­ку вред­ност. При том се на­кнад­но на­сто­ји ло­гич­ки по­ве­за­ти и оно што је из­би­ја­ло пот­пу­но спон­та­но, ис­кр­са­ва­ло са­свим нео­че­ки­ва­но и, по пр­во­бит­ној ре­цеп­ци­ји, ре­ме­ти­ло нор­мал­ни ток од­ре­ђе­ног про­це­са. Оно што је ра­ни­је би­ло пот­пу­но не­пред­ви­ди­во сад се тре­ти­ра као је­ди­но мо­гу­ћи и при­ро­дан ис­ход. Сад кад се на­по­кон ис­ход зна, од­јед­ном су сви­ма ја­сни и сми­сао и свр­ха до­га­ђа­ја, као и њи­хо­во узроч­но-по­сле­дич­но си­ту­и­ра­ње у дру­штве­ну и исто­риј­ску це­ли­ну. Сва­ки ре­а­ли­зо­ва­ни ау­то­би­о­граф­ски про­је­кат ви­ше је акт са­да­шњег по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња не­го са­став­на ком­по­нен­та прет­ход­них и опи­си­ва­них. Уз то је ре­зул­тат пре­и­спи­ти­ва­ња соп­стве­не уло­ге у же­љи да се она улеп­ша, оправ­да или од­бра­ни. И увек се то чи­ни на вред­но­сним по­сту­ла­ти­ма са­да­шњи­це ко­ји опре­де­љу­ју на­кнад­ни кон­цеп­циј­ски оквир ко­ји ме­мо­а­ри­ста сле­ди. Не­ма ту ни­ка­кве спон­та­не ау­тен­тич­но­сти, ко­ју мо­гу пру­жи­ти днев­нич­ке бе­ле­шке, али се за­то мо­же пру­жи­ти је­дин­стве­ност и це­ло­ви­тост по­гле­да, ко­хе­рент­ност из­ла­га­ња и ло­гич­на кон­зи­стент­ност соп­стве­ног ста­ва. Пре­глед­ност це­ли­не се по­сти­же и на ра­чун отво­ре­но­сти, не­по­сред­но­сти и об­јек­тив­но­сти.

Пи­сац ме­мо­а­ра увек не­што при­кри­ва јер је ње­му апо­ло­ги­ја соп­стве­не лич­но­сти по при­ро­ди ства­ри ва­жни­ја од исти­не. Мно­ги су бла­го­вре­ме­но кра­ли до­ку­мен­тар­ну гра­ђу, ау­тен­тич­на све­до­чан­ства о ствар­ним до­га­ђа­ји­ма, да би им на­кнад­ним екс­клу­зив­ним ту­ма­че­њем ули­ли лич­ни пе­чат. За­то је увек ва­жни­је оно што ау­тор ме­мо­ар­ског спи­са пре­ћут­ку­је од оно­га што на сва зво­на раз­гла­ша­ва. Из­но­се они у јав­ност ма­њи или ве­ћи део исти­не, али ни­ка­да и це­лу исти­ну. За це­ло­ви­ту исти­ну увек је ва­жни­је оно пре­ћут­ано од из­ре­че­ног. Али сва­ком ау­то­би­о­гра­фи­јом чо­век не­по­гре­ши­во све­до­чи о се­би и сво­јој лич­но­сти, а кри­тич­ким ана­ли­зи­ра­њем на­пи­са­ног лак­ше се про­ди­ре до са­кри­ве­ног. Но­ви ква­ли­тет вред­но­сти до­но­си упо­ред­но ме­мо­ар­ско све­до­че­ње ви­ше ак­те­ра истог по­ли­тич­ког исто­риј­ског зби­ва­ња, по­го­то­во кад су они при­па­да­ли су­прот­ста­вље­ним стра­на­ма. Та­мо где су им фак­то­граф­ски ис­ка­зи и ана­ли­зе по­ду­дар­ни, по­стиг­нут је вр­ло ви­сок сте­пен исти­ни­то­сти, док у слу­ча­ју крај­њег ра­зи­ла­же­ња ста­во­ва и ту­ма­че­ња, опет има­мо на рас­по­ла­га­њу дра­го­це­ну под­ло­гу за не­при­стра­сно кри­тич­ко про­у­ча­ва­ње.

Упра­во у том све­тлу тре­ба по­сма­тра­ти ау­то­би­о­граф­ске спи­се хр­ват­ских на­ци­о­нал­них иде­о­ло­га, по­себ­но Стје­па­на Ра­ди­ћа, Ан­те Па­ве­ли­ћа и Фра­ње Туђ­ма­на. Ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што је у окви­ру свог глав­ног де­ла, по узо­ру на Адол­фа Хи­тле­ра, Туђ­ман ком­по­но­вао ау­то­би­о­граф­ску про­зу и иде­о­ло­шку сту­ди­ју, ста­вља­ју­ћи та­ко се­бе у епи­цен­тар исто­риј­ских зби­ва­ња и пред­ста­вља­ју­ћи се као њи­хов вр­хун­ски кре­а­тор.

У пра­вој га­ле­ри­ји људ­ских на­ка­за и мо­рал­них ми­зе­ри­ја, ко­јима оби­лу­је хр­ват­ска исто­ри­ја у по­след­ња два ве­ка, Фра­њо Туђ­ман је био нај­у­спе­шни­ји и као те­о­ре­ти­чар и као по­ли­тич­ки прак­ти­чар. Без сум­ње, исто­риј­ске окол­но­сти су му мак­си­мал­но ишле на ру­ку, али се ње­гов лич­ни уплив сва­ка­ко не мо­же за­не­ма­ри­ти. Туђ­ман се јед­но­став­но до­ка­зао као син­те­тич­ка ре­ин­кар­на­ци­ја Ан­те Стар­че­ви­ћа и Ан­те Па­ве­ли­ћа, ко­ја је до крај­њих кон­се­квен­ци из­ве­ла њи­хо­ву иде­о­ло­ги­ју, по­ли­тич­ки про­грам и ме­то­де де­ло­ва­ња. По­врх то­га, он је успео да ко­ло­сал­ну хр­ват­ску ис­то­ри­о­граф­ску лаж укло­пи у вред­но­сна опре­де­ље­ња гло­ба­ли­зма као уса­вр­ше­не пла­не­тар­не ва­ри­јан­те то­та­ли­та­ри­зма. Уз све­срд­ну по­моћ Ва­ти­ка­на, Туђ­ман је по­сти­гао да се у уло­зи на­ста­вља­ча ја­се­но­вач­ког ге­но­ци­да и по­кре­та­ча ве­ли­ког срп­ског кра­ји­шког ег­зо­ду­са по­ја­ве Аме­ри­кан­ци и за­пад­ни Евро­пља­ни. Оно што ни­су успе­ли Франц Јо­зеф I и Адолф Хи­тлер, ре­а­ли­зо­ва­ли су Јо­ван Па­вле Дру­ги, Хел­мут Кол и Бил Клин­тон. Кре­и­ра­ли су мон­стру­о­зну др­жав­ну тво­ре­ви­ну, чи­је те­ме­ље одр­жа­ва­ју ис­кљу­чи­во ан­ти­срп­ска мр­жња и не­тр­пе­љи­вост. Али, уве­рен сам да ни та тво­ре­ви­на не мо­же би­ти ве­чи­та, као и ни­шта дру­го што је на злу са­зда­но.

4. Ову сту­ди­ју сам пи­сао кроз пу­не че­ти­ри го­ди­не ха­шког за­то­че­ни­штва. Све ци­ти­ра­не књи­ге и мно­ге из ко­јих ци­та­те ни­сам ва­дио, до­но­си­ла ми је у Хаг мо­ја су­пру­га Ја­дран­ка Ше­шељ. По­ред де­ла из мо­је лич­не би­бли­о­те­ке, ко­ја сам де­це­ни­ја­ма те­мат­ски при­ку­пљао, Љи­ља­на Ми­хај­ло­вић и Фи­лип Сто­ја­но­вић са­ве­сно и пе­дант­но су ми про­на­ла­зи­ли и фо­то­ко­пи­ра­ли број­на ста­ра из­да­ња, до ко­јих је при­лич­но те­шко до­ћи. На ру­ко­пи­су за­вр­ша­вам рад да­нас, кад ула­зим у но­ву фа­зу мо­је ха­шке бор­бе, по­тен­ци­јал­но суд­бо­но­сну. Ви­ше од хи­ља­ду стра­на ру­ком пи­са­ног тек­ста оста­вио сам на чу­ва­ње у цен­тра­ли Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке у Бе­о­гра­ду. Жао ми је ако су се при­ли­ком пре­ку­ца­ва­ња пот­кра­ле гре­шке у име­ни­ма по­је­ди­них исто­риј­ских лич­но­сти или да­ту­ми­ма од­ре­ђе­них зби­ва­ња. Мо­гућ­но­сти за ис­прав­ке и ко­нач­ну ре­дак­ци­ју јед­но­став­но ни­сам имао. Од­ла­га­ње штам­па­ња до из­ла­ска из за­тво­ра та­ко­ђе ни­је до­ла­зи­ло у об­зир јер сам све­стан да се из ха­шке там­ни­це рет­ко ко­ји Ср­бин жив вра­ћа. Не бри­не ме то мно­го. На­ви­као сам већ на чи­ње­ни­цу да ми је ро­би­ја сво­је­вр­сна жи­вот­на суд­би­на. За­то ме не­пре­кид­но оку­пи­ра ми­сао да и њу тре­ба ис­ко­ри­сти­ти у по­ли­тич­кој бор­би. Стра­да­ње чо­ве­ка по­је­дин­ца ни­је то­ли­ко бит­но. На­ци­ја је угро­же­на и због тог раз­ло­га ни­јед­на жр­тва за њен спас ни­је пре­ску­па. За­то ме на­дах­њу­је исто­риј­ски при­мер Ђа­ко­на Ава­ку­ма и Ста­рог Ву­ја­ди­на. Мо­гу ме ве­за­ти, али ме не мо­гу спре­чи­ти да пр­ко­сим, увек и где год се на­ђем. Одр­жа­ва ме пр­кос, а сна­гу ули­ва бес­крај­на ве­ра у Бо­га, Срп­ство и Ру­си­ју.

У Ха­гу, 10. но­вем­бра 2006. го­ди­не

Во­ји­слав Ше­шељ
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Сре Феб 24, 2010 2:15 am

Замислите, Хрват који се презива Срб скупља потписе за укидање ћирилице у Вуковару.
:kafa

Daniel Srb
http://hsp.hr/content/view/649/128/
HSP počeo prikupljati potpise za referendum protiv ćirilice
http://hsp.hr/content/view/763/91/
HSP neće i ne može pristati na uvođenje ćirilice u Vukovaru, koji je simbol rata i otpora u Domovinskome ratu - rekao je predsjednik HSP-a Danijel Srb jučer u Vukovaru.

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:03 pm

Др Војислав Шешељ

РИМОКАТОЛИЧКИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПРОЈЕКАТ ВЕШТАЧКЕ ХРВАТСКЕ НАЦИЈЕ

Друго издање

Српска радикална странка Београд 2007.

Др Војислав Шешељ

РИМОКАТОЛИЧКИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПРОЈЕКАТ ВЕШТАЧКЕ ХРВАТСКЕ НАЦИЈЕ

Рецензенти

Проф. др Мирко Зуровац др Никола Жутић

Директор издавачког сектора

Огњен Михајловић

Редакција

Ивана Борац, Љубинка Божовић, Љубица Давидовић, Весна Зобеница,

Зорица Илић, Весна Марић, Љиљана Михајловић, Биљана Мичић, Северин Поповић, Злата Радовановић, Марина Ристић, Златија Севић, Бранкица Терзић, Драгица Томић, Длександар Чарапић, Милица Шешељ

Издавач

Српска радикална странка Трг победе 3, Земун

За издавача

Др Војислав Шешељ

Штампа

Штампарија ДОО , Драгић", Зрењанин

За штампарију

Момчило Драгић

Тираж

3000 примерака

С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 272-767(497.5) 323.1(=163.41/=163.42)

ШЕШЕЉ, Војислав

Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације / Војислав Шешељ. - Београд : Српска радикална странка, 2007 (Зрењанин : "Драгић"). - 1031 - стр. ; 21 ст

Тираж 3.600.

18БК 86-7886-009-Х

а) Католичка црква - Хрватска б) Срби -Хрвати

СОБ188.8К-1Б 134993676


ОВУ КЊИГУ ПОСВЕЋУЈЕМ

МОЈИМ РАТНИМ САБОРЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА

ДОБРОВОЉЦИМА СРПСКЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ,

ЈУНАЧКИМ СРПСКИМ ЧЕТНИЦИМА,

КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ПОЛОЖИЛИ

НА ОЛТАР ОТАЏБИНЕ И СРПСТВА,

БРАНЕЋИ ЗАПАДНЕ СРПСКЕ 3€МЉЕ.

ДИВИМ СЕ ЊИХОВОМ ХЕРОЈСТВУ И,

КЛАЊАЈУЋИ СЕ ПРЕД ТИМ УЗВИШЕНИМ МУЧЕНИШТВОМ,

СТИДИМ СЕ ПРЕД ИСТОРИЈОМ

ШТО НИСАМ БИО ДОСТОЈАН

ДА ПОДЕЛИМ ЊИХОВУ СУДБИНУ.

УТОЛИКО САМ ОДЛУЧНИЈИ

ДА ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

НАСТАВИМ ЊИХОВУ СВЕТУ БОРБУ.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:08 pm

Први део

ПРИСТУПНА РАСПРАВА

I. Хрватство као најефикасније ватиканско средство за уништење српског народа

Грађански ратови вођени кроз процес споља иницираног распада југосло-венске државе, чију завршницу представља варварска агресија Северноа-тлантског пакта на Србију и цели српски народ, никако нису избили спонтано, него су дуго и систематски припремани. Њихов главни инспиратор и органи-затор је Ватикан, централно седиште Римокатоличке цркве, која никада срп-ском народу неће заборавити ни опростити што се почетком тринаестог века у огромној већини и дефинитивно определио за источну хришћанску цркву, па још основао и сопствену националну, са светосављем као специфичном вари-јантом православља. Вековима је Рим настојао да Србе покатоличи, да угуши православље, и у том смислу је оберучке помагао све стране силе које су на Балкану наступале као отворени српски непријатељи и агресори. Сваку вели-ку српску трагедију, несрећу и невољу римокатолички фратри на терену спремно су и организовано дочекивали да би отимали наивне српске душе, очајне у егзистенцијалном безнађу. Неретко је превођење у католичку веру обављано и непосредним насиљем, поткупљивањем, претњама, дискримина-цијом и свим варијантама шиканирања. У сваком историјском периоду један део Срба томе је подлегао, увек онај слабији, национално несвеснији, морално недограђенији, представљајући исти онај етнички супстрат, који је у другачи-јим социјалним и политичким околностима исказивао спремност на исламиза-цију. Католичење је било лакше провести него турчење, првенствено због прилично подударне верске симболике и примамљивије прозелитске демаго-гије.

Ипак је већина Срба остала непоколебљива у свом православљу и свето-сављу. Они који су прелазили у ислам, римокатоличанство или било коју малу верску секту, убрзо су губили националну свест, замењујући је верском или ту-ђинском. Новопечени српски муслимани чврсто су се идентификовали са Тур-цима, док су католици временом постајали Млечани, Мађари, Немци итд. Ипак, главнина Срба католика све до деветнаестог века сачувала је бар траго-ве некадашње српске националне свести, неретко уз осећање одбачености, от-падништва, готово инстинктивне кривице због конвертитсгва својих предака. У густим популацијама ти Срби католици насељавали су Дубровник, Далма-цију, Босну, Херцеговину, Славонију и Војну крајину. Постепено ослобађање Србије из турског ропства и све озбиљнији политички наступи православних Срба пречана, постепено су отварали очи католицима и будили у њима осећа-ње свесрпске солидарности, без обзира на вероисповест. Укупна просветитељ-ска делатност, прво Доситеја Обрадовића, а потом и у много већој мери Вука Караџића и Његоша, томе је доприносила. Ти процеси буђења националне свести и осећања колективног духа дубоко су забринули врх Римокатоличке цркве, који се бојао да се њихова српска паства не преорјентише ка национал-ној цркви, као и аустријске и мађарске политичке кругове, чија се власт у зна-чајној мери простирала и над српском популацијом.

Неколико векова прозелитизма уловило је душе више стотина хиљада ла-комислених Срба који су прешли на римокатоличку веру и постепено се ли-шавали српске националне свести, с обзиром да је у условима грчевите борбе за опстанак српског народа Српство све интензивније идентификовано са пра-вослављем. Римокатоличким прелатима прави проблеми настају почетком деветнаестог века, кад европски простори доживљавају револуционарне пре-ображаје и грађанска класа, поред економске, све успешније остварује и поли-тичку доминацију. Интелектуални слојеви у свим народима нагло јачају и бит-но доприносе остварењу националног препорода. Национална свест постаје све више артикулисана, базирајући се на историји, традицији и првенствено је-динственом језику. Успешан почетак ослободилачке борбе српског народа и перспективан заметак обновљене српске државе обећавао је да ће људи који говоре један, српски језик, у славистици означен као штокавски дијалекат, вр-ло брзо превазићи верске баријере и ујединити се у оквиру једног националног духа, свести, поноса и државотворног циља. Национално јединство српских православаца, римокатолика, муслимана и шачице протестаната неминовно би водило јачању позиција Српске православне цркве, тада још разбијене ве-штачким државним границама и политичком супремацијом туђинских вла-стодржаца, али јединствених циљева и стремљења. Почетну предност јој је не-достижно давала бројчана премоћ верника и првенствено чињеница да је једи-на представљала националну верску организацију у правом смислу речи, срп-ску националну институцију, неприкосновену по мери реалног утицаја на на-род. То је представљало прави аларм за Рим и његове прозелитске легије.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:10 pm

1. Инструментализација етничких остатака малог хрватског народа

Да би предухитрила успостављање пуног српског националног јединства, Римокатоличка црква је инструментализовала етничке остатке и историјска сведочанства некадашње државотворности малог словенског народа - Хрва-та. За разлику од Срба, који су источнословенског порекла и врло сродни Ру-сима, Белорусима и Украјинцима, Хрвати потичу од западнословенске етнич-ке гране и по пореклу су блиски Пољацима, Чесима и Сповацима. Изворни хр-ватски језик је чакавски, за који је дубровачки католик Милан Решетар уста-новио да је самосталан словенски језик, а Александар Белић му доказао извор-не сличности са пољским и чешким. Хрвати су у средњем веку формирали сопствену државу између Гвозда и Јадранског мора, која је на врхунцу моћи до-пирала до Врбаса и на северу, преко данашњег Хрватског Загорја, вероватно до Драве. Почетком дванаестог века ушли су у састав Угарске, која је Хрват-ску и Далмацију између Сплита и Задра административно повезала са својом, раније освојеном, провинцијом Славонијом у јединствено војводство. Пред турском опасношћу Хрвати су масовно бежали у дубину Европе, а њихова вла-стела је добила нове поседе у загребачкој, вараждинској и крижевачкој жупа-нији, где је пренела хрватско име и наметнула га својим новим кметовима - кај-кавцима, што значи Словенцима.

У својим прозелитским настојањима, Римокатоличка црква је покуша-вала да потисне српско национално име перфидно инсистирајући на тези да су Срби и Хрвати делови једног јединственог народа, коме је потребан заједнич-ки назив - Илири или Југословени. Такви концепти су били основна преокупа-ција њене политике на подручју Далмације, Хрватске, Славоније и Војне кра-јине, а касније Босне и Херцеговине, јер су најефикасније омогућавали да се под изговором српско-хрватског националног јединства устали ничим поткре-пљено становиште да унутар једног народа назив Хрвати обухвата римокато-лике, а назив Срби православце. Илирски покрет је такав процес увелико от-почео, да би заглушујућом југословенском пропагандом Штросмајера и Рач-ког била проведена готово принудна кроатизација далматинских и славонских католика. Кад је то постигнуто, систематски су формиране квазијуристичке тезе о хрватском државном праву и од Мађара позајмљена флоскула о посто-јању једног политичког народа у једној држави, како би се за такав народ про-гласили Хрвати у Далмацији, Хрватској и Славонији, накнадно и у Босни, Хер-цеговини, Дубровнику и Боки Которској. На свим тим просторима православ-цима се негира српски национални идентитет и они се покушавају инструмен-тализовати у циљу реализације хрватских државотворних аспирација у окви-ру Хабзбуршке монархије.

Након Првог светског рата Ватикан је био спреман да прихвати и подржи прву југословенску државу, надајући се да у њеним границама има довољан број сопствених верника, који би били у стању да већинске Србе приволе на унију, за љубав потпуног националног јединства. Толико су римокатолички прелати били занешени том идејом да су за неко време изгубили поверење хр-ватских политичких предводника, попут Стјепана Радића, који је огорчено на-ступао против католичког клерикализма. Његово убиство и жестоко српско супротстављање конкордату, клерикалцима су отворили пут за нову политич-ку акцију, у којој ће се као њихов главни инструмент истаћи усташки покрет, а геноцид доказати као најефикасније средство антисрпске политике. Победа комуниста ће Ватикану пружити предах да се опорави од претрпљеног пора-за, а почетак слома комунизма створити шансу да се докрајчи Југославија, формира нова хрватска држава по усташком узору и с њене територије акци-јом западних сила прогнају скоро сви Срби. Ватикан је у последњим ратовима отворено стајао на страни свих српских непријатеља, а папа се лично залагао за бомбардовање српског народа.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:12 pm

2. Отимање српског језика

Вишегодишње заточење у тамиици нелегалног и изразито антисрпски усмереног Хашког трибунала пружило ми је прилику да се темељитије поза-бавим овим проблемом. Проучавајући огромну литературу која обрађује узроке, процесе и последице разбијања југословенске државе, наишао сам на обиље аргумената да је Ватикан био најистакнутији међународни фактор во-ђења антисрпске политике и подгревања ратне хистерије. На једној од редов-них статусних конференција, 31. јануара 2005. године, поводом процеса који се против мене водио, јавно сам саопштио да ће се моја одбрана заснивати на основној тези да је римокатолички папа Јован Павле Други главни кривац за све злочине који су се десили током крвавих грађанских ратова и западњачке агресије. Та изјава и додатни поднесци објављени су у књизи „Ђаволов шегрт злочиначки римски папа Јован Павле Други" (Војислав Шешељ: Сабрана де-ла, Српска радикална странка, Београд 2005., књига 57.).

Стручном тиму за помагање моје одбране наложио сам да у облику своје-врсног научноистраживачког пројекта, на основу све доступне научне и струч-не литературе, изради елаборат којим се непобитним аргументима поткре-пљује моја основна теза. Ангажовањем свих људских, финансијских, матери-јалних и техничких потенцијала Српске радикалне странке, елаборат је завр-шен у року краћем од две године и састоји се из две тематске целине, чијом су израдом руководили народни посланик Зоран Красић и Елена Божић Талијан, главни и одговорни уредник листа ,Велика Србија". У оквиру серије збирки докумената који се односе на политикантски хашки процес, против мене тен-денциозно режиран, тај материјал је објављен у четири тома: ,Понтифекс максимус сатанистичке цркве Јован Павле Други" (књига 67.), „Антихристов намесник зликовачки римски папа Бенедикт Шеснаести" (књига 68.), „Ватикан главно Сатанино гнездо" (књига 74.) и „Римска курија вечито жедна српске крви" (књига 75.). Елаборат је урађен као обимна и педантна хрестомати-ја, која концентрише научне исказе најквалитетнијих српских и страних исто-ричара, који су у светској науци учинили неприкосновеним доказе о криминал-ној природи Римокатоличке цркве као глобалне злочиначке организације уоп-ште и геноцидној политици многих римских папа према српском народу по-себно, кроз векове и читаве миленијуме. Посебно је упечатљиво да се конкрет-ним чињеницама политичког манифестовања злочиначке воље и криминал-них поступака сагледава континуитет геноцидних насртаја на српски народ кр-сташким ратовима у средњем веку, различитим облицима прозелитских при-тисака и настојања преко масовних ликвидација у Првом и Другом светском рату, до Туђмановог прогона скоро целог српског народа из неоусташке хрват-ске државе.

Са своје стране упустио сам се у темељито проучавање једног од највећих римокатоличких злочиначких пројеката - креирања вештачке хрватске наци-је злоупотребом имена данас готово несталог словенског народа који је гово-рио чакавским језиком, остатака кроатизованих Сповенаца у Хрватском за-горју и етничке масе Срба католика, претходно денационализованих, а онда снажно верски и идеолошки индоктринираних. Методолошки поступак, који сам применио, базирао сам на анализи релевантне историографске, лингви-стичке и иолитичко-теоријске литературе. Сазнања о основној тематици већ два века су присутна у огромном броју научних студија и расправа, али разасу-та по појединачним књигама и часописима. Никада до сада нису била на овај начин систематизована, вероватно због крајње неповољних политичких при-лика, које су карактерисале пансловенске и југословенске идеолошке заблуде или крајње репресивни аутократски режими, који су себи присвајали улогу не-прикосновених арбитара научне истине. Увек је постојао неки разлог зашто се на ову тему није довољно писало, некада добра намера да се не прави раздор и у очекивању већег степена српско-хрватске солидарности и узајамности, а не-када голи страх интелектуалаца пред опасношћу угрожавања саме физичке егзистенције ако се не пише у складу с прописаним идеолошким обрасцима.

Ова студија се састоји од шест тематских целина. У приступној расправи настојим изложити основни категоријални апарат и разјаснити главне разли-ке српског и хрватског националног супстрата, суштину Римокатоличке цркве и њеног политичког деловања, као и инструментализацију хрватства као наје-фикаснијег средства потискивања и уништавања српског народа. Следи пре-глед основних поставки хрватске романтичарске и памфлетске историогра-фије, па излагање главних теза водећег хрватског историјског фалсификато-ра и истакнутог фрањевачког фратра Доминика Мандића. Потом настојим критички расветлити покушај теоријске интерпретације српско-хрватских ет-ничких и културних диференцирања кроз идеолошке поставке Иве Пилара, као и изложити критичке елаборације главних фалсификаторских покушаја. То је уједно и подлога за расветљавање позадине политичких настојања воде-ћих хрватских националних идеолога од Људевита Гаја, Јосипа Јураја Штро-смајера, Фрање Рачког, Ивана Мажуранића, Анте Старчевића и Еугена Ква-терника, преко Антуна и Стјепана Радаћа, до Влатка Мачека и Анте Павелића. Тако долазим до излагања основних чињеница о римокатоличком геноци-ду над српским народом у Другом светском рату, као и реализације ватикан-ских злочиначких настојања под југословенским комунистичким режимом Јо-сипа Броза Тита и хрватским усташким режимом Титовог генерала Фрање Туђмана.

Срби одувек говоре искључиво штокавски. То је њихов изворни народни језик и по њему су се разликовали од Хрвата као чакаваца и Словенаца као кај-каваца. Штокавштина је заједничка српском, руском, украјинском, белору-ском и бугарском језику, који спадају у источнословенску језичку групу. Чакав-ски и кајкавски су западнословенског порекла и блиски пољском, чешком и словачком језику. Оно што је хиљадама година било искључиво српско, Хрва-ти данас свету представљају као „хрватски" језик. Да би се та теза поткрепила, било је нужно да се од стране Хрвата деценијама и систематски присвајају срп-ске народне песме, чак и оне које опевају подвиге Марка Краљевића као вели-ког „хрватског јунака". Да би се то што убедљивије постигло, прво су Људевит Гај, Јосип Јурај Штросмајер и Фрањо Рачки доказивали да су Срби и Хрвати један народ; потом Анте Сгарчевић да су сви Срби заправо Хрвати, исмевају-ћи притом српско име као недостојно. Кад су напокон научили да говоре и пи-шу српски језик, Хрвати су га присвојили, почели убрзано да га мењају изми-шљајући потпуно нове речи и изразе, а онда у својим лингвистичким распра-вама тенденциозно српски сводили искључиво на екавски изговор, док су ча-кавски и кајкавски проглашавали дијалектима штокавског. Историчар Тадија Смичиклас је тврдио да српски језик и не постоји, док је лингвиста Армин Па-вић хвалио српског краља Милана Обреновића како добро говори хрватски.

Присвојивши српски језик као сопствени књижевни, Хрвати су убрзо по-чели да га користе као кључни аргумент за доказивање „хрватског" етничког карактера одређеног становништва. Тако је, на пример, Вјекослав Клаић уста-новио да сви становници Босне и Херцеговине говоре искључиво штокавски, што по њему значи „хрватски". На основу тога је изнео тврдњу да су сви они Хрвати, мада је невољно признавао да они сами себе не сматрају и не зову Хр-ватима, па чак потврдио да се многи од њих изјашњавају као Срби. Али, с об-зиром да је језик једино неприкосновено обележје народности, сама чињеница да сви они говоре „хрватски" довољан је доказ да су сви Хрвати, па их сад у то треба и убеђивати. Наравно, та прича није пролазила код православних Срба, али је упорним настојањима римокатоличких свештеника погодно тло нала-зила код Срба католика, који су постепено, стрпљивим и марљивим мисионар-ским радом, вештачким креирањем индивидуалне и колективне свести, прео-браћани у хрватски национални корпус. Црква и школа су највише допринеле да се најзагриженији „Хрвати" створе од оних који у себи, у етничком погледу, немају ништа хрватско. Да трагедија буде већа, продубљивањем верске нетр-пељивости, од Срба католика су стварани фанатични мрзитељи Српства. Штросмајерова ђаковачка бискупија је била главни центар и расадник, у коме су се римокатолички клерици идеолошки обучавали да славонске „Шокце" и „Раце", далматинске , Датине" и босанске католике убеде да су одвајкада Хр-вати, као и да су Хрвати били и њихови најстарији преци. Чак се десило да је и један херцеговачки муслиман због хомосексуалних склоности побегао од по-родице у Далмацију, тамо постао римокатолички фратар и под именом Ловро Љубушки почео проповедати да је штокавски хрватски језик.

Таква клерикално-политичка акција подразумевала је да се из јавног оп-тицаја што ефикасније потисну списи Људевита Гаја, Шиме Љубића и Вебера Ткалчевића, који су својевремено отворено признавали да су Хрвати свој мо-дерни књижевни језик преузели од Срба. Уосталом, та чињеница би могла у провалију стропоштати целу квазинационалну конструкцију, уколико се не су-збије са јавне сцене заглушујућом галамом. Језик је најопипљивије, егзактно најдоказивије обележје једног народа, с обзиром да крвно порекло представља биолошку, а не социјалну категорију, а питање развијености колективне све-сти више подлеже субјективним него објективним судовима вредности. По-стоје историјске околности које утичу на одређени народ да преузме туђи је-зик и потисне сопствени, обично у процесу више или мање принудне асимила-ције. У Француској је то довело до нестанка бројних етничких групација, а Немци су масовно германизовали потчињене Словене, док су Шкоти, Велша-ни и Ирци невољно, али ипак дефинитивно, напуштали сопствене језике и пре-узимали енглески. Али, историја не памти да је један народ, попут хрватског, напустио сопствени језик због неразвијености, граматичке занемарености и књижевне закржљалости, па прихватио туђи. Могли су, додуше, Хрвати обновити и усавршити кајкавски, угледавши се на Словенце. Могли су се вратити чакавскоме. Али тако не би били у стању да изврше велику историјску мисију, коју им је иоверила Римокатоличка црква, да Србе католике дефинитивно одвоје од сопствене националне матице.

Показало се да народи који су постепено туђе језике преузимали, попут Јевреја, Шкота или Ираца, нису губили основне особине свог националног ка-рактера. Хрвати су два пута сасвим изменили сопствени национални карактер и идентитет. Кад су прави, изворни Хрвати - чакавци као народ пропали, рас-пршили се по Европи, њихова властела, пресељавајући се на додељене поседе на крајњем западу Славоније, затеченим кајкавским кметовима вековима је вештачки утискивала хрватски идентитет. Новопечени ,Хрвати" кајкавци свакако нису ни по ком етничком одређењу били исто што и изворни Хрвати чакавци. У време новог налета вештачке кроатизације број обухваћених Ср-ба-католика био је неупоредиво већи од броја Хрвата чакаваца и „Хрвата" кај-каваца заједно. Сви стари хрватски писани споменици, уколико нису на латин-ском, увек су на чакавском језику. Сви стари српски споменици, ако нису на старословенском, увек су на штокавском народном језику. Нигде нема ника-квог трага да су Срби као народ икада говорили неким другим језиком осим штокавским. Такође нема никаквог трага да су све до шеснаестог века Хрва-ти говорили икаквим другим језиком осим чакавским. Тек од шеснаестог века они загорску варијанту кајкавског постепено почињу називати хрватским. У најстаријим сачуваним босанским писаним документима с почетка тринаестог века, босански банови свој народ изричито називају српским, иако су неки од њих били католици и у сукобу са Немањићима. Поред тога, језик на коме су издавали своје повеље и дипломе, босански владари редовно називају српским језиком. И Дубровчани штокавски увек називају искључиво српским. То каже и највећи хрватски интелектуалац свих времена, Ватрослав Јагић.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:16 pm

а) Вештачка измена карактера изворне хрватске нације

Пошто су Срби од Светог Саве имали своју националну хришћанску цр-кву источног обреда - Српску православну цркву, она је постепено постајала саставни део њиховог националног индивидуалитета и колективне свести. Та чињеница све до доласка Турака нимало није угрожавала српска национална осећања Срба католика у Приморју, Босни и Херцеговини. Постојао је у наро-ду висок степен верске толеранције. За разлику од православаца, у Босни су римокатолици непомирљиву нетрпељивост показивали према богумилима. И Стеван Немања је насилно елиминисао богумиле у својој држави, а многе и прогнао, па су уточиште нашли у Босни. Под турском окупацијом српски на-род је имао прилично висок степен аутономије, који се управо остваривао кроз Српску православну цркву, с обзиром да је и цела Турска била организована као теократска држава, са султаном који је, поред световне, имао и врховну верску власт над муслиманима као калиф. Срби који су отпадали од своје на-ционалне цркве, исламизацијом и католичењем, често су губили осећање срп-ског националног идентитета, али су сачували српски језик - штокавштину, и тако, бар несвесно, манифестовали стварну етничку припадност.


Старо становништво Далмације и Славоније у целости се разбежало са иодручја које су Турци заузели. Накнадно су се ту населили Срби из Босне и дубље из Србије. Уједно су се избегли Срби насељавали и с друге стране гра-нице, аустријске или млетачке, формирајући одбрамбени бедем. Спавонац Пе-тар Матија Катанчић 1798. године писао је о Црногорцима, Србијанцима, Бо-шњацима, Далматинцима и Србима у Угарској као о једном народу, од кога се Хрвати битно разликују и увек су се разликовали, највише по језику. Штокав-ски он назива илирским језиком, чакавски хрватским, а кајкавски словенач-ким. Катанчић изричито каже да сви Срби говоре илирским језиком, а да Ср-бе још зову Илирцима или Власима. Други истакнути Славонац, Торквато Бр-лић, каже за себе да говори српским језиком и да у С1авонији живе Срби „ри-мокатоличког и источног закона". Највећи славонски песник, Матија Ашун Рељковић, за свој језик изричито пише да је српски, баш као и босански фра-тар Матија Дивковић. Данас се ситуација суштински променила. Штокавским као књижевним језиком се служе похрваћени Срби католици, похрваћени Словенци кајкавци и шачица правих Хрвата чакаваца, чији је изворни језик осуђен на изумирање, јер им је цела нација инструментализована као пуко средство римокатоличке антисрпске завере. Тиме је правој хрватској нацији вештачки измењен карактер, негиране су јој етничке особине и историјски је трагично компромитована страшним злочинима које је у њено име Римокато-личка црква систематски вршила над православним Србима.

Да кајкавски заправо није хрватски него словеначки језик, отворено су го-ворили Иван Кукуљевић и Ватрослав Јагић, а с њима су се слагали истакнути слависти Миклошич, Будмани и Даничић. Уосталом, Словенци као народ и не-мају никаквог свог другог језика осим кајкавштине. Што се чакавштине тиче, њом се као језиком никада нико није служио осим Хрвата. Иван Кукуљевић Сакцински је 1863. године објавио „Листине хрватске", збирку старих списа и исправа, из које се види да су све оне на чакавском језику и лоциране по месту настанка, западно од Врбаса и северно од Цетине. Да би бар мало пометње унео, Сакцински је у збирку убацио и неколико очигледно српских листина, на штокавском. Ни најзначајнији хрватски песник из времена препорода, Станко Враз, по том питању нема никаквих дилема. Он 1843. године пише да су чакав-ци једини прави Хрвати, као и да је чакавски једини хрватски језик. Уосталом, никада ниједан чакавац није себе сматрао ни Србином ни Словенцем, ничим другим осим Хрватом, нити је било кога ко није чакавац третирао као свога су-народника. Док Срби у време турске најезде нису почели да се насељавају у ра-није хрватске крајеве, док није дошло до извесног мешања са остацима старо-седелачког становништва и, пре свега, док није почело њихово покатоличава-ње, не постоји ниједан документ, исправа, „листина", писан штокавским, а да има било какво хрватско обележје.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:27 pm

б) Разбуктала верска страст уместо научних чињеница

Третирање, прво словеначких кајкаваца, а потом покатоличених српских штокаваца, као Хрвата, производ је политичке воље, а не резултат етноло-шког истраживања. Оно, дакле, не може имати никаквог научног упоришта, и уместо доказа нуди разбукталу верску страст, инат и мржњу. Зато је и дана-шње хрватство вештачка политичка категорија која нема скоро никакве везе а некадашњим хрватским народом и његовом државом. Отуда води порекло чињеница да данашњи , Хрвати" говоре три до краја међусобно издиференци-рана словенска језика, српски, словеначки и хрватски, а као сопствени књижевни преузели су српски. На тој чињеници се базира потреба фалсификова-ња историје и свођења историјске науке па политичку памфлетистику. Посеб-но је на делу присвајање српске историје и културних тековина по обрасцу ко-јим се све што је католичко, колико год имало убедљив српски карактер, тре-тира као неприкосповено „хрватско". Почело је присвајањем ускочке тради-ције и њепих писаних споменика, а врло брзо се показало да су апетити те квазинациопалне мегаломаније просто незасити. Недостатак националне свести у масама на чије су управљање претендовали, натерао је политичке и клерикалне идеологе да прво посегну за илирским или југословенским термином, како би се Срби, Хрвати и Словенци третирали као једап јединствен парод. Потом су у том „јединственом" народу све што је католичко проглашавали „хрватским". У трећој фази су настојање да се православни и муслимански штокавци па територијама, па које је хрватска идеологија пре-тендовала, натерају да прихвате хрватски идентитет. Највећи удар су доживели католици који су чували српски идентитет, а најдуже су се кроатизацији одупирали дубровачки Срби, међу којима су најистакнутији Ивап Стојановић, Људевит Вуличевић, Балтазар Богишић, Милан Решетар, Перо Будмапи, Мелко Чингрија, Матија Бан, Медо Пуцић, Лука Зоре и други.

Пројектовање вештачке хрватске пације на етпичкој бази римокатоличких конвертита који су отпали од српске православне матице, подразумевало је отимање туђих културних вредрости и присвајање историјских и духовних традиција. При том је коришћена стандардна мађарска идеолошка копструк-ција у којој су основни категоријални апарат представљале флоскуле о хиља-дугодишњој државности, политичком народу, историјском праву и наводном државном континуитету. Са своје стране, хрватска памфлетска историографија је све то зачинила невероватном дозом митологизације најстарије прошлости стварног хрватског парода, с којим данашњи , Хрвати" немају скоро никакве етничке везе. Све до друге половине деветнаестог века хрватство уопште није постојало у Далмацији, Славонији, Босни, Херцеговини и Боки Которској. Где год се говорило штокавски, код православних Срба је постојала јака српска национална свест, а код римокатолика колективно сећање па некадашње конвертитство њихових предака и врло чести случајеви очувања крсне славе. Срби католици, ако би времепом губили српску етничку одредницу, називали су се Шокцима, Латинима, кршћанима, Буњевцима итд. Никада и нигде нису се називали Хрватима, све до велике политичке акције Штросмајера и Рачког који су их хрватизовали под паролом српско-хрватског националног јединства.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 2:31 pm

в) Ни помена од хрватског имена у Далмацији

Према подацима које је па оспову огромне литературе и сопствених истраживања систематизовао и теоријски образложио Никола Жутић, , Далма-ција је, послије вјековних превјеравања, у XIX вијеку углавном била српско-римокатоличка, што потврђују статистички подаци аустријских пописа станов-ништва из 1846. и 1850/51. године. Наиме, у Далмацији, која је обухватала Ду-бровник и Боку, живјело је 330.827 Срба римокатоличке вјере, док је право-славних Срба остало, послије римокатоличења, само 78.853. Према аустријској статистици, дакле, нема ни помена Хрвата ни хрватског имена. Цјелокупна далматинска популација сводила се на Србе римокатоличке и православне вје-ре, у укупном броју од 409.685 душа. Према статистичким подацима из 1846. у Далмацији је живјело укупно 393.715 становника. Према статистичким пода-цима аустријског пописа из 1880. године, од 476.000 Срба, православних је би-ло 79.000. Према попису спроведеном 1900. године, од укупно 593.000 станов-ника, православних је било 96.000. Увезеном (импортованом) хрватству у Дал-мацији, Дубровнику и Боки Которској у XX вијеку претходила је фаза стварања и ширења хрватства у митолошкој форми, у другој половини XIX вијека, од стране политичара, бискупа, каноника и историчара, апологета хрватства (који су углавном били страног поријекла), и то у форми тзв. „бијелог" и ,црвеног" хрватства. У циљу доказивања хрватског поријекла дубровачког ста-новништва, а не српског, митолози хрватства су настојали „егзактним" списи-ма доказати да су у дубровачком залеђу живјели Хрвати, затим је требало ду-бровачку књижевност једноставно назвати хрватском, а не српском, и с друге стране, што више запоставити све оно што је српско ,,на тако проширеном хр-ватском простору". У циљу елиминисања Српства са ширег дубровачког под-ручја бујала је литература уздизања митског далматинског хрватства." (Никола Жутић: Срби римокатолици - такозвани Хрвати, Српска радикална странка, Београд 2006., стр. 100-101.)

Интензивна кроатизација далматинских, дубровачких и бокељских Срба католика почела је тек онда кад су аустријске власти процениле да им поли-тички одговара таква тотална денационализација тамошњег српског становништва. Технологију вештачког креирања хрватске националне свести до појединости су разрадили језуитски и фрањевачки фратри, а главни политички агитатори у том смеру били су Миховил Павлиновић и Иво Продан, ватрени следбеници Старчевићеве правашке идеологије. Поред наметања новог националног идентитета локалном становништву, залагали су се за уједињење Дал-мације, која је била у саставу Аустрије, са Хрватском и Славонијом као састав-ним делом Мађарске у јединствену бановину, којој би у перспективи била при-појена Босна и Херцеговина, како би хрватска национална мегаломанија била задовољена. То је свакако било усклађено са тежњама Беча да се бар накнад-но обузда мађарска експанзија, после колосалних уступака које је Беч учинио Пешти након пораза у аустријско-пруском рату, изгубљеном битком код Са-дове.

Државне и верске власти су имале подударне циљеве и тежње, па су им и активности могле бити максимално усклађене. „У Далмацији, као и у другим покрајинама у којима су живјели римокатолици - Хрвати, Римокатоличка цр-ква предузимала је низ мисионарско прозелитских акција у циљу ширења на-ционалног хрватства. У циљу придобијања што већег броја Хрвата за идеологију Римске цркве, али и придобијања Срба римокатолика, ватиканска пропаганда је прогласила Мајку Божју за „краљицу Хрвата". Прославе тзв. „хрватских јубилеја" и интензивна прозелитска активност организација Католичке акције, имали су јаког пропагандног одјека међу римокатоличким али и пра-вославним свијетом Боке, Приморја и Црпе Горе. Пропагандни написи у римокатоличкој штампи, проповиједи у римокатоличким црквама и јавне манифестације организација Католичке акције свакако су имали јаког одјека међу римокатолицима Србима и Латинима да се постепено и у све већој мјери почињу нациопално опредјељивати за хрватство." (стр. 134.) Тај процес се битно лакше одвијао у Славонији и Војној крајини након њиховог административног припајања банској Хрватској. Кључну улогу у њему је након Штросмајера и Рачког, одиграо дугогодишњи члан Старчевићеве Странке права, загребачки надбискуп Бауер. У Босни и Херцеговини није било у правом смислу речи ниједног озбиљног грађанског идеолога хрватства, па су тај посао обављали искључиво клерикалци, предвођени врхбосанским надбискупом Јоси-пом Штедлером и његовим наследником Иваном Шарићем. Акцију им је у зпа-чајној мери олакшао нагли прилив државних чиновника и њихових породица након аустроугарске окупације, који су били разних нациопалности, али редов-но римокатоличке вере и спремних на асимилацију у новокомпоновану хрватску нацију.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron