ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Апостол » Сре Апр 07, 2010 10:14 pm

Вечерње новости 07.април 2010 год.


ИЗ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
19. oktobar 1943.
Odlučila sam napraviti novi popis dece za koju ne znamo gde se nalaze, i to prema abecednom redu imena majke. Nadamo se da ćemo tako identifikovati još neku bezimenu decu. U kartoteci imamo mnogo dece za koju samo piše da su preuzeta iz logora i onda opet mnogo dece koja su kolonizirana (udomljena u hrvatske porodice, prim. V. N.), a za koju se ne zna odakle su.

9. april 1944.
Nakon ručka su ponovo došle žene koje su bile kod mene 7. aprila. Dala sam im pismene preporuke za sveštenika u opštinama gde su im kolonizirana deca. Kako su me deca kasnije obavestila (žene su bile nepismene), oba hranitelja su prihvatila i majke. Tako je uspelo sjedinjenje majke s njihovom decom.“

LIKA
ŽIVOTNI put je Brigitu Fistrić vratio nadomak njene Kozare - udala se za Ličanina.
- Lika je podneblje veoma slično onom odakle sam ja. Zato mi je prijala, mada tada nisam znala zašto se osećam dobro tu - priča Brigita. - Jednom sam, sećam se, u poodmakloj trudnoći, tamo naletela na Cigane čergare. Jedna stara Ciganka tražila je da mi gleda u dlan. Rekla mi je: „Čudno si ti stvorenje“, i pitala me odakle sam. Ja sam je samo gledala. „Ali, bićeš srećna“, dodala je.

.

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i
pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.
Изузетна жена!Нек јој је вечна слава!!!
БОЖЕ опрости мени,грешном Апостолу!Слика
Корисников грб
Апостол
 
Поруке: 569
Придружен: Уто Мар 02, 2010 11:17 pm
Место: Ужице

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод wild colonial » Чет Апр 08, 2010 2:10 pm

Looking for Information

Diana Budisavljevic was an Austrian housewife married to a Serbian doctor
who launched, from 1941 to 1945, an heroic campaign to save more than 12,000 children
from the ustasha death camps. If anyone ever knew her or has anything to tell about
her, please contact her grandson Leonardo Rasica at:

*e-mail: leo.rasica@uol.com.br
*telephone: ++ 55 11 5044 7022
*post mail:
Leonardo Rasica
Alameda dos Anapurus, 1661, ap 1009
CEP 04087-006 Moema
Sao Paulo SP
Brazil
Passion is the element in which we live; without it, we hardly vegetate.
--Lord Byron
wild colonial
 
Поруке: 786
Придружен: Пет Дец 04, 2009 3:46 pm

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Апостол » Чет Апр 08, 2010 11:27 pm

Diana Budisavljević (1891.-1978.), Austrijanka, žena Srbina Julija Budisavljevića, profesora kirurgije na zagrebačkom Medicinskom fakultetu, u vrtlogu rata svoje je vrijeme i život posvetila spašavanju i skrbi za djecu, ali i njihovih majki.

Njezina akcija bila je usmjerena na pomoć majkama i djeci koji su protjerani iz sela na Kordunu i dopremljeni u logore (Lobor-grad, Gradiška, Jasenovac), zatim djeci čiji su roditelji bili na radu u Njemačkoj i djeci koja su nakon ratnih operacija, posebno prije ofenzive na Kozaru (lipanj-srpanj 1942.) bila dovedena u logore.

"Polazila sam od stajališta da moj život nije vrijedniji od života nedužno proganjanih", zapisala je.
БОЖЕ опрости мени,грешном Апостолу!Слика
Корисников грб
Апостол
 
Поруке: 569
Придружен: Уто Мар 02, 2010 11:17 pm
Место: Ужице

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод wild colonial » Пет Апр 09, 2010 11:38 am

Apostol,kada ste ovo postavili,ja iz zelja da nauchim vishe,ukucam na google i nadjem u Vecernje novosti.
I poshaljem,da bi unuk og gospodje zelio doznati vishe.

Ovo gore shto sam postavila,na engleski.
I kako vidju te novine neche da objave,e pa to je strashna :vilenj

Kako bi bilo dobra da njen unuk upozna te ljude. :detel
Passion is the element in which we live; without it, we hardly vegetate.
--Lord Byron
wild colonial
 
Поруке: 786
Придружен: Пет Дец 04, 2009 3:46 pm

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Апостол » Пет Апр 09, 2010 5:00 pm

У Вечерњим новостима од 5.априла изашло је пет наставака,а рекламирају и књигу.На интернету сам нашао да је књига изашла и у Хрватској!
БОЖЕ опрости мени,грешном Апостолу!Слика
Корисников грб
Апостол
 
Поруке: 569
Придружен: Уто Мар 02, 2010 11:17 pm
Место: Ужице

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Aнa » Пон Окт 21, 2013 12:37 pm

„Novosti“ ugostile praunuka Diane Budisavljević


| 16. oktobar 2013.

ORDEN carice Milice i Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, koje su SPC i Republika Srbija posthumno dodelile heroini Drugog svetskog rata Diani Budisavljević, konačno će stići u ruke njenih naslednika. Na odvojenim svečanostima, patrijarh srpski Irinej i predsednik Srbije Tomislav Nikolić uručiće odlikovanja Dianinom praunuku Leonardu Rašici, koji je jedan od najzaslužnijih za to što je na njenu humanost palo novo svetlo.


Leonardo je, uz pomoć „Novosti“, doputovao iz Brazila, gde živi sa porodicom. Naredni mesec provešće u Srbiji, Republici Srpskoj i Hrvatskoj, gde će razgovarati sa „Dianinom decom“, preživelim logorašima koje je humana Austrijanka otrgla od sigurne smrti, kao i svojim rođacima koji pamte Dianu. Na osnovu njihovih svedočanstva i svog istraživanja, Rašica će u Brazilu objaviti knjigu o životu žene koja stoji iza najveće humanitarne akcije u Drugom svetskom ratu - spasavanja 12.000 srpske dece iz ustaških logora smrti.

Pre samo tri godine, delo Diane Budisavljević bilo je gotovo nepoznato u javnosti. Naravno, znali su za njen poduhvat istoričari, pamtili su je logoraši i njeni potomci. Ali nije je bilo u medijima, udžbenicima, niko nije javno govorio o njoj. Baš zato nam se tada javio Leonardo Rašica. Želeo je da što više ljudi sazna priču o toj hrabroj ženi. O zločinu protiv koga je ustala i deci koju je spasla. Pre nego što ih zaborav proguta. „Novosti“ su tada objavile feljton koji je učinio da se za Dianu čuje i da se ispravi bar deo nepravde.

Istorija ne ostavlja mnogo mesta za sumnju. Diani pripada mesto uz Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti spasao 1.200 Jevreja, i Irenu Sendler, spasiteljku 2.500 jevrejske dece iz varšavskog geta. Pa i ispred njih, ako se dobročinstvo i srčanost uopšte mogu meriti.

Zašto se ćutalo o Diani i njenom dobročinstvu, pokušaće da otkrije i njen praunuk Leonardo.

Слика
Leonardova baka Jelka, otac Orsano, prabaka Diana i pradeda Julije Budisavljević

- Čak i u porodici se nije govorilo o tome - priča nam Rašica. - Meni je baka, Dianina kćerka Jelka, tek usput jednom pomenula da je njena majka spasla neku decu tokom Drugog svetskog rata. Nisam tada mogao ni da zamislim da to nije bilo tek nekoliko mališana, već čak 12.000. U nekoj kutiji sa papirima pronašao sam isečak vesti o Dianinom dnevniku iz nekih hrvatskih novina. Tada sam odlučio da njen poduhvat predstavim javnosti, da ispričam priču o velikom zlu i još većoj hrabrosti, ali i da saznam zašto se o tome ćutalo. Ni sama Diana posle rata gotovo nikada nije pričala o tome. Pretpostavljam da je bila razočarana odnosom novih komunističkih vlasti, koje su joj oduzele kartoteku u kojoj su bila sačuvana imena i pravo poreklo dece koju je spasla iz logora i dala hrvatskim vlastima, s namerom da ih posle rata vrati njihovim pravim porodicama. Verujem da je razočaranje bilo preveliko, a sećanja suviše bolna.
Слика
Austrijanka Diana (devojačko prezime Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, saznala je za užase kroz koje u logorima NDH prolaze pravoslavne žene sa decom sasvim slučajno. „Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslavne vere ne postoji nikakva akcija pomoći“, zapisala je u to vreme Diana u svom dnevniku, koji je 2003. godine sa nemačkog prevela njena unuka Silvija Sabo i u malom tiražu ga objavila u Zagrebu.

SEĆANJA NA BRATA I SESTRU
- KOMŠIJA i blizak prijatelj moje prabake ispričao mi je da ona čak ni na samrtničkoj postelji nije želela da govori o svom poduhvatu - priča Leonardu.
- Ni njena kćerka, moja baka nije pričala o tome. Ipak, jednom mi je opisala rastanak dečaka i devojčice, brata i sestre, koje su spasli iz logora ali su morali da ih razdvoje. Imali su četiri, pet godina. Sećala se koliko su se grčevito grlili i kako nisu hteli da puste jedno drugo. Zaplakala je dok mi je to pričala. Pre toga sam je samo dvaput video da plače.

Diana je rizikovala sve, pa i sam život, da bi pomogla srpskoj deci sa Kozare, Korduna, iz sela u Bosni i Hrvatskoj. Uz pomoć svoji saradnika (profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić) lično je obilazila po zlu čuvene logore NDH - „Lobor-grad“, „Staru Gradišku“, „Gornju Rijeku“, „Sisak“ i „Jasenovac“. Izgladnelu, bolesnu, često na samrti, decu je popisivala, uzimala iz logora i davala hraniteljskim hrvatskim porodicama. U svojoj kartoteci čuvala je njihova imena i poreklo. Da imaju kome da se vrate posle rata.

- Najveća tragedija za Dianu bila je kada su joj posle rata pripadnici Ozne oduzeli kartoteku - kaže Leonardo Rašica. - Zbog toga nije mogla da pomogne preživelim članovima porodica da dođu do svoje dece. Tada je razočarana zaćutala i više nije govorila o tome. A očigledno je da ni tadašnjim vlastima nije bilo u interesu da se priča o tome da je srpsku decu iz logora spasavala jedna Austrijanka, a ne, recimo, komunisti, pa je na nekoliko decenija ćutanje prekrilo jednu od najvećih humanitarnih akcija u najsurovijem sukobu u istoriji čovečanstva.

Kasnije, Diana se vratila u rodni Insbruk, gde je i umrla 1978. u 87. godini. Nikada se nije u potpunosti oporavila od posledica obilaska ustaških logora.

- Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale mališane. Preležala je i tifus, i do kraj života je trpela posledice tri nervna sloma - priča Leonardo.

Mnogi roditelji mališana koje je Diana spasla nikada nisu pronašli svoje najmilije jer su komunističke vlasti oduzetu kartoteku čuvale u tajnosti. Brojna deca nikada nisu saznala da su prve godine života provela u ustaškim logorima. Odrasli su kao Hrvati, bez sećanja na prave roditelje.

Ostoja Guskić, jedno od Dianine dece, imao je sreću da se posle rata ponovo sretne sa bratom i preživelim rođacima. Kada je sa ocem, majkom, dvojicom braće i sestrom, odveden u logor, bio je dovoljno veliki da bi ih zapamtio.

Dočekao je Leonarda Rašicu u svom stanu. Sa Dianinom slikom na zidu i jabukom na stolu. Baš takvu, ispričao je Leonardu gotovo sa vrata, Diana je dala njegovom starijem bratu Borislavu u „Jasenovcu“.


- Sećam se lepe mlade žene koja se jednog dana pojavila u „Jasenovcu“ - opisivao je Leonardu svoj prvi, i jedini susret sa njegovom prabakom. - Prišla je mojoj majci, otac mi je tada već bio ubijen, i pitala je da li želi da joj poveri svoju decu kako bi pokušala da ih spase. Majka je nas trojicu je dala Diani.
Do detalja je Ostoja pričao Leonardu svoja zastrašujuća iskustva iz „Jasenovca“, premeštanje u dečji logor u Sisku, put do jedne hraniteljske porodice, a zatim i do druge u kojoj je dočekao kraj rata.

- Spavao sam u senu, na sanduku od dasaka koji sam sam napravio, jedini prijatelj mi je bila mačka - sećao se Ostoja. - Nisu me nikada pazili i voleli kao sopstveno dete, ali zahvalan sam im što sam preživeo.
Novosti
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Aнa » Пон Окт 21, 2013 12:53 pm

nevjerovatno! komunisti su krili kartoteku spašene djece, i tako nisu mogla da se vrate svojim roditeljima
nikad kraja komunističkim zločinima!!!
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Aнa » Сре Окт 30, 2013 2:25 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Aнa » Сре Окт 30, 2013 2:30 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ-СПАСЛА 12.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ

Порукаод Aнa » Пон Дец 16, 2013 6:31 pm

Ispovest: U Srbiji nisam čuo ni reč mržnje ili besa

Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević, o narodu čiju je decu spasavala njegova prabaka: Upoznao sam Dianinu decu. Sećaju se stravičnih ustaških zločina, iz njih ponekad izlazi tuga, možda osećaj nepravde, ali nikada ogorčenost
Слика





PROŠLOG meseca primio sam Orden carice Milice iz ruku njegove svetosti patrijarha Irineja, plaketu od premijerke Republike Srpske Željke Cvijanović i Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić koju mi je uručio savetnik predsednika Srbije Oliver Antić - tri predivna simbola zahvalnosti i priznanja za akcije moje prabake Diane Budisavljević, koja je spasla 12.000 dece iz logora smrti između 1941. i 1945.

Kada razmislite o značaju i veličini njenog dela gotovo je neverovatno da sam čak i ja, njen praunuk, za to saznao tek kada sam imao gotovo 30 godina.

Prošlo je više od deset godina otkako sam prvi put čuo za Jasenovac.

Moja baka Jelka, Dianina najstarija ćerka, nije imala običaj da mnogo govori o delima svoje majke. Jednom mi je, onako usput, pomenula da je njena majka spasla "neku" decu tokom Drugog svetskog rata. Bio sam tada tinejdžer i mislio sam da je možda reč o troje ili četvoro dece, petoro najviše.

Kada je 2002. godine baka doživela moždani udar, morali smo da je preselimo, i ja sam, sređujući njene stvari, naišao na isečak iz starih novina iz Jugoslavije, objavljenih osamdesetih godina, u kojem se govori o Diani Budisavljević, Jasenovcu i hiljadama spasene dece. Toliko sam mogao da razumem čak iako nisam poznavao nijedan od slovenskih jezika.

Stupio sam u kontakt sa grupom preživelih logoraša iz Jasenovca u Sjedinjenim Američkim Državama i dogovorio se sa predsednikom i osnivačem udruženja Barijem Litučijem da mu pošaljem članak. Kada su, dva meseca kasnije, na svom sajtu objavili prevod teksta na engleski, bio sam zapanjen onim što sam saznao. Od tada sam počeo da strasno čitam sve što ima veze sa događajima u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, kao i sa onim što se događalo ranije i što je moglo dovesti do tako stravičnog krvoprolića.

Do tada sam već bio pisac i imao dve objavljene knjige, pa je bila nekako prirodna moja odluka da jednog dana napišem knjigu o svojoj prabaki Diani. Ipak, ponekad sam mislio da možda neću biti sposoban da napišem takvu knjigu. Patnje žrtvava bile su suviše jezive, zločini zastrašujući, nepojmljivi, gotovo neverovatni čak i za ljude koji su bili upoznati sa holokaustom Jevreja na teritorijama koje su držali nacisti. Mislio sam da će biti depresivno, zastrašujuće iskustvo pisati takvu knjigu.

Pored toga verovao sam da nikada neću imati pravo da napišem tako nešto, a da pre toga ne odem u Evropu i razgovaram sa specijalistima, istoričarima, novinarima (što više i različitije, to bolje; nikada nisam previše polagao u jednostrana tumačenja) i očigledno nisam mogao da napišem knjigu, a da ne sretnem nekoga od dece spasene iz logora.

Ali, mislio sam da će čak i susret sa "decom" biti deprimirajuće iskustvo. Očekivao sam da će neki biti ljuti, neki tužni, većinom ogorčeni.

Konačno sam došao u Beograd u oktobru. Moj prvi susret bio je sa Ostojom Guskićem, jednim od Dianine "dece". Primio me je u svom domu i pričao mi o iskustvima srpskog deteta u Drugom svetskom ratu. Pored njega i njegovog starijeg brata (i možda, veruje i dalje, živog mlađeg brata) čitava njegova najbliža porodica ubijena je - majka, otac i mlađa sestra. Nikada nije saznao zasigurno, ali čuo je posle rata da mu je majka spaljena živa.

Imao je pravo da bude ljut, tužan i ogorčen čovek. Međutim, najupečatljiviji deo Ostojine ličnosti je njegov stalni topli osmeh. On je jedan od onih ljudi koji se smeju očima, jednako kao i ustima i, zapanjujuće, čovek može još da vidi tragove tog deteta u njegovim očima koje se smeše.

Razgovarali smo duže od dva sata. Ostoja je govorio o šokantnim iskustvima u logorima kroz koje je prošao i van njih, pre i posle rata. Nije imao mnogo sreće sa porodicom koja je obećala da će se starati o njemu kada se spase iz Siska. Pobegao je od njih i potom živeo u štali, spavao u malom krevetu koji je napravio za sebe od drveta i slame, umivao se vodom sa pojila za krave i jedini prijatelj bila mu je mačka koja je živela u istoj štali. Ne baš srećan život za dete, ali Ostoja, kao što sam rekao, nije bio tužan čovek.

Pokazao mi je i mnoštvo fotografija Diane, većinom sa interneta i iz novina. Jedna od njih, uvećana i uramljena, visi iznad ulaza u njegov stan. "Da bih svakog dana moga da gledam ženu koja mi je spasla život", objasnio mi je.

Nakon što sam ga čvrsto zagrlio i napustio njegov dom, počeo sam da mislim da pisanje knjige o Diani i "njenoj deci" i ne mora da bude deprimirajuće iskustvo. Bila je to ohrabrujuća, jednostavna misao.

Nekoliko dana kasnije primio sam Orden Srpske pravoslavne crkve. Bili su prisutni patrijarh Irinej, nekoliko vladika i nekolicina Dianine "dece", uključujuće i dve dame koje sam tada upoznao - Jelena Radojčić i Brigita Knežević. Patrijarh Irinej govorio je o Diani Budisavljević i njenom delu. Mnoge su oči zasuzile. Jedan od vladika je zaplakao.
Слика

Kasnije je taj veoma emotivni trenutak ustupio mesto mnogo opuštenijoj atmosferi. Razgovarali smo o Brazilu, rakiji i sličnosti sa brazilskim pićem pinga (pravi se od šećerne trske umesto od šljive) i iznenada sam video da lica patrijarha, vladika, "dece" nose isti topli i iskreni osmeh koji sam video ranije na Ostojinom licu.

Ti ljudi, shvatio sam, ne zaboravljaju prošlost - niti bi trebalo - ali žive u sadašnjosti. Činilo mi se da sam među stvarno posebnim ljudima i osećao sam se počastvovano.

Narednih dana družio sam se sa ljudima iz "Novosti" (sedeli smo na večeri šest sati), sa vladikom Jovanom u šarmantnoj kafani kraj Saborne crkve, bio sam u Banjaluci gde me je primila premijerka Republike Srpske. Zanimljivo, jedan od mladića iz premijerkinog protokola je unuk dvoje Dianine "dece".

Živeo sam u nekoliko gradova u Brazilu. Živeo sam u Italiji. Živeo sam u Španiji. Ali možda se nikada nisam osećao toliko kao kod kuće kao u Srbiji.

Osećao sam se kao kod kuće u Ostojinom domu. Osećao sam se kao kod kuće sa svojim prijateljima iz "Novosti", koji su mi do kraja boravka postali kao deo porodice.

Jedna od stvari koja me je zaista iznenadila jeste to što na svim ovim sastancima i susretima, formalnim i neformalnim, zvaničnim i nezvaničnim, nikada nisam čuo nijednu reč mržnje ili besa. Kod ljudi suočenih sa zaista zastrašujućom prošlošću na kraju prevladava sposobnost da brzo zaleče rane, da se brzo oporave. A tu je i začuđujuća toplina srpskog naroda.

Možda je dvoglavi orao na zastavi Srbije zapravo dvoglavi feniks, zato što poput ove mitske ptice srpski narod ima sposobnost da se ponovo rodi iz pepela, ni slab ni zastrašen, već vaskrsne dodatno osnažen.

Neka Bog blagoslovi Srbiju i njen izuzetan narod i neka mi dozvoli da im se vratim mnogo puta.
novosti
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 3 госта

cron