Два века од рођења Петра II Петровића Његоша

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Два века од рођења Петра II Петровића Његоша

Порукаод Aнa » Пон Нов 21, 2016 12:52 pm

Dr Milo Lompar, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, u reinterpretaciji i ideologizaciji Njegoša i njegovog dela vidi kontinuitet i različite motive.
- Njegoš je shvaćen, u vreme nacionalnog oslobađanja i ujedinjavanja Srbije i Crne Gore, kao pesnik srpske slobode i kao takvom mu je austrougarski okupator porušio kapelu na Lovćenu koju je sam pesnik, vladika i vladar podigao. Obnovio ju je kralj Aleksandar 1925. godine, ali ju je oblikovao u duhu integralnog jugoslovenstva: ugradio je venčački i brački mermer u nju. Tada je najveći srpski pesnik preoznačen kao jedna od najviših jugoslovenskih vrednosti. Komunistički režim ga je prevashodno određivao kao pesnika slobode, da bi mu porušio kapelu, jer je ona simbolizovala, kako je Tito kazao, venčanje Srbije i Crne Gore. Sadašnja vlast u Crnoj Gori nastoji da ga zanemari, jer je njegovo srpstvo - i kao umetnička, i kao politička činjenica - neizbrisivo. Sadašnja vlast u Srbiji ga zanemaruje, jer prianja uz nastojanje da sve što je srpsko svede na srbijansko. Otud je sramno izbegla da obeleži 200 godina pesnikovog rođenja 2013. godine - navodi prof. Lompar, a najveću tačku sporenja da li je Njegoš Srbin ili Crnogorac vidi ovako:
- Njegov prethodnik na tronu Petar I pozivao je pred bitku na Martinićima, 1796, svoje junake da pokažu kako u njima "neugašeno srpsko srce kuca, srpska krvca vrije". Njegov naslednik, knjaz Danilo, uneo je u Zakonik iz 1855. godine, u članu 92, da u Crnoj Gori "nema nikakve druge narodnosti do jedine srbske". To se neprestano pojavljivalo u udžbenicima i pravnim priručnicima za nezavisne Crne Gore, pod Nikolom I. Otud sledi da je Njegoš - i nacionalno, i pesnički - bio Srbin. Čovek danas može da izabere da bude šta hoće, ali ne može da u svoj izbor uključi Njegoša - zaključuje prof. Lompar.
Pribavljanje legitimacije političkim i nacionalnim projektima preko instrumentalizacija Njegoša i naknadnih intervencija u njegovom delu, u najmanju ruku, podmukla je i nesuvisla rabota koju ovaj veliki pesnik nije zaslužio. Njegovi stihovi i poruke nadrastaju naše sitne međusobice i ako ga već potežemo, onda treba da bude onaj kamen temeljac, a ne međaš naših razlika.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Два века од рођења Петра II Петровића Његоша

Порукаод Aнa » Чет Феб 09, 2017 7:44 pm

Мило Ломпар: О ЊЕГОШУ И ПРЕТЊИ


Они који га данас оптужују говоре у длаку исто као потуричке вође у Горском вијенцу



У недавним тврђењима о Његошу, који је „највећи крвник Бошњака и ислама“, непогрешиво се појавио тон претње: почивао је на сазнању о томе да су „Црногорци… мала нација“, јер „Бошњака има више у тузланском кантону него Црногораца у читавом свету“ и на упозорењу да актуелна власт Црне Горе „нека проба“ да се супротстави оваквом виђењу ствари.

Овај савремени звук претње као да је преписан из Горског вијенца. Јер у преговорима црногорских и потуричких главара Мустај кадија каже: „Мало људство, што си заслʼјепило?“ Како су потурице мањина у Црној Гори, онда ова визија црногорске малености долази из спољашње перспективе. Премда не помињу тузлански кантон, потурице у Горском вијенцу себе схватају као део ширег система односа (турског и исламског), док Црногорце схватају лишене било каквих спољашњих веза.

Они који данас оптужују Његоша говоре, дакле, у длаку исто као и потуричке вође у Горском вијенцу. Зар за тај избор њихових речи, за ту перспективу сагледавања ствари, може бити крив цетињски владика?

У разумевању савремених обезвређивања Његоша треба разликовати њихову генезу од њихове структуре. Као кључни моменат генезе, као час у којем се кристализује једно схватање ствари које се са појачаном снагом појављује у нашем времену, можемо означити – титоистичко наслеђе. Јер, како је Тито – у разговору са црногорским руководиоцима 1969. године – објаснио да ловћенску капелу треба срушити? Околношћу да је ту Александар венчао Србију и Црну Гору. Одједном је заборављено да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“. Она је срушена 1971. године. То су историјски и идеолошки засади данашњих културнополитичких настојања.

У структури обезвређивања Његошевог дела треба разликовати два момента. Први моменат очитује уклањање сваке свести о претњама – и језику претњи – које оглашавају потурице у Горском вијенцу. То је учинио Мухсин Ризвић. Он их је стилизовао као меке и мирољубиве људе, склоне лепоти и уживањима. Да би постигао овај циљ, он им је супротставио Османлије као демонски агресивне, ратоборне, разорне и негативне.

Када се устали ова неистинита представа о потурицама, долази до другог момента у овој линији аргументације: потребно је уклонити свест о претњама и поступцима Османлија које оглашава Селим везир. Тако Иван Чоловић одређује његово писмо црногорском владики као „мировну иницијативу“.

Шта је заједничко за ову линију аргументације, која се одвија у два корака? Да почива на кривотворењу Његошевог текста. Јер бројна евиденција показује како потурице прете, па – на пример – славе султана који у Босни „све покла, што не посунети“, као што и убијају, што показују речи сестре Батрићеве. Истовремено, прети и Селим везир: „Јаки зуби и тврд орах сломе;/ добра сабља топуз иза врата,/ а камоли главу од купуса“.

Ово је претња силом оружја. Постоји и претња услед црногорске малобројности: „Ко потоке може уставити/ да к сињему мору не хитају?“ Ову претњу бројем историјских учесника употребио је и потурички главар Скендер-ага. Но „ко изиде испод дивне сјенке/ пророкова страшнога барјака,/ сунце ће га спржит како муња“.

Ово је претња исламом: сви морају постојати у пророковој сенци. И: „тешко земљи куда прође војска“. Ово је претња непосредном војном турском силом.

Како се овакве претње могу назвати „мировном иницијативом“? До тога долази услед настојања да се свет косовске традиције у Горском вијенцу – који и сам баштини језик претњи и чинове насиља – представи као једини такав свет.

У позадини препознајемо трагове западне (америчке) моћи. Тако Славој Жижек тврди да „неискварени брђани опседају искварену долину Сарајева… понављајући најчувенији исказ Његошеве поеме: Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да не само да не постоји у Горском вијенцу него ни код Његоша. Јер реч је о стиху из дела које је написао хрватски романтичарски песник Иван Мажуранић.

Отуд идеолошки предумишљај лако препознајемо у осветљавању Горског вијенца из перспективе ратних садржаја деведесетих или у наглашавању Његошеве негативне улоге у косовској традицији.

Зашто се све то чини? Зато што у сукобу тумачења око одговорности за распад титоистичке Југославије треба обезбедити пуноважност интерпретативној стратегији која подразумева три момента српске кривице: превасходну кривицу за одиграни ратни расплет сноси политика српског режима у том времену; она проистиче из политичке идеологије српског национализма; његову најширу подлогу представља магистрални правац српске културне и националне традиције.

То је западна (америчка) верзија трагичне историјске судбине титоистичке Југославије. Отуд су оптужбе Његоша – као класичног песника српске културе – улог у преиначавању српске културне и националне егзистенције у духу идеолошког конструкта српске кривице.

lovcenkapelaСва таква настојања занемарују сазнање о песниковој укотвљености у лепезу интернационалних мотива. Мотив истраге има своје место и у библијској и у хеленској традицији. Мотив потурица – како је показао Алојз Шмаус још 1952. године – припада европском мотиву ренегата. Његош је дакле у Горском вијенцу тематизовао еминентно европску тему ренегата. Јер у XVI и XVII веку – што је време радње Горског вијенца – имамо анабаптистички холокауст (1528), шпанско-маварску истрагу (1567), вартоломејски ноћни покољ (1572), дуготрајне и понављајуће верске погроме (1618‒1648). То су све сукоби у којима важну историјску улогу игра проблем ренегата.

У XIX веку – како пише Мишел Обен – појављује се драма о сицилијанском покољу Француза и бива праћена овацијама париске публике: Његош је дакле у Горском вијенцу следио и књижевне импулсе сопственог времена. Сам мотив је – у европским књижевностима – преживео и у секуларним временима, јер је његов религијски садржај замењен идеолошким и политичким садржајем: Сартрове Прљаве руке.

У Горском вијенцу језик претње и чинови насиља припадају свим актерима: и хришћанским и муслиманским. Ту је приказана трагична и гранична ситуација човекове судбине: са нарочитим приказом колоплета између метафизичке и историјске мотивације, као и нужности и слободе.

Ни друго Његошево историјско дело – Лажни цар Шћепан Мали – није локалног карактера, јер је драмско збивање окупљено око европског мотива самозванца: он се појављује код Шилера и Пушкина, да би – после Његоша – имао своје драмско уобличење и код Хебела.

Особеност највећег српског песника је у томе што је црногорска историјска ситуација из 1767. године добила истовремено два различита одјека: религијски и секуларни, метафизички и нихилистички. И мотив усхођења душе у Лучи микрокозма и мотив „свете свадбе“ у Ноћи скупљој вијека, представљају еминентно интернационалне мотиве: проналазимо их од Платона до Дантеа.

Ако ствари стоје тако, онда стални напор да се Његош обезвреди открива сав привидни неутрализам наших универзалиста. Премда заговарају универзалне вредности, по којима би Његош – као еминентно европски песник – требало да буде схваћен у интернационалном регистру, они у осветљавању песниковог дела посежу за културолошким и идеолошким предумишљајем.

Зашто – само у случају српске културе – наши универзалисти изненада постају културалисти? Зашто онима који су оглашени универзалисти одједном не одговара универзална и европска интонација Његошевог дела?

lovcenЗато што је њихово основно настојање везано за насилну промену српске културне и историјске традиције: у томе је саобразно сталним позивима председника српске владе да се „промени свест“ српског народа. Но никада то неће бити довољно: увек ће се појављивати нови захтев. Уместо тога, можда би се требало – са чврстим упориштем у истини и чињеницама – замислити над очајањем владике Данила: „Да је игђе брата у свијету/ да пожали ка да би помога.“

Ако се Црногорци сете овог стиха, можда би могли видети да је брат поред њих. Потребно је само – што је и најтеже – пружити руку: чиста срца.

ПОЛИТИКА
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Претходни

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron