Допринос Словена светској науци

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Чет Нов 18, 2010 11:50 pm

навешћу само она открића која спадају у сам врх светске науке,
:knjige
Никола Коперник - хелиоцентрични систем, тј. модерна астрономија
Руђер Бошковић - модерна физика, претеча теорије релативитета
Дмитриј Мендељејев, отац модерне хемије
Милева Ајнштајн - теорија релативитета, Алберт украо
Никола Тесла - наизменична струја, пренос енергије на велике даљине

Руђер Бошковић
Слика


Руђер Бошковић отац квантне теорије

Нобеловац Леон Ледерман је 1993. написао: „Имао (је) још једну замисао, потпуно лудачку за осамнаести век (а можда и за било који други)... Тврдио је, ни мање ни више, да је материја саздана од честица које немају никакве димензије! Ми нађосмо, ево, пре двадесетак година, једну честицу која одговара том опису. Назвасмо је кварк”. Зашто је хемичар одлучио да пркоси физичарима?

Књижица од осамдесетак страница („Руђер Бошковић – утемељивач савремене науке”, у издању Истраживачке станице Петница), изазваће буру међу домаћим физичарима. А тек међу иностраним, ако је буду прочитали?

Хемичар Драгослав Стоиљковић (није у сродству с потписаним новинаром), с Технолошког факултета у Новом Саду (докторирао на полимеризацији етилена), изнео је низ смелих претпоставки, па и такву да је Руђер Бошковић, ни мање ни више, положио темељац за квантну теорију, данас једну од две преовлађујуће у физици, која описује свет сићушних честица!

Из којих сте се побуда упустили у заметно физичарско трагање и доказивање?

Као млад био сам суочен с једним веома важним научним и индустријским питањем које су деценијама пре тога покушавали да реше тимови научника у свету. Излаз је пронађен, а путоказ ми је била Бошковићева теорија...

Зар није одвећ одважно у поднаслову на корицама написати: „утемељивач савремене науке”? Којим то научним налазима оправдавате?

Такво мишљење дали су други научници. Руђер Бошковић је кумовао настанку структурне хемије (Вилијамс, 1961), а његова теорија је имала велики утицај на следеће генерације физичара и поплочала пут даљем развоју (Бор, 1958). Други су пожњели то што је он посејао две стотине година раније (Гил, 1941). Појам поља силе имао је одлучујућу улогу у развитку физике (Хајзенберг, 1958), а његове идеје су кључ за целокупну савремену физику (Ледерман, 1993).

Своје најважније дело „Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи” објавио је 1758. Та теорија је у 18. и 19. веку испуњавала многе уџбенике и енциклопедије... Бројни научници били су следбеници те теорије: Ампер, Коши, Фенер, Пристли, Геј-Лисак. Фарадеј, Џ. Томсон, В. Томсон (лорд Келвин), Мендељејев, Хелмхолц, Херц, Максвел, Лоренц, Дејви, Бор, Хајзенберг... Умови који су велелепно здање савремене науке градили на темељима учења Руђера Бошковића.

Испоставља се, према ономе што тврдите, да је он први отац квантне теорије? Чиме то поткрепљујете?

Он је сматрао да се при смањењу размака између две честице наизменично смењују привлачна (атрактивна) и одбојна (репулзивна) сила. При неким размацима су те силе изједначене и ту се честице налазе у равнотежним положајима. И наводи да при преласку из једног у други равнотежни положај честице добијају или губе тачно одређену количину енергије. Тако је поставио темељац за откриће квантне теорије, које је уследило век и по касније, чега нису били свесни ни њени зачетници (Планк, Ајнштајн и Бор).

У чему је, пак, претходио Нилсу Бору?

На основу својег закона сила запазио је да, ако би поједине честице биле у средишту, нека трећа би могла да кружи око њих по одређеним орбиталама. Цртао је орбитале и наводио да честица може да прелази с једне на другу, ако прими или изгуби одређену количину енергије.

Крајем 19. века сазнало се да се атоми хемијских елемената састоје од позитивно и негативно наелектрисаних честица. Поставило се питање како су размештене у атомима. Џозеф Џон Томсон је 1907. разматрао разне моделе, па и тзв. планетарни: позитивно наелектрисање је у језгру атома, а електрони круже око њега по одређеним стазама. Он наводи да је идеју преузео од Бошковића. Радерфорд, бивши Томсонов студент и асистент, 1911. је опитима потврдио „планетарни модел”, који се данас назива „Радерфордов модел”.

Након што је 1912. боравио седам месеци код Томсона и четири код Радерфорда, Нилс Бор је 1913. израчунао могуће орбитале електрона, уз услов да они могу прећи с једне на другу ако приме или предају одређену количину (квант) енергије – на шта је Бошковић указао век и по раније. Данас се то зове „Боров модел”. Међутим, Хенри Винсент Гил (1941) назива га „Бошковић-Томсоновим моделом”, јер је први дао „суштински елемент модерном схватању атома” и напомиње да, када се буде писала историја атомске теорије, не би било исправно занемарити допринос Руђера Бошковића.

А како је наговестио постојање кварка, што му у заслугу приписује нобеловац Леон Ледерман?

Нобеловац Леон Ледерман је 1993. написао да је Бошковић имао „једну замисао, потпуно лудачку за осамнаести век (а можда и за било који други)... Бошковић је тврдио, ни мање ни више, да је материја саздана од честица које немају никакве димензије! Ми нађосмо, ево, пре двадесетак година, једну честицу која одговара том опису. Назвасмо је кварк”.

На којим темељима је савремена наука тек недавно поткрепила његову теорију сила?

Руђер Бошковић је сматрао да један једини закон сила важи за све честице, од елементарних бездимензионих, попут тачака, до најсложенијих, састављених од тачака. У књизи сам навео примере да је савремена наука то потврдила – теоријски и експериментално – и то на неколико нивоа структуре материје: од међудејства нуклеона (протони и неутрони) у језгру атома до међудејства атома, молекула, макромолекула, наночестица и колоида.

Откуда у свему томе Павле Савић и Радивој Кашанин, иако се на њега нису ни позвали?

Наши академици су пре пола века осмислили теорију о понашању материје на високим притисцима. Показали су да при повећању притиска наизменично долази до постепене, а затим скоковите промене густине материје. Овакво понашање произлази из Бошковићевог закона сила. Почеци и крајеви скокова одговарају равнотежним положајима честица, када су изједначене привлачне и одбојне силе.

И на крају уводите Хегела и Енгелса?

Руђер Бошковић је тврдио да привлачење и одбијање имају суштинску улогу у понашању материје. И многи други су слично мислили: Емпедокло, Холбах, Њутн, Кант, Хегел и Енгелс. Бошковићево учење се најбоље може разумети ако се допуни њиховим схватањима.

Зашто га од 1920. изостављају у навођењу заслужних за објашњење структуре атома? Није ли посреди завера ћутања?

Савремена наука није изграђена преко ноћи. Било је то „зидање Скадра на Бојани”, утемељено на учењу Руђера Бошковића из 18. века; грађено је и рушено, настављено у 19. и у највећој мери довршено у 20. столећу. У том зидању су учествовале многе генерације, па су једноставно заборављени темељи и ко их је поставио. Заслугом многих научника, Бошковићева схватања допиру до нас као ехо минулих времена, наводећи нас често да промишљамо његовим мислима, а да тога нисмо ни свесни.

Можда се може говорити и о „завери ћутања”. Нису ретки примери да су научници из развијених земаља „глуви и неми” за доприносе научника из малих народа. Жалосно је, међутим, што су наши не само „глуви и неми”, већ и „слепи“ јер неће да виде колико је он заслужан.

Какву бисте му почаст указали у Србији, а да се то не извргне у национално својатање по Бошковићевом оцу, који је био српског порекла (а мајка Италијанка)?

Сматрам да би 2011. требало посветити Руђеру Бошковићу, јер је то јубиларна 300. годишњица његовог рођења. Треба организовати пригодне научне скупове, предавања, изложбе, штампати књиге, објавити чланке... Неопходно је у програме основног, средњег и високошколског образовања увести наставну јединицу која тумачи Бошковићеву теорију и његов допринос развоју научне мисли.

На какав одјек је наишла књига?

Књига је тек издата, па је рано судити. Међутим, многа моја предавања и чланци изазвали су изненађење, запањеност и одушевљење слушалаца и читалаца. Надам се да ће тако бити и када прочитају штиво које обједињује све чланке и предавања.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Сре Дец 01, 2010 2:44 am

:kafa
http://www.moljac.hr/biografije/maric_mileva.htm
Nakon što je prvi sin Alberta i Mileve, Hans Albert, učinio javno dostupnim korespodenciju Alberta i Mileve na svjetlo dana izašli su podaci sukladno kojim je može zaključiti kako je Mileva Marić koautorica, ako ne i idejni tvorac, čuvene teroije relativiteta. Prema fizičaru Evanu Harrisu Walkeru osnovna ideja relatviteta potiče od Mileve. Njemački lingivst Senta Troemel-Ploetz tvrdi pak kako je ideja možda Albertova, ali da je Mileva ta koja je odradila matematički dio posla. Biograf Abram Joffe tvrdi kako se je izvorni spis teorije relativiteta potpisan s "Einstein-Maric". Sam Albert u svojim pismima teoriju relativiteta naziva "našom teorijom" i "našim radom". U jednom od svojih pisama Einstein o Milevi piše: "Bez nje ne bih započeo moj posao, niti ga završio."
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Пон Дец 20, 2010 7:38 pm

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ
Портрет научника у младости

Породично окружење и васпитање и један необичан професор, с докторским звањем, пресудно су утицали на младића из Даља да се још у Осјечкој реалки определи за научни позив

Слика

„Владимир Варићак био је права срећна звезда Миланковићевог живота. Ако се у средишту његовог душевног живота налази мајка Јелисавета, у основи интелектуалног успона је његов учитељ, Владимир Варићак, који је дошао као наставник математике у реалку у Осеку”, пише Александар Петровић у најновијој књизи посвећеној животу и делу великог научника „Циклуси и записи: opus solis Милутина Миланковића”, која се ових дана појавила у издању Српске академије наука и уметности.

Подсећајући да је главни јунак одмалена припреман да буде „радан, умерен, стрпљив”, што је започео рано умрли дечаков отац Милан, близак идејама Светозара Милетића, угледајући се на поуке из „Емила” Жан-Жака Русоа, писац надахнутог научно личног животописа подсећа да је „диван стицај околности или промисао” учинио да се будући великан обре у јединој генерацији коју је Владимир Варићак водио до саме матуре.

Учионица без зидова

Сусрет с наставником с докторским звањем, који је у пристиглом средњошколцу препознао математички дар, Милутин Миланковић означава пресудним за свој будући научнички узлет, што искрено исповеда у „Успоменама, доживљајима и сазнањима”:

„Варићак је имао на мене највећи утицај од свих мојих наставника. Он је пронашао у мени моје стварне способности и развио их с пуно љубави и труда... Он ме је начинио самосталним и ја сам се, не обазирући се више на школске програме, развијао у оном правцу који су ми моје способности одређивале не презајући при том од првих тешкоћа; мој рад добио је један правац и систем, а неочекивани успеси у њему стварали су у мени самопоуздање, потребно за такав успех. У мени се развила љубав за науку и амбиција да јој служим”.

И у том узрасту одлучио је да постане научник, а млађем брату Љубиши препусти пољопривредно имање (57 хектара расутих у 113 њива) у Даљу и околини. Миланковићи су, иначе, пристигли под Арсенијем III Чарнојевићем у последњој деценији 17. века, предвођени главом породице Миланком по којем су добили презиме.

У родитељској кући, „учионици без зидова”, стекао је најранија сазнања из српске старине, јер му је отац читао народне песме, од којих га је највише потресао двобој Марка Краљевића и Мусе Кесеџије, па није ни чудно што је малишан многе знао наизуст и пре поласка у школу. Уосталом, последњи текст који је написао није била научна расправа, већ оглед о песми „Смрт Марка Краљевића”, деценијама чуван у Архиву САНУ, а тек ове године објављен.

Рана очева смрт (умро када је дечак имао седам лета) оставила је неизлечив ожиљак, осећао се као да је „нагло пробуђен из свог сна”, и стално га је подсећала на пролазност живота. Зато му се, ваљда, неизбрисиво у душу урезала слика Дунава који „откида комад по комад земље”, дубока и широка река, увек постојана, својеврсна Аријаднина нит његовог постојања. Куд год је одлазио, погледом га је тражио: као дечак у Даљу, као високошколац у Бечу, као заробљеник у Пешти, као универзитетски наставник у Београду (прозор у радној соби у Капетан-Мишином здању гледао је на велику реку).

На дунавским обалама загледао се први пут у звездано небо, и то се неће променити целог живота.

Сањарења у тами

Оца је одменио ујак Васа Муавчевић, заједно са сестром Јелисаветом, преузевши старање и над имањем и над породицом. Поред најуже породице још у детињству сазнао је за своје славне претке (већ у трећем нараштају новодосељеници су почели да похађају високе школе). Прадеда Тодор завршио је правне науке и био сарадник ученог митрополита Стефана Стратимировића, а син Урош најпре философију, потом права, а на крају се посветио војном позиву. Када је скинуо униформу написао је две књиге: „Светски организам или поларни систем природе” и „Светски организам и систем целокупног живота”.

У „Успоменама” се очигледно види да су утицале на Милутина Миланковића.

Приче другог ујака, Андрије Радовановића, главног инжењера фабрике „Шкода” и успешног проналазача, нетремице је гутао, како сам приповеда, јер је он умео сатима да се забавља с дечаком у радионици, показавши му, поред осталог, како да Морзеовим телеграфом пошаље телеграм из једне у другу собу. „Ако желиш да будеш инжењер, мораш се навикнути да све што нацрташ буде промишљено, тачно и егзактно. Има да се слаже све на длаку”, говорио је ујак. Савети од неоцењиве користи који су младића упутили у свет знања и будућег занимања. Зато је почео да сањари како би било дивно да постане инжењер или изумитељ као Андрија Радовановић или Никола Тесла.

На портрету научника у младости поступно су се изоштравали обриси. „Док су се моја браћа играла у дворишту, клизала на леду, вешала на гимнастичке справе, развијала и вежбала своје тело, ја сам седео у соби, градио своје кућице, читао књиге и решавао ребусе. А док су она слатко спавала, ја сам бленуо у таму и размишљао о богзна чему”, забележио је у „Успоменама”.

Али коначан печат утиснуо је Србин Владимир Варићак, син аустријског официра, „леп човек а стидљив као девојка, допао се свим осечким Српкињама, удавачама, но он се ожени Хрватицом, али изроди с њом четири кршна православца”. Савременици су говорили да је имао завидно знање математике, физике и књижевности, а волео је народне песме, фолклор и гусларе.

Реалка није ни издалека била елитна школа која би се могла поредити са Академском гимназијом у Бечу, али Владимир Варићак је учинио да Милутин Миланковић добије боље математичко образовање но да је похађао ту школу. Није се задржавао на излагању математичког градива, већ је ученицима указивао на повезаност науке и живота, математике и личности.

Станко Стојиљковић

------------------------------------------------------

Земља се тетура, зато је хладно

По доласку у Београд 1909. године, Милутин Миланковић отпочео је изучавање астрономских узрока из чега је произишло незаборавно дело „Канон осунчавања Земље”, у којем је све растумачио. Kада ће овај великан ући у школску лектиру, као у Немачкој?

Присуствовао сам једном расправи на тему ко је највећи српски научник: Никола Тесла, Михајло Пупин или Милутин Миланковић. Изнети су многи разлози у прилог свакога понаособ, али ми је посебно звучала чињеница да су прва двојица своја велика дела остварили у Америци и да их неко може звати америчким научницима српског порекла, а да је трећи све по чему је познат урадио у Београду, у својем кабинету у Капетан Мишином здању на Студентском тргу.

Милутина Миланковића (Даљ, 28. мај 1879 – Београд, 12. децембар 1958), потпредседника Српске академије наука, директора београдске Астрономске опсерваторије и професора Београдског универзитета, зна сваки старији образовани Немац, пошто је његово ремек-дело популарне науке, књига „Кроз васиону и векове” било годинама лектира у тамошњим школама. У историју науке ушао је као научник који је објаснио појаву ледених доба, спорим променама у осунчавању Земље изазваних различитим утицајима због којих она мења нагиб осе и одлике кретања око Сунца.

Милутин Миланковић започео је каријеру у Бечу, где је убрзо постао виши инжењер у једном грађевинском предузећу. На позив да дође у Србију и допринесе образовању свога народа, напустио је ову европску престоницу, а указ о постављењу за ванредног професора примењене математике, коју су чиниле рационална механика, небеска механика и теоријска физика, потписао му је министар просвете и црквених послова Љубомир Стојановић 9. септембра 1909.

Три главна узрока

Почетком 20. века научнике је увелико копкала загонетка четири велика ледена доба у Европи у минулих 600.000 година. Последње се завршило пре нешто више од 10.000 година, а у највећим налетима хладноће на многим местима било је као данас на Антарктику. По доласку у Београд, Милутин Миланковић отпочео је изучавање астрономских узрока који утичу на настанак ледених доба сматрајући да до оваквих појава могу да доведу три узрока:

1. Промене нагиба Земљине осе између 22 и 24,5 степени с периодом од 41.000 година, услед чега се мењају услови осунчавања на некој изабраној тачки на површини.

Да бисте разумели зашто је ова промена битна, замислимо шта би било када такав нагиб не би постојао. У току целе године на свакој тачки било је увек исто годишње доба. На северу вечита зима, што би довело до ширења леденог покривача и продирања ка југу, а у Европи би завладало вечито ледено доба.

2. Прецесија због које се пролећна или гама тачка (тачка на небу у којој се привидно налази Сунце на почетку пролећа) помера дуж привидне годишње Сунчеве путање, с периодом од 22.000 година, што утиче на трајање годишњих доба.

На своме путу око Сунца Земља се понаша као чигра која се споро врти и оса описује површину купе, и ова појава се назива прецесија. Месец додатно утиче на „тетурање” наше планете које астрономи називају нутација. Како то може да мења количину топлоте која долази са Сунца?

Ако би неко поставио питање када је наша планета најближа Сунцу, колико би их одговорило да је то зими (ове године 3. јануара)? Управо због тога, она се брже креће него лети када је најдаља (4. јула), па у Европи најхладније годишње доба траје седам дана и 14 сати краће него најтоплије. Услед прецесије то ће се мењати и наступиће време када ће трајати дуже. Наиме, топлији део године у Европи је време када се Сунце привидно креће од пролећне до јесење тачке, од пролећне до јесење равнодневице. Пролећна тачка се креће дуж привидне путање Сунца, у стварности се помера место на елиптичној путањи Земље када почиње пролеће. Уколико пролеће почиње када је Земља најближе или најдаље од Сунца, топлија и хладнија половина године су исте дужине. Ако је она најближа Сунцу усред зиме, као што је то сада, или лета, разлика у трајању топлије и хладније половине године је највећа.

3. Промена ексцентричности Земљине путање око Сунца с периодом од 100.000 година, због чега се мења удаљеност од Сунца, а то има утицај и на трајање годишњих доба.

Померање пола

Милутин Миланковић се нашао пред недоумицом како посматрати ове утицаје или, другим речима, шта мерити. Уочио је да су за настанак ледених доба важнија хладна лета него хладне зиме. У Сибиру температура се зими спусти до 50 Целзијусових степени испод нуле, а лети нарасте до 30 степени изнад, и зато нема глечера (високе летње температуре истопе снег). А велики део Гренланда, на којем је зими око десет испод, а лети осам изнад нуле, налази се под снегом и ледом. Зато је наш научник израчунао како се у протеклих 600.000 година мењала географска ширина тачке која у току лета прими одређену количину Сунчеве топлоте (зрачење). И тако је добио своју чувену криву осунчавања Земље, чији су се минимуми потпуно поклапали с геолошки установљеним леденим добима!

Главна питања оспоравалаца била су: Због чега су се дуготрајна и изразита ледена доба у Европи јављала само у последњих 600.000 година, а не и раније и зашто су трајала веома дуго (а минимуми осунчавања, настали преклапањем астрономских узрока, били краткотрајни)?

Да би одговорио на прво питање, Милутин Миланковић је 1932. смислио чувену диференцијалну једначину кретања Земљиних полова. Нашао је да је пре око 300 милиона година Европа била у таквом положају да се Северни пол налазио у Тихом океану, а данас се креће према својем крајњем, равнотежном положају у Сибиру, близу места где река Печора утиче у Северни ледени океан.

Своје решење тајне ледених доба имао је разасуто у 28 чланака и увидео је потребу да научној јавности стави на располагање јединствен рукопис.Тако је настало најзначајније дело, „Канон осунчавања Земље и његовог утицаја на проблем ледених доба”, написано на немачком језику, у којем је изложио целокупно решење загонетке.

Да ли ће једнога дана и код нас књига „Кроз васиону и векове” постати школска лектира?

Милан С. Димитријевић

-----------------------------------------------------

Миланковић и Тесла

На чудесан начин испреплели су се стваралачки путеви, два најсјајнија српска научника, иако се ниједном у животу нису срели

На чудесан начин испреплели су се стваралачки путеви Милутина Миланковића и Николе Тесле, свакако два најсјајнија српска драгуља међу научницима, иако се ниједном у животу нису срели. Почивши академик Никола Пантић написао је у поводу духовног укрштаја Милутина Миланковића и Јохана Волфганга Гетеа: „Велики духови се срећу”.

На научном саветовању, уприличеном пре једне деценије на Рударско-геолошком факултету у Београду, самостални трагалац и истраживач Мирко Кутлача (у међувремену преминуо) у својем излагању је обелоданио неколико занимљивих података.

У седмом разреду Осјечке гимназије минералогију и геологију Милутину Миланковићу предавао је Мојо Медић, цењени зналац јестатвенице (природопис), школски друг Николе Тесле из госпићке Ћесарско-краљевске реалке и Карловачке реалне гимназије. (Мојо Медић био је први, а Никола Тесла други ђак у разреду.)

На Бечкој техници Милутин Миланковић слушао је речи хвале и дивљења којима су негдашњи професори обасипали Николу Теслу. Први писани траг да су та двојица великана ступила у везу потиче из 1931. године. Међу бројним телеграмима славних мислилаца и установа, упућеним Николи Тесли поводом обележавања 75. рођендана, налази се и онај потписан именом Милутина Миланковића у којем, поред осталог, стоји: „...Никли сте, али далеко израсли из наше средине. Ви сте наш понос и небески знак који ће наш народ, увенчан бојном славом, достојно понети и заставу мисли коју сте Ви развили у светлост дана и високо је уздигли…”

Милутин Миланковић је био на студијама у аустријској престоници, када је Висока техничка школа 1922. именовала неколицину великана, међу којима и Николу Теслу, за доделу почасног доктората на отварању Електротехничког института. У својим „Успоменама” и другим списима он не наводи да је присуствовао свечаном уручењу, на које се Никола Тесла депешом љубазно захвалио, јер је вероватно био на неком градилишту у иностранству.

Али, погледајте то необично поклапање: Никола Тесла био је први Србин с почасним докторатом, а Милутин Миланковић први Србин с докторатом из техничких наука у тој високошколској бечкој установи!

Милутин Миланковић је, према казивању Мирка Кутлаче, гледао у Бечу једну од три у то време најславније глумице света, Сару Бернар, чије је брзореко причање поредио с Нијагариним слаповима, на чијим обалама је изграђена хидроцентрала према замисли Николе Тесле, с којим је жарко желела да се упозна док је у Паризу држао опчињавајућа предавања.

На предлог неколицине предавача Техничког факултета у Београду и многих електроинжењера, 26. јануара 1926. основано је друштво за ширење научних сазнања „Никола Тесла”, у чијем се управном одбору налазио Милутин Миланковић. Исте године у Српској краљевској академији одржано је свечано заседање, уз присуство одабраних званица, у част осамдесетог рођендана Николе Тесле, а говорио је Милутин Миланковић.

У време прославе Никола Тесла био је дописни члан, а 15. јануара следеће године, у име пет академика, Милутин Миланковић је написао препоруку да буде изабран за редовног члана, што је учињено на свечаном скупу 7. марта 1937. у Коларчевој задужбини. Опет на подстицај Милутина Миланковића, а уз подршку Славка Бокшана, нешто доцније професор Феликс Еренхафт из Беча упутио је предлог Нобеловом комитету да Николу Теслу овенча најдрагоценијим научним одличјем.

Милутин Миланковић није пропустио згоду да, пишући своје „Списе из историје науке” (издавач Завод за уџбенике и наставна средства, 1997), у ниску горостаса који су задужили човечанство не уврсти Николу Теслу: „...Но да би се та енергија, пренесена на далеко, могла употребити, потребно ју је мотором претворити у механичку. Први такав мотор, покретан наизменичном струјом, изумео је наш велики син Никола Тесла…”

У надахнутом приповедању потанко је описао најпресуднија научно-техничка достигнућа свог прослављеног земљака (обојица су рођени и извесно време се школовали у Аустро-Угарској).
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Нед Мај 08, 2011 10:24 pm

:knjige

Bogatstvo Kasperskih od "virusa"

Ruska porodica Kasperski, zvezde kompjuterskog biznisa, neki potpuno drugačiji multimilioneri - skromni i obični. Otac Jevgenij (46) završio visoku školu KGB

Слика

KADA je nedavno bio otet sin ruskog bogataša Jevgenija Kasperskog, mnogi su se zapitali: zašto se to desilo baš njemu? Kasperski su retki među ruskim milionerima koji kod građana ne izazivaju negativne emocije, već gordost. Oni se nisu obogatili veštom privatizacijom državne imovine, već godinama zarađuju milione dolara na sopstvenoj pameti.

Jevgenij Kasperski (46) je vrhunski stručnjak za antivirusnu kompjutersku zaštitu, suvlasnik i najveći akcionar kompanije “Laboratorija Kasperski”. Prema anketi časopisa “Forbs”, on je lani bio na 125. mestu najbogatijih biznismena Rusije, s akcijama “teškim” 800 miliona dolara. Njegovi sinovi Maksim i Ivan studiraju u Moskvi, skromni su i nikoga ne iritiraju.

Jevgenij se rodio u Novorosijsku, na jugu zemlje, 1965. godine. U Moskvi je 1982. prvo završio Fizičko-matematičku školu pri Moskovskom državnom univerzitetu, a zatim Visoku školu KGB, koja se sada zove Institut kriptografije veze i informatike Akademije federalne službe bezbednosti. Do 1991. radio je u Naučnoistraživačkom institutu Ministarstva odbrane SSSR, a zatim je započeo privatni biznis.

Zaštitom kompjutera ozbiljno je počeo da se bavi 1989, kada se njegov kompjuter zarazio virusom. Jevgenij ga je “izlečio” programom koji je sam napravio. Od 1991. do 1997. radio je s grupom istomišljenika u kompaniji koja je pravila antivirusne programe, a 1997. osnovao kompaniju “Laboratorija Kasperski”, koja je sada poznata u celom svetu.

Velike zasluge za uspeh u poslu ima njegova bivša supruga Natalija (45), jer je njena ideja bila da se osnuje firma “Laboratorija Kasperski” (gde su danas njih dvoje vlasnici 80 odsto akcija), a kasnije i kompanija “Info voč”.

U trenutku kada joj je dosadilo da sedi kod kuće sa dvoje dece, Natalija je 1994. došla u firmu “Kami”, gde je Jevgenij sa prijateljima pravio antivirusne programe. Počela je da se bavi prodajom, koja tada mesečno nije prelazila 200 dolara. Kroz tri godine, Natalija i Jevgenij osnovali su “Laboratoriju Kasperski”, i od tada ona rukovodi njome. Firma je “procvetala” i sada na godišnjem nivou zarađuje stotine miliona dolara. Kasperski su 2004. osnovali i kompaniju “Info voč”, koja se veoma uspešno bavi zaštitom kompanijskih informacija - lideri su u Rusiji, a rade i u Evropi, Aziji i Americi.

Prema anketama u časopisima za poslovne ljude, Natalija Kasperski je u vrhu najuticajnijih žena Rusije. Ona iz dva braka ima četvoro dece, i oba njena muža su “kompjuteraši”. U mladosti se bavila košarkom. Fakultet je završila, ali nije bila odlikaš, ili, kako se tada govorilo, sa crvenom diplomom. Jevgenija je upoznala za vreme letovanja i za njega se udala kad joj je bilo dvadeset godina. Jednom je Jevgenij kazao da Natalija ima biografiju po američkom receptu. Njih dvoje su se razveli 1998, posle deset godina zajedničkog života. Jevgenij je od početka govorio da je teško kad zajedno rade muž i žena, jer mu nije prijalo kada mu Natalije pred drugima kaže da nije u pravu. Bračni par Kasperski dogovorio se da o svom razvodu ne govori nikome i da nastavi da radi, kako bi kompanija bila sačuvana. Natalija je širila biznis u Finskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Japanu. Sada imaju desetak predstavništava u inostranstvu, u kojima radi više od 500 ljudi.

- Za uspešan biznis potrebno je mnogo rada, ali i sreće. Osim toga, ne može jedan čovek da napravi sve, zato moraju da se okupe vredni i sposobni ljudi - kaže Natalija Kasperski.

Tri godine posle razvoda od Jevgenija, Natalija se udala za Igora Ašmanova, takođe vlasnika kompanije, sa kojim ima dve ćerke. I Jevgenij Kasperski se drugi put oženio, ali on svoj privatni život drži u tajnosti i o njemu uopšte ne želi da govori. Zna se da se rado skija, bavi se i alipinizmom, a leti voli da sedne u kajak.

- Osećam se krivim zbog toga što su mi oteli sina, i to je za mene korisna lekcija. Paradoksalno je da ja, koji sam se bavio borbom protiv kompjuterskih štetočina, nisam razmišljao o tome da neko može da mi otme dete - napisao je nedavno Jevgenij.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод talican » Пон Мај 23, 2011 2:38 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод talican » Нед Јул 17, 2011 5:43 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод talican » Пон Сеп 26, 2011 2:50 am

Кад математичар са свог гледишта погледа на оно неколико минулих столећа од краја средњег века па на овамо, онда се његове очи морају понајпре зауставити на 17-ом веку. Јер тада одједном пред њега излази читаво једно јато великих умова, који су својим радовима знатно унапредили науку. Сусрећемо се са светлим сликама бесмртног Декарта и Паскала, Кавалера, Ферме, Хигенса, Лопитала итд. Али међу свим овим славним умовима ипак посеебно место заузимају бриљантни Њутн и Лајбниц, творци инфинитезималног рачуна. Са Лајбницом се дичи и поноси сва Немачка, јер је у њој рођен. А уствари он је потомак оног српског народа који је крајем 12. века оставио своја прадедовска огњишта и сишао у нешто питомије крајеве. У роду Лајбница генерацијама се губило национално обележје неког српства и некако прерасло у обележје словенства. Када је почетком 18. века Лајбниц предлагао Петру Великом да оснује академију наука, он му се обратио као Словен Словену. Лајбниц се овако обратио Петру Великом: "Наше порекло је исто -- обојица смо Словени: Ви сте од варварства отргли највећу империју света, а ја сам засновао не мање пространу област. Обоица смо неимари нових векова и потичемо из истог племена чију судбину не може још нико да предвиди." Лајбицово словенско порекло било је спомињано на неколико места у нашој литератури. Пре свега, етнолог Тихомир Ђорђевић директно пише о Лајбницу као о Лужичком Србину, а неколико наших филозофа (Бранислав Петронијевић, Драгиша Ђурић, Божидар Кнежевић и др.) то исто чине. Свакако, у страним изворима о Лајбицовом словенству знатно се више расправљало. Рецимо, француски математичар и филозоф Емил Бутру пише: "Лајбниц се потписива час са Leibnitz, а час Leibniz, те постоје оба правописа. Његово име беше словенско и првобитно се писаше Lubenics. А словенски наставак nics, који се изговара nitch и у коме је звук t најважнији, постаје у немачком nitz, а не niz... Зато се ми задржавамо на правопису Leibnitz, који за нас јасније обележава изговор и Лајбницово словенско порекло." Ана Матић

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Суб Нов 12, 2011 1:54 pm

:knjige
Огњеслав Костовић - човек који је живео у будућности
Наука и техника »

Слика
Огњеслав Костовић

Две деценије пре Цепелина, Огњеслав Костовић направио је ваздушни брод, израдио за њега бензински мотор, оставио иза себе стотинак изума вредних пажње, а ипак је у земљи свог порекла данас сасвим заборављен
Огњеслав Костовић - човек који је живео у будућности

Чамац под водом, лађа на небу

НОВИ БЕЧЕЈ - Када је у Петрограду, децембра 1916. године, у време док је још трајао Први светски рат, умро Огњеслав Костовић, новине су забележиле да је „нестао блистав изумитељ и научник, који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”. О животу и делу овог човека и његовим фантастичним изумима код нас се веома мало, или готово ништа не зна, мада животна прича нашег земљака личи на научно-фантастични роман. Рођен у шестој деценији деветнаестог века, када и Никола Тесла и Михајло Пупин, Костовић остаје у сенци великих научника и изумитеља, мање познат, данас сасвим заборављен, а то је, сасвим сигурно, последица околности у којима је наш земљак стварао у царској Русији.
Огњеслав Костовић, алијас Огњеслав Степанович, како се звао у Русији, био је племићког порекла. Његови преци, деда Јован и отац Стеван, били су богати житарски трговци који су се настанили у Врањеву, сада делу Новог Бечеја, где су имали магацин за смештај хране, као и бродове са којима су Тисом и Дунавом разносили жито. Према подацима из „Зборника Матице српске©” из 1957. године, које је прикупио Милан Станисављев, Огњеслав Костовић је имао брата и три сестре. Рођен је у Визбургу у Аустрији 1851. године. Родитељи су му тада живели у Пешти, где му је отац био житарски трговац. Ту је Огњеслав завршио основну школу, гимназију и учио технику.
Још у детињству испољавао је бујну машту која га је наводила да у игру увек уводи нешто ново. Растао је у Пешти и Новом Бечеју код деде Јована, у имућној породици, радознао и увек жељан знања. Говорио је мађарски, немачки, а у школи је научио и француски језик. Одушевљавали су га романи Жила Верна. По завршетку школовања отац је свој пароброд за вучу шлепова дао на управљање сину.
Већ тада је Костовић имао планове за подморницу на ручни погон које је понудио руским војним властима. Без много проверавања, пројекат је одбијен 1878. године. Костовић се бацио на реализацију идеје, о којој је писао руском царевићу Александру Александровичу. Радило се о чамцу-риби, способном да понесе осам људи, да се креће у свим правцима и проведе под водом 20 сати.
По многима, наш земљак је међу првима у свету, после немачког инжењера Отоа, који се сматра оцем мотора са унутрашњим сагоревањем, пре Дајмлера, Бенца и Мајбаха, имао решење оваквог мотора, који је конструисан тек 1885. године, као лак, брзоходни бензински мотор, основа развоја мотора за возила која данас знамо.
Огњеслав Костовић је, ипак, направио свој мотор са унутрашњим сагоревањем. Идеја у коју нису поверовали у војсци, одушевила је научнике. „Руско друштво ваздухопловаца” наговорило је тада проналазача да се прихвати пројектовања ваздушне лађе - дирижабла. Већ 1880. године у часопису „Ваздухопловац” пише да је познати изумитељ нацртао своју прву ваздушну лађу, проучили су пројекат и истакли његову савршену лепоту.
Тражећи за изградњу дирижабла лак али и чврст материјал, Костовић је међу првима у свету пронашао, „арбонит”, неку врсту шпер-плоче, која ће касније у Русији бити коришћена за израду предмета за свакодневну употребу. Дирижабл „Русија” се рађао веома споро, уз тешкоће, неразумевање и недостатак новца, јер је влада Русије укинула помоћ. Са прикупљањем прилога ишло је тешко, јер је ваљало скривати техничке појединости од света где се такође настојало да се што пре овлада ваздушним простором.
Држава је, ипак, притекла у помоћ, али је драгоцено време изгубљено. Када је градња дирижабла напокон приведена крају, уследило је невреме над Охтинским бродоградилиштем, где је ваздушни брод грађен, десио се и мали пожар, а све је знатно оштетило летилицу. Било је свима, па и Костовићу, јасно, да новца за нови подухват неће бити. Невоље нису престале, јер су и акционари „Друштва за изградњу ваздушног брода Русија” тражили повраћај уложеног новца. Костовић се тада обратио Инжињеријској управи Министарства војске Русије, са захтевом да откупе летелицу у виђеном стању, али без успеха. Овде су оценили да гигантски аеростат представља проблематично војно средство, чија примена у рату, ако и буде могућа, може бити само у крајње ретким случајевима.
Тако је пропала и последња нада Огњеслава Костовића да ће његов ваздушни брод бити довршен и тестиран у ваздуху. О погрешним одлукама одговорних у руској војсци касније ће се само спорадично говорити. Замисли Костовића оствариће двадесет година касније немачки гроф Фердинанд Цепелин, а недовршена ваздушна лађа у то време налазила се у погонима за производњу „арборита” у селу Малоје Рибицкоје на обали Неве.
Подаци о животу и делу научника и проналазача Огњеслава Костовића веома су ретки, често обавијени тајном. У авантуру да појасни чињенице и расветли непознате детаље из живота овог изузетног човека, упустио се и доскорашњи директор и оснивач Музеја ваздухопловства у Београду, историчар Чедомир Јанић, који нам је саопштио неке непознате податке. Огњеслав Костовић је човек који је увек живео у будућности, а иза себе је оставио стотинак изума вредних сваке пажње. Пријаву за патент мотора поднео је тек 1888. године, а она је решена четири године касније. Међу његовим изумима, од којих су многи остали на папиру, каже Чедомир Јанић, постоје цртежи у Русији, а чува се и његов мотор. Има и оних остварених и данас препознатљивих, као што је уређај за извлачење потонулих бродова, на пример.
Његова фабрика, користећи „арборит”, успешно је производила бурад, кофере, чамце, понтонске мостове...
Огњеслав Костовић се оженио и засновао породицу у Петрограду. Сваке године славио је Светог Николу, што је веома чудило Русе . Једна од његових кћери удала се за српског официра 1903. године, а када је избио Први светски рат, као права кћи Костовића, постала је добровољна болничарка.
Мада је живео у Петрограду, везе са домовином биле су живе и интензивне. Крајем 19. и у првој половини 20. века, увек је неко од многобројне фамилије Костовићевих боравио у Новом Бечеју. Све до Првог светског рата овде му је живела мајка, касније и три сестре и брат Владимир, записао је хроничар овог краја Лазар Мечкић. Две кћери Костовића живеле су у Београду.
Изумитељ невероватних ствари у своје доба, човек који је видео даље од осталих, никада није заборавио на своју домовину и дане свог безбрижног детињства у Врањеву, Новом Бечеју, где је нажалост сасвим заборављен. Ниједна установа, нити улица не носи његово име и нема ничега што подсећа на њега и његово дело.

Милан Киселички
Изуми војна тајна

Први Костовићев мотор за дирижабл је сачуван. То је бензински мотор са осам цилиндара, паљење је електрично, цилиндри су превучени кожом и има водено хлађење. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, изумитељ је израђивао бурад, кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу, као и делове за своје изуме.
Међу многобројним изумима, поред већ поменутог „арборита”, Костовић је усавршио и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива му је идеја о ваздушном торпеду. Крупнији радови били су везани за војне потребе и дуго остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”, а нешто више су објављивали само часописи „Њива” и листови „Ваздухопловитељ” и „Новоја Времја”. На више места је написано да је Огњеслав Костовић проналазач првог ваздушног брода, Србин из Новог Бечеја .

Огњеслав Костовић, (рус. КОСТОВИЧ Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија - 1916 Петроград, Русија, руски проналазач и научник, капетан руске војске. По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.

Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888 г. био практично готов али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879 г. тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.

Године 1911 први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888 г., а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.

Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру што га је погађало али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.

Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.

Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је збио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916 у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.





Огњеслав Костовић, Кристифор Колумбо неба и воде


О Огњеславу Костовићу зна се мало, а његов допринос науци је изузетан. И данас светли, баш као и онај фењер око Ђуриног врата. Пре нешто више од једног века из Новог Бечеја отишао је у Пешту, па у другу домовину Русију. Измислио је подморницу на ручни погон, чамац-рибу са мотором од 100 КС и унутрашњим сагоревањем, на течно гориво, па дирижабл, потом арборит, по многима први вештачки, синтетички материјал. Године 1911. први на свету, створио је летећи чамац, хидроавион

Пре нешто више од века из Иђоша у Кикинду селио се Ђура Јакшић. Било га је, ваљда, срамота да народ види оно мало његове сиротиње, а још учитељ, па је он оствари што је имао натоварио на неку двоколицу и заједно их са женом и децом на њој одвукао у Кикинду. Ноћу. Сам. Око врата је био окачио само један фењер.
Тај фењер око Ђуриног врата, тврдио ми је касније Мика Антић, био је, у оно време, једина светла тачка северног Баната. Пре нешто више од једног века из Новог Бечеја у Аустроугарску, тачније у Пешту, одселио се Огњеслав Костовић. Данас се о том Костовићу код нас веома мало зна.А требало би! Јер, његово дело је огромно а његов допринос науци изузетно значајан. И данас светли. Баш као и онај фењер око Ђуриног врата.

Ћутљива енциклопедија

Истина, има Банат чиме да се поноси. Било је фењера.
Ту су рођени Доситеј Обрадовић, Пупин, Ђура Јакшић, Стерија, Јосиф Маринковић, Васа Стајић, Црњански,Антић... Али ни Огњеслав Костовић не сме да се заборави!
О њему у “Просветиној енциклопедији” пише тек толико да је рођен у Новом Бечеју 1851. године, да је био научник, да је живео у Русији, где је и умро у Петрограду, 1916. И то је све.
Покушао сам, прво, о фамилији Костовић нешто више да сазнам.
Јован Ердељановић, који, на предлог Јована Цвијића, а уз помоћ Матице српске и Академије наука у Београду, од 1922. до 1928. године врши етнолошка истраживања Баната (хронолошки оквир грађе обухвата 18. и 19. век и две деценије 20. века), не помиње, ни у Новом Бечеју, ни у Врањеву, презиме Костовић. А о сваком месту у његовим истраживањима (у књизи објављеној после његове смрти а под називом “Срби у Банату”), поред осталих података, наводе се и подаци о родовима и породицама (изумрлим, познатим, досељеним и одсељеним), са честим освртима на њихово порекло и редовним навођењем крсне славе.
У књизи Васе Стајића “Великокински диштрикт”, у поглављу “Диштрикт у буни”, пише:
“У ово поглавље спада и мршава белешка коју имамо о Емилу Костовићу, јунаку истоимене песме Ђуре Јакшића. Прво ћемо рећи да смо 1794, 11. новембра, нашли у Диштрикту једног Костовића који је ваљда и учио гимназију, док га протокол магистрата титулира Доминус Косзостовицс њему је споменутог дана продана пошта у Меленцима.
“У Мокрину смо тек 1849, после Емилове смрти, нашли Марију Костовић, “прежде бившу поч. Максима Тешић супругу” и новог јој мужа Јована Костовића, који се разрачунавају с Маријином децом из првог брака.
“Јован Костовић, можда отац Емила, после овог обрачуна напустио је Мокрин, преселио се у Турски Бечеј, одакле 6. септембра 1852. тражи од свог пасторка Алексе неки дуг који је овај направио као калфа његове трговине.
“О смрти Емила Костовића смо нашли белешку вуковарског проте Адама Моловића (1807-1852): “Рањен у битки код Хеђеша, млади јунак Емилијан Костовић, родом из Мокрина, умре у Руми, а ја му при опелу 15. јула 1849. у цркви мојој рекнем жалосну беседу... Опелу је овоме присуствовао у Руми десећи се и светли бан Јелачић, са целим своим официрским хором’.”
Да ли је тај Емил Костовић, који је умро на рукама Ђуре Јакшића и коме Ђура посвећује песму “Емил Костовић”, брат по оцу Огњеслава Костовића (а биће да јесте), остаје тек да се утврди.

Писмо руском адмиралитету

О Огњеславу Костовићу, поготово о његовом делу, нешто више се зна захваљујући истраживањима Вере Милићевић.
У Пешти, одакле се доселио из Новог Бечеја, Костовић проводи младост, завршава неку врсту технолошког факултета и запошљава се као капетан брода.
Кад је 1877. руска влада објавила рат Турцима, Костовић је добио наређење од мађарских власти да пароброд “Ада”, изграђен по наруџби царске Русије, пребаци на положаје руске војске на Дунаву. Костовић је брод довезао на означено место, али се није вратио. Под његовим заповедништвом “Ада” је учествовала у борби с Турцима. По писању руске штампе, Костовић се показао као одлучан и неустрашив официр, “храбар до дрскости”.
Кад је рањен, пребачен је у војну болницу у Кишињеву, где је, изгледа, само довршио свој раније започет оригиналан пројекат - подморницу на ручни погон. Заинтересоване војне власти пребацују га у Морнаричку болницу у Петрограду, где Костовић завршава свој рад и предаје га Адмиралитету.
Ево како је његов проналазак описан у писму Поморског техничког комитета: “Кретање подводног чамца предвиђа ручно покретање, од два човека, уз помоћ зупчаника, при ћему ће, тврди проналазач, пропелер имати 230 обртаја у минуту, а чамац постизати брзину од 15 чворова.”Костовићу, наравно, нису поверовали. И не само то, нису ни покушали да практично провере овај његов изум.
Истим писмом од 10. новембра 1878. тражи се од Костовића да свој рад поткрепи “теоретским прорачунима” и да га затим достави “на увид”. Костовић је, после оваквог одговора, од овог проналаска одустао. Али већ ради на новом пројекту.
Још 25. октобра 1878. он је писао царевићу Александру Александровичу: “чамац-риба који сам измислио има то преимућство што се може кретати у сваком правцу - хоризонтално или чак вертикално - и то брзим којом се не креће ниједан сличан чамац. У њему ће бити места за осам људи који ће моћи да проведу под водом више од 20 сати.”
Очигледно је бирократску машинерију било тешко покренути. Тек 21. фебруара 1880. у Бродоградитељском одсеку у Поморско-техничком комитету је записано: “Костовић је доставио опис и цртеже подморнице -рибе коју је пројектовао, при чему је изјавио да су мотор и унутрашња грађа брода тајна.”
Костовић је тада, само одшкринуо завесу над својом тајном: мотор ће имати 100 КС. Тиме је само изазвао сумњу адмирала и генерала научног одељења. У морнарици тог времена, и то не само у руској, нису могли ни да замисле мотор који није парни. А кад су видели одељак за гориво, нису могли да поверују. Костовић је предлагао да у тако малу запремину смести залихе горива за 20 сати пловидбе. Наиме, они су мислили на угаљ, а Костовић је измислио мотор са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа, који се сматра оцем мотора са унутрашњим сагоревањем, и пре Дајмлера, Бенца и Мајбаха, који су 1885. конструисали брзоходни, лак бензински мотор, основу за даљи развој мотора за возила).
Састанци научног одсека одржани су 21. фебруара, 27. марта, 1, 10. и 16. априла и сваки пут је једино адмирал Стеценко подржавао Костовићев пројекат.

Мендељејев редован гост на слави

Друга домовина Огњеслава Костовића била је Русија, али ни своју прву никад није заборавио. Усред Петрограда, где се оженио и добио децу, славио је сваке године славу, што је Русе чудило јер не знају за овај обичај. Редован гост, поред многих његових пријатеља, био је и Мендељејев.

Пројекат је, на крају, одбачен.
Па ипак, Костовић је свој мотор -чудо направио!
Идеја у коју нису поверовали људи из Адмиралитета освојила је руске научнике.
Костовића је прихватило Руско друштво ваздухопловаца, на чијем је челу био славни хемичар, творац Периодног система елемената Мендељејев. Они су успели да убеде Костовића да се прихвати новог пројекта - дирижабла.

„Русија” није полетела

Часопис “Ваздухопловац”, 1880. године, доноси вест да је “познати изумитељ Костовић нацртао своју прву ваздушну лађу. Корпа, мотор и елиса чине исто тело, са спремиштем за гас.”
У исто време, челни људи Друштва проучили су пројекат и истакли његово савршенство и лепоту. А Костовић је, тражећи за изградњу дирижабла нов, чврст и лак материјал, измислио арборит, по многима први вештачки, синтетички материјал на свету. Касније је овај материјал у Русији коришћен за израду предмета за свакодневну употребу, највише за велике путне ковчеге.
Дирижабл “Русија” је настајао. Али, нестало је новца, јер је руска влада ускратила његово даље извајање. Одлучено је да се скупљају прилози. То није ишло лако, јер је требало држати у тајности техничке појединости, а истовремено заинтересовати јавност.
У новинама и часописима се појављују противречне, често невероватне вести и исто такви цртежи дирижабла. На крају је сакупљено око 200 рубаља, што је, ипак, било мало.
Напокон, после дугих обилажења разних уреда, Костовићеви пријатељи су успели да добију новчану помоћ од државе, вредну 36.000 рубаља. Часопис “Њива” је 8. августа 1882. објавио: у Охтинском бродоградилишту почела је изградња дирижабла “Русија”. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али је за завршну монтажу и пуњење гасом недостајало око 2.000 рубаља . И ту суму никако нису успели да нађу.

Крај у Петрограду

Тако је овај јединствени ваздушни брод, први на свету са чврстом конструкцијом, остао да лежи у складиштима Охтинског бродоградилишта све док га није уништио тајанствени пожар, чији узроци никад нису откривени. Спашен је само мотор, који је био у другим просторијама, али је било јасно да се новац за други дирижабл више не може сакупити.
Костовићеву замисао остварио је 20 година касније немачки гроф Фердинанд Цепелин.
Костовић се дуго одрицао и свог права на мотор, јер се трудио да тајну сачува за Русију. Због тога није пристајао да изнесе детаље свог проналаска. Тек је 1888. поднео пријаву, која је решена 1892. године. Остварио је Огњеслав Костовић право на око стотину изума. Године 1911. први на свету, створио је летећи чамац, хидроавион којем чамац служи као труп за смештај посаде, путника, терета и као пловни труп за полетање, слетање и кретање по води.
Неки од његових изума су остварени, као онај за извлачење потонулих бродова. Многи су остали на папиру. Костовић није крио колико га то погађа, али је упорно одбијао многе примамљиве понуде да за велике паре оде у Европу и тамо настави рад.
Једна његова ћерка се, 1903. године удала за српског официра и дошла овде да живи, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић, добровољна болничарка.
Кад је децембра 1916. у јеку Првог светског рата, у Петрограду умро Огњеслав Костовић, новине су објавиле да је “нестао блистав изумитељ и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.
Један фењер више, једна светлост више, не може да смета. Напротив, треба да светли.
Баш као и онај фењер око Ђуриног врата. И сви остали.

Мита Голић


Загонетни Огњеслав

Летачке пустоловине мамиле су (и маме) свакојаке занесењаке с ових простора, покоји је превелику смелост платио властитим животом. У сенци летача остали су, незаслужено и неправедно, блистави творци летелица, уврстивши нашу земљу у туце одабраних које су урезале дубоке трагове у светском ваздухопловству.

– Открио сам да је 1882. капетан Огњеслав Костовић, Србин из Аустроугарске, у Адмиралском бродоградилишту у Петрограду израдио дирижабл дугачак 60, а пречника 12 метара, који је, за разлику од претходних, имао чврст основни скелет од ламелираног дрвета арборит, изум даровитог конструктора – објашњава уважени историчар ваздухопловства Чедомир Јанић. - Дотични је направио осмоцилиндрични мотор од 80, и то време када је Дајмлеров имао само једну и по коњску снагу! По техничким замислима тај ваздушни брод био је испред свога времена. Израда је била при крају, када је Министарство војске обуставило новчану помоћ.

Јуна 1910. у летелици коју је сам направио с хиподрома у Суботици узлетео је књиговођа и свестрани спортиста Иван Сарић. Годину дана раније у Паризу је упознао славног Француза Луја Блериоа, човека који је први прелетео канал Ламанш у својем једнокрилцу. Вративши се у свој град, одмах је почео да прави сличан. Успешни јавни лет посматрало је, чак, седам хиљада Суботичана.

Наочити наредник Михајло Петровић, један од првих пилота погинулих на борбеном задатку, прва је жртва у српском војном ваздухопловству. Снажан термички удар избацио га је 20. марта 1913. из авиона у близини полеталишта, после извиђања положаја око опкољеног Скадра.

У авијацију Француске 14. јула 1916. пријавио се добровољац Петар-Пјер Мариновић, унук првог посланика Србије у Паризу капетана Мише Анастасијевића Коларца. Од 1917. до 1918. оборио је 22 немачка ваздухоплова, што га је избацило на 12. место асова француског ваздухопловства. Погинуо је 2. октобра 1919. летећи на аеромитингу у Бриселу.

Српски аероклуб основан је 22. октобра 1921. у Београду, већ следеће године прерастао је у Аероклуб СХС, а касније у Краљевски аероклуб "Наша крила". У заслуге му се уписује допринос развитку домаће ваздухопловне индустрије, саобраћаја и моделарства.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод Svetovid » Суб Нов 12, 2011 1:57 pm

Ognjeslav Kostović, ruski kralj pronalazača
Srbin koji je izumeo dirižabl
Petar Blečić | 31. 01. 2010. - 00:02h | Komentara: 7

Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!

Слика
Ognjeslav Kostović kao kapetan očevog broda „Sloga“, više godina prevozio je šlepove sa žitom Dunavom

Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.
Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazdu­hoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.





Podvodni izumi
– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.
Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.
– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.

Слика
Prvi idejni projekat za dirižabl iz 1879. godine


Unapređena letelica

Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.
– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.
Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina.
Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta, Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.


Najvažniji izum
– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačenik benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve.


Uređaj za bombardovanje
Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Допринос Словена светској науци

Порукаод talican » Сре Нов 16, 2011 10:33 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 3 госта

cron