Допринос Словена светској науци

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Пон Феб 11, 2013 9:59 pm

Tesla i Pupin – Kao Mocart i Salijeri


Malo poznati detalji iz života dvojice slavnih srpskih naučnika Nikole Tesle i Mihaila Pupina



Ličnosti i uzajamni odnos dvojice slavnih srpskih naučnika osvetljava za „Biznis Magazin“ Dr Velimir Abramović, koji se delom Nikole Tesle bavi duži niz godina i o kome je nedavno objavio opširnu monografiju pod naslovom „Svetlost koja se ne gasi”. Iako je mnogo važniji doprinos koji su Tesla i Pupin ostavili čovečanstvu, podsećanje na njihov odnos, može da bude tema za razmišljanje – kako bi danas izgledao svet da su oni saradjivali i živeli u slozi i ljubavi….

Putevi dvojice slavnih naučnika „ukrstili“ su se tek u tuđini. Mihailo Pupin je u SAD došao deset godina pre Nikole Tresle. Tesla je u Ameriku stigao 1884. godine i, zahvaljujući svojim genijalnim pronalascima iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja, već 1888. godine postao poznat, a njegova slava u svetu proširila se veoma brzo, naročito posle predavanja koja je imao u Londonu i Parizu. Pupinov uspon je bio sporiji. Njegov pronalazački rad je bio u drugom planu u odnosu na karijeru profesora Kolumbija Univerziteta. Pupinov najisplativiji pronalazak, kalem za poboljšanje prenosa telefonskih signala, datira iz 1894. godine, ali, ukupno uzevši, ni po broju, ni po značaju Pupinovi pronalasci se ne mogu meriti sa Teslinim.

„Tesla i Pupin su se upoznali u Klubu Inženjera koji se nalazio na njujorškoj Petoj aveniji. Obično su se sastajali nedeljom, a tu je svraćao i mladi Markoni i mnogi drugi naučnici i pronalazači…“ – kaže Abramović.

.

U javnosti je vrlo malo poznato koliko je druženje Tesle i Pupina bilo intenzivno i prisno i kakav je uopšte bio njihovi odnos?

„U početku su se družili i privatno, ali treba imati na umu da se sa Teslom nije bilo lako družiti. Za razliku od njega, Pupin je bio društven čovek, praktično je najveći deo vremena koristio za sticanje društvenog uticaja, dok je Tesla bio izuzetno povučen. Razlika između Tesle i Pupina je vrlo jednostavna – Tesla je bio genijalan čovek, a Pupin je bio, kako je to davno definisao Aristotel „zoon politicoon“, što znači „politička životinja“ u pozitivnom smislu, naravno. To je zaista zgodan naziv za nekoga kome je važniji društveni položaj od kosmičkog saznanja. Pupin je na Zapadu, u smislu političke moći, bio najuticajniji Srbin ikada. I Tesla i Pupin su krajem 19. veka postali ugledni članovi njujorškog visokog društva. Tesla je doduše privlačio veću medijsku pažnju, a Pupin veću pažnju univerzitetskih i naučnih krugova. Tesla je bio veći naučnik, ali je Pupin posedovao veću socijalnu veštinu. Očigledno da je između njih dvojice postojala takmičarska atmosfera, a verovatno i surevnjivost. Pri tome je Pupin bio u senci Tesle, što je moglo da bude povod za eventualnu osvetoljubivost.“

U Njujorškom univerzitetskom klubu između njih zbio se incident i to pred studentima… U to vreme bila je u modi popularna igra natezanje palčevima (tzv „kvačenje“). Tesla je pobedio i pri tome Pupinu slomio palac. To je jedna vrlo nezgodna epizoda koja se odigrala pred mnogobrojnim svedocima, a koju Pupin nije mogao da oprosti Tesli. To je zapravo bila „uvertira“ u rivalstvo koje je išlo dotle da nikada nisu sarađivali, a kasnije za mnogo veću netrpeljivost i odsustvo komunikacije koje je trajalo oko 30 godina.

.

Naš sagovornik nam otkriva kakve su ličnosti bili Tesla i Pupin, kakvi su im bili karakteri…?

„Tesla i Pupin su bili potpuno suprotnih karaktera. Tesla je uvek bio u stanju mentalne tenzije, jer je stalno razmišljao. Sa Teslom je bilo jako teško razgovarati jer on nije bio nikada opušten. Njegova opuštenost, usled stalno žive i fokusirane svesti, bilo je stanje najviše napetosti za nekog drugog čoveka. On nije koristio opijate, nije pušio, nije pio… Nije uopšte razgovarao sa ljudima za koje bi procenio da ga neće razumeti. Takođe, bio je moralni perfekcionista, u smislu da je prezirao ljude koji robuju matrerijalnim bogatstvima, što je Pupin uveliko radio. On je to Pupinu morao zamerati. Tesla je sasvim bio posvećen nauci. Pupin je bio čovek koji je imao mnogo kontakata u visokom društvu. Družio se, izlazio na prijeme, pomagao ljudima, pratio i pomagao svoje studente dugi niz godina, tako da je Pupin i danas u Americi uvaženiji od Tesle. To je paradoks da je on ostavio naučnog traga u Americi daleko više od Tesle koji je zajedno sa Dž. P. Morganom uspostavio Ameriku kao super silu.

.

Pomenuli ste da je Pupin pomagao studentima. Da li je to činio i Tesla?

„Pomagali su i jedan i drugi, ali na različite načine. Tesla nije imao učenike. Radio je sam, sa tehničarima. Međutim, kada je Tesla došao u Srbiju u junu 1893 godine, bio je primljen kod kralja Aleksandra Obrenovića. Tadašnji prorektor Beogradskog univerziteta, zadužen za politehniku, nije bio u srpskoj prestonici tih 35 sati koliko je Tesla proveo u Beogradu. I tako je propuštena prilika da se dogovore o onome što je Tesla nudio – da svake dve godine dolazi u Srbiju da odabere najbolje studente i da ih stipendira u Americi. Pupin je uglavnom bio medijator za dobijanje stipendija ljudi iz Vojvodine. Pupin je bio osnivač i prvi predsednik Svesrpskog narodnog veća Sloga u Njujorku, čiji je sekretar bio Pavle Rankov Radosavljević, ugledni pedagog i antropolog, rodom iz Sombora.

.

Kada i zašto je izbio glavni sukob između Tesle i Pupina?

„Bitka je izbila konkretno oko interesa koji je Markoni imao u SAD u radiotehnici. Budući da je Tesla imao 12 patenata za radio, Markoni nije mogao da patentira radio aparat kao osnovni patent, nego je sa Lojdon Džordžom, tadašnjim premijerom Velike Britanije, uspeo da ubedi nekoliko firmi da finansiraju prvo patent za zvučnike, pa da ga onda prenesu u SAD kao združeni patent za radio i da na osnovu svojih veza uspe da dobije posao izgradnje telegrafskih stanica u Evropi i Americi što je bilo vrlo unosno. Markoni je bio jedno vreme Teslin asistent i sve što je znao o radiju naučio je od Tesle. U javnosti je poznat sudski spor izmedju Tesle i Markonija. Sud je za veštaka uzeo Pupina koji je veštačio u korist Markonija, jer je imao sa njim tajni dogovor u Engleskoj o podeli deonica, tako da je imao direktan finansijski interes, što je Tesla znao. Na kraju tog veštačenja Pupin tvrdi da je patent ipak Markoni nezavisno pronašao, a vrhunac svedočenja je bio momenat gde Pupin traži psihijatrijski pregled za Teslu. Posle toga Tesla je sa Pupinom raskinuo bilo kakav odnos i sa njim više nije govorio, sve do pred Pupinovu smrt 1935. godine. Glavni razlog prestanka komunikacije bila je Pupinova sumnja u Teslino mentalno zdravlje, što je, mora se priznati bilo dosta nisko. O tom sukobu postoje podaci koje je Tesla ostavio u razgovoru sa nećakom Savom Kosanovićem, prijateljem Milošem Tošićem i drugima. „

Podesćanja radi, Markoniju je američki patentni zavod priznao patent za radio prenos zbog čega nastaje dugogodišnji sudski patentni spor oko prava prvenstva na ovaj pronalazak. Vrhovni sud Amerike je tek 1943godine, posle Tesline smrti, priznao pravo Nikole Tesle na patent za radio.

Po mišljenju našeg sagovornika, kao i svaki genijalan čovek, Tesla je ljude koji ne shvataju njegove ideje spontano posmatrao kao bića nižeg ranga. „ Kada je Pupin iz novčanog interesa veštačio protiv njega, pretpostavljam da ga je Tesla otpisao kao čoveka niže mentalne kategorije. O tome svedoči i Teslino pismo Paji Radosavljeviću u kome Tesla kaže: „Viđeste li gde maniti Pupin dade patent našem neprijatelju…“, misleći pritom na Markonija . Tesla je bio vrlo realan u odnosima sa ljudima, samo što je imao vrlo visoke kriterijume. On je, ne samo na Pupina, već i na sve druge ljude gledao sa nekom vrstom opravdanog nipodaštavanja. Za razliku od Tesle, Pupin nije ostavio nikakav pisani trag, niti usmeno svedočenje o svom razlazu sa Teslom, niti o razlozima zbog kojih se u sudskom sporu Tesla – Markoni priklonio ovom drugom“.

„Ulje na vatru“ u pogoršanju odnosa dvaju naučnika dolilo je i Pupinovo odbijanje da podrži Teslinu kandidaturu za Nobelovu nagradu. On to nije učinio jer u tome nije imao nikakvu dobit, a verovatno je smatrao da je on taj koji bi trebalo da dobije to priznanje.

.



.

Bilo je pokušaja mirenja Tesle i Pupina. U jednom je posredovao i vladika Nikolaj Velimirović, koji je 1915. godine hteo da jednim udarcem reši dva velika srpska problema, da pomiri dva velikana i da složi Srbe, nagovarajući Teslu i Pupina da zajednički potpišu „Vidovdanski proglas“ o ujedinjenju Srba u Americi. Pupin je to potpisao, a Tesla je to odbio rečima: „“ … ja poznajem naš srpski narod, on ima svoje poglede na sve; takav apel ne bi naišao na odobravanje, a ima u nas i novinara koji bi nas potpisnike ‘isčibukali’ oštricom svoga pera. Nego kad ste sad iz domovine došli, zašto nijeste donijeli takav apel američkim Srbima od dva naša srpska vladara: Kralja Petra I. Karađorđevića i Kralja Nikole I. Petrovića?”.

Vladika Nikolaj je taj susret prokomentarisao rečima: „To je tako veliki čovek, žao mi je sada što sam ga izvukao iz njegove smirenosti. Bolje da nisam ni išao“. Teslin gest odbijanja, s jedne strane možemo da tumačimo kao uobraženost čoveka svesnog svoje genijalnosti, ali sa druge strane on je tu pokazao vrlo praktičku političku pamet.

Tesla je često oskudevao u novcu. Kada mu je 1934. godine konzul Kraljevine Jugoslavije u Njujorku Radoje Janković preneo Pupinovu ponudu da mu obezbedi pomoć preko nekih kompanija Tesla je to odbio. Ono što ga je verovatno navelo da ne prihvati ponudjenu pomoć bila je činjenica da sa Pupinom nije bio u dobrim odnosima. Ponuda mu je morala zvučati čudno, ali čini se da je ona bila iskrena.

.Слика

Pupin je 1935 godine bio na samrti i preko konzula Jankovića je izrazio želju da se oprosti sa Teslom. Tok i scenu pomirenja oslikao je u svojim sećanjima Miloš Tošić, Teslin prijatelj i u to vreme kraljevski vojni ataše u Njujorku. Tošić je pozvao Teslu telefonom u hotel Njujorker, opisao mu Pupinovo teško stanje i preneo mu njegovu želju da se vide. Zapitao je Teslu da li bi pristao, na šta je on odgovorio: “O, to će biti veoma teško”. Zatražio je vreme da razmisli i rekao Tošiću da će mu javiti odluku sutradan ujutro. Posle neprospavane noći, Tesla je pristao i sutradan zajedno sa Tošićem posetio Pupina u bolnici: “U Pupinovoj sobi zatekli smo nekolicinu lekara pored njegove postelje. Susret je bio vrlo dirljiv. Tesla je prilazeći bolesniku i pružajući mu ruku izgovorio, blagim glasom: “Kako si moj stari dobri prijatelju?” Pupin od uzbuđenja nije mogao da progovori, samo je plakao. Svi su napustili sobu i ostavili ih same. Na rastanku Tesla je lekarima dao Pitagorejsku izjavu, rekavši da će se Pupin i on opet sresti u Klubu naučnika i razgovarati kao nekada.” Proveli su nasamo oko pola sata. Tesla nigde, nikada i nikome nije otkrio sadržaj tog poslednjeg razgovora sa Pupinom, koji je predstavljao i njihovo pomirenje posle 30 godina.

Četrdesetak sati posle ovog susreta Pupin je umro. Dan posle smrti, u istom broju Njujork Tajmsa gde je objavljena Pupinova posmrtnica, objavljen je i poslednji naučni intervju sa Pupinom, u kome kritikuje teoriju etra engleskog naučnika Olivera Lodža, velikog Teslinog prijatelja i istomišljenika.

. . .

Pupin je bio odličan biznismen

Poznato je da je Tesla umro sam i siromašan. Da li je Pupin bio bolji „biznismen“ od Tesle? Kako bi u nekoliko rečenica opisali Teslin, a kako Pupinov život?

„Pupin je bio sve ono što Tesla nije. Deo američke prave i duboke društvene moći. U ondašnjim uslovima Pupin je bio milioner, a sada bi bio milijarder. Pupin je ostavio svojoj kćerki veliko imanje i ogroman novac. Osnovao je i veliku fondaciju na Kolumbija univerzitetu, jer mu je bilo važno da ostane upamćen kao naučnik. Zato svi u SAD znaju za Pupina. Tesla je bio povučen, smiren… potpuno nezainteresovan za materijalne stvari. To ilustruje i činjenica da je poslednjih godna svog života slao pisma Milošu Tošiću sa molbom da mu plati račune. Nije čak imao od čega da plaća ni hotel, pa mu je onda Kraljevska vlada u izbeglištvu dodelila penziju koja je pokrivala i hotelske troškove. Tesla nikada nije investirao nijedan dolar, a potrošio je ogroman novac na nauku. Živeo je asketski na Menhetnu, kao monah, usred Njujorka. Pupin je ustvari Salijeri, koji je visokoobrazovan i vrlo uspešan u svojoj struci, ali nije genijalan, svestan je toga i zbog toga pati. Za Pupina je najvažniji bio ovozemaljski život, a za Teslu je on samo posledica Duha, automatizam kosmičkih sila…. Tesla je Mocart nauke.
http://www.bastabalkana.com/2010/02/tes ... -salijeri/
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод talican » Уто Мар 05, 2013 5:32 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Уто Нов 26, 2013 7:25 pm

Друштво
Шта Ајнштајн дугује Милеви Марић

Анастасија Хајди Ларвол, са Универзитета у Ослу, представља резултате анализе до сада непознатих љубавних, породичних и пословних односа између Алберта и Милеве Ајнштајн

Слика

Милева и Алберт Ајнштајн

Да је љубав релативна, уклета и интригантна, баш као Теорија релативитета, коју је открио један од највећих умова у историји света Алберт Ајнштајн, показује управо његов мелодрамски и изнад свега, компликовани однос са супругом Милевом.

Да ли је њихов бракоразводни уговор заиста имао клаузулу која је обавезивала Ајнштајна да својој жени препусти новац од Нобелове награде? Да ли је новац који је Милева од бившег мужа добијала до краја живота, исплаћиван на име алиментације, дечјег наследства или њеног научног рада – била су неистражена и мистериозна питања која су деценијама била поприште острашћених нагађања присталица и противника дела Алберта Ајнштајна.

Једна од таквих контроверзи била је да ли је Ајнштајн својој супрузи заиста дао целокупан износ Нобелове награде за физику, коју је добио 1922. године, за рад из 1905. и 1906.

– Дошла сам до непобитних доказа да је Ајнштајн читав износ Нобелове награде морао да препусти Милеви Ајнштајн, након многих перипетија, чија је замршеност до сада врло ефикасно спречавала научнике да распетљају, попишу и саберу све ставке овог породичног трилера – каже магистар историје Анастасија Хајди Ларвол, са Универзитета у Ослу.

Ова историчарка чија је мајка Српкиња, данас ће у Математичком институту САНУ одржати предавање и представити резултате анализе до сада неосветљених љубавних, породичних и пословних односа између Алберта и Милеве Ајнштајн.

Већина писане заоставштине Ајнштајнових била је до 2006. скривена од јавности. Примарни извор историчарке др Радмиле Милентијевић (изашао 2010. године), открива мноштво података из Албертовог архива у Јерусалиму, на основу којих је, заједно са другим подацима, сада могуће реконструисати догађаје после развода Ајнштајнових, од 1919. до 1948. године, када је Милева преминула у Цириху. Значајан број људи у Србији верује да је Алберт Ајнштајн у том браку присвојио доста њених идеја и да је она остала незаслужено у његовој сенци.

– Њихов љубавни однос био је изразито страствен и еротичан. Милева је радила на математичким доказима свих Ајнштајнових радова до 1911. Ту спадају и његови најпознатији, као и два рада награђена Нобеловом наградом. Закључак моје прве анализе јесте да су се њих двоје договорили да под именом једног научника – Алберта, презентирају научне радове и „добију” добро плаћено професорско место. Разлози за то јесу ти што је Алберт био харизматичан и као Немац, могао је много боље да предаје, а никако није могао да добије место чак ни асистента ниједног универзитета у Европи. Писма казују да је на многа места узалуд слао молбе. Милева није била харизматична и немачки је говорила са српским акцентом, али је одлично подyчавала материју и била врстан математичар. Она због трудноће није дипломирала на време, а пре свега јој је било важно да зараде новац, јер је поново била у другом стању. Лудо је волела Ајнштајна, а њему су математика и доказни процеси била слаба страна коју је надомештавала Милева – напомиње наша саговорница.

Постоје много индикација да су њих двоје заједно, у договору, покупили знање и других научника, као што су Анри Поенкаре, који је заправо отац Теорије релативитета или математичар Хилберт. То је још један разлог зашто Милева никада није објавила свој велики удео у Албертовом раду, иако се он понекада према њој понашао изразито бескрупулозно.

Међутим, иако је према Милеви често био и груб и покварен, он јој се увек враћао и водио је рачуна о њој и после њиховог развода.

Али, када је добио професорско место у Берлину, 1914. године, срео је своју блиску рођаку Елзу Левентал-Ајнштајн и заљубио се у њу. Тада је напустио Милеву.

– Бракоразводни уговор је склопљен 14. фебруара 1919. године. Алберт је признао прељубу и брак се због тога развео. У тачки 3. бракоразводног уговора, наведено је да Ајнштајн, у случају да добије Нобелову награду, мора да главницу износа од Нобелове награде уплати на рачун Милеве Ајнштајн и да је депонује у Швајцарску банку, чиме тај новац постаје власништво Милеве Ајнштајн. Такође се у уговору наводи да Милева Ајнштајн слободно може располагати каматом, док се за главницу мора договорити са Албертом Ајнштајном. У случају њене преудаје или смрти, 40.000 марака које је Ајнштајн морао да депонује по разводу, враћају се њему, док главница Нобелове награде припада деци – појашњава Анастасија Хајди Ларвол.

После Првог светског рата, Милева је купила две зграде које је преуредила и користила за издавање станова и тако зарађивала новац за породицу и школовање. Све време, она се дописује са Албертом о тим зградама, тако да нема дилеме ни око власништва ни око порекла тих пара.

– Милева је купила те две зграде од новца од Нобелове награде и то недвосмислено показују писма из њихове међусобне и адвокатске кореспонденције – наглашава историчарка.

Александар Апостоловски
објављено: 26.11.2013.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Пон Јан 25, 2016 3:57 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Нед Феб 28, 2016 1:43 pm

Pupinu obrisali Svetog Savu


Dragana MATOVIĆ |

U srpskom prevodu autobiografije "Od Pašnjaka do naučenjaka" izostavljen jedan važan deo. Autor ne bi dozvolio da se izbaci tekst o prosvetitelju, i zato je potreban novi prevod




MNOGO toga iz života Mihajla Pupina dugo je bilo skrivana tajna. Zvanična biografija velikog naučnika, srpskog patriote i diplomate je u osnovi tačna, samo nedostaju sitni ali važni detalji. Tako je, namerno ili slučajno, iz srpskog izdanja njegove autobiografije "Sa pašnjaka do naučenjaka", za koju je 1924. dobio Pulicerovu nagradu za književnost, izostavljen deo o Svetom Savi.

- Taj tekst se nalazi u prvom srpskom izdanju iz 1929, u prevodu Milana Jevtića. Prevodilac dr Aleksandar Marinčić ga je, međutim, izostavio u izdanju iz 1979, koje je štampano povodom 125 godina od Pupinovog rođenja. Donekle je razumljivo da prevod u to vreme bude u skladu sa ideološkim potrebama vladajuće oligarhije - kaže, za naš list, reditelj Miroslav Stanković, koji je mnogo toga o Pupinu pretočio u film koji bi trebalo uskoro da ugleda svetlost dana. - Ali ovog teksta nema ni u kasnijim prevodima knjige "Sa pašnjaka do naučenjaka". Pupin kao autor knjige sigurno ne bi dozvolio da se izostavi tekst o Svetom Savi, i zato je potreban novi prevod njegove autobiografije, koliko zbog same Srbije, toliko i zbog srpskog rasejanja, ma gde živeli.

Iako se Pupin izjašnjavao kao Srbin, a njegov doprinos srpskim nacionalnim interesima je nemerljiv, često mu je osporavano srpsko poreklo. U svojoj životnoj priči, koju piše u 68. godini, on, međutim, kaže: "U Idvoru, gde sam rođen, nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela." Pupin je najveći deo života proveo u Americi, ali uvek ga je grejala neizmerna ljubav prema zavičaju i zemlji svojih predaka. O tome je pisao i francuski književnik Mark Helis: "Iako je postao Amerikanac, i rešio da živi u Americi, ostao je veran svom narodu i svojoj veri. Mihajlo Pupin, naučnik, pronalazač i profesor, ostao je i u Americi blagodaran sin Svetog Save." Da je to istina svedoči tekst izostavljen iz srpskih prevoda Pupinove autobiografije.

- Sveti Sava bio je najmlađi sin srpskog velikog župana Nemanje - piše Pupin. - Rano još odreče se kraljevskih časti i povuče se u jedan manastir u Svetoj Gori, gde provede mnogo godina u učenju i razmišljanju. Zatim se vrati u svoju domovinu u početku trinajestog stoleća, postade prvim srpskim arhijepiskopom, i osnova samoupravnu srpsku crkvu. On je osnovao i narodne škole u državi svoga oca. Tu su srpski dečaci imali prilike da nauče čitati i pisati. Tako je on otvorio oči srpskom narodu, a narod, iz zahvalnosti i priznanja prema ovim velikim uslugama, prozove ga Svetim Savom Prosvetiteljem, slaveći večito njegovo ime i uspomenu na njega. Od vremena Svetoga Save prošlo je sedam stotina godina. Ali nijedne godine nije bilo a da se, u svakom mestu i u svakom domu, gde Srbi žive, ne bi održavale svetkovine kojima se slavi ime njegovo. To je za mene bilo otkriće. Kao i svako drugo đače, i ja sam svake godine, u januaru, prisustvovao proslavama Svetog Save.

Inače, Miroslav Stanković je već dugo inspirisan delom Mihajla Pupina. Prošle godine je zajedno sa Vladanom Škorićem, direktorom filmskog projekta "Pupin", učestvovao u postavljanju spomen-putokaza u Idvoru usmerenog ka 26 svetskih gradova u kojima je Pupin živeo, radio ili ih svojim pronalascima povezao. Putokaz je postavljen u Memorijalnom kompleksu povodom 80 godina od naučnikove smrti.

- Putokaz me podseća gde još treba da stignem - kaže Stanković. - Više od polovine filma je snimljeno. Zapelo je sa scenama koje se rade u Americi. Glavna prepreka je novac.

Stanković i Škorić kažu da će i ovog 12. marta, na godišnjicu Pupinove smrti, otići u Idvor.

Miroslav Stanković i Vladan Škorić kraj putokaza u Idvoru

- Spomen-putokaz, koji smo podigli uz donaciju firme "Model 5", pokrenuli smo sa idejom da ljudi iz sveta koji dolaze u Srbiju mogu da krenu od Idvora preko Fruške gore, Beograda i naših manastira. Naša ideja je da organizujemo turističku rutu "Pupinovim putevima". Posebno mesto imaće manastir Vrdnik (Ravanica), gde je Pupin doveo svoju suprugu iz Amerike, da joj pokaže kako se slavi manastirska slava u srpskoj pravoslavnoj crkvi - objašnjava Škorić. - Miodrag Popović, direktor Turističke organizacije Beograda, veoma se zainteresovao da se "Pupinovi putevi", sa opisom trase i tačnim udaljenostima, uvrste u turističku ponudu Beograda i Srbije. Predložio nam je da sa ovom inicijativom upoznamo i Turističku organizaciju Vojvodine i da oni naprave sličan program o Pupinu.

PRVI STRANAC PREDSEDNIK NjUJORŠKE AKADEMIJE

OVE godine navršava se sto godina otkako je Mihajlo Pupin postao predsednik Njujorške akademije nauka. On je bio prvi predsednik ove akademije koji nije rođen u Americi.

- Ta godišnjica daje mogućnost da Srbija organizuje međunarodni naučni skup gde bi svetska javnost mogla na pravi način da se upozna sa istinom o Pupinu i Srbiji - kaže Stanković.

DA MU SRBIN ZAKLOPI OČI

POČETKOM marta navršava se 81 godina od Pupinovog upokojenja. Sliku o njegovim poslednji danima, dobijamo iz američkih listova iz tog vremena:

"Pupin je pobolevao nekoliko godina od zakrčenja krvnih sudova. Kad je bolest uzela maha, prenet je u najbolju bolnicu u Njujorku. Tu su ga, po njegovoj dozvoli, najbolji hirurzi operisali, ali operacija, nažalost, nije uspela. Kraj bolesnika su stalno bili njegova ćerka Vava Smit i njegov lični sekretar Jovan Kajganović, koga je Pupin iz milošte zvao Kej. Kada bi se povratio iz nesvesnog stanja, govorio bi svom sekretaru: "Kej, ne ostavljaj me samog..." Voleo je da mu Srbin zaklopi oči. Nikola Tesla, čim je saznao da je Pupin u bolnici, dotrčao je da ga poseti. Tesla je prisustvovao i opelu i pogrebu, pun vidnih izraza tuge i žalosti. To je najbolji dokaz da između ova dva velikana nije bilo nikakvog spora, kao što su tvrdile neke mudrice."
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... vetog-Savu
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Нед Мар 13, 2016 5:11 pm



Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Сре Мар 16, 2016 4:51 pm

Код два бела голуба



Михајло Пупин је аутобиографију "Са пашњака до научењака" објавио у Њујорку 1923. године. Годину дана касније књига је награђена Пулицеровом наградом.


audio .

Угледни новосадски професор Васа Стајић предложио је да Матица српска штампа Пупинову аутобиографију у српском преводу. Вероватно да је повод том предлогу била књига коју је Пупин послао на поклон Матици српској. Био је то десети примерак аутобиографије и она се чува у Матици.
Слика
У Рукописном одељењу чува се и известан број писама Михајла Пупина од којих су шест саставни део документације о издању књиге "Са пашњака до научењака". Писма је за живота истражио и приредио за штампу проф. др Божидар Ковачек. Тако су се целокупна збивања око првог српског издања Пупинове аутобиографије нашла у једној другој књизи под називом "Непозната писма Михајла Пупина и архивалије у вези с њима".
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/2 ... D0%B0.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Чет Апр 28, 2016 5:33 pm

Kud se dede Pupinovo bogatstvo?

Dragana Matović | 22. mart 2015. novosti.rs

Posle Drugog svetskog rata bankovni računi slavnog naučnika u Jugoslaviji na neobičan način ispražnjeni. Račun velikana je 1945. ostao prazan, nije poznato u čije je džepove novac otišao


SUDBINA velikog bogatstva Mihajla Pupina (1854-1935) teško je dokučiva, jer su ga razvlačili na sve strane. U predratno vreme ono što je ostavio u Srbiji nije bilo dostupno naslednicima i ljudima koji bi pomogli sećanje na velikog naučnika i njegova prava životna opredeljenja - ljubav prema porodici, svom narodu i želja da se pomogne školovanju mladih talenata. U toku Drugog svetskog rata NDH i njene institucije deo imovine su uništile i razgrabile. A kad je rat završen, ostatak je konfiskovan, pod lažnom optužbom da je, iako je u to vreme bio mrtav - sarađivao sa okupatorom!



Pokušali smo da pratimo sudbinu imovine čuvenog pronalazača, profesora na Kolumbija univerzitetu i srpskog konzula i naišli na sličnost sa ispitivanjem "gde se dede Nemanjino blago". Ali, razlika je, ipak, velika. Nemanjića blago je, kako i pesma kaže, utrošeno na izgradnju zadužbina - Hilandara, Mileševe, Studenice,... Pupinovo je opljačkano, a njegove zadužbine, uglavnom, drugi su nasilno prisvojili. Čak su i lične Pupinove stvari razvučene, odnete i uništene, tako da je njegova rodna kuća u Idvoru opremljena prikupljenim nameštajem iz vremena u kome je živeo.

- Pupin je svoju zaostavštinu izdelio između ćerke Varvare i Kolumbija univerziteta. Treći deo pripao je Fondu Mihajla Pupina, koji je osnovao 1928. godine. Novca iz tog fonda nema - otkriva nam dr Dragoljub Cucić, profesor fizike i direktor škole za mlade talente "Mihajlo Pupin" u Pančevu.

Vrednost Fonda iznosila je tadašnja 7.071.703 dinara. Sa tim novcem mogle su da se sagrade dve gradske bolnice ili sedam stotina velikih gradskih kuća! Pokušavajući da uđe u trag novcu koji je nestao posle dolaska na vlast Josipa Broza Tita, Cucić je utrdio da Pupinova poslednja volja nije ispoštovana. U osnivačkom aktu, koji je istovremeno i svojevrsni testament, Pupin je jasno naveo kako će se prihod od imovine deliti posle njegove smrti. Ostavinska rasprava, međutim, nikad nije održana.

KUĆU KUPILA SEKTA
Posle smrti supruge Sare Katarine Pupin, naučnik je život i pažnju posvetio ćerki jedinici Varvari Ivanki, koju je zvao Vava. Pupin se kasnije nije slagao sa njenim pogledima na život, ali joj je, ipak, ostavio veliki deo svog bogatstva. Varvara je imala dva braka i nije imala decu. Nasledstvo je rasprodala, uglavnom, da bi platila kockarske dugove drugog supruga. Imanje i porodičnu kuću u Norfolku, koje je Pupin nazivao svojim američkim Idvorom, sa svim stvarima, prodala je jednoj američkoj sekti. Ta sekta je organizovala veliku aukciju na kojoj su prodate i Pupinove lične stvari, tako da je danas pravi istraživački poduhvat doći do bilo čega što je pripadalu čoveku koji je svojim izumom povezao planetu.
- Fondom je upravljalo privredno društvo "Privrednik" iz Beograda - objašnjava Cucić. - Njemu je stavio na raspolaganje čitavu svoju imovinu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. To su bile Pupinove deonice u Srpsko-amerikanskoj banci u Beogradu - 50.000 i zajam od pet stotina hiljada dinara, koji je dao Pavlu Hadži Pavloviću, a koji je bio osiguran njegovim deonicama u istoj banci.

Deo prihoda iz deonica Pupin je namenio za izdržavanje srpske crkveno-školske opštine u Idvoru, dok je ostatak trebalo da bude isplaćen njegovoj rodbini po spisku koji je priložio. Naložio je da se posle njegove smrti sredstva daju učenicima poljoprivrednih škola u Vojvodini, kao i najboljim poljoprivrednicima u državi. Tadašnji ministar finansija odobrio je rad Fonda.

- Sredstva u Srpsko-amerikanskoj banci koja je ostavio za fondaciju preko "Privrednika" su nestala, a banka je ubrzo ugašena - kaže Andrija Parčetić, praunuk Pupinove rođene sestre i jedini živi naslednik. - Tako da moja porodica nije dobila ni dinar od nasledstva!

Kako saznajemo, Banka nikad nije dobila sudski izveštaj o ostavinskoj raspravi posle Pupinove smrti, te je deonice vodila na njegovo ime. Važilo je pravilo da se, bez obzira na čije su ime, deonice isplaćuju donosiocu. A, to je mogao da bude - bilo ko!

- Pupinov račun jednostavno je 1945. ostao prazan. Ne zna se u čije ruke je novac otišao - objašnjava Parčetić.

Pupinova imovina prvi put je oduzeta u vreme NDH i Ante Pavelića, jer je deo sredstava bio na računima zagrebačkih banaka. Posle rata, "zbog saradnje sa okupatorom", to su uradili i komunisti, tvrdi Mihailo Šeškević, predsednik udruženja malih akcionara Srpske banke i dodaje:

- Srpsko-amerikanska banka iz Beograda bila je vlasnik 1.230 deonica Srpske banke u Zagrebu. Rukovodstvo Srpske banke je u novembru 1945. proglašeno saradnikom sa režimom Ante Pavelića, pa su i svi deoničari proglašeni saradnicima ratnih zločinaca. Tako je i Pupin, koji je umro 1935, mrtav proglašen za državnog neprijatelja! Na osnovu toga, sud u Zagrebu je sve konfiskovao. Imovina Srpske banke prešla je u vlasništvo tadašnje države. Pupinova imovina nije bila nacionalizovana, već konfiskovana!


Pupin je imao i 338 svojih deonica u Srpskoj banci u Zagrebu, koje se u testamentu ne spominju.

- Te akcije su imale malu vrednost u odnosu na njegovu ostalu zaostavštinu. Zato ih nema u testamentu. Njihova vrednost danas bi bila oko 200.000 evra. I one su, naravno, netragom nestale - objašnjava Đorđe Pivnički, zastupnik naslednika malih akcionara Srpske banke.

Teško stečeno bogatstvo, u Ameriku je došao sa samo pet centi u džepu, Pupin je uspeo da oplodi i da postane jedan od desetorice najbogatijih ljudi na američkom tlu. Koliko god da je bio široke ruke kada je bila u pitanju Srbija, toliko je u privatnom životu bio štedljiv.

Seljače iz Idvora, kako je sebe nazivao, uvek je bilo tu da pomogne kad je Srbiji trebalo. Lista njegovih dobročinstava ima više hiljada davanja. Poznata je njegova nesebična pomoć u Prvom svetskom ratu, kada je da bi Srbija dobila preko potrebni zajam garantovao svojom celokupnom imovinom. Osim što je kupovao najveća dela srpskog slikarstva, pomagao je Srpsku pravoslavnu crkvu i bolesnima. Velike sume novca davao je novinarima i glumcima. Narodni muzej u Beogradu danas ima zbirku vrednih umetničkih dela, koju je Pupin poklonio.

Osnovao je i Fond "Pijade Aleksić Pupin". Njime je želeo da izrazi "blagodarnost materi koja ga je pod teretom teških žrtava uputila iz seoske škole u višu varošku školu", ali i da pomogne drugim siromašnim majkama da školuju svoju decu. Napravio je još jednu zadužbinu, pri Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju (današnjem Narodnom muzeju). Osnivački ulog bio je milion dinara, a novac se nalazio na računu u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Tadašnji ministar prosvete odlučio je da zadužbinom rukovodi Srpska kraljevska akademija nauka. Poznato je da je sredstvima ove zadužbine finansirano objavljivanje petnaestak monografija o našim najpoznatijim manastirima, a plaćena su arheološka ispitivanja u Visokim Dečanima. Šta se sa preostalim novcem dogodilo - nije poznato.


DOLARI ZA "PRIVREDNIK"
Pupin je, osim svojoj kćeri, veliki deo bogatstva ostavio Kolumbija univerzitetu, u znak zahvalnosti što ga je "taj univerzitet podigao na visinu na kojoj se sada nalazi". Profesor je u tastamentu naveo šta će i kome Kolumbija univerzitet isplaćivati iz prihoda njegove ostavštine.

U testamentu je, između ostalog, naložio da Kolumbija univerzitet svake godine isplaćuje "Privredniku", koji je trebalo da upravlja njegovim fondom, dve hiljada dolara. To je bila prilična suma novca u to vreme. Nije nam poznato da li je taj novac ikada uplaćen "Privredniku" i, ako jeste, ko je nasledio ovo pravo.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Сре Мај 04, 2016 3:58 pm

Човек коме дугујемо Банат


Михајло Пупин је толико задужио Америку да су његовим именом назвали један од бродова ратне морнарице
Читава мрежа агената и доушника ФБИ пратила је почетком 20. века широм Америке једног од највећих научника света тог времена, истражујући његове родољубиве послове. Разлози због којих је Михајло Пупин био под специјалним надзором федералних агената током важних историјских тренутака у првим деценијама прошлог века, дуго су били добро чувана тајна. Читањем архиве ФБИ, открива се како је угледни професор Колумбија универзитета водио двоструки живот током преломних тренутака српске историје.

Један од оснивача НАСЕ и творац четворице нобеловаца на Колумбија универзитету у Њујорку, истовремено се бавио илегалним радом, агитујући и прикупљајући помоћ на терену за Србе у отаџбини, у доба анексије Босне, па све до Балканских и Првог светског рата. Михајло Пупин је посебно радио на организацији слања добровољаца на фронтове у Србији, чиме је рушио статус неутралности САД.

– Задатак Федералног истражног бироа (ФБИ) био је да надзире родољубиву мисију Михајла Пупина у САД – каже Александра Нинковић-Ташић, потпредседница Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин”, објашњавајући како су у архивама ФБИ откривена 133 документа који не показују само како је Михајло Пупин праћен док се борио за српске интересе, већ и како је његов углед и положај у америчком друштву био тако велики зид који чак ни америчка администрација није могла лако да сруши.

Сутрашњи специјални бесплатни додатак „Политике” о Михајлу Пупину, обилује непознатим цитатима, Пупиновим изјавама, као и цитатима његових познатих савременика, које се тичу научникове борбе за Србију. „Политика” ексклузивно први пут доноси до сада неоткривене податке о Пупиновом личном животу, о коме он никада није говорио ни писао.

Објашњавајући разлоге због којих су амерички тајни агенти пратили нашег научника, Александра Нинковић-Ташић истиче да је Америка морала да одговори на захтеве других држава, пре свих Аустроугарске, да се покрене поступак за проверу Пупинових поступака. Аустроугарска је тражила да влада САД провери да ли се Пупин понаша у складу са државном и националном политиком Америке.

– Аустроугарски амбасадор Константин Теодор Думба, изузетно је оштро нападао Пупина. Из архива је могуће реконструисати акције које је преузимала америчка влада – праћења које је САД спроводила против Пупина. Праћење је обустављено, а агенти ФБИ опозвани 13. маја 1915. године, о чему је Аустроугарска обавештена. У том обавештењу се констатује да Пупин није чинио ништа против националних интереса САД – указује Александра Нинковић.

Али, то је била само једна од Пупинових победа.

– Када завиримо у докумената ФБИ, видимо да су нека од њих полудипломатска и уљудна, али многа показују имена и презимена агената и доушника, као и обичних полицајаца који су имали задатак да прате дневне активности Михаила Пупина. На пример, један полицајац, чуди се зашто се прати „тај фини човек, кога сви, где год да сврати тога дана, поздрављају и грле га, ословљавајући га са – уважени професоре Пупин” – прича наша саговорница.

Намеће се и питање шта је једног од највећих српских научника, поред Николе Тесле и Милутина Миланковића, добитника Пулицерове награде за аутобиографију „Са пашњака до научењака”, водило у његовом циљу да буде највећи лобиста кога је Србија икада имала?

Међу познаваоцима лика и дела славног научника, писца и дипломате (био је једно време почасни конзул Србије и Црне Горе), преовладава мишљење да су српка народна традиција, васпитање и љубав према Србији, с којим га је мајка испратила у свет, из банатског села Идвор, били пресудни да он ризикује своју светску научну репутацију и огроман професорски углед на Колумбија универзитету.

– Михајло Пупин је створио четири нобеловца, изумео 34 вредна проналаска и њима толико задужио Америку да су његовим именом назвали један од бродова америчке ратне морнарице током Другог светског рата, који је пловио у саставу флоте Абрахама Линколна. Американци су, такође, највећу лабораторију за физику, која се налази на Колумбија универзитету, назвали Пупин-хол. Кратер на Месецу, такође је назван његовим именом. То је само део дугог списка почасти које му је пружило америчко друштво – указује наша саговорница.

Али, пут до таквих признања није био лак. Дубоко етаблиран у највише слојеве америчког друштва, успео је да издејствује, својим везама са врхом америчке администрације, да се српска застава завијори над Белом кућом, једини пут у својој историји.

То се догодило 1918. године, када је председник Вудро Вилсон написао проглас о српском народу. То су најлепше речи које је један председник било које стране државе упутио српском народу. Речи америчког председника Вилсона, које су читане у Америци, на богослужењу у свим црквама, и које су објављене у свим штампаним медијима, ми данас читамо с неверицом.

Јер, Пупин је учествовао у оснивању и председниковању у готово свим научним институцијама Америке прве половине 20. века и научници су му одали почаст као оцу идеализма америчке науке. Али, паралелно са тим радом, он је држао предавања, објављивао је чланке у најутицајнијим штампаним медијима о Србији. Прикупљао је новац који је слао у отаџбину, основао је три фондације, које су помогле да се створи духовна и културна мапа наше земље.

После истраживања до сада необјављених докумената о славном научнику и родољубу, Александра Нинковић-Ташић констатује како је, без задршке и трунке сумње, Пупин бранио Србију на начин на који то не могу да учине читаве владе. И, та борба је често подсећала на илегални рад на терену. Нажалост, у складу са нашим менталитетом, Пупина нису саплитали само непријатељи српских интереса тог историјског тренутка, већ и други Срби, којима су лични интереси били важнији од интереса свог народа.

Ни тада, Пупин не би марио превише за свој професорски углед, ни за своје здравље, већ је кретао у директан окршај.

Један од таквих примера догодио се када је Пупин сео на воз у Њујорку, да би по мрклом мраку стигао у Питсбург, како би осујетио напоре удружења „Србобран”. То удружење је, користећи се лажима, одштампало цео тираж новина, са намером да осујети Пупиново агитовање међу колонијама Срба у Америци. Пупин је испред закључане штампарије „Србобран” потегао пиштољ, како би развалио браву и врата, али су га пријатељи у томе покушали да спрече:

– Пробудићеш комшилук, ухапсиће те полиција и брука ће стићи уваженог професора!

На то им је Пупин одговорио:

– Може доћи и цео град, али лажи из те штампарије изаћи неће!

И, нису изашле. Пупинова екипа, међу којима је био и један свештеник, разбила је прозор, увукла се у штампарију и уништила целокупан тираж.

Али, то је тек делић Пупинових добрих дела. Александра Нинковић-Ташић подсећа да је Пупин био изузетно богат човек, захваљујући својим научним радом и вредним проналасцима.

Међутим, сав свој капитал оставио је српском народу. Листа његових доброчинстава има више од хиљада давања. Или, што би данас рекли, донација. Осим што је куповао највећа дела српског сликарства, помагао је СПЦ и болеснима. Велике суме новца давао је новинарима и глумцима.

----------------------------------------------

Оснивач Насе

Михајло Пупин је 23. априла 1915. године, седео на првом састанку Националног комитета за аеронаутику, чиме је постао један од дванаесторице људи који су основали Насу.

– Сви Пупина препознају по калемовима, али то није ни близу његов најзначајнији проналазак. Исте године, када је учествовао у оснивању Насе, са својим учеником, нобеловцем Армстронгом, пријављује седам патената који представљају основу телекомуникација и бежичних комуникација.
http://www.politika.rs/scc/clanak/27230 ... jemo-Banat
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Aнa » Пон Феб 06, 2017 1:55 pm

Милош Марић: „Непознати“ Србин совјетске науке

Слика
Милош Марић. О том човеку постоји чланак у руској Википедији, али ни једног помена у српској. Он је Србин по пореклу, угледни совјетски научник хистолог, дуго је био на челу катедре у Саратовском медицинском институту, али потпуно је непознат у домовини. Интересовање за њега у Србији пробудило се тек сада, 70 година након смрти. А чувен је не само по томе што је био брат Милеве Марић, супруге Анштајна, мада се највише о њему зна управо из књиге о том брачно-научном савезу.

Будући биолог Милош Марић рођен је у Руми 1885. године, у породици је био најмлађе дете, осим њег Марићи су имали још две кћери. Студирао је медицину на универзитету града Клуж који је тада био у Аустроугарској царевини. Тада је Милош Марић испољио не само склоност ка наукама, већ и активни грађански став: учествовао је у кружоцима који су се залагали за српски економски и културни препород у Војводини, а нешто касније у писмима размишљао о тиранији царског режима у Русији. Почео је Први светски рат, и доктор Марић је био мобилисан у Аустроугарску армију. Овде се појављује бела мрља у биографији овог Србина. Како је он доспео у Москву? У књизи Ђорђа Крстића Mileva & Albert Einstein: their love and scientific collaboration, објављеној на енглеском, аутор се позива на податке добијане од совјетског професора Григорија Батрака и каже:

Снаге руског генерала Брусилова дуго су покушавале да заузму аустријску тржаву Перемишљ, у којој се налазио и доктор Марић. Он се са задовољством предао Русима и дао им информацију која је помогла у јуну 1916. да се заузме тврђава. За то је Марић који је остао у Русији тобоже добио разне привилегије.
Истина, ова прича изазива неке сумње, пре свега хронолошке врсте, пошто се зна да тврђава Перемишљ није капитулирала у јуну 1916, већ у марту 1915, већ у априлу тамо је долазио цар Николај Други. Ипак други извори указују на то да је Марић заиста дезертирао и десило се то на територији Галиције где се и налази Перемишљ. Још један извор указује: Србин је био опкољен и заробљен, затим су регистрованог ратног заробљеника Марића послали у Москву.

У сваком случају у престоници српски научник је почео да ради са професором Владимиром Карповом, човеком јединствених, енциклопедијских знања. Карпов је међу првима у Русији почео да проучава склоп ћелијског језгра, преводио је научне радове античке епохе, а његов уџбеник Почетни курс хистологије имао је седам издања.
Управо за хистологију везан је читав каснији научи живот Милоша Марића. Са професором Карповом отпутовао је у Јекатеринослављ (затим преименован у Дњепропетровск), а када су руског научника поново позвали у Москву, стао је уместо њега на чело катедре хистологије. Од 1930. до краја живота Марић је био на челу катедре у Саратовском медицинском институту, бавио се проучавањем способности деобе ћелија и структурама са више језгра.
Говори доцент катедре хистологије Саратовског државног медицинског института Татјана Романова:
1935. године Марићу је дато звање доктора медицинских наука без претходне одбране дисертације. То је врло занимљива чињеница која сведочи о значају његових научних радова. Следећи шеф је био Николај Колосов. Он је направио своју научну школу, али његова истраживања (он је проучавао вегетативни нервни систем у врло неочекиваним аспектима) могли су да се ослањају на радове српског професора. Георгиј Коблов, професор који је руководио катедром до 1995. године, 1938. био је примљен на катедру Марића. После Великог Отаџбинског рата он је разрадио врло занимљив и споран правац који је изложен у његовој монографији Деоба нервних ћелија. Јер општеприхваћено је мишљење да се оне не деле. А Коблов је навео неке доказе супротног. И ми можемо да сматрамо да је то такође наставак истраживања професора Марића.

Они који су затекли српског научника за катедром сећају се: овај скромни човек није био говорник, говорио је мирним, тихим гласом, али његова објашњења су увек била кристално јасна и снабдевена убедљивим и недвосмисленим доказима.
Мало научно друштво из Новог Сада сада ради на томе да име Милоша Марића постане познатије у Србији. Али без напора руских научника се не може – говори председник друштва Драго Његован.
Мислим да је потребно пре свега за српску јавност да руски аутор напише једну студију или чланак о његовом научном доприносу. Тај чланак би требало да садржи библиографију његових радова. И онда би други корак могао бити превођење дела и предузимање неких других радњи које се тичу његове афирмације у Србији, јер је несумњиво да он спада у ред научника као што је био Атанасије Стојковић писац прве књиге из физике на српском језику и ректор универзитета у Харкову. Потребно је да са те стране дођу информације које ми немамо. Наше друштво би било спремно да то преведе и објави и тада би се отвориле и многе друге теме од подизања бисте до писања биографије.

Руски историчар науке Олег Акимов који је на свом интернет-порталу Sceptic-ratio сакупио низ материјала о Милошу Марићу, у преписци са дописником Гласа Русије рекао је да је планирао да макар симбoлично пренесе прах научника у она места где су сахрањени његови отац, мајка, једна од сестара, тачније да довезе у Србију земљу са гроба у Саратову. Историчар је 2010. кренуо у Нови Сад, где је разговарао са човеком који је, како пише Акимов, издавао себе за далеког Марићевог рођака, у ствари је био агент српских специјалних служби. Господин Акимов тврди да су га у Србији осумњичили да прво да је шпијун, затим су помислили да је авантуриста, затим су му стављали препреке на сваком кораку. После таквог дочека интересовање руског историчара за тему Марића која се у извесној мери може назвати српском породицом Кири је угасло.
Једина блиска особа Милошу Марићу била је жена, са рођацима са Балкана веза је скоро потпуно изгубљена. Српски научник је до краја живота помагао Совјетском савезу, земљи која му је постала друга домовина: у године рата припрема лекаре за фронт, предаје. 1944. после тешке болести професор је умро и био је сахрањен у братској гробници. Децу није имао.
https://rs.sputniknews.com/serbian.ruvr ... ske-nauke/
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Претходни

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Adsense [Bot] и 5 госта