Tamni vilajet
Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj sveta, pošao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave onde ždrebad od kobila, da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo sitno kamenje, i iz mraka nešto poviče:
“Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”.
Gdekoji pomisli:
“Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”,
a gdekoji: “Daj barem jedan da ponesem”.
Kad se vrate iz tame na svet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nisu poneli stanu se kajati što nisu, a oni što su poneli, što nisu više.
Jedno od tumačenja ove priče iz aspekta psihijatrje daje Aleksanda Bajić:
Iz ove priče saznajemo nekoliko stvari: u tamnom vilajetu je stalno tama, tamo Sunca nema. To očigledno nije naš svet u kome ono vlada. Položaj ove oblasti, "na kraju sveta" potrđuje da je to tako. Obzirom da nema ni Meseca, ni zvezda, jasno je da to nije ni nebesko carstvo. Izgleda da je tamni vilajet podzemno, htonsko carstvo, u kome se nalaze blaga koja se kriju u utrobi Zemlje, u konkretnom slučaju, drago kamenje. Vladar ovog sveta je, očigledno, veoma bogat, ali i zao. On želi da se njegovi posetioci kaju. Da ne želi, ne bi im rekao ništa, pa oni ne bi ni obratili pažnju po čemu hodaju. Smatrali bi da hodaju po običnom kamenju i ne bi im palo na pamet da podižu kamenje sa staze. Na kraju, ne bi moglo da im bude žao što nisu pokupili kamenje, jer ne bi znali šta su propustili. Tako, saznajemo da vladar podzemnog sveta ne propušta priliku da izazove ljudsku patnju, makar i malu. On najpre nameće svojim posetiocima dilemu,*prisiljava ih da donesu odluku, za koju unapred znaju da je pogrešna, i na kraju, kao i svaka pogrešna odluka, i ova donosi kajanje.
Ova priča kao da dolazi iz udžbenika psihologije ili psihijatrije, daje nam jasan primer psihološke manipulacije, torture u malom. Daje nam ona i rešenje problema: majčinska ljubav kobila, tačnije njihov majčinksi instinkt i dobar njuh izvešće nas iz tamnog vilajeta, sveta u kome vlada manipulacija, sveta bez svetlosti i topline. Tama, crnilo, veliko blago, i zao, bezdušan gospodar tog sveta, koji će manipulisati Vašom pohlepom, krasno mesto, zar ne? Utešno je da se zna da gospodar ovog mesta nema tu moć da manipuliše autentičnim osećajem majke (kobile).
Narodni pripovedač daje ovu priču kao koncentrat mudrih uputstava, kao priručnik za kretanje po stranoj zemlji, tamnom vilajetu.
________________
* Psihijatrija poznaje ovakvu poruku kao "uradi kako hoćeš, ali kako god budeš uradio, pogrešićeš...". Takva poruka nameće dilemu koja nema rešenja, to je surova poruka, sračunata da onome kome je upućena donese samo patnju. Smatra se da, ako neko u svom detinjstvu, od svojih roditelja često prima poruke tog tipa, veoma je verovatno da će razviti određene psihičke poremećaje.
izvor:
"Bogovi starih Slovena", A. Bajić, str. 278-279
Meni se češće dešava da se ne složim sa tumačenjima Aleksandre Bajić, nego da se složim, pa je tako i u ovom slučaju. Treba ukazati da ona naslućuje pravu poruku ove priče, ali je ne shvata do kraja.
Da vidimo prvo oko čega se ne slažemo.
Izneta je tvrdnja o zlobi vladara podzemnog sveta. Ja smatram da ta tvrdnja ne stoji, jer iz priče vidimo da je najveći starh vezan za tamni vilajet da se ne zaluta, da čovek ne izgubi svoj put, bilo u bukvalnom, bilo u metaforičnom značenju. Nigde se ne pominju moguće opasnosti ili prepreke. Šta nam to govori?
Govori nam da se Sloveni ne plaše podzemnog sveta, tj. tamnog vilajeta, tj. smrti, ukoliko tamni vilajet posmatramo kao mesto zagrobnog života.
Iz nekog razloga A. Bajić to propušta da uvidi.
Izmaknimo se za trenutak i pogledajmo šta u priči nije rečeno.
Na primer, moja prva rekacija na tamnij vilajet bi bila da zapalim baklju. Ovde se baklje ne spominju. Zašto? Zato što je pitanje da li se radi o stvarnom mestu ili metafori ili metafizičkom simbolu. U podzemnom svetu vatra ne gori.
A sada razmotrimo izbor sa kojim su suočeni ljudi u tamnom vilajetu. A. Bajić kreće dobrim putem kada konstatuje da je predočena situacija bez pravog izbora, situacija iz koje se čovek može spasiti samo nesebičnom ljubavi. Nažalost, A. Bajić propušta da gradi dalje na ovoj osnovi.
A kako bi se moglo graditi dalje? Pa na primer, mogli bi smo da promenimo ugao posmatranja. Posmatrajmo ovu priču kao da je http://en.wikipedia.org/wiki/Kobayashi_Maru test, ili kao da je zen-koan, jer ima odlike i jednog i drugog.
Pošto smo promenili ugao posmatranja shvatamo da rešenja za, na prvi pogled, bezizlaznu situaciju ipak ima.
Rešenje se nalazi u promeni parametara, a parametar je u uvoj priči ljudski karakter.
Odnosno, što bi budisti rekli, patnja proizilazi iz želje.
U ovoj priči, patnja dolazi od ljudske želje za bogatstvom, tj. pohlepe. Ukoliko uklonimo pohlepu (želju za dragim kamenjem) i usvojimo prave vrednosti porodične ljubavi (kobile i ždrebad), neće biti ni patnje.
Ovde treba istaći i da, shodno iznetoj analizi, vladar tamnog vilajeta nije zao niti dobar. On je neutralan i samo postavlja slovensku verziju Kobayashi Maru testa, a na čoveku je da odluči kakav će ishod tog testa biti, patnja ili spasenje kroz ljubav.
Са уживањем читам.