Ћутимо и даље или?

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Svetovid » Чет Нов 29, 2012 6:59 am

Не ћутимо. :vamp Већ сам описао процес демитологизације на другим примерима:
http://www.badnjak.com/princeza_libus_m ... jevic.html
http://www.badnjak.com/demitologizacija_nacije.html
Слика
Слика

Бајке без насиља, за грађанско друштво

У „Златној јабуци и девет пауница” главни јунак заповеда да злу бабу вежу коњима за репове и растргну, док је у новој верзији ова суровост избачена

Слика
Илустрација из бајке „Златна јабука и девет пауница” (Фото Петар Меселџија)

Деца 21. века заслужују и бајке за 21. век. Тиме се руководио Борислав Пантић, директор издавачке куће „Чаробна књига”, када је неколико писаца и илустратора позвао да адаптирају популарне бајке и прилагоде их савременом тренутку. Књига „Српске народне бајке за децу 21. века” садржи 19 бајки (Биберче, У цара Тројана козје уши, У лажи су кратке ноге...), а њих потписују писци Давид Албахари, Драган Великић, драматург Александра Гловацки, и аутори млађе генерације Ото Олтвањи и Дарко Тушевљаковић. Издање је проглашено за најбољу дечју књигу на овогодишњем Сајму књига у Београду.

– Са развојем савременог грађанског друштва, у последња два века све познате светске бајке су адаптиране. Ми нисмо тежили алтернативној адаптацији бајки, већ традиционалном облику који ће родитељи радо читати својој деци пред спавање, каже Борислав Пантић и додаје да наше бајке нису превише атрактивне новим генерацијама, јер су им поједини изрази тешко разумљиви, а одређене моралне норме несхватљиве...

Неко ће, међутим, питати зар нису универзалне вредности бајки свевремене и зашто све мора да буде ововремено, на шта Пантић одговара да одређене вредности могу да издрже тест времена, попут држања дате речи, или жртвовања за другог, али додаје да то никако не можемо рећи и за уговорене бракове, те је у адаптацијама промењено да вољену особу сада бира срце.

– Такође, у бајкама су позитивни јунаци понекад превише сурови, а женски ликови трпе насиље. У „Златној јабуци и девет пауница” главни јунак заповеда да злу бабу вежу коњима за репове и растргну, док је у новој верзији ова суровост избачена, јер је и мотивација поступака другачија него у оригиналу. Насиље се види у „Немуштом језику” када жена, због необуздане радозналости, доведе јунака на саму ивицу смрти, па се он досети и „опамети” је батинама. Ми смо поруку пренели без увођења насиља, каже Пантић.

Потписник 11 адаптација Дарко Тушевљаковић, добитник награде Друштва љубитеља научне фантастике „Лазар Комарчић”, говори о томе да ли ће читаоци бити изненађени новим верзијама:

– Ако неко мисли да ће уместо коња затећи ферари, или уместо чардака ни на небу ни на земљи – вилу на Дедињу, онда ћу морати да га разочарам. Ове приче врве од змајева, принцеза у невољи, часних јунака спремних на све, превејаних ниткова са чудесним моћима, мудрих животиња и скривених блага, набраја аутор додајући да и без архаизама, бајка неће изгубитиону „старинску” атмосферу коју су настојали да задрже.

Бајке су, објашњава, мењане само тамо где би понуђени савет био проблематичан за данашње дете.

– Наравно да ниједна бајка не пропагира насиље, али насиља у њима има, и то поприлично, а понекад је оно, чак и за данашње појмове, брутално као што је кување раскомаданих делова људског тела у казану или батинање трудне жене. Данашњи клинци су навикли на свакакве гадости, али народне бајке заиста не морају да употпуњују ту, већ пребогату, палету. Ако је потребно деци показати чиме су некада људи плашени, увек имају школу где ће читати оригинале, каже овај аутор.

Писац Ото Олтвањи истиче да адаптације није доживео као бласфемију, већ напротив, изазов да нову генерацију заинтересује за помало заборављене, али ни у ком случају и застареле садржаје.

– Послу сам приступио као рестаурацији, пазећи да ништа не поломим или покварим. Сматрам да су моје интервенције тек козметичке природе, мисли Олтвањи и објашњава да је само истакао узбудљиве делове, и инсистирао на доследности заплета, у чему „усмено предање уме понекад да закаже”.

– Моја највећа интервенција је у бајци „Ђаво и његов шегрт” где је измењен епилог зато што је крај дошао нагло, па је деловало као да је успут загубљен. Судбина ликова, или питање како ђаво контролише шегрта, у оригиналу су остали недоречени те сам се потрудио да понудим неке достојне одговоре, каже Ото Олтвањи.

------------------------------------------------

Процес адаптирања „Снежане”

– У првој, необјављеној верзији „Снежане и седам патуљака” браће Грим, главни негативац је њена љубоморна мајка, која лично одводи Снежану у шуму и ту је оставља. У првој штампаној верзији, браћа Грим ово мењају и одвођење девојчице препуштају ловцу, док у каснијим издањима сматрају да је примереније да улогу негативца добије маћеха. Бајка се код браће Грим завршава Снежаниним венчањем на којем маћеха игра у врелим гвозденим ципелама, а ову прилично окрутну сцену приређивачи су касније избацили, каже Борислав Пантић.

------------------------------------------------

Уз препреке до срећног краја

Нада Милошевић-Ђорђевић, академик и професор народне књижевности на Филолошком факултету у Београду, у пензији, каже за наш лист да подржава адаптације. – Таква пракса постоји у свету, и ту је реч о једној врсти ауторске бајке. У њима је важно сачувати: победу добра над злим, превладавање препрека, занимљивост авантуре и срећан крај.
Мирјана Сретеновић
објављено: 23.11.2012.

"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Aнa » Уто Јун 11, 2013 8:15 pm

Da li su bajke štetne za decu: Dragocene „vilinske priče”

Pojedinci smatraju da bajke nisu pogodna literatura za decu, jer veruju da su današnjim mališanima strane i nerazumljive, pa je tako predviđano da će neminovno nestati pred savremenim štivom za decu. Pokazalo se, međutim, da ova nagađanja, na svu sreću, nisu tačna

Piše profesor dr Žarko Trebješanin, psiholog

Bajka je jedna od najstarijih, najmaštovitijih, najuzbudljivijih i najlepših vidova usmene književnosti. Junak bajke, na početku slab, nespretan ili glupav dečak, odlazi od kuće u neizvesnu pustolovinu, da bi kasnije, preobražen u moćnog junaka, uspeo da savlada brojne prepreke i da ubije svog nadmoćnog protivnika (čudovište, aždaju). Zahvaljujući toj pobedi i uspešnom rešavanju teških zadataka, njemu polazi za rukom da zadobije ljubav princeze i carski presto. U ženskoj verziji bajke, junakinja, obično zanemarena, siromašna ili od maćehe zlostavljana devojčica, uz pomoć čarobnih pomagača, uspeva da savlada sve teškoće i ograničenja, da nadmaši svoje ljubomorne suparnice i da se, na kraju, uda za princa.

Brojne generacije naših roditelja odrastale su slušajući sa uživanjem poznate bajke kao što su „Ivica i Marica”, „Biberče”, „Baš Čelik”, „Crvenkapa” ili Snežana”. Savremeni roditelji, međutim, pod uticajem mišljenja nekih „eksperata”, postaju nesigurni u svoj izbor, te često oklevaju ili izbegavaju da ove iste bajke pričaju svojoj deci, jer počinju da veruju kako su one isuviše „zastrašujuće” i „primitivne”. Naime, u novije vreme u mnogim zemljama Zapadne kulture, poput mode, šire se nepoverenje i odbojnost prema „vilinskim pričama”. Bajkama se zamera da su retrogradne, da ne deluju vaspitno (odobravaju laž, prevaru, krađu), da im je jezik grub, seksistički, nepodoban…

Neki pedagozi smatraju da su bajke neprimerena literatura, koja kod male, nezrele dece izazivaju strahove i podstiču agresivnost i surovost. Savremeni, preosetljivi i nesigurni engleski roditelji ustežu se da čitaju deci klasične bajke jer se, bez opravdanog razloga, boje da su one ne samo „isuviše mračne”, već su i „politički nekorektne”, prepune predrasuda i stereotipa. Iz tog razloga 25 odsto roditelja ne želi da deci priča bajke, poput „Pepeljuge”.



Da li podstiču agresivnost?
Слика
U jednom skorašnjem istražavanju roditelja, koje je izveo Stiv Horsni, u Velikoj Britaniji, pokazalo se da negde oko 20 odsto očeva i majki ne želi da deci priča narodne bajke, te da im radije čitaju neku „prigodnu” savremenu priču. Čak više od 50 odsto engleskih roditelja smatra da su za dete štetne bajke kao što su „Ivica i Marica”, „Čarobni pasulj” ili „Crvenkapa”, jer sadrže „grozne prizore”! Ove strašne scene mogu da deluju na decu traumatično: izazivaju plač, nesigurnost, anksioznost, strahove, noćne more i užas. „Kao odrasli mi smo u stanju da razumemo nevinost bajki, ali petogodišnje dete previše bujne mašte moglo bi da ih shvati doslovno”, smatra Horsni, autor istraživanja.

Neki književni kritičari, takođe, ne smatraju bajke pogodnom literaturom za decu. Naime, oni veruju da su drevne bajke savremenoj deci strane, nerazumljive, te su još odavno predviđali da će ustuknuti i neminovno nestati pred savremenom literaturom za decu. Pokazalo se, međutim, da ova predviđanja, na svu sreću, nisu tačna. Naravno, da sa savremena deca imaju svoje junake i dela poput Hari Potera. Ali i pored tih knjiga, deca i dalje traže da im se pričaju ili čitaju i „stare dobre bajke” poput Crvenkape ili Trnove Ružice.

Šta misle roditelji u Srbiji

Čak i neki naši roditelji se, istina retko, poslednjih decenija žestoko bune da su, na primer, klasične Grimove i Vukove bajke, prekomerno surove i da obiluju strašnim scenama sa krvožednim zverima, odvratnim zmajevima, groznim džinovima, vešticama … Zbog njih deca uveće ne mogu da zaspe, a ujutru se boje da idu u park da ih „ne bi pojeo vuk”. Bajke poput Crvenkape, Snežane ili Ivice i Marice prepune su sakaćenja, krvi, te proždiranja dece i odraslih. Zato se ovi ogorčeni roditelji zalažu da se Grimove i druge domaće zastrašujuće bajke „prilagode”, prerade ili da se „već jednom bace na smetlište”!

Da li je to zaista tako? Šta o tome zaista misli većina naših roditelja? Da bih ustanovio kakvo mišljenje o bajkama prevladava kod naših roditelja izveo sam jedno istraživanje. Posle tvrdnje: Postoje različita mišljenja da li su bajke dobre za malu decu, s obzirom na to da u njima ima puno ubistava, surovosti, okrutnog kažnjavanja itd., postavio sam pitanje: Šta Vi mislite da li su bajke štetne za decu? Evo rezultata: svega 8 odsto roditelja je odgovarilo sa „DA”, a svi ostali sa „NE”, što predstavlja ogromnu većinu od 92 procenta ispitanika! To pokazuje da se naši roditelji, za razliku od britanskih, ne plaše da će bajke imati štetne psihičke i moralne posledice po decu.



Lekovite priče
Слика
A sada da vidimo šta kažu razvojni psiholozi i psihoanalitičari o ovom problemu. Njihovi argumenti u prilog bajkama su sledeći. Po svemu sudeći, „okrutne bajke” više plaše odrasle, nego decu. Naime, odrasli ljudi, roditelji, a da i nisu svesni toga, pripisuju deci svoje vlastite zebnje i projektuju vlastite strahove. Roditelji često učitavaju u bajke i ono čega u njima nema, odnosno, u svakom slučaju, ono što njihova deca ne vide. Ako deca nekada sanjaju strašne scene padanja, gubljenja u šumi, odsecanja glave i druge jezive prizore, slične onima iz bajki, pogrešno je zaključivati da su te snove proizvele bajke. I snovi i priče nastaju iz istog izvora, iz dečjih nesvesnih, često suzbijenih strahova, tvrde dečji psiholozi.

Bajke su, kažu psihoanalitičari, u odnosu na ove zebnje i strahove pre lekovite priče, koje uče decu kako da ih prevaladaju, nego što deluju štetno. Osim toga, za razliku od odraslih moralista, deca ispravno shvataju da ono što se dešava u bajci nije stvarno, nego izmišljeno. Deca savršeno tačno razlikuju priču o tome kako je bilo „nekada davno” u „jednom carstvu” od realnog sveta u kojem ona žive.

Najzad, surova kazna u bajci nikada nije prikazana konkretno, detaljno, realistički, grubo naturalistički, već je u skladu sa poetikom bajke, stilizovana, apstraktna, primećuje Maks Liti (Evropska narodna bajka, 1994). Deca prihvataju kažnjavanje veštica i čudovišta, na naivan način kao prirodnu, spontanu i neizbežnu posledicu rđavog ponašanja ovih zlih bića, a ne kao odmazdu i sadističko iživljavanje.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Aнa » Сре Јун 12, 2013 5:14 pm


Morbidne bajke su naknadno dobile srećne krajeve


Nekada davno na jednoj planeti, koja se zove Zemlja, u vreme kada su nastajale bajke dešavale su se odvratne stvari. Ništa manje gore nego danas, ali mnogo groznije nego što su opisane u bajkama koje sada čitamo.

U svom izvornom obliku bajke su bile mnogo morbidnije, sa dosta uvrnutih zapleta i vrlo groznim raspletima. Spretne ruke velikih kompanija, intervenišući u originalna dela, danas nam nude popularne srećne krajeve i manje nasilja u bajkama za decu (i odrasle).

Čarobni frulaš

Priča počinje ovako. Bilo jednom jedno selo koje su zaposeli miševi. Odjednom se pojavio muškarac obučen u šarenu odeću i ponudio se da izbavi selo iz nesreće. Selo se složilo da mu plati ukoliko im pomogne. On je svirajući frulu spasio selo. Kada mu seljaci nisu isplatili novac, odlučio je da iz sela otera svu decu. U modernim varijantama deca su zarobljena u pećini i vraćena kada su seljaci otplatili dug.

U originalnoj verziji svirač ih je odveo na reku gde su se utopili svi osim dečaka koji je šepao i putem zaostajao.

Crvenkapa

Najpoznatiji kraj ove bajke je onaj u kojem lovac ubije opasnog vuka i spasi Crvenkapicu.

Originalna verzija ima nešto drugačiji kraj. U njoj izgubljena Crvenkapa pita vuka za put prema bakinoj kući te je potom vuk pojede. I tu je kraj. Nema lovca, šumara, bake i ostatka družine, samo sit vuk i mrtva Crvenkapa. Moralna poruka priče trebala bi biti da se ne prihvataju saveti nepoznatih ljudi.

Mala sirena
Verzija Male sirene iz 1989. godine kratko i jasno može se nazvati velikom laži. U Diznijevoj verziji Ariel se pretvara u devojku, udaje se za Erika i srećno žive do kraja života.

U verziji koju je napisao Hans Kristijan Andersen sirena gleda venčanje svoje ljubavi s princezom i postaje očajna. Nudi joj se nož da izbode princa do smrti, ali ona ipak odlučuje da skoči u more i pretvoriti se u penu. Andersen je menjao kraj kako bi bajka bila prikladnija, te u drugoj verziji Ariel skače u more, ali postaje kćerka vazduha koja čeka odlazak na nebo. Isti kraj samo rečen na lepši način.

Snežana
U Diznijevoj verziji kraljica od lovca traži da ubije Snežanu i kao dokaz donese njeno srce. Kako lovac nije imao snage da je ubije, kraljici podvaljuje srce životinje.

U originalnoj verziji kraljica je tražila Snežaninu jetru i pluća kako bi ih servirala za večeru. Takođe, u originalu, Snežana se budi nakon što ju prinčev konj zabacuje na putu do dvorca. Ne postoji čaroban poljubac, a šta je princ planirao s mrtvim telom devojke, prosudite sami. U Grimovoj verziji kraljica je na kraju prisiljena da do smrti pleše u vrućim gvozdenim cipelama.

Uspavana lepotica


U modernoj verziji dražesna princeza ubode prst na vreteno te potom biva uspavana. Princeza spava stotinu godina, dolazi princ, poljubi je i ona se probudi iz sna. Sledi venčanje i sreća do kraja života.

Izvorna verzija nije baš tako dražesna. U toj priči devojka je uspavana da bi se sprečila kletva i proročanstvo o njenoj smrti. Nakon što je princ vidi uspavanu, siluje je. Ona ostaje trudna i u snu rađa dvoje dece. Budi se tek kada jedno od dece sisajući njen prst pronađe komad lana koji ju je držao u snu. U najmanju ruku uvrnuto.

Zlatokosa i tri medveda

U ovoj divnoj bajci, Zlatokosa u šumi pronalazi kuću tri medveda. Ona se ušunja u kuću, jede njihovu hranu, sedi na njihovim stolicama i na kraju zaspi na krevetu najmanjeg medveda. Kada medvedi dođu kući nalaze usnulu Zlatokosu koja brzo beži kroz prozor.

U izvornoj verziji iz 1837. godine postoje dva raspleta. U prvom medvedi kidaju Zlatokosu na komade i pojedu je, dok je u drugoj Zlatokosa zapravo stara veštica koja beži kroz prozor kada je medvedi pojure. U begu pada i lomi vrat ili pak biva uhvaćena i kažnjena popravnim domom.


U opštepoznatoj varijanti Ivica i Marica se izgube u šumi i naiđu na čokoladnu kućicu koja pripada veštici. Veštica zarobi decu, a oni je potom bace u vatru i pobegnu.

U ranijoj francuskoj verziji ova bajka se zvala “Izgubljena deca”, a umesto veštice postojao vrag. Strašnog vraga deca su pokušala da prevare, ali im to nije pošlo za rukom. Kada zloća pokuša da ih ubije, terrajući ih da se popnu na mašinu za sečenje drva, snalažljiva deca se pretvaraju da se ne mogu popeti. Tada im vragova žena pokazuje kakoda se popnu i dok ona leži na spravi, deca joj preseku vrat i pobegnu.

Devojka bez ruke

Iako ni novija verzija bajke nije mnogo bolja od izvorne, postoje neke značajne razlike. U novijem izdanju đavo siromašnom čoveku nudi veliko bogatstvo u zamenu za ono što je iza njegovog mlina. Misleći da se radi o stablu jabuke ovaj pristaje. Iza mlina se zapravo nalazila njegova ćerka. Đavo pokuša da odvede devojku, ali pošto je ona nevina i čista, ne uspeva. Nakon toga đavo je uceni da će povesti njenog oca ukoliko ne dozvoli da joj odseče ruku. Devojka pristane i otac joj odseče ruku.

U izvornim, “težim” varijantama devojka sebi odseče ruku kako bi bila neprivlačna bratu koji je hteo da je siluje ili joj pak ruku odseca otac nakon što ona odbije seks s njim.

Pepeljuga


U modernoj bajci, Pepeljuga se udaje za princa i uprkos svim nedaćama iz prošlosti pronalazi sreću i u njoj uživa do kraja života.

Poreklo ove bajke seže iz vremena pre nove ere. Heroina iz Grčke zvala se Rodopis. Priča je slična modernoj verziji izuzev delova sa staklenom cipelicom i kočijom od bundeve.
Strašnije verzija Pepeljuge je ona koju su napisala braća Grim.

Prema njihovoj priči zla polusestra odreza deo svog stopala kako bi zavarala princa i stala u cipelice. Princa na podvalu upozoravaju dva goluba koji kljucaju oči zlim sestrama. Zle sestre na kraju oslepe i postaju prosjakinje, dok Pepeljuga živi u luksuznom dvorcu svog muža-princa.
http://trojka.rs/zanimljivosti/svastara ... stamo-foto
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Aнa » Сре Окт 02, 2013 6:01 pm

Bajke nema ko da čita



Tek polovina roditelja čita mališanima bajke pred spavanje, a trećina to nikada nije ni činila. Deo krivice snose i deca, koja često više vole da gledaju TV ili sede za kompjuterom


Najčešći izgovori koje roditelji navode da bi se opravdali što svojoj deci ne čitaju redovno priče pred spavanje su - nedostatak vremena, umor i previše stresa. Istraživanje britanske kompanije Littlenjoods pokazalo je da polovina roditelja priznaje da ne čitaju mališanima bajke pred spavanje, a da trećina njih to nažalost nikada nije ni činila.


Poređenja radi, kada je reč o prethodnim generacijama roditelja, više od 90 odsto njih posvećivalo je vreme deci pred spavanje čitajući im priču za laku noć.

Ali, da ne bi ispalo da su samo roditelji krivi, deo krivice snose i sama deca - više od polovine mališana više voli da se pred spavanje igra, gleda TV ili radi nešto na kompjuteru, nego da sluša priče
izvor
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Aнa » Сре Окт 16, 2013 5:36 pm

Туризам и култура изгубљени у свету вила и змајева


Нема јасног плана које елементе српских митова и легенди искористити као нашу понуду свету и странцима који посећују Србију



Сви су чули за Вилу Равијојлу и Змаја од Ноћаја, али ретко ко зна како да на основу српских митова и легенди побољша туристичку понуду Србије и привуче већи број посетилаца у музеје.

Да елемената чудесног, митолошког и бајковитог има у српском нематеријалном наслеђу, али и да установе културе нису сасвим сигурне шта би са њима, истакли су и учеснице јучерашње трибине „Да ли смо заборавили да причамо приче”, коју је у Београду организовао Завод за проучавање културног развитка Републике Србије.

– Ми правимо културну мапу Србије и волели бисмо да се на том путу чују српски митове и легенде – рекла је Мануела Граф из завода који је покренуо ову тему и који ће пробати да споји историчаре, етнологе, лингвисте, музеје и остале институције на заједничком послу укључивања легенди и митова у српску нематеријалну баштину.

У овој установи кажу да приче о, на пример, магичним травама и креманском пророчанству маме интересовање, али да стручњаци углавном тврде да српска митологија није довољно истражена, као и да нема озбиљне литературе на којој би се засновала популаризација легенди. Искра Максимовић која руководи тврђавом Голубачки град каже да је много лакше организовати догађаје који се базирају на историјским чињеницама него на митовима и легендама о Голупцу.

– У дилеми смо, шта да од прича прихватимо, а шта не. Постоји много верзија истих митова – објашњава Максимовићева.

Председник општине Голубац Зоран Пајкић каже да и поред тога што његови суграђани живе са овом средњовековном тврђавом, ипак нема превише прича које се везују за њу.

Установа која би крајевима са туристичком и културном понудом могла да помогне да искористе митове и легенде јесте Етнографски музеј у Београду, односно његов тек основани Центар за нематеријалну баштину. Директор овог центра Саша Срећковић примећује да у нематеријално наслеђе спада само „оно што се живи”, па би у контексту митова и легенди у обзир ушле само оне приче које се и данас причају и преносе се са колено на колено.

– Мало је нематеријалних културних добара са функцијом у заједници – сматра Срећковић.

Додатни проблем за промовисање обичаја је, како каже Срећковић, што се „овај народ стиди своје традиције”.

Туризам би са друге стране имао користи од усмене традиције.

– Историја и култура морају да се представе занимљивом причом – каже Смиљана Новичић из Туристичке организације Србије, која опет додаје да водичи не могу да промовишу ниједан део нематеријалне баштине који није сасвим оформљен и осмишљен.

У потрази за интересантним ликовима и заплетима нису само туристичке агенције већ и музеји. Бранислав Станковић, директор музеја у Шапцу, признаје да је већина поставки досадна и да он лично више не би ушао ни у један музеј ако би знао да га тамо чекају само „предмети у витринама”.

– Суштина културног туризма је култура кроз приче. Зато ми и припремамо нашу нову поставку тако да је ту прича главна, а предмети је само подржавају – објашњава Станковић.

Иако каже да није јасно шта од митског наслеђа Србије треба представити а шта не и да то „тек треба да се искристалише”, Станковић је сигуран у нешто друго – надмоћ приче над сувопарним чињеницама.

– Уместо о Стојану Ћупићу, јунаку српских устанака, сви ће пре запамтити причу о Змају од Ноћаја, што је у ствари једна иста личност, али је реч о занимљивијој амбалажи.

Ј. Стевановић

-----------------------------------------------------------

Хрвати већ на листи Унеска

Стручњаци новооснованог Центра за нематеријалну баштину идентификовали су досад 27 елемената српске културне нематеријалне баштине за такозвану националну листу. Занимљиво је да, на пример, Хрватска већ има 11 добара на Унесковој листи нематеријалне баштине човечанства, укључујући и чипкарство, бећарац и немо коло.

објављено: 31.10.2012
Politika
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Aнa » Суб Сеп 06, 2014 6:18 pm

Nagrada Festivala slovenskih knjiga ''Srpskim narodnim bajkama za decu XXI veka''


Srpske narodne bajke za decu XXI vekaNakon odličnih ocena kritike i dve značajne domaće nagrade (za "Dečju knjigu godine" na Sajmu knjiga u Beogradu, odnosno, nagrade ULUPUDSA za opremu knjige i doprinos ilustraciji), luksuzno izdanje "Srpskih narodnih bajki za decu XXI veka" juče je u Moskvi ovenčano i međunarodnom nagradom Festivala slovenskih knjiga.

Knjiga je zavredila značajno priznanje moskovskog festivala u kategoriji za najbolju knjigu iz domena istorije i kulture na slovenskim jezicima.

Publikacija "Srpske narodne bajke za decu 21. veka" objavljena je u izdanju "Čarobne knjige" 2012. godine. Pored 19 bajki i mitova prilagođenih estetskim i moralnim normama savremenog građanskog društva, donosi pregršt izuzetnih likovnih radova deset domaćih ilustratora.

Adaptacije poznatih srpskih bajki uradili su pisci David Albahari, Oto Oltvanji, Darko Tuševljaković i dramaturg Aleksandra Glovacki, dok su ilustraacije potpisali: Petar Meseldžija, Dragan Bibin, Aleksa Gajić, Željko Pahek, Siniša Banović, Vladimir Matić Kuriljov, Vanja Todorić, Duško Bjeljac, Goran Josić i Vladislav Pantić.

Na Festivalu slovenskih knjiga nagrađeno je ukupno 20 učesnika, a naročita priznanja dobila su još tri srpska izdavača.

Za zapaženo učešće u prevođenju slovenske književnosti nagrađena je izdavačka kuća "Globosino Aleksandrija". A za zapažen rad na izdavanju knjiga iz istorije i kulture slovenskih zemalja nagrađene su izdavačke kuće: "Evro Ðunti" i "Kreativni centar".

Na Festivalu slovenskih knjiga učestvovali su izdavači iz Rusije, Belorusije, Ukrajne, Poljske, Češke, Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Uzbekistana, Moldavije, Latvije, Estonije i Srbije.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Ћутимо и даље или?

Порукаод Aнa » Уто Дец 27, 2016 1:07 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm


Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron