Велики рат 1914-2014

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Нед Феб 14, 2016 12:29 pm

Призрен 1915 – Кад српски војник напушта отаџбину

недеља, 14. феб 2016

Аутор: Пише: Слађана Зарић

Војска је остала верна краљу и отаџбини у најтежим тренуцима кад се напуштала домовина, остављала породица и родна груда. Закопали су тешку артиљерију, понели грумен српске земље у недрима и кренули преко албанских и црногорских планина у непознато. Иако је пред њима био мукотрпан пут, војници и студенички монаси понели су и мошти краља Стефана Првовенчаног.

У Призрену се у новембру 1915. године окупила скоро цела Србија. Ту је влада, Врховна команда, ту су регент и стари краљ Петар, српски интелектуалци. Аустроугари су већ ушли у Приштину, Бугари су заузели Липљан. Процењивало се да ће непријатељским снагама бити потребно десет сати марша да уђу у Призрен. Требало је донети одлуку где ићи даље. Првобитно је био план да се из Призрена крене ка Дебру и Струги и да се потом преко Охридског језера стигне до Солуна. Бугарска војска покварила је српске планове. Заузели су Охрид и Стругу, пут ка југу био је пресечен.


Записи из тог времена говоре да су се сви који су се тада нашли у Призрену осећали као у мишоловци. Збуњени, хаотични, без јасне визије куда кренути и где наћи излаз. Ка Дебру се више није могло, било је питање да ли ићи у Пећ или кренути ка Љуми и албанским планинама.

Влада је још у Рашкој донела одлуку да нема предаје и да никакав сепаратни мир са непријатељем не долази у обзир. Процењивало се да ће Краљевина Србија свој инетерес и ратни циљ остварити једино ако остане уз савезнике. Извештаји са терена говорили су да је српска војска у тако лошем стању да не може да уђе у било какву битку са неперијатељем. Било је јасно да до српске контра-офанзиве неће доћи. Савезници нису успели да се пробију са југа Македоније. Једини излаз било је повлачење и напуштање земље.


Врховна команда донела је одлуку. Српска војска се у Призрену дели. Један део кренуо је ка Ђаковици и придружио се бројнијим трупама које су из Косовске Митровице кренуле ка Пећи. Други крећу ка Љум Кули и преко планинских врхова и села Пуке иду у Скадар. Трупе које су већ на путу ка Дебру и Струги промениће свој правац повлачења, одлучено је тада. Уместо ка Битољу и Солуну, из Струге ће се поново вратити у Албанију и из Елбасана кренути даље ка Тирани и Драчу.

Призрен је, дан пре него што ће ући непријатељ, напустио и стари краљ Петар. Краљ је отишао из земље, али државна знамења нису смела да напусте краљевину. Легенда каже да су круна и друге реликвије остале у Призрену. Биле су сакриване у згради Призренске богословије и ту су дочекале победоносни крај рата и повратак краља.


Са српским избеглицама из Призрена ка Пећи, кренуле су и многобројне стране дипломате, представници војних и медицинских мисија. Многи од њих сећају се ноћи проведене у манастиру Високи Дечани. Јутарњу литургију у једном од најлепших косовско-метохијских манастира, доживели су као тренутак мира и спокоја у општем хаосу и паници који су тих дана владали.

На челу колоне која је улазила у Пећ био је ћивот српског краља Стефана Првовенчаног који су носили студенички монаси. Посмртни остаци Стефана Првовенчаног су неколико дана били у Пећкој патријаршији, смештени поред моштију српских партријараха. Потом су српски војници заједно са студеничким монасима понели српског краља у повлачење преко Руговске клисуре.


Ратни хаос који је почео у Призрену, у Пећи је доживео врхунац. Ту се, кажу, видела сва трагичност ситуације у којој се српска држава нашла. Спаљивана је документација, коморе, закопавани су топови. Кроз високу и тешко проходну клисуру реке Бистрице могла је да крене само брдска артиљерија.

Записи говоре да су се српски војници и официри са тугом и сузама у очима растајали од оружја са којим су током балканских ратова тако славно војевали. Наредба је гласила да се закопају топови, да се понесу затварачи и нишанске справе и да се место где је оружје закопано некако забележи и запамти. У записима стоји и да су војници у своја недра стављали грумен српске земље пре него што су напустили отаџбину.


Не зна се тачан број војника и цивила који су тих дана напустили отаџбину, Краљевину Србију. Постоје подаци који говоре да се око 350.000 до 400.000 људи у једном тренутку нашло у ширем подручју Косова. Велики број војника је дезертирао, многе избеглице су се вратиле кућама. Ипак, претпоставља се да је две трећине војника остало верно краљу и отаџбини и да су наставили повлачење кроз црногорске и албанске планине.

Војници, чиновници, посланици, сељаци, стране дипломате и медицински радници напуштали су последњих дана новембра 1915. године Краљевину Србију. На пут у неизвесност кренули су различитим правцима.


Из Пећи ка Црној Гори и Албанији креће највећи део војске и избеглица. Једни су у Андријевицу дошли преко Руговске клисуре. Други су до овог црногорског града дошли преко планине Жљеб и Берана. Туда се повлачила Прва, Друга, Трећа армија и трупе Одбране Београда. Пут до Скадра био је дугачак око 300 км и војницима је у просеку било потребно 20 дана да га пређу.

Стари краљ, регент, српска влада и трупе Нових области кренули су из Призрена ка Албанији. Они су преко Љуме ишли албанским планинама ка приморју, Скадру и Љешу. Ово је био најкраћи пут, дуг 115 км. Регент га је прешао за два дана, влади је било потребно четири, а Врховна команда овај пут прешла је за 11 дана. Војници су током повлачења носили старог и болесног војводу Радомира Путника, начелника Генералштаба српске војске.

Трећи пут је био пут највећег страдања. Њиме су ишли регрути, аустроугарски заробљеници и Тимочка војска. Они су из Призрена кренули ка албанском граду Пишкопеји, па су потом из Струге због бугарског напредовања отишли у Елбасан, Тирану, Драч и Кавају. Ове трупе су прве дошле у Албанију. Они су у Тирани били већ почетком децембра. За то време војници Прве, Друге и Треће Армије тек су пролазили Андријевицу и Подгорицу.
Писањем до спаса

Албанска голгота један је од догађаја српске историје који је можда највише описиван. Многи су тада писали о ономе што су преживели. Догађаји су бележени у дневницима, извештајима и књигама које су накнадно настајале. Писали су сви, војници, избеглице, странци, официри, генерали... Страхоту и трагедију коју су тада преживљавали оставиле су толико дубок траг, да су имали жељу да то испричају, да забележе та страдања, да их не препусте забораву. А многи су писали како би преживели дане хаоса, како би у тој једној страници текста, напокон, бар на тренутак пронашли мир. Сваки запис из тог времена непроцењиво је благо и тестамент будућим генерацијама, то је поука и подсећање на то шта су наши преци преживели, колико се жртвовали и како су силно веровали у слободу своке земље.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Нед Мар 20, 2016 7:24 pm

Страдање српских регрута у Албанији


Најтамнија и најтрагичнија српска прича током Великог рата била је масовно умирање српских регрута на путу Албанске голготе. То су били дечаци узраста од 17 до 19 година који су поведени у повлачење без одговарајуће војне обуке, опреме и хране. Од око 33.000 младића који су кренули из Србије, на грчко острво Крф их је стигло 5.000. Њихово умирање наставило се и на Виду.

У повлачење, октобра 1915. године, поведени су и дечаци старости од 17, 18 и 19 година који су мобилисани као резервне трупе Војске Краљевине Србије. Они су поведени како би једнога дана попунили редове тада већ истрошене и десетковане српске војске.


Без одговарајуће војне опреме регрути су најчешће сурове албанске планина прелазили у опанцима и сељачким гуњевима. Многи нису имали ни војничке шаторе ни пушке. Није било времена ни за праву војну обуку.

Проблем је био и њихово снабдевање, односно, боље рећи, неснабдевање храном. Ови дечаци нису били у надлежности Врховног штаба Војске Краљeвине Србије, већ су били под ингеренцијом Министарства војног. Команданти неискусних трупа били су ратни војни инвалиди. У таквом стању и под таквим околностима је више од 33.000 српских војника кренуло пешице из Србије ка Албанији.

Првобитно је била идеја да се они из Призрена преко Дебра повуку ка Струги и даље преко Охридског језера ка Солуну. Мања група регрута успела је да прође овим путем пре него што су бугарске трупе пресекле пут и заузеле Стругу. Остали су морали да промене правац повлачења и да из Дебра наставе ка Елбасану, Тирани и Драчу.

Страдање ових дечака почело је већ на Косову. Постоје записи из Косовске Митровице који описују тежак и бедан положај ових дечака. Гладни, промрзли и збуњени лутали су улицама тог града у потрази за парчетом хлеба. Забележено је и да су многи од њих седели на митровачким улицама и плакали.


У већ истрошеним опанцима регрути су из Призрена пртили пут кроз снежне превоје албанских Проклетија. Језиви су призори који описују њихово умирање: завејани и промрзли остали су да леже у снегу, умирали су и последњом снагом изговарали једну једину реч: „хлеб". Најстрашнији су записи који описују како ови изгладнели дечаци једу живо месо угинулих животиња.

„Већ смо наилазили на лешеве наших регрута у снегу крај пута... Ако би неки војник оставио коња да угине, одмах би се сјатила око њега група регрута и настало би масакрирање коња. Први би узимали оно што је најбоље, а остали оно што остане. Често се могло видети како регрут мало уз ватру пече ребро, а онда га данима носи у руци и глође." (књига „Голгота и Васкрс Србије").


Са регрутима, путем од Призрена до Тиране, повлачили су се и аустроугарски заробљеници које је српска војска заробила током битака 1914. године, и они су поведени заједно са војском у повлачење. Имали су исту судбину као и српски регрути. Били су препуштени сами себи. Као и српски дечаци, јели су месо угинулих животиња, покушавали да негде пронађу парче проје и место крај ватре не би ли преживели.

Истим правцем повлачили су се и припадници Тимочке војске, који су тих дана водили и жестоке битке са Бугарима. Са севера је српску војску у Албанији нападала аустроугарска војска, а са истока, српске положаје у повлачењу су угрожавали Бугари.

Подаци говоре да су од 33.143 српска дечака, колико их је кренуло из Србије, у Тирану стигла њих 15.844. Велики број ових дечака остао је да лежи у завејаним албанским планинама, један број је дезертирао. Њихово умирање наставило се и током повлачења кроз мочварне пределе Албаније.

Регрути су у Албанију стигли међу првима, они су у Тирани били већ почетком децембра. У то време у Скадар, на северу Албаније, почињу да стижу прве трупе које су се повлачиле преко Црне Горе. Из Тиране, регрути и аустроугарски заробљеници, настављају ка Драчу и Валони. Ту настаје нова, можда још страшнија етапа њиховог страдања.


Италијанска војска је зауставила српске регруте у граду Фијеру и није им дозвољавала даље кретање ка Валони. Валона, коју су Италијани заузели још 1914. године, била је њихова главна интересна сфера у Албанији и сматрали су да присуство српске војске може да угрози њихове позиције.

Као образложење наводили су да су српски војници болесни од колере и да могу да пренесу заразу и на њихове војнике. Медицински записи из овог града говоре да колере међу регрутима није било.


И тако су српски дечаци, гладни и исцрпљени остали у албанском граду Фијеру да чекају дозволу за наставак пута. У том чекању, масовно су умирали. Лекари су у напуштеном конаку Омер-паше у Фијеру направили импровизовану болницу за ове дечаке.

Била је то, како наводе, болница без лекова, без хране и без кревета, било је то „живо гробље српске младежи".

Наводи се да је дневно умирало од 30 до 40 српских дечака. Умирали су у Омер-пашином конаку, умирали су у логорима око града Фијера, умирали су на реци Војуши, која се налази у непосредној близини.

Командант италијанских трупа у Албанији, генерал Емилио Бертоти чак је запретио да ће пуцати на српске регруте уколико покушају да пређу реку Војушу и тако уђу у италијанску зону формирану око града Валоне.


За то време, док су српски дечаци чекали у Фијеру и околини, аустроугарски заробљеници су транспортовани из Валоне у Италију. Око 22.000 заробљеника је крајем децембра 1915. године првим бродовима из Валоне превезено за Бриндизи.

Италијани су касније променили свој став и одиграли најзначајнију улогу у транспорту српских војника са албанске обале на грчко острво Крф. Међутим, цену њиховог превирања животом су платили српски дечаци.

Регрути су први превезени на Крф. Они су 18. јануара 1916. стигли на острво Видо. Били су толико исцрпљени и у тако лошем физичком стању да су и даље умирали. Подаци говоре да је више од хиљаду дечака умрло на Виду.


Од 33.000 регрута, крај Албанске голготе на Крфу је дочекало само њих 4.000. Много регрута је остало вечно да лежи у албанским планинама, мочварама, рекама, плавој гробници острва Видо... Три генерације српске младости исписало је тако трагичну историју Албанске голготе.
Ко је одговоран за страдање регрута?

Већ током Првог светског рата покренуте су две војне истраге које су се бавиле испитивањем одговорности за небригу и страдање српских регрута приликом повлачења. Након Првог светског рата је у Народној скупштини формиран и Анкетни одбор. Нико није одговарао за оно што се догодило. Остала је само тужна прича умирања, трагична успомена која се у препричавању преноси са генерације на генерацију њихових индиректних потомака. Директне потомке регрути нису имали јер су на пут страдања кренули као седамнаестогодишњи, осамнаестогодишњи и деветнаестогодишњи младићи.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске, а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.
http://www.rts.rs/page/stories/ci/Velik ... D0%B8.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Уто Мар 29, 2016 5:05 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Сре Мар 30, 2016 3:10 pm

Бранислав Јанковић: Две душе гвоздена Милића (премијера)

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/2 ... B0%29.html


Прича о солунцу Гвоздену Милићу, из околине Ниша, који се десет година после Првог светског рата враћа на острво Крф да би испунио завет који је дао док је са осталим српским војницима боравио на том грчком острву.



Он жели да пронађе Грка који је пре десет година, у кафанској свађи, убио Гвозденовог претпостављеног - капетана Калуђеровића.
На топао, потресан, али и духовит начин, својствен српском сељаку, Гвозден анонимном саговорнику препричава своју ратну причу. Има ту много згода и незгода, менталитетске жилавости, духовитих израза, луцидних досетки, људске драме и трагедије из времена српске голготе, али акценат Гвозденове приче јесте његова велика, дирљива, љубав са извесном Хрисулом - Гркињом, мештанком, болничарком у војној болници, са којом се растао када је српска војска отишла са Крфа. Испоставља се да је човек кога Гвозден тражи на Крфу, убица капетана Калуђеровића, данас муж његове тадашње љубави - Хрисуле. На драматичан, узбудљив и потресан начин, Гвозден схвата бесмисленост сваке освете и са идејом љубави и праштања, као јединог чина часног и достојног човека, враћа се кући, у Србију, својој породици.

Улоге тумаче: Дубравко Јовановић, Лепомир Ивковић, Дубравка Ковјанић, Бојан Жировић и Владан Живковић
Инструменталиста на труби: Драганчо Ристевски
Радио-адаптација: Милош Јагодић
Лектор: Наташа Шуљагић
Избор музике: Драган Митрић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Редитељ: Милош Јагодић
Продуцент програма: Александра Рајић Жикић
Уредник серије: Владимир Б. Поповић
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Уто Апр 26, 2016 3:59 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Сре Мај 25, 2016 2:57 pm

Агора

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/2 ... agora.html

audio



"Знамо шта се догодило између 28. јуна и 4. августа 1914. године с више појединости него што знамо о било којих других пет седмица у историји. Заиста, ако не можемо да разумемо ове догађаје и да се сагласимо о њима, никада нећемо разумети нити ћемо се сагласити о било чему" - записао је један од најпознатијих британских историчара Ален Џ. П. Тејлор.

Који су спорни моменти у ових 37 дана остали до данас? Да ли започети процеси у ближој и даљој историји и даље трају? Шта препознавање и разумевање ових процеса значи за мале земље? Ко ствара историјску свест? Можемо ли веровати у принцип каузалности у историји? Како је генерација младобосанаца утицала на депровинцијализацију и књижевно стваралаштво и зашто је доминантан поглед на Балкан англоамерички, у првом делу емисије говоре: редовни професор на Факултету политичких наука у Београду историчар Слободан Г. Марковић и књижевник и новинар Мухарем Баздуљ.

У наставку емисије, о скандинавском моделу благостања, неутралности и отворености, дилемама у вези имиграционе политике и безбедносне оријентације, говори научни саветник у Институту за европске студије др Миша Ђурковић.

Емисију уређује и води Снежана Бићанин.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Уто Мај 31, 2016 1:45 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Сре Јун 22, 2016 6:40 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Уто Сеп 06, 2016 1:49 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Сре Сеп 14, 2016 6:01 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron