Велики рат 1914-2014

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Пон Феб 17, 2014 5:07 pm







Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Пон Феб 17, 2014 5:43 pm

Слика
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Пон Феб 17, 2014 5:49 pm

Победа завијена у црно

Људски губици Србије у Првом светском рату били су далеко већи од било које зараћене стране и износили чак 28 одсто укупног становништва



Слика


Поводом разговора са унуком маршала Франшеа Д’Епереа, пуковником Кристијаном де Гатином, објављеним 5. новембра у „Политици”, на нашем сајту је освануло реаговање једног читаоца који упућује на интересантан чланак објављен тог дана у француској штампи.

У том прилогу су наведени подаци о жртвама Великог рата, па се наводи да је од 1914. до 1918. године било више од осам милиона погинулих и умрлих и око 600.000 несталих. Од тога су губици Немачке били 1,9 милиона, Русије 1,7 милиона, Аустроугарске 1,54 милиона, Француске 1,4 милиона, Енглеске 869.000, Италије 750.000, САД 116.000 и Белгије 41.000 погинулих и умрлих.

На том списку се није нашло места за Србију, као да и није учествовала у Првом светском рату и као да у односу на број становника у том рату управо она није имала највеће жртве.

Није једноставно одговорити на питање зашто се те жртве игноришу, али нас и то обавезује да подсетимо како је српска победа била завијена у црно.

У опустошеној земљи, како је то својевремено установио историописац Васа Казимировић, „ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају”.

Силно људство је Србија изгубила у Првом светском рату, а о укупним жртвама је у историографији релативно често и дуго расправљано.

Већ је на Конференцији мира у Паризу Србија саопштила податак да је у рату изгубила 1.247.435 људи, што је било 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године.

У стенографским белешкама са седница Народне скупштине од 31. маја и 1. јуна 1921. године, нарочито у излагању посланика Животе Милојковића, наводи се да је од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 војних обвезника (готово 50 одсто мобилисаних). Тако велике војне губитке, у односу на број становника, није имала ни једна друга држава учесница рата.

Када је реч о цивилном становништву, губици су износили 845.000, укључујући жене, децу и старије особе. Само је епидемија тифуса 1914-1915. године однела око 360.000 живота.

Када је реч о укупним жртвама, у поменутој скупштинској расправи изнет је већи број жртава (1.356.000) од оног саопштеног на Мировној конференцији.

Када се овим подацима додају и тешки инвалиди, неспособни за самостални живот у мирнодопским условима, губици Србије били су чак 1.511.415 људи. Око 500.000 недорасле деце остало је без храниоца, а често и без оца и без мајке.

Професор др Александар Недок и генерал-мајор у пензији Милисав Секулић, на недавном научном скупу о „Српском војном санитету”, одржаном у амфитеатру Војномедицинске академије, изнели су резултате сопствених истраживања о укупним жртвама Србије у Првом светском рату.

Укупни војнички губици били су 402.435 (као што наводи и Казимировић), а гледано по ратним годинама, 1914. је погинуло и умрло 69.022 официра и војника, до септембра 1915. било их је 56.842, од септембра 1915. до марта 1916. погинуло је и умрло 144.842 официра и војника српске војске, од априла до децембра 1916. године тај број је износио 7.208, године 1917. погинуло је и умрло 2.270 војника и официра, а 1918. њих 7.000.

У болницама у окупираној Србији од 1915. до 1918. године умрло је 34.781 болесних и рањених, а у истом том периоду у заробљеничким логорима умрло је и убијено 81.214 заточеника.

Недок и Секулић се ослањају на већ наведену процену о 1.247.435 убијених и умрлих војника и цивила, изнету на Конференцији мира у Паризу (28 одсто укупног становништва Србије).

Резултати истраживања др Александра Недока и генерала Милисава Секулића говоре, поред осталог, да су посмртни остаци 85.856 српских војника погинулих или умрлих у Првом светском рату расути чак у 18 држава, у 1.815 гробница.
politika
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Уто Феб 18, 2014 2:54 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Уто Феб 18, 2014 10:01 pm


Наш Први светски рат





28. јула обележава се годишњица почетка Првог свет­ског рата. У Србији он живи у сећању људи, док је у Русији избледео и готово да је избрисан из народног сећања.

Слика

Први светски рат заузима различито место у историјском памћењу Русије и Србије. У Русији је овај рат некако избледео и готово да је избрисан из народног сећања, и поред тога што је од свих земаља које су учествовале у Првом светском рату управо Русија имала највеће губитке (1,3 милиона, према прорачунима генерала и војног историчара Н. Н. Головина).

У Србији је, напротив, врло живо сећање на Први светски рат као на доба херојских подвига. Таква успомена се активно обнавља у народној свести. Само у 21. веку снимљено је неколико српских филмова о Првом светском рату: „Где цвета лимун жут“, „Свети Георгије убива аждаху“ и „Беса“. Шта је разлог толиких разлика у историјском памћењу?

Улазак Србије у рат

Као што је познато, званични повод за рат био је такозвани Сарајевски атентат, када је 28. јуна 1914. године српски гимназијалац, члан српске националистичке организације „Млада Босна“, у Сарајеву убио наследника аустроугарског престола ерцхерцога Франца Фердинанда и његову жену.

У очима Европе то је било довољно да се сав српски народ оптужи за убиство (карактеристично је да је на дан убиства у Сарајеву почео погром Срба). Међутим, детаљнија анализа догађаја даје сасвим другачију слику. Ситуација на Балкану 1914. године била је изузетно напета. У периоду од 1907-1914. године Аустроугарска је у више наврата провоцирала Србију у жељи да изазове рат. Три пута су Србима постављани ултиматуми. Сва три ултиматума су задирала у виталне националне интересе српске државе и српског народа, али их је Србија ипак испунила. То, међутим, није одвратило агресора. После убиства престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву 28. јуна 1914. године, уследио је нови ултиматум, још један у низу. Од Србије су захтевани нови уступци. И да није било тог сарајевског убиства, нема сумње да би повод за нови ултиматум свакако био пронађен. Тако је Први светски рат за Србију уствари био одавно очекивани рат за своју националну независност, тј. праведан и ослободилачки рат. Управо зато се он тако упечатљиво сачувао у историјском памћењу српског народа.

Европа је углавном била негативно настројена према Србији. У европској штампи низале су се оптужбе на рачун српских власти, с тим што у нападима на Србију нису учествовали само немачки и аустријски листови, него и читав низ енглеских и француских новина.

Русија као савезник Србије

У тој сложеној ситуацији за Србију је била спасоносна позиција руских власти и руског друштва, као и лична позиција Николаја II, који нису имали намеру да братски словенски народ оставе на цедилу. 23. јула је Аустроугарска поставила Србији ултиматум и исте вечери српска влада се обратила Русији за помоћ. У ноћи између 23. и 24. јуна руски опуномоћеник Штрандман телеграмом је јавио С. Д. Сазонову за ноћну посету принца Александра Руској мисији: „Његово височанство ми је рекао да све наде полаже на императора и Русију, јер само њена моћна реч може да спасе Србију“.
Шира јавност је ма­ло упозната са за­је­дничком борбом и спле­теним судбинама Руси­је и Србије у овом рату.

Ускоро су Срби добили и материјални доказ руског пријатељства. Николај II је 30. јуна позитивно одговорио на молбу Србије да јој Царска Русија уступи пушке. Сазонов је 7. јула послао телеграм у Београд: „Императору је било угодно да изрази своју принципијелну сагласност да се на Војни савет изнесе представка о уступању за суму... из резерви... 120 хиљада тролинијских пушака и 120 милиона метака.“

Руска армија је и сама трпела катастрофалну несташицу пушака и муниције, што је био узрок многих пораза у предстојећем рату, али као што се у историји много пута дешавало, Русија је са балканском словенском браћом штедро делила и оно последње што је имала. Црна Гора је чак издржавала своју војску захваљујући субвенцијама руске владе, а те субвенције су 1912. године износиле половину (!) укупног буџета црногорске државе.

Доследна дипломатска подршка Русије омогућила је Србији да не попусти пред аустријским ултиматумом, али је зато саму Русију увукла у рат.

Мотиви Русије за улазак у рат

Данас је модерно оптуживати Русију за империјалистичке амбиције и вођење ратова у циљу проширивања територија. Тако се, између осталог, говори и када је реч о учешћу Русије у Првом светском рату. Али таква тврдња нема никакве везе са истином. Да бисмо то схватили не морамо тражити документе у полулегендарним „тајним архивама“. Довољно је да са мало здравог разума погледамо карту. Трговина Русије са земљама Балканског полуострва није била пресудна ни за те земље, ни за Русију, и износила је само неколико процената од њиховог укупног робног промета. Према томе, економска експанзија ван сопствених граница, која је за Енглеску, Француску и Немачку била веома важна, за Русију није могла имати велики значај. Остаје, дакле, она стандардна оптужба да Русија, тобоже, тежи ка територијалној експанзији. Међутим, конкретно питање какве је заправо територијалне амбиције имала Русија када је 1914. године пожртвовано притекла у помоћ Србији, остаје без одговора.

Русија јесте имала стару стратешку тежњу да заузме мореузе, то је тачно. Али од времена Александра III и та тежња се сводила искључиво на освајање Босфора са циљем да се „затвори“ улаз у Црно море и самим тим обезбеди поуздан систем одбране југа Русије и тако искључи могућност понављања догађаја из Кримског рата. То су чисто теоретски планови, али ни они немају никакве везе са реалним уласком Русије у Први светски рат ради интереса Србије. Србија никако није могла да помогне Русији у освајању мореуза, јер се са њима и не граничи. А што је најважније, Турска је ушла у рат тек у новембру, с тим што и то њено учешће (уопште у рату, као и учешће на страни Централних сила) до последњег дана није било очигледно. Уосталом, Русија је и после уласка у рат, априла 1915. године, била крајње скептична према плановима савезника да спроведу Дарданелску операцију и одбила је да истовремено са њом изврши десант на Босфор. Дакле, црноморски мореузи нису били разлог, као ни обећање Николаја II, дато 14. августа 1914. године, да ће после победе у рату ујединити Пољско царство и пољске земље, које ће одузети од Немачке и Аустроугарске, и да ће то бити аутономна држава у оквиру Руске Империје, тј. да ће проширити већ постојеће Пољско царство (које је, иначе, Русији правило гомилу проблема). Све су то биле последице рата који је већ био почео, а не његов узрок. Позицију Русије разговетно је формулисао Сазонов у разговору са Бјукененом: „Једина жеља Русије јесте да је оставе на миру. Русија не гаји никакве агресивне намере ни против кога и жели да све своје напоре посвети развоју својих унутрашњих ресурса и изградњи железничких пруга које су јој толико потребне. Период експанзије, кроз који је прошла, већ је завршен.“
Да није било Русије, Аустрија би ударила целом ар­ми­јом на Ср­бију и никаква хра­брост је не би спасла.

И са рационалног гледишта Русији није био потребан рат, поготово није био неизбежан, јер да је хтела да остави Србију саму против Аустроугарске, ништа је у томе не би могло спречити. Без позиције Русије све је то могла да буде само друга Босанска криза, и ништа више. Уопште није извесно да би се друге велике силе умешале. Аустрија би ударила целом својом армијом и српска храброст у том случају не би спасла Србију, колико год била велика. Била би то сувише неравноправна борба. Да би се схватило колико је са војног аспекта учешће Русије било важно за Србију, довољно је погледати догађаје у почетном периоду рата.

Историјска је истина да је Русија била вероватно једина земља која није ушла у рат из економских разлога или из жеље да прошири територије, него искључиво из духовних разлога, у жељи да спасе од окупације народ који се у Русији доживљавао као пријатељски.

Координирана дејства руске и српске војске

Кампања у августу 1914. године је речит пример узајамног деловања српске и руске армије. Аустроугарска је била принуђена да своје основне снаге преоријентише са Србије на руску армију, која је започела свеобухватну Галицијску операцију. Али и српска армија својим дејствима не само да је нанела озбиљне материјалне губитке Аустроугарској, потиснувши противника до Саве и Дрине, него је још и помогла руском фронту тако што је везала аустријске формације за балкански фронт и задржала њихово пребацивање у Галицију. Званична аустријска историја овог рата бележи да су контраофанзиву Срба код Шапца задржавале знатне снаге друге армије и да је то трајало дуже него што је било пожељно. Аустријска команда је била принуђена да промени свој план за Галицију, нарочито за Лавов, према коме су надирале осма и трећа руска армија.

Београд се налазио на граници, али је Аустрија успела да га заузме тек 2. децембра, а до тада је српска армија већ добила од Русије и Француске помоћ у оружју, муницији и провијанту. То је омогућило српским трупама да од 3. децембра пређу у напад, тако да су већ 15. децембра Срби ослободили Београд и протерали Аустроугаре са своје територије.

Руске трупе су, са своје стране, током Галицијске битке заузеле готово целу источну Галицију и готово целу Буковину са градом Черновцима, и опколили су Перемишљ. 10. новембра руска армија је заузела Лупковски превој и прешла Карпате. У тој грандиозној бици поражене су главне снаге Аустроугарске. Планови немачке команде да задржи цео Источни фронт само снагама аустроугарске армије претрпели су крах. У току поменуте операције армија Руске Империје испуњавала је свој савезнички дуг, што је спасло Србију од слома. Аустроугарска команда задуго је одустала од даљих активних дејстава у Србији. Оставила је само два корпуса, а све остале снаге пребацила је на руски фронт.

Русија, Србија и западни савезници

Што се тиче резултата рата, за Србију су они били врло двосмислени. Њени губици су били катастрофални. Услед масовне глади, епидемија и репресија, живот је изгубило преко 467 хиљада цивила. Према подацима југословенске владе, објављеним 1924. године, током рата је погинуло 365 164 српска војника и официра. За четири године Србија је укупно изгубила шестину становништва, рат јој је оставио 164 хиљаде инвалида и 500 хиљада сирочади. Ти губици се пропорционално могу упоредити са губицима СССР-а у Другом светском рату. Србија и данас осећа последице те демографске катастрофе.

Због свега тога наши савременици се питају да ли је била оправдана политика која је имала такав резултат? Сва је прилика да то питање не треба постављати Србима. Као што је напред показано, српска држава и српски народ нису били агресори. Они су само бранили своју земљу.

Треба рећи да је у Србији постојао својеврсни култ савезника у Првом светском рату. То се нарочито тицало Русије и Француске, које су поднеле највећи терет рата на копненим фронтовима. Па ипак, крах царске Русије 1917. године ослободио је место „старијег брата“ за Француску. На споменику захвалности Француској у Београду пише: „Волимо Француску као што је она нас волела“. У Русији се на ту „љубав Француске“ гледа са приличном дозом скептицизма.

Добро је познато како се француски врховни командант, генерал Жофр, 1915. године упорно противио српским и руским плановима о преношењу главних војних напора Антанте на Балкан са циљем ослобођења окупираних српских земаља. Исти тај Жофр је оставио на француском фронту две од укупно четири руске бригаде, упућене на Солунски фронт да помогну српској армији која се борила последњим снагама. Према запажањима руске војске Французи су се на том фронту трудили да основно тежиште ратних дејстава пребаце на српску армију и руске бригаде. Реч је о другој посебној и четвртој посебној бригади, које су доспеле на Солунски фронт у лето 1916. године. Тамо се борило преко 20 хиљада руских војника и официра (мада су мање формације руске армије дејствовале у Србији већ од првих месеци рата). У писму, послатом у Петроград 12. јануара 1917. године, представник руског Поморског генералног штаба на Средоземном мору генерал Апрељев скицирао је туробну слику односа француских савезника према Русима и Србима. „Наши официри су ми са великим болом и страшћу причали шта све овде доживљавају, и открили су ми такве детаље њихових односа са Французима, да сам се ја ужаснуо. Причали су да Французи шаљу наше јединице на кланицу, а сами они увек остају по страни и не желе да нам помажу. Ако неко код њих и трпи губитке, увек су то несрећни сенегалски црнци које Французи нимало не жале, као и нас и Србе“. Као што видимо, та „љубав Француске“ према Русима и Србима није баш толико очигледна...

Крај рата и заједничка судбина

Али како год било, рат је завршен заједничком победом Антанте. Само што на карти света 1918. године више није постојала Руска Империја. Она није издржала терет рата у који је ушла руководећи се својим схватањем заједничке судбине свога и српског народа. На карти света појавили су се СССР и Краљевина Југославија, касније СФРЈ. Карактеристично је да су се обе ове државе и распале скоро истовремено, у догађајима 90-их година које је председник Русије В.В. Путин назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века“. Распад држава, у којима су Руси и Срби били државотворне нације, за њих саме заиста је био велика катастрофа. И опет нам је судбина била заједничка.

Аутор је историчар и виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.
ruskarec
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Сре Феб 19, 2014 6:44 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Чет Феб 20, 2014 6:49 pm

Momčilo Gavrić - najmlađi vojnik Prvog svetskog rata


Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru

Слика
Momčilo Gavrić sa majorom Stevanom Tucovićem


JOŠ malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.


Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.

- Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“ - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.

O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.

NAREDBA VOJVODE MIŠIĆA TOKOM obilaska Drinske divizije na Kajmakčalanu, vojvoda Mišić se zapanjio kad je u rovu video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi. Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu. - Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan - odsečno je raportirao major Tucović. Po naređenju vojvode Mišića istog dana je kaplar Gavrić unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.

- Hapsili su ga bivši neprijatelji, austrijski oficiri u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Dva puta su ga u logor zatvarali nemački okupatori, a pred streljački stroj su ga izveli i partizani. Hapsila ga je Ozna kad je rekao da nam Albanci nisu braća u vreme kad su Broz i Enver Hodža bili veliki prijatelji - kaže Branislav Gavrić.

Njegov otac do smrti nije mogao da prežali što su Srbi dva puta pravili Jugoslaviju s ljudima koji su činili najstrašnije zločine nad njima. Osuđivao je kralja Aleksandra i Pašića, a još više bivšeg austrougarskog vojnika Josipa Broza.

- Celog života mučila ga je slika tela pobijenih roditelja, braće i sestara u dvorištu kraj kojih su šenlučili vojnici hrvatske „Vražje divizije“, u kojoj je bio i Josip Broz. Na najstrašniji način Momčilo je saznao da zločine u Mačvi nisu činile neke „Švabe“, već vojnici iz Hrvatske i Bosne, koji su govorili istim jezikom kao i njihove žrtve. O tome je morao da ćuti u dve Jugoslavije, naročito u Titovoj - gorko konstatuje Gavrić.

Kad se pročulo da austrougarske trupe ubijaju sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg. To je spaslo glavu mališanu. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.

- Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tad su postali nerazdvojni - priča Branislav Gavrić.
Слика
Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.

- Uvek je pričao kako su Arbanasi iz zaseda mučki napadali i pljačkali srpske zbegove, kolone živih kostura. Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju. Jednom je visoki Zlatiborac iznemogao seo u sneg i rekao mom ocu da nastavi sam. Momčilo se sklupčao uz njega i rekao da neće da ga ostavi, da će umreti s njim. To je dalo snagu žilavom gorštaku da nastavi mučni marš kroz smetove - kaže Branislav.

Kad su srpski mučenici stigli do mora, nije bilo obećane savezničke pomoći. Umirali su na ulicama. Tek posle pretnje ruskog cara Nikolaja da će potpisati separatni mir s Nemcima ako zapadni saveznici ne pomognu Srbima, stigle su „lađe francuske“.

- Na Krfu je moj otac dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Ratni drug, u civilu učitelj, u pauzi bitaka učio ga je pismenosti. Nastavio je s podučavanjem u bolnici, jer su obojica bili ranjeni. Jednog dana došao mu je u posetu nepoznat čovek i poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs - priča nam Gavrić.
SIN DRINSKE DIVIZIJE „DRINCI“ su mališana zadržali kao „sina divizije“. Jedan od ratnika, krojač u civilu, od starih šinjela mu je sašio uniformu i šajkaču. Vojnici su mu dali pušku sa skraćenom cevi. Na nožicama je nosio stare opanke, jer nije bilo tako malih cokula. U vojnim izveštajima ostalo je svedočanstvo o dečaku Momčilu koji nije hteo da ode od topova i skloni se u rov kad neprijatelj zaspe bateriju uraganskom vatrom. - Oca nisu mogli da zadrže u rovu. Na kraju su ga pustili da povlači konopce - okidače topova - kaže Gavrić.

- Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio „braću“ od Italijana. Kad se „Drinci“ vratiše u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi - kazuje Branislav.

Posle tri godine u gimnaziji „Henri Rajt“, stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao stariju braću, demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem.

- Radio je mnoge poslove u Šapcu i Beogradu dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Otac nije hteo to da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru. Austrijski oficiri koji su vodili novu jugoslovensku vojsku, na svakom koraku su se svetili ratnim pobednicima, gubitnicima mira - priča Branislav.

Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“.

- Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Sa grozom se sećao te vojske koja mu se raspadala pred očima. Najodvratniji su mu je bili krađa i uništavanje topova. S tugom se sećao kako su „Drinci“ čuvali i pazili svoje oružje. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne - pripoveda Gavrić.

Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku „Vapa“, gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.

- Tada su ih uhapsili obojicu. Oca su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Postoje pretpostavke da je spasen zahvaljujući Dragom Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Otac je s radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti - navodi Branislav.

Ipak, to nije bio kraj Momčilovim mukama, iako se povukao u sebe i retko je s kim razgovarao.

- Aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata našeg stana i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Otac preko toga nije mogao da pređe, rekao je: „Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se samo pokretima ruku i mimikom. Mislili smo da je onemeo. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili - seća se Branislav Gavrić
novosti
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Пет Феб 21, 2014 2:37 pm

Lazarevac: Prepolovili broj vojnika u spomen-kosturnici


O odnosu komunista prema srpskoj istoriji najbolje govore podaci u Spomen-kosturnici Kolubarske bitke. Veselinov tražio da se cifra od 250.000 učesnika smanji na 120.000



Слика
U kripti crkve u Lazarevcu biće uklesan tačan istorijski podatak



http://www.youtube.com/watch?v=Q02X4odO5T4
U SPOMEN-kosturnici Kolubarske bitke, u kripti crkve u Lazarevcu, više od pola veka postoji dokaz kako se komunistička vlast odnosila prema srpskoj istoriji, naročito onoj iz perioda Prvog svetskog rata. Pred proslavu pola veka blistave pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu, po naredbi tadašnjeg komunističkog funkcionera Jovana Veselinova, u mermeru uklesana brojka od 250.000 naših vojnika učesnika u Prvom svetskom ratu prepravljena je na 120.000. Prepravka je napravljena na brzinu pa se sada vide - obe brojke.

Prema pisanom svedočenju penzionisanog protojereja-stavrofora Živorada Jakovljevića, starešine hrama Svetog velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, 1964. godine spomen-kosturnicu Kolubarske bitke posetio je Jovan Veselinov. Kada je na zidu video podatak da je 250.000 srpskih vojnika bilo mobilisano, kratko je prokomentarisao: „Mnogo je to“. Bez trunke poštovanja prema njima, ističe prota Živorad, odokativnom metodom Veselinov je rekao: „Neka bude, na primer, 120.000“. Ubrzo potom angažovan je kamenorezac, koji je prva dva broja promenio.

- Šta drugo reći, do srpska sramota - zapisao je prota Jakovljević. - Prekrajana nam je istorija, naročito posle Drugog svetskog rata. Kreirana od lojalnih sledbenika komunističke revolucije. Tako je načinjena istorijska nepravda, poput ove, zarad očuvanja bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima. Odricali su se, tako, naših predaka, očeva, dedova, ignorisali njihove žrtve na kojima danas počiva Srbija. Plašim se da iz istorije ništa nismo naučili, pa smo dužni ponovo da je proživimo...

U spomen-kosturnici u belom mermeru je isklesano: „Jedna od najvećih u ratnoj istoriji srpskog naroda Kolubarska bitka vođena je 30 dana na frontu dugom 150 kilometara protiv dvaput brojnijeg i nesravnjivo jače opremljenog zavojevača velike austrougarske carevine. Tada slobodna srpska zemlja bacila je u ovaj sudbonosni sudar sve svoje odbrambene snage - 250.000 boraca - u kojima su se nalazili skoro svi radni ljudi grada i sela, sva inteligencija i sav podmladak jednog naroda“.
Слика

- Ispravićemo nepravdu, ubrzo će u spomen-kosturnici biti ponovo uklesan tačan broj srpskih vojnika koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu - kaže Miodrag Aleksić, predsednik Saveza potomaka ratnika od 1912. do 1920. godine u Lazarevcu. - Brojkom od 120.000 mobilisanih srpskih vojnika očigledno su hteli da umanje učešće naše otadžbine u Prvom svetskom ratu.

Pred samu Kolubarsku bitku, moral u srpskoj vojsci bio je nizak, usled Prvog i Drugog balkanskog rata, bojeva na Ceru i Drini. Zato, vrhovna komanda mobilisala je srednjoškolce, u istoriji čuvene kao 1.300 kaplara. Najviše ih je bilo iz čačanske gimnazije. Za te mladiće, vojvoda Mišić rekao je da su vratili moral srpskoj vojsci, doprineli pobedi u Kolubarskoj bici, u kojoj je njih 400 izginulo i danas počivaju u spomen-kosturnici u Lazarevcu.

- Kolubarska bitka počela je 16. novembra 1914. godine, trajala je mesec dana - zapisao je prota Jakovljević, koji je dugo bio i kustos u spomen-kosturnici. - Jedno od glavnih vojišta bitke na Kolubari bilo je Vrače brdo kod Lajkovca, koje je i po petnaestak puta u toku dana bilo čas u
rukama srpske, čas austrougarske vojske. Na tom brdu poginulo je 20.000 srpskih i 30.000 vojnika austrugarske carevine. Svi su sahranjeni u spomen-kosturnici crkve u Lazarevcu, po čemu je srpski narod jedinstven u svetu. Neprijatelje koji su naneli toliko zla sahranili smo u kripti jednog od najlepših hramova.

DIMITRIJE TUCOVIĆ

U BORBI za Vrače brdo poginuo je i Dimitrije Tucović - veli prota Jakovljević. - Prvo je bio sahranjen pod jednim hrastom, na samom bojištu, te potom prenet na groblje u selu Šušnjar, a odatle u spomen-kosturnicu u Lazarevcu. Draža Marković, komunistički funkcioner, naredio je da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu preneti u Beograd, na Slaviju.
novosti
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Пет Феб 21, 2014 3:29 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Велики рат 1914-2014

Порукаод Aнa » Суб Феб 22, 2014 6:59 pm

Marš na Drinu - Jedinstvena filmska bitka



Poezija smrti majora Kursule

Piše: Aleksandar Arežina

Prva psovka u istoriji jugoslovenske kinematografije, koju je izgovorio Ljuba Tadić, bila bi dovoljna da "Marš na Drinu" zauvek ostane upamćen. Još je značajnije to što su autori ovog filma prvi filmski progovorili o drami Srbije s početka prošlog veka

Слика
Topovske granate rasprskavaju se pored čoveka obučenog u uniformu majora srpske vojske. U jednom trenutku uhvati ga plamen eksplozije i on, teturajući se, uhvati se za sasušeno granje. Poslednjim naporima snage pre nego što će mu glava klonuti na grudi, izusti: "Drino, jebem ti...".

Prva psovka u istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije, koju je pre četrdeset godina izgovorio Ljuba Tadić, bila bi dovoljna da film "Marš na Drinu" ostane zauvek upamćen. Ali te 1964. godine reditelj Živorad - Žika Mitrović i njegova ekipa napravili su ratni film o podvizima jedne srpske topovske baterije tokom čuvene Cerske bitke i prvi filmski progovorili o drami Srbije s početka prošlog veka. U doba vladavine političkih dogmi i partizanskih filmova, to je bio jedinstveni podvig.

Pedeseta godišnjica Cerske bitke bila je povod Mitroviću i piscu Arsenu Dikliću da napišu scenario za film o prvoj pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu (12.- 15. avgust 1914. godine). Razgovarajuci sa brojnim starim ratnicima, njih dvojica su iz gomile memoarskog materijala izdvojili priču o doživljajima grupe artiljeraca. Mitrović i Diklić su znali da se moraju dobro čuvati dnevno-političkih konotacija u scenariju da bi film dobio zeleno svetlo za snimanje.
Слика
Žika Mitrović
- Najsitniji šraf u Politbirou je jedva čekao da potvrdi svoju karijeru i da te optuži za nacionalizam. U savetu Avala filma bila je jedna manja frakcija koja je bila protiv filma, zbog bojazni da će biti protumačen kao nacionalistički. Iako smo pažljivo radili scenario, u njemu je jednostavno bilo gomilu stvari koje su mogle izgledati kao nacionalizam, ali je na kraju savet nekako ipak odobrio film - priseća se Mitrović.

Film je premijerno uspešno prikazan na festivalu u Puli, gde je Mitrović dobio Zlatnu arenu za režiju, a Tadić za mušku ulogu, dok je film pored Velike srebrne arene dobio i Jelena, prestižnu nagradu publike i Vijesnika u srijedu. Međutim, tek tada su krenula najozbiljnija sporenja i napadi. Pojedini rukovodioci iz Hrvatske oštro su kritikovali kolege u Beogradu da su dopustili stvaranje nacionalističkog filma, u kom se previše "srbuje".

- Najgore je što se kadar u Srbiji mnogo plašio kritike iz drugih republika. Morao sam da objašnjavam da je to samo istorijski film i omaž pobednicima. Posle se sve smirilo, jer kakav je to nacionalistički film kada ga ovacijama dočeka 12 hiljada Hrvata u Pulskoj areni? Mislim da je onda i u rukovodstvu Srbije progovorila krv, jer su na Ceru bili njihovi očevi i dedovi, pa su posle oni koji su najviše pretili i gunđali sada najviše hvalili film da je koristan i da budi patriotska osećanja. Prikazivao se u bioskopima sa ogromnim uspehom, i čak je armija za političko-vaspitni rad tražila iz cuga da se uradi 50-60 kopija. Labaratorija u Avala filmu je mesec dana samo to radila - kaže Mitrović.

Snimanje filma Mitrović i danas pamti kao izuzetno težak posao.

- Nije jednostavno snimiti film za dva meseca na terenu, sa velikom scenografijom i eksplozijama. To je neviđen rekord - kaže Mitrović.

Kako bi ubrzao snimanje, reditelj je, suprotno tadašnjem običaju, sa sobom poveo montažera Katarinu Stojanović i za nju u hotelu napravio priručnu montažnu sobu. Dok je ekipa na terenu snimala, Stojanovićeva je istovremeno montirala, a Mitrović svako uveče pregledao materijal da bi eventualno sutradan dosnimio izmene.

Snimalo se po vrućini u šumama i jarugama. A onda je iznenada počela višednevna letnja kiša. Snimanje je valjalo nastaviti po barama, blatu i raskaljanoj zemlji, u kojoj su se topovi i konji stalno glibili. Scena u kojoj vojska mokra i prljava čupa iz blata kola s topovima nije bila odglumljena i nisu korišteni
dubleri.

Najviše problema je ipak bilo sa konjima. Zbog skoro nikakvog iskustva sa konjima, glavna glumačka ekipa, u sastavu, Aleksandar Gavrić, Ljuba Tadić, Nikola Jovanović, Zoran Radmilović, Dragomir Bojanić-Gidra, Branislav Ciga Jerinić, Vladimir Popović, Strahinja Petrović i Husein Čokić, morala je proći pravu vojničku obuku o radu sa konjima u topovskoj bateriji iz Prvog svetskog rata. Najviše nevolja je doživeo Jerinić, za koga je susret sa konjem, po vlastitom priznanju, bila prava katastrofa.

- Žika je meni dao da budem jahač na prvom konju koji vozi karu i top. I dok smo isprobavali sve je nekako funkcionisalo. Kada je došla klapa i počelo snimanje, konj je najednom skočio i povukao ove ostale, a glumci sa kare su popadali. Žika viče: "Gde ćeš, Cigo?" Kažem: "U propast, ne mogu da zaustavim konja!" Bili su to vojnički konji, dresirani da idu kada vide druge konje da se kreću. Na dvesta-trista metara od nas bila je grupa puštenih konja i oni slučajno u tom trenutku u'vate u trk, a ovaj moj za njima. Jedva sam ostao živ - smeje se Jerinić.

Kao što je u stvarnosti Cerska bitka odnela više desetina hiljada života, tako je i Mitrovićev i Diklićev scenario predviđao smrt većine junaka filma. Jedino nije bilo precizirano kako svaku pojedinačnu smrt izvesti pred kamerama. U potrazi za najefektnijim rešenjima, Mitrović i glumci su u valjevskom hotelu do kasno u noć uz vinjak i prepirku razmatrali mogućnosti. Mitrović primećuje da je svaki glumac na kraju imao neku originalnu i duhovitu ideju, jer "glumci vole da smrt ostavi što upečatljiviji utisak i da što duze traje, sa trzanjem i gledanjem u nebo". Jerinić priznaje da je imao velikih problema dok konačno nije shvatio kako želi da pogine.

- Žika nam je rekao da svako od nas nišandžija izmisli svoju smrt. Samo nam je objasnio: "Ti gineš ovde, ti ovde, a ti ovde". Gidra izmisli da pada na maloj uzvišici i vrti se. Zoki (Radmilović) pogine uhvativši se za točak koji se posle okreće. Ja sam treći, šta da izmislim, gospode Bože, nemam pojma. Sve se mislim, ovi mi uzeše ideje, naročito Zokijeva smrt. Kako sam bio na nišanu, malo se trgnem, pogledam začuđeno i samo glavu naslonim tamo gde se ubacuju granate. Žika kaže: "Fantastično! Je l' možeš jođ jednom?" Kažem: "Mogu". I, stvarno, bila je to lepa smrt, diskretna, a fina - kaže Jerinić.

Sa krajem filma Mitrović je imao puno problema. Prvobitno je bio zamislio da na kraju Gavrić vodi svoju desetkovanu jedinicu polako, cestom, gleda na padini poginule, i pričinjava mu se da su živi. Pošto je pre toga planirao da ide scena pogibije majora Kursule (Tadić), Mitrović je shvatio da mu Gavrićeva scena romantičarski razvlači dobar i realističan kraj sa Tadićem. Ipak, o tome čija je bila ideja da Tadić pogine uz sada već čuvene reči "Drino, jebem ti...", danas se ne slažu Mitrović i Tadić.

- Bilo je u scenariju da Kursula gine. Snimljene su dve-tri varijante sa psovkom i bez nje. Bila je diskusija da li da snimimo ono: "Jebem ti..", jer je u ono vreme bilo zabranjeno psovati na filmu, nisi smeo da kažeš: "Majku mu, boga mu..." Kada sam predložio da se završi srpskom psovkom, svi su rekli ne, i Ljuba i Arsen, ali sam je na kraju ipak ubacio, pa šta bog da. To nije delovalo kao psovka, već kao govor čoveka u muci i agoniji. Niko to nije uzeo kao psovku u vulgarnom smislu reči - tvrdi Mitrović.
Слика
Ljuba Tadić i Aleksandar Gavrić
Tadić se, međutim, drugačije priseća čitave priče. Prema njegovim rečima, scenario je predviđao da on i Gavrić odu sa Cera živi, ali, pošto je toliko zavoleo svoju ulogu Kursule, smatrao je da zaslužuje dostojnu smrt zajedno sa ostalim junacima.

- Ubeđivao sam Žiku da treba da poginem, ali se Žika nije složio sa tim. Kada se završilo snimanje, animirao sam pirotehničara Duška Pirosa da upali dve-tri granate, našao sam jedan koren drveta i pitao snimatelja Markovića da to snimi. Ja treba da utrčim, Piros da opali iza mojih leđa tu granatu, ona da me udari po leđima, a ja da se naslonim na jednu granu i pogledam u Drinu. Međutim, meni se koporan od granate upali i poče nešto da me peče po leđima i kažem: "Drino... jebem ti...", i spustim glavu kao da sam mrtav. Kažem: "Gasite, gasite", a oni: "Čekaj još malo dok traje kadar". Onda me obore i ugase koporan. Pričali su mi da je na pregledu materijala bio (direktor filma) Radoš Novaković sa Žikom. Odjedanput taj kadar ide i Radoš pita Žiku: "Šta ovo Ljuba kaže?". Žika kaže: "Pa, 'Drino, jebem ti', ali to su oni sami nešto tamo muvali, bez veze je to". Radoš skoči i kaže: "Ma, Žiko, to je pravi kraj filma!" Tako su to i izmontirali na kraju, posle čega samo zasvira Marš na Drinu - kaže Ljuba Tadić.




GREŠKA ISPRAVLJENA POSLE 40 GODINA

Za snimanju je bilo i grešaka. U jednoj sceni glumci jašu pod dnevnim svetlom i pričaju kako je "već prošla ponoć". Mitrović pamti da je rekao direktoru fotografije Miloradu Markoviću da tu scenu laboratorijski sredi da na njoj bude mrak, ali da ovaj to nije uradio pošto do početka festivala nije imao vremena da obradi rolnu od trista metara filma.

- Pre neki dan zove me direktor Kinoteke Zelenović i kaže: "Ima da častiš! Mi u Kinoteci smo dali da se ona scena popravi". Posle četrdeset godina! To me je baš obradovalo - osmehuje se Mitrović.

SPREMAN SCENARIO ZA NASTAVAK

Kada je Marš na Drinu postigao veliki uspeh, režiser Žika Mitrović je već bio spreman da uradi nastavak filma pod nazivom Komandant. Konjički puk posle Cerske bitke prolazi kroz ratnu klanicu u Mačvi, a njegov komandant je pred moralnom dilemom ima li pravo da šalje svoje ljude u sigurnu smrt. Mitrović je čak razmišljao da angažuje iste glumce za nastavak, ali su već tu počeli problemi - većina je pobijena u prvom filmu. Čak je i jedna londonska producentska kuća bila spremna da uloži velike pare u projekat, ali na kraju od svega toga nije bilo ništa.

- Englezi su hteli da daju dva glumca, traku, labaratoriju, tehniku i pare koje nisu bile za potcenjivanje. Ne znam i iz kojih razloga su se ovi iz Avala filma pokolebali. Onda sam ja dobio ponudu za neki drugi film, tako da sam na to i zaboravio. Scenario za Komandanta još leži u mojoj i Avalinoj arhivi. Krivo mi je što nije urađen, a danas ne znam ko bi radio takav film - kaže Mitrović.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 3 госта

cron