Душа у дрвету

[Svetovid]

Срби и природа

ДУША У ДРВЕТУ

У симболици многих религија света дрво је симбол Космоса, уређеног света који окружује човека. Основно својство Космоса је непрекидно обнављање, што је и природно својство дрвета. Начин постојања Космоса – то његово својство бескрајног обнављања – симболички је изражаван кроз живот дрвета. Због тога је Космос и замишљан у облику дрвета. Слика дрвета, међутим, није изабрана само да би симболизовала Космос већ и да изрази живот, младост, бесмртност, мудрост. Сасвим је онда разумљиво што је у народној религији Срба и других европских народа дрво замишљано као станиште душа, јер је на тај начин „осигурана“ вечитост, бесмртност. Космички доживљај дрвета основа је многих потоњих специфичних веровања и магијских радњи везаних за дрво.
Суштина култа дрвета се у народној религији изражава кроз дивинизацију појединих врста или примерака дрвета па се често поједини примерци сматрају светим и понекад су служили као супституцаја храмова (цркава). Храмовну улогу таквих дрвета јасно доказује то што су испод њих обављане молитве и приношене жртве, то јест обављани потпуни религијски ритуали. Крај таквог дрвећа одржавају се и народни сабори и весеља.
Дивинизовано, свето дрвеће је свеприсутно. Готово свако село је имало, а многа и данас имају своје свето дрво запис. Назив запис потиче од тога што се на такво свето дрво „записује“ (урезује) крст. Једно село је могло имати и неколико записа који се налазе по имањима људи, али је увек постојао један главни запис који се обично налазио у средини села. Култ записа кулминира током прослављања сеоске славе – заветине. Тог дана је у читав религијско-магијски церемонијал укључено свето сеоско дрво. Кључни моменти тог церемонијала јесу обављање молитве, урезивање крста у дрво, кићење дрвета цвећем, црвеним концем, младим усевима (пшеница, кукуруз и сл.). Под записом се обављао и обред призивања кише, а читав церемонијал, који је у суштини обавља за обезбеђивање плодности, завршава се колективном сеоском гозбом. Запис је био заштитник села, штитио је од грома и временских непогода уопште. Значај светог сеоског дрвета поткрепљује и чињеница да су под записима одржавани сеоски зборови и доношене одлуке важне за читаву сеоску заједницу.



За запис се с правом може рећи да представља врхунац култа дрвета у народној религији. Стога је разумљиво што је сеоски запис био изразито табуисано дрво. Запис не само да није смео бити посечен, већ је било забрањено одсећи му грану, па чак се избегавало и кидање листова. Кад је запис на нечијем имању, био је обичај да ако неко купи имање не само да не сме да посече или оштети запис већ је морао и да настави да слави славу која је била везана за то дрво. Уколико би неко на било који начин наудио запису, веровало се, тај, или неко од његових ближих сродника, врло брзо би умро или доживео какву другу несрећу. За запис се најчешће узима неки особит стари храст, а за неке од тих храстова се сматра да потичу још из паганских времена. Храст је код Старих Словена сматран дрветом Перуна, бога громовнука. Осим храста, запис може бити и тиса, граб, цер, крушка, липа.



Култ дрвета у народној религији има значајну улогу и у најважнијем религијском празнику – Божићу. Ту је култ дрвета изражен у магијско-религијским радњама у вези са бадњаком. Бадњак представља божанство, демона вегетације који се ритуално спаљује да би се поново родио, чиме се магијским путем подражава непрекидност природних животних циклуса. Бадњак је обично од церовог дрвета, али у неким крајевима се као бадњак користи и храстово, буково или тисово дрво. Сам чин одсецања бадњака је изразито ритуализован јер, поред осталог, представља чин убијања светог дрвета од којег се очекује помоћ и од којег зависе срећа, плодност, здравље и напредак уопште. Због тога се према обичају бадњак сече у рану зору и у рукавицама, а приликом сечења приноси му се житна или животињска жртва. Онај који сече бадњак, а то је обично старешина куће, бадњаку пре сечења честита Божић и увек користи неку форму извињавања или правдања за свој поступак. Занимљиво је да се приликом сечења води рачуна да пресек буде искошен и да бадњак на пресеченом месту добије „браду“, чиме он заправо добија један антропоморфни атрибут који је у многим веровањима атрибут богова.



Приликом уношења бадњака у кућу њему се, као демону вегетације, приноси жртва тако што га укућани посипају житом или свакојаким семењем, а у неким крајевима су бадњак преливали вином. Са бадњаком се разговара, даје му се вечера, негде га чак и повију као мало дете. Но, сви ти магијски поступци имају један јасан циљ – да се натприродна, божанска моћ бадњака магијским путем пренесе на људе, усеве, стоку. Негде је био обичај да сви укућани љубе бадњак, а негде су га мазали машћу од божићне печенице да би потом, на Божић, сви морали да пробају мало те масти. Бадњак се на Божић ритуално спаљује, а приликом спаљивања се џара ватра и изражава жеља за срећом, радошћу, плодношћу, здрављем, напретком. Приликом ложења бадњака било је обавезно стално га померати напред, ради напретка у кући. У етнологији постоји мишљење да се ритуалним спаљивањем бадњака заправо подстиче моћ младог сунца у време зимске краткодневице.

За дрвеће се веровало и да може да буде сеновито, то јест да може да везује душе умрлих и да буде њихово станиште. Најраширеније је било веровање да јабука може да буде станиште душа па је дрво јабуке сађено на новом гробу. За бор је било везано исто веровање, али се веровало да ће он сам да никне из гроба младих људи. С друге стране, за поједине врсте дрвећа се веровало да могу да буду станиште разних демона. Тако се, на пример, веровало да је крушка станиште ђавола, вештице или чуме – најопаснијег демона болести. Бреза и тиса су у веровањима дрвеће које настањују виле, а веровало се и да у шупљим буквама живе змајеви.
Имајући у народним веровањима божанску природу, дрво је имало и јаку заштитну и лековиту моћ. Највећу заштитну моћ имао је црни глог, те је стога и коришћен за заштиту од злих демона и митских бића, а пре свега од вампира. Веровало се да вампир може бити „убијен“ само глоговим коцем, а трње црног глога је остављано у врата и прозоре да вампир или неки други демон не би могли да уђу у кућу. Највећа лековита моћ приписивана је дрену, па су се људи на Божић причешћивали дреновим пупољцима како би потом читаве године били здрави. Лековита моћ је придавана и лески, јасенку, јабуци, липи.



Данас су многа веровања везана за дрво углавном нестала, али је занимљиво да два најбитнија комплекса веровања упорно опстају – култ светог дрвета записа и магијско поступање с бадњаком. Разна друга веровања, превасходно она о сеновитости или демонском карактеру дрвета, ретко се могу срести. Понегде се, рецимо, још води рачуна о томе да плодно дрво не треба сећи и да ће онога ко учини тако нешто свакако задесити некаква несрећа. Иако савремен европски начин размишљања по правилу одбацује такав, религијски, начин размишљања, занимљиво је да таква веровања посредно доприносе очувању европске природне баштине. Но, без обзира на разна веровања, човек мора да буде свестан чињенице да је дрво живо биће, и да је при том то једно племенито живо биће.

[Svetovid]

Дрвета са демонском или чак божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему, липа код извора Цорника у Славонији („најстарија југословенска липа" — Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица: манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим светим гајевима.

aкадемик Веселин Чајкановић

[Svetovid]

Други српски устанак је подигнут под ТАКОВСКИМ ГРМОМ.
Таковски грм - пре 1887. г.

У тадашњем забрану, на Цвети 1815. године, под највећим храстом, донета је коначна одлука о подизању Другог устанка. Храст лужњак се у народу назива и грм, па одатле потиче назив "Таковски грм" који је постао један од симбола сећања на догађаје везане за коначно ослобађање од Турака и стварање српске државе.

[Svetovid]

[Svetovid]

Свето дрво на Звездари у центру Београда.
Месту где и урбани Срби, Београђани, могу да осете дух старе вере.

Свето дрво налази се унутар етно ресторана "Запис"
(да не би испало да рекламирам приватни ресторан адресу шаљем заинтересованима путем приватне поруке)




Re: др Војислав Шешељ о старој српској религији

Порука Mozak00 21.7.2009. 2:31
Световид ме замолио да објавим његову фото репортажу о светом дрвету на Звездари.
Месту где и урбани Срби, Београђани, могу да осете дух старе вере.

Свето дрво налази се унутар етно ресторана "Запис"
(да не би испало да рекламирам приватни ресторан адресу шаљем заинтересованима путем приватне поруке)

Слика

Корење му је испод ресторана, стабло пролази кроз ресторан, а крошња избија кроз отвор на крову.(што је по мени добро јер је дрво колико толико заштићено)

Као да се улази у неки храм







Прва литија одржана је 1928. године, да би култ дрвета замро под комунистима, а поново је обновљен 1994. године. Последња литија одржана је 2008.
Дрво је под заштиитом државе.

[Svetovid]

Свети бор на Каменој гори:

[Svetovid]

Свети храст - Запис (село Гараши)

[Svetovid]

Свето дрво

Шумадијско село Сепце река Јасеница дели на Доње и Горње, а стари хрст – запис у порти цркве брвнаре, сједињава

[Svetovid]

Запис дрво - Шиптарски терористи су покушали динамитом да оборе стари Храст у порти месне црке. За овај Храст мештани кажу да је старији и од Пећке патријаршије.

[Svetovid]

КУЛТ ДРВЕТА И БИЉАКА КОД СТАРИХ СРБА



Култ дрвета и биљака једини је од старих култова са којим се црква, нарочито наша православна, брзо и безусловно измирила, тако да он данас у њој има нарочито своје место и своју символику. Као што се у старим религијама ниједна култна радња, ни молитва, ни жртва, нису могле ни замислити без манипулација са гранчицама каквог светог дрвета, тако се у нас не може извршити водоосвећење без босиљка; и када наше старе жене, идући у цркву, носе у руци босиљак или, у Приморју, гранчицу маслине, оне чине исто што и савременици Софоклови, који су, идући у храм, обавезно носили свете гранчице у руци. Колико је наша црква показала мало интересовање да ратује против старинског култа дрвета, најбоље се види из чињенице да у култу светога дрвета, записа, у адорирању његовом и приношењу жртава њему, узимају учешћа и свештеници. Све то учинило је да је култ дрвета и биљака у нашем народу и данас још необично свеж и јак.

Дрвета са демонском или чак божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему, липа код извора Цорника у Славонији („најстарија југословенска липа" — Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица: манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим светим гајевима.

Ако бисмо хтели да говоримо о сваком дрвету понаособ, прво што би требало да учинимо то је да их поделимо на две категорије: на добра и зла древета, или — како су их делили још стари народи, Грци и Римљани, такође и Германци — на дрвета срећна и несрећна. Једно од најважнијих дрвета из прве категорије била би, свакако, леска. Код нашег народа постоји читава религија овог дрвета. Лескина шибљика има изванредну магичну снагу; таква магична шибљика може испунити сваку нашу жељу; и њоме се може убити ђаво, човек претворити у животињу, и понекад чак и мртвац оживети. У леску не удара гром, и због тога се чобани, кад загрми, ките њеним лишћем, или га мећу под појас, или беже под њу. Леска је и дрво знања. Ко би метнуо у уста месо од змије која под леском живи, разумео би говор животиња; а ко би појео срце те змије, томе би свака травка рекла од чега је лек.

Међу света дрвета могу се још убрајати липа, храст, тисовина и многа друга. Липа је свето дрво свих Словена. Липови гајеви и поједини примерци били су некада центар култа: око старих цркава и џамија налазе се и данас липе, или их је, према локалној традицији, било раније; цркве су, можда, у појединим случајевима замениле свете липе. Од липовог дрвета правили су се старински идоли; „крст липови" у познатој турској псовци упућиваној Србима у ствари је алузија на старински идол од липовине; око липе вршена су некада венчања. Иначе је култ липе од давних времена у декаденцији; вероватно је да је та декаденција отпочела још пред крај паганизма. Данас липе нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но по осталим дрветима, доказује да је липе пре било много више, свакако у вези с тим што је и поштовање према њој било јаче.

Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника. Код нас се храст по правилу узима за бадњаке и за записе. Где се поред цркве налази храст или храстов гај, то су вероватно света дрвета преостала још из времена паганизма. И обичај да се под храстом одржавају зборови и врше суђења старински је и у вези са религијским уважењем тога дрвета. Од осталих светих дрвета можемо само споменути још тисовину, која је „вилинско дрво" и расте само на чистом месту. Ниједно дрво, осим можда глоговине, није тако снажан утук против злих демона. Некаква Циганка, за опкладу, од педесет плугова који су на њиви орали, зауставила је својим басмама четрдесет девет, а педесети није могла, јер је у роговима волова било помало тисовине: „Такав плуг" — рекла је Циганка — „не би могли зауставити ни сви сихирбаизи што их има на свету."

Списак божанских и демонских дрвета, ако бисмо хтели да споменемо сва дрвега која долазе у обзир, испао би врло велики. У томе каталогу једно од угледних места припадало би и јавору, који има везе са мртвачким култом, и култом предака, и није случајно што су се мртваци некада често сахрањивали у издубеним јаворовим деблима; што се мртвачки ковчег често прави од јаворових дасака („Сине мили, је л' ти земља тешка, Ил' су тешке даске јаворове"); и што су гусле, које су инструменат епске поезије, а епска поезија је у вези са култом предака и један део тога култа, од јаворовине.

Од биљака које су имале значај у старој српској религији не можемо а да не споменемо босиљак, за који је Панчић рекао да Србина прати кроз сав његов живот, у радости и жалости, од колевке па до гроба. Он је божји цвет; најпре у башти треба посадити босиљак, па онда остало цвеће. Према српским легендама, поникао је он на гробу цара Уроша; или чак на гробу Спаситељевом; или је постао од суза светога Саве. Једна легенда каже да Богородица најрадије мирише тај цвет; и када је једном „овца Разблудница" била код Бога на вечери, Бог јој је дао јабуку, а Богородица киту босиљка. Као што грчки Хермес вади душе чаробним штапом, тако свети Арханђео вади душе праведника босиљком.

Оволико о религији појединих дрвета и биљака. Ако се сада посматрају све укупно, моћи ће се добити занимљива и, углавном, јасна слика о целокупној религији и култу њиховом у нaшoj старини. Ми ћемо од свега тога дати само неколико фрагмената, узетих преко реда. Унапред бисмо сасвим укратко могли рећи да, према старинским схватањима и нашег народа и других народа, дрвета и биљке могу бити — мада то нису увек — сеновите, то јест, оне припадају или каквој души (то су, на пример, воћке и лозе које се саде по гробовима; ружа која је поникла на гробу невино погинуле Јованбеговице; косовски божури; босиљак који је самоникао на Исусовом гробу), или каквом добром или злом демону (брест, јасен, јела, бор припадају вилама; зова и орах неким злим демонима), или дивовима, који су у ствари најстарије форме паганских богова (отуда дивље воћке и дивље животиње — тј. које припадају дивовима), или најзад божанствима (храст богу громовнику, леска неком великом женском божанству, липа такође неком великом божанству).

Када сам рекао да извесна дрвета — поједини примерци или цела специја — припадају извесним демонима или божанствима, ја сам нарочито употребио овај неодређени израз. Каква је то припадност, каква веза између дрвета и демона? Има научника (какав је нпр. халски професор Ото Керн) који мисле да дрво или биљка сами по себи, као такви, никада нису обожавани, него да њихов религијски карактер и углед долази отуда што су они евентуално могли бити стан, привремени или стални, каквог божанства или демона; света дрвета, према томе, не би била ништа друго него најпримитивнији храмови, с обзиром на то да храмови у паганизму доиста нису били ништа друго него зграде у којима божанство станује (у извесној супротности са данашњим храмом, који је у првом реду зборница). Још Плиније Старији, из I века после Христа, рекао је за дрвета да су „храмови богова", numinum templa. Међутим, у нашој народној религији постоји и постојало је и једно и друго схватање. Да дрво може бити, пре свега, склониште, седиште људске душе, доказ су нам воћке и дрвета која се саде по гробовима, и у која народ замишља да се склања душа покојникова. Из народне књижевности и из народних веровања знамо да је на Момировом гробу изникао бор, а на Грозданином лоза; или на гробу неког другог момка лоза, а на девојчином ружа; да су из крви косовских јунака поникли божури, а на гробу светога Јована Владимира бршљан.

Дрво може бити и вилин стан. У једној нашој народној песми, Бог је дао момчету златне роге, и ово „прободе бору кору, ал' у бору млада мома, пак засија као сунце". На неким дрветима — на пример, на бресту и јасену — виле се нарочито радо скупљају. Занимљиво је, још, да се и данас из наших обичаја и традиције може видети да је дрво понекад могло имати потпуно исти значај који и храм. У источној Србији старинско причешћивање копривом, о Ускрсу, врши се под зеленом шљивом или другим зеленим дрветом, онако како се у старим култовима вршило у храму или његовој непосредној околини. Света дрвета, записи, под којима се чине молитве и приносе жртве и у које се урезује крст који се сваке године обнавља или на који се прикуцава икона, у ствари није ништа друго него један такав примитиван храм.

У једној нашој легенди прича се како некакав цар није никада ишао у цркву да се Богу моли (јер му се ту ''није дало''), него је то чинио под крушком („крушчица је моја црквица") и његове молитве ту имале су толико успеха да се он посветио. Није немогуће да и у познатој лепој српској легенди ''Ко мање иште, више му се даје'' имамо тамну успомену на култ који се вршио под крушком као светим дрветом: „чување" крушке у том случају имало би се схватити као остатак култа који је чињен крушки, и тек тада било би јасно нешто што се из данашње приче не види — наиме, због чега су била награђена браћа која су крушку чувала.

Један, на жалост заборављен али врло даровит, наш истраживач, Павле Софрић, с правом је рекао да није случајно што се у нашим народним песмама хајдук моли Богу под зеленом јелом: јела, за коју иначе довољно знамо да је сматрана за сеновито, свето дрво, имала је овде да замени храм. Из наведених примера види се да је дрво доиста могло бити седиште, или храм, каквог демона или божанства. Из других примера, међутим, види се да је дрво и само по себи, као такво, могло важити за демона или божанство. За то најубедљивије говори бадњак, коме се о Бадњем вечеру приносе жртве, упућују поздрави и молитве и који се уопште целога вечера, у свима церемонијама, третира не као дрво него као личност, као божанство које се прописно спаљује. да би се (према схеми која нам је позната из религије Атиса, Озириса, Адониса, Сандана и других) поново родило.

Други занимљив пример имамо у необичном култу који се о Бадњем вечеру чини тисовини: када се она унесе у кућу, морају је „предворити" две младе девојке или момак и девојка, исто онако ''као мрца''. Божанска снага дрвета или биљке претпоставља се и у обичају да се листом или пупољком појединих дрвета и биљака, на пример леске, коприве, тисовине, у нашој старој религији и причешћивало. Најзад, да се и дрвета и биљке могу персонификовати, види се и из неких старинских схватања, од којих имамо мање или више јасних трагова у традицији и обичајима.

Примитивни људи понекад смaтрају да су са овом или оном биљном специјом у неку руку равноправни, да су истога порекла и сродници; такве случајеве имамо у такозваним тотемистичким заједницама; али и код класичних и код оријенталних народа постоје мотиви у којима се прича да су први људи рођенн из дрвета. У нашим народним приповеткама познат је мотив да се девојка рађа из босиљка или из јабуке, или из бора. У Херцеговини причају да виле постају из биљке мразовца (colchicum autumnale), зато момци никада неће ову биљку да згазе; док напротив старе жене чине то кришом, рано у зору.

Арапи причају за палму да ју је Бог створио заједно са човеком и зато је називају братом (ми бисмо рекли „сестром", али је палма, нахли, у арапском мушкога рода). Код нас се биљке често апострофирају са „сестрице" (''видовчице, по Богу сестрице'', ''лешчице, по Богу сестрице''), и то, што је важно, не у лирским песмама, него у баснама и молитвама, у којима су најбоље сачувани старински култни називи и старинска веровања. Бајалица назива уопште сваку магичну траву коју ћe да ископа ''о травице, по Богу сестрице''. Леску и Немци зову ''Frau Hasel''. — Очевидно је, дакле, да дрво или биљка, сами по себи, могу бити божански нумен.