Душа у дрвету - култ светог дрвећа код Срба

Колективна духовност: стара српска вера и "сујеверје", фузија православља и старе религије, за и против српске народне религије, праслике: Видовдан -> Световид Свети Сава -> Дабог, архетипи, аутентична самоникла духовност

Re: Свето дрвеће у Срба - фотографије

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 2:05 pm

Кад је реч о старинском култу, може бити од интереса — мада нећe представљати никакнву ceзацију — да утврдимо како су се наши преци обраћали, како су адорирали света дрвета. Ако се упореде данашњи наши фрагменти са стањем ствари у религијама старих народа, моћи ће се конструисати ови главни моменти у нашим старинским молитвама: метанисање пред светим дрветом, хватање руком, целивање. Поред тога, обавезно је било и седење под светим дрветом или у светом гају. Пред дрветом коме се старински Србин обраћао молитвом, требало 6и дакле најпре метанисати, па га онда ухватити рукама, и peћи своју жељу. Тако и данас раде у Босни стари Срби када се, уочи Ускрса, исповедају лески и причешћују њеним пупољком; тако је урадила и Латона са палмом и маслином, пре но што ће родити Аполона и Дијану.

Старински, још грчки и римски, пропис да се путник када пролази поред светога гаја, треба ту да задржи и неко време поседи paulisper assidere, може послужити као леп коментар за један наш познати обичај у мртвачком култу, и за једно место у песми „Женидба Милића барјактара". Када је Милићева заручница умрла, сватови су је прописно сахранили, па онда око гроба, који је био одмах засађен ружама, клупе поградише:



Ко ј' уморан, нека се одмара.



У песми је заборављен прави смисао седења, али после овога што смо рекли јасно је да је то доиста кудтна радња, у најмању руку одавање почасти покојнику. Ми, уосталом, и са друге стране знамо да седење може имати извесно позитивно, магично дејство: сетимо се само прописа да гост, када уђе у кућу ма за најкраће време, мора сести; и да такође мора сести и полаженик када нам о Божићу доће. — Што се тиче целивања светих дрвета, мени је, из ове области, познат само случај целивања бадњака, код нас у Шумадији и иначе.

Али да је тај пропис обухватао раније и друга света дрвета, смели бисмо закључити из чињенице да је целивање светих предмета одувек имало у култу велики значај. Цицерон на једном месту спомиње бронзану статуу Херкулову у Агригенту, која је од силних целива сва била излизана. Ја се лично сећам да сам у Риму, у капији Аурелијановога бедема кроз коју иде пут за Тиволи, видео такође један јако излизан мраморни крст, испод кога је писало италијански:

„Ко пољуби овај крст, 100 дана опроштаја у пургаторијуму".

O жртвама које се светим дрветима и биљкама приносе имамо интересантних докумената. У много случајева дрвету или биљки, односно божанском нумену који се у њима замишља, приноси се жртва у вину, хлебу и меду. Клену и глогу, на пример, приноси се на жртву погачица, вино и вода, да 6и се сазнало да ли се болесник намерио. Исто тако, уочи Ђурђевдана и Спасовдана приноси се слична жртва вили, која борави у биљци јасенку, да би болеснику, који ћe те ноћи спавати под јасенком, дошла на сан и казала му лек. Сасвим старинску жртву имамо и у обичају у околини Ђевђелије да се о Ускрсу даје крушки нафора, која јој се уметне под кору. У нашој старој религији постојале су у култу дрвета и такозване обедне жртве.

Ово је врло старинска, према једном енглеском истраживачу, Робертсону Смиту, чак и најстарија форма жртве уопште. Људи једу исто јело, за истом трпезом, са божанством и преко јела учвршћују односе, праве савез са њим, онако као што се пријатељство и савез и данас још склапају преко соли и хлеба, и као што се ономе који нам долази као гост, и чије пријатељство желимо да антиципирамо, нуди со и хлеб. Такве обедне жртве постоје код нас у култу предака: приликом даће оставља се за трпезом празно место за душу покојникову, за коју се мисли да невидљиво узима учешћа у гозби.

Код Римљана постојао је обичај заједничког обеда богова и људи, који се звао lectisternium; том приликом у зачељу је резервисано место за бога, његова статуа била би донесена и постављена на столици или миндерлуку, и пред њу би била изнесена јела. За овакву примитивну жртву тешко је наћи паралелних примера у историји религије, и утолико је занимљивији један српски пример из религије дрвета. Наиме, у Неродимљу постоји један прастари, свети бор, за који традиција каже да га је посадио краљ Милутин. Првога дана Ускрса код тога бора држи се сабор, који кулминира у ритуалној гозби, при којој место у зачељу заузима бор. Леп и врло редак пример за лектистернијум у нашој религији.

Култ биљака, у нашој старини, припадао је иначе великим делом женама. Док су из других неких култова жене искључене или им је улога ограничена (на пример, жени није дозвољено да коље ситну стоку и живину, јер би се, каже се, оно што жена закоље омрцинило — а ми знамо да је свако клање првобитно било церемонијално и под контролом религије; па онда, жена по правилу не може „устајати у славу"; чак и за улазак у храм постоје извесна ограничења) дотле у култу и религији дрвета и биљака жена, по правилу, води прву реч. Једна од најважнијих ствари у овој области јесте брање лековитих и магичних биљака. Претпрошле године [1938] о тој теми изашла је велика књига једног белгијанског научника (А. Delatte), из које се најбоље да видети колико је тај чин религијски значајан и са колико се обзира и церемонија мора да њему приступа.

Код нас, као што је познато, ова важна религијска радња потпуно припада женама — довољно је подсетити на „идење у здравац" о Биљаном петку, и на брање биљака за време Међудневица. Занимљиво је да и иначе цео биљни свет, у свима религијама и митологијама, долази у интересну сферу и под контролу женских божанстава и демона. Споменуо сам петак и Међудневице као дане када биље има нарочиту спасоносну моћ. Зар петак, vendredi, Freitag, као што се већ и из самог имена његовог види, није дан старинске Венере, односно германске Фраје, и, када је код нас извршено персонификовање дана, наше свете Петке? А Међудневице су дани између свих великих Богородичиних празника. Важна је још чињеница да су у ову међудневичку сезону још и за време паганизма падали највећи празници женских божанстава. Божанства од којих зависи цела вегетација, и код семитских и код индоевропских народа, такође су женскога рода: то је Иштар или Астарта, или Димитра, или Мајка Земља, или друго које женско божанство.

У нашој религији и митологији најчувеније биљарице јесу женски демони, виле. Оне се и рађају из биљака или из дрвећа, и живе у њима или око њих; чак и њихова егзистенција зависи, у највећој мери, од магичних биљака; у народним приповеткама наивно и не без извесног хумора прича се како се виле журе да, у ноћима када биљке имају нарочиту магичну моћ, предухитре смртне жене и тако рећи испред носа им поберу митску биљку вратолом; или семе од белога лука, које даје бесмртност; или семе од папрати, с помоћу кога се може наћи и подићи закопано благо.

Чак и животињски свет нагоне виле да за њихов рачун скупља магично биље. У једној фантастичној причи из Прилепа објашњава се због чега су ждраловима вратови очупани. Они, наиме, иду сваке године у неку пусту планину у коју људи немају приступа, и ту, за виле, беру смиље, па га онда вршу; и вратови су им очупани зато што су били везани за стожер. У давној прошлости улога жене у култу дрвета и биљака морала је бити још много већа. Од њене магичне интервенције често зависи цела вегетација. У примитивном друштву жене су, да би се вегетација обезбедила, чак приношене и на жртву. Није немогуће да је такав обичај постојао и у магловитој словенској прошлости.

Има код нас један обичај о Ђурђевдану да се иде на реку и ту, ''шале ради'', понека девојка гурне у воду и, разуме се, одмах затим извуче на обалу. То што се данас сматра за шалу била је некада, по свој прилици, озбиљна култна радња. Ја држим да овде имамо ништа мање него замену, супституцију људске жртве. У врло далекој прошлости — тако бисмо смели да реконструишемо целу ствар — божанству које се замишљало да је у реци жртвована би била по једна девојка, односно била би му послата као невеста; онако исто као што је реци Нилу сваке године жртвована по једна девојка, и као што река у лепој нашој причи о Усуду тражи људску жртву. То је, у паганизму, познати случај такозване „свете свадбе": на мистичан начин, и по сили аналогне магије, има да ова жртва изазове и обезбеди пољску плодност.

Занимљиво сведочанство о божанској снази појединих дрвета имамо ми можда и у извесним заклетвама, у којима се таква дрвета спомињу. Наш народ куне се у бор и глог:

бора ми, и: глога ми. Вук мисли да су ове речи узете зато да се не би велико Божје име профанисало и узимало у уста ради ма какве багателе. И доиста, постоје примери за овакав еуфемистички начин изражавања какав претпоставља Вук, на пример код Француза и Немаца: parbleu м. par dieu и potz Wetter м. Gottes W.

Али је ипак вероватније да ми овде стварно имамо заклетву светим дрветом. Ми, доиста, знамо да су се стари Словени, као и стари Германци и класични народи, радо заклињали светим дрветима; и да је та навика била јако популарна, доказ је то што је црква сматрала за потребно да овакве заклетве нарочито забрањује. Аналогних случајева за овакву заклетву имамо код Грка. који су се заклињали — incredibile dictu — у купус, јер је он сматран за свет, и код Германаца, који су се заклињали у леску. За бор и глог ми иначе довољно знамо да су их наши преци доиста сматрали за света дрвета. О бору речено је већ раније нешто. Глог је, поред осталих својих супра-нормалних особина, имао још и ретку част да се сматра за козмичко, васионско дрво. Као за игдрасил у германској митологији, тако наш народ прича за неки велики глог да на његовим гранама стоји цела земља, за тај глог везан је црни пас, који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао; али с времена на време свети Петар прекрсти штапом, и глог се врати на стару меру.

С обзиром на евентуалну демонску или чак и божанску природу дрвета и биљака, није никакво чудо што за сечење дрвета и брање биљака постоје нарочити магични и култни прописи. Када ко посече дрво за које се боји да није можда сеновито, треба да на преосталом пању одсече живој кокоши главу, па му се неће ништа десити. Овде, очевидно, имамо жртву замене, исто онако као што се, када у једној кући убрзо двоје једно за другим умру, са оним другим сахрањује петао или кокош, као замена за трећег људског мртваца. Али има и друга могућност да човек посече дрво па да му се ипак не деси ништа.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Свето дрвеће у Срба - фотографије

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 2:05 pm

Мој уважени пријатељ прота Стева Димитријевић причао ми је да на Косову Арнаути овако раде када секу дрво за које се боје да није сеновито: један сече, а други чека са каменом у руци, па чим онај посече дрво, овај други брже-боље постави камен на пањ. Зашто? Камен има моћ да привуче, веже за себе сваку душу: сетимо се само гробног споменика, коме је био првобитан циљ да покојникову душу за себе веже; или белутака којима се оивичује гроб и који имају иста циљ; па онда белутака који се бацају у гроб покојника за кога постоји бојазан да ћe ce повампирити. Камен који Арнаути мећу на пањ посеченог дрвета има, очевидно, задатак да душу која се у том дрвету можда налази — веже за себе, тако да ова не буде у могућности да оде слободна и изврши освету.

И за брање магичних биљака постоје строги прописи, којима се регулише и време брања и многе друге ствари, као што су молитве, жртве, култна чистота. Занимљив је Овидијев опис како је чувена чаробница, Медеја, брала магичне биљке, којима ћe подмладити свога свекра, Езона: из њега се види колико та ствар може да буде церемонијална и компликована. Такви прописи постоје и код нас. Ја ћy споменути само један.

За копање великога зеља, врло цењене магичне биљке, која ћe се ушити деци у амајлију, и употребити за кађење куће од вештица, важи овај пропис: зеље се копа у Међудневице; оно се копа каменом, и када се довољно опкопа, баци се камен увис, и зеље ишчупа, док се камен још није вратио на земљу. „Ако камен прије пане него су ишчупали" — каже онај који је овај обичај описао — „онда држе да то зеље нема толику моћ као што би имало да се ишчупало прије него је камен пао." Цео церемонијал занимљив је. Пропис да се мора копати каменом, а не можда ножем или ашовом, свакако је изванредно стар, старији од употребе метала, дакле: свакако још из неолитског времена; онако као што је старији од употребе метала и пропис да се покров за мртваца мора сећи каменом, а не маказама. А због чега се камен баца увис? После онога што је горе речено о употреби камена приликом сечења дрвета, ствар је сасвим јасна. Биљарица жели да у биљци остане демон који је и чини лековитом, и зато је, у моменту чупања, изолује од камена, бојећи се да камен демона из биљке не привуче у себе.

Код оваквог стања ствари не изненађује нас што дрвета и биљке имају угледно место и у нашој митологији и легендама. Мени је до сада познато око стотину митова и легенди, у целини и у фрагментима. Они се одликују својом фантастичношћу, тајанственошћу и нежношћу. Митских дрвета и биљака има много. Коме одмах не би пале на памет са букве јабуке, или јаворове, или јовове, или златне јабуке, које у неприступачној шуми чува змија или аждаја, или јабуке од којих се ствара злато, или од којих расту рогови? Довољно је уз њих подсетити на јабуке хесперида и на плодове са дрвета живота у рају (које је, у првобитном миту, такође чувала змија), па ћемо се уверити да се овде доиста налазимо у пуној митологији.

У митске биљке долази и толико спомињани расковник, који отвара сваку браву и проналази скривено благо. Ко хоће да га нађе, треба сам себе да стави у окове и да иде ливадом; па где окови сами од себе спадну, ту ће га наћи; или ћемо га наћи код јежа, који се у приповеткама сматра за врло мудру животињу, и који га држи под језиком. Од животиња можемо добити и „земаљски кључ", који има исту моћ као и расковник; ту травку познаје тица жуња. Када она излети из гнезда, треба затворити излаз и подметнути црвену мараму, па кад жуња види да не може ући, донеће ту магичну травку и отворити улаз; али чим то учини, гледаће она да травку уништи, па ће је бацити на црвену мараму, мислећи да је ватра, и онда је човек може узети. Постоји, најзад, и травка за којом су чезнули и тражили је многи јунаци из епских песама и из народних приповедака; то је травка живога. Ту травку познаје змија, која је „лукава мимо све звери пољске". Ако једну змију убију, лако се може десити да њена другарица донесе травку живота и оживи је.

Има још једна биљка — или, боље рећи, један биљни супстрат — која нам може осигурати вечити живот — то је једна на први поглед тако обична ствар какво је семе од белога лука. Али то семе нико никада није видео нити за њега чуо. За њега знају само виле. Као што су грчки богови јели амброзију, тако наше виле једу семе од белога лука, и живе докле им се живот не досади; а кад им досади, оне то семе одбаце, и тако без бола умру.

Из овог последњег податка види се да се је и наш народ, ко зна у како далекој прошлости, као и други народи интересовао за проблем бесмртности. Бесмртност је могућа, али само условно, и само у теорији; у пракси, њу је човек, било због своје лакомислености или неповерљивости, изгубио или проиграо. Александар Велики нашао је воду живота, али ју је изгубио кривицом свога кувара; први човек, вавилонски Адапа, није смео да окуси јело бесмртности, које му је за својом трпезом понудио врховни бог Ану, јер је мислио да му Ану спрема замку; Адам је продао своју бесмртност за плод који ће га довести до сазнања добра и зла; Гилгамеш је добио, најзад, травку живота, али је пустио да му је украде змија. У крајњем реду, што људи нису бесмртни, крива је она позната завист богова, која је била тако важна компонента у старој, нарочито у грчкој религиозности.

Када су богови стварали људе — каже се у једном старовавилонском тексту —



Они су за људе одредили смрт,

А живот су за себе задржали.



И наши преци веровали су да је бесмртност могућа, али да нам је, грабећи за себе јело живота, оспоравају виле; међутим, мада су због овога могли негодовати, нису они никада губили уверење да се еликсир живота ипак налази у тајанственој снази светих дрвета и магичних биљака. На томе уверењу почива цела религија дрвећа и биљака, коју су наши преци са пуно пијетета чували и оставили је својим потомцима у аманет.

извор

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

МИТ И РЕЛИГИЈА У СРБА
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Свето дрвеће у Срба - фотографије

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 2:06 pm

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Свето дрвеће у Срба - фотографије

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 2:07 pm

Вида пише:У Породину постоји «свето дрво», Породински запис, храст лужњак чија је старост процењена на 300 година, налази се на потезу «Бељево», на имању Шишмановић Славка који је и старатељ храста. . Сваке године се организује црквена литија Ђурђевдан. Литија која је организована 06.05.1949.год. прекинута је хапшењем грађана који су кажњени затвором у трајању од 1 – 10 год.
http://porodinac.free.fr/faq.php?lng=sr

U Svrljigu postoji hrast star 650 godina čije se grane ne smeju ložiti, u čijoj se senci ne sme sedeti, ispod kojeg stoka ne sme da pase i ne sme da balega, on je tabuisan.(Večernje Novosti, 22.05.2005; Strana: 15)

Kod Gornjeg Milanovca, u Šumadiji..Lunjevica
Hrast je u 19. veku natkriljivao čitavo prostrano domaćinstvo Trifunovića i predstavljao je sveto drvo zapis, oko koga su prolazile litije na slavu sela. Danas se značajni deo ogromne krošnje osušio, pa su potrebne motke da održavaju presušene grane, ali i dalje dominira tim delom sela.
Слика

Uobičajena oznaka, krist u kori ,ali i krug sezonskog cveća
Na svakom zapisu izrezan je na stablu drveta ii isklesan na kamenu krst na zapadnoj strani, pa su vernici koji se mole tako okrenuti istoku, prema rađanju sunca.
Слика

Osušeno stabla zapisa, pored koga je (ko zna kad, blatom oblepljena) crkvica, u Kovilju
Слика

-У Шумадијским селима важи веровање да кад се у храстово стабло-запис удари секиром, да из њега избијају варнице, а затим се око њега окупе виле и играју коло. Ово народно веровање може да иде у прилог хипотези да је храстово дрво део култа божанства грома, с обзиром на избијање варница из њега, што би биле метафоре за муње и громове божанства.

Zavetno drvo i kameni krst stare vere iz okoline Vlasotinca (19.vek piše ispod slike skenirane iz knjige Sretena Petrovića)-
Слика

Pored sela Vrtovac na Staroj planini postoji jedna znamenita starina koju vredi obići.(Midžor i Babin zub su stanište bogova) To je kameni krst ispod jednog hrasta na proplanku opkoljen kukuruzom. Krst i hrast predstavljaju svetinju ili zapis i veoma su stari. Za hrast kažu da ima preko dvesta godina, a da je krst znatno stariji.Prema svemu sudeći, ovaj kameni krst i hrast u kukuruzu kraj Vrtovca nekada su se nalazili u centru sela i potrkepljuju legende da se selo iz raznih razloga nekoliko puta premeštalo i tumbalo.(reportaža u čistu Danas)


Вида пише:При врху стабла, на једном једва приметном чвору, зарезан је крст, који се сваке године обнављао на дан сеоске богомоље - на Духовски понедељак (други дан Св. Тројице), за време литије и обредног ритуала. Запис је кићен пољским цвећем. Црвеним концем се обавезно обавијало и украшавало стабло. На тој заравни се окупљао народ и после литије и обреда организован је сабор око записа. Догађала су се ту и упознавања, уговарања веридби, свадби и друга лепа друговања. Зими су деца и младеж организовали дружење и забаву у време нерадних божићних дана. Ту се за високе бочне гране записа везивала љуљашка од конопца. Дугачка љуљашка је пружала могућност оним храбријима да се заљуљају тако снажно и високо, да им је путања досезала и до 7 - 8 метара висине изнад земље.

Čair
Слика

http://www.crkvicacairi.com/zapis.htm

Lozovik, stari hrast
http://folklor.skvart.com/watermark.php?i=13114

ХРАСТ КОД СЕЛА ОСМАКОВА
налази се на размеђи Суве, Старе и Сврљишких планина. На узвишењу изнад села доминира својим положајем, а изгледом наговештава светилиште. Тек кад се попнете до њега откријете да то није једно стабло, него пет сраслих, обележених каменим крстом, и украшених даровима мештана. Клупа и сточић поред су наговештај да мештани често долазе на ово место, одакле се пружа несвакидашњи поглед на три планине.

http://misljenovac.wordpress.com/2009/0 ... %98%D0%B8/

Selo Sepce, crkvica uz hrast
Слика
Слика
http://www.politika.rs/magazin/511/m3.htm

Posle „šam duda“ iz Pećke Patrijaršije(700 godina..), najstarije drvo u Srbiji je „hrast zapis“ u Kovačima kod Kraljeva. To drvo je staro oko 600 godina. I naš glavni grad Beograd ima vrlo staro drveće: najstarije drvo u Beogradu je hrast lužnjak koji se nalazi na Cvetnom trgu.
http://www.agropress.org.rs/tekstovi/10493.html

Divljane ima još stariji hrast, preko 800 godina. Probaću da nadjem sliku .
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Пон Јан 11, 2010 10:09 pm

Слика

Чаирски запис, снимљено дана 23. октобра 2008. године

Из скупине некадашњих храстова који су расли на овом побрђу, народ је издвојио један храст на чаирском брежуљку, обележио га и освештао као свој запис. Својим изгледом и величином храст је привукао пажњу и зато га је српски живаљ определио да буде сеоски запис. У његовој снази, трајању и стабилности народ је видео и своју заштиту. Носећи у себи исконски, пагански култ дрвета, пре свега храстовог стабла, српски род је обележио ово доминантно дрво на чаирском брду.

Сећање најстаријих чаирана и Бељичана говори да памћење његових старих предака и приче такође његових прадедова казују да је чаисрски запис изгледао горостасно у време до којег досежу предања и памћење ових генерација. То враћа наше колективно памћење уназад за око 200 година. Ако је запис тада био тако велики и моћан, онда му је до таквог узраста требало много година. Колико онда приближно година може да има данас овај храст - чаирски запис?

У намери да утврдимо орјентациону старост овог џина, помоћи ћемо се науком, стручним мишљењем експерата са Шумског факултета, мерењима и снимањима на лицу места. Дана 15. новембра 2006. године, обавили смо мерење и осматрање записа. Дрво је доста оронуло, има много осушених и отпалих грана. Запис није растао много у висину, према сунчевој светлости. Али, то нарочито важи за биљке које се боре за светлост јер их гуши растиње у окружењу. У окружењу овог храста није било крупног растиња да га гуши. А, ако је тако било, одавно је искрчено. Зато се храст развијао више у ширину. Највише гране дпиру до висине од 25 метара. Међутим, он има снажне бочне гране од којих су неке дугачке и 12 метара. Снажне основне гране одмах при стаблу имају пречник и до 40 па и 50 центиметара. Стабло има обим тачно 4,8 метара. кора је уздужно испуцала, са браздама дубине 4 до 5 центиметара. Литература каже да је баш то један од главних показатеља дубоке старости. Поједине гране запосела је паразитска болест имела.

У жељи да се дође до што стручнијих информација за процену приближне старости храста, консултован је дана 16. новембра 2006. године професор Шумског факултета у пензији, Др Прибисав Маринковић из Београда. На основу детаљног описа храста, професор П. Маринковић је закључио да његову старост процењује на око 500 година. У сваком случају, овај угледни научник је обвећао да ће посетити храст у току вегетације и да ће се постарати да што приближније процени старост и залечи дрво, као и да га стави под заштиту државе.

Српски народ је, насељавајући просторе данашњих Чаира, одмах по ослобођењу од Турака храст прогласио за запис и освештао га. При врху стабла, на једном једва приметном чвору, зарезан је крст, који се сваке године обнављао на дан сеоске богомоље - на Духовски понедељак (други дан Св. Тројице), за време литије и обредног ритуала. Запис је кићен пољским цвећем. Црвеним концем се обавезно обавијало и украшавало стабло. На тој заравни се окупљао народ и после литије и обреда организован је сабор око записа. Догађала су се ту и упознавања, уговарања веридби, свадби и друга лепа друговања. Зими су деца и младеж организовали дружење и забаву у време нерадних божићних дана. Ту се за високе бочне гране записа везивала љуљашка од конопца. Дугачка љуљашка је пружала могућност оним храбријима да се заљуљају тако снажно и високо, да им је путања досезала и до 7 - 8 метара висине изнад земље.

Слика



Српски народ поштује дрво - запис. Никада ниједан разуман хришћанин није оштетио или одсекао запис или његову грану. Постоји веровање у народу да ће се догодити невоља или неко зло ономе ко се огреши о запис. То се преносили с колена на колено већ стотинама година. Данас се, нажалост не организују литије и сабори код чаирског записа. Нема више дружења и лепе младежи која би се окупљала на овом култном месту. Све је попримило прозаичност савременог цивилизованог отуђења. Уместо тих лепих старих обичаја и ритуала, изнедрила су се нова схваћања и понашања. Лепу травнату зараван око записа, величине око један ар, оградио је неки нови власник земљишта. Запис је оградио плетеном жицом, али му то није било довољно. По врху је развукао и бодљикаву жицу. Тако је запис постао његово приватно власништво и остао иза ограде, недоступан било коме. Никад раније ни запис, ни земљиште око њега нико није својатао и ограђивао. Можда је тај посед заиста био приватан посед, али ником није падало на памет да огради и ухапси запис. Напротив, нико ни отпалу суву грану са записа не би узео, макар му она добро дошла да заложи ватру.

Живи дакле, чаирски храст - запис овај свој старачки живот. Траје упркос годинама и болести. Памти стотине година, можда и сам долазак Турака на ове просторе. Ломиле су га олује на брду. Шибали су га ледени ветрови са овчарско-кабларских висина, што зими фијучу кроз његове гране, витлајући даље низ моравску долину. Хиљадама птица током пола миленијума је био сабралиште и згодно место за гнезда или за успутно слеталиште. Жиром својим је хранио веверице и алаве вране. Многим слабашним птицама је служио као заклон од опаких орлушина. И данас, овако стар и оронуо, постао је станиште за паразитску биљку имелу. Али, гле чуда и дара свемогуће природе! И та имела, тај биљни паразит, који даје жућкасте бобице испуњене лепљивим садржајем, тај плод је одлична храна за птице у оскудно зимско време, нарочито када се поља и шуме заодену снегом. Уз то, и зимзелени лист и жућкасте бобице имеле су лековити и у људској медицини се користе за смањење крвног притиска и против закречења крвних судова.

Осим што дарује своје вишестолетно трајање и реткост коју мало ко поседује, храст са чаирског брежуљка пружа храну птицама и лек за душу и биће човеково.

Лепотом своје величанствене старости изазива дивљење поштовалаца и заљубљеника у природу. Буди у нама благу сету и посећа на старе обичаје, литије и саборе, на везене чарапе и тесне јелеке, на тканице-шаренице и звуке гајди и фрула, на друговања и стидљива гледања под крошњом овог старог џина више од два столећа.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Пон Јан 11, 2010 10:12 pm

СВЕТО ЗАПИСНО ДРВО НА СЕВЕРНОМ БУЛЕВАРУ

Не баш обичан стари храст

Житељи Северног булевара сваке године обнављају запис. Обред сеже у предхришћанска времена

Када се човек нађе пред лучним улазом у гостионицу „Запис“, на углу улица Вељка Дугалића и Баје Секулића на Северном булевару, неизоставан је сусрет са широким стаблом великог храста, који се налази у средини гостионичке баште. Широко, чворновато дебло, опасано и заштићено белим зидовима и цветним жардињерама, са снажно развијеним краком и друга два поткресана, наткриљује кров гостионице. Реч је о светом записном дрвету, чији култ грађани Булбулдера не заборављају али и гаје деценијама, што отворено, што скривено.
Још 1928. године, становници овог дела града освештали су два храстова стабла, током прве литије-поворке која је носила крст и барјаке, прослављајући дан светог Димитрија-Митровдан. Један од њих посекли су седамдесетих година прошлог века они којима је традиција култа записног дрвета представљала далеку, мрачну прошлост.
Други храст остао је нетакнут, заробљен у башти гостионице „Запис“, да чека дане када ће се за њега људи поново заинтересовати. Такво време је наишло почетком деведесетих година века за нама, када је трудом грађана Северног булевара култ записног дрвета поново успостављен на Спасовдан 1994. године. Тада организована литија је, пролазећи улицама Северног булевара, застала код старог храста, где га је свештеник освештао и прочитао молитву за напредак грађана и краја.

У славу бога громовника

Неки пут на Спасовдан, неки пут на Митровдан, тек литија је била организована сваке године, укључујући и текућу, а на светом записном дрвету нашла би се закуцана нова метална плочица са написаним датумом, чиме би се „запис“ обнављао. Иако је реч о старом обичају, чије постојање је расуто у тами векова, он духовну привлачност и магијски магнетизам изазива и данас, у ери робота, компјутера и Интернета.
-Једна од извеснијих научних хипотеза претпоставља да је култ записног дрвета, у ствари, предхришћански религијски феномен, у целости посвећен божанству атмосферских прилика и громова. У многим индоевропским народима обред храстовог дрвета је био посвећен богу-громовнику, господару атмосферских прилика, па је, највероватније по аналогији, био прихваћен и од Јужних Словена, који су га, опет највертоватније, упражњавали у славу својих божанстава громова-објашњава професор Душан Бандић, који на Филозофском факултету у Београду предаје религију, на одељењу за етнологију и антропологију.
Прихватањем хришћанства, додаје професор Душан Бандић, обред записног дрвета је добио хришћански облик, али је задржао своју пагаснку суштину. Обичај је прожет магијским радњама, каже професор Бандић, али у исто време он је био и колективни, друштвени чин, који је окупљао припаднике заједнице, рода, братства или племена, на заједничкој акцији.
Заветине су нешто посебно

Култ записног дрвета био је присутан на јужнословенском простору, првенствено у крајевима које је настаљивало православно становништво, махом у Србији. Обред је врхунац достизао у заветинама, сеоским ритуалним славама, где су сељани од свеца тражили заштиту од суша, помора стоке, епидемија људи и других несреће које би могле да их погоде.
Према речима професора Душана Бандића, не постоје писани трагови који би нам говорили да се култ поштовања записног дрвета одржавао током ропства под Турцима. Вероватно да је он стицањем независности поткрај 19. века почео поново да се упражњава у бројним српским селима. Такође, сигурно је да је обред записног дрвета живео у сећању народа, које није помутио ни педесетогодишњи период социјализма, да би почетком деведесетих поново, у доба оживљавања вере и традиције, искрсао из таме прошлости и постао саставни део живота генерација које одрастају у двадесет и првом веку, ужурбано се припремајући за живот у најављеном информатичком друштву.

Напомена: Марко Краљевић је овај текст објавио у дневном листу „Политика“, 26. новембра 2002. године, код уредника Београдске рубрике Рајне Поповић

Антрфиле- Ни лист не откинути

Записно дрво постаје најчешће стари храст, када се у њега „упише“, у ствари уреже и освешта крст. Сваке године, на Заветину-крсну славу села или неке општине, организује се литија која застаје код записа, где свештениг чита молитву за напредак краја и грађана. Запис је у прошлости био табуисано дрво, са кога није смео да се убере лист или откине плод, па чак кад би од старости и сам пао-не би смео да се користи као огрев. Када би се то десило сељани би поред полеглог дебла, уместо њега стављали камене или дрвене крстове. Осим храста и друго дрвеће може да буде запис, као што је на пример крушка, забележена у једном српском селу.

Додатак-У Шумадијским селима важи веровање да кад се у храстово стабло-запис удари секиром, да из њега избијају варнице, а затим се око њега окупе виле и играју коло. Ово народно веровање може да иде у прилог хипотези да је храстово дрво део култа божанства грома, с обзиром на избијање варница из њега, што би биле метафоре за муње и громове божанства.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Пон Јан 11, 2010 10:14 pm

Najstarije srpsko drvo raste na Kosmetu

Najstarije drvo u Srbiji je staro više od 700 godina i nalazi se u porti kulturno-istorijskog spomenika Pećka Patrijaršija. To je „šam dud“, svojevrsan spomenik prirode, kažu u Javom preduzeću „Srbijašume“, koje po rečima Suzane Milićević, menadžera za odnose sa javnošću, „ima izuzetno dobru saradnju sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije“. – „Naši ciljevi su isti kad je u pitanju zaštita šuma, njihovo gajenje, održavanje i obnova“, dodaje Suzana Milićević. Po rečima Biljane Jovanović, dipl.ing.šumarstva iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, najzaštićenija vrsta drveća u Srbiji je hrast, najčešće je to hrast lužnjak. Najveći primerak ovog hrasta nalazi se u Melencima – iznosi 35 metara.Posle „šam duda“ iz Pećke Patrijaršije, najstarije drvo u Srbiji je „hrast zapis“ u Kovačima kod Kraljeva. To drvo je staro oko 600 godina. I naš glavni grad Beograd ima vrlo staro drveće: najstarije drvo u Beogradu je hrast lužnjak koji se nalazi na Cvetnom trgu. Pored toga, Beograd ima i retku i zaštićenu vrstu tise, koja se nalazi ispred Saborne crkve i u Požeškoj ulici kod Šumarskog fakulteta. Za najredju vrstu drveća u Srbiji smatra se divlja kruška, koja je pod takodje zaštitom države. Takva kruška je „Brđanka“ – divlja kruška kod Kragujevca.U Nacionalnom parku „Tara“ nalazi se veoma retka i zaštićena vrsta Pančićeve omorike. ZELENE STRANE-POLITIKA/62
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Пон Јан 11, 2010 10:20 pm

Litija izmolila blagorodnu kišu

Nekada nije bilo mesta u ovom kraju Srbije, Pomoravlju i Šumadiji, koje nije imalo svoje „zapise“ i gde se nije održavala seoska litija.

Posle Drugog svetskog rata, nova vlast je zabranila okupljanja ove vrste, jer su bila u vezi sa verom u Boga. Tako je bilo i u malom selu Šantarovac, koje se nalazi između Jagodine i Kragujevca, na prelazu Pomoravlja u Šumadiju. Meštani Šantarovca proslavljaju Spasovdan, kada i održavaju litije.

Komunističke vlasti su posle rata uništile i simbole litija, koji su nošeni prilikom proslave praznika. Kako svedoče stariji meštani, vlast je u Šantarovcu išla i korak dalje, pa je neko, da bi ovaj divni običaj izvrnuo ruglu, od seoskog barjaka koji se nosio na čelu litija, sašio sebi - gaće!

Litije su inače bogomolje mesta, odnosno njegovih žitelja, kada na određeni verski praznik (svako mesto je imalo svoj praznik, pa tako i Beograd održava litije na Spasovdan), svi koji su u mogućnosti, a naročito deca i mladi, formiraju kolonu na čijem čelu se nosi barjak tog mesta, često zajedno sa crkvenim barjacima i uz vesele pesme, u kojima se moli Bog za dobru i rodnu godinu, za kišu i protiv bolesti useva koje su zasadili, obilaze od jednog do drugog, sve zapise koliko ih ima u tom mestu.

Za vreme liturgije na litijama, svi drže upaljene sveće i učestvuju u molitvi. Posle sečenja kolača, koje obavlja sveštenik, dotadašnji kolačar predaje polovinu kolača i barjak onome ko će ga dogodine naslediti. Zapis je drvo, koje je uglavnom vrlo davno određeno da to bude, ili ako je ono od starosti palo, nasleđuje ga neko novo koje je najbliže njemu. Ispod zapisa se čitaju molitve, urezuje se u njegovo deblo krst, poliva vinom i blagosilja. U Šantarovcu je bilo nekoliko zapisa oko sela i jedan u selu, kod Starog izvora koji je sazidan još u vreme Turaka. Ostali su ili posečeni, ili pali i napušteni. Jedino je ovaj kod Starog izvora ostao, ali se i on od starosti osušio i počeo padati, pa je pre nekoliko godina određen novi zapis, drvo koje je najbliže starom zapisu.

I u Šantarovcu je, kao što smo većrekli, liturgija bila ukinuta. Međutim, ljudi ovog pitomog pomoravsko-šumadijskog sela, nisu zaboravili svoje stare običaje. Tako su među prvima obnovili svoju litiju. Sa dolaskom višestranačja, još 1990. godine, sašiven je i osveštan novi seoski barjak, koji se te godine, posle skoro pola veka ponovo zavijorio na čelu litija.

Ove, devetnaeste godine posle obnavljanja, kolačar je bio Slobodan Nikolić-Brada. On je sa svojim sinom Jovanom prelomio litijski kolač, a polovinu je dao Aci Ristiću, kolačaru za iduću godinu.

Puno meštana i još više dece, koja su bila u litijama ove godine, garantuje da se ovaj lep običaj, litije, neće više nikada prekinuti, dok god postoji selo Šantarovac.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Пон Јан 11, 2010 10:23 pm

Okupljanje kod stare kruške

Слика

ZAJEČAR - Meštani sela Zvezdan kod Zaječara na Spasovdan su oživeli stari, zaboravljeni običaj - okupljanje kraj starog zapisa. Njih desetak i Dragoljub Pavlović, paroh u ovom selu, odvezli su se traktorom do starog zapisa - velike kruške u polju iznad sela i zajedno se pomolili Bogu za zdravlje, kišu i dobru letinu. - Naši preci su se okupljali kraj ove stare kruške još pre Drugog svetskog rata i tu se molili za berićetan rod, za zdravlje čeljadi i stoke, palili sveće i svi zajedno potom ručali kraj zavetnog drveta i krsta. Svako bi spremio nešto od hrane i doneo da podeli sa ostalima, a onda je taj običaj zamro - priča Tatjana Marković. Zvezdanci su prošle godine kraj zavetnog drveta postavili veliki metalni krst, ali nisu sklonili ni stari drveni, koji je ostao od predaka. Ove godine slavski kolač umesila je Vukica Miladinović. Ona je sa sinom i unucima upalila sveće kraj zavetnog drveta, a krst okitila ružama i karanfilima. Miladinovići su kao dobri domaćini za ovaj dan ispekli prase i na ručak pozvali sve koji su se okupili kraj zaboravljenog zapisa. - Sada nas je samo desetak, ali se nadamo da će nam se od iduće godine pridružiti i ostali Zvezdanci - kaže Tatjana. Zaboravljeni zapis, staru krušku, pre nekoliko godina udario je grom i pola stabla se osušilo. To je, kažu Zvezdanci, opomena što su zaboravili na molitvu kraj ove svetinje.

DRVO HRAM

Veruje se da je zavetno drveće imalo ulogu prvih hramova kraj kojih su se ljudi molili Bogu. U zaječarskom kraju prepričava se da je zapis - zavetno drvo - imalo svako selo. Narodno verovanje kaže da drvo zapis ne valja seći, penjati se na njega, niti grane njegove goreti makar i same pale, jer ćeš umreti.

Slavica Marković
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Чет Феб 04, 2010 9:45 am

Јела Abies alba, вазда зелени четинар

Небеска јела

Она је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу

Слика

„Зашто је јела зелена?”
„Свети Саво након дугог путовања по свијету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину сједне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога мјеста вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна остане зелена и љети и зими.”
Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.
На сличан начин отишао је на онај свет, код јела, и Краљевић Марко, највећи српски јунак како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

„Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу”.

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

Слика

Небеска јела
Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”


„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.


„А кад било на светог Илију,
Поранио Вишњићу Јоване
Богу с’ молит’ под јелом
зеленом”.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Седмора небеса
Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам - за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.
Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца.
Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.
Митска јела која расте до неба пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.


„Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;”

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

Уран-небо
Небо на коме су звезде стајаћице, и које је изнад седам небеса, такође је био бог кога су Грци звали Уран, што, у ствари, значи небо, па је то било и једно од имена за тог бога код нас.
Небо и Земља, из које израста јела, били су отац и мајка који су изродили остала небеска тела и они су сви међу собом били у сродству.
Први божански пар запамћен је у нашој народној пословици:


„Висок отац, плосна мајка?”

Решење је: небо и Земља.
Уран је био отац Крону, а деда Зевсу. Богови Уран и Крон били су стари небески владари које је наследио Зевс поставши владар неба. Деца бога Зевса били су Арес, Аполон, Хермес и Артемида. По једном миту Афродита је кћерка Урана, а по другом Зевса.

Слика

Седам птица
На јели, која је имала седам нивоа, налазило се седам птица, што је расуто по нашем предању, а свака птица била је симбол за једног бога или богињу, то јест небеско тело. Тих седам птица су: гавран, орао, детлић, соко, ласта, ждрал и луња.

7. Гавран
Од свих планета које су биле видљиве голим оком бог Крон-Сатурн, био је најудаљеније небеско тело од Земље. Зато су га звали и Црно сунце јер је био најмањег сјаја, тако да се једва видео. Због своје црне боје гавран је посвећен њему. У нашој народној песми „Војвода Милош и брат му Драго” за гаврана се каже да граче на врху јеле.


„Ђе ми расту јеле
суовр(х)е,
А по врху грачу
гавранови”,

Гавран може и да прича као човек. Додуше, и стварна птица може да изговори понеку реч, али не прича баш толико као у народним песмама.
У поменутом стиху за јелу се каже и да је сувоврха, јер је бог Крон приказан као суви старац, а сув врх јеле, говори нам да на власти није више он него његов син Зевс, то што је код нас био Перун.
Богу Крону код нас одговара Црнобог, што му и само име каже, које је добио по црној боји.

6. Орао
Сури орао (Aquila chrysaetos) у народној песми говори људским гласом да га је Краљевић Марко спасао и ставио на јелову грану:


„Па ме метну на јелову грану.”

Сури орао је птица посвећена богу громовнику Зевсу, код нас Перуну, а то што орао говори јасан је траг да је некада представљао бога.
Зевс-Јупитер био је шесто небеско тело од Земље, и зато је сури орао на шестој грани јеле.
Како је Зевс врховни бог он може да се претвара у коју год хоће птицу, како нас учи грчко предање, па тако може и да влада свим овим нивоима, односно небесима.
Плава боја и код нас је везана уз култ бога громовника јер се каже: „Пуче као сињи (плави) гром”, како је Вук забележио у „Рјечнику”. Ова боја запамћена је и у плавој боји светог цвета перунике у чијем називу је садржано и име бога Перуна.


„Ој девојко плава перунико,”

5. Детлић-детел
Птица детлић или детел био је посвећен Аресу-Марсу, богу рата. Како се небеско тело Марс налазило на петој путањи од Земље, то детлића стављамо на пету грану јеле.
Народна песма памти да је детел седео на јели јер са ње долеће и у нашу причу:


„Старог свата из јеле дјетела:”

Црвено је боја Ареса-Марса јер планета светлуца црвенкастим сјајем. Детлић је посвећен богу рата, јер на глави носи црвену капу, капу у боји која одговара том богу. Зато се и у нашем народу често носе разне врсте црвених капа.
Због јаког кљуна којим пробија дрво, детлић је и древни симбол копља, које је такође било посвећено богу рата.
Богу Аресу код нас одговара бог који се звао Војин, што је било једно од имена, а до данас је преживело као лично име и у речима повезаним с војском.

Слика

4. Соко
По народној песми сиви соко (Фалцо перегринус) говори где га је Краљевић Марко ставио:


„Метнуо ме на јелу зелену.”

Помиње се и да седи на јеловој грани.


„И сив соко са јелове гране.”

Соко је симбол бога Сунца, бога Аполона, и у песми говори као човек, што је траг Бога кога представља. Аполон је био бог стрелац, зато је и соко стрелац:


„Код језера зелена је јела,
На јелику сив зелен соколе,
Соко држи стреле и тетиве.”

Сунце је било небеско тело на четвртој путањи од Земље и зато сокола стављамо на четврту грану јеле.
Како на митској небеској јели има седам грана, односно нивоа, Сунце је на средини. Тако се и у народној песми тачно каже место на ком је соко на јели:


„Ђе ми расту јеле су(х)овр(х)е,
По сриједи стрижу соколови.”

У народној песми из Петрановићеве збирке помиње се и златна боја соколових крила, боја која припада Сунцу.


„И та јела танка и висока,
Висина јој у облак хватила,
по свијета гранам прихватила,
На грани јој соко тица сива,
Обадва му позлаћена крила,
И под крила све Србе покрива.”

Због боје злато је метал Сунца и зато се каже златна средина, јер је Сунце на четвртом, средњем нивоу.
У народним песмама соко се помиње чешће од других птица, што не треба да чуди јер је Аполон био и бог певач и један од највећих мајстора песничке вештине. Зато и соко у нашим песмама пева иако не спада у птице певачице.
Богу Аполону код нас одговара бог који је у старословенским изворима забележен под именом Хорс.

Слика

3. Ласта
Ласта је симбол богиње Афродите-Венере, најсветлије покретне звезде (планета Венера) на небу, па је зато и била богиња лепоте, и одговара јој птица са женским именом.
Афродита-Венера је на трећем месту по удаљености од Земље и зато је ласта на трећој грани јеле.
У нашим песмама ласта се помиње обично уз сокола. Тако се на свадби господа пореде са соколовима, а госпође са ластавицама.


„Ластавице пјесме запјеваше,
И јунаке српске опјеваше.”

Ласта је траг посебно поштоване богиње код Срба, па је најстроже забрањено да се убијају те свете птице.
Ластином месту припада зелена боја која је по јели и добила име јер реч „зелена” садржи име Елена или Јелена, које је настало од речи јеле.


„Што се види зелена јелика.”

Значи да је за наше претке јела била такорећи узор за зелену боју.
Богиња љубави и лепоте код нас зове се звезда Даница и често се помиње у народним песмама. Њено име и данас је омиљено лично име.

2. Ждрал
Богу Хермесу-Меркуру био је посвећен ждрал, гласник богова. Планета Меркур најбржа је планета и зато је тај бог био симбол гласника. Приказиван је с крилатом капом и крилатим чизмама, по чему се види његова веза с птицама.
Глас ждрала веома је звонак и сличан звуку рога или трубе. Тако ова птица најављује свој наилазак. Обично пре чујемо његово трубљење него што га видимо. Зато се у народним песмама јавља мотив ждрала као симбола наглашеног узвика.


„Пак поцикну као ждрао љути.”

Некада су и гласници најављивали свој наилазак трубљењем, да би им се други путници уклонили с пута, као и да би се изашло на пут да се прими порука или пошта.
Ждрал је на другом нивоу јеле који припада богу Хермесу-Меркуру.
Старословенско име овог Бога није познато. Остало је описно име бог гласоноша.

1. Луња
На првом, најнижем небу била је богиња Месеца и лова Артемида-Дијана. Поред мушког имена Месец у нашем језику постоји и женско име за то небеско тело - Луна или Луња. По њему се каже луњати, а то значи кретати се ноћу као Месец, боље рећи Луња.
Како постоји птица с тим именом која се зове луња (Цирцус), то смо њу одредили да буде на тој грани. Птица луња има на леђима знак полумесеца и зато се тако по њему зове. Код нас су ове птице данас познате као еје.
Име за Месец, Луна или Луња, траг је да је и у нашем народу постојала богиња Месеца.
Према боји месеца њему је придружена сребрна боја. Сребро тамни као што и Месец губи сјај и смањује се, али може поново да врати пун сјај и боју баш као и Месец.

Слика

Белбог
Бог Небо код нас се звао другим именом Белбог. И данас се он помиње када се каже:


„Не види Белога Бога!”

Име је добио по белој боји која у себи садржи све друге боје, симболе појединих богова и богиња, који су били његови потомци. Посвећен му је бели голуб, што је пренето и на бога у хришћанству. Белбог је забележен и код других словенских народа. Родословно стабло наших богова није потпуно познато као грчко.

Богови и богиње
Боговима одговарају птице са мушким именима голуб, гавран, орао, детлић, соко и ждрал, а богињама птице са женским именима ласта и луња.

Друге птице и животиње
Према грчком предању зна се, да су боговима које смо помињали могле да буду посвећене и друге птице или животиње. Тако слика која окружује небеску јелу може да буде и много сложенија, али и неразумљивија.

Кићење јелке
Кићење јелке за Божић потиче из култа небеске јеле, коју су познавали и други народи у Европи. Ови древни обичаји потискивани су с доласком хришћанства да би поново почели да се јављају и шире у време реформације почетком 16. века. Зато је кићење божићне јелке и везано уз име Мартина Лутера (1483-1546).
Звезда која се ставља на врх јелке осма је звезда, Северњача, око које се врти небо.
Лампиони у боји који се каче по гранама ознаке су појединих покретних небеских тела јер је свако од њих имало своју боју као знак.
Култ небеске јеле прадавни је култ у Европи и потиче још из каменог доба.
Предања о јели носе у себи јасан траг и језгро нашег старог Пантеона

Велимир М. Марковић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на ДУХ СРПСТВА - словенска религија и српско православље

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 0 госта