Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 3:06 am

Слика
Ружа и Веселин Чајкановић, слика са венчања

Изложба о Веселину Чајкановићу (1881–1946)

О жртвама комуниста

Личност која је учествовала у одбрани земље и одликована највишим орденима, није могла да поднесе жиг издајника


У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у току је изложба посвећена сећању на чувеног професора Веселина Чајкановића, чиме је симболично обележено 125 година од рођења и 60 година од смрти познатог научника. Ауторка поставке је Марија Вранић-Игњачевић, а цео програм припада већ препознатљивом циклусу „Легенде Београдског универзитета”. Изложбу која траје до 11. децембра, сваког четвртка у 18 часова прате и трибине, замишљене не само као строга академска излагања, већ пре свега, као топло људско оживљавање успомена најстручнијих и најближих сарадника.

Ауторка поставке подсећа да је Веселин Чајкановић био човек разбокорених интересовања, а по образовању један од првих школованих класичних филолога код нас. Ову дисциплину је дипломирао на Великој школи у Београду, а потом наставио школовање у Немачкој где је докторирао на античким пословицама. По повратку у земљу добија место доцента за латински језик на Филозофском факултету, а његови преводи са грчког и латинског су и данас толико свежи, да готово можемо рећи да немамо бољих, истиче наша саговорница. Преплет између класичних наука, етнологије и народне књижевности је поље на којем је радио Веселин Чајкановић. У области историје религије један је од пионира на нашeм Универзитету.

– Његови закључци о историји наше старе вере су се у извесној мери косили са ставовима догме наше православне цркве, напомиње Марија Игњачевић. – Тражећи изворе српске религије није их проналазио у хришћанству већ у паганској религији на којој се наша религија умногоме и данас заснива. Његова веома обимна истраживања у овој области, нажалост, нису уобличена у намераване студије, најпре због уклањања са Универзитета, а потом и преране смрти. Са жељом да илуструје свој професионални пут, за себе је често говорио како је он пошао на пут за Аустралију, али је стигао само до Лапова...

Балкански ратови и Први светски рат одвојили су проф. Чајканавића од науке на читавих седам година. Учествовао је у ослободилачким биткама, али и у немогућим ратним условима пратио је зов свог интелектуалног хабитуса. Током боравка у Бизерти основао је Штампарију српских инвалида како би се у њој наши војни инвалиди учили типографском занату и имали од чега да зарађују када се врате у земљу.

По завршетку Другог светског рата, прича наша саговорница, нова власт је оформила Суд части Београдског универзитета чији је задатак био да суди професорима који су се на Универзитету затекли 1941. а огрешили су се о народ или интерес Универзитета. Међу првим жртвама био је Веселин Чајкановић. Пресуду су потписали: Душан Недељковић, Павле Савић, Петар Матавуљ, Тома Бунушевац... Професоров „грех” је што је за време рата, за узак круг људи, одржао једно стручно предавање и учествовао у изради цивилног плана Универзитета, који је имао за циљ да у ратним условима сачува своју имовину и кадрове. Када су му уручили пресуду да се „удаљи са факултета”, отишао је кући и истог дана пао у постељу, а након 14 месеци преминуо.

– Таква личност која је учествовала у одбрани земље у више наврата и одликована највишим орденима, између осталог и Легијом части, није могла да поднесе жиг издајника. Професор Миодраг Поповић у једној својој књизи каже: „Заборављати је злочин, а заборављени су жртве”. Чајкановић је остао жртва, али смо ми овај програм организовали како се не бисмо сврстали у ред оних који заборављају, каже наша саговорница.

Поред професионалног пута, ова поставка настоји да осветли и детаље из приватног живота људи који припадају „Легендама Београдског универзитета”. Захваљујући свесрдној помоћи Николе Чајкановића, професоровог сина, за ову изложбу добијен је драгоцени материјал из породичне архиве. Тако посетиоци, између осталог, могу да виде и невелики дневник који је Веселин Чајкановић водио током последња три месеца свога живота.

– На свега двадесетак страница налазимо изузетно потресан документ о једном времену и животу. У њему стоје белешке из којих се види да је одлуком Суда части, цењени професор изгубио и поједина грађанска права, као што је гласачко, и право на било какав приход. Иако знамо шта је књига значила у професоровом вредносном систему, записао је да је супруга Ружа одлазила да прода „неке књиге” како би прехранила породицу, каже Марија Игњачевић.

Наша саговорница подсећа на још један детаљ: На сахрани Веселина Чајкановића, супруга Ружа молила је пријатеље да нико не говори на испраћају, како се не би експонирао и дошао под удар власти. Упркос могућим консеквенцама, Миодраг Ибровац одржао је примерени говор у знак сећања на свог пријатеља. Исто је учинио и Чајкановићев бивши студент Богдан Рашић, показавши сем пијетета према свом професору и велику личну храброст.

--------------------------------------------------------------------------

Брига о студентима

Веселин Чајкановић је бринуо о својим студентима који су се даље усавршавали и није желео да неко ко је узео докторат од тога одустане. Доказ су и речи професора Војислава Ђурића:

– Мене је Чајкановић натерао да израдим докторску дисертацију. Он је уложио толико труда, времена и стрпљења око ћудљивог младића какав сам ја био, да се ја сада, када сам превалио шездесету, и чудим и стидим. Пошто сам био гимназијски наставник и нисам имао довољно времена у току дана, омогућио ми је да радим ноћу у библиотеци Семинара за класичну филологију. Када је прочитао прве две главе моје дисертације „Тужбалица у светској књижевности”, рекао ми је да наука тражи, не да сам тужим, него да тумачим тужбалицу. Ја сам се наравно увредио и заћутао.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 3:09 am

Бели Вид пише:Слика

Веселин Чајкановић (у средини) на студијама у Лајпцигу

Слика


Бели Вид пише:Капетан Албер Офор и Веселин Чајкановић (у првом реду)

Слика

Слика

Слика


Бели Вид пише:Слика

Слика

Слика


Бели Вид пише:Слика

Слика


Бели Вид пише:Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод talican » Суб Сеп 24, 2011 11:21 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод cinteza » Нед Дец 25, 2011 10:20 pm

Велики човек.
Слика Слика Слика
Корисников грб
cinteza
 
Поруке: 254
Придружен: Уто Нов 29, 2011 1:35 pm

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод Caliburn » Уто Дец 27, 2011 12:12 am

Izuzetan naučnik. Šteta je što mu na raspolaganju nije bilo sve ono što danas znamo o rodnoverju i što se nije uspeo odvojiti od uticaja koji su na njegov rad imale njegove studije. No, bilo kako bilo, spada u grupu najizvrstnijih srpskih naučnika.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод talican » Уто Јул 10, 2012 4:25 pm

Uspavanka za kneza Mihaila

Među srpskim narodnim pričama koje je sakupljao i objavljivao Vuk Stefanović Karadžić nalazi se i jedna od najčuvenijih - "Čardak ni na nebu ni na zemlji". Malo je, međutim, znano da su nju dadilje ispričale knezu Mihailu Obrenoviću, koji ju je kasnije zapisao i poslao Vuku.

Слика
Čardak ni na nebu ni na zemlji

Srpskih pripovedača bilo je na stotine. Istoričar religije i narodnih običaja Veselin Čajkanović ocenjuje da je najbolji među njima bio izvesni Gruja Mehandžijić iz Setnomaša, današnjeg Srbobrana. Vuk je od njega, pored ostalih, zabeležio "Usud" i "Ko manje ište, više mu se daje".

Interesantno je da se na spisku srpskih pripovedača ne nalaze žene, premda je ispredanje priča oduvek bila privilegija ženskog roda, zapaža Čajkanović i tumači:

"Baka koja u zimskim večerima kazuje priče okupljenoj deci, to je neizostavna slika kad se opisuje idilični porodični život. Tako je bilo i kod starih Grka i Rimljana. Braća Grim, na primer, dugovali su svoje najlepše priče jednoj ženi iz Nidercverna. Žene su s druge strane imale jakog udela u stvaranju i propagiranju epske poezije. Na tom polju njihova uloga bila je vrlo uzvišena. One su u epici zatočnice srpske religije i morala."

Sam Vuk je narodne priče podelio na ženske i muške, a Čajkanović napominje:

"Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda, rekao bi čovek da je moglo zaista biti."

Слика
Ruža i Veselin Čajkanović - fotografija sa venčanja

Ženske priče su brojne, nazivaju se bajkama i u srpskoj tradiciji ima ih na hiljade. One imaju i savršeniju formu i veću kulturno-istorijsku vrednost. "Motivi u pričama, i našim i tuđim često su vrlo starinski i zasecaju u daleku, maglovitu prošlost ljudskoga roda. U priči o Usudu imamo možda tamne aluzije na ljudske žrtve reci, onako kao što su ih Misirci prinosili Nilu, ili stari Rimljani Tibru.

I u priči "Carev sin" i "Oštar Don" imamo takođe ljudsku žrtvu, u ovom slučaju žrtvu kamenu, koji je očevidno 'senovit', božanski kamen".

Čajkanović naglašava kako priče nisu samo srpska specijalnost i kaže: "Svaki narod na svetu ima svoju Pepeljugu, svoga Usuda, Divljana, Zmiju mladoženju, Gvozdenog čoveka. Događaji i motivi u pričama, dakle, zajedničko su dobro svih naroda.

Naš narod je sačuvao sposobnost za pričanjem, i pripovedačku građu i motive iz daleke prošlosti. Ali ima i jedan, i to ne mali broj priča koje je naš narod u srednjem veku ili kasnije, pozajmio od svojih suseda, pa ih je, u većoj ili manjoj meri, prilagodio svojim prilikama i svojim osećanjima."

Pri svemu tome, najbolje naše priče imaju zacelo nacionalni karakter, naglašava Veselin Čajkanović. "Junaci tih priča često su ljudi iz naroda, seljaci, vile i zmajevi - onakvi kakvi su u našim pričama - isključivo su srpska božanstva." Lepi srpski običaji i starinska vera vrlo se često opisuju u našim pričama. Pored toga, srpske priče imaju jake veze i s narodnom poezijom, i po sadržini i po formi. U ponekim pričama, naročito u onima iz zbirke Atanasija Nikolića, pričanje često prelazi u deseterac.

Pozajmljene priče

Izvori pozajmljenih priča vrlo su različiti. U Srbiji i u Crnoj Gori, prema Veselinu Čajkanoviću, može se utvrditi izvestan grčko-arbanaski uticaj, koji se oseća čak i u nekim pričama iz Vojvodine. Kod Hrvata i Slovenaca prisutan je uticaj nemačkih narodnih priča. Ponekad su to prosto prepričane priče iz zbornika braće Grim. Bosansko-hercegovačke priče čine grupu za sebe, i u njima se opaža jak orijentalni uticaj, a na sve narodne priče na Balkanu uticaja je imala i vizantijska književnost.

Od naučnika do "izdajnika"

Dr Veselin Čajkanović je rođen 1881. u Beogradu, gde je na Velikoj školi studirao klasičnu filologiju. Kao državni pitomac, nastavio je školovanje u Lajpcigu i Minhenu. Po povratku u rodni grad 1908. postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu. Borio se u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, koji je jedva preživeo zbog tifusa, a potom dobio visoka odlikovanja. Posle rata je bio upravnik Državne štamparije i načelnik u Ministarstvu prosvete, pa profesor Filosofskog fakulteta u Beogradu. Pored toga bio je član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, nastavnik Bogoslovskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge i Društva svetog Save, član Srpske akademije nauka i umetnosti. Aprila 1945. sud časti novih vlasti kaznio ga je udaljenjem sa Beogradskog univerziteta zato što je tokom okupacije Srbije obavljao dužnost dekana Filozofskog fakulteta, što je ocenjeno kao kolaboracija sa okupatorom. Neposredno pošto je primio tu odluku, Čajkanović se razboleo, pao u postelju i iz nje nije ustao do smrti avgusta 1946.

http://www.vesti-online.com/Riznica/Dok ... aila/print
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод talican » Пон Нов 19, 2012 9:30 am

Познати швајцарски криминолог А. Рајс затекао је четнике са карактеристичним шубарама с крстом и сасвим младе и веселе добровољце у јединици којом је заповедао капетан Веселин Чајкановић, у грађанству доцент Универзитета.

(Добровољци у борбама око Београда 1914-1915.)

„Шта сам видео и проживео у великим данима“, А. Рајс

http://www.facebook.com/pages/%D0%A7%D0 ... 5092519688
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод Aнa » Пон Јул 08, 2013 12:30 pm

Драгослав Срејовић
Клупко миленијума



Веселин Чајкановић је био дубоко религиозан човек, хришћанин и православац, и човек који је неизмерно волео свој народ.

Ово се мора имати на уму ако неко жели да разуме његову личност и пет књига његових сабраних дела које су управо споменици те његове вере и љубави. Готово на почетку своје каријере, 1912. године, Чајкановић је одржао предавање "О читању Библије" и том приликом изговорио неколико реченица које су актуелне и данас.

А ево шта је он тада рекао: "Наш народ има чудну религију. Интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз и религиозна народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичаји пренесени су још из бронзаног доба." А затим следи једно чудно питање које оставља без одговора: "Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост?" Надам се да су вам блиска ова Чајкановићева размишљања и да ћете разумети како се он као човек који је веровао у високе моралне вредности хришћанске религије осећао пред чињеницом да се његов народ, и интелигенција и пук, понаша онако како је он видео да се понаша, а тако се тај народ понаша, дозволите ми да то додам, и ове, 1995. године.

Шта је он могао да учини да би дошао до одговора на ово питање и то, у ситуацији у којој су се налазиле Србија и српска наука те далеке 1912. године? Јер, некако управо те исте године, или коју годину касније, Чајкановић пише своје прве радове који се односе на стару српску религију. Вероватно је хтео да научном методом испита шта је код нашег народа проузроковало такав отпор према хришћанству и православљу. И он од тог времена креће у једну велику авантуру, у авантуру која је у односу на околности под којима је радио била равна ходу по мукама. Шта је отежавало тај његов подухват? Срби са још неколико малих народа Европе деле ову жалосну судбину да се о њиховој прехришћанској религиозности није ништа знало и да су први подаци о њој забележени тек у XIX веку. Ако су Срби имали своју особену религију и митологију, своје ритуале и култове, а о њима треба да се суди у XX веку, после десет векова од прихватања нове вере, тј. хришћанства, како онда уопште доћи до реконструкције те њихове првобитне религије и митологије? Било је и других народа древне Европе, као што су Келти или Германи који, такође, нису оставили писана документа о својој историји и религији, али су зато грчки и римски писци забележили по који податак о њиховим боговима и обичајима. Ти исти народи имали су срећу да после прихватања хришћанства међу њима буду теолози и други учени људи који су, иако и сами хришћани, ипак сматрали да треба забележити које је богове, демоне и јунаке њихов народ имао пре него што је прихватио нову веру. Тако су подаци о старој келтској религији забележени већ у XI, XII, XIII и XIV веку. Германска религија и митологија сачуване су делом у поезији насталој током VIII-IX века, а посебно у Прозној Еди из 1200. године, тако да време између христијанизације Германа и забелешки о њиховим прехришћанским веровањима није било тако дуго. Само су Естонци, Литванци, Финци, Мађари и поједини словенски народи имали заједно са Србима ту худу судбину да први подаци о њиховој прехришћанској религији буду забележени тек крајем XVIII и почетком XIX века. Калевала, као главни извор за финску паганску религију забележена је негде око 1835. године, док је мађарска митологија реконструисана 1854. године. Захваљујући Вуку Караџићу и његовом раду на сакупљању народног предања, и Срби су такође у то време добили прву поуздану грађу за реконструкцију своје прехришћанске религије и митологије.

Све до пред крај XIX века никоме, међутим, није пало на памет да ту драгоцену грађу систематизује и научно обради. Чајкановић има ту велику заслугу што је почетком XX века први прионуо да помно проучава целокупну нашу фолклорну грађу како би открио шта је његов народ веровао пре него што је примио велику Христову реч. Јер, српски средњи век који је у много чему имао високе цивилизацијске домете, није оставио ниједну писану реч која би се односила на стару веру српског народа.

За поменути посао Чајкановић је располагао одличном школом и огромним знањем. По свом образовању припадао је тзв. историјско-филолошкој школи, а делимично, и етнолошко-антрополошкој школи на чијем се челу налазио Фрејзер. Он је и у свом каснијем раду одолео искушењима која су нудиле нове методологије у истраживању религије, на пример филозофско-психолошка или социолошка школа. Чајкановић, у ствари, није робовао ниједној методологији јер је брзо схватио да се српска религија не може проучавати на исти начин као грчка или римска религија. Он је морао сам да изнађе начине како ће разоткрити структуру српске прехришћанске религије и митологије, па је почео да се бави једном врстом археологије, поступним скидањем слоја по слој свега онога што су у сачуваним народним предањима и фолклорној грађи наталожили векови. Јер, српска религиозност није једноставна већ представља огромно клупко од безбројних нити које један научник може само делимично и са највећом муком да размрси. У том клупку Чајкановић је нашао једну нит која припада свим европским народима, нит прастару, праисконску, која је настала пре него што су се Словени издвојили из велике породице индоевропских народа. Затим, ту су уплетене нити које припадају свим словенским народима, па она нит која је само српска, али која се на Балканском полуострву преплела са нитима које су испреле домородачке популације и, најзад, нити грчке и римске цивилизације. Значи, Чајкановић је морао да на почетку XX века распреда то клупко стварано миленијумима и вековима и да открива шта је у њему туђинско а шта српско. Тог претешког задатка се латио Веселин Чајкановић и он је на њему целог свог живота предано радио. Даривао нам је своје велико дело које обавезује и које треба доградити.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод Aнa » Суб Јул 27, 2013 12:08 pm

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350 ... 01037J.pdf

Чајкановићев пут од античке и народне књижевности до српске религије и митологије
Бојан Јовановић
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

Порукаод Caliburn » Суб Јул 27, 2013 9:16 pm

Bojan Jovanović - genije srpske etnologije još jednom na delu!
Obavezno čitajte sve što vam padne pod ruku od njegovih dela, samo imajte u vidu da on često tumači pojave sa pozicije pravoslavnog hrišćanstva.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron