"Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

"Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 2:44 am

Званична историјска наука, позивајући се на дело византијског цара Порфирогенита (О управљању царством) за сада остаје при ставу да су Срби дошли на Балкан у 7. веку на позив цара Ираклија.

Са друге стране, алтернативна историјска школа позивајући се на Несторов летопис (једна стара руска хроника) тврди да је Подунавље колевка свих Словена и да су се сви Словени (не само Срби) развили из неолитске Винчанске цивилизације.

Словенска археологија (она има посебну методологију) не брани ни један ни други став.
Па ипак, једини стручњак за словенску археологију код нас, Ђорђе Јанковић, избачен је са факултета недуго пошто је објавио да су Срби присутни на Балкану у 4. веку (три века раније него по званичним теоријама) viewtopic.php?f=7&t=94&start=0

Ово је тема за разраду алтернативних теорија. cat

Треба имати у виду да међу "алтернативним" историчарима имa и доста шарлатана који желе брзу зараду.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Сре Јан 06, 2010 10:53 pm

СИПРИЈАН РОБЕР (Cyprien Robert), ФРАНЦУСКИ СЛАВИСТА, O ПОДУНАВСКИМ И БАЛКАНСКИМ СРБИМА КАО НАЈСТАРИЈЕМ СТАБЛУ ЦЕЛЕ СЛОВЕНСКЕ РАСЕ

Многи српски професори су прошли кроз француске школе и универзитете, али никада – нити између два рата, а ни после Другог Светског сукоба -нисмо имали прилике, да чујемо ниједну реч о Сипријану Роберу и о његовим изучавањима о Словенима уопште, а посебно о Србима. Утицај германске школе био је – уистину – толико велики, да је интерес и најдобронамернијих истраживалаца прошлости скренут у погрешном правцу. Тако су исти они Европљани, који су о Србима писали и говорили – у извесним моментима и у току одређених збивања – с поштовањем, па чак и са дивљењем, отпочели да заборављају и да одбацују исте те Србе, који као да нису саздани, да корачају упоредо са светом, задојеним материјалистичким концепцијама…

Стога ми ово поглавље посвећујемо једном човеку, чија су сва стремљења носила печат дубоких духовних вредности…

Тај човек се звао Сипријан Робер и није био незнатна особа. Његови савременици су га уздизали као ученог човека високих етичких вредности, а уз то као биће, које је гледало – не само у далеку прошлост, већ је било прожето и идеалима о будућности. Он је сигурно био један од првих Европљана, који је почео да представља западу Словене, њихову прошлост, садашњост, њихове вредности и њихову улогу у будућности европског континента. На каквој висини се налазио, најбољи доказ је чињеница, да је на Collеge de France наследио једнога Мицкијевића. Његови квалитети најбоље долазе до изражаја кроз његове студије о Словенима:

„Dont il a caracterise le noble genie avec une emotion penetrante…

„… чији племенити дух је описао с продорним узбуђењем…“1

1. – Revue des deux Mondes, Janvier 1846., p. 365.

У свом делу“Словени Турске“, другим речима – Срби, рекао је нешто, што никада нисмо чули ни од једног историчара. Професор историје писца ових редака, једна српска дама, како се онда говорило – „француски ђак“, предавала нам је о француској револуцији месец дана, али никада с њених усана није допрла до нас ни једна реч о једном таквом писцу и човеку, какав је био Сипријан Робер.

Међутим, он је у тој својој „Историји Турске“ рекао једну такву ствар, која је морала изазвати жеђ за знањем и објашњењем свакога ко је носио родну земљу и свој народ у свом срцу. Јер – ево, шта нам ту овај француски пријатељ оставља као поруку:2

„Не заборавимо, да су Словени (из даљег контекста је јасно, да аутор мисли на Србе) блиски по својим обичајима и по свим својим уредбама Хеленима. Историја једних, историја је других, њихова судбина изгледа сједињена већ у античко доба. Немачка наука се узалуд сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Европи пре Гота, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка постала само РАСПАРЧАВАЊЕМ СЛОВЕНСКИХ КРАЉЕВСТАВА јер још у ВРЕМЕ КАРЛА ВЕЛИКОГ, СВЕ ШТО ЈЕ БИЛО С ОНЕ СТРАНЕ РАЈНЕ, ТО НИЈЕ БИЛА ФРАНАЧКА ВЕЋ СЛАВИЈА ДАНАШЊА АУСТРИЈА САСТОЈАЛА СЕ САМО ОД СЛОВЕНА, А У ПРУСКОЈ, СВЕ ДО XVI ВЕКА – УЉЕЗ ЈЕ БИО ГЕРМАНИН, КОЈИ ЈЕ ТУ ЖИВЕО САМО КАО ПОЉСКИ ВАЗАЛ… „3

2. – Сурriеn Robert, Les Slaves de la Turquie, leurs ressources, leurs tendances, Paris, 1846.

3. – Id.,p.7.

Будући, да се у школама учи о касној појави Словена у Европи, затим о некаквој касној „сеоби“ Срба на Балканско Полуострво, па о приоритету Германа у, како је Тацит писао, Германији, свако људско биће жедно истине и знања мора пред свим тим да застане и да се упита:

„ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?! ПА ГДЕ ЈЕ ОНДА ИСТИНА?“

Једним својим другим тврђењем Сипријан Робер иде још даље, пишући у истом том делу:

1. „On devrait s’occuper davantage des Serbes, ou Illyriens… On s’est accoutume a na voir le siege de la puissance slavone qu’en Russie…; mais, loin de pouvoir etre exclu du cercle slave, les provinces danubiennes en sont au contraire l’axe et le noyau… Les premieres trainees de la race slave ont resplendi sur le grand fleuve… de cette race geante… L’artere la plus vitale du corps slave, LE DANUBE N’EST DONC QU’UN FLEUVE SLAVON…

Напред цитираним редовима Сипријан Робер изражава мишљење, да би:

„… се требало више бавити Србима, или Илирима. Навикли смо, како он каже даље, да видимо седиште словенске моћи само у Русији… Али, далеко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области, ПОДУНАВЉЕ ЈЕ – напротив – ЊИХОВА ОСОВИНА И СРЕДИШТЕ… ПРВЕ СЛОВЕНСКЕ МАСЕ ЗАБЛИСТАЛЕ СУ НА ВЕЛИКОЈ РЕЦИ… ТЕ ЏИНОВСКЕ РАСЕ НАЈЖИВОТВОРНИЈА АРТЕРИЈА СЛОВЕНСКОГ ТЕЛА, ДУНАВ, САМО ЈЕ, дакле, СЛОВЕНСКА РЕКА.. „

Довољно је само ово, што смо овде навели, да бисмо схватили, у коликој мери је Сипријан Робер био надахнут идејама супротним берлинско-бечкој германској школи. На жалост, његови земљаци су, под утицајем те школе, исто тако дубоко покопали његове идеје, као што су то учинили и бројни српски научници, показавши и показујући тиме солидарност с најљућим непријатељем целокупног Словенства.

Ако бисмо помно анализирали Роберову студију „Словени у Турској“, што су углавном Срби, могли бисмо само на основу ње, да напишемо неколико томова. Како нам то није могуће, упркос бројним и драгоценим сведочанствима у тој књизи, а и како нам је сврха, да – у првом реду – говоримо о ауторима припадницима Српске Аутохтонистичке Школе, ми ћемо у овом одељку да се осврнемо на једно друго дело Сипријана Робера, још интересантније од првога. У тој својој расправи, наиме, он задире у најдавнију – рекли бисмо – митску прошлост Словена, а понајпре Срба, које он – како је то речено у самом наслову овог поглавља – сматра почетним стаблом Словенства уопште. То његово дело носи наслов: «Словенски свет, његова прошлост, садашњост и будућност»4 а састоји се од два тома. Нас овде интересује само један одломак из првог тома, посвећен ЈЕДИНСТВЕНОСТИ СЛОВЕНСКЕ

РАСЕ, ПОД ОПШТИМ ИМЕНОМ СРБА:

„… l’unite de la rасе slave sous le nom general de Serbes… „5

4. – Le monde slave, son passe, son etat present et son avenir, Tome I et II, aris, 1852.

5.- o.c.,p.35.

Морамо да поновимо: ако бисмо вршили једну – како би у ствари требало – минуциозну анализу овога дела, што оно апсолутно заслужује, било би онда немогуће, да се ограничимо само на ово једно поглавље. Стога смо присиљени, да и овде, као и у целој овој студији, само тек површно додирнемо једну огромну, али – на жалост – потпуно занемарену грађу… Да се послужимо тек само којом мрвицом једног дугог и не лаког истраживања, у које је писац унео сву своју искреност и своју љубав и оданост према Словенству уопште, често издвајајући Србе са Балкана као народ посебно лепих и ретких особина, који је – како у његово доба, тако и данас – Европи углавном непознат.

Међутим, треба да се каже, Срби су самом професору Роберу били добро познати – не једино из књига, којих – уосталом – онда није ни било тако много, већ захваљујући његовом боравку међу њима. Још нисмо успели да добијемо сасвим тачна обавештења, али предпостављамо, да је од десет година проведених на Балкану, наш писац највише времена посветио Србији и Србима.6 Боравећи међу Србима, он је с њима седео за трпезом, слушао је српске гусларе и пио с њима, како каже – „рујно вино“, испитивао је српске сељаке о разним стварима, правио записе, дивио се њиховом начину живота, њиховом моралу и јунаштву, обичајима, поштовању старина, љубави према херојским подвизима, а особито смислу за демократичност, тврдећи, да се готово читав живот тог народа, који му је био и драг и близак, надовезује на хомерске традиције… И ту би почела једна дуга прича о прошлости српског народа, испреплетена многим занимљивим појединостима. Између осталог, управо је Сипријан Робер записао једну познату анегдоту, коју је лично доживео. Ево, шта он у вези с тим доживљајем каже:

“ Les Serbes se croient tous gentilhommes. Je demandais a ces paysans s ‘il y a des nobles parmi eux? Oui, me repondaient-ils, nous le sommes tous!“

„Срби се сматрају сви племићима. Питао сам те сељаке, да ли међу њима има племића? „Да, одговараху ми они, ми смо сви племићи!“7

6. – C циљем, да дођем до биографије Сипријана Робера као и – евентуално до његове фотографије, обратила сам се секретаријату College de France у Паризу. На жалост, из разлога које је непотребно износити у овој прилици ништа од свега тога не постоји у тој високој установи, која ме је само обавестила, да је недавно jедан Бугарин радио своју докторску тезу о овом француском слависти. Могуће је, дакле, да се у Бугарској може наћи више биографских података о Сипријану Роберу него што је то мени било могуће до сада у његовој родној Француској, премда се на истом послу, скупа са мном, ангажовао један француски пријатељ, господин Rene Clairant, коме се овде срдачно захваљујем.

7. – Les Slaves de la Turquie, p. 219.

Из свега, што је Сипријан Робер написао, излази, да је он у сваком случају Србе свога времена сматрао изузетно племенитим… и врло старим народом, што изричито потврђује, пишући о Словенима Балкана, тј. увек о Србима

„.. .LE PLUS ANCIEN DES PEUPLES SLAVES… „8

8. – O.c.,p.31.

дакле – не само да их је сматрао врло старим, већ су му Срби били:

„…НАЈСТАРИЈИ ОД СЛОВЕНСКИХ НАРОДА.. „

Верујући свом својом искреношћу у тачност тог тврђења, он је желео да пронађе, које је име античких Илира било најстарије, али с тим, да уједно буде очито, да је то име стварно словенско. Јер, пише он даље:

„… Споменици показују, да су скоро сви стари народи имали два имена – једно, да тако кажемо – за спољни свет, а друго – унутрашње; једно профано, свима познато, име бачено пред непријатеља. Друго пак име било је свето, тајанствено, побожно име расе“.9

9. – Le monde slave, Tome 11, p. 6.

То друго име за балканске Илире, или илирске Словене, одн. за балканске староседеоце, било је Срби.

Треба да кажемо, да се у делу Сипријана Робера често преплићу имена Словен и Илир, а у почетку и Венд. Међутим – у сва три случаја, увек се радило о Србима. Код неупућених би такво често преплитање могло да изазове забуну и неверицу. Да је Сипријан Робер при томе увек мислио на Србе и то оне – из предхришћанског времена, без обзира под којим од споменутих имена, ево примера за то:10

„Cependant, la presence des Slaves avant Jesus-Christ dans les provinces ilyriennes et sur le Danube, se prouve par une foule de noms de lieux de fleuves, de montagnes, qui portent evidemment une empreinte slave. On purrait citer un grand nombre de villes antiques…qui n’ont de signification bien claire qu’en langue slavonne.

Une cite considerable de Macedoine s’appelait SERBITSA. Dans Ptolemee, SERBINUM est le nom d ‘une autre ville de Pannonie, que la Table de Peutinger appelle SERVITIUM…

„Међутим, присуство Словена пре Христа у илирским областима, као и на Дунаву, може да се докаже мноштвом имена места, река, планина, која очито носе словенски печат. Могао би да се наведе један велики број античких градова… чија имена имају сасвим јасно значење само у словенском језику. (Пишчева примедбa да Робер под називом „словенски“ у овом случају подразумева српски језик, јасно је из примера које наводи.) Један знатан град у Македонији, наставља он, звао се Србица. Код Птолемеја Сербинум је име једног другог насеља у Панонији, које пак Пеутингерова Табла означава као Сербициум… „

10. – Idem, pp. 20-21.

И одатле, из тих области, из те Балканске Илирије, чија имена места носе обележје постојања српског језика и Срба у античко доба, одатле – закључује Сипријан Робер с радошћу – воде порекло и Руси. При томе се он позива на најстаријег словенског хроничара, Нестора Часног Кијевског, чије сведочанство оцењује и узима као потупуно тачно. Ми у поглављу о Нестору Кијевском детаљније говоримо о његовим изворима. Уопште узев и ми смо, као и француски слависта стекли уверење, да је Несторов пут био пут истине. На жалост, за нас су многи извори старијих времена изгубљени, међутим, у Несторово доба они су још постојали, а како коментатори кажу, кијевски хроничар је био спредан при одабирању грађе.

Тврдећи недвосмислено у свом делу“Словенски свет“11, да ИЛИРСКИ СЛОВЕНИ ИМАЈУ ПРИОРИТЕТ, ШТО СЕ ТИЧЕ ПОСТОЈАЊА ПРВОБИТНОГ СЛОВЕНСКОГ СТАБЛА, Сипријан Робер с тим у вези изјављује:12

„J’ai pris religieusement pour point de depart de toute l’archeologie slave ce passage de Nestor. C’est de ce texte que je partirai pour montrer dans le cours de nos prochains tableaux, les origines et la naissance successive des quaire grandes nationalites:lllyro-Serbe, Boheme, Polonaise et Russe, qui forment, on le sait les quatre faces du Slavisme“.

„JA САМ ПОБОЖНО УЗЕО KAO ПОЛАЗНУ ТАЧКУ ЧИТАВЕ СЛОВЕНСКЕ НАУКЕ О СТАРИНИ ТАЈ НЕСТОРОВ ОДЛОМАК. ОД ТОГ ТЕКСТА ЋУ ДА ПОЂЕМ, КАКО БИХ У ТОКУ СЛЕДЕЋЕГ ИЗЛАГАЊА ПОКАЗАО ПОРЕКЛО И ПОСТЕПЕНО РАЂАЊЕ ЧЕТИРИ ВЕЛИКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ: ИЛИРО-СРБЕ, ЧЕХЕ, ПОЉАКЕ И РУСЕ, КОЈИ САЧИЊАВАЈУ ЧЕТИРИ ОБЛИКА СЛАВИЗМА“.

11.- Исто, стр.47.

12. – Исто, стр.22.

Објашњавајући затим, од које епохе почиње афинитет између старих Гала и Срба, он из тог времена наводи неколико познатих „илирских“ имена, тумачећи их са становишта српског језика. Између осталих, он наводи илирску краљицу ЦЕРИЈУ – CERIA -, за коју каже:

„А зар ЦЕРИЈА та илирска краљица, не носи своје име по планинској области око Цера?“

Овакав закључак нам доста каже о Роберовом познавању српског језика.

Други пример је можда мање очевидан, али он несумњиво потврђује наше мишљење, да се француски слависта интересовао за Србе, као и да је о њима доста знао. Ево примера кроз који се то очитује:

„Најзад ко зна, пита се он, да на римски начин написано ГЕНЦИУС: (ГЕНТИУС) није означавало господара Зете, тј. области, чији је главни град био Скадар, који је одувек био главна својина илирословенских господара?“

Овако, на први поглед, могли бисмо да кажемо, да је врло вероватно, да се Робер није преварио и да је могуће, да су Римљани скуп ЗЕТ-, писали као ГЕНТ-исто као што су корен ЖЕН- предворили у ГЕН-, добивши, нпр.: GENER, GENERO, GENERIX., према спским облицима ЖЕН-ик, ЖЕН-ити, и т.д.

Дакле, упоредо са српским језиком Сипријан Робер је изучавао и српску историју, а да се посебно бавио српском народном поезијом, коју је веома ценио с обзиром на њене „хомерске“ одлике, о свему томе у његовим делима има много доказа.

Овом јединственом француском слависти, који је изучавао језик и историју Срба са жаром и заносом – чинило се, да су на Западу „Илире“ називали Вендима, примењујући тај назив на западне Србе, настањене на простору између (значи – око половине деветнаестог века) ВЕНЕЦИЈЕ и БЕЧА, као што је то случај управо код једног Западњака, Јорнанде из Равене. Међутим, источни писци, као нпр., Прокопије из Византа, Илире су називали Србима, а простор, који су ти Срби насељавали, тврди Сипријан Робер на истом месту, протезао се од Пеште до Цариграда. Наглашавајући затим, да неће да расправља о томе, које је од та два имена старије, он додаје:

„… је ne bornerai a constater que le nom de Serbe est employe tout comme le no de Vende pour designer LA RACE SLAVE ENTIERE“,

другим речима:

„… ограничићу се само на то да закључим да је име СРБИН употребљавано исто тако као и име ВЕНД да означи целу словенску расу“.

Да би то своје мишљење поткрепио, он не може да мимоиђе Плинија и Птолемеја, који су Србе означили као СЕРБИ, СЕРБОИ, СИРБОИ (Σερβοι, Σιρβοι).ТИ РУСКИ СРБИ, каже Сипријан Робер, ЈОШ У ДЕВЕТОМ ВЕКУ ПО ХРИСТУ, ПРЕДСТАВЉАЈУ ВЕЛИКИ НАРОД.

А Констатнтин Порфирогенит, наставља он да коментарише:

„… с оне стране Турске… „,

тј. Мађарске, коју он назива Турском, вероватно због расне припадности правих Мађара, спомиње међу народима Скитије:

„… la grand nation des Serbes, qu’il divise en deux branches les Serbes blancs ou libres, et les Serbes noirs ou subjugues“,

„… велики народ Срба, који дели на два дела: Беле, или слободне Србе и Црне, или покорене“.

У одбрани своје тезе о Србима, Сипријан Робер даље каже13:

„Ако од ПРЕИСТОРИЈСКЕ РУСИЈЕ пређемо на ПОЉСКУ и ту ћемо такође НАЋИ СЛОВЕНЕ, ОЗНАЧАВАНЕ ДУГО ВРЕМЕНА ИМЕНОМ СРБА“

А књига Етимологија, одн.

„Mater Verborum:… dit foremellement que les autochtones de la Sarmatie furent des Serbes“; dakle: ‘ …“Mater Verborum“

изричито каже, да су аутохтони житељи Сарматије били Срби“.

Сипријан Робер не изоставља ни анонимног баварског географа из XI века, који:

„… va jusqu’ á ecrire ces remarquables paroles. Zeruiani, quod tantum est regnum, ut exteo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem ducant… „,

који, дакле:

„… иде дотле, да пише: Срби, чије је толико царство, да су од њега произишла сва словенска племена и од њега вуку порекло… „

Даље, француски слависта наставља да говори о ЧИТАВИМ ОБЛАСТИМА ПРВОБИТНЕ ПОЉСКЕ, КОЈЕ СУ БИЛЕ ОЗНАЧЕНЕ СРПСКИМ ИМЕНОМ, ДОК СУ САКСОНИЈА И ПРУСКА САЧУВАЛЕ СРПСКО ИМЕ ЧАК И КРОЗ ВЕЛИКИ ДЕО СРЕДЊЕГА ВЕКА:

„LES SORBES ou SORABES de LUSACE ATTESTENT ENCORE AUJOURD’HUI PAR LEURS CHANTS POPULAIRES TOUTE L’ETENDUE ET LA PUISSANCE DU PEUPLE, DONT ILS SONT EN ALLEMAGNE LE DERNIETR DEBRIS“ .14

„СОРАБИ или СОРБИ ЛУЖИЦЕ, ЈОШ И ДАНАС ПОТВРЂУЈУ CBOЈИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА СВУ РАПРОСТРАЊЕНОСТ И МОЋ СВОГ НАРОДА. ЧИЈИ СУ ОНИ У НЕМАЧКОЈ ПОСЛЕДЊИ ОСТАЦИ“.

У делу овог врсног познавалаца словенских проблема дознајемо затим, да су Словене Штајерске, Крањске, Корушке и Венецијанског залива називали – не само Вендима, већ и Србима, а тим именом су их означавали особито немачки витезови, наследници Карла Великог, који су нападали Србе – не само по напред означеним областима, већ и оне по Саксонији, вршећи насиља сваке врсте с циљем њиховог германизовања.

Најзад, развија Сипријан Робер и даље исту ову мисао, непознати песник из 1310.., у тзв. „Далимиловој Хроници“, написаној у стиховима, означава и Чехе као Србе, који су дошли из Велике Србије. Исто тако – сви чешки аутори XV и XVI века – увек и свуда назив Венд, замењују са Србин. Тако, како смо видели да Словени под именом Венда, истовремено бораве пре Христа на обалама Балтичког, Јадранског и Црног Мора, тако исто географи с почетка хришћанске ере их представљају као Србе, који су запоседали Пољску, стару Пруску, а у исто време и степе Јужне Русије (уз пишчеву, одн. нашу напомену, да у то доба још није постојало име ни Пољске, ни Чешке, ни Русије) и области око Јадранског Мора, где су Словено-Срби (Робер пише баш тако: Slavo-Serbes) сачували до наших дана њихово првобитно име.

„Шта да се закључи, пита се Робер, из чињеница, на које сам указао?

Није ли јасно, да име Венд, означава целу словенску расу? Ја нећу да се, бавим испитивањем, да ли су се ова два имена појавила једно за другим, или оба у исто време… Изгледа, ништа не спречава, да се закључи, да су ОВА ДВА НАЗИВА УПОТРЕБЉАВАНА ИСТОВРЕМЕНО – ЈЕДАН ОД ДОМАЋИХ ЉУДИ, А ДРУГИ ОД СТРАНАЦА.. Иста раса често може да носи истовремено, више имена, а да се тиме не баца сумња на њену јединственост“.15

15. – O.c.,Idem,p.42. “Que conclure de tous les faits que je viens d’indiquer? N’est-il pas clair que le nom de Serbe designe aussi bien que le nom de Vende, la race slave toute entiere? Je n’examinerai point si ces deux noms ont ete admis successivement, ou tout a la fois… rien, il semble, n’empecherait d’admettre que ces deux denominations n’eussent ete employees simultanement, l’une par les indigenes, l’autre par les etrangers… La meme race peut souvent porter a la fois plusieurs noms, sans qu’on doive pour cela revoquer en doute son unite.

Међутим, како у доба француског слависте, коме смо посветили овај одломак наше студије, тако све до нашег времена, службено прихваћена наука није још успела да у сагласности разреши проблем око српског имена. Странце то питање не интересује, а домаћи аутори – изгледа, нису довољно, заинтересовани, да знају о себи и о своме народу нешто више од онога, што им је допуштено по немачком учењу. Према томе, упркос труду за остварење овога дела, остаје најтежи део посла: УСВАЈАЊЕ ГЛЕДИШТА изложених овде – не само од неколико појединаца, или добронамерних читалаца, већ особито на катедрама школа и универзитета. А да до тога дође, један сам истраживалац, упркос његовој вољи и документима којима располаже, ништа, или ГОТОВО НИШТА НЕ МОЖЕ ДА УЧИНИ, јер ТАКАВ ЗАДАТАК МОЖЕ ДА ПРИМИ НА СЕБЕ САМО ЈЕДНА ИНСТИТУЦИЈА И СТВАРАЊЕ ТАКВЕ СРПСКЕ НАУЧНЕ И НЕЗАВИСНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ИМПЕРАТИВНИ

ЈЕ ЗАХТЕВ.

Интересовање Сипријана Робера за Србе готово нема граница. Познавајући извесне ствари у вези с њима, имамо утисак – у многе је ушао дубље од самих српских научника.Тако, нпр., у српске народне традиције, па ће многи Србин да се изненади када буде видео о чему се ради.

Као што смо казали, Сипријан Робер је живео међу Србима и захваљујући својим блиским везама с њима, он је дознао што-шта из народне прошлости, што се преносило с колена на колено кроз дуго време. Та предања – француски слависта је имао уверење, а и ми верујемо управо као он – имала су печат аутентичности и давнине, па према томе и вредност чињеница, које се могу испитивати као научно вредне и поуздане. Јер – народно памћење иде веома далеко. У овом случају ради се о памћењу искључиво балканских Срба, што не може да нас остави равнодушним. Тако нам он даје једно необично обавештење, када пише:

„… илирски Срби се слажу у извођењу њиховога имена од словенске речи СРП, који час означава жетелачки СРП, а час нож, косир (француски SERPE) планинских дрвосеча. Није искључено, мисли он, да је та реч најпре означавала оне Србе, који су се за време римских завојевања удаљили од обале и зашли дубоко у шуме, где су се, као првобитни УСКОЦИ (Робер употребљава баш тај израз, написан на француски начин OUSKOQUES), насупрот наоружаним Словенима по обалама, називали „ЉУДИ СА СЕКИРОМ“ (les hommes de la hache), СЕРПИ – СЕРБИ. „

Ми с највећим интересом и симпатијама прихватамо саопштења Сипријана Робера о неким српским традицијама, о којима без њега и његових записа вероватно никада ништа не бисмо дознали. Захвални, што их је он прибележио, морамо да се потрудимо, да те забелешке допунимо, а то ће бити могуће једино у случају, да их пронађемо у целини.

Што се тиче управо изложене етимологије имена СРБИН, ми овакву интерпретацију налазимо по први пут, те то сматрамо једним новим предметом за размишљање и за обраду. Но он се не ограничава само на то једно тумачење, већ додаје још једну надопуну, па пише:

„Међутим, народ Илирије указује у својим причама на другојаче порекло имена Србин. Они кажу, да је Александар Велики после дугих борби против Илирије, а пошто је од Словена (текст превода француског слависте остварујемо готово слово по слово, како ниште не бисмо пропустили) задобио две ране, ипак успео да их покори. После тога, он је између њих узео војничку елиту, тј. најбоље војнике на броју од пет хиљада и повео их је у Азију. Традиција каже, да су то били они храбри људи, који су у Александровој војсци управљали колима са срповима. Како су ти „Косиоци бојног поља“ направили чуда, почели су их називати по њиховом најмилијем оружју – СЕРПИ.“

После овога Сипријани Робер опет, познавајући добро Србе, изводи помоћу психолошке анализе следећи закључак:16

„Quoi qu’il en soit de ces Iegendes populaires, ili parait tres probable que le nom de SERBES DESIGNA PRIMITIVEMENT DES SLAVES ARMES… CE MOT AURAIT DONC EU CHEZ LES SLAVES LA MEME SIGNIFICATION QUE CELUI DE GERMAIN, ou WEHRMANN, HOMME DE GUERRE CHEZ LES ALLEMANDS; tandis qu’au contraire, le rnot VENDE, ou VINDE (enfant de la lumiere, VID)… eut ete la denomination religieuse des temps de paix.

Une autre tradition illyrienne, deposee dans un des plus anciennes SHANTS DE DANSE NATIONALE, AJOUTE QU’ALEXANDRE EN MOURANT AFFRANCHIT SES BELLIQUEUX FAUCHEURS. LES SERBES AFFRANCHIS d’ALEXANDRE, DEVINRENT PANS OU SEIGNEURS DE LEUR PAYS, QUI PRIT BIENTOT LE NOM DE PANNONIE, LA TERRE DES PANS, OU SEIGNEURS SERBES, ou tout simplement la TERRE DU SEIGNEURS, DU DIEU VID, DIVINITE SOLAIRE CHEZ TOUS LES SLAVES…

16. – Исто, стр. 44.

Будући, да се – колико нам је познато, после Милоша Милојевића нико није бавио делом Сипријана Робера, сматрали смо, да је – када се ради особито о непознатим и посебно занимљивим појединостима – корисно навести чак и неуобичајено дуги текст:

„Без обзира на нaродне легенде, изгледа врло вероватно, ДА ЈЕ ИМЕ СРБИН ПРВОБИТНО ОЗНАЧАВАЛО ОРУЖАНОГ СЛОВЕНА…

ТА РЕЧ ЈЕ, дакле, КОД СЛОВЕНА ИМАЛА ИСТО ЗНАЧЕЊЕ КАО И ГЕРМАН, или ВЕРМАН, човек ратник, ратник код Немаца. Док – напротив – назив Венд, или Винд (дете светлости, Вид), то је била позната ознака мирног времена.

Једна друга илирска традиција, изнета у песмама, које прате народне игре, додаје, да је Александар, умирући, дао слободу својим ратоборним „косиоцима“. Од Александра осдобођени Срби, постали су ПАНОВИ, или ГОСПОДАРИ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ, КОЈА СЕ УБРЗО ПРОЗВАЛА ПАНОНИЈОМ ЗЕМЉОМ ПАНОВА, ИЛИ СРПСКЕ ГОСПОДЕ, или једноставно – ЗЕМЉОМ ГОСПОДАРА БОГА ВИДА, СУНЧАНОГ БОЖАНСТВА СВИХ СЛОВЕНА…“

Ми ћемо овде посебно за истраживаоце српске народне прошлости, да наведемо једну од напред споменутих песама, која је мелодијски пратила српско народно коло. Сипријан Робер каже, да је та песма из „прошлог века“, а пошто је он живео у XIX веку, значи, та песма се певала и уз њу се играло још у XVIII веку. На жалост, он нам не наводи оригинални текст на српском језику, већ само француски превод и то само прве строфе, у тому I свог дела „Словенски свет“, на странама 49.-51. На страни 51., после преведених стихова, Робер даје једну опаску:

„Dans le texte original de cevieux chant populaire, les deux mots de Slave et d’Illyrien figurent comme synonimes. C’est un fait remarquable. Il serait difficile d’exprimer plus clairement l’intime parente qui lie entre eux les divers rameauxх de la race slave… „

Ова Роберова опаска у српском преводу гласи:

„У оригиналном тексту ове старе народне песме, две речи – Словен и Илир употребљавају се као синоними. То је значајна чињеница. Било би тешко, да се јасније изрази блиска сродност, која међусобно везује различите гране словенског стабла. „

За нас је горњи навод значајан још и због тога, што њим Сипријан Робер тврди, да постоји и „оригинални текст“ СТАРЕ ПЕСМЕ, на жалост, не саопштавајући нам, где се тај текст налази. Дакле, уколико он није уништен, он мора да се пронађе. Друга значајна ствар у горњем саопштењу јесте паралелна употреба назива Илир и Словен – као аргумент у односу на ненаучно створену праву догму о наводном потпуном нестанку античких Илира и Трачана, што ипак не спречава извесне политичке тенденције, да ту догму преокрећу онако, како она њима одговара.

Па да сада пређемо на превод Сипријана Робера, тј.: „СТАРЕ СРПСКЕ ПЕСМЕ“, уз чију мелодију се играло коло, које су Срби – селећи се из Илирије – разнели по свим земљама, пише фрнцуски слависта, по којима још и данас (тј. у његово време) обитавају. Он саопштава још нешто занимљиво, пре него што отпочне да наводи „СТАРУ СРПСКУ ПЕСМУ“ И МИ ТО ЊЕГОВО

САОПШТЕЊЕ ВЕОМА ЦЕНИМО, ЈЕР НАМ ОН КАЖЕ НЕШТО, ШТО У НАМА ИЗАЗИВА ЕКСПЛОЗИЈУ НЕКАКВЕ АТАВИСТИЧКЕ РАДОСТИ.

Ево, како гласи то саопштење:

Само неких педесетак година пре њега, тј. крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века – СВИ СЛОВЕНИ СУ СЕ ОСЕЋАЛИ ПРИПАДНИЦИМА ЈЕДНОГ ИСТОГ НАРОДА! Одакле онда антагонизам некада незамислив?!

Но да се вратимо записима француског писца о песми, коју су Срби певали још од античког доба уз коло, предавши и песму и коло својим потомцима као сећање на доба, које модерна и германским духом задојена „наука“ упорно одбија да доведе у везу с њима:

„НАШИ УМНИ ЉУДИ СУ НАС УЧИЛИ, А ЗАХВАЉУЈУЋИ ЊИМА И МИ ПОНАВЉАМО, ДА СВАКИ НАРОД НА ЗЕМЉИ ИМА РАЗЛИЧИТЕ ВРЛИНЕ, КОЈИМА ЈЕ ОБДАРЕН ОД БОГА СВЕМОГУЋЕГ. ОНО ШТО РАЗЛИКУЈЕ СЛОВЕНСКИ НАРОД ОД СВИХ НАРОДА ЗЕМЉЕ, ТО СУ ЊЕГОВА СИЛНА ХРАБРОСТ И ВЕРНОСТ. САМ АЛЕКСАНДАР, ЦАР ВЕЛИКИ СВЕГА СВЕТА ДАО ЈЕ ДОКАЗ О ВРЛИНАМА НАШЕ РАСЕ, РЕКАВШИ ДА СУ У НАС МНОГА СРЦА ХЕРОЈСКА И ДА, према томе, ЗАСЛУЖУЈЕМО, ДА НОСИМО ЛЕПО ИМЕ СЛАВАН, или ЧУВЕН.

ОВО ИМЕ ДОБИЛИ СМО ИЗ УСТА САМОГ АЛЕКСАНДРА. ДИВЕЋИ СЕ НАШЕМ ЈУНАШТВУ, ЈУНАК ИЗ МАКЕДОНИЈЕ ИЗЈАВИО ЈЕ, ПРЕ НЕГО ШТО ЋЕ ДА ИЗДАХНЕ, ДА ПРОКЛИЊЕ СВАКОГА ОНОГА КО БИ У БУДУЋНОСТИ ЛОШЕ ГОВОРИО О НАРОДУ СЛАВНОМ. ДА БИ ГА НАГРАДИО ЗА ЊЕГОВА ВЕЛИКА ДЕЛА ОН МУ ЈЕ ДАО СВЕ ОБЛАСТИ, КОЈЕ СЕ ПРОТЕЖУ ОД ЈАДРАНСКОГА ПА СВЕ ДО ЛЕДЕНИХ МОРА НА СЕВЕРУ. АЛЕКСАНДАР ЈЕ ЖЕЛЕО, ДА ЦЕЛА ТА ЗЕМЉА НИКАДА НЕ ЖИВИ ПО ДРУГИМ ЗАКОНИМА ОСИМ ПО ЗАКОНИМА СЛАВНИХ.

ОД ТАДА – СЛОВЕНИМА ПРИПАДА ЧИТАВА ВЕЛИКА САРМАТИЈА, ПОЉСКА, МОСКВА, МАЂАРСКА, БОЕМИЈА, БУГАРСКА – СВЕ СУ ТО ЗЕМЉЕ ПОДВРГНУТЕ СЛОВЕНИМА, АЛБАНИЈА и ПЛОДНО ПРИМОРЈЕ, ПА И ЦЕЛА РУСИЈА ЧАК ПРУСКА И ТАРТАРИЈА ДЕО СУ НАШЕГ НАСЛЕЂА ТАКО ЈЕ ОДЛУЧИО УМИРУЋИ ПОБЕДНИК СВЕТА У БЕЛОМЕ ГРАДУ АЛЕКСАНДРИЈИ.

ОН ЈЕ – ИЗМЕЋУ ОСТАЛОГА – ЗАКЛИЊАО МАРСА, ПЛУТОНА И ЈУПИТЕРА ДА СВОЈИМ БЛАГОДЕТИМА ОБДАРЕ ЊЕГОВЕ ДРАГЕ СЛАВНЕ. СВА ТРИ БОГА ОБЕЋАШЕ, ДА ЋЕ ДАНОНОЋНО ДА БДИЈУ НАД НАРОДОМ СЛАВНИМ, ДА ЋЕ ОД ЊЕГА НЕСРЕЋЕ ОТКЛАЊАТИ И ДА ЋЕ СТАЛНО ПОМАГАТИ ДВАНАЕСТОРИЦИ ИЛИРСКИХ ЖУПАНА, СЛАВНИМ НАСЛЕДНИЦИМА ДВАНАЕСТОРИЦЕ АЛЕКСАНДРОВИХ ДРУГОВА ЕТО, ТО СУ ДАРОВИ, КОЈЕ ЈЕ НАШОЈ РАСИ ПОДАРИО ФИЛИПОВ СИН. ПА ЈОШ И ДАНАС, КАО И У ВРЕМЕ АЛЕКСАНДРОВО, ЈУНАШТВО И ВЕРНОСТ НАШЕ СУ ВРЛИНЕ“.

Из предходних редака је јасно, да је аутор ове студије навео – не „стару песму“ у оригиналу, већ је само дао превод записа Сипријана Робера са француског на српски језик. Међутим, решење које би било неизрециво боље од овога, јесте проналазак „старе песме“ – управо оне и онакве, какву је и чуо и нашао у неким старим списима француски слависта.17 У ствари, Робер на 51. страници своје књиге I спомиње „le texte original de ce vieux chant“, тј. „оригинални текст ове старе песме“. Па када будемо успели да тај текст пронађемо, ми ћемо о овом проблему да пишемо из једног другог аспекта.

17. – Le monde slave, vol. I, pp. 49. – 51.Les sages nous ont enseigne, et d’apres eux nous repetons que chaque people ici-bas a sa vertu distinctive, dont il a ete gratifie par le Dieu tout-puissant. Or, ce qui distingue la nation slave de toutes les nations de la terre,c’est l’indomptable bravoure et la fidelite. Alexandre lui-meme, le grand roi du entier, a porte ce temoignage sur les vertus de notre гасе. Il a dit que notre race abondait en coeurs heroiques, et meritait pour cela de porter le beau nom de Slave, ou d’illustre. Ce nom nous l’avons recu de la bouche meme d’Alexandre. Admirant notre courage, le heros de Macedoine, avant d’expirer, declara qu’il maudissait quiconque dans l’avenir parlerait mal de la nation slave. Pourla recompenser de ses hauts faits, il lui laissa toutes les contrees qui s’etendent depuis la mer latine de l’adriatique jusqu’ au mers glacees du Septentrion. Alexandre voulut que toute cette partie du monde ne subit jamais d’autre loi que la loi slave. Depuis lors, toute la grande Sarmade appartient aux Slavons La Pologne, la Moscovie, la Hongrie, laBoheme, la Bulgarie, sont des etats soumis a la race Slave. L’Albanie et la feconde Primoriee, la Serbie et toutes les Russies. La Prusse meme et la Tartarie font partie de notre heritage. Ainsi le decreta en mourant le vainqueur du monde dans sa blanche ville d’Alexandrie.

Il conjura, en outre ses trois immortels protecteurs Mars, Pluton et Jupiter, de repandre leurs faveurs sur ses chers Slavons. Les trois deites ont promis veiller etjoui sur la nation des Slaves, d’ecarter d’elle les malheurs et de venir constamment en aide aux douze princes qui la gouvement (les douze jupans d’Illyrie), glorieux descendants des douze compagnons d’Alexandre. Voila les dons qu’a fait a notre race les ffls de Philippe. Et aujoard’hui соmmе auttemps d’Alexandre, l’heroisme et la fidelite demeurent nos vertus distinctives. „

Уосталом, само ова песма изискује да се у вези с њом уради читава једна студија – свестрано обухватајући све проблеме, који из ње произлазе; нпр. питање језика Александра Великог. Познато је, да његов отац Филип грчки уопште није знао, док је за сина узео учитеља. У том смислу, запис Сипријана Робера, да је Александар:

„… РЕКАО, ДА НОСИМО ЛЕПО ИМЕ СЛАВАН, ИЛИ ЧУВЕН…

веома је значајан. Међутим, колико знамо – нити слависти, а нити филолози и лингвисти уопште – никада нису узели ову појединост у обзир при тумачењу словенског имена. Истина, Гундулић је певао о „Александру Србљанину“, на што Апендини додаје „из Македоније“, али – није нам познато, да постоји студија, која би у овом смислу прилазила проблему Александра Великог.

Свет, упркос сумњама, па и нејасностима, наставља да га убраја у Грке, а када истраживаоци некада и наиђу на неку значајнију појединост, они је евентуално спомену, но без икаквог ближег прилажења предмету. Тако, нпр., Захари Мајани18 у свом делу „Крај етрурске тајне“; спомиње једну веома занимљиву историјску чињеницу, која се на томе и завршава – на што можемо само да додамо – НА ЖАЛОСТ, будући, да нам у овој фази рада није могуће да предузмемо истраживање на основу тог Мајанијевог обавештења. Мајани, наиме, пише, да када је Александар Велики, идући према Египту, да би се – по ондашњем обичају – поклонио тамошњим боговима, прелазио преко данашњег Израела, тада су изишли пред њега ЉУДИ, КОЈИ СУ ГА ПОЗДРАВИЛИ ЊЕГОВИМ ЈЕЗИКОМ, МОЛЕЋИ ГА, ДА ИХ ЗАШТИТИ ОД ЈЕВРЕЈСКИХ НЕПРИЈАТЕЉСТАВА И ПРОГОНА..

18. – Zacharie Mayani, la fin du mystere etrusque, Paris, 1970; p. 43.

На жалост, писац не спомиње, који је то језик био. Међутим, Сипријан Робер не оставља тај проблем под знаком питања, без обзира на придев „словенски“, или „илирски“. То одговара и Апендинијевом излагању. Међутим, све су то само напомене и стога је прека потреба, да се у том смислу напише једно дело. Зна се, да је о том легендарном владару написано мноштво књига, биографија и других расправа, али није нам познато, да се неки аутор посветио посебно његовом језику, кад се он налазио у друштву Негрка, који су у његовој војсци били бројни. Народ Балкана је то морао знати захваљујући и живом предању, а познато је, да је свако предање засновано на нечему, што одговара стварности.Исто тако, морало је бити опште познато, да Филип, Александров отац:

„… не само што није био Грк, него није био Грцима нити икакав род, већ „варварин“ из краја, који није лепо ни споменути, македонска ништарија, из Македоније, у којој није могло да се купи ни добар роб!“

Можда је упућенији читалац могао у преходном наводу да препозна део из Демостеновог говора “Против Филипа“, који се означава као Κατα Φιλιππου Γ»:

αλλ’ ουχ υπερ Φιλιππου … ου μονον ουχ Ελληνοζ οντοζουδε προσηκοντοζ ουσεν ταζ Ελληοιν, αλλ’ ουδε βαρβαβου εντευτεν οτεν καλον ειπειν, αλλ’ ολετρου Μακεδονοζ, οτεν ουδ ανδραποδον σποδαιον ουδεν ην προτερον πριασται 19

19. – Δημοστενουζ κατα Φιλιππου Λογοι Paris, Edition Meire-Nyon, 1832.

У вези с овим наводом из Демостенове Филипике III, преко кога се прелази ћутке, као и преко Херодотових Трачана – „народа најмногобројнијег после Хиндуса“ – у једном прошловековном издању Демостена налазимо следеће разјашњење, које је написао непознати коментатор:

„Више народа Грчке, а Атињани између осталих, порицали су Филипу грчко порекло…Уосталом, Македонци у Грчкој нису били цењени… Они су водили порекло од Трачана, тако озлоглашених код Грка, да је већ само име Тракија код њих било погрдно. А робови, који су долазили из Македоније, нису били цењени“.20

20. – Plusieurs peuples de la Grece, les Atheniens entreautres, disputaientle titre de Grec a Philippe … Au reste, les Macedoniens ne jouissaient pas, dans la Grece, d’une grande considreation… Ils descendaient des Thraces, si decries chez les Grecs que le nom de Thrace passait parmi eux pour une injure. Les esclaves qui venaient de Macedoine, n’etaient pas estimes.

Из читаве документације и сведочанстава сабраних за ову студију, произлази, да су древни Трачани, Илири и Пелазги били предхришћански Словени. А Сипријан Робер је својим истраживањем установио, исто то, па ћемо стога кроз његова дела да наиђемо на називе: Срби-Илири, Срби-Венди, и т.д. Име Трачани за Србе провлачи се све до касног Средњег Века. А познато је, да су МАКЕДОНЦИ БИЛИ ТРАЧКО-ПЕЛАЗГИЈСКО ПЛЕМЕ, КОЈЕ СУ ГРЦИ ИСТЕРАЛИ ИЗ ТЕСАЛИЈЕ. Према томе, још и данас живи назив за Македонију – „Јужна Србија“ – сасвим је разумљив, утолико више, што највећи лингвистички стручњаци тврде, као Александар Белић, нпр.да је македонски језик СТАРО – ШТОКАВСКИ, тј. НАЈАРХАИЧНИЈИ ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Но да се још једном вратимо Александровом оцу Филипу, за кога је и други атински беседник, Исократ21 тврдио, да:

„… није био исте племенске припадности као Грци“,

или – у оригиналу:

‘..τοιν Ελληνων ουχ ομοψυλου γενουζ…’

21. – Исократ је атински говорник који је живео између 435-338. г. п.н.е. Овде смо приказали извод из његовог говора означеног бројем 108.

Друга посебно значајна ствар у напред наведеној српској старој песми, јесте спомињање „дванаесторице илирских жупана“, што представља једну нераскидиву спону између Словенства, с једне стране, и између античких Срба-Илира – с друге стране. Више аутора су тим „Илиро-Словенима“ или „Илиро-Србима“ посветили своје студије, од којих смо се ми у нашој дотакли само три, све три на латинском језику; писци су им: Долчи, Апендини и Шулц. Њима бисмо могли да прикључимо и Сипријана Робера, који у својим делима више пута употребљава назив „Илирски Срби“…

За „Илирске Србе“ Сипријан Робер каже у тому II свога дела „Словенски свет“22, да су , као и Грци произишли из исте колевке, или из ПЕЛАЗГИЈСКОГ СТАБЛА:

„…le peuple hellene et illуre sortis… du meme berceau, ou de la souche pelasgique… „

22. – О.с. str. 8.

Па пошто је најпре доказао Словенство (славицитъ) древних Венда, идентичних античким Србима, који су имали насеобине по оним деловима Азије, које ми данас називамо „блиским истоком“, па по целој Европи – све до Белгије и Француске, као и по читавој источној Европи између Балтичког и Црног Мора, у ствари – чак до Кавказа и Каспијског Језера,23 Сипријан Робер затим развија тему о пореклу СВИХ СЛОВЕНА ОД ИЛИРО – СРБА, тј. од ПОДУНАВСКИХ И БАЛКАНСКИХ СРБА, које он назива:

„ПРОТО – СРБИМА или ПРВОБИТНИМ СРБИМА ДОЊЕГА ДУНАВА И ЦРНОГА МОРА“

(PROTO-SERBES DU BAS DANUBE ET DE LA MER NOIRE.)

23. – Исто, стр. 15-16.

По француском слависти, порекло тих ПРВОБИТНИХ СРБА иде тако далеко у прошлост, да чак ни етимолози, навикнути да силазе у највеће временске дубине, тражећи у њима основу свих ствари, нису у стању да нађу објашњења и да етимолошка истраживања приведу крају. Робер то изражава на следећи начин:

Порекло Прото-Срба Доњег Дунава и Црнога Мора:

„… remonte a une epoque tellement reculee qu’elle echappe meme aux recherches des etymologistes „.

Што значи:

„… иде до једне тако давне епохе, да се она губи чак и пред истраживањима етимологиста“.

Робер верује, да су ти првобитни Срби у то давно доба дошли – не како учи службено прихваћена историја – у VII веку по Христу – са севера, већ с југа, преко Трачког Босфора и са „Илирских Мора“.

Наш писац не говори која су то мора али – ми предпостављамо да се ради о Црном, Мраморном, Егејском а можда још и о Јадранском Мору, тим пре, што их – како каже француски слависта – већ спомиње Хомер као Венете (Ουενετο)… Одатле су се онда они проширили тако, да изгледа, да су у тој неиспитаној временској давнини имали читаву мрежу држава, које су се пружале од Јадранског Мора до Архангелска…24

24. – O.c. str 13.

На Балтичком Мору су били, закључује Робер, пре него што је Мојсије кренуо с Јеврејима из Египта…У то давно доба, тврди Сипријан Робер, позивајући се на Колара25. ЧИТАВА ИТАЛИЈА ЈЕ БИЛА НАСЕЉЕНА СЛОВЕНСКОМ РАСОМ, НО ПРИОРИТЕТ СТАРИНЕ ПРИПАДА СЛОВЕНИМА ИЛИРИЈЕ“, другим речима – балканским Србима,26 одакле су се они ширили према северу. Сипријан Робер мисли, да су те сеобе у правцу севера морале – врло вероватно – да се понове више пута у доба, које је тешко одредити потпуном тачношћу.

25. – O.c., str. 25.

26. – Исто, стр. 47.

Међутим, развија писац даље своју мисао, почев од III века хришћанске ере, међу Србима -Словенима долази до кретања у супротном смеру, тј. од севера према југу и југо-западу, а са Карпата и из Трансилваније – према Балкану и Чешкој…

У ствари, сва та нова кретања према балканском простору, каже Сипријан Робер,27 била су за Србе:

„… l’occasion de delivrer les tombeaux de leurs peres de l’oppression romaine… „

„прилика, да ослободе гробове својих отаца римске власти… „

27. – Исто, стр. 75.

Узрок тог кретања у обрнутом смеру био је, пише Сипријан Робер, дивљање номадских и азијатских хорди, чије окрутности су надилазиле све могућности трпљења… Међутим, Балкан је донео нове патње, па Робер с извесном тугом пише:

„Срби из Русије и из Пољске дојурили су у помоћ својој браћи на Дунаву, и тако је отпочела вековна борба између Срба и Римљана…“2

28. – Исто, стр. 77.: „Les Serbes de la Russie et de la Pologne accounirent au secours de leurs freres du Danube; et la lutte se trouva engagee pour des siecles entre ces Serbes et les Romains…“

На страни 114. свога дела „Словенски свет“, том Ц, Сипријан Робер опомиње, да је велика грешка отпочињање српске историје седмим веком по Христовом рођењу, јер ово, што је он изнео,29 доказује: ДА СУ КРЕТАЊА СЛОВЕНА ОТПОЧЕЛА МНОГО ВЕКОВА ПРЕ ВРЕМЕНА ПРИХВАЋЕНОГ ОД ИСТОРИЧАРА. НА ИСТОМ МЕСТУ ОН ТВРДИ, ДА СВЕ ЗЕМЉЕ, КОЈЕ ЈЕ СПОМЕНУО КАО СТАНИШТА ДРЕВНИХ СРБА, ВЕЋ ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА НИСУ ПРЕСТАЈАЛЕ ДА БУДУ ЊИХОВЕ, ЈЕР ЧАК, КАДА СУ НЕПРИЈАТЕЉИ И УСПЕЛИ, ДА ИЗАЗОВУ ЊИХОВО КРЕТАЊЕ, ИЗА ОНИХ, КОЈИ СУ ОТИШЛИ УВЕК ЈЕ ОСТАЈАЛО ЊИХОВЕ БРАЋЕ, КОЈА СУ НАСТАВИЛА ДА ЧУВАЈУ ЈЕЗИК И ОБИЧАЈЕ.

29. – O.C., tom II, str. 115.

Тако, КАДА СУ СРБИ СА КАРПАТА ОПЕТ СИЛАЗИЛИ У ПОДУНАВСКЕ РАВНИЦЕ, НАШЛИ СУ ТУ ПОТОМКЕ СВОЈИХ ПРЕЂА, КОЈИМА РИМСКИ, ИЛИ ГЕРМАНСКИ НЕПРИЈАТЕЉ НИЈЕ УСПЕО ДА НАМЕТНЕ НИ ЈЕЗИК, НИ ОБИЧАЈЕ, ТЕ СЕ САМО ТАКО ОБЈАШЊАВА, ЗАКЉУЧУЈЕ СИПРИЈАН РОБЕР, ЧУДНОВАТО ЋУТАЊЕ ИСТОРИЧАРА О СЛОВЕНИМА, СВЕ ДОК ИХ ЗАВОЈЕВАЧКЕ ХОРДЕ НИСУ МАСОВНО УЗДРМАЛЕ У ЊИХОВОМ МИРНОМ ЖИВОТУ, НАТЕРАВШИ ИХ СВОЈИМ НАСИЉИМА НА ПОКРЕТ… ТАКО ЈЕ ОНО, ШТО СУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ ПОЛИТИЧКИ ИСТОРИЧАРИ ТЕНДЕНЦИОЗНО НАЗВАЛИ ИНВАЗИЈОМ У КАСНИЈЕ ДОБА, У СТВАРИ БИЛО САМО УСПОСТАВЉАЊЕ ПРЕЂАШЊЕГ СТАЊА, или – како то тачно пише Сипријан Робер:

“… et ce que les historiens politiques d’Allemagne appelerent plus tard une invasion, n’avait ete reellement qu’une restauration“.

* * *

Све што смо у овом поглављу казали, остало је недоречено, непотпуно – тек само дотакнуто. Према томе, остаје огроман посао продубљавања те – да тако кажемо – ПЛОДОТВОРНЕ ГРАЂЕ, ЧИЈИ СВАКИ ДЕО МОЖЕ ДА НАРАСТЕ ДО НЕПРЕДВИЂЕНИХ СРАЗМЕРА. Јер ово, што смо овде изнели, тек су главне и уопштене линије, нека врста скице замисли Милоша С. Милојевића, који је био припремио материјал за шеснаест великих томова српске историје. Ако је та грађа сачувана, дужност је српских научних радника да је пронађу и да наставе оданде, где је Милојевића смрт зауставила
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Сре Јан 06, 2010 10:55 pm

Olga Lukovic-Pjanovic

Srbi, narod najstariji
Tom I i II, Beograd,1990.
Narodna biblioteka Srbije, ISBN 86-81563-01-7

«Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων… »
“Tryballos, serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo…”
„Род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам… „

Професорка Луковић (докторирала на Сорбони) после 28 година проучавања целокупне документације Националне библиотеке у Паризу и бројних предавања у Француској и САД у овој књизи објашњава где су корени нашег народа.
Ко су Срби? Које су све територије некад насељавали?
О чему сведоче бројни српски називи река, планина и градова широм западне Европе?
Шта значи реч Србин која се помиње још у древним индијским Ведама?
Зашто бројни научници тврде да је српски језик најближи прајезику (индоевропском) из кога су се развили нама познати језици?
Приказ теорија српских и светских научника чијих радова нема ни у посебним фондовима Народне библиотеке СР Србије (знамо зашто).
На основу чега др Ами Буе тврди да су Хрвати одбацили свој првобитни језик као примитиван и присвојили српски?
Наслов књига је цитат древно-византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам“. Животно дело докторке Луковић „Срби… народ најстарији“, је досад најопсежнији приказ прећуткиване историје Срба.

1.0. Sadržaj
С А Д Р Ж А J

ПРВИ ДЕО
- О ауторки

1. У приступу теми
2. Недовољно расветљено Порфирогенитово сведочанство
а) Подунавље или Индија?
6) „Турска“, одн. Мађарска и Бугарска
в) Abel Hovelacq
г) Ami Boue
3. Језик као доказ старине једног народа
а) Јован Цвијић и Срби од почетка
б) Запажање у књизи „Нож“ Вука Драшковића
в) Ђура Даничић и Срби од почетка
г) Поткрепљење Сипријана Робера
д) Шта кажу Шафарик и Суровјецки
ђ) Милош С. Милојевић о истој вести Константина Порфирогенита
4. Павле Јосиф Шафарик о давнини српског народа и његовог имена
а) Биографска белешка
б) Шафариково осуђивање грчких и римских писаца
в) Старост и приоритет српског имена
5. Christian Schöttgen и Georg Christoph Kreysig у прилог поставке o ширењу Словена и словенског језика од југа према северу
6. Нестор Часни Кијевски или: Подунавље и Балкан – прадавне словенске земље
7. Драгоцено сведочанство Мојсија Хоренског
8. Сипријан Робер (Cyprien Robert), француски слависта, o подунавским и балканским Србима као најстаријем стаблу целе словенске расе
9. Ведски Србинда у интерпретацији Walter-a Wüst-a
10. Franciscus Maria Apppendini у прилог старости Срба и српског језика
11. Corpus Inscriptionum Graecarum,
12. Corpus Inscriptionum Atticarum,
13. Corpus Inscriptionum Latinarum,
14. Важно сведочанство Лаоника Халкокондила о Србима
15. „Словени су осталима дали реч“ (И. М. Живанчевић)
16. Катарина Велика или: царска ce нe пориче
17. Лепенски Вир кao потврда тврђења Hectopa Кијевског, Лаоника Халкокондила, Сипријана Робера и др.
ДРУГИ ДЕО

18. Неколико претходних напомена
19. Cyprien Robert: „Quantite de mythes Grecs ne s’expliquent bien que par les MOEURS SERBES… „
– Мноштво грчких митова објашњава ce caмo помоћу српских обичаја
20. Ирански и српски или: неопходност једне студије
21. Ko су били индо – европљани, за којима наука још увек трага???
22. Неопходност замене мита о „индо – европљанима“ и „индо – европском“ језику науком о Србима и српском језику
23. „De nominis Serbici vestigiis classicis“, или: тумачење српског имена по Милану Будимиру
24. Који је језик научио римски песник Овидије (живео од 43. г. п.н.е. до 18. г. н.е.) у изгнанству на обали Црног Мора
25. „Овидијевски проблем“ и Данковски
26. Херодотови Трачани (V век п.н.е.) И Бонифацијеви словени (VII век н.е.) – Срби
27. Шта кажу санскритолози: Emile Burnouff, Adolphe Pictet и M. F. Neve
28. Louis Renou и непремостиве тешкоће о које се спотичу санскритолози
29. Срби и Келти

ТРЕЋИ ДЕО
30. Душанов законик законодавство српског цара Душана – континуитет ведског права –
31. Неопходност једне компаративне студије о ведском и савременом српском лексичком благу
32. Ведска sabha – српски сабор друга српска обележја у ведама
33. Ведска priya, савремена српска прија, скандинавска Freya и стара словенска богиња Priya
34. Милош С. Милојевић, Сима Лукин – Лазић и српски „индо – европљани“
35. Claudius Ptolemaeus и српска „географска архива“ од Индије до Атлантика
36. Грчки и латински – језици настали тек у Европи из пелазгијског или од Платона до индо – европског мита
37. „Српски – непосредни изданак прајезика“
38. „De origine ет sedibus veterum Illyriorum“, auctor Casimirus Szulc, Polonius
39. Јозеф Kостржевски – „Срби Балкана били су заиста најстарији међу Словенима…“
40. О старости и распрострањености илирског језика
41. „La grande encyclopedie“ o старости Срба – кратка реч о професору Рељи Новаковићу и његова карта

ЧЕТВРТИ ДЕО
42. Срби и постанак писма
а) Закључци о пореклу писма у делима Јиргена Шпанута и Имануела Великовског
б) Глагољица
в) Cyprien Robert о ћирилици и српском писму уопште
г) Franciscus-Maria Appendini
д) Древна сведочанства
ђ) Схолијаст Дионисија Трачанина „Граматичара“

Додатак
43. О српском имену и о старости српског народа
44. Библиографија

О АУТОРКИ
Олга Луковић је рођена 1920 године у Гучи. Већ са осам година рецитовала је песме од 50 строфа. Била је најбољи ђак гамназије у Чачку – те је зато примљена као питомица у дом краљице Марије у Београду.
Током рата била је у логору у Немачкој. Успела је да преживи тако што јој је један Србин из суседног мушког одељења логора добацивао љуске од кромпира који је чистио.
После рата радила је као спикер на Радио Загребу. Ту је дипломирала класичне језике и венчала се са др Братољубом Клаићем. По његовој смрти, због жестоких притисака и претњи напушта Југославију.
Шездесетих година обрела се у Паризу. Ту пере судове и спрема докторску дисертацију. Докторирала је на Сорбони 1969. године код професора Пиера Шантрена са тезом „Правда код Есхила и Софокла“.

У Паризу се удаје за Цветка Пјановића и наставља свој рад на проучавању корена српског народа и српског језика. Сматрала је да на основу свог врсног владања са девет језика (старогрчки, латински, француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански) и штурих историјских података – може дати један нови и за нас револуционарни поглед на неосветљени
део историје нашег народа.
Приликом турнеје по САД (1987) доживела је тежак мождани удар. Била је 12 дана у коми. Када је отпуштена из америчке болнице – конзилијум лекара је дао мишљење да она више никада неће моћи да говори и пише. По повратку у Париз, захваљујући великом пожртвовању њене сестре, Наталије, те залагању Срба који живе у Паризу – Олга је полако почела да се опоравља. То је забележио и један од водећих француских часописа за жене, Мири Клер, доневши илустровану репортажу на две стране о томе како је Олгин опоравак почео тако што је почела да препознаје музичке тонове (још као девојка свирала је виолину и клавир – те је имала развијен слух). Медицинску бригу око Олге онда је преузела Клод Ришар, логопед, која је због Олге научила српски језик и ћирилицу.

Од тог тренутка Олгино стање је почело нагло да се побољшава. Сваки дан говори све боље, почиње да пише, меморија јој је потпуно очувана – и многи с нестрпљењем очекују њен повратак у Југославију.
У Олгино име захваљујемо свима који су помогли њен рад и лечење, посебно Чика-Спири Јокићу коме је Олга посветила ову књигу – и првом издавачу Гласу Срба из Индијанополиса.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Сре Јан 06, 2010 10:56 pm

У ПРИСТУПУ ТЕМИ

На самом почетку морамо – пре свега – да се позабавимо нечим, што је од битног значаја за историјску истину, до које бисмо овом студијом желели да допремо. Сматрамо, наиме, неопходним, да понајпре исцрпно испитамо сведочанство Константина Порфирогенита,1 на коме је – по свему судећи -некритички и без озбиљне и дубоке анализе заснована историја Срба. Полазећи од неких његових само делимично испитаних података, једна група историчара је закључила, да су се Срби – готово на неки волшебан начин – појавили на Балкану тек у VII веку по Христу. Међутим, како сам Порфирогенит каже у том свом гласовитом спису, његова намена није била историјска, већ саветодавна, будући, да је желео, да кроз њега упути савете своме сину Роману, како да најбоље по доласку на престо управља царством.

1. – Константин VII Порфирогенит, византијски цар у раздобљу од 945. – 959. г. биo је савременик српског владара Часлава. Ратовао је против Мађара и Арабљана после чега се посветио књижевности и историји. У његовим списима има вести о досељењу Срба на Балканско Полуострво, што неки историчари узимају као почетак српске историје, а што многи аутори не прихватају. Осим дела: „О управљању царством“ написао је и биографију цара Василија I који му је био деда.

Нажалост, како по свему може да се закључи, Порфирогенитова се вест претворила у неку врсту догме, особито настојањем Берлинско-бечке германске школе, која је створила једно тенденциозно учење – на несрећу -усвојено не само по школама средњег и нижег образовања, већ и на универзитетским катедрама.
Уистину је зачуђујуће, да службено усвојена наука није узела у обзир једно крупно зрно истине у чувеној вести византијског цара, које потврђује нешто, о чему постоје озбиљна и бројна сведочанства, а то је, да су Срби -“ПЛЕМЕ МАЈКА“ – каснијих Словена – у Европи били староседеоци. Само ових неколико напомена јасно стављају у први план наш циљ, да – по научну истину кобну Порфирогенитову вест – сведемо на степен, на коме ће се она моћи неопорециво заувек збрисати

1.2.НЕДОВОЉНО РАСВЕТЉЕНО ПОРФИРОГЕНИТОВО СВЕДОЧАНСТВО

О сведочанствима Константина Порфирогенита мишљења су до те мере контраверзна, да Станојевић – наводећи у својој Енциклопедији литературу о том византијском цару, најпре наводи његове противнике, а затим Порфирогенитове браниоце, Један од његових противника јесте и Ernest Dümmler, или Ernestus Duemmler у делима: „Über die älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien“, из г. 1856. и „De Arnulfo Francorum Rege“2. У својој – овде на другом месту цитираној расправи – Димлер карактерише византијског цара и писца епитетима „збркан“ и „сметен“, док Порфирогенитово дело сматра пре: „… збирком особитих бележака, него добро састављеним списом“:

„… sed adeo est confusus et turbatus ut potius collectio videtur esse notationem, quam opus bene compositum“.

2. – Commentado historica, Berolini, 1852., pp. 177.-178.

Ово је оно место, где Димлер излаже своје тврђење, да је Порфирогенит, говорећи о „великој Хрватској“ и о „великој Франачкој“, тим називом хтео да укаже на разлику између Паноније и Моравске, будући, да је Моравска владала Панонијом:

“ Qui cum etiam de magna Francia ac de magna Croatia loquatur, illo nomine profecto, Pannoniam a Moravis… distinguere voluit“.

Димлер уз то појачава то своје тврђење речима, да су: „… учени људи о том дуго расправљали, као и да се највећом вероватношћу може закључити, да је тај назив употребио само Порфирогенит, док је он био непознат и Словенима и Францима „.

‘… а. viris doctis diu disceptatum est: licet a Constantino solo usurparetur, nec Slavis, aut Francis id cognitum fuisse verissimile essеt.“

Из тога произилази, да никаква „велика Хрватска“ није ни постојала.
Да видимо сада, у чему се састоји Порфирогенитово сведочанство о Србима, које је Германска школа искористила – у ствари – на недозвољен начин, узевши у обзир само један његов део, а да се на други уопште није ни осврнула. Ево како оно гласи у доле назначеном грчко-латинском издању:3

Περι των Σερβλων και ηζ νυν οικουαι χωραζ.Ιστεον οτι οι Σερβλοι απο των αβαπτιοτων Σερβλων των και
ανπρον επανομαζον ενων καταγονται, των τηζ Τουρκιαζ εκειτεν κατοικουντον ειζ τον παρ αυτοιζ Βοικι επανομασομενον.
εν ριζ παησιαζει και Φραγγια … εκεισε ουν ουτοι οι Σερβλοι τοαπ’ αρχηζ κατωκουν

3. – Commentado historica, Berolini, 1852., pp 177.-178

Латински преводиоци су српско народно име писали двојако: једни су задржавали Порфирогенитов облик „Сербли“, док су га неки преокретали у „Серви“. Путујући по свету, имали смо прилике, да се уверимо, да највећи број странаца – да тако кажемо, не поседује органску могућност, да изговори гласовну групу „СРБ-“, вероватно зато, што они не осећају „Р“ као самогласник. Из тога су се и изродиле неприхватљиве интерпретације српског имена.
Што се пак тиче грчког начина писања и изговора франачког имена, оно гласи „Франгиа“. Како у прошлости, тако исто ни данас ове грчке измене, или – тачније – изобличавања речи и назива несловенском уху не сметају. Тако ћемо у наведеним Порфирогенитовим издањима наћи две варијанте латинског превода записа о Србима:

„Sciendum est Serbli oriundi sunt а Serblis non baptizatis qui etiam Albi cognominantur et ulteriora Turciae4 incolunt loco ab illis
Boici dicto cui finitima Francia est… Illic igitur initio Serbli habitabant“.

“ Scienduin est Servios oriundos esse a Serviis non baptizatis, qui etiam Albi cognominantur et ulteriora Turciae incolunt in loco ab illis Boici nuncupato, cui finitima Francia est. Illic igitur initio Servi Habitabant“.5

4. – Под турском Порфирогенит подразумева Мађарску његовог времена. Назив је историјски тачан с обзиром на туранско порекло Мађара и на припадност њиховог језика.

5. – Corpus Scriptorum Byzantinae aditio emendiatior… consilio B. G. Niebuhri: C. F. Institute auctoritate Academiae Utterarum Regiae Borussicae, Constantinus Porfirogenitus Volumen III, Bonnae, MDCCCXI.

Узгред напомињемо, да би било занимљиво да знамо, да ли је Порфирогенитов облик „Серблои“ направљен према множини Србљи од Србаљ, одн. Србљин, како је то – између осталога -забележио Вук. То је питање утолико интересантније, што је тај исти облик – према Суровјецковом и Шафариковом ауторитету – дао и други изобличени грчки назив за Србе: „ТРИБАЛИ“, управо, према грчком облику за множину ТРИБАЛОИ.

У наставку ове студије моћи ћемо да констатујемо, да се име „ТРИБАЛ“ провлачило за Србе све до прошлог века, када је један западноевропски научник6 назвао српског националногјунака, Милоша Обилића – Трибалом. Враћајући се прослављеном делу Константина Порфирогенита, познатом под именом „О управљању царством“, или – како се најчешће обележава – DAI (De Administrando Imperio), потребно је, да кажемо, да је оно издељено на поглавља. Поглавље из ког смо навели предњи текст, обележено је бројем 32.
Осим бројева, свака глава има и свој наслов; ова, која доноси вест о Србима, обележена је на следећи начин:

„О СРБИМА И О ЗЕМЉИ У КОЈОЈ САДА ЖИВЕ“

6. – Види поглавље: „Важно сведочанство Лаоника Халкокондила.

Текст означен овим насловом, гласи:

„Треба да се зна, да Срби, који се зову још и Белим, воде порекло од некрштених Срба, настањених с оне стране Турске (тј. Мађарске. Пишчева надопуна.), у пределу, који они називају Бојка, а који се граничи с Франачком… Тамо су, дакле, ови Срби били настањени од почетка“.

У наше време овом вешћу Константина Порфирогенита позабавио се професор Реља Новаковић7 у свом делу „Одакле су Срби дошли на Балканско Полуострво“, дошавши на исту мисао, коју смо и ми изразили при спомену Порфирогенитовог списа. Ево, шта професор Новаковић каже:

„У досадашњим напорима, да. се одреди не само простор, већ и дужина боравка Срба у предбалканским земљама, упадљиво је, да ниједан једини истраживач није узео у обзир податак „од почетка“, а он је, колико се зна, најранији писани хронолошки наговештај у вези са далеком прошлошћу Срба и свакако најближи догађајима на које се односи. Он је најстарији чак и ако узмемо да не потиче од Срба из времена њиховог доласка на Балкан. Довољно је само имати у виду, да Срби дошљаци нису споменули ни три-четири генерације својих предака као становнике те предбалканске постојбине, па бисмо већ имали распон од 200 до 300 година, а. то би доста говорило против мишљења да су Словени, па међу њима. и Срби, дошли на подручје Лабе тек у VI, или чак VII веку. Уосталом, да Срби по свој прилици нису могли да изразе, колико су дуго њихови преци живели у тој пред балканској постојбини и да византијски писац бележи само да су „тамо живели „од почетка“, односно неодређено дуго, као да потврђују и неки други рани византијски писци, као и извесни западни хроничари…
Ако и из њихових навода можемо доста јасно да уочимо, да Словене на западу спомињу и много пре VI века, зашто не бисмо поверовали, да су и Срби с правом говорили, да су тамо живели толико дуго, да нико нијебио у стању, да ту временску дужину ближе искаже“…8

7. – Београд, Народна књига, Историјски Институт, 1973.
8. – Р. Новаковић, о.ц., пп. 39-40.

Што се тиче нашег прилажења Порфирогенитовој вести, мишљења смо, да није потребно, да се алтернира превод грчког израза απ’αρχηζ, једном га преводећи „од давнина“, а једном „од почетка“, јер – он значи „од почетка“, „од постанка“, будући, да је тачан смисао именице „αρχη“ „почетак“, „искон“, „извор“, „principium“, „origine“, „commencement”. Латински преводилац држао се само тог смисла, употребивши облик „initio“, што такође – без икаквог двоумљења значи „од почетка“, „испрва“. Уистину, овај појам у његовом контексту одговара тачно Шафариковом – много пута поновљеном закључку у „Старожитностима“ и у другим његовим расправама, где говори о старости и аутохтоности Срба, одн. каснијих Словена у Европи.

а) ПОДУНАВЉЕ, ИЛИ ИНДИЈА?

Појам „од почетка“ одговара и тврђењу Нестора Кијевског, који је (како је то изнето у поглављу посвећеном њему), тврдио, да су се потомци оних који су већ имали свој језик на пољу Сенару, населили око Дунава и у Илирији, као и да:
„… ту бо бјеша Словене первое…“

Погледамо ли при томе географску карту, одмах ћемо уочити, како је из Подунавља било лако распрострањење живља и према северу, и према југу; требало је само најједноставније следити узводно притоке Дунава, да би се у оба правца допрло веома далеко, При томе не смемо да сметнемо с ума ни ток реке Саве, која је одводила те прадавне европске житеље далеко на запад. Да бисмо боље схватили, како су се одвијале те сеобе, довољно је, да само с мало пажње осмотримо велики Дунав, уз који се стиже дубоко у Централну Европу, одатле опет – другим речним долинама све до непрегледних балтичких равни. Према разним документима, сабраним у овој студији, преисторијски и антички Срби настањивали су све те области од најдавније прошлости, што потпуно одговара тврђењу Нестора Часног Кијевског, да су се „Словене первое“ разишли из Подунавља према европском северу, западу и истоку, односећи собом свој језик и своје обичаје, чију јединственост су уочавали чак и Грци, који су све проблеме свог незнања у односу на бројне и распрострањене „варваре“ решавали управо називом „варвари“. (С тим у вези, ми у овој студији, цитирамо један веома интересантан Страбонов текст, којим он подвлачи незнање у том погледу – не само римских учитеља, Грка, већ и њихове грешке.)

Но да се вратимо хроничару Нестору из Кијева, захваљујући коме лако можемо да доведемо у везу Подунавље и „Илјурик“, који он изричито спомиње. Силазак тих древних словенских Подунаваца према „Илјурику“ морао се одвијати према истом принципу као и њихово кретање ка далеким северним областима централне и северне Европе. Печат тог првобитног свеопштег словенског разлаза по Европи, па и по Балкану, сачувао се до дана данашњег у разним географским називима, а особито у хидронимији, одн. у именима река, која се неизрециво упорније супротстављају изменама од имена места. Да бисмо се уверили у тачност једног оваквог тврђења, довољно је, да простудирамо старе карте, па да на основу њих установимо, где су се све налазили првобитни Словени. Ми ћемо овај назив, премда се он јавља много касније од имена Срби, из обзира према данашњем разгранатом Словенству, употребити сваки пут, када нам то контекст омогући. На овом месту једна од најјачих чињеница за одбрану ове – да је тако назовемо – словенске подунавско-илирске тезе јесте – језик, о коме Нестор рече, да управо из Подунавља „разиде сја славјански јазик…“

б) „ТУРСКА“, одн. МАЂАРСКА И БУГАРСКА

Како би се избегла свака забуна, ми морамо овде да привучемо пажњу читаоца на спомињање „Турске“, тј. Мађарске, с једне стране и Бугарске, с друге стране, код извесних старијих писаца. У ствари, аутори су, држећи се неке чудне линије мањег отпора, а по свој прилици с циљем да буду што јаснији, поступили тако, као да те две државе нису постале тек у средњем веку и то – на територији прадавних словенских станишта. То значи, да у оно време, које нас посебно интересује, није постојала ни Мађарска, а ни Бугарска…

Бугари су, напр., као агресивна хорда, на броју између 20 и 30 хиљада људи, прешли Дунав тек 679. године. Као скупина хунско-турског порекла наступили су завојевачки, покоривши једним налетом мирно аутохтоно словенско становништво, које – бавећи се земљорадњом и сточарством, није било приправно за војевање с таквим нападачима. Захваљујући својој агресивности, они су успели, да староседеоцима наметну своју моћ и име. Међутим, остало је нешто као увек живо сведочанство једне давне стварности, а то је данашњи бугарски језик, који – највећи језички стручњаци сматрајуизобличеним језиком Срба. Тако, један од највиших ауторитета у познавању српске историје, Милош Милојевић, изражава ту чињеницу на веома једноставан и сваком приступачан начин:
„…Бугари су научили српске речи али без познавања српске граматике. .“

Што се Мађара тиче, Данковски је написао једну студију о њиховом језику, изневши у њој, у коликој мери се тај језик уобличио и обогатио у лексичком погледу, захваљујући Словенима, који не само да их окружују са свих страна, него су и измешани с њима до те мере, да су Мађари изгубили готово у потпуности обележја своје првобитне расне припадности. Јер Мађари су упали и остали у подручју Централне Европе, у ком су обитавали древни Срби, што се намеће као закључак већ и првом Порфирогенитовом вешћу.

Није неинтересантно, да на овом месту додамо и тврђење Сипријана Робера (Cyprien Robert), који је – као Мицкијевићев наследник – једно време био професор на College de France. Робер пише, да Мађари:

„… а да тога нису свесни, носе словенско обележје у њиховој скупштини,у њиховим покрајинским саборима, све до њиховогдомаћег живота…”9

9. – Сурrien Robert, „Le monde slave“, Paris, Passard, 1852.,p. 133.: „… Maghyars qui, a lew insu, portent leu
insu, portent le systeme slave dans leur diete, dans leur dietines et jusque dans leur vit domestique“;

Тај феномен најбоље опет објашњава сам Сипријан Робер – у истом делу – следећим својим запажањем: 10

„Уопште узев, ништа у древним временима није раздвајало словенски север од словенског југа“.

10. – O.c., p. 132.: „En general, rien ne separait dans les temps ancieos le nord slave d’avec le midi slave“.

Претходна опаска ове изузетне прошловековне француске личности и грандиозног истраживаоца, значи, да је од Балтичког мора на северу, па све до Егејског и Јадранског Мора на југу – у односу на житеље – постојао континуитет, тек касније испресецан страним елементима, као што су, на пр., Мађари, а затим други страшни и крволочни непријатељи Словена – Германи. О начину, на који су они истребљивали словенске староседеоце данашње њихове државе, постоје многа историјска сведочанства. А да су староседелачки житељи тих европских пространстава били Словени, који су сачињавали јединствено словенско стабло, то се и данас може доказати на начин, који је истакао исти аутор, у истом делу – „Словенски свет“ („Ле монде славе“), рекавши:

„Само би језички споменици на ту тајну могли да баце светло… 11

11. -O.c.,p. l29.: ‘Les monuments de la langue pourrainet seuls leter de la clarte sur ce mystere ‘

На претходне напомене морамо да надовежемо још једну историјску опаску, која се такође односи на Мађаре. У историји је записано, да су се они појавили тек у другој половини деветог века по Христу, приредивши одмах читав низ пљачкашких похода на Велику Моравску и друге суседне земље. Међутим, упркос њиховој агресивности, они су се ипак неизбежно измешали са староседеоцима, чије земље су заузели, при чему су подлегли њиховим разним утицајима, па чак и језичким. О томе је зналачки писао напред споменути Данковски, захваљујући његовом вишеструком познавању не само класичних, већ и живих језика.12

12. – Fragmente zur Geschichte der Völker ungarischer und slawischer Zunge… von Gregor Dankowsky, Erstes Heft, Pressburg, 1825.

Ми знамо, да је то прошлост. Но – с друге стране – ради се о једној историјској истини, коју је – особито западна Европа – готово бацила у заборав. Стога би свако ко жели да се упушта у расправе у вези са Централном Европом морао да се упозна и с доле цитираним делом Грегора Данковског. Уједно, ово је згодна прилика, да додамо још једно поткрепљење Сипријана Робера, који каже, говорећи о Молдаво-Власима, о Албанцима и о Мађарима, да:

„… међу свим тим народима, надмоћност у броју, а затим, што се тиче обичаја и институција, увек је припадала Словенима“.13

13. – O.c., p. 133.: „… parmi tous ces peuples, la predominance du nombre, celle des moeurs et des institutions ont constamment appartenu aux Slaves“.

Да један народ има толики утицај на придошлице и у толикој мери прожме цео њихов живот, то се може објаснити само његовом великом старином и дубоком повезаношћу с тлом, на ком живи. Такав осећај је могао да се развије само кроз веома дуго и непрекидано време срастања између људи и Мајке Хранитељке Земље! Није без неизмерно дубоких и снажних разлога тек само тако могао да настане познати израз МАЈКА ЗЕМЉА, кроз који – пре свега – провејава дубока љубав према тлу, на коме се рађао бескрајан низ генерација, посвећујући свој живот његовој обради, постајући његов део и срастајући с њим. Староседеоци се препознају управо по таквим осећањима. Њихова љубав према родној груди је таква, да им недопушта развијање агресивних нагона и натапање родне земље проливањем крви. Према томе – странци и придошлице се веома лако препознају по неосетљивости и дивљању, при ком не презају ни од каквих злочина, што је историја – како стара, тако исто и најновија – тако убедљиво показала…

(СЛЕДИ МАПА….)
Сеоба Срба из прапостојбине Индије, око 4.000. – 4.500. г. пре Христа.
Заокружени делови означавају некадашње српске државе, створене током хиљада година.Ову карту је по Ђорђевићу урадио архитекта Градимир Хаџић

Будући, да је ова студија посвећена српском народу као – на основу разних аутора – најстаријем стаблу каснијег разгранатог и по огромним просторима проширеногСловенства, па кроз то, дакле, и Словенима уопште, нас овде – у првом реду занима утицај древних Срба – не само на напред споменуте европске придошлице, већ и на друге народне групе, које су постепено запоседале различите делове Европе.
На овакву интерпретацију наводи нас – између осталог – и сам Порфирогенит делом свог сведочанства, у коме спомиње оне области, где су Срби обитавали „од почетка“. Византијском цару се са дубоким уверењем прикључује и Сипријан Робер више пута поновљеним тврђењем, да је Дунав прасловенска река, а да су СРБИ ИЛИРИЈЕ НАЈСТАРИЈИ МЕЂУ СЛОВЕНИМА.

Овај француски прошловековни слависта је то изразио на готово поетски начин својим закључцима, објављеним више пута и на разним местима. Ми тај текст овде цитирамо из „Мемоара“ Друштва за Земљорадњу, Науку и Уметност града Анже (Angers), где се наш писац родио и где је похађао гимназију.14 Ево, како тај навод гласи у преводу:

„Све што код осталих словенских народа живи још само као легенда и као нејасан мит, налази се и данас у стању живог закона у тој непроменљивој и поетској Илирији. Није ли онда требало да закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првога формирања, те да су СРБИ ИЛИРИЈЕ заиста најстарији међу Словенима… ?15

14. – Ed. Angers, Cosnier et Lachese; lue a la Societe Royale d’Agriculture, Science et Arts d’Angers, dans sa Seance du 8. Mai 1846., par M. Sorin, proviseur du College Royale. Extrait des Memoires… 5-eme volume, 6-eme livraison, 1846.

15. – „Tout ce qui, chez les autres peuples slaves, ne vit plus qu’a l’etat de legende et de mythe obscur s’offre encore a l’etat de loi vivante dans cette immuable et poetique Illirie. Ne devais-je pas en conclure que je touchais enfin au roc vif, au terrain de premiere formation, que les Serbes d’Illyrie etaient vraiment les plus anciens des Slaves?…“

Претходним ауторима прикључујемо и једног нашег савременика, бескрајно савесног и неуморног истраживаоца.
То је госп. Ненад Љ. Ђорђевић,16 аутор једне грандиозне историје о српском народу.

16. – „Историја Срба кроз династије“, Милвоки, Српски Народни Универзитет „Лаза Костић“, 1968.

На овом месту из те историје спомињемо само карту, којом наш аутор приказује кретање Срба по Азији и Европи у току од неколико хиљада година. Као што се из зналачки састављене карте види, Ђорђевић је одређенији од свих осталих писаца – и од Порфирогенита, Сипријана Робера, од Нестора Кијевског, Лаоника Халкокондила, итд., итд, јер он обележава не само простор, већ и миленије, у току којих су се Срби кретали преко Азије, Европе, па и преко северне Африке, оснивајући државе, кроз дуго време већ одавно нестале.

Овом низу заступника велике старине српског народа прикључујемо и Милоша С. Милојевића, коме смо у овој студији посветили посебно поглавље. Његове концепције истоветне су с концепцијама Ненада Ђорђевића,17 па смо их приказати једном новијом верзијом исте карте, коју је за своје дело урадио господин Ђорђевић. Горњи приказ представља такође правце, у којима су се у давно врема кретали Срби, тражећи – из различитих разлога – нова и сигурнија станишта од оних, која су били присиљени да напусте.

17. – „Историја Срба и српских јужнословенских земаља у Турској и Аустрији“, Београд, 1872.

У – да тако кажемо – словенском и српском историјском Пантеону, ми Милошу С. Милојевићу дајемо посебно место, какво тај изузетно предани српски истраживалац и заслужује. Остављајући ближа обавештења о њему за поглавље, које смо му посветили, овде ћемо само да истакнемо његово уверење, да су се Срби у давнини разишли из Индије. По свој прилици, он је – док је још студирао у Москви нашао могућност, да у Индију отпутује, са жељом, да на лицу места своје учење и знање продуби, те да стекне потпуну сигурност за одбрану свог историјског гледишта. Жедан истине и знања, тај врли човек је крстарио и кинеским пространствима, налазећи свуда доказе, па и тамо, како он каже – о живовању давних Срба. Тако – обогаћен знањем и доказима, вратио се у родну Србију, кроз чије области је много и под веома тешким околностима путовао, записујући свуда народна предања, традиције и све, што сачињава духовно богатство једног народа уопште. Тако је на тлу своје отацбине записао и народну песму, у којој се износи, како и зашто су Срби у готово неодређено давно доба напустили Индију: Из те песме овде наводимо само одломке:

„Како нећу сузе прољевати,
Кад ја идем из земље Инђије,
Из Инђије, из земље проклете?!
У Инђији тешко безакоње,
Кум свог кума на судове ћера… „

Такво духовно расуло Срба у далекој Индији проузроковале су тешке недаће, о чему народно памћење сведочи на следећи начин:

„…Те не паде дажда, ни облака,
Плаха дажда, нити роса тиха…
И не роди вино, ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија,
Пуно време за три годинице.
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадаше људи…
… А Бог пушта страшну бољезану,
Бољезану страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо… „

Никакав литерарни опис не би могао да буде сажетији, упечатљивији и језгровитији од овога.
А да су се Срби стварно иселили из Индије, у прилог томе Милојевић пише:

„За ово такође имамо довољно дата и то:

- У описима војевања Александра Великог у Инђији;
- У оставшим још називима места у Инђији, која још и данас носе или чисто српска имена, или слична са овима;
- У инђијским споменицима и
- У споменицима српског народа“.

Претходна четири тврђења, као и горњи навод одломака народне песме, која се налази и у Вуковим збиркама, изискују дубоко и савесно изучавање, што очекује будуће – због предмета – особито српске научне истраживаоце.18

18. – Онај ко се буде бавио истраживањем, полазећи од грађе Милоша Милојевића, нека у Народној библиотеци у Београду потражи његове три свеске песама и народног духовног блага, које је Милојевић забележио, обилазећи српске земље Балкана.

Посебну пажњу у овом одељку привлачимо – не само на напред цитирану народну песму, већ уопште на христијанизовану српску епику, чији мотиви потичу из предхришћанскогдоба. За ово у овом смислу још неиспитано подручје, наћи ћемо сигуран ослонац кроз читав Шафариков опус. А велики ауторитет Јагић, који се одликовао огромном делатношћу на пољу славистике, оставио је једну своју за овај предмет крупну мисао:19

„Има разлога вјеровати, да је већ код старих… Срба цвао митологијски епос.“

19. – „Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga“, Zagreb, 1867.

Нажалост, колико нам је познато, ова тема до данас није била предмет дубоког истраживања, Нешто је у том смислу узео у обзир Натко Нодило20 позабавивши се само делимично појединим мотивима српске народне поезије, које он анализира паралелно с одговарајућим мотивима „Веда“. Истина, као што видимо у белешци, његово дело се односи на стару веру Срба и Хрвата, међутим, цитирајући примере, он се у највећем броју случајева служи примерима, које наводи као српске, што образлаже на следећи начин, пошто је мало пре тога споменуо, да су Хрвати у почетку били чакавци:

„Ако се пак овдје обично Срби први редом спомињу, то виси (sic!) једино о главноме нашем извору, о пјесмама и причама народним, које понајвише од Срба потекоше. „21

20. – „Stara vjera Srba i Hrvata“, Logos, Split, 1981.
21. -N. Nodilo, o. c., p. 44.

Из предњег излази, да ће сваки истраживалац, који се буде посветио трагању за давним, предхришћанским временима, из којих потиче српско духовно благо, успети да сабере одговарајућу грађу и да тиме попуни једно необрађено и тек само донекле додирнуто подручје. Зато ћемо овде да упутимо те будуће трудбенике на једно дело, које сматрамо изузетним и особито важним за стварање правилне слике о значају – и то не само за Србе – и домашају распеване мисли српских покољења, о којима нам данас недвосмислено говори српски језик, тако дивно сачуван у свакој песми, коју је изгладило и довело до савршенства неизмерљиво време.

То је дело Илије М. Живанчевића, које је остало несхваћено, те га је негде на полицама нечитаних ствари прашина скоро сасвим прекрила и сакрила. Ми смо до њега дошли, захваљујући једном великом српском библиофилу, Инж. Војиславу Петровићу, коме на овом месту изражавамо најтоплију захвалност.

Желели бисмо, да наслов те књиге добро запамти свако кога интересују три подручја: лингвистика, књижевност и право са историјом, јер ће у њој свако моћи да нађе драгоцена обавештења, која је с великим знањем и непристрасно обрадио један човек изузетне културе.
Ми ћемо овде да споменемо само друго, тј. средње поглавље, које је Живанчевић посветио српској народној поезији као изузетном духовном стваралаштву највишег домета, које у филозофском погледу стоји изнад филозофије, док у смислу етике стоји изнад пословичног Шекспира.
Како је Илија Живанчевић, који је у дубокој старости умро тек пре четири године, добро знао „Веде“, он је виртуозном лакоћом упоређивао и анализирао мотиве ведске и српске народне поезије, необориво потврдивши сваки од суперлатива, којим су прошловековни европски познаваоци и учени људи окарактерисали сам српски језик и песме на њему испеване.
Према томе – и Живанчевића прикључујемо групи аутора, који су заступали давно порекло и велику старост Срба, скупа с њиховим језиком.22

22. – Новом покољењу, Београд, 1934. год.

У овом низу не сме да изостане посебно привлачна фигура Симе Лукин-Лазића с његовом историјом „Срби у давнини“, за коју каже, да је сабирао грађу читавих четврт века, Премда је он то дело писао на њему својствен начин, не држећи се строго уобичајене форме, која је усвојена као научна, ипак се огромност рада испољава на свакој страни, јер његова сврха није била да се прослави као научни радник, већ – пре свега – да брани српски народ пред хрватском агресивношћу, увредама и неправдама.
У односу на све ове претходне напомене, чини нам се, да би било и важно и потребно, да се на овом месту осврнемо на тврђење једног чак и у свету – готово непознатог, али чудног и интересантног аутора, чије име је Otto Hanisch (Ото Ханиш). Наслов његовог дела, из кога ћемо овде узети у обзир само један мали одломак, јесте „Маздазнан – Учење о расама“23.
Пажњу писца ових редака привукао је особито следећи Ханишев текст, који у преводу овако гласи:

„Јужни Словени имају као и Мађари своје главно седиште у Мађарској и одатле су се проширили по Баварској, Тиролу, Ломбардији, Луксембургу, Шкотској и Португалији.. По њиховом доласку они се нису мешали, па су стога сачували своје првобитне одлике. Њих убрајају у Словене, али они не говоре словенским, већ језиком житеља Хималаја, који представљају остатак људи беле расе… „24

23. – „Mazdaznan – Rassenlehre“, Los Angeles-Leipzig, 1933.
24. – „Die Jugo-Slawen haben ihren Hauptsitz als Magyaren in Ungarn und verbreiteten sich von hier aus nach Ваует, Tirol, der Lombardei, Luxemburg, Schottland und Portugal… Nach ihrer Ankunft hielten sie sich unvermischt und bewahrten in folgerdessen ihre Ursprünglichkeit. Man rechnet sie zu den slawen, aber sie reden nicht slawisch, sondern die Sprache der HIMALAYANER, eines Reststammes der weissen Rasse…“
O.c., p.194.

Кроз све што смо рекли у оквиру предње дигресије, можемо да закључимо већ одмах у почетку ове студије, да у односу на историју Срба постоје две групе, или две школе. Прву групу бисмо назвали „индијском“ – зато, што она изводи порекло Срба из Индије, док би друга била „подунавска“. Ова друга група је привидно нова. Међутим, њеним зачетником може да се сматра Нестор, кијевски хроничар, с почетка XII века (умро је 1114. године) да би му се много касније, чак у деветнаестом веку, прикључио француски слависта Сипријан Робер, који је Дунав и подунавски базен сматрао словенским од најдавнијих времена, уз још неке друге писце, којима такође посвећујемо известан простор у току наше расправе. Писцу ових редака је – бар за сада – немогуће, да заузме став за једну, или другу групу, јер су аргументи и једне и друге поставке јаки… Једино што он у овом тренутку може да изрази – то је, да су наши данашњи појмови условљени читавим друштвеним механизмом нашег доба.

Међутим, некада су критеријуми у односу на људе, државе, границе, итд. били или другојачи, или пак нису постојали у оном смислу, који им ми данас дајемо. Овим желимо да кажемо, да је земља некада била слободна и без граница, те да је човек по њој могао слободно да се креће… Наше знање је ограничено само на историјску епоху, али – шта је било пре ње?! Зна се, н пр., сасвим сигурно, да су најстарије ведске химне донете у Индију са северозапада, али одакле … то санскритолози још нису могли јасно да закључе… Друго – ми, који смо осетљиви на словенске вредности – знамо, да се наука Запада на њих осврће – или безначајно мало, или никако… Тек недавно је један француски писац. по имену Georges Suffert, написао на наше превелико изненађење:

“Pour nous, les Français, avant Grece et avant Rome, il y avait le Danube…”“,
тј.:
„за нас Французе- пре Грчке и пре Рима постојао је Дунав…“

Чини нам се, да је у вези горњим тврђењем наведеног француског писца и новинара, који се много бави археолошким проблемима, потребно да нагласимо, да ни он, управо као ни остали западни писци и истраживаоци, није при исписивању горњег закључка ни помишљао на Словене… Но то нам не смета, да и њега уврстимо у „Подунавце“, чије су концепције добиле много на снази открићем Лепенског Вира, на десној обали Дунава, управо на тлу Србије.

Будући, да смо се у овој студији посебно позабавили открићем Лепенског Вира, овде ћемо да наведемо само један кратак извод из недавно објављене књиге Светислава Билбије, посвећене дешифровању етрурских записа и текстова. Захваљујући природи свог рада, господин Билбија је могао - даље и дубље да сагледа сав значај овог – можемо без икаквог претеривања да кажемо – веома великог археолошког налаза наших дана, који попут нове луче баца неочекивано светло на преисторију Подунавља, те господин Билбија пише:

„Лепенски Вир је историјски документ, који нам открива део велике тајне; Јер – из Подунавља је бели човек почео да се расељава и насељава најпре Европу, па Малу Азију, да једна његова грана допре чак до далеке Индије“.

На другом месту своје студије, Светислав Билбија објашњава скицу, која представља правце ширења белог човека из Подунавља, и каже:

„Лепенски Вир на овој скици симболично представља Подунавље, колевку, из које је потекао бели човек Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама година. Правци су означени замишљеним под-центрима задржавања, одакле се настављало даље разгранавање, све док му се трагови нису изгубили у северној Африци и Индији“.25

25. – C. C. Билбија, Староевропски језик и писмо Етрураца, Чикаго, 1984. године.

У овај низ интересантних и оригиналних писаца укључујемо и византијског историчара Лаоника Халкокондила, који се у свом раду – без сумње ослањао на – за нас данас – изгубљене списе и сведочанства. Како је и њему у овој студији посвећено посебно место, овом приликом дотичемо се само појединости од огромног значаја, коју је Халкокондило формулисао највећом једноставношћу и јасноћом. А та појединост – једнога дана, када се наука буде поставила на сасвим здраве основе – моћи ће да послужи за још једну нову монографију о првобитној фази европске цивилизације, особито после, откопавања преисторијског насеља у Лепенском Виру, што је један од сигурних путоказа о тој давној – искључиво европској култури… Наиме… полазећи од античких грчко-римских писаца, географа и историчара, знамо, да је неки народ под грчким називом „Трибали“ живео углавном на јужној обали доњег Дунава. Највећи међу славистима – Шафарик, а с њим и Суровјецки – интерпретира то име као грчку деформацију од облика Србљи. Но о томе говоримо више у поглављу посвећеном њима.
Овде пак, с обзиром, да смо споменули Лепенски Вир, који се налази управо у поменутом делу Подунавља цитирамо само једну реченицу – како се сматра – озбиљног историчара Халкокондила, по рођењу Атињанина. Ево како она гласи:

«Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων… »

У латинском преводу Халкокондилове цитиране реченице, међутим, има нешто више, што само по себи служи као појачање и потврда историчаревог изнад свега занимљивог саопштења: То су изрази “totius orbis” и „compertum habeo“. Но да најпре тај превод прикажемо:

“Tryballos, serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo…”

што ће рећи:

„Род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам… „

Неко би могао помислити, да израз „тотиус орбис“ не одговара оригиналној Халкокондиловој реченици. Но то је само привидно, будући, да се грчки генитив των ευνων мора превести у овом контексту са: „од свих народа“, под чим се и подразумева као надопуна: „на целој земљи“… Друго: латинска формула “ compertum habeo “ значи: „поуздано знам“, тј. – оно, о чему пишем, лично сам истражио и добро проверио. Та формула је као нека врста потписа и печата испод истражених и проверених чињеница… Но као што рекосмо, о озбиљном историчару, Лаонику Халкокондилу, читалац ће наћи више података у поглављу посвећеном њему. А на основу његовог овде наведеног тврђења, нама се чини, да бисмо и њега могли да уврстимо у групу заступника „подунавске теорије“ о пореклу Срба.

У сваком случају, на основу напред изложеног, јасно је, да би – не само имало смисла, већ би неизоставно и требало, да се напише једна посебна монографија, којом би се брижљиво повезало писање Нестора Кијевског, Сипријана Робера, Жоржа Сифера, па и Мојсија Хоренског са свим открићима у оквиру Лепенског вира. Нама изгледа – а на основу свих описа и анализа Драгослава Срејовића, археолога, који је Лепенски Вир открио и представио свету својим делом, да су у тој чудној подунавској насеобини били покопани и стога сачувани у готово нетакнутом стању – сами корени најважнијих традиција српског народа, у односу на које се сви етнолози слажу, да потичу од најдавнијих „протоиндоевропских“ времена, тј. из доба док тзв. „Индо-Европљани“још нису били издељени на толики број данашњих народа беле расе. Јасно је, да се с тим у вези поставља питање: а где је била колевка тих „Индо-Европљана“? Одговор на то даје и Илија Живанчевић, који индоевропску колевку налази у Централној Европи, тако да и њега можемо да прикључимо заступницима подунавске Школе.

При свему овоме да споменемо и једно питање, које поставља Eugene Pittard у својој антрополшкој расправи, у овом делу више пута споменутој. Наиме, говорећи о балканским Србима, па у вези с њима о динарској раси и о њеном ширењу с Балкана преко Централне Европе све до Скандинавије – на једној страни и до Британских острва на другој, он се пита, ко је кога славизирао, мислећи – по свој прилици – као и Нестор Часни Кијевски и неки немачки аутори на струјање Словена од југа према северу. Из перспективе данашње службено признате науке, која се – особито у односу на Словене -формирала под утицајем берлинско-бечке Германске Школе, тешко је да се замисли, да се процес славизирања одвијао у том смеру, Међутим, треба имати на уму, да се ту не ради о неком брзом и кратком историјско-етнографском процесу, насилном и вештачком, каквих има у наше доба, већ о једном природном, неорганизованом и спонтаном феномену, који се одвијао у преисторијско време, о коме – на жалост – немамо никаквих писаних трагова.
Па ипак, западно-европска наука је отишла далеко у изучавању те далеке европске прошлости, посветивши посебно велику пажњу расветљавању проблема раса. Међутим, када се радило о Словенима, немамо утисак, да се у том смислу отишло далеко. Напротив, нека сведочанства, закључци и мишљења из прошлог века – изгледа – бачена су у заборав, те тако не налазимо нигде упуштање у велике дубине изучавања о Словенима уопште.

Па ипак, када се радило, или ради о веома озбиљним и објективним научницима, који су желели да баце истинско светло на премало позната подручја, онда нас они изненађују својом готово неочекиваном дедукцијом. Тако двојица француских лингвиста европског гласа, Меје и Вајан (Meillet-Vaillant), у својој расправи „Le slave commun„, тј. „Заједнички словенски језик“ тврде нешто, што чини срж ове наше студије.
Они се, наиме, осврћу на некадашњу јединственост словенских језика и кажу:

„Лингвистичко јединство словенских (језика) је очито. Још данас се оно опажа на први поглед; ако се испитују стари словенски језички облици сличности су тако велике, да оне често прелазе у истоветност, за овакву јединственост постоји само једно објашњење: то је ПОСТОЈАЊE У ИЗВЕСНО ДОБА ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА, КОЈИМ ЈЕ ГОВОРИО ЈЕДАН НАРОД КОЈИ ЈЕ ПОСЕДОВАО СВЕСТ О СВОЈОЈ ЈЕДИНСТВЕНОСТИ„.26

26. – А. Meillet, „Le slave commun“, Seconde Edition revue et augmentee avec le concours de A. Vafflant, Paris, Edidon Honore Champion, 1965.

Због значаја који придајемо овом тексту, ми га сада цитирамо – не у белешци, већ у наставку; ево, како он гласи:

„L’unite linguistique du slave est evidente. Aujourt’hui encore elle apparait au premier coup d’oeuil; et, si on examine les formes anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si grandes, qu’elles approchent souvent de 1′identite; pareille unite ne comporte qu’une explication: L’EXISTENCE A UNE CERTAINE DATE D’UNE LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE… „

A која група и које племе Словена је то могло да буде у неко давно доба, до ког не допиру уобичајена историјска мерила, нека нам, да бисмо то одредили – послужило тврђење такође једног Француза, који је двојици управо споменутих претходио за око пола века.

в) ABEL HOVELACQ

Француски научник из прошлог столећа, по имену Абел Овелак (Abel Hovelacq), је у својој „Лингвистици“ сасвим јасно написао:

„… les seuls points definitivement etablis nousparaissent etre 1′antiquite des formes serbes… “

„…једини закључци коначно утврђени, изгледа нам, јесу (они, који сe односе на) старину српских облика…“ 27

27. – La Linguistique, par Abel Hovelacq, Bibilotheque des Sciences Contemporaines, Paris, Hennuyer, 1876., pp.323.-324.

У наставку истог овог поглавља, посвећеног језицима Словена наглашава: „… la grande deterioration du bulgare moderne… „, a затим слути, да ће доћи дан, када ће се установити, да су: „… tous les idiomes slaves une serie de collateraux issus directement d’une source commune… “

Пошто је у предњем цитату Овелак најпре истакао „велику исквареност бугарског„, он затим изражава своје уверење, да су: „… сви словенски идиоми само један низ побочних језика, произишлих дирекгно из заједничког извора…“ Своје лингвистичке закључке у односу на језик Словена, Овелак је илустровао – између осталог – следећом шемом:

СЛЕДИ ШЕМА..

г) AMI BOUÉ

Као круна свих претходних тврђења може – у неку руку – да послужи један навод из дела прошловековног научника, који се звао Ами Буе (Ami Boue): У своје доба Буе је био члан француских и иностраних научних установа. У свом обимном делу „Европска Турска“, у четири тома, обухватио је – у односу на ту онда моћну империју – готово све у његово доба постојеће научне гране: географију, геологију, природну историју, статистику, обичаје, а затим традиције, археологију, индустрију, земљорадњу, политичку историју, религију, итд.28 Између осталих проблема у вези са Србима, Ами Буе је расправљао и о проблему српског језика.
С обзиром на извесне његове наводе у истом делу, можемо да закључимо, да је он српски говорио. У сваком случају, да један учен човек као што је он био, писмено овековечи једно тврђење, он је за то морао имати чврсту основу, много знања и апсолутну сигурност у оно, што тврди.
28. – A. Boue, La Turquie d’Europe, Paris, Arthus Bertrand, 1840.

Но пре него што наведемо Буеов текст, који нас на овом месту искључиво интересује, да рашчистимо – једном и заувек – са оном збрком коју је проузроковао појам „српско-хрватски“. „хрватско-српски“, „хрватски књижевни језик“, па најзад – једноставно и безобзирно „хрватски“, премда се увек ради једино о језику народа српског. Јер – појам „српско-хрватски“ је створен искључиво с политичким тенденцијама, уз смишљено деловање оних, који у једном новом облику настављају освајачко ширење старе и незајажљиве римске империје, особито, када се ради о њеној борби против Словенства.
Те тако – премда ова студија не спада у ред политичких расправа, ми овом приликом морамо да подвучемо, у коликој мери је проблем у вези са српским језихом, односно, како се проф. Лаза Костић изразио – у вези са крађом српског језика – политизован, с крајњим циљем, да се један упоран и отпоран словенски народ на Балкану латинизује, онако, како је латинизована читаваостала Европа, у којој данас преовладава т.зв. латински дух.
А познато је да се та латинизација најуспешније остваривала преко вере… Постепено и по једном добро смишљеном плану постигло се било насилним покрштавањима и превођењем у католичанство, било разним политичким домишљањима непријатеља српског народа – да се данас на подручју југословенске државе све, што је католичке вере, назива Хрватима… Зато, нека нам на овом месту буде допуштено, да направимо једну сасвим кратку дигресију, која ћe бити речитија од мноштва описа… Између осталог, Вук Стефановић-Караџић је написао једну малу и занимљиву књижицу, којој је дао наслов „Ковчежић“. У самом почетку он говори о Србима православне, католичке и мухамеданске вере.

Ми се данас питамо, шта је било са свим оним Србима, који нису били припадници православне цркве? Нема их. Нестали су. Не зато што би били ишчезли са земље, већ зато, што су на основу вере уврштени у друге народности… овде би могла да отпочне расправа сасвим друге врсте и мислимо, да има приличан број писаца који се њом баве, па ћемо да се вратимо споменутој теми и тзв. „Гајевој реформи хрватског језика“, како то пише у свим уџбеницима за хрватске ученике. Међутим, та тзв. „реформа“ није – у ствари никаква реформа, већ отворено узимање српског језика за Хрвате, што је Гај сасвим отворено рекао и написао.
То отимање језика, којим прави Хрвати никада нису говорили, било је неопходно због великог броја на разне начине покатоличених Срба, будући, да је веру лако променити, али не и језик. А да су прави Хрвати говорили једним другим језиком, то је добро знао научник Ами Буе па пре назови Гајеве „реформе“, а у потврду нашег разлагања овде, он пише

“ Le croate… est aussi un dialecte assez different du serbe; mais, le wende s’en eloigne davantage, pour se rapprocher, соmmеle croate, de la langue des Slovaques… „29
29. – O.c.,p.34.

Предњи текст у српском преводу гласи:
„Хрватски… то је такође дијалект доста различит од српског,али вендски се од њега удаљава још више, да би се приближио,као и хрватски, језику Словака… “

Тако је Ами Буе писао 1840. г., док је Људевит Гај објавио своју толико злоупотребљавану „реформу“, одн. озакоњење отимања српскога језика, тe 1846. г., у листу „Даница“, бр. 31., а под насловом „Чије је коло“. Да би читалац већ од самог почетка био што боље упућен у овај тежак данас добро замаскиран језички проблем, као и да би схватио, како дуго се ковао паклени план о разарању једног народа кроз отимање и отуђивање његовог језика, ми морамо овде да прибегнемо још једном наводу из дела Ами Буе-а, у коме је он пророчански изрекао свој суд и свој закључак30:

„… Хрвати. Они – због сиромаштва своје литературе и због неправилностисвог језика нису успели да створе посебну књижевност, већ су били присиљени,да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком на начин, који их јеодвео дотле, да су Србима предложили, да се с њима уједине под извиканимназивом Илири. Међутим, овај подмукли (или лукави) предлог, чија је сврхаишчезавање српске националности, од Срба је био одбачен“.

30. – O. c.,p.40.: „…les Croates. Ces dernier, vu la pauvrete de leur litterature et l’irregularite de leur langue, n’ ont pu reussir a se constituer une litterature a pan; mais ils ont ete forces de se rapprocher des Serbes et d’employer leurs caracteres, de maniere qu’ils ont ete reduits meme a proposer a ces deraiers de se reunir a eux sous le titre banal d’Illyriens. Or cette proposition insidieuse, tendant a faire disparaitre la nationalite serbe, a ete rejetee par les Serbes.

На несрећу, Срби су касније били изиграни, што је данас јасније него икада и што може да се заврши – уз све друге подешене околности – непоправљивим разарањем целог српског народа.31

31. – Проблемом отимања и присвајања српског језика од стране Хрвата, дубоко и зналачки се позабавио проф. Лазо Костић у својој изванредно документованој студији, под насловом „Крађа српског језика“ – културно-историјска студија, Баден, у Швајцарској, 1964. г. То веома озбиљно документоваио дело може да буде од велике користи. Познато је, да је библиографија проф. Костића увек веома богата; само за ову своју књигу он се послужио 131-им делом.

После ових неколико важних и стога неопходних напомена, да се вратимо изјави о српском језику Ами Буе-а. И ова његова мисао налази се у истом делу – „Европска Турска“. На жалост, није нам познато, да су се српски лингвисти позабавили Буеовим закључком исто тако као што нам није познато, да је ико – после Сипријана Робера – покушао да тражи увођење српског језика на универзитетске катедре, паралелно уз грчки и латински. Човек мора добро да се замисли над чињеницом, како мрак и заборав веома брзо прекрију сваки покушај, да се српски језик и Срби уопште са свим њиховим вредностима на подручју људског духа уздигну на место, које им припада! Као што је Роберова жеља, изражена у једној установи као што је College de France, остала само пусто слово на папиру, тако исто је прашина прекрила и следећи закључак А. Буе-а;

„Le serbe est environ aux langues slaves ce que le latin est aux langues qui en sont derivees32

,a to значи:
„Српски је отприлике за словенске језике оно, што је латински за језике, који су из њега произишли“.
32. – О.с. р.34

Уз претходно тврђење, Ами Буе је додао још нешто, што нам се чини значајним, а то је следећа његова допуна уз горње тврђење, које нас уверава, да је он српски стварно добро познавао:
„…le paysan dans la plus iniserable case, comme le riche dans son konak, parlent leur langue avec purete… „,33
„…сељак у најбеднијој колиби као и богаташ у свом конаку, говоре чисто… “

33. – О.С..Ib..

Читаоци ће се вероватно сложити с аутором ове студије, да – и сељак, и онај, који се одродио од села, и сиромах и просјак, и богаташ – говоре сви подједнако лепо својим језиком само тамо, где се језик кроз веома дуго време стапао с људским бићем и где, према томе, човек има један сасвим особити осећај за језичку чистоту. То може да буде случај само тамо, где један народ и његов језик представљају јединственост кроз дуге хиљаде година. Додамо ли оваквом резоновању још један цитат из дела Ами Буеа, имаћемо још једну потврду о старини српског језика. Ево шта он каже:

„On connait les travaux dе certains philologues pour retrouver des racines tout-a-fait communes aux langues grecque et serbe“.34

34. – О.с.,р.41

Ево једнога посла, који је требало већ одавно да се уради! При томе је понајпре требало да се пронађу студије, на које је Буе мислио, стављајући на папир ову своју за нас ни најмање изненађујућу констатацију. Он, наиме, каже дословно:

„Познате су студије извесних филолога са сврхом истраживања потпуно заједничких корена грчког и српског језика… “

На жалост, ти су радови, о којима Буе говори у множини, као у земљу закопани и писац ових редака, упркос свим напорима, није успео да их пронађе, осим неких сасвим кратких одломака. Међутим захваљујући нашем познавању старогрчког и имајући српски као матерински језик, уздамо се, да није далеко дан, када ћемо – по завршетку овог посла, моћи да се посветимо и томе. Радићемо, носећи у мислима и у срцу речи Милоша Милојевића, који је у својој Историји записао:

„Тек када се језик тог славног (тј. грчког) народа буде ваљано проучио откриће се ствари нечувене“.

Чини нам се, да је у овом поглављу, које смо назвали »У приступу теми « довољно и оволико, са сврхом, да се укаже на неколико концепција, разрађених на страницама ове студије. Уздамо се, да све што смо довде изнели може да послужи као оријентација у односу на став аутора према једној још недовољно истраженој и неиспитаној, па – према томе – у великој мери непознатој грађи, којом су се много више бавили истраживаоци прошлог века, да би онда овај век много што-шта погазио и бацио у заборав.

Стога имамо разлога да верујемо, да је прошло столеће било шире у прилажењу извесним подручјима, да су му хоризонти били даљи, те да је оно било ближе извесним истинама од нашег сувопарног доба електронске технике и продирања у космос. Јер – технички напредак проширује видљиве хоризота материје, док они важнији за људско биће, дубљи, унутрашњи, духовни – као да остају у сенци.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Сре Јан 06, 2010 11:15 pm

ШТА КАЖУ ШАФАРИК И СУРОВЈЕЦКИ

Ево међу великанима славистике једног од највећих – Павла Јосифа Шафарика с његовим доприносом у вези с Порфирогенитовом вешћу о Србима од почетка. Јер – оштри и оштроумни Шафарик се – у правом смислу речи, захваљујући свом великом знању и изузетној ерудицији, уистину бавио лингвистичком микрографијом, а – упоредо с њом – и минуциозним испитивањем чињеница. У делу Суровјецког, које је Шафарик по његовој смрти приредио за штампу под насловом „Порекло Словена“ (Die Abkunft der Slawen)32, он се са својом карактеристичном оштрином осврће на обавештења у бити – и незаинтересованих и необавештених историчара, који говоре о Словенима у разним областима Балкана и Грчке, а да при томе нико од њих не каже јасно и одређено, када су се они ту нашли. Међутим, оно што изузетног Шафарика највише љути, јесте чињеница, да се у целој историји, где се Словени спомињу тек узгред, нигде не налази ниједан поуздан датум, од када су, нпр., Словени насељенициТракије и Илирије. По њему, Прокопијева вест о њиховом насртају преко Дунава за време Јустинијанове владавине, НИ У КОМ СЛУЧАЈУ НЕЋЕ МОЋИ ДА СЕ УЗМЕ КАО СЕОБА. 33

Шафарик тврди, наводећи Прокопијев текст и на грчком и на латинском, да се наведена Прокопијева вест односи само на упаде наоружаних Словена, дакле војске, а не народа. Међутим, наставља он даље, то никако не значи, да се већ од раније, како у Мезији, тако исто и у Илирији нису налазили мирни словенски насељеници. Шта више, Шафарик примећује, да ни Прокопије, а ни други Византинци нису – у ствари – писали историју Словена, већ су само у одређеним приликама и њих УЗГРЕД споменули, без критичког испитивања и проверавања, често их везујући за неко место, које не одговара истинитим чињеницама – једино по ономе, што су чули, или – „како им изгледа“ (υαινονται). Критични Шафарик се одмах после тога обара на Порфирогенита, који о доласку Срба на Балканско Полуострво говори као да је био очевидац, па каже:

„Да Константиново казивање није у супротности само са собом, па с неким његовим сопственим и страним сведочанствима и да оно- осим тога – не носи одвећ јасне трагове извесне намере – „allzudeutliche Spuren einer gewissen Absichtlichkeit“,34 онда би прихватио његову вест о сеоби Срба, али – ништа више од тога. Међутим, како за сада стоји ствар, ту вест треба подвргнути строжијем испитивању. Јер – покушајмо, да то мало оштрије сагледамо… „

Шафарик се затим осврће на оно, што је Порфирогенит записао:

“…Да су Срби дошли из северне Велике Србије, пошто их је позвао Хераклије, како би своје царство спасао аварске опасности. Ако се посматра правац, који одређује Константин његовим дошљацима: „Преко Турске, тј. Мађарске“ ( Τουρκιαζ μεν εκειυεν) и Баварске (εκειυεω Βαγιβαρειαζ), близу Франачке (Φραγγιαζ σε πλησσσιον) која се такође зове и Саксонијом… Тамо су – по њему (Порфирогениту) Срби били у Бојки (Βοικι), која се управо граничила са Саксонијом… „

Разлажући даље, Шафарик – Суровјецки тврде, да само неко, ко је неизлечиво слеп, да тражи првобитну отаџбину Срба у западној Чешкој, у Мајсену и у Лужичкој Србији… На истом месту, Шафарик је ироничан на рачун оних, који у Константиновој „Багибарији“ виде „Бабигарију“, тј. „Бабју Гору“, један од врхова Карпата, за који – тврди даље Шафарик, Константин сигурно никада није чуо. Да би брод био повучен са хриди на песак, наставља Шафарик подругљиво, неки хоће да извуку закључак (као да су масе исељеника из Македоније ишле правом линијом – математички срачунатом – према Чешкој и Шлезији!), да је Константин мислио на северно – карпатску Србију у Галицији и Волинији, али да се, пошто није имао географске карте, а уз то – није ни познавао крајеве, о којима је писао – погрешно изразио.

„Допуштам, пише Шафарик у наставку, да цар није имао бечке или париске карте главних штабова, али такво бесмислено географско незнање (eine so absurde geographische Ignoranz) не могу да прихватим, јер – по њему – преци византијских штићеника, који су напустили руску Србију, требало је, или – желели су, да се врате у крај, који је наследно био подложан Франачкој, да би тамо наставили да живе у ропству.

С друге стране, за упућене, његово казивање о чешко-мајсенско-лужичком пореклу његових Срба, губи много веродостојности. Јер – никада неко, ко познаје историју словенског језика, не може да прихвати гледиште, да су његови дијалекти, настали у VII веку, или после њега.

ПОЗНАВАОЦИ ОВОГА ПРОБЛЕМА НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТЕ ГЛЕДИШТЕ, ДА СУ СЕ ИЛИРСКИ СРБИ ОДВОЈИЛИ ОД ЛУЖИЧКИХ СРБА ТЕК ПОЛОВИНОМ VII ВЕКА35 ОБРАЗОВАВШИ СВОЈ ЈЕЗИК ТЕК ТАДА! СРПСКИ НА САВИ И СРПСКИ НА ЕЛБИ НАЛАЗЕ СЕ НА ДВЕ КРАЈЊЕ ТАЧКЕ, ШТО СЕ ТИЧЕ РЕДОСЛЕДА СЛОВЕНСКИХ НАРЕЧЈА И НЕМОГУЋЕ ЈЕ, ДА СУ ОНИ НАСТАЛИ ТЕК У VII ВЕКУ.“

1. Да је Константин своју причу нашао у неком писаном, или да му је за њу послужило неко усмено предање, он се не би тако тешко преварио – ‘hatte er sich nicht so arg vergreifen konnen…’ Да би потврдио овај свој закључак, Шафарик још додаје „сигурно“, тј. ‘gewiss ‘, па затим каже, да је ТУ ИЗМИШЉОТИНУ КОНСТАНТИН:

„… IN EINEN POLITISCHEN APOLOG KUNSTVOLL UMGESPONNEN…“36,

тј.:

„… ВРЛО ВЕШТО СМРСИО С ЈЕДНОМ ПОЛИТИЧКОМ АПОЛОГИЈОМ… „

И ТО ТРИ СТОТИНЕ ГОДИНА КАСНИЈЕ!”

36. – Исто, стр. 138.

Сваки редак из дела Суровјецког-Шафарика драгоцен је утолико више, – што ни један, ни други нису били Срби са Балкана, јер нема речи у целом овом подугачком тексту у немачком оригиналу, која није оптужба и протест против заблуделих истраживалаца, који узимају сведочанство Грка Константина Порфирогенита као неопорециво, а то значи – без покушаја било-каквог критичког прилаза његовом спису.

У тежњи, да се коначно избрише Порфирогенитова већ многовековна грешка, која је неоправдано и без научне анализе узета као – у неку руку подлога и полазна тачка историје српске нације, ми Суровјецков и Шафариков текст следимо реч по реч. Па ево, шта они пишу даље, на истој страни:

„Denn eine unmögliche Tatsache konnten reine schriftliche oder mündliche Quellen nicht als wircklich geschehen darstellen. Dieses voraufgeschickt, wird es nunmehr weniger Wunder nehmen, dass Konstantin den K. Heraklius den… Serben ein Land schenken lässt, welches letzterer selbst nicht besessen, welches vielmehr schoon, nach seinem eigenen Zeugniss, seit 449., oder wie einige lesen wollen, seit 549., die Hunno-Slowenen (Konstantin setzt Awaren für Hunnen!), und nach Paul Winfrid, seit 569., oder nach den Byzantiern seit 598., die Awaro-Slowenen inne hatten, und aus welchem jetzt die… Serben jene erstem in blutigen Kriege herauswerfen sollten, bloss um des Gluckes theilhaftig zu werden, in eigenmächtig eroberten Ländern Unterthanen des griechischen Kaisers zu sein; Kaiser Konstantin kannte nur zu gut die physische Kraft, politische Mündigkeit und factische Unabhängigkeit der… Serben… Der Schmerz über den Verlust dieser Provinzen bricht überall in seinen Schriften durch; er wiederholt die alten Verhältnisse derseleben zum griechischen Reiche und die von der Herakliusischen Schenkung des Landes herrührende Hörigkeit der Serben… bis zum Ekel „.

Ми овом тексту прилазимо истом побожношћу, којом је Сипријан Робер пришао тексту Нестора Кијевског. Свака Суровјецко-Шафарикова реч у горњем наводу је од неисказане вредности и право је чудо, да га нико (колико нам је познато) од српских научника није проучио, осим бесмислено одбаченог Милоша С. Милојевића и његовог великог поштоваоца, Симе Лукин-Лазића. А Милојевић је био управо један од оних великих људи, који није смео да буде одбачен као човек с научним смислом првог реда, широких хоризоната и великог знања. Ми ћемо се – после Суровјецког и Шафарика – осврнути и на тог истраживача – мислиоца, задојеног најдубљим етичким осећањима и инспиратора у моралном смислу оне генерације, која је имала снаге да се ухвати у коштац с далеко већом германском силом и да је, захваљујући својој моралној снази и јединствености стремљења скрха. Срби Милојевићевог типа имали су на Балкану своје корење сигурно временски много даље од VII века по Христовом рођењу, који уистину велики и веома учени Шафарик никако не прихвата као век доласка Срба на југ Европе. Па ево – с тим у вези – како он побија Константина Порфирогенита, на чијим обавештењима је формирана историја српске нација, која се и данас предаје, учи, али и злоупотребљава:

„Јер – писмени, или усмени извори нису могли да представе нешто, што је немогуће, као да се то стварно догодило. Имајући то у виду, мање ће нас зачудити чињеница, да је Константин приписао цару Хераклију давање на поклон Србима земље, коју овај последњи – не само што није поседовао, него су – још више од тога – по његовом сопственом сведочанству, ту земљу – од 449.г. или – према некима – од 549.г., поседовали Хуно Словени (Константин ставља Аваре уместо Хуна!); по Паулу Винфриду они су пак ту земљу поседовали почев од 569.г., а по византијским писцима, од 598.г. И сада Срби треба да их избаце (Хуно-Словене), водећи крвав рат само зато, да би заслужили срећу, да у земљи, коју су задобили својом снагом, постану потчињени грчким владарима. Цар Константин је одвећ добрo познавао физичку снагу, политичку зрелост и стварну независност Срба…

Жалост за тим изгубљеним областима у његовим списима избија свуда; он више пута спомиње старе односе (тих земаља према грчком царству и зависност Срба због Хераклијевог поклона… до одвратности.“

(Шафарик употребљава баш тај израз ‘Ekel’).

Настављајући горњу мисао, која је свакако била заједничка обојици аутора, Шафарик наглашава, да је Порфирогенит свуда у својим списима настојао, да подвуче нешто, што су тек после њега остварили Василије, кога он назива „бугарским убицом“ (der Bulgarenwürger) и Манојло Комнен.

„Ја лично, каже Шафарик у наставку, верујем само у делимичну српску сеобу – и то крајем шестог и почетком седмог века – у Илирију.

НАПРОТИВ, ОНО ШТО КОНСТАНТИН ПРИЧА О СЕОБИ СРБА ЗА ВРЕМЕ ХЕРАКЛИЈА, ПОДВРГАВАМ НАЈВЕЋОЈ СУМЊИ“.

Стигавши довде, наша двојица слависта нас упућују на Катанчићево дело „De Istro“ које подупире ову њихову тезу37 . Ми пак ниже, доњом белешком, желимо да олакшамо заинтересованом читаоцу тражење Катанчићевог списа, док се ми њиме опширније бавимо, у нашој студији у једном од каснијих поглавља.

„Одстрањујући тај Константинов – каже Шафарик у наставку – тако олако најављени датум и толико несигуран, ГДЕ ИМА ЈОШ ЈЕДАН ЈЕДИНИ СИГУРАН ПОДАТАК О ВРЕМЕНУ ДОЛАСКА СРБА У ТРАКИЈУ И ИЛИРИЈУ? Све што је јасно, то је, ДА СЕ СКОРО УВЕК РАДИ О ЈЕДНОМ „МОЖДА“.

„По свој прилици, разлажу даље наша двојица аутора, историчар се одвећ радо уздиже изнад тешкоћа истраживања и брзим поступком пребацује ствари из подручја вероватноће (претпоставке) у подручје сигурности“.38

1.

38. – „…überhebt sich der Historiker nur allzugern der Schwierigkeit der Untersuchung und setzt raschen Schrittes aus dem Gebiete der Wahrscheinlichkeit in das Gewissheit über. “ Ib;, p. 139.)1

Најбољи пример за ово је (увек по Шафарику и Суровјецком) – Мезија (римски и грчки назив за антички део Србије од Дрине до Црног Мора. По њима:

„… нигде, у целој историји, не налази се ни један једини слог о томе, када су антички Срби те области населили… „39

1. 39. – „In der gesammten Geschichte findet sich keine Sylbe uber den Zeitpunkt dieses“ Erreignisses…

Међутим, неки новији историчари покушавају, да тај догађај „хронолошком сигурношћу“ ставе у Ираклијево време, што је с његовом личношћу неспојиво. Као један од најјачих против доказа оваквом тврђењу историчара, Шафарик и Суровјецки узимају сведочанство Мојсија Хоренског, коме је у овој студији посвећен посебан одељак. Јер – по Мојсију из Хорене – давно, пре измишљене сеобе Срба у VII веку по Христу – живели су Словени античкогдоба у ПЕТ МАЊИХ И ЈЕДНОЈ ВЕЛИКОЈ ОБЛАСТИ БАЛКАНА. на стр. 143., Суровјецки и Шафарик ређају те области:

„… ЕВРОПА, ТРАКИЈА, ХЕМИМОНТУС, РОДОПЕ, МЕЗИЈА40 и СКИТИЈА..“

1. 40. – За назив МЕЗИЈА постоји више тумачења – увек у духу српског језика… Ево још једног предмета за изучавање!

У деветом веку, према Марцелину и Хијероклу, ова подела је већ била застарела, што је још један доказ, да се она односила на много старији период. ВЕЛИКА ПРОВИНЦИЈА ЈЕ МЕЗИЈА, КОЈА ЈЕ ВЕЋ У АНТИЧКО ДОБА ОБУХВАТАЛА СЛОВЕНСКЕ – у ствари српске – земље између Дрине, Саве, Дунава и Балкан Планине, протежући се одатле ка западу, према Шар-Планини, Љуботену и Проклетијама; источна граница Мезије била је Црно Море. Приручници кажу да је Мезија била много шира него дужа, јер се у ширину пружала око 900 км., док је у дужину ишла до 300 км.41 Ово је прилика да подвучемо, да су проблем Мезије преудесили Бугари. Ми не можемо у ту расправу да улазимо овде, али морамо, да подвучемо неоправданост њихових претензија, које научно не могу да се бране. Јер су Бугари – војска хунско-турског порекла, на броју између 20.000 и тридесет хиљада људи, тек 679.г. по Христовом рођењу – напали староседеоце Србе и ове – сасвим је сигурно – неприправне за рат и одбрану – победили. Међутим, азијатски освајачи – бројно неупоредиво испод староседелачког живља, доста брзо су се у њих претопили, примивши, али и искваривши српски језик, у чему се слажу сви страни и словенски лингвисти. Но као освајачима – успело им је, да они – са своје стране – аутохтоним балканским становницима – наметну њихово бугарско име.

На основу претходно изнетих појединости – јасно је, да је овај проблем овде тек само дотакнут и да тек треба да се отпочне са истинским изучавањем Шафарика, Суровјецког и особито Мојсија Хоренског. Сведочанство овог последњег од веома је велике важности – између осталог – и због тога, што се он служио списима много старијим од његовог доба. То је разлог, што се све оно, што је он изнео и тврдио, сматра аутентичним. Тако Шафарик пише, да је навођење Сарматије као граничне области Тракије код Мојсија Хоренског историјска чињеница и потпуно веродостојна… А што се тиче античких становника Мезије – и за Шафарика, и за Суровјецког – они су могли да буду само Срби, тек много касније названи Словенима. У вези с тим, они се позивају на Теофана (V, 238.) и на Кедрина (II, 508.), који говоре – и један и други – не о шест, него о седам словенских племена на истом простору, који је назначио и Мојсије Хоренски.

Из претходног је јасно, да је осим територије претворене у Грчку, цео Балкан некада представљао једну етничку целину, временом тендециозно разорену. Па ипак, још у прошлом веку, француски антрополог Миле (на кога се опширније осврћемо на другом месту ове студије) пише у својој расправи са знаком усклика с пуним смислом:

„И то је нешто! Од Црног до Јадранског Мора рећи ће Вам добар дан на српском језику! „

Треба да додамо, да Мојсијева Европа није континент Европа у данашњем смислу, већ античка област Европа, између Тракије и Босфора. Што се Хемимонта тиче, то је била област уз Балкан Планину, некадашњи Хемус. Родопе, одн. планина и област око ње, постоје до дана данашњега.

У сваком случају, ове теме треба да се прихвати Српска Аутохтонистичка Школа, тим пре, што на страни 148. свог заједничког дела, о коме овде говоримо, Суровјецки и Шафарик тврде, да у Тракији и Илирији постоје од најдавнијих времена

‘SEIT URALTEN ZEITEN…’

СЛОВЕНСКА ИМЕНА КОЈА НОСЕ ИСКЉУЧИВО СРПСКО ОБЕЛЕЖЈЕ, као нпр., ВЕТРЕН на Марици, ВЕТЕРНИЦА на Дунаву, а ВЕТЕРНИЦА је и један теснац на Тимоку.

После тога следи нешто, што у Шафариковом казивању подсећа на Сипријана Робера и на Нестора Кијевског, а то је – НЕПРЕКИДНО КРЕТАЊЕ ТИХ СРПСКИХ ПЛЕМЕНА – НАЈПРЕ ОД ЈУГА КА СЕВЕРУ, ПА ОНДА ОД СЕВЕРА КА ЈУГУ… у вези с тим он онда, од 158. до 180. стране, ређа ИЛИРСКО-ТРАЧКА СЛОВЕНСКА ИМЕНА, РАЗНЕТА СА БАЛКАНА ДАЉЕ ПРЕМА СЕВЕРУ… Но то је посебна студија, јер ако бисмо се ње овде прихватили, морали бисмо да продужимо ово поглавље за још најмање стотину страна. Примера ради да подвучемо овде само неколико наведених имена од основе српског народног имена СРБ-:

SERBINUM-Σερβινον (Unter.-Pannonien, 161.) Ptol.; nach

Reichard Sjewerin, nach anderen SARVIZ, hochst wahrscheinlich jedoch einst mit SERVITIUM, oder SERBETIUM, daher SRBAC;

SERDIKA, SARDIKA (Moes.,16.) Numi, Inscr., Fasti triumph.,

PtoL, T. Peut., It. ant., Hierokl, SERVITIUM, SERBETIUM

(Unter. Pan., 250) T, Peut., It. ANT, SERBETIUM, Rav.; hochst

wahrscheinlich eins mit SERBINUM Ptol.; heutzutage SRBAC in

Bosnien an der Save; SEVACES (Volk; in Nor., 161.), PtoL;

SORBA (Kamien), Rav. aus alten Italien; SERBENSTADT,

noch unentdeckt, nach Reichard S. SERVOLO. SORVIODURUM

(VindeL, 250) T. Peut.; heutzutage STRAUBING, d.i. SRBIN,

SERBENSTADT, wie noch in dem heutigen Namen die elemente

des alten durchklingen… “ etc., etc., etc.

Ми смо напред приказали само један сасвим незнатан извод, а где су читаве 22 стране, које треба разрадити, објаснити, анализирати?! И још треба да подвучемо, да се у овом случају ради само о најстаријим именима из античког доба, која су Шафарику била јасна на први поглед као словенска, одн. – у овом случају без икакве сумње апсолутно српска. А где су они силни називи – од Грка и Римљана изобличени до непрепознатљивости, те над њима дуго треба по народној изреци, ломити главу, да би се открила замагљена српска реч!? А на такво истраживање подстиче и следећа примедба Суровјецког и Шафарика:42

„Јер, да су стари Илири били стварно истребљени и да Словени ништа друго до разроване градове по целој Илирији, или пустињу без људи нису нашли, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена, која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене? Без непосредног ЈЕЗИЧКОГ НАСЛЕЂА МЕЋУ ЉУДИМА “ то би се једино могло још објаснити божанским открићем… „43

1.

43. – „Denn waren die alten Illyrier wirklich völlig ausgerottet worden, und hätten die Slowenen nichts als „urbes erutas per totum Illyricum“, oder eine menschenleere Wüste vorgefunden, woher käme es denn, dass beinahe alle von den alten Geographen und Historikern genanten’ Örter in Illyrikum und Thrakien noch heutzutage unter ihren alten Namen, mit geringen Detorsionen, vorhanden sind? Ohne menschliche unmittelbare Zungenvererbung wäre diese nur durch eine gottliche Reveladon erklärbar… „

После овога, поставља се питање, има ли уопште више икаквог смисла да се наводе обавештења Константина Порфирогенита о Србима? Као следеће, нпр.:

«…. Ηρακλειοζ βασιλευζ παρεσχε τοπον ειζ κατασκηνοσιν εν τω υεματι Θεσσαλονικιζ τα Σερσλια, α εκτοτε την τολαυην προζηγοριαν παρειληφε. Σερβλοι τη Ρωμαιων σιαλεκτω δουλοι προσαγορευονιαι. Οτεν και σερβουλα… «

Ево, како у преводу гласи ово сведочанство Грка Константина Порфирогенита:

„…Хераклије је дао (Србима) крај у Солунској теми, Серблију, која се од тада. тако прозвала: Серблои, наиме, по романском дијалекту значи робови. Одатле и сербула… „

Порфирогенит овде брка назив „цревуља“ – за обућу, тј. за једну врсту опанака, које се зову и „цреваре“, доводећи тај назив у везу са српским именом. А то значи, да упркос чињеници, да је у његово доба било Срба и на византијском двору, он о српском језику није имао појма, као – уосталом – ни његови земљаци уопште, што изазива велики Шафариков гнев… а могли бисмо рећи и разјареност, која га наводи на то, да каткада употреби и коју тешку реч… Тако смо могли да закључимо, да Шафарик, који се – у правом смислу речи – бавио „лингвистичком палеографијом“, не само да није подносио незнање, него је и страховито осуђивао некомпетентне писце, који су себи узурпирали право, да третирају проблеме, без њиховог посебног познавања. Стога је његово перо било оштро и немилосрдно у односу и на грчке и на римске ауторе, који су (по Плинију) чак сматрали недоличним изговарање особито неких варварских назива и имена… Да – с тим у вези – овде прикажемо Плинијеве изјаве:

“.. .populorum pauca effatu digna, aut facilia nomina…

quibus nominare non pigeat…»44

“… ignobilium ac barbarae appelationis…”45

44. – Plin., III, 21.

45. – Plin., III, 3.

У преводу горња два Плинијева тврђења гласе:

„… мало је имена народа, која су достојна, да се изговоре,

или лака (за изговор), (а) чије изговарање није срамота…“

„… простачки и варварски назив… „

На то потсећа и Константинова „сервула“, због грчке немогућности изговора цревуља… Грчком уху по свој прилици предња два облика су истог сазвучја, док то није случај с припадником ниједне словенске групе…

Па ипак – Порфирогенит је проглашен наприкосновеним ауторитетом у свему од свих оних, који су на неки волшебан начин монополисали право да проглашавају науком наметање својих тенденциозних концепција…
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Чет Јан 07, 2010 3:48 am

ЂУРА ДАНИЧИЋ И СРБИ ОД ПОЧЕТКА

За великог филолога и професора Велике Школе, Ђуру Даничића, (1825.| 1882.), Станојевић каже, да су му речничка дела од трајне и непроменљивe вредности. По Станоју Станојевићу, Даничић је био необично поуздан у одређивању материјала, да је радио беспримерном заинтересованошћу и вредноћом и да је изнео на свет веома много материјала, тако, да ће знатан део његових радова остати за сва времена. Белић, који је написао овај хвалоспев за Станојевићеву Енциклопедију, завршава га на следећи начин: -

„Својим радом и својим способностима Даничић заузима прво место међу свим испитиваоцима српског језика „.

Па ипак, упркос толиким лепим речима, о неким Даничићевим поставкама се уопште није водило рачуна – зато, што су се примале туђе. Није нам познато, нпр., да је ико у наше доба узео у обзир следећи Даничићев закључак у вези с Константином Порфирогенитом, који је изнео у свом „Рјечнику“ под „Сеоба Срба“, где он каже:

„Порфирогенит мијеша етнографске и политичке границе. С његовијем приповиједањем не слажу се ни особине нашег језика…, а све се то може тумачити само на следећи начин:

- или се Срби преселише на Балкан много прије VII вијека и тад све што каже Порфирогенит само је измишљотина…

- или се Срби преселише онога вијека са сјевера на југ, али овдје, нашавши већ насељене Словене, с њима се помијешаше и изгубивши свој језик, а нашавши њихов, дадоше им своје име, баш онако, како се збило с финскијем Бугарима у Бугарској и с германскијем Лангобардима у Ломбардији“.

У нади, да ће се горње две тачке узети једнога дана као предмет нове студије с циљем рашчишћавања отимања српског језика за језик Хрвата, ми ћемо овде – с тим у вези – да дамо реч писцу једног чланка у „Органу Српске Народне Странке“, који је носио назив „Српски Лист“. Тај лист је излазио Задру, а његов број којим се ми овде бавимо – јесте 6., година XXIV, од 6. (19. фебруара 1903-г. Текст чланка, који овде желимо да наведемо, писан је свега 21 годину по смрти Ђуре Даничића и сасвим је могуће, да је његов аутор Ђуру Даничића и лично познавао. Одељак, који ћемо на овом месту да цитирамо у потпуности, уместо сваког нашег коментара о једном одвише тешком болном проблему, носи назив „Даничић и Хрвати“ и он гласи:

„Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво узели су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као опште народно, и да ће се послије по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно – народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног, може само народ без историјске свијести.

По примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала новија генерација хрватска почела је да се одушевљава за Хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт аустро-угарска.

Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину замијенио језиком српским толико је исто за тај препорођај урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио, да се оснује велико Хрватство.

Да је Ђуро Даничић био и политички образован човјек, он би би прозрео у политичке тежње оних Хрвата, који су око њега облијетали; а да је имао и довољно здраве националне себичности, он би Хрватима ово рекао био:

«Ја нијесам властан прекрштавати име језика, који је крштен прије више хиљада година. Ако је вама по вољи било да примите српски језик за вашу књигу, онда немате узрока да се либите ни од његова имена. Јер,као што Белгијанци и Швајцарци, или као што Американци, који говоре енглески, или шпањолски нијесу престали звати се Бразилијанцима, или Американцима, тако исто и ви Хрвати нећете престати бити Хрвати, ако поштујете име језика, који сте усвојили…»

Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би никад учинио један Вук Караџић, или један Миклошић.

И не би, доиста. Даничић је за братску љубав, заборавио прави назив својег рођеног језика. Да браћу зближи, назвао је свој језик „хрватски, или српски“. Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, ВЈЕЧНОСТ БИ МУ КРАТКА БИЛА ДА СЕ ЗА ТО ПОКАЈЕ“22

22. – Чини нам се, није на одмет, да на овом месту привучемо пажњу читаоца на две ствари, које се потпуно логично надовезују на управо изнето: Понајпре – при уласку у велику радну дворану париске Националне Библиотеке, у којој се свуда наоколо, а и кроз саму средину, налазе приручници, доступни свакоме, ко има дозволу за улаз и за рад у тој сали, при уласку у њу, дакле, одмах с десне стране, на дну једне полице пуне разних речника, лако се одмах препознаје и тзв. Даничићев „Ријечник…“ Познаваоц тај речник лако може да препозна међу мноштвом других. Међутим, када – стојећи – прочита „Рјечник хрватског…“, итд., постане му хладно око срца. Не верујући сопственим очима, човек се и нехотице сагне, како би могао да прочита из највеће близине, шта још пише на корицама. И какво ли мора да буде разочарење за сваког ко бар донекле познаје историјат, како професор Костић рече – „крађе српског језика“! Јер на корицама, испод онога „Рјечник хрватског…“ сасвим ситним словима пише: „…или српског језика“. Данас, у ери откривања космичких закона и подвргавања њима, људи често не поштују најосновније моралне вредности, које би морале да вреде у односу на све што се збива на нашој планети! Те би Ђури Даничићу уистину вечност недовољна била да се покаје за све своје добро, злоупотребљено с толико безобзирности!

Друга наша примедба односи се такође на случај из исте Библиотеке и за њега треба да се зна, како би се исправио, чим се за то прва прилика укаже. Испод споменуте велике радне дворане, налази се сала с картотеком и с каталозима, Ту, између осталога, постоји и отсек, где могу да се нађу сва обавештења, на пр., о делима штаманим ћирилицом. Када сам – има већ доста дуго – открила, да се међу руским, бугарским, македонским, итд., именима не налази и српско, полазећи од већ давно установљене поставке, да је српско писмо ћирилица, затражила сам састанак с једним од највећих ауторитета ове високе установе француске Републике. Када сам уложила протест, што се међу именима народа, чије писмо је ћирилица, не палази и српско име, она особа ми је с чуђењем узвратила: „То не зависи од нас. То не одлучујемо ми. Налог за то је дошао из Београда“. Извинила сам се и напустила кацеларију без речи, питајући се: „Ко је из Београда дао такав налог? У чије име и у чијем интересу?“ Данас је тај одговор већ прилично јасан.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Чет Јан 07, 2010 3:49 am

ПОТКРЕПЉЕЊЕ СИПРИЈАНА РОБЕРА

Чудновато је, како је олако прихваћено гледиште о некаквој „великој српској сеоби“ у VII веку по Христу, с обзиром, да има толико докумената и сведочанстава, која говоре против тога, Због тога је огорчен чак и један Француз, слависта, Сипријан Робер (Syprien Robert), који – пошто је рекао, да германски Франци нису успели да наметну свој германски језик латинизованим Галима, коначно су прихватили оно, што је данашњи француски језик, да би одмах на то надовезао:

„Зашто да се претпоставља без доказа, да је у Илирији резултат био сасвим супротан и да су северни словенски освајачи учинили, да старо-седеоци забораве свој стари језик? Није ли много природније, да се допусти, пошто има толико сведочанстава у прилог тог мишљења, да су већ Илири били Словени, да су они већ пре инвазије говорили словенским језиком и да стога њим говоре још увек?…

Питаће ме можда, како је могуће, да живећи већ пре Христа на грчким границама, Словени нису споменути ниједан једини пут код грчких писаца? Одговарам (на то), да је име Словен новијег порекла и да је оно – изгледа – следило називима Венд и Србин; дошло је до изражаја на хиљаду начина, да име Венд у античко доба није било непознато; што се тиче имена Србин, на грчком“Сербос“, Римљани су га – изгледа – врло добро познавали ако је истина, да су они од њега направили „сервус“, тј. „роб“.

Уосталом, позната је ствар у току читавог античког доба, да се у историји спомињу само имена и дела освајача, без бриге о заробљеницима Тај обичај може да да објашњење, зашто је – за време крвавих ратова Трајанових, Децијусових, Галусових, Хостилијевих, као и више других Цезара на Дунаву – увек само говор о Сарматима. Међутим, треба да верујемо,да су се под именом Сармата Словени борили врло дуго против римских легија, док најзад нису провалили у империју под својим именом… „23

23. – Le Monde slave, tome II, pp.67.-68.

По нашем скромном уверењу, сваки текст Сипријана Робера има свој значај и своје место у низу докумената, сабраних за ову студију. а сваки од њих заслужује да буде приказан и у оригиналу – било да се ради о читаоцима, који воле француски језик, било пак да се ради о истраживаоцима, који сматрају, да им је изворни језик Сипријановог дела неопходан за даљи рад. Стога и овог пута доносимо одговарајући одељак у целини:

‘“Pourquoi supposer sans preuves qu’il y eut dans Illyre un resultat tout contraire, et que ce furent les conquerents slaves du nord qui firent oublier aux indigenes leur ancien idiome? N’est-il-pas beaucoup plus naturel d’adinettre, puisqu’il y a tant de temoignages en faveur de cette opinion, que les ILLYRIENS ETAIENT DEJA SLAVES, qu’avantl’ere des invasions, ils parlaient deje slavon et que c’est pour cela qu’ils le parlent encore? On me demandera peut-etre comment il se fait qu’ayant habite des avant Jesus-Christ a la frontiere des Grecs, les Slaves ne soient pas une seule fois mendonnes dans les anciens auterus heUeniques? Je reponds que le-nom de SLAVE EST UN NOM COMPARATIVEMENT PEU ANCIEN qui semble avoir succede aux noms de Vende et de Serbe; il est demontre de mille maniere que le nom de Vende n’avait point ete ignore de l’antiquite; quant au nom du Serbe, en grec „SERBOS“, les romains paraissent ne l’avoir que trop connu, s’il est vrai qu’ils en aient fait leur mot „servus“. Enoutre, on connait usage de toute l’antiquite de ne mentionner que le nom et les actions des maitres, sans s’inquiter des esclaves; Cet usage peut expliquer pourquoi dans les sanglantes gueres faites par Trajan, Decius, Gallus, Hostilianunus, et plusieurs.

Будући, да је Сипријан Робер споменуо назив САРМАТИ, па одмах затим СЛОВЕНИ, да се овде сасвим кратко осврнемо на оба та имена.

С обзиром да о имену САРМАТ, као и о каснијем имену СЛОВЕН треба да се напишу посебне монографије, ми ћемо у овом тренутку само да напоменемо, да се највећи број слависта слаже у једном тврђењу: име САРМАТ, изобличено је од САРБАТ, тј. од имена СРБИН, које странци углавном не могу да изговоре, због њихове немогућности, да гласу -Р- дају у овом положају вредност вокала. По свим тим истраживаоцима ту грешку су првобитно направили Грци и Римљани, а од њих је она прешла и другима.

Што се тиче каснијег – општег и заједничког имена СЛОВЕН, СЛАВ, или СЛАВЈАНИН – о томе се, на разним местима, много расправљало и колико нам је познато – до дана данашњега се није успело, да се о њему донесе једногласно мишљење. Касна појава тог имена изазвала је велику историјску збрку, пометњу и забуну, па би и у том смислу требало још много рада истраживања и упоређења, како би се дошло до најверодостојнијег закључка.

Сипријан Робер је – између осталог- настојао, да и за опште и заједничко словенско име нађе најједноставније и најлогичније објашњење. Он, на пр. разлаже ту ствар на следећи начин:

Познато је, да се многа српска лична имена завршавају са -слав, као Миро-слав, Прво-слав, Круно-слав, итд. По њему, када су Римљани завојштили на балканске Србе, па победивши их, многе одвели као робове у Рим римски грађани су по први пут чули наведена и њима слична имена. Од тих имена они су уочили само оно крајње -СЛАВ, па не разумевајући смисао, они су га изједначили да својим изразом „sclavus“ = „роб“. Тиме је створена још већа забуна, која влада до дана данашњега. Та збрка би једном новом студијом морала да се оконча, како би се коначно стало на крај увредама против целе једне расе због једне несхваћене речи!

Искористићемо ову прилику, да изнесемо јединствено тумачење имена СЛОВЕН, које је изнео Милош С. Милојевић, у тому I својих „Одломак српске историје“. На жалост, тај истраживалац с великим смислом за научни рад, чија је библиографија обимна, није прецизирао, одакле је узео ово сведочанство. Но без обзира на то, оно је веома интересантно, утолико више што се налази у контексту, који носи печат високих етичких схватања нашег историчара. Само на основу тог одломка можемо да уврстимо Милојевића у најстрожије, најоштрије и најнемилосрдније критичаре прослављених Грка, чије наличје – по њему – не изгледа ни мало славно… већ почев од оних дана, када су као дошљаци искористили до крајњих граница атичке староседеоце, да би им потом – често преварама – онемогућили опстанак и силом их отерали даље, у унутрашњост земље… У извесним делима из прошлога века говори се о тим прастановницима Грчке, који су се – прогоњени на најокрутније начине од Грка – склањали по шумама и планинама попут гоњених животиња. Милош Милојевић је, упркос огромном временском раздобљу, које је делило његово и наше доба од оне давне прошлости, патио – као да су се њихове трагедије одигравале пред његовим очима. Следећи његов одломак,24 у коме се говори о имену СЛОВЕН, као и о страдањима Срба уопште, то понајбоље илуструје:

„Клеарх… погодио је се са Киром, да му наврбује неколико тисућа Грка у војску и пошто је сабрао знатан број, а да би га научио „војеном искуству грчком“, нападне на славенска племена, која је убијао, арао, палио и тди то славни писац елинске премудрости, Ксенофон назива: „Он је се тиме прославио и учинио највеће добро грчком народу! „Тај је се…заистапрославио; но с друге стране – са стране БЕЗГЛАВЉА. Он је, као и сви ДО и ПОСЛЕ њега, ухваћене Славене резао живе на комадиће и ове раздавао својим из мушког арема изишавшим војницима, само да би их научио војеном искуству и охрабрио. Но нису само овакви то радили, као што је био овај прослављени муж; него су и сви прави људи Грчке то радили, па и све државе њихове. Тако је радио Алкибијад, Милтијад, Фокион, тако Кимон, КОЈИ ЈЕ ОТЕО ОД СТРУМИЧАНА СВЕ ЗЕМЉЕ, заселио их грчким зликовцима, Стрмениће прозвао „СКЛАВИМА“, тј. „робљем“, откуд је и име СЛАВЕНИН, а земљу им СКЛАВИНИЈА.

Он прогна са острва Скира све Дуљебе итд. Тако су радили сви владаоци грчки и цео тај народ, ако се тим именом може назвати оставша чорда бескућних беспородичних Нинових и Рамзесових војника. Тако је оно 10.000 Грка, које поби Артаксеркс, бегајући из Азије, свуда и на сваком месту чинило чуда и покора, да се описати не може. Тако је Дракон опустошио Мизије, Тимброн Лидију, Деркулиг Брегију, а Агезилај, са парским војницима, све остале земље Јонане (тако у књизи) и остале, а њихове пренаучене главе све то прослављаху као најбоља дела. Тако су чинили образовани и научени Грци, који су били за српска племена то, што кондотијери за европске народе у средњем веку. Отуда је у светом хилиндарском рукопису написано ово:

„ОЉЕ ВЕЛИКИЈА БЈЕДА ОД ЛУКАВАГО РОДА ГРЧСКАГО!“

А Иродот и остали описали су пропасти српских племена у Малој Азији…

Такозвани Јоњани малоазијски… као бескућници, где год су дошли, побили су све одрасле мушкарце, старце и бабе оставили за рад, младиће стрпали у своје хареме, а жене, сестре и кћери побијених узели су за се…

„Грчке колонисте, веле Иродот и Паузанија, пошто освојише Милет, побили су све мушкиње, а жене и девојке узели су насилно за се“. Тако су радиле просвећене Елине, а кад ове покорише крвожедни Римљани, онда опет наступи таква иста и још гора и црња несрећа за српска племена, како у Европи, тако исто и у Малој Азији…

Напослетку… дивља чорда Османлија заузе и поплави те земље и малоазијска српска племена сва се потурчише…»

24. – Милојевић, „Одломци…“, Том I., стр. 186.-187.

Свако, ко није читао Историју Милоша С. Милојевића, не познаје историју Срба! Полазећи од Милојевићевог дела, крцатог документима, може да се напише стотину нових томова!

После ове – чини нам се – корисне дигресије, да се вратимо француском, слависти Сипријану Роберу и његовом мишљењу, да су се Римљани још у античко доба на Балкану борили против Срба. Нападајући то мирно староседелачко становништво, они су, дакле, као освајачи упознали српско име и већ тада су од њега направили СЕРВУС, што може веома лако да се објасни у филолошком смислу. И не само у том смислу, па ћемо се у ту сврху позабавити интерпретацијом једног Швајцарца, аутора дела „Лингвистичка Палеографија“, по имену Адолф Пикте (Adolphe Pictet), који даје следећe објашњење:25

“Le groupe initial “SR-” etant etranger au latin …. “

tj.

„Почетна група (сугласника) „СР- „, будући страна латинском… „,

25. – Pictet, Paleographie Linguistique, Les origines indo-europeennes, Tome I, p. 156.

зато, што „Р“ у самом латинском, у језицима из њега произишлим, па ни у грчком, ни у германским језицима никада није самогласник, захваљујући чему је лако схватљиво уметање у њу једног самогласника, који олакшава изговор. Исто тако, латински није подносио ни спој РБ, те у најчешће долазило до промене консонанта Б у В. Тај се закључак особито може направити на основу латинског глагола „SERVO“ чије је значење: пазити, чувати, гледати, одржавати, бити где домаћи, чувати, сачувати, спасти, избавити, што све дословно одговара смислу српског СРБ-овати. Од тог је изведена латинска именица SERV-ус, у часу формирања латинског језика је највероватније првобитно имала смисао: ДОМАЋИН, ГОСПОДАР КУЋЕ, ЧУВАЛАЦ, БРАНИТЕЉ…, а тек касније, у току историјског развоја догађаја могло је да дође до њеног секундарног, да тако кажемо – римског значења.. Да је тако било, уз пример СРБ – СЕРБ, можемо паралелно да наведемо латинско верт-о, верт-ере, према српском врт, с потпуно истим значењем као и српски глагол ВРТ-ети.

Ми се на ову тему враћамо у поглављу „Ко су били тајанствени Пелазги од чијег језика су настали грчки и латински?“, а овде ћемо само да наведемо веома значајне закључке историчара, по имену Р. Сh. Levesque (П. Ш. Левек) које је изложио М. Волтие (Vaultier M.) у доле наведеном часопису:26

- „Quc la langue slave a fourni les premiers et les plus anciens elements de la langu latine…

- Que les aborigenes du Latium ont ete de race slave;

Qu’ils s’y sont etablis a une epoque ou la constitution du langage…

se borna presque a l’expression des premiers besoins.“

26. – Bulletin des Sciences Historiques, Antiquites, Philologie, Тоmе IV, 1852., pp. 396.-397.

Ево, дакле, и на српском, о каквим се закључцима ради,.уз напомену, i они потичу од једног историчара, који је у своје доба представљао знатну вредност:

-“Словенски језик је дао прве и најстарије елементе латинског језика

- Староседеоци Лацијума били су словенске расе;

- Они (т.ј. Латини, становници Лацијума) тамо су се сместили у време када се језик ограничавао готово само на израз најпречих потреба“.

Ако су оваква тврђења потекла из пера историчара, који је написао историјске студије о Грчкој и Риму, затим човека, који је беспрекорно говорио језик највећег словенског народа, а уз то је, као и сви учени људи онога времена – по свој прилици – говорио и грчки и латински, онда не можемо да сумњамо у исправност његових закључака. Међутим, колико знамо, српска наука се није бавила проучавањем Левековог дела. О њему су нешто мало писали Пољаци, али потпуно недовољно (у границама нашега знања), а да би проблем тиме био исцрпљен. Напротив, изгледа нам, овај предмет тек мора да се обради, како би се кроз тај нов и исцрпан рад извукло из таме и отргло од заборава, све што може да нам пружи што јаснију слику о истинитој првобитној историји целокупног Словенства. Стога смо нашли за сходно, да у белешци, испод текста, донесемо неколико појединости о Левековој личности, које ће можда заинтересовати будуће истраживаоце овога подручја.27

27. – Levesque (Р.Сh.), рођен 1736., а умро 1812., био је историчар и преводилац. 1773.г. Катарина II. га је позвала у Русију, по препоруци Дидероа (Diderot) да би тамо предавао литературу.

Вративши се у Француску 1780., постао је професор у француској високој културној установи College de France, после чега је изабран за члана Академије Наука. 1782.г. је објавио Историју Русије у осам томова. 1788.г. објавио је Историју Француске за време владавине првих пет чланова династије Валоа – 1807. издао је Критичку историју римске републике, у којој долази до изражаја његов веома смео скептицизам, особито у односу на римске краљеве. 1811.г. штампао је једно од својих најбољих дела Студије о старој историји и о историји Грчке. Левек је такође остварио више веома цењених превода између осталих и превод Тукидида, између 1795. и 1797.г.

Додајмо још, да су ти староседеоци данашње Италије – по једногласном тврђењу сачуваних дела, или одломака историчара из старине – на које се ослањао и велики ауторитет на пољу класичне филологије, професор латинског језика на београдском Универзитету, Милан Будимир, били

С а б и н и. Будимир у посебној монографији доказује, да и назив С а б и н и спада у један облик у извесним границама измењеног српског имена. У овој расправи смо интересантном Будимировом излагању посветили посебан одељак.28

28. – САН, глас ССХХХУ1, одељење Литературе и Језика, Нова серија, Књ. 4., 1959. г.

* * *

Према томе, ако се – после свега, чега смо се дотакли на предњим страницама, вратимо Константину Порфирогениту и његовом сведочанству о СРБИМА ОД ПОЧЕТКА, нећемо моћи да се отргнемо следеће помисли: Византијски цар је, живећи у доба, када су – што је веома вероватно – изгубљена, (тако у књизи) могао да зна много што-шта, што у наше време остаје недокучиво. С Порфирогентовим ОД ПОЧЕТКА у вези са постојањем Срба од давнина, сагласна су многа сведочанства… преко којих је попадала прашина, или су једноставно упропаштена директно, или индиректно од свих оних, који су историју и уопште учење о Србима преображавали у смислу њихових непријатељских политичких тенденција. У ствари – по свему судећи, Срби су – као неком злом коби – били спречени, да сами напишу своју историју, а онај мали број њих, који је успео да дође до истине, на неки чудан начин био је онемогућен, а затим збрисан…

Па ипак, уздајући се у неумитност и неизбежност избијања истине по некаквом неписаном и тајанственом космичком Закону о Правди, која на крају увек побеђује, ми ћемо овде да се позовемо на још један занимљив докуменат. Ради се о забаченој и одбаченој студији о Јужним Словенима, чији аутор је Ф. Прико д Сент-Мари (F. Pricot de Sainte – Marie),29 који је тврдио, да су :

“… Les Slaves etablis dans l’Europe depuis la grande antiquite…”

тј.: „…Словени су настањени у Европи од најдавније старине… „,

29. – Les Slaves meridionaux, Paris, Ed. Armand le Chevalier, 1874., p.66.

што се у потпуности слаже с Порфирогенитовим «од почетка» у односу на Србе – без сумње – не само у Централној Европи, већ – у овом случају – на Балкану, будући, да Прико прецизира у наслову „Les Slaves meridionaux“ – ЈУЖНИ СЛОВЕНИ. Према томе, испада, да ти Словени од највеће давнине нису били само у Централној Европи, или само у меридионалном, тј. јужном европском подручју, већ да су обитавали у Европи уопште, па и на Балкану. Те тако, неизбежно се намеће питање: који Словени су то могли да буду? Одговор нам се чини веома једноставним: исти они, који и данас заузимају исти простор – тј. Срби. Порфирогенит је то можда знао, па није хтео да каже, а ако није знао, онда је велика штета, што је о Србима уопште, писао, будући, да је због његовог обавештења настала забуна у односу већ на почетну историју српске нације.

Сипријан Робер је негде у својим делима рекао, управо као и Милош Милојевић, да само језик може да осветли историјски мрак, бачен преко истине с одређеним тенденцијама, док Андре Лефевр (Andre Lefevre)30 сматра, да је – према новим концепцијама –

„…историја. дело и резултат лингвистичке микрографије… „,

што у оригиналу гласи:

«… l’ histoire … c“est l’oeuvre et le produit de la micrographie linguistique…«

30. – Les races et les langues, Bibliotheque Scientifique Internationale, Felix Alcan, Ed., 1893.

Допуштамо себи, да у овој прилици – после многогодишњег рада и истраживања чак и по извесним библиотекама далекога света, дамо на овом месту израза једном нашем уверењу. Имамо, наиме, разлога да сматрамо, да ће СРПСКИ ЈЕЗИК, СВЕСТРАНО ПОДВРГНУТ ЛИНГВИСТИЧКОЈ МИКРОГРАФИЈИ, МОЋИ ДА ИЗДРЖИ СВАКИ ИСПИТ, СВЕ ДО ОНОГА СТЕПЕНА, НА КОМЕ ЋЕ ОБЈЕКТИВНА НАУКА МОЋИ ДЕФИНИТИВНО ДА ГА ИДЕНТИФИКУЈЕ СА Т.ЗВ. ПРОТОИНДО-ЕВРОПСКИМ, КАО ШТО ЈЕ СЛУЧАЈ С МНОГИМ СРПСКИМ ЖИВИМ ТРАДИЦИЈАМА, КОЈЕ ЕТНОЛОЗИ ПОИСТОВЕЋУЈУ УПРАВО СА ОНИМА ИЗ ПРОТОИНДО-ЕВРОПСКОГ ПЕРИОДА. И НИЈЕ ИСКЉУЧЕНО, ДА ЋЕ СУТРАШЊА НАУКА ТЕРМИН ПРОТОИНДО-ЕВРОПСКИ ДА ЗАМЕНИ ТЕРМИНОМ ПРОТОСРПСКИ. У СТВАРИ ТО ЈЕ ВЕЋ УРАДИО ЗАВИДНО УЧЕНИ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, А МИ ЖИВИМО У НАДИ, ДА ОН НЕЋЕ

ЈОШ ДУГО ДА ОСТАНЕ УСАМЉЕН НА ВИСИНАМА СВОГА ЗНАЊА.31

31. – У овој студији врсном Живанчевићу смо посветили четири главе.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Чет Јан 07, 2010 3:51 am

ЈОВАН ЦВИЈИЋ И СРБИ ОД ПОЧЕТКА

Да на овом месту пре него што пређемо на интерпретацију Шафарикових и Суровјецкових тумачења, споменемо једног великог српског научника, који – изгледа у овом смислу још уопште није био изучаван. То је Јован Цвијић (1865.-1927), географ светског гласа, професор Универзитета у Београду, оснивач Географског Друштва и његовог Гласника, председник Српске Краљевске Академије и члан многих научних установа у земљи и и изван ње.

Цвијић се бавио антропогеографским проблемима Балканског Полуострва, па је под тим насловом и написао једно дело, 1902.г. Исто тако се бавио и географском терминологијом па је и под тим насловом написао расправу, 1887. и 1888.г., објављену у Просветном Гласнику. О становништву Балкана писао је и у париској ревији „Словенски Свет“ (Le Monde Slave) године 1917, на француском језику, чему одговарају свеске »Српске Краљевске Академије«, »Српски Етнографски Зборник«, „Насеља и порекло становништва“12 . Постоји такође једно његово велико дело на француском језику (штампано претходно на српском, а објављено 1921.г. у Паризу, где је на Сорбони био почасни доктор. То дело носи назив „La Peninsule Balkanique, Geographie Humaine“, тј. „Балканско Полуострво“, Географија која се односи на људе.

12. – књ.12., 1922.Г:; књ.23., 1926.Г., итд.

У ово својој опсежној студији Цвијић изражава уверење, да су савремени дијалекти српског језика – дакле: ШТОКАВСКОГ, који се дели на СТАРО-ШТОКАВСКИ (Македонија,), СРЕДЊЕ-ШТОКАВСКИ (Србија североисточно од Старе Србије, одн. Македоније) и НОВО-ШТОКАВСКИ (Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Босна, Херцеговина, Црна. Гора, Косово, Метохија, Војводина и Шумадија), са ПОДДИЈАЛЕКТИМА: ЕКАВСКИМ, ИЈЕКАВСКИМ, ИКАВСКИМ, постојали већ на тлу древне Тракије и Илирије, на основу чега се намеће закључак, да словенски језик није донет на Балкан тек у VII веку по Христу. Цвијић није био лингвиста, али је као научник високих вредности био универзалан дух и тешко би било помислити, да је тај великан мисли могао да се толико тешко превари. Јер он је управо као такав и био признат у свету: уз почасни докторат на Сорбони, добио је исту титулу и на Универзитету у Прагу, а уз то је био почасни и дописни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава, па је за научна истраживања и радове добио златну патронску медаљу енглеског краља од Географског Друштва у Лондону, златну и сребрну медаљу Географског Друштва у Паризу и златну, велику медаљу Географског Друштва из Вашингтона. То све значи, да је Цвијић био научни ауторитет на међународном нивоу, али – на жалост – српски научници, под утицајем кобних идеја Германске Школе нису наставили његово свестрано започето дело, јер је проблем предхришћанског постојања Срба на Балкану постао табу-тема, те се нико више изгледа нам – није усуђивао да је прихвати и настави, будући, да је већ један Милојевић био одбачен и потпуно бачен у заборав.

Дело Јована Цвијића је несумњиво предмет за једну посебну студију која вапи да буде урађена, да би се установила пуна истина о српском народу. Како нам при овом огромном истраживању по старим књигама, археолошким налазима и др., још није било могуће, да специјално изучавамо Цвијићеву обимну грађу, ми ћемо овде – с њим у вези – да изнесемо само неколико напомена. Нпр. – у једној од његових споменутих књига13 Српског Етнографског Зборника и он се осврће на Константина Порфирогенита, по ком је романски елеменат у Дубровнику постојао све до његовог доба, тј. до половине Х века, управо као и у Далмацији; међутим, све изван градова управо до градских зидина, практично, цела земља, била је настањена словенским живљем. Управо исто то тврди и Сипријан Робер. Није потребно да подвучемо, да су оба ова истраживаоца радили сигурно сасвим независно један од другога, будући, да време њихове активности није могло да се поклапа јер – отприлике, кад се Цвијић родио, велики пријатељ и обожавала Срба, Сипријан Робер, више није био жив. И он је, што ћемо видети поглављима о њему, тврдио, да су се римски освајачи задржавали по градовима, док у планине нису залазили, те се тако тамо – у планинским балканским областима – сачувао претхришћански словенски, одн. по Роберу – српски живаљ.

13. – књ.23., стр. 58.-59., расправа „Дубровник и околина“.

У једној од свезака Српског Етнографског Зборника Цвијић говори о племену Цуца у Црној Гори, које је – према њему – исто као и Цуцуловићи у Старој Србији, у околини Штипа. И једни и други у сваком случају веома далеко од тзв. „сеобе“ седмога столећа по Христовом рођењу.

У својој значајној студији „Балканско полуострво“14 Цвијић пише, да су у VII веку, одмах после наводне „сеобе“ била позната племена Брсјаци, Језерце, Драговићи и др., у долини Вардара и Црног Дрима, па додаје:

„Име Брсјаци и Мијаци сачувало се све до данас у западној Македонији“.

14. -о.с.,стр.318.-319.

Има у свему овоме нешто, што није у потпуности рашчишћено и што мора да се испита и преиспита. Јер – по Порфирогениту – она група Срба, које је дошла за време цара Ираклија (што нико не оспрорава, уз примедбу, да је то била група људи, а не „сеоба народа“. Уосталом, о тој групи Сипријан Робер каже, да се састојала од војника, који су се вратили на давна прадедовска огњишта, да их са староседелачком браћом бране од непријатеља…)…

Дакле, она група Срба под царем Ираклијем населила се најпре у области Србице у Солунској Теми. Међутим, нечим незадовољни (опет по Порфирогениту), ти Срби напусте ту област и крену према северу.. Међутим, стигавши до Београда, предомисле се и – наводно – Ираклије им је тада дао половину Далмације…

Према томе, логично је и неизбежно питање: „А када су Срби населили све остале делове Балканског Полуострва? Мало касније, када пређемо на Шафарика и Суровјецког, видећемо какво је особито Шафариково мишљење у том смислу. Једно је сигурно, а то је, да се после Милојевића, српски научници никада нису бавили тим проблемом онако, како је требало и по методу, који је он заступао. Цвијић је загазио у једно широко географско-етнографско поље при чему се дотакао и како је то насловом изразио – „географије становништва“, тј.свих расних, национално-психолошких и племенских проблема српског народа, не могавши да при тако огромном послу иде у дубину у сваком смислу. Међутим, то продубљивање чињенице о постојању српске нације на Балкану од происконструисане и натурене »сеобе« из касног VII века по рођењу Исуса Христа данас је насушна потреба и највиша дужност научника!

Узмимо само следеће Цвијићево обавештење на истом месту:

„Словени дунавске платформе у њеном доњем делу (тј. отприлике тамо, где је римски песник Овидије провео године свога изгнанства) били су организовани по племенима пре инвазије турских Бугара… Такође се зна за многа српска племена у северној Далмацији, у јужној Босни, у југоисточној Херцеговини,. Изгледа, да су то била стара српска племена, која су се сачувала по издвојеним областима“.

Стјепан Митров Љубиша15 оставио је такође записано сведочанство о Паштровићима као о предхришћанским житељима Балкана, а ево, како:

„Планина Паштровска лежи као копања међу двије косе брегова; једна је дијели Црмницом, а друга Приморјем. Планина се сва просула доцима, опточенијема густијем брежуљцима, гдје се прољећем насркаш мирисом девесиља, зановети, скромута и сваковрсна дивља цвијећа.

Паштровићи су некада становали на тој планини, а имали су по Приморју, гдје су им данас, станови, куће поземљуше у којима су, у пила и бачве, слијевали уље и вино. Њивили су по планини љуто воће, шљиве и јабуке. И данас можеш видјети на многим мјестима развалине и гомиле камења у клаку. Но је то бивало у прастара времена, јоште прије него што су се покрстили, јер по казивању цариградскијех повјесника, као и по многијем другијем знаковима, на примјер, по презименима, нарјечју, одјелу и приповиједању, стоји чисто, да су Паштровићи бивали и прије српске сеобе нека словинска населбина на данашњем земљишту, која се изједначила с дошљацима „.

15. – Целокупна дела, књ.1, Библиотека Српских Писаца, Народна Просвета, Београд, у причи „Скочидјевојка“, стр. 176.

И Цвијић је о Паштровићима као о претхришћанском српском племену оставио сведочанство у Српском Етнографском Зборнику, чији уредник је био. А то је читава нова студија чијим једним делом се бавио и Вук Стефановић Караџић, записавши извесне прасрпске традиције, које је видео и упознао у томе племену:

Посебан начин поздрављања приликом славе, с посебним правилима особите здравице при различитим гозбама: поводом венчања, крштења, смрти, па чак и посебан начин нарицања за мртвима, о чему ћемо дати исцрпније анализе у другом делу ове студије, који ће се односити на српско ведски континуитет језика, традиција и духовног блага.

Неупућени странци би паштровски начин нарицања несумњиво окарактерисали као грчки. Утолико више је пожељно, да се напише једна упоредна студија, чак и у оквиру већег броја мањих монографија, како би се, после више од века и по, могло доказати израстање славне грчке културе на прасловенским темељима. Тако би се једном заувек издвојило оно што је прасрпско од грчког, да се више не би понављале онакве грешке какве је чак правио и један професор Лаза Костић, тврдећи у малој расправи „Његош и антика“, да Срби све што имају, дугују Грцима. Међутим, већ до сада доста пута поменути Сипријан Робер, један од ретко великих познавалаца и обожавалаца српске нације, је недвосмислено изразио, да се грчки обичаји, веровања – другим речима – цела њихова митологија, може разумети само преко скупа словенских одлика… Изгледа, да иначе веома ревносни и с великим смислом за систематски и плански рад професор Костић, није у потпуности проучио дела овог француског слависте. Као писац ових редака, осећам потребу да то читаоцима саопштим, јер не би било достојно да ћутке пређем преко тога, колико дугујем овом веома ученом Французу, који је у своје доба служио као пример узорног живота, о коме су највеће личности говориле и писале с поштовањем. Његово становиште у односу – да тако кажемо – на самоникле вредности српскога народа, било је потпуно опречно ставу чак и једног изнад свега добронамерног професора Костића. Мислимо, да то долази отуда, што је Сипријан Робер у западној Европи тек крчио путеве славистици, а како у његово доба још није било извитоперених идеја, нпр.једне Германске школе и њене о Словенству фалсификоване науке, његову иначе кристално чисту логику у закључивању није имало шта да помути.

1.3.б)

ЗАПАЖАЊЕ У КЊИЗИ „НОЖ“ ВУКА ДРАШКОВИЋА

Претходном тексту додаћемо и цитат из књиге једног нашег савременика, младог српског књижевника из Херцеговине, Вука Драшковића. Он у свом делу „Нож“ у облику романа приказује хрватски геноцид над српским живљем у Херцеговини, па узгредно, од стр. 117-119, приказујући разговор својих јунака, пише:

„То исто, што ти сада мене питаш, питао је мога пранђеда, Николу Божовића, неки холандски путописац, равно прије стотину година. Признао је учтиво, да ни у прошлости, ни у садашњости не види узрока тако прекомјерној једној гордости… нашег малог и сиромашног народа. Холанђанину је преводио мој рођак Љуба Ненадовић. Ево, ово је књига. Објавио је у њој тај сусрет и одговор мог пранђеда Николе…

Прочитаћу ти на прескок оно најважније:

Извор овог народног поноса, кад не можете да нађете у садашњости, ни у познатој прошлости, а некаквог узрока мора имати, онда морате потражити у непознатој прошлости, у оном времену, кад су се сва словенска племена звала општим именом СРБИ, односно СОРАБИ, што значи – СОБРАЋА и СОЉУДИ. То се име славило и владало великим земљама много прије него што су на овом свијету постала имена: Француз, Енглез, Холандез. Тада кад су дошли у додир са Германима почела су се та племена називати Словенима, јер су могли међу собом словити, говорити, док су оне друге, с којима се нису могли разумјети, називали Нијемцима јер су за њих, заиста, били нијеми и мутави… Па и само њихово име Германи права је српска ријеч, јер означава оне људе, који немају куће, него живе под грмом. Германи и грмаљи то је једна иста ријеч… Сјеверно море и данас се зове Балтика, велико језеро у Унгарији зову Мађари Балатон, а то је српска ријеч „блато“… Црногорци и данас своје Скадарско Језеро не зову друкчије него Блато… Последња жена која је на обалама Балтика нашим језиком говорила, умрла је 1461. године у једном селу, недалеко од оне вароши, гдје се Бизмарк родио. И сваки Нијемац увјерен је, да је Бизмарк потомак српског народа…

Катарина II, највећа царица руска, рођена је у Штетину и кад је у прошлом вијеку доведена за руског престолонаследника у Москву, Русима не бијаше мило, па тадашњи московски историци, да би је омилили руском народу, писали су и доказивали, да Катарина није Нјемица, него права Српкиња, јер осим тога, што се родила у старим српским земљама и њена фамилија се још зове СЕРБСТ. О томе је недавно и „Rewue des deux mondes“ опширно писао… И тако, извор овог народног поноса можете тражити у давном времену, кад је Виден, данашњи Беч, био вендско-српско село; кaд је Берлин, на брљавој и мутној Шпреји, био њихов брлог, гдје су држали и хранили стоку, кад је Липиска, данашњи Лајпциг, био њихов олтар, гдје су под гранатним липама, славили бога Перуна, што небом управља – онда, када су Нијемци у Хулди обожавали жабу. Велико њихово царство у Моравској спомиње се као нека басна. Кад су историци чули и први пут записали српско име, може бити, да је онда тај народ у својој дубокој старости изнемогао и почео опадати.

Његову величину, која је била прије историје давна прошлост, као море – потопила је. Остао му је понос, јунаштво и неодољива тежња ка величини. С тим ће и посљедњи Србин лећи у гроб…

Све бива по законима природе, а они су тачни и строги: ни птица преко поља, ни звијезда преко неба не може по својој слободној вољи полетјети све док их неки закони на то покрену. Универзум нема никаквог другог посла, него да те законе врши. По томе онај што у опанцима чува козе крај Дурмитора, држи да је његов народ први на овом свијету, и он то не мисли ни из глупости, ни из мудрости, него само по природним законима своје вријеже!“

Допустићу себи, да предњим примерима додам на овоме месту сасвим у почетку овога дела наведено сведочанство моје Мајке, по коме су наши преци – с њене стране – били житељи Балкана сасвим сигурно још у другој половини четвртог века пре Христа, тј. у доба Александра Великог, када су истребљени последњи лавови на Балканском Полуострву.

А колико би тек било потребно да се анализира Цвијићева студија „Балканско Полуострво – географија становништава“, с обзиром на данашњу рак-рану на телу српске нације. Цвијић је био научник-песник. Треба се само задржати бар само на почетку његовог описа Косова16:

„Косовски базен је знаменито географско подручје. Усред пространих, таласастих равни, полако вијугају споре реке. Окружавају га високе планине: Шар-Планина и Проклетије с оштрим и чипкастим врховима попут Алпа. Готово са сваке тачке Косова отварају се широки хоризонти. Тло је сачињено од дебелих слојева плодне земље: на падинама високих планина пружају се недогледни пашњаци. У току већег дела године косовско небо је светло и ведро, а таква природа је имала веома јак утицај на људе, који ту живе. Никога нема на Косову, ко не би познавао имена најудаљенијих врхунаца. А све то долази до изражаја у епским песмама.

Ни у једном другом епском циклусу народних песама топографија великих области није представљена с толико тачности и јасноће, као у Косовском. Од свих области Балканског Полуострва, Косово је историјска област, која је по успоменама на прошла времена најбогатија. Највећи број лепих цркава и манастира старе српске државе ту се налази. Грачаница, Дечани, Бањска, Пећка Патријаршија, итд, Ту је и Призрен, престоница цара Душана, Приштина и Паун-Поље, престоница краља Милутина, па Ново Брдо, најважнији рударски центар српске државе Средњега Века. Између Лаба и Ситнице надази се Мазгит-Поље, на коме се одиграла Косовска Битка, одакле се види купасто узвишење Звечана, близу Митровице, старог утврђења из времена Немањића. На крају ове области уздиже се Шар-Планина, тако често слављена у српским народним песмама. По њој је Милош Војиновић, нећак цара Душана, напасао своја стада. На Шар-Планини, по српским народним причама, спава Краљевић Марко, који треба да се пробуди, када поново буде васкрсло српско царство. Сви сељаци ове области познају све те трагове старе српске државе, као и све националне традиције од тако високог моралног значаја.“

„Косовски дијалект је једино облик екавског, специфичан за Косово, који се одликује особито архаизмима… „

Ево још једне опаске, којом нас наш научник одводи до Порфирогенитових Срба од почетка… Исто тако, када на стр. 431. говори о старој српској основи македонског наречја, такође пуној архаизама, с чим се слаже и расправа једног од највећих ауторитета за српски језик, Александра Белића… Он то исто тврди и за житеље Бугарске, особито источно од реке Искра… не заборављајући никада, да стави акценат и на крајеве, у којима се још у његово доба осећала стара балканска цивилизација, као, на пр. у читавој моравско-вардарској области.

На стр, 433-ој Цвијић тврди, да Словени јужне Македоније припадају старом предхришћанском становништву…

Говорећи о Мијацима и о подручју око реке Радике, Цвијић опет подвлачи особиту архаичност српског језика…. Више пута у току свог дела, наш писац говори о „важној асимилацији“17 најстаријих Балканаца, Трачана, што је по његовом уверењу играло важну улогу при формирању типова у психичком, карактерном и духовном смислу… „

16. – Овде се ради о француском преводу тог дела: La Peninsule Balkanque – Geographie humaine, avec 31 cartes et croquis dans le texte et 9 cartes hors texte. – Librarie Armand Colin, Paris, 1918.

17. -… као, на пр., на стр. 472.

По Цвијићу је тај „словенско-трачки амалгам“ имао далекосежне последице у односу на афинитет, или антагонизам између појединих области… А стари трачки елеменат, Цвијић у то не сумња, био је пресудан и за формирање разних наречја српског језика. А ако су стари Словени -Трачани, односно Срби -Трачани ишчезли са историјске позорнице и са европског тла како је онда могуће да се протумачи овај језични феномен, који не може да се оповргне? Како би се могао протумачити чак и уз претпоставку, да суТрачани у VII веку били малобројни, особито стога, што наука допушта, да је бугарски деформисани српски језик, који су малобројне азијатске придошлице усвојиле од архајско-словенске, одн. архајско-српске масе, која на балканском простору може да се сматра аутохтоном? А да је та „словенска маса“ стварно била архајска у часу доласка групе Срба на Балканско Полуострво у VII веку по Христу, не понавља то само наш научник у своме делу (passim), већ и неки други веродостојни аутори, као на пр., најученији човек свога времена, јерменски историчар Мојсије Хоренски, о чему ће бити више говора у глави посвећеној њему.

Што се тиче Јована Цвијића, напоменућемо још, да – иако није био лингвиста, он је, захваљујући свом дубоком проницању у догме које је изучавао, долазио до зачуђујуће исправних закључака. Тако, говорећи на стр. 225-ој споменуте расправе о првобитној конструкцији балканске куће он нас тиме и нехотице упућује на ведски израз, који се односи на тај појам… При томе остајемо запањени над чињеницом, да нико од научника санскритолога није никада дошао на помисао, да стави под исту лупу језик ведског и српског народа.

Тако можда Вакернагел Јакоб (Wackernagel Jakob)18, опште признати ауторитет на пољу лингвистике, никада не би кроз своје радове оставио поруку, да ни једна ведска реч до нас није стигла неосакаћена и неизобличена. Мишљења смо, да је ситуација на пољу санскритологије таква, што Веде нису анализирали, интерпретирали и преводили српски научници из разлога, о којима ћемо посебно говорити у другом делу ове студије. Но није само то у питању, јер данас, када разне научне гране цветају свуда на нашој планети, па чак и у некада најнепознатијим и најзаосталијим деловима света, на жалост, београдски Универзитет нема катедре за санскритологију. Тако и долази до тога, да сви други често ваде и чупају корење, који би – неговано преданом и пажљивом српском руком, доносило посебно драгоцене плодове за успостављање истине о српској нацији.

18. -1853.-1938.

Па да на претходну напомену надовежемо још једну, преко које би био грех, да се пређе ћутке. Једино захваљујући томе, што рекосмо, може да се догоди, да на Конгресу „Тракологије“ у Софији, Бугарин Васил Маринов – пред присутним странцима, који, што је сигурно у односу на њихов највећи број, о српском језику ништа, или скоро ништа не знају устврди да је:

„…северно-бугарска реч ОПИЊАК, ОПИНКА, постала од старобугарске речи ОПАНАК…“

Да је на београдском Универзитету створена катедра за санскритологију, до овако неприхватљивих тумачења никад не би могло да дође!19

У поглављу о Казимиру Шулцу износимо исту ту ствар у вези са Шиптарима и Албанцима уопште, који су изопачили огроман део српског лексичког блага, присвојивши га, а да – колико знамо бар све до најновијих догађаја – српски лингвисти никада нису тај проблем свестрано изучавали. Чињеница, да се увек ради о „позајмицама“, „отуђивању“, или – по проф. Костићу – о крађи језика само у једном правцу, тако да српски језик постаје својином придошлица, сама за себе јасно говори, да такав чин може да се изврши само у односу на староседеоце, од којих странци најпре уче називе у вези са обрадом земље и гајењем стоке. Но као што рекосмо, то смо обрадили у каснијим, посебним поглављима.

И само још једна кратка напомена о отуђивању језика у једном смеру. Како су придошлице готово искључиво само мушкарци, који се појављују као освајачи, пренос језика се врши преко жена домороткиња… При овоме се сетимо чувене и уметнички овековечене „Отмице Сабињанки“. Децу мајка учи да говоре и у томе лежи кључ извесних до данас необјашњених појава на језичном плану нашег континента… Видећемо у наставку, како је то тврдио и мудри Платон, рекавши у једном од својих дијалога, да су још у његово доба у Грчкој жене „варварке“ говориле „варварским“ језиком, будући да је жена уопште узев конзервативнија и као таква бољи чувар традиција од мушкараца…

Враћајући се, дакле, још једном Цвијићу, можемо да установимо, да је он као човек с научним смислом дошао до занимљивих открића о старости српскога народа. Нпр., на страни 290-ој свога дела „Балканско Полуострво“ у француском преводу, он пише следеће:

«La SLAVA est avant tout la fete des an – cetres; elle commence par une ceremonie religieuse au cours de laquelle le pretre evoque le souvenir des aiеux et prie pour eux… Ce sont la des coutumes revеlatrices de 1′ame dinarique. Le plus grand souci pour une famille estd d’avoir un descendant pour la perpetuer et celebrer la SLAVA; c’est une honte que d’etre un UGASNIK, un „eteigneur“ sans enfants de sexe masculin…

1. Outre cette union intime et toujours vivante avec ses ancetres directs, l’homme du typc dinarique se sent profondement lie a ses ancetres nationaux; il se considere comme faisant partie d’une lignee encore plus vieille et plus celebre: celle de ses rois ou tsars, de ses heros celebres, des grands chevaliers… „

То значи:

„СЛАВА је пре свега празник предака: она почиње једним верским обредом, у чијем току свештеник призива успомену на претка и моли за њих… То су обичаји који откривају динарску душу. Највећа брига за једну породицу јесте, да има мушког потомка, да би се овековечило одржавање СЛАВЕ; бити УГАСНИК, то је срамота, „угасилац“ без мушког порода…

Осим ове присне и увек живе везе са својим непосредним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко повезаним са својим националним прецима: он сматра да припада једној још старијој и још славнијој лози: лози својих краљева и царева, својих славних јунака и великих витезова… „

И ведски човек изнад свега штује своје претке. И он у химни, XXX књ.1, управља своје речи заштитнику свога кућног огњишта и зазива, управо као Србин у наше доба, када диже у славу:

„Зазивам те – тебе из твог древног боравишта, тебе, који си услишио већ толико молитава, тебе кога је некада мој отац зазивао!“

Или – и ведски домаћин као и Србин домаћин нашега времена, моли за мушко потомство20:

„Донеси нам свако изобиље! И доведи нам богове будне још од зоре! Ти си, Агни (Бог огња) часни гласник, носилац милодара, коњаник, који управља жртвама. Здружен са Зором, подари нам велико обиље, уз снажна мушка чеда…!“

20. – Химна XI,4. у истој књизи.

Ову тему ћемо опширније и исцрпније обрадити у другом делу наше студије, већ сада уз напомену, да би само овом предмету могло да се посвети неколико посебних монографија. Колико смо видели по разним приручницима, о српској слави се што-шта нагађа и писци се домишљају, да јој – свако на свој начин да неко, углавном хришћанско тумачење. Ту и тамо по неко се досети, да је то обичај из паганских времена, али нико још није тај у данашње доба јединствени и искључиво српски обичај, СРПСКУ СЛАВУ, довео у везу са Ведама. После дугог рада и упоређења, ми данас можемо да тврдимо, да је српска слава само нови облик ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, док српска ДИЗАЊА У СЛАВУ по садржају дословно одговарају најстаријим ведским химнама. Да је Јован Цвијић данас у животу, уверени смо, прихватио би ово у неку руку – обновљено Милојевићево учење о постојању врло дубоких веза између ведског човека – опет наглашавамо: из времена најстаријих Веда! – и данашњих Срба. Као што управо видесмо – и ведски човек моли за бројно мушко потомство, певајући химне, које су се преносиле са оца на сина, а у случају, да једна ведска породица није имала мушке деце, то се – управо као и у српској кући – сматрало проклетством и казном богова, будући, да се тиме гасила жртвена ватра, која је такође прелазила на сина, управо – као што још и у наше дане славска свећа прелази у српском дому од оца сину…

Тако је, дакле и Јован Цвијић21, споменувши у оквиру својих етнографских разматрања српску славу, управо као и Порфирогенит, отишао „до почетка“, но као и византијски цар, не схвативши домет тога израза… А тај домет ће нам бити јаснији у другом делу ове расправе, која ће бити посвећена постојању континуитета у односу на језик, традиције и духовно благо почев од епохе Веда, па све до савремених Срба.

21. – Цвијић, научник, али срцем песник, у својој научној студији о Балканском Полуострву, дотакао се готово свих проблема, који се односе на Србе. Тако, на стр. 94-ој овог свог дела, у белешци, доноси мишљење једног познаваоца српског средњевековног сликарства, Француза, Габријела Мије-а (Gabriel Millet). Пишући о старој српској уметности (L’ancien art serbe – Revue d ‘ An ancien et moderne des deux Mondes – Pans, 1917.), Мије је овако оцењује: ( „Српска уметност надилазила је византијску по смелости њених концепција, по броју и по величанствености споменика. Како год да српски уметник развија свој план, или своју технику он ствара оригинално дело. Србин кида с ученом и снажном равнотежом Византије. Он хоће црквени брод дужи, сводове више, стране пространије, а везе гипкије, различите комбинације и непредвиђене ефекте. Пре свега, он је управо он сам уграђујући у архитектуру оно, што осећа у својој души смелост и понос.“ О српском сликарству свога времена Мије пише: Ништа не произилази из анонимности и највећа уметничка дела имају своје мајсторе. Срби су стварали. Дело сликара Нагоричана може да буде упоређено с делима Сијене. А поједина уметничка дела носе имена владара, као, на пр., Богородица из Свете Софије у Охриду, на којој је записано име Краља Милутина.

Најбољи историчар Јужних Словена, К. Јиречек (Држава и друштво у средњевековној Србији, I-III, Беч, Академија Наука, 1912.-1914.), даје следећу карактристику српске државе: „Што се тиче националног богатства, Србија је, особито у време између 1282.-1355. г., била јача од својих суседа, од Византијског царства и Бугарске“. „Средњевековна Србија није била конзевативна држава. Напротив, она је остварила напредак и новости у праву, администрацији и у националној економији. Организација државе и њене правде били су својствени, особито у почетку, приближавајући се пре институцијама централне и северне Европе, него Византије“. (I, стр.3.)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Чет Јан 07, 2010 3:51 am

ЈЕЗИК КАО ДОКАЗ СТАРИНЕ ЈЕДНОГ НАРОДА

Како ово дело не пишемо с циљем да постојећим историјама додамо још једну, већ с намером, да при одређивању старине и порекла Словена уопште с посебним освртом на Србе, узмемо у обзир и друге гране, а не само историју, покушаћемо стога да размотримо, да ли у ту сврху могу да нам послуже – пре свих других подручја – древне Веде. Ведама ће бити посвећен један други део ове студије, док овде желимо да се дотакнемо само неких појединости, које се односе – углавном – на језичко подручје. О Ведама је на веома занимљив и привлачан начин писао у прошловековној Француској познати санскритолог, Емил Бирнуф (Emile Burnouff). У своме „Есеју о Ведама (Essai sur le Veda) ево, шта он каже:1 „… Un des moyens les plus surs de remonter a l’origine d’un peuple et de reconnaitre sa race, etait d’analuyser a fond sa langue et de la rapporter a sa famille naturelle“.2 1. – E. Burnouff, Essais sur le Veda, ou Etudes sur les religions, la litterature et la constitution sociale de l’Inde, depuis les temps primitifs jusqu’aux temps brahmaniques, ouvrage, pouvant servir a 1′etude des litteratures occidentales, Paris, 1863. 2. – o.c., p.39.: „…једно од најсигурнијих средстава за тражење порекла једног народа и за препознавање његове расе, била је исцрпна анализа његовог језика, са сврхом његовог прикључења својој природној групи“. У предњем тврђењу нема ничег ни невероватног, ни фантастичног, јер Бирнуф кроз једну трезвену и хладну научну констатацију, каже нешто врло једноставно и веома логично.

Доле испод текста, ми смо ту његову констатацију приказали у преводу. На истом месту Бирнуф каже, да филологија како би дошла до исправних закључака, мора да прибегне етнографији и историјској географији, чему ми – особито у ово наше доба – неизоставно прикључујемо и археологију. На страни 9-ој тог пажње вредног дела Бирнуф тврди, да се „ведски народ“, он пише „ведски Аријевци“, коначно настанио најкасније око петнаестог века пре Христа око Ганга… Значи – они „ведски људи“ који су остали око Инда, тамо су се морали наћи пре тог периода. Међутим, како је у овом случају немогуће ограничити се само на ту напомену, Бирнуф и даље развија своју мисао, коју ћемо да наведемо у целости, уз једно неизбежно питање: да ли та његова мисао може да се доведе у известан однос са сведочанством Константина Порфирогенита, с којим смо ову књигу и отпочели? Чини нам се, да може, а како, то ћемо да размотримо после наведеног Бирнуфовог текста, који гласи овако – у неку руку као одјек у неким открићима нашег времена:

„По великом броју химни се види, да. су певачима ведског времена претходили други, старији певачи, који су били – уједно – њихови преци оснивачи њихове вере. Ти господари породица, чије стварно постојање није мање историјско од постојања њихових потомака, изгледа, да су живели на северо-западу од Пенџаба, једни – а други– још даље у истом правцу. И то на такав начин, да скуп ведских традиција указује на један првобитни период апсолутно неодређеног трајања, период, с којим ведски певач увек брижно повезује порекло, како своје, тако и својих обреда. Те традиције, управљене увек према северо-западу, нужно нас изводе из поречја Инда, присиљавајући нас, да преко теснаца Кавказа, сиђемо у оне друге равнице.3 „Много грчких и италских традиција, исто тако кao и стара веровања западно-европских народа, подједнако се надовезују на Азију и долазе са истока. Исти је случај и с њиховим језицима, именима, именима, њихових планина и њихових река… „4 „…и ми се у нашој студији (каже Е Бирнуф), заустављамо тамо, где се заустављају и саме Веде, тј. на традицијама кавкаских долина“.5 3.,4.,5. Ib„ pp.: 11.,12.,14. За читаоце, који би желели да проуче предњи текст у француском оригиналу, ми га наводимо истим редом: „Оn voit раг un grand nombre d’hymnes que les chantres de la periode vedique avaieat etc precedes par d’autres chantres plus antiques, qui etaient a la fois leurs ancetres et les fondateurs de leurs cultes, Ces chefs de famille, dont la realite n’est pas moins historique que celle de leurs descendants, semble avoir vecu les uns au nord-oues du Penjab… les autres plus loin encore, dans la meme direction. De sorte que l’ensemble de traditions vediques signale une periode primitive d’une longueur absolument indeterminee, periode a laquelle des chantres du Veda ont toujours soin de rapporter leur origine et celle de leur ceremonies. Ces traditions se dirigeant toujours vers le nord-ouest, nous font necessairement sonir du bassin de l’Indus, et, par les cols eleves du Caucase, nous obligent a dcscendre dans ces autres vallees… “ „Beaucoup de traditions grecques et italiques, ainsi que les plus anciennes croyances des peuples de l’Occident, se rattachent egalement a l’Asie et viennent de l’Est; il en est de menie de leur langue, de leurs noms, des noms de leurs montagnes et de leurs rivieres…“ „… et nous arretons dans netre etude la, ou le Veda lui-memes’arrete, s’esta-a-dire, aux traditions caucasiques“. У овој студији на више места смо споменули Србе, који су живели северно од Кавказа, а западно од Каспијског Језера. Тамо су их нашли, нпр., Плиније и Птолемеј, који их изричито спомињу, а о њима говори и Страбон. Но Срби су у та давна времена живели и јужно, и источно од Каспијског Језера, што значи – на целој ширини северно од Кавказа. А Талијан Апендини, коме је у овом делу посвећено посебно поглавље, налази Србе и на самом Кавказу и то хиљаду и неколико стотина година пре Христа, као народ храбар, издржљив и отпоран у борби с климом и са зверима, у чије коже су били одевени… Посматрајући географску карту, уочићемо, да се насупрот Србима, који су обитавали северо-источно од Црног Мора, у исто то море уливао Дунав… У доба, када – по свој прилици – није било међудржавних граница у данашњем смислу, када вероватно још није било неких већих и гушћих насеобина под отвореним северно-црноморским степама, у то доба сигурно није било тешко прелазити коњима степска пространства. Не узимајући на овом месту у обзир претпоставку, да су древни Словени, одн. Срби, могли да дођу у Подунавље делимично и са југа, ми потпуно јасно можемо да обухватимо мишљу оно, што је рекао Нестор Кијевски о Словене первое с обе стране Дунава и у Илирику и да закључимо, да су ти преисторијски Срби у једно извесно и неодређено давно доба живели на целој ширини Балканског Полуострва, од Јадранског па све до Црног Мора, управо као и у касније, тзв. историјско доба. Временом су они наставили да се шире слободном и ненастањеном подунавском низијом дубоко по Централној Европи, а затим и даље одатле – према западу, северу и истоку. Све ово морало се одиграти давно пре времена, с којим историја повезује појаву Словена у Европи.

Наиме, тенденциозно усвојена гледишта, која cе предају по свим школским установама, уопште не воде рачуна о учењу бројних прошловековних истраживалаца, који су словенски свет проучавали с посебном пажњом. Читаоци ће у овој студији наилазити постепено на њихова сведочанства, а ми ћемо овде још једном да споменемо већ нам познатог Сипријана Робера, који – по своме интересу и љубави за Словене, а посебно за Србе, заузима једно сасвим посебно место, Из данашње перспективе немара, незаинтересованости и приличног незнања у односу на словенски свет, ми морамо да се дивимо том француском слависти, коме – како се чини – није била тешка никаква жртва, са сврхом што дубљег упознавања тих – у његово доба – слабо, или готово никако познатих Европљана. По Роберовом мишљењу6: „Quantite de mythes grecs ne s’expliquent bien que par les moeurs slaves. Les chants heroiques les plus anciens de l’Illyric s’accordent a regarder comme Slaves les Illyriens d’avant Jеsus-Christ…“ 6. –Revue des deux Mondes, Del’enseignement des Litteratures Slaves, Janvier 1846., pp. 365.-3 Ево, шта закључује Сипријан Робер о старости балканских, одн. илирских Словена, под којима он – као што ћемо видети у наставку подразумева Србе: „Мноштво грчких митова може добро да се објасни само помоћу словенских обичаја. Најстарије словенске песме Илирије слажу се у гледању на Илире као на Словене из времена од пре Христа“. А да Сипријан Робер под тим илирским Словенима подразумева Србе, доказ су следеће његове речи из истог предавања, које наводимо у потпуности због њиховог значаја у односу на садржај и главну идеју ове студије. Ево, дакле, до каквих је закључака дошао Сипријан Робер у потрази за првобитним словенским језиком: „Када неко није рођен као Словен, пре него отпочне да филолошки испитује све језике и сву словенску литературу… треба што је могуће боље да упозна најстарији и најједноставнији језик, онај, који пружа најбољи кључ за све остале. Исто тахо, да би се добро оценила словенска раса у њеној целини, корисно је, да се најпре проуче она њена племена, која су најбоље сачувала своје првобитне одлике у обичајима, у својим законима и у својој поезији.

Тај језик, тај народ и ту првобитну словенску поезију – верујем нашао сам у Илирији. Питаће ме, несумњиво, како сам дошао до тог уверења? Пошавши од идеје, да се на почетку сваке велике расе налази једно племе-мајка, исто тако као што и на почетку сваке језичке фамилије постоји језик-мајка, тражио сам годинама то племе и тај језик на северу Европе. Но нигде нисам открио њихово постојање. Нашавши, да су Пољаци и Чеси Боемије чувари најстаријих познатих докумената словенске историје, ја сам – на основу тога – најпре закључио, да су та два народа најстарији и најизворнији од целе словенске групе; међутим, обилазећи њихове области, уверио сам се, да сам био у заблуди… После узалудних истраживања одлучио сам, да идем да тражим тај тип код Руса; али, код њих сам открио словенска својства толико изобличена азијатским утицајем, колико и у Пољској утицајима запада. Очајан, прешао сам на Словене, за које се каже, да су варвари. Све је допринело, да се упутим у том правцу. Пољак из Варшаве упутио ме је краковским горштацима… као највернијим чуварима националних одлика; Руси пак из Москве слали су ме Русинима у Украјину и у Галицију као оснивачима њиховог царства. Стигавши у Украјину, ту сам нашао обичаје, легенде, традиције и цео русински живот у толикој мери испуњен јужњачким успоменама, да сам био присиљен да идем да тражим вилу чуварку словенске колевке даље на југу и на истоку. Најзад прешавши Дунав, није ми дуго требало, да ту пронађем украјинског Козака, Русина из Галиције, пољског горштака са Карпата и боемског планинца из Судета – једном речју – сва првобитна племена. Словена, ДИВНО ИЗРАЖЕНА КРОЗ БАЛКАНСКОГ ИЛИРА. Све, што код других словенских народа живи још само као легенда, или нејасан мит, постоји још увек као живи закон у тој непроменљивој и поетској Илирији: Нисам ли на основу тога могао да закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, ТЛЕ ПРВОБИТНОГ ПОСТАЊА И ДА СУ СРБИ ИЛИРИЈЕ УИСТИНУ НАЈСТАРИЈИ МЕЂУ СЛОВЕНИМА!’7

7. – Revue des deux Mondes, p.372.:

„Quand on n’est pas ne Slave, avant d’envisger philologiquement toutes les langues et les litteratures slaves en masse… il faut autant que possible connaitre la plus ancienne, la plus simple, CELLE QUI DONNE LE MIEUX LA CLE DE TOUTES LES AUTRES; De meme, pour bien apprecier la race slavone dans son ensemble, il est utile d’etudier d’abord les tribus de cette race qui, dans les moeurs, leurs lois, leur poesie, ont conserve avec le moins d’alteradon le type originel. Cette langue, cette nation, cette poesie primitive slave, je crois les avoir trouvees en Illyre. On me demandera sans doute, commentje suis arrive a cette conviction? Pard de l’idee qu’au fond de toute grande race il y a la tribu-mere, comme a l’origine de toute famille de langue il y a la langue-mere, j’avais cherche durant des annees cette tribu et cette langue dans le nord de l’Europe. Nulle part je n’avais reconnu leur presence.Trouvant les Polonais et lesTcheques de Boheme depositaires des plus anciens documents connus de l’histoire slave, j’en avais dabord conclu que ces deux nations devaient etre les plus anciennes, les plus originales de la famille slavone; mais, en parcourant leur provinces, je те convainquis de mon erreur. Le latinisme a trop profondement modifie le caractere primitif de la Polgne et de la Boheme… Apres de vaines recherches, je me resignai enfin a aller chercher se type aux Russes; mais je trouvai chez eux le genie slave aussi defigure par les importations asiatiques, qu’il est en Pologne par les importations occidentales. Desespere, je passai alors ehez les Slaves qu’on dit barbares. Tout avait contribue a m’y pousser. Le Polonais de Varsovie m’avait renvoye aux montagnards cracoviens… comme auc plus fideles gardiens du earactere national; les Russes de Moscou m’envoyaient a leur tour aux Russines de l’Oukraine et de la Galicie, comme aux fondateurs deleur empire. Arrivć en UkraineJe trouvais les moeurs, les legendes, les usages, toute la vie russine, tellement remplis de souvenirs meridionaux, que j’etais force d’aller chereher encore plus loin, dans le midi et dans l’orient, la fee gardienne du berceauslave. Ayant enfin traverse la Danube, je ne tardai pas a retrovuer le Kosaque de l’Ukaraine, le Russine de la Galicie, le Goral plonais des Karpathes et le Goral boheme des Sudetes m en un mot – TOUTES LES TRIBUS PRIMITIVES DES AUTRES NATIONS SLAVES ADMRABLEMENT RESUMEES DANS L’ILLYRIEN DES BALKANS. Tout ce qui, chez les autres peuples slaves, ne vit plus qu’a l’etat de legende et de mythe obscur, s’offre encore a l’etat de Loi vivante dans cette immuable et poetique Illyre. Ne devais-je pas en conclure que je touchais enfin au roc vif, au terrain de premiere formation ET QUE LES SERBES D’ILLYRE ETAIT VRAIMENT LES PLUS ANCIENS DES SLAVES?“ А докле иде старост тих, како их Сипријан Робер зове Срба Илирије? Мишљења смо, да је о томе морао нешто више знати и сам Константин Порфирогенит, када је написао, да су „Срби дошли с оне стране Мађарске, ГДЕ СУ БИЛИ ОД ПОЧЕТКА“. А да је то „од почетка“, επ αρηεοζ, било познато Европљанима, пре него што су пригрлили германску берлинско-бечку школу, доказ је и један „Универзални речник историје и географије“ из прошлог века, у коме ћемо под Словен, тј. Slave, наћи следеће обавештење: „Grande famille ethnographique… Elle appartient incontestablement a la race indoeuropeenne… L’etablissement des Slaves a l’Oest du Volga precеde au moins de 15 siecles l’ere de J.-Chr.,mais leur nom ne parait dans l’histoire qu’apres cette ere… ‘8 А то значи: „Велика етнографска скупина… која несумњиво припада индо-европској раси… Смештај Словена западно од Волге претходи најмање петнаест векова хришћанској ери, али њихово се име јавља у историји после ње… “ 8. – Dictionnaire Universel d’Histoire et de Geographie, par M.-N. Bouillet, Paris, 1872.; s;v; Slave. Дакле, све оно – „западно од Волге“ управо је напред назначен простор као источно и северо-источно од Црног Мора, док је предњим наводом из „Универзалног речника историје и географије“ одређено и време – и то уз једно „au moins“, што ћe рећи „најмање“, а то значи, да су Словени у оним. крајевима обитавали и пре тог периода. У ствари – ту се у сваком случају ради о оним древним Србима, које на том истом простору налазе Плиније, Птоломеј, Страбон, Апендини и други. Међу те давне Србе, које стари писци поименце спомињу, на истом месту се каже, да међу њих спадају и Хомерови Хенети, одн. Венети, па затим балтички Венди, итд. А Хомерова Илијада се односи на Тројански Рат, који се одиграо око 1200 г, пре Христа. Известан број историчара је сагласан да је Троја била прасрпска насеобина, о чему чак пева и песник Иван Гундулић, у своме „Осману“. „При мору, украј српских страна, у пржинах пуста жала, Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала… “ Напоменимо при овоме, да ископине града Троје показују девет слојева при чему је археологија утврдила, да је „ХомероваТроја“шести слој. Из ког, дакле, времена потиче први cлoj. Ko то може да каже? Па би Константин Порфирогенит можда и за првобитну Троју, или Илион, или Илиј – рекао, да и она потиче επ αρηεοζ, тј. „од почетка“. Има више аутора, који тврде, да се првобитни језик, којим је опеван Тројански Рат, морао много више приближавати ведском језику… А Грци класичног времена тај језик уопште нису разумевали, па су зато имали читаве школе, чији задатак је био објашњавање садржаја и језика Илијаде. Тај славни спев је направио грчким епом тек Пизистрат, будући, да је он први наредио, да се он запише и то – тек у другој половини шестог века пре Христа, тј. ближе већ петом веку, премда се радило о догађају, који се одиграо шест до седам векова пре тога. Кад смо већ споменули језик спева Илијада, да се вратимо закључку Емила Бирнуфа, који је на страни 39 свога Есеја о Ведама рекао да је језик најсигурније средство при тражењу порекла једног народа и његове расне припадности. Настављајући исту ту мисао, он на страни 208. истог дела пише: „Un fait propre a la langue vedique marque d’une maniere frappante la posteriorite des Hymnes par rappon au temps ou les noms de parente furent crees „. „C’est pourquoi, l’etat primitif de la famille et les fonctions de ses membres exprimees par les noms de parente, ne repondent pas a la periode vedique, mais a une periode de beacoup anterieure et a une contree qui n’etait ni l’Hindustan, ni le Saptasindu“. Ево закључка Емила Бинуфа, који се – преко Веда -односи директно на извесне одлике српског језика, с њим нераздвојиво повезане „од почетка“: „Једна чињеница својствена ведском језику обележава на упечатљив начин каснији постанак (ведских) Химни у односу на време, када су створена родбинска имена“. „Због тога, првобитно стање породице и улоге њених чланова, изражених називима сродства, не одговарају ведском периоду, већ једном много ранијем времену и једној области, која није била ни Хиндустан, ни Седмoречје“.

Да би био јаснији, у вези с напред наведеним текстом Бирнуф даје лингвистичко објашњење суфикса „ТРИ“, који се додаје корену речи, са сврхом формирања именице, која означава извршиоца радње. Он даље каже да је најбитнија карактеристика тог суфикса консонант „Т“. Ишчезавање тог сугласника – по њему – могло би да се протумачи само на два начина: или изобличавањем од странаца, без осећаја за дотични језик, или пак његовим неосетним ишчезавањем после дуге употребе. Прво објашњење, развија Бирнуф даље своју мисао, недопустиво је за ведски аријевски народ, чија расна чистота је чињеница од свих других боље доказана и учвршћена. Тако, када видимо реч СВАСРИ, што ће рећи „СЕСТРА“, без „Т“, које северни језици још нису изгубили (Schwester, Sister), морамо да закључимо, да је народ, који каже „СВАСРИ“, уместо почетног и веома давног „СВАСТРИ“, морао имати иза себе бројне генерације, пре него што је усвојио тај непотпун облик. Другим речима, чак и у најстаријим ведским химнама, песници увек употребљавају облик „СВАСРИ“, док се пуна форма „СВАСТРИ“ у њима више нигде не налази, упркос давнини песника и њихових химни. Ми у вези с горњим запажањима морамо да подвучемо, да је тај карактеристични сугласник „Т“ у српском језику остао без прекида до дана данашњег још од оних прадавних времена језичког формирања и штета је, што од светских и европских научника вероватно још нико није ни покушао, да при оваквим и сличним разматрањима узме у обзир српски родбински назив „СЕСТРА“. Када је један од најученијих и најпоштованијих научника свога времена, Сипријан Робер, тврдио, управо као и Ами Буе нешто пре њега, да је српски језик база свих осталих словенских говора, зар само та чињеница није била сама за себе довољно јака, да потакне лингвисте на дубља истраживања у том смислу? А тек о Илији М. Живанчевићу, који је сасвим недвосмислено устврдио на страни 24.-ој свога дела, о коме ћемо говорити мало касније, да су Словени (док је при томе мислио на Србе, чему служи као доказ цела та његова књига) дали осталима РЕЧ, ВЕДЕ и ВЕДАНТУ, нажалост – нико, па чак ни српска наука није водила рачуна! Ми се српским родбинским именима, створеним – по највећим лингвистичким ауторитетима – у прадавно време, кад се људски говор још изграђивао, бавимо у посебном поглављу у другом делу ове студије. Јер – српска родбинска имена идентична су ведским, што нико, ко се истински упусти у проучавање овог проблема неће моћи да оспори. Утолико је више запањујућа непомичност српских језикословаца у овом смислу. А међу најжалоснијим је несумњиво чињеница, да је тзв. наука покопала изванредно дело Илије М. Живанчевића још за његова живота. . Међутим од свега је највеће изненађење, да славни Грци, који служе као канон готово у свему, за назив „СЕСТРА“ уопште немају израз ни налик на наведени општи индо-европски, већ αδελφε (аделфе), а за брата αδελφοσ што би значило „рођени из исте материце“ (материца је на грчком δελφυσ али је сама реч „материца“ без етимолошког објашњења. Према томе, у овим најосновнијим и језичко првобитним стварима, изгледа, грчки језик не би био „од почетка“, али – колико је познато – он у овом смислу никада није био стављен под лупу – онако, како је то замислио изванредни Милош С. Милојевић. Па пошто нас је Порфирогенитово „од почетка“, употребљено у односу на Србе, који су – како смо видели – у Илирији, Подунављу и у Централној Европи живели од почетка, довело до питања језика, да видимо, шта су извесни ауторитети мислили о српском језику у време измишљене српске сеобе на Балкан у VII веку по Христу и да ли би лингвистички проблем могао у потпуности да се усклади с оним, што је Порфирогенит посведочио? Треба ли при томе да напоменемо, да је јасно, да грчки, одн. византијски цар, као ни Грци уопште, није познавао српски језик, па у том смислу није ни могао да дâ било какав свој лични суд. Међутим, нешто мало што је рекао у вези са именом Србин (о чему ће бити речи касније) није уопште тачно. Зато су се извесни потрудили, да на основу његових забележака – таквих, какве јесу; извуку закључке о српском језику тог седмог века, упркос апсолутних непотпуности царевих података. Да би се у томе успело, било је неопходно и познавање словенских језика и дијалеката и изван Балканског Полуострва. Тако је Ватрослав Јагић, чије име је једно од најкрупнијих на пољу словенске филологије9, а који је предавао у Одеси, Петровграду, Бечу и Берлину, основавши научни часопис „Archiv für slavische Philologie“ (Архив за словенску филологију), чијих првих 37 књига је он сам издао10, написао у бр. 17., оц 1895.г., расправу под насловом „Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavische Sprachen“ („Једно поглавље из историје јужних словенских језика“), где jе тврдио две значајне ствари: 1. – Да Срби VI и VII века нису сачињавали део северо-западних Словена будући, да су већ тада у погледу језика – имали све одлике народа, који jе говорио једним јужним словенским дијалектом, одн. језиком. Он је то засновао на својој лингвистичкој поставци, да је српски језик од саме његове прве писмене појаве, почев од Х века, био сродан с наречјем Словеначке, Македоније и Бугарске, с којима он чини, како је Јагић рекао – „засебну целину словенских наречја“. 2.

- Друга је Јагићева поставка, да су већ у VI веку сви припадници словенских језичних група били распоређени по својим стаништима на начин, с којима се подудара језична подела словенских наречја у три групе; а) Припадници источне групе живели су већ онда на истоку; б) Скоро сви припадници данашње северо-западне гране живели су на словенском северо-западу: в) Припадници јужне гране већ онда су се налазили на словенском југу. 9. – Живео је од 1838.-1923.Г. 10. – Осим „Архива за словенску Филологију“, Јагићева заслуга је и покретање „Енциклопедије словенске Филологије“ у Петровграду, у оквиру тамошње Академије Наука. Сасвим је лако да се установи, да Јагић ово своје тврђење није изнео произвољно, већ да је био добро обавештен, не само на основу сопствених истраживања, већ и ослањајући се на своје претходнике, слависте. Он је добро познавао Шафариково учење, па Суровјецково, Димлерово, који су му били и савременици. Осим онога, што смо навели, у истој Јагићевој расправи у „Архиву за словенску филологију“, наћи ћемо и његово тврђење, да је Константин Порфирогенит сматрао балканске Србе за врло блиске сроднике Пољака, Чеха и Лужичких Срба, но при томе, иначе врсни Јагић, запада у једну грешку, мислећи, да се византијски цар преварио… због чега ова напомена изискује једно објашњење. Изгледа нам, да је Јагић горњу своју примедбу засновао на истој чињеници, коју је веома добро уочио али на њему сасвим својствен начин коментарисао Павле Јосиф Шафарик, који сам за себе претставља целу једну школу и изванредно зналачку славистичку енциклопедију. Наиме, Шафарик тврди да су се балкански Срби и Срби Лужице разликовали у VII веку наводне „сеобе“ исто толико, колико су се – по говору – разликовали и у његово доба тј. у прошлом веку, а то је – по свој прилици – исти степен разлике као и у овом нашем столећу. По њему – лужички српски и српски језик на Балкану два су идиома, произишли из једног истог, који су, међутим, током времена доспели на линији словенских језика на две супротне крајње тачке. Овакав Шафариков закључак, који сасвим сигурно одговара стварном процесу током неодређено дугог времена, указује на то, да су се једни и други Срби разишли са некада заједничког тла у веома давно време, после чега је просторна удаљеност одиграла своју улогу при диференцирању говора у односу на онај првобитни и заједнички некада свим Словенима. Нама данас није могуће да докучимо одвијање Јагићевих мисли у односу на споменути проблем, но „еrrarе humanum est (Грешити је људски и нико ко ради није апсолутно непогрешив), а Јагићеве заслуге на подручју славистике су тако велике и он је толико много радио, да му се при сређивању огромног градива могла поткрасти и грешка. Како је Јагић напоменуо, да је Порфирогенит знао још – осим оних Срба око солунске Србице, још и за Србе у Далмацији, те за Полапске, одн. Балтичке и за Лужичке Србе, па за Србе иза Карпата – није искључено, да се он при спомену тих пространстава везаних уз српско име на неки начин изгубио. Једнога дана ће можда неко ово питање дубоко да проучи и да с њим у вези пронађе објашњење.

Било како било, Порфирогенитови су подаци изазвали читаву узбуну међу научницима, тако, да се Димлер у својој „Историји“ о најстаријим Словенима у Далмацији11 пита, како је Ираклије могао да смести Србе у Солунској Теми, око већ одавно постојећег града Србице, или грчке Сервије, касније турске Серфиюе (тако у књизи), пре него што им је дао читаву половину велике провинције Далмације? Савесни Димлер је, наиме, веровао, да је Грк Константин Порфирогенит увек правио збрку због сличности имена, јер – у првом реду – ни њему самом није било јасно, откуда име СРБИЦИ, или СЕРВИЈИ у близини Солуна? А није му било јасно зато, што – премда се супротстављао Порфирогениту, није сам ни помишљао, да балканска станишта Срба потражи у временском раздобљу, које је далеко претходило измишљеној „сеоби“ из VII века по Христу, као што је то, нпр., учинио франсуски слависта Сипријан Робер, по коме тзв. македонска СРБИЦА потиче из давних времена претхришћанске епохе и то од имена СРБА.

11. – Издата 1856. године.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: "Алтернативне" теорије о пореклу Срба

Порукаод Svetovid » Чет Јан 07, 2010 3:53 am

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Срби уопште, а особито младе српске генерације, лишене су сазнања о правој историји своје нације, као и истине о српском језику, који су Хрвати – кроз тзв. илирски покрет присвојили или – по професору Лази Костићу – отели, зовући га данас „хрватским“, док се српска деца уче, да свој језик не зову својим именом, већ „српско-хрватским“. Упоредо с тим, млади српски нараштаји више ништа, или готово ништа не знају о личностима, одн. писцима, који су дали свој допринос расветљавању порекла, старине и високих квалитета српскога језика, што је професор Костић такође веома лепо обрадио, особито у својој студији „Странци о српском језику“, драгоценој за све који желе да се баве овим подручјем. Исто тако имамо разлога да верујемо, да српска деца више немају никаквих појмова о томе, докле сеже српско име у прошлост и колика је била некадашња распрострањеност народа, у чијем крилу су угледала светлост дана.

У овом одељку ми ћемо се стога позабавити једном грандиозном фигуром на пољу науке, посебно славистике, чије име је већ истакнуто у наслову као Павле Јосиф ШАФАРИК. Шафарик се родио у Кобељареву, у Чешкој, 1795. г., а умро је 1861. г., у Прагу. По свршеној гимназији, наставио је студије у Јени, где је упознао друге две велике фигуре свог времена, Колара и Палацког. Завршивши литерарно-језичко-историјске студије, он је постао професор и директор гимназије у Новом Саду, где је остао до 1833. г., када је прешао у Праг, у својству директора Чешког Музеја, да би ту остао до краја свог живота.

Шафарик је 1826. г. издао „Историју словенских књижевности“, с једним историјским уводом. Касније је то дело проширено под насловом „Илирска историја литературе“ (Illyrische Literaturgeschichte), која је остала у рукопису, све док је 1864. г. није издао Јиречек као „Историју јужно-словенске литературе“. Та историја се сматра корисним биографским и библиографским делом.

За Србе је од посебног значаја Шафариково краће дело „Sеrbishe Lesekörner“ (Српска читанка), издата 1833. г., у којој се говори о пореклу српског језика, уз његову кратку историју. За Србе је такође значајно све оно, што је Шафарик сабрао о српској прошлости, објавивши један дуг низ извора за српску историју: повеље, летописе, биографије. Шафарик је први издао „Житија“ Стевана Немање од Светога Саве и Стевана Првовенчаног. Он је такође објавио „Душанов Законик“, бавио се проучавањем глагољице и дао је о њој најправилнији суд пре Ватрослава Јагића.

Најславније Шафариково дело су „Словенске старине“ (на чешком „Славјанске старожитности, или у немачком преводу „Slawiche Alterthümer“), у два замашна тома од преко хиљаду страна. У ствари, само то дело представља целу једну епоху и читаву једну школу! Два споменута тома, у ствари, представљају само први део његовог огромног замишљеног дела, чији други део је требало да буде етнографско-археолошки, који би се надовезивао директно на први, историјски. Свој пак трећи део исте студије желео је да посвети културно-литерарним и лингвистичким проблемима. На жалост, други и трећи део те замишљене, у неку руку научно-свеобухватне студије у најстрожем смислу речи, нису објављени. С друге стране, много материјала из рукописа публиковано је у различитим засебним расправама. .

У тој својој, без икаквог претеривања, грандиозној студији – Шафарик пише о Словенима од њихових прапочетака, па до покрштавања. Ова његова изнад сваког очекивања документована расправа, била је од великог значаја за развитак и истраживање порекла, појаве, доласка, сродности Словена и првих почетака њихове историје. Сматра се, што се Шафарикових етнографских разматрања тиче, да је он био далеко испред своје епохе.

У истом делу, Павле Јосиф Шафарик посвећује више стотина страна Србима, њиховом имену, њиховој давној појави на европском тлу, сматрајући их ту аутохтоним, уз њихову велику распрострањеност од најдавнијих дана. Да се цео тај богато поткрепљени материјал разради, требало би више хиљада страна; у ствари, то Шафариково дело представља читаву једну енциклопедију, с марљиво и зналачки разрађеним индексом, који је – сам за себе један огроман посао, будући, да најчешће, свако обавештење представља резиме пишчевих истраживања. Додамо ли к томе, да се на крају овде цитираног издања1 налазе сви текстови античких грчко-римских писаца, који су оставили било какво сведочанство о давним Србима, не можемо, а да не дамо израза дивљењу и поштовању према једном тако грандиозном научном захвату, захваљујући коме није пропуштена ни једна могућност, да се докаже свесловенска старина, која је – по Шафарику – у правом смислу, у оно давно доба била свесрпска.

1. – Slawische Alterthümer, I Band – Leipzig 1843., II Band, 1844.

„Славјанске старожитности“ су – у неку руку – химна прошлости српског народа. Да бисмо – у вези с том прошлошћу све обрадили, узимајући у обзир – пре свега – српски језик, српско име, како домаће, тако и паралелно она имена, која су странци надевали Србима, требало би нам – без претеривања – неколико година рада. КАКО ЈЕ ТО ПОСАО ЗА ЦЕО НАУЧНИ ИНСТИТУТ, МИ ЋЕМО СЕ ОВДЕ ОГРАНИЧИТИ САМО НА МРВИЦЕ МРВИЦА СА БОГАТЕ ШАФАРИКОВЕ СЛОВЕНСКЕ ТРПЕЗЕ, КОЈУ ЈЕ ОН САЗДАО С ТОЛИКО ЉУБАВИ, ВОЉЕ И ЗНАЊА.

б) ШАФАРИКОВО ОСУЂИВАЊЕ ГРЧКИХ И РИМСКИХ ПИСАЦА

Отпочињући овај одељак о Шафарику, упознајемо читаоце с још једним делом, које – додуше – носи и Шафариково име, али није само његово. Ради се о књизи „О пореклу Словена“ по Лоренцу Суровјецком 2, коју је за штампу приредио Шафарик, објавивши је 1828. г. у Будиму (немачки Офен). Наиме, до тога је дошло након смрти Лоренца Суровјецког, који је за собом оставио тај још несређен рукопис. Тако то дело представља спој напора и таленат двојице капацитета, подједнако снажних у изналажењу и употреби докумената.

На страни 210. те књиге, штампане немачким језиком, Шафарик и Суровјецки констатују – не без огорчења – да су грчки и римски писци и грађа, коју су они оставили, веома непотпуни и незадовољавајући:

„…hochst mangelhaften und unbefriedigenden Materialen griechischer und romischer Schriftsteller“.

„Немачка наука пак, настављају они, о словенима пише са висине“.3

2. – Paul Josef Schaffarik, Über die Abkunft der Slawen, nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828.

3. – Ib;p.211.

Продубљујући своје мишљење о Грцима и Римљанима, наша два аутора су потпуно сагласни у констатацији, да су стари писци оба – у античко доба славна народа, НАПРАВИЛИ МНОГО ГРУБИХ И НЕДОПУСТИВИХ ГРЕШАКА И КОНТРАДИКЦИЈА, ШТО ЈЕ ДОВЕЛО ДОТЛЕ, да је прасрпска историја тог давног периода хаотична и до одвратности немогућа, да се реконституише (sic! „…bis zum Ekel,.“).

У именима народа и племена влада хаос, особито, када се ради о средњој и северној Европи; све је тако нејасно, расплинуто и чудно, тако, да је потребан велики напор, да се словенски називи најпре препознају, а затим очисте од немогућих облика и примеса, како се не би изгубило наслеђе СРПСКО-СЛОВЕНСКЕ ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ ФАМИЛИЈЕ. Суровјецки и Шафарик пишу баш тако:

“… ERBGUT DER GROSSEN SERBO-SLOWENISCHEN VOLKERFAMILIE…“

На једном месту свога дела4 аутори се питају:

„Шта су Грци и Римљани уопште знали од северноевропских језика? Ако се сабере све, што су нам оставили сви грчко-римски писци, почев од Хомера и Херодота, па до Тацита и Прокопија, ми немамо ни једну једину реченицу било ког језика северне Европе. У ствари, можемо да нађемо само ту и тамо по коју властиту именицу, поновљену на чудовишан начин од ГРЧКО-РИМСКИХ НЕЗНАЛИЦА (потпуно веран превод Суровјецко – Шафариковог израза, оп. а.). Они затим настављају: који су све немилосрдно погрчавали и поромањивали, да ми чак ни данас, упркос неизрецивој марљивости стотина језичких и историјских научника, можда тек само хиљадити део онога, што су нам они тако накарадно пренели, можемо да схватимо. И сведочанства таквих писаца, који нису били способни, да макар једну једину северноевропску реч напишу, правећи само превод, или било какву ознаку, у сваком случају погрешно, треба да нам послуже, да успоставимо науку о тим језицима, народима и њиховој сродности?!“

4. – O.c.,p.78.

По нашим ауторима је велико зло, што преко таквих непуоузданих сведочанстава треба да се нађу складна решења о језику, о положају земаља о њиховој природи и о људским односима, о чему су Грци и Римљани били толико противречни, будући, ДА СУ ИМ НЕДОСТАЈАЛА ВЕЋ И ПРЕТХОДНА ЗНАЊА, ЧАК И ОНА НАЈОСНОВНИЈА О ФИЗИЧКОМ И ЈЕЗИЧКОМ СРОДСТВУ МЕЂУ ЉУДИМА СЕВЕРНО ОД ГРЧКЕ И РИМА. На истом том месту налази се питање:

„Који је то грчко – римски писац, – који је јасно сагледао језичке и међусобне односе северних европских народа.“

Шафарик и Суровјецки затим рашчлањују карактеристике грчко-римских обавештења:

„Све грчко-римске информације о постојању народа с оне стране Висле и много ближег Дунава, само су крње приче с бескрајним недостацима из којих не може да се разазна историја ни најмањег народа. „

Наша два аутора потом постављају питање:

„Не мислимо ли при томе, колико би било другојаче, да имамо домаће вести? Или би можда требало веровати, да су се људске снаге ломиле и кршиле само око Егејског и Средоземног Мора? А да је са оне стране Карпата све било укочено и мртво? „
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 3 госта

cron