Etnomedicina

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пет Сеп 28, 2012 10:12 am

Сведочења о шароњању (трепанацији лобање) у народу
Брана Димитријевић

„Шароњање, то је род операције која се врши на глави живоме човеку врћењем лобање нарочитим сврдлом, да човек над ким се та операција изврши или оздрави или умре од трајне бољоглаве која му је дошла услед какве повреде у завади; и сматра се као лијек.

Врши се над повријеђеним и то по његовом захтјеву и пада на терет ономе који је повриједу нанио, по уобичајеном народном суду, од кога се за шароњање не тражи одобрења. Па ако шароњани послије те операције остане жив, виновник сноси све трошкове око тог учињене. Плаћа шарацију, лекове и трошак болеснику до оздрављења. А ако шароњани умре онда остаје крв којој обично сљедује крвна освета, крв за крв, или умир крви помоћу кумства.

Приступа се овако: болесник изјави својој породици и своме племену да хоће да се шароња, тада се ови постарају да нађу „Ећима“ и добаве га. Кад овај дође скупља се породица и племе болеснога и ови позову из села 5-10 људи који су од гласа и повјерења и уговори се између болесника, породице, племена и шараџије да ако послије операције настане смрт то племе нема права бацати никакове кривице на шараџију и да се он нема чега бојати. Кад ово утврде онда настаје и погодба о заслузи ећимској (видарини), у којој пресудну ријеч имају они људи који су дошли као повјереници за обије стране (починиоца и повређеног) па кад се то утврди настаје операција.

Прво се обрије глава болеснику, тада Ећим тражи повријеђено место, а то тражи гди је највећа топлота, па кад и ово нађе узима оштар бријач и засијече кожу с три стране колико за тај посао треба, одере је (одлуби од лобање) и задигне. За то вријеме крв прикупља памуком а затим заспе ивице неким прашком и крв устави. Тада бријачем оструже кост лобање и узима сврдао који изгледа као цијев или свирала. Овај је на једном крају назубљен ситно и то тако да су зупци окренути и повијени један за другим. Тај сврдао метне на кост и пажљиво окреће ка једној страни све дотле докле проврти лобању, при чему мора имати особите вјештине да не би мозга додирнуо. А кад проврти лобању вади сврдао и у њему парче кости округло и велико колико динар, затим нешто чисти памуком, а шта Бог би га знао, са опне мозга, па кад и то учини онда у лобању умеће парче коре од тикве и тим затвори шупљину на лобањи, одерану кост врати и њоме преклопи оно парче и тиме је операција свршена. Ећим остаје код болесника у најповољнијем случају бар још 20 дана. Ако пак од дана операције прођу на миру тих 20 дана, рачуна се као срећно свршена. Виновник поднесе само трошкове. Затим се помире и мир се обично закључи кумством.

Када су се 1866. године шароњали Благоје Станић из Краљевих Бара и Радисав Б. Мићовић из Пеовца, ја сам се стрефио у селу и присуствовао томе послу код обојице и пажљиво посматрао. Мајстор овога посла био је Куч Радосав Петров Поповић Дрекаловић с Медуна. Шароњао је прво Благоја, коме је тада могло бити око 40 година, код његове куће. За сво то вријеме био је Благоје као стијена непомичан и никаквог знака од себе није показао да осјећа болове. Отишао сам држећи у тврдо да ће Благоје умријети, но то није било. Оздравио је, и послије те операције живио још пуних 45 година. Умро је 1909. године пошто је претурио нешто више од 80 година свога живота. Исте године шароњао се послије два месеца и Радисав син Бошка Мићовића с Пеовца. Операцију је вршио исти Куч Радосав. Овај Радисав Мићовић није имао више од 22 године када се шароњао и операцију је поднио исто онако као и Благоје и са овом прошао срећно. Но овај Радисав послије неког времена убије свога сељака Ненада Викентића и за то буде осуђен на робију, гди сам га послије 6 година и ја видио, у апси Цетињској 1872. године. Даље шта је с њим било није ми познато.“ (Архив САНУ, збирка 14220, улазни инвентар 306/66, Бгд, 1963)

Сведочење је из пера проте Милоша Велимировића (1848-1920), о чијем се, већ по невољи, луталачком животу но и богатом стваралаштву, мало зна. Рођен у Васојевићима, у селу Краљима, умро у Београду, најдуже је у Пироту службовао, и у тој вароши по добру упамћен био. С женом Јеленом, рођеном Мортовански, изродио је једанаесторо деце, од којих многи оставише трага у уметностима и у науци; што је занемарено, као и у случају самог проте.

Милош Велимировић је и о народном животу многа сведочења оставио, те је и његов опис трепанације довољно простран и драгоцен. Не обухвата само извођачки, него и обичајно правни вид. Захват се врши као на позорници, без опијања (анестезије) пред најугледнијима; с бактериолошке тачке гледишта нестерилно. Све и да буде изведен како ваља, прети инфекција можданих опни. Отуда: или - или... (Умиреш или ћеш прездравити.) Што доприноси карактеризацији лика Благојевог. Недостају медицинска објашњења: шта то на можданим опнама Ећим види?

Тај део приче у својим „Надрилекарима“ завршава др Милан Јовановић – Батут. Он ће 1882. године упознати и Радосава и Благоја. Медига или Ећима (из поштовања је, вероватно, потоњу реч прота писао великим почетним словом) и шароњаног. Не беше реч о лечењу, него о вештачењу. Ећим оно гледаше да ли је пала крв на мозак. А шта би знаци тога били? Неће се никад знати. Тек Благоје је од кривца, који га је шест недеља пре тога несучим у главу ударио, одмах примио 60 талира, пола крвнине. С тим му је престала и главобоља.

У Историји медицине важи схватање да доказ о постојању вештине трепанације лобање у било ком друштву, цивилизацији, било када, треба узети као доказ постојања развијене хирургије. Па се тумачи народне, или етномедицине, ласно приклоне томе. Али остаје питање: који су разлози за такав захват били?

У необјављеном рукопису „Бесудно доба“, прота Милош Велимировић вели и ово: „... и ни један племенски војвода није том добу могао да стане на путу, зато су крвне освете узеле биле толико маха и тако честе биле... Заведено је мирење помоћу кумства, и продужена (пракса) ужасне операције шароњања, вађења мазије (каквог предмета од усијаног гвожђа голим рукама из кључале воде и доказивање кривице или невиности на основу степена опекотине и брзине њеног зацељења)...“

И у Благојевом случају трепанација беше – надгорњавање. Ударио си ме, плати пола крвнине, јер имам страшне главобоље. Улог је још и већи. Умре ли Благоје, а после шароњања, на виновнику остаје крв; као да га је оним ударцем одмах убио. Непостојање спољних знакова код Благоја, одузетости, или ослабелости неког уда, отклања претпоставку да су лобањске кости биле утиснуте ка мозгу; што би трепанацију и сав тај ризик иако са закашњењем, можда, оправдало. У бирању критичног места Ећим се топлотом руководи, а не поремећајем облика главе; удубином. Тајанствен је и критеријум топлоте, која би могла бити изражена у случајевима запаљења коже или поткожних ткива, али тада баш на том месту Ећим трепаном (или трапаном) не би смео...

Како год било, Благоје задовољштину доби, а и јуначки је сам захват истрпео, а и жив је и здрав срећно остануо. И „оздравио“ од бољоглаве!?! С „незнатном“ последицом, удубљењем на глави колико динар, а по опису Батутовом, јер се толики губитак лобањске кости у довољној мери не обнавља, а убачени део тикве (имплантат), о час „раствори и поједе“ организам.

Није се стога чудити што Батут о шароњању нема ни једне лепе речи. Треба се чудити нама што презиремо трезвена сведочења.

(Објављено у „Задужбини“ децембра 2006.)
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пон Окт 01, 2012 4:58 pm

Брана Димитријевић

Владанова „Народна медицина у Срба“


Књига др Владана Ђорђевића Народна медицина у Срба (1), утонула у пространства његовог сваковрсног стваралаштва, ретко помињана, незаобилазна је и због задате теме а и због самог писца. То је млади др Владан. Тек му је двадесет и шеста. Већ је редовни члан Српског ученог друштва, редовни члан Антрополошког друштва и Лекарске задруге у Бечу, кипти од жеље за подухватима, и стало му је да се надалеко чује. Тек је стигао у родни Београд, са медицинских студија и специјализације хирургије у Бечу, а већ је његовим трудом Српско лекарско друштво (1872) основано.

А и беше му познато да науке штедро помажу једна другу, и када су удаљене. Стога он књигу посвећује господину професору др Валтазару Богишићу „… многопоштованом и драгом пријатељу, моралном покретачу и овог научног посла.“ Јер, Богишић је, пише др Владан, показао да су обичаји народни важни не само за политичку и за општу историју права дотичнога народа, па и народну психологију, већ и колико могу да буду „…наказни закони у млађим државама у којима се законодавци нису обзирали на неписано право у свом народу, већ пресађиваху туђе законе онакве какве су их у туђим земљама нашли“. И наставља:

„Стога да сагледамо практичну корист од посла који би српске народне медицине могао да се тиче. Сигуран сам да би опште користи било, особито на пољу популарне.“ (Курзив је Ђорђевићев.)

У свеколикој европској књижевности а ево и у нас, увукао се неразумни обичај да се популарише наука о болестима и њиховом лечењу. Довољно је да подсетим на Розенову књигу „Поука о домаћем лечењу болести“, на новине „Домаћи лекар“, на чланке и расправе у којима… се учи како може да се човек сам лечи… Тој литератури крив је професор Бок... Његова књига „О болесном и здравом човеку“… начинила буру међу читалачким светом. Разграбили су је у хиљадама егземплара. А у Србији је Розенова књига душевно дете Боково.

А последице? Прво се умножио број оних болесника који страдају од (х)ипохондрије. Јер, ма како да је кратко време од како као лечник практикујем, опет су ме и у Бечу и у Франкфурту на Мајни и овде у Београду, често питали за савет болесници, који су били у стању да ми опишу потпун низ знакова какве тешке болести, за коју тврђаху да је на себи имају, а ја не бејах у стању да јој нађем ни трага.

По који разљућен што му кажем да му не фали ништа, вади онда из џепа каквог домаћег па ми црно на бело показује да и он има све оне знаке које се наводе у тој књизи…

Друга је штета, што читаоци тих књига, баш и када се разболе па зовну лекара, нису у стању да искажу само оно што осећају доиста; већ по свом надртом знању имају готову дијагнозу. Има Фрорип право када вели да су овакве књиге које лаицима у руке дају симптоматологију болести и рецепте како да их сам лечи – нож у дечјој руци.(2) Од чега треба изузети оне који поучавају шта ваља радити у напрасним несрећним случајевима, све док не стигне лекар.

Шта би, онда, био задатак литературе просветитељске? Да шири начела разумне дијететике, науке која казује шта је за живот од користи а шта од штете, начела профилактике, науке о томе како се ваља сачувати од болести.

Лекара нема довољно. У појединим громадним варошима нагомилава их се на стотине, а по провинцијама често нема више од једног јединог на 10-20-30 раштрканих великих села. Тако је по свој Европи. А у Србији је горе. Срезови и окрузи су без икаквог наученог лекара. Па су далеко они векови када ће свако сеоце имати свога, а и онда, а камо ли до тога, вршиће народна медицина своју неограничену власт (курзив је наш), јер знамо да и у варошима у којима има много лекара врло се тешко народ одвикава од обичаја и навика, које су толике хиљаде година с нараштаја на нараштај прелазиле. А међутим, велики број народних лекова, а особито начини како се употребљавају, наносе болесницима сигурну штету, стога их ваља проучити, па свештеницима и учитељима, којих за цело имаде у сваком селу, дати у руке књижице по којима би били кадри да људе сачувају. Сакупљена народна медицина дала би дакле много грађе за профилактику. (Курзив је Ђорђевићев.)

Не помиње Пастерову науку али она је близу. „За колико болести знамо данас да их производе извесни животињски и биљни паразити... Колико је кожних болести до скора лечено пијењем рибљег уља, а знамо да их изазивају мајушне биљке које се по кожи распростиру. Знамо и да нико неће добити глисту пантљичару ако није прогутао њен зачетак у каквом непеченом и недокуханом месу… Мада су нам изазивачи колере, тифуса, дифтерије, шарлаха још непознати…“

Да би о народној медицини проговорио, морао је и о научној. Али терен је клизав. Знак једнакости између одобрене и научне медицине, још беше могућ.

Који у Београду и по Србији не зна за покојну баба-Станију… која је с онаком срећом намештала старе и нове луксације (ишчашења) зглавака, која је онако добро знала наместити сваку сломљену кост. Њене су заслуге тако велике, да се српска влада онога доба постарала да не пропадне њено знање, па јој је дала неколико способних ђака. (Што ће Пелагић похвалити у свом „Народном учитељу“.) Један од питомаца те народне операторске школе је „жандар“ Алекса, коме се сваки Београђанин обраћа кад сломи ногу. Још интересантнији је један народни лекар из Пожаревачке нахије који нарочито вешто лечи преломе. Један наш војни лекар у томе крају беше сломио голеницу, и дипломисане колеге пустише да фрагменти срасту под огромном дислокацијом (која води сакатости). Народни лекар сломи наново рђаво излечену кост, исправи дислокацију, па веже ногу у непомични тврди завој од цигаља, сапуна, кучине итд… у коме је кост за шест недеља прекрасно срасла.

А ово су особито славна имена у народној хирургији: Јевто Дучић из Надлуга у Херцеговини, прешло му је 90 година. У Боци Марко Гиљача и Андрија Живаљевић, па Крсто Медиговић из Паштровића. У Црној Гори: Марко Иличковић из Црмничке нахије, Манда Петровићка у Требињу, Лаза Горокућа у Будви, Митар Петров Мерџановић из Рисна… (3)

И најзад који не зна за оне многе операторске фамилије у којима се с оца на сина наслеђује знање, како ваља вадити камен из бешике. Оне су особито честе у Маћедонији, Албанији и уопште Турској. А, можда је још познатије по Србији име Чича Димитрија из Параћина, који је на стотинама људи правио реклинацију катаракте у очима. Његов занат је наследио његов син. Народна хирургија Немаца не пење се даље од убода иглом у какав чир или гнојаницу, а у Срба ево се народни оператори машају и самог ока.

Али, велико је и хвалисање; не само да су толико и толико људи излечили од ове и оне болести, него се погађају да излече и од јектике, која је толико сурвала болесника да ни један лаик не сумња о немогућности да се и ту још помогне. Скоро је окружни физик у Крушевцу морао да преда суду једног таквог који је многим људима узео 30-40 дуката да их излечи од флоридне туберкулозе, а који су брзо по исплати те суме поумирали.

Хвалисање није само знак њихове необразованости (др Милан Јовановић-Батут би рекао грабљивости) него је и освета, што им је допуштено да само испод руку лече. Често кад их зову некоме болеснику одговарају: „Нашто не зовете ученог доктора. Ја ништа не знам.“ И тек када му се добро позлати увређено частољубље, умекша немилостиво срце, он полази у помоћ.

Говори се да народни лекари „за севап“ раде, не наплаћуј своје услуге. То је махом истина, само што они свагда тако знаду удесити, да им сваки болесник нешто поклони… Али, и поред свих поклона које измами опет је народни видар од ученог лекара јефтинији. Па и ако се сељо реши да зовне ученог, скупог лекара, то за цело болесник није детешце или какав деда болестан, него неко ко је нужан у пољу или на њиви. За мало дете и за чичу не вреди се бацати у трошак.

Прихватајући да је лечење код ученог доктора (рецепташа како ће их означити Пелагић) у поређењу с народним скупље, др Владан, не прихвата да су потоњи стога честитији. Могу бити али само док се држе тих својих уских знања. Пређу ли ту границу, нема честитости, па ма лечили и бесплатно.(4)

А прелазе је лако (што ће промаћи Пелагићу). „Жандар“ Алекса трпа у исту торбу сваку болест која је на каквој кости или зглавку. И каже: то је „угануто“! Те и код најужаснијег запаљења у каквом зглавку вуче и трза да то намести. (5)

Али, какав тек јад и покор настају када је о унутрашњим болестима реч!

Упркос раширеним веровањима да је болест Божја казна или последица чини или урока, основно схватање патологије, у свију европских народа па и у српском, је хуморално. Сокови (humores) или течни састојци тела најпре се поболе, тек онда страдају чврсти (solida). Супротно схватање да се у свакој болести морају најпре разболети чврсти састојци, на пример живци, па се тек рад њихове болести покваре и сокови у телу човечјем – у Срба нема. И српска народна медицина држи да је цело човечје тело једна мрежа од лагума и испреплетаних канала и у њима теку сокови. Докле су они чисти па мирно теку, дотле је све добро. Чим се крв згусне више него што треба, чим се накупи много воде у крви, чим се прехлади, сувише угреје, настају болештине. Осим нечисте крви главни спољашњи узрок је назеб. Мада народна медицина нема ни појма о запаљењу.

Иако недостатна, народна медицина утиче на цео народни живот, јер не дејствује само када, наводно, лечи. Из те народне опште патологије образују се дијететска правила, те састављају законик. А њега свако знаде на изуст, иако томе није посебно научаван био. По њему се и управља: храни се, бира одећу, уређује своје станиште. (6)

Веза између народне науке о болестима (патологије) и народне дијететике и профилаксе, један је од најдалекосежнијих, упозоравајућих закључака. Баш та погубна традиција показаће се најотпорнијом. Одрећи ће се Србин и Светог Саве, и застарелих моралних норми Мајке Јевросиме, али не и схватања о – назебу.

Уз то је народна медицина – свачије имање. (7) У варошима зову одмах лекара код свију напрасних болести, које својом бурношћу застраше околину; или кад ко сломи какву кост, кад шикне крв из какве ране, или када „бабица“ (8) призна да се њено знање исцрпло и да при некој породиљи настају „докторске ствари“. Код свих осталих болести, а нарочито унутрашњих, све ће се најпре покушати, сва бајања и сви народни лекови биће испробани, па тек када се увиди да вајде нема, трчи, зови лекара.

И колико год да би човек очекивао да је народ у лечењу болести фаталиста, то ипак није тако. Једно, сељак и не верује да може нека бољка да се исцели сама од себе, друго што нема кад да буде болестан. Стога навали с најзамршенијим средствима од почетка, не би ли се што скорије прекрхало, црно јал' бело. Нестрпљење је у њих тако велико, да не чекају ни да виде хоће ли неко средство помоћи или не, него одмах поврх њега додају други лек. (9)

Дешава се да су болеснику дозвали доктора, и да болесник узима лекове врло савесно, али ето данас су биле прија Наста са тетка Савком и читавим чопором беспослених тетака, стрина, кумица. Дошле су „да поседе“, „обиђу болесника“, донеле су му „понуде“; па је прија Синђа испричала, како је кумашин њене јетрве имао баш ту исту болест (курзив је Ђорђевићев), те се спомогао пуним лонцем расола. У Београду известан слој жена друго и не ради, него тако чопорима иде на бабине, на даћу, и кад се ко разболи. На много места су ме сами болесници молили, да их силом докторске наредбе од тог несносног чопора курталишем. Па ако болесник после народног лека, на пример расола, ипак умре: е, то је Божја воља, ко се може борити с Богом… Али ако је после докторовог лека наступила смрт, онда је лекар крив – Бог му судио и проклета му душа била! Народно лечење никада не криви ни за чију смрт. (Курзив је наш.)

Књига попут Ђорђевићеве вапила је да буде написана. Но да је, ослањајући се само на своје доживљаје одабрао књижевни приступ – попут Михајла Булгакова у „Белешкама младог лекара“ – закорачио би ужом стазом. Одабравши научни, прихватио је ширу, ал' јој не беше дорастао. Недостајао му је дангубан теренски рад. Отуда, после овако бурног почетка, са сваком наредном страницом опадају уверљивост али и вредност ове књиге, остављајући утисак да је написана на брзину.

Уследио је жесток ответ, не лекарских већ из књижевних кругова:

„Књигу написати значи: идеје које се у мозгу човечјем стварају метнути на хартију; дунути у њих душу, оживити их. То је тековина која се ни уколико не разликује од материјалне имовине. Сваки књижевник има своју тековину. Неки је стекне са ориђиналности својих мисли, други муком и трудом купећи оно што се од најстаријих времена находи у народу (нека нам за пример служи Вук). Но, појам „написати“ односи се и на трећи случај, који се у нас често дешава, а то је кад један човек из 3-4 сличних књига на страном језику извади понешто, те састави једно цело, које после под његовим именом продаје. Ово се већ не сме и не може звати тековина и својина пишчева, који у овом случају није ништа друго до преводилац.(10) Али, „Народна медицина у Срба“ др Владана Ђорђевића није ни једно од то троје. Она је скоро јединствена у свом роду с погледа књижевничког. Покрао је Милићевића и фра-Јукића, преводећи потоњега са хрватског, похарао је Врчевића, па бар да рече: узео сам толико листа од првога, толико од другога, толико од трећега… И, барем да је преписивао како треба, ако већ изворе није наводио... А што се г. Вука Врчевића тиче... Оно што прича г. Врчевић о себи узимље г. др Владан за све болеснике; (грешку коју Пелагић неће поновити!), оно што ради стари Горокућа, вели г. др Владан да тако ради цео народ; оно што је било у Будви г. др Владан прича као општу црту из народне медицине. Др Владан се брани да је систематизовао сирови материјал који је био у Врчевића, Јукића, Милићевића онако разбацан и наслаган без система. Ово је заиста заслуга! Разумемо шта значи систематизирати, али признаће г. др Владан да је разлика између систематизирати и написати. Све у свему, нека свако донесе свој суд о овој беспримерној књижевној крађи.“

Ђорђевић се ослањао и на немачке писце. Њима беше понесен и надахнут. Откривање „Саге о Нибелунзима“ може се лако довести у везу с порастом истраживачких подухвата и у области немачке народне медицине, из истих оних разлога које Ђорђевић наводи поводом српске. (А данас се наводе од стране истраживача етномедицине код тек настајућих народа.) Откривање српске усмене баштине, и њен одјек широм Европе, водио је и овом подухвату, а на подстицај Матице српске.

Отуда код Ђорђевића уопштавање, што му је, остави ли се по страни мучно питање књижевне крађе, најкрупнији недостатак. Јер, ни појава легендарних народних видара не доказује да је постојала нека врста јединствене доктрине. Нису се у свим крајевима костоломи и ране лечили на исти начин, ни с једнаким успехом. Вештине су се, највероватније, преносиле с колена на колено, али је ваљало да то докаже. О међусобној размени видарских искустава није могло бити ни речи. И најнезнатнији су своја „знања“ чували као тајну; издајући се за самоуке.

Произилази, али тек на основу упитника, датог на крају књиге, да је свестан свих ових недостатака био и доктор Владан.

Но, уопштавање, уз систематизацију грађе а по узору на универзитетски уџбеник, послужило му је за поређења. Српску народну медицину поставио је уз немачку, па закључио да је у погледу лечења спољашњих болести српска боља. Али, ту стаје. Не обавештава да Немачка још изодавна има занатлијско удружење својих хирурга нелекара, систем испитних провера, издавање диплома, да би се на основу ње код власти добила дозвола за рад. Стога немачка народна медицина није морала да се развија у том правцу. Чак обрнуто, била је принуђена на опрезност. Народним лечењем унутрашњих болести дало се ушићарити више.

Још да је ту своју склоност ка хваљењима испољио после ратова Србије против Турске 1876. и 1877., могло би се и разумети. Тада су се а у лечењу ратних рана, и у Србији (Раковац) и у Црној Гори (Иличковићи), народни видари баш истакли.

Пола века касније Ђорђевићев „кључни човек“ Чича Димитрије из Параћина, приказан је, код Батута, као шарлатан; опасни, извикани чудотворац због кога многи ослепеше. Боље неће проћи ни народни хирурзи вични вађењу камена из бешике. (11)

А Ђорђевић је веровао и гласинама; те је занет уздизањем српске народне хирургије губио већ ионако несигурно тле. Био је варошки лекар. Недостајало му је сеоско искуство, те западаше и у површна објашњења. Тврдио је да је народна хирургија боље развијена у сточарским крајевима, јер тамошњи свет одлично познаје анатомију животиња: испадало је да су пољоделци махом – вегетаријанци!

Беше рад хвалити макар и делић српске народне медицине, јер тиме и свој род хвали, а опет му је као ученом доктору морало бити јасно чему то води. Клацкав тај његов став заступљен је, не ретко, и код савремених истраживача етномедицине на Балкану.

Хуморална доктрина не беше српска особеност, што др Владан с правом истиче, али пропушта да укаже, да је дуго владала универзитетском медицином широм Европе. Стизала је „одозго“; народном генију припадала је понајмање. Пуштање крви беше најчешћа њена последица.

Утицај ове књиге остаће неиспитан. Зна се да са његовим упитником, који пак није само његов, већ и Валентин,(12) у народ кренуо нико није. Упитник је за себе књига; али о намерама.

Утицаја је, ипак, било. У свом здравствено просветитељском листу „Здравље“ Батут као да од почетка настоји да избегне методолошке мане Владанове. Користио је, што је и предност периодике, проток информација у оба правца. Јер, осим одговора на питања читалаца, Батут поставља своја. (13) А громогласан захтев Пелагићев, да своје лекаре народ бира испада лакомислен, јер већ по опажањима Владановим, ученим лекарима народ не беше склон. Батут у књизи „Надрилекари“, то поткрепљује, наводећи да су у Јагодинском округу, крајем претпрошлог века, устали житељи својим потписима тражећи да се допусти рад видарици која „чупа шарлах из грла“!

Батут је следио али и оспоравао др Владана, (а и деловао је после победе Пастерове науке) не само поводом Чича Димитрија, указујући да је народна медицина трајан извор надрилекарства.

Књига др Владана Ђорђевића била је, свакако, позната др Лази Димитријевићу, који ће прве делове својих записа Како наш народ живи штампати баш у др Владановој „Отаџбини“. Опажа се да ни Димитријевић, као сеоски доктор, није губио време на упитнике, на анкету. Прихватио је књижевни приступ, онај са првих десетак страница Ђорђевићеве књиге. Сказ брзих, фотографских, лекарско-природњачких запажања, с последицама по структуру.

Како год било, мађијски импровизатор др Владан – како ће га доцније окарактерисати др Владимир Станојевић (14) – испољиће ту своју особину већ у књизи „Народна медицина у Срба“. Но, из висина се није могло с таквом темом, онако баш орловски. И уз опасне позајмице могла је бити много боља. Ипак остаје незаобилазна када се тумачи још нерешена загонетка – др Владан.

(1) Народна медицина у Срба. Написао др Владан Ђорђевић. Прештампано из Летописа (Матице српске) 114., у Српској задружној штампарији. Нови Сад. 1872.

(2) Визионарски! Данашња читалачка публика већ заморена од књига и књижица а по угледу на некадашњег „хит-мејкера“ професора Бока, гута најразноврсније алтернативно-медицинске варијанте!

(3) Рукопис Вука Врчевића: Обичне народне болести и како се лијече, покупљено по Боци Которској, Црној Гори, Далмацији и Херцеговини. (Архив Српског ученог друштва).

(4) Скученост дијагностичких знања није само медицинско и морално, него и правно питање. У Хамурабијевим Законику, једном од најстаријих које познаје човечанство, стоји да ће лекару који болеснику није излечио оболело око његово за казну бити извађено. Из тога онда проистиче право лекара да одбије да лечи, ако препознајући болест, зна да оболелом помоћи нема, па ма колики му новац нуђен био. Те је потоњи био заштићен од шарлатана и гуликожа.

(5) Више од једног века потом та прича ће се наставити. Готово свако веће мјесто у Црној Гори има и данас по једног народног видара, „специјалисту“ за намјештање руку и ногу. (Filip Šoć: Narodna i naučna medicina u Crnoj Gori, Institut za zdravlje Crne Gore, Podgorica, 2002. стр. 96.)

(6) Ево још правила: само је дебео човек како ваља здрав, трудна жена ни по што не би смела да се купа, јер би се дете у њој удавило; а ако трудна жена има врло покварене зубе, ни по што да не даде извадити ни један, за свих девет месеца, ма и полудела од бола, иначе ће јој дете брзо умрети.

Чак и у другој половини прошлога века владао је међу докторима стоматологије необјашњив страх када би требало да се трудници вади зуб. Томе је доприносила, по искуствима писца ових редова, и школа (факултет). Није се довољно инсистирало да трудноћа није болест, да се оболели зуб, особито под анестезијом, може и мора да се извади и тада. О вађењу зуба код трудница говорило се кад и о вађењу зуба код оболелих од уремије, шећерне болести, хемофилије. Уз опширну, не ретко двосмислену причу да се за сваки случај консултује гинеколог. Те се неретко догађало у Београду (!), да градска ноћна служба врати трудну жену, смлаћену зубобољом, јер прво гинеколог мора да каже своје.

(7) „Завиј прст, прођи селом, па ћеш видети колико има лекара.“ Написаће у књизи „Надрилекари“ 1923. године др Милан Јовановић – Батут.

(8) Знаци навода су др Владанови. Њима се указује да је реч о женама из народа које се баве бабичлуком, а не о школованим бабицама.

(9) И владар Србије, Краљ Милан, један од најобразованијих људи свога доба, понашаће се према свом дворском лекару, др Владану Ђорђевићу, исто тако. Тек што би попио прописани му лек, већ би запажао да – не делује!

(10) Петровић Ј. Н.: „Народна медицина у Срба од др Владана Ђорђевића“; Правда, Београд, бр. 17. и 19., 20., 21., октобар 1872, Београд.

(11) Др Милан Јовановић-Батут: Надрилекари – како варају, глобе и затиру народ. Необавештеном и лаковерном свету за поуку. Београд, 1923, стр. 115-119.

(12) Др Јован Валента, здравствени просветитељ, искуснији од др Владана. Ипак је упитник са својих наводно 79 питања, јер било их је много више рачунајући и пропратна, расподељених у осам поглавља, био преопширан. Има, наравно, питања која су тада могла бити постављена и другде по Европи, и у најразвијенијим њеним деловима. Многа заслужују пажњу јер указују на правце истраживања. На пример: Има ли код вас доктора, травара, видара и баба? Кога називају доктором? По каквом основу? Или: Има ли (поводом травара) појединих породица у којима од вајкада прелази ово знање? Држе ли травари ово знање за тајну? Има ли у вашем крају баба или видара или ранара који особито знају лечити кад ко сломи или угане штогод на телу? Прелази ли тај занат с оца на сина… имају ли код вас таке куће и породице за које се прича да од вајкада лече од тога и тога...? У следу ових питања је већ садржана сумња у запис Вука Стефановића Караџића да су српски народни видари и травари махом самоуци.

(13) Који су обичаји у Вас о покладама око јела и око судова за кухање и јело? Или: „Вашаница (вашац, ваштица, рујбе) мала чибуљица што наиђе на нози одоздо (на табану) под кожом па сврби. Притискују их угријаним лучем и кажу да од тога прође или бар престане сврбљети. Каква је то чибуљица и како долази? Има ли је често по народу и лијечи ли се само тако? Има ли и другијех имена?“ (Љекарска питања, Здравље, Цетиње, бр. 1. 1880. стр. 32.)

(14) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925. стр. 150.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Уто Окт 23, 2012 4:40 pm

Biljoberstvo je... putokaz



Umemo li mi da pametno koristimo etno tradiciju?

U brojnim prirodnim potencijalima koje naša zemlja ima, a koje ne koristi dovoljno i mudro, svakako je i onaj koji se odnosi na lekovito bilje. Jedna od najdužih ovdašnjih tradicija, tradicija biljoberstva ili travarstva, ogroman je privredni potencijal ove zemlje, i to ne samo u svrhe prevencije i lečenja, nego i u svrhe etno tj eko-turizma.

Kada je o našoj tradiciji reč, onda se o biljoberstvu, tj. o travarima, mora govoriti sa posebnim poštovanjem. Sa uvažavanjem. Jer su narodni lekari, oni koji su i kod ljutih rana, ali i kod raznih boleščina, neretko umeli pronaći odgovarajući lek, za tim lekom nesumnjivo najčešće oduvek i hodili tamo gde ih je (istančani) njuh vodio. A vodio ih je, naravno, cilju gde je taj lek najviše mirisao - na najmirisnije planinske livade i proplanke.
Nekada se o ovoj temi govorilo kao o narodnom vidarstvu, neki i dan-danas koriste isključivo pojam travarstva, dok se savremeni stručnjaci najradije služe pojmom fitoterapije, tj. lečenja biljem. Svejedno, kako god je zvali, ova tema bi trebalo da bude predmet neprestanog proučavanja i unapređenja, u pogledu čuvanja ogromnog blaga koje su nam ostavili tradicionalni vidari, travari, biljoberi.


Bliska a tako različita prošlost
Ne tako davno, pre samo nekoliko stotina godina, uz tada sasvim uobičajene magijske čini, koje su primenjivali lokalni vračevi i vračare, travarski postupci su bili jedini od kojih se očekivalo da bolesnome donesu ozdravljenje. Potom su i magijske (manja šteta!) i travarske čini (šteta, baš!), bile primorane da svoje mesto u narodu sve više ustupaju farmaceutskim, ali se tradicija lečenja biljem ipak održala. Delom i u okrilju škole savremene medicine, ali pre svega preko narodnih travara, koji su prenoseći svoje znanje s kolena na koleno, omogućili da ono u neprekinutom nizu delanja preživi sve do današnjih dana. Kada ih je, pod pojmom tradicionalne medicine, i naše Ministarstvo zdravlja, zvanično priznalo kao posebnu metodu – metodu fitoterapije.
Dakle, ova tradicija, etno-tradicija, jedna je od retkih naših tradicija koje su se očuvale, održale, pa čak i razvile u okrilju jedinstvene etno-kulture.



Svečanosti Sv.Jovana Biljobera
Sv.Jovan Biljober spada među retke ovdašnje svece kad nije na redu samo (uglavnom novotradicionalno) neumereno krkanje, nego ima i prepoznatljiv, vrlo nesvakidašnji, bogat sadržaj. Pa se tako npr, u sokobanjskom kraju, već četrnaestu godinu zaredom, upravo ovom svecu u čast, ali i narodnoj tradiciji u slavu, u prvoj polovini jula odigravaju – biljarske, ili još bolje rečeno biljoberske svečanosti.
Zaslužan za razvoj i unapređenje ove tradicije, makar kad je o sokobanjskim Svečanostima Sv.Jovana Biljobera reč, jeste njihov osnivač i glavni organizator, direktor sokobanjskog preduzeća za otkup i preradu lekovitog bilja i proizvodnju čajeva “Adonis” gdin Nebojša Stanojević. Ovaj nesuđeni inženjer šumarstva već na fakultetu je toliko zavoleo lekovito bilje da mu se potpuno posvetio, a ova nadasve iskrena ljubav i dan-danas traje nesmanjenim intenzitetom.
Tradicionalne ivanjdanske tj. jovanjdanske Svečanosti Sv.Jovana Biljobera traju po 5-6 dana. U sklopu ovih svečanosti organizuju se i različiti seminari, teorijski i praktični, bira se najlepši venac od cveća, konkurs za najlepšu pesmu o lekovitom bilju, organiyuje vesela Biljna parada, a tu je, kao kruna svečanosti i izbor - princeze Biljarice,
„U okviru svečanosti jedan dan ljubitelje lekovitog bilja i prirode vodimo na Rtanj, drugi dan na Ozren. Vodimo ih i do vrlo atraktivne Sesalačke pećine. Među učesnicima planinarenja je mnogo sveta, ne samo iz Srbije, dolaze i profesori farmaceutskog, poljoprivrednog i drugih srodnih fakulteta iz Beograda i Novog Sada“, radosno opisuje ovu manifestaciju gdin Nebojša.


Ekološka opština Soko Banja
Planine koje okružuju Sokobanju, Rtanj, Ozren, Slemen i Bukovik, najbogatije su lekobiljem ne samo u Srbiji, nego i šire. Zato je ovde branje lekovitog bilja veoma važna tradicija. Statistike su u tom pogledu jasne: najmanje 80% lekovitog bilja koje se otkupi u Srbiji potiče sa ovih planina, i iz sokobanjske kotline.
Naravno, to ne znači da svako, kada mu padne na pamet, i kako god, sada treba da pohita u sokobanjske planine i – odere livade.
Ovde je potrebno mnogo reda i stručnosti. Reda, jer se nestručnim i nesavesnim branjem može iskoreniti svo to neprocenjivo biljno blago. Dakle, hitno je potrebno donošenje zakonskih regulativa, kao i formiranje ekološke policije, koja bi patrolirala, i te regulative primenjivala na terenu. A stručnosti, jer je i mešanje pojmova, tj. neznanje u biljoberstvu, neproduktivno, ali i opasno.
„Postoje npr. tri vrste hajdučke trave. Jedna je dobra za čaj, druga za etarska ulja, a treća je bezvredna. A sve to neškolovani berači ne znaju. Potrebno je da država svojim programima zaštiti one koji to rade po propisima od onih koji to ne rade“, apeluje gdin Stanojević.
Sokobanja je, inače, još u rimsko doba bila poznata po lekovitim izvorima i još lekovitijem bilju. U sokobanjskoj kotlini, ekološkoj oazi bez zagađivača (Soko Banja je i zvanično proglašena ekološkom opštinom), može se na vrlo jednostavan način uzgajati organsko lekovito bilje. Dakle, bez upotrebe veštačkih đubriva i drugih toksilnih sredstava. Što je, tvrdi naš sagovornik, gdin Stanojević – vrlo, vrlo isplativo. Čak nam je pomenuo domaćine koji su se sa uzgoja žitarica preorijentisali na uzgoj lekovitog bilja i za vrlo kratko vreme shvatili o kakvim je prednostima reč.
Posebna je priča potencijal sokobanjskog etno i eko-turizma, koji se itekako uklapa u tradiciju opisanih svečanosti, a uz njihovo nadopunjavanje i širenje na druge datume i termine u toku proleća i leta, mogao bi da ovoj ne baš tako bogatoj opštini, pa i celoj istočnoj Srbiji, donese poprilično dobiti.
Na Zapadu je eko turizam u trendu. Interesovanje onih koji bi da (aktivno) odmaraju u zelenim livadsko-šumskim oazama, pa još i da za to ne plate mnogo, sve je veće i veće. Zašto takvih turista kod nas nema u većem broju? Šta mislite?
Na primer, da li je, osim organizovanja lepih manifestacija, kao što su Svečanosti Sv.Jovana Biljobera, učiniti i neke dodatne napore? Pre svega, da li je potrebno uraditi dobre i realne marketing planove, da turisti sa Zapada uopšte saznaju za ono što im se ovde nudi? A potom te marketing planove i ostvariti. Drugo, nešto skuplje, ali podjednako važno, jeste ono što činile i što ubrzano čine naše komšije na zapadnim granicama: popraviti puteve. Bez toga nema ni „e“ ni „t“ od (eko) turizma, to je valjda bar svima jasno!



Snaga rtanjskog čaja
Prim.dr Ranđel Petrović, naš veliki borac za primenu prirodnih sredstava u opštoj pripremi sportista, izveo je jedan eksperiment. Odbojkašice beogradske „Crvene zvezde“ održale su tronedeljne pripreme, uz svakodnevne treninge ukupnog trajanja pet sati. I sve je to prošlo bez ikakvih dodatnih lekovitih sredstava osim rtanjskog čaja i mineralne vode „Mivela“. Uz fascinantan rezultat: nijedan zdravstveni problem, uz vrhunsku pripremljenost!!!

http://www.zdravzivot.com/Le%C4%8Denje/ ... tokaz.html



Слика
Око летњег Светог Јована, или како га још називају Свети Јован Биљобер, планине на југоистоку Србије, пре свих Ртањ, пуне су берача биља и заинтересованих туриста. Флору сокобањског краја проучавао је наш познати научник Јосиф Панчић који је утврдио присуство око двеста врста лековитих биљака. Од ендемских истичу се чувени ртањски чај (Saturea montana) и ртањска метвица (Nepeta rtanjensis), која расте једино на јужним падинама Ртња. Обе биљке су угрожене врсте, па су због тога законом заштићене. Веома ретка врста је и корални божур (Paeonia coralina) који расте једино на Озренским ливадама.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пет Окт 26, 2012 6:13 pm

Kalendar branja lekovitog bilja


U XIX i XX veku naučnim radom i hemijskim ispitivanjima utvrđeno je u kojoj je fazi razvoja izvesna biljka najbogatija lekovitim sastojcima. Takođe je otkriveno da lekoviti sastojci nisu uvek podjednako raspoređeni u svim biljnim organima. Po pravilu, u doba cvetanja biljka ima najviše lekovitih sastojaka u listovima i cvetovima, a na kraju vegetacije u podzemnim organima, plodovima, semenju i kori. Prema tome, od vremena berbe u mnogome zavisi i lekovitost biljke. Ovo moraju da znaju oni koji beru bilje za domaću upotrebu, a pogotovu oni koji sakupljaju bilje na veliko, namenjeno za trgovinu i preradu. Razumljivo je da nijedan biljni kalendar ne može biti u potpunosti tačan, jer zavisi od veličine područja koje obuhvata, klime, reljefa, biljnog sveta, godine i dr.
Međutim, ovaj kalendar može korisno poslužiti našim biljarima, kao putokaz i gruba orijentacija u radu.


KADA BI TREBALO BRATI I KOJE BILJE



Januar: imela

Februar: imela, bor, breza i drugi pupoljci, zubača i pirevina, maslačak, cvet podbjela i dr.

Mart: zubača, hrastova i druge kore, jagorčevina, kopriva, krušina, ljubičica, maslačak, pirevina, podbjel, repušina, srčenjak, pupoljci topole, breze i drugog drveća, velika bedrenika, vodopija, vrbova kora i dr.

April: božur, dobričica, glog, gorka djetelina, garocvet, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbjel (cvet i list), repušina, rusa, rusomača, sasa, srčenjak, trn velika bedrenika.

Maj: božurov i bagremov list, bokvica, breza, buhać, bunika, dobričica, digitalis kunasti, đurđevak, divlji kesten, dobričica, glog, gorka detelina, gorocvet, islandski lišaj, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, kopriva kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majčina dušica, matičnjak, milagled, medveđe grožđe.

Jun: bijeli sljez, bukvica, borovnica, breza, brusnica, buhać, bunika, dan i noć, digitalis, divizma, dobričica, glog, gorka detelina, hajdučica, islandski lišaj, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, kantarion, kičica, kopriva mrtva bela, kruška, kupina, molika, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, nana, nar, neven, pelen, orah, plućnjak, rusomača, rutvica, rastavić, različak, slez crni, sitnica, suručica, tatula, titrica ili kamilica, turčinak, velebilje, virak, vranilovka, zova, žavornjak.

Jul: bokvica, borovnica, breza, brčanka, brusnica, bunika, crvotočina, divizma, divlja ruža, dupčac, hajdučka trava, islandski lišaj, jagoda, kadulja, žalfija, kantarion, kim, kokotac, kopriva, kopriva bela mrtva, kupina, lavandula, lipa, matičnjak, majoran, miloduh, mrazovac, nana, orah, pelen, podbjel, rastavić, rosulja, slez beli, slez crni, sitnica, tatula, timijan, titrica ili kamilica, trandarilje, troskot, velebilje, turčinak, vidac, virak, vranilovka, vratić, zova, žavornjak i dr.

Avgust: bokvica, borovnica, brčanka, bunika, čemerika, crvotočina, divizma, hajdučica, hmelj, ivanjsko cveće, islandski lišaj, kantarion, kim, kleka, kopriva, kupina, majoran, majčina dušica, mrazovac, miloduh, neven, pasulj, pelen, petrovac, podbjel, slez beli i crni, sitnica, smilje, smrduša, srcepuc, razgon, različak, rosulja, rutvica, tatula, trandavilje, troskot, velebilje, vidac, vratič, žavornjak i dr.

Septembar: čemerika, crvotvorina, digitalis runasti, divizma, divlja ruža (šipurak), drenjine, hmelj, hrastova kora i žir, islandski lišaj i klekinje, kokotac, krušina, lincura, morač, mrazovac, nana, nar, navala, neven, odoljen, orah, oskoruša, pasulj, posrdan, pelen, peršun, pirevina, repušina, sapunjača (crvena i bijela), sljez bijeli, sitnica, tatula, trava od srca, trandavilje, velebilje, vratič, zečji trn, slatki koren, zubača, žutika i dr.

Oktobar: angelika, apta, brčanka, čemerika, dunja, glog, idirot, jedič, kleka, kopriva, lincura, maslačak, morač, navala, odoljen, posrden, pasulj, peršun, repušina sapunjača, selen, slez beli, tatula, trava od srdobolje, srčenjak, trnjine, zečiji trn, slatki korijen, zova i dr.

Novembar: gloginje, idirot, kleka, maslačak, odoljen, repušina, trava od srdobolje, bundevino seme, zečiji trn, zubača, i dr.

Decembar: imela
http://drugasansa.rs/wp-content/uploads ... -bilja.pdf
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Суб Нов 03, 2012 5:20 pm

Игњат Рељин

Средњовековна медицина у Србији


Народна традиција лечења на српским средњовековним просторима је била дубоко усађена у само биће српског народа. Наиме, суштину народне медицине чине испреплетеност и сазнања античких Словена за затеченом културом нове постојбине – Балкана. Тамо где није народна медицина заживела, тамо где се није прихватила верска медицина, медицина затечених културних народа, тамо је нашла погодно тло магијска и апокрифна медицина.

Народна медицина потиче из саме суштине народа. Популарно речено онај несретник који је на своју рану ставио боквицу, хајдучку траву или биљку иву (врбу) и сл. је био први народни лекар. Наравно он није могао знати лековита својства примењих биљака, али је искуством, традиционалном емпиријом спознао да је „та и та биљка добра за ту и ту рану“. Вековима поштована, цењена и негована, изродила се у праву културу ранара и видара. Колико је то уврежено у етносу народа видљиво то и из чињенице да су и дан данас присутни у српским народу. Повремено и периодично, традиција ранара и народних видара чинила је озбиљну конкуренцију чак и званичној, научној медицини до дубоко у XIX век. Традиционално, вештином лечења су се бавиле већином старије жене јер је постојало уверење да се неозбиљним и исхитреном применом лековитих трава, вештина лечења губи. Вештина лечења је била преношена с колена на колено и то на „безгрешну децу“, на девојчице до 12 година.

Широк је спектар примене народних лекова у српској медицини. Најчешће су то била биља која имају нека лековита својства а присутна су свуда у наоколо као нпр. винова лоза, босиљак, подбел, смиље, линцура, нана, пелин, липа, хајдучка трава, боквица и сл. Уз примену лековитог биља развила се и култура мелема. Приправци тих мелема су се састојали од разних трава (припреманих на најразличитије начине, али најчешће осушене, уз прављење уварака или разних приправака. Ти примитивни приправци су размазивани на ланене или конопљине крпе, утапани у козији или овчији лој, а премазивани воском или катраном. Тако „конзервирани“ стављани су у осушене посуде од меких лишћара (липе, врбе или тополе) да се очувају до времена употребе.

Поред културе видара и народних мелема у српском народу се развила у култура ранара, људи вичних намештању прелома, луксација и разних других репозиција. Глас о успешности лечења таквих ранара је увелико прелазио локалитет њиховог битисања.

Лекари емпирци, самоуци, прави народни лекари су у српској средњовековној традицији имали различите називе. Поред „видара“ и „ранара“ они су често називани и „калојани“ (или калојатри – „добри лекари“; долазили су из Епира) или пак „хећими“ (за време турске доминације) а касније „бербери“ (који су уз свој посао били вични и у вађењу зуба). Колико су били цењени и поштовани говори и податак да су до дубоко у XIX век били свакодневно медицинско прибежиште простом. народу.

Посебан облик народних лекара су били људи обучени за ткз. „шароњање“. Име долази од посебно облика сечива/тестере који се зове „шара“ (отуда шароњање) (*27) којом се обављала трепанација главе. Колико је то било одомаћено нарочито у брдским деловима Црне Горе, у Кучима и Северној Албанији, доказ је да су записана и имена чувених шароњара, који су обављали тај чин као начин лечења неизлечивих главобоља.

Са друге стране постојале су ткз. „веште жене“ које су биле вичне у изазивању абортуса и криминалних побачаја. Често су се овакве радње обављале дизањем претешких терета, скакањем, парењем и гњечењем трбуха. Повремено је долазило и до насилног отварања материце, најчешће гушчијим пером или иглама за плетење. Последице су обично у виду непоправљивих повреда материце, секундарних инфекција, трајног стерилитета али смртних исхода („бабиње грознице“).

Посебно поглавље чини подручје магичне и апокрифне медицине.

Најстарији помен магичне медицине је у „Ходошком зборнику“ (дат је упут који штити корисника против уједа бесног пса).Уколико до неке несреће пак дође, магичне формуле су исписиване на телу унесрећеног или пак на парчету хартије која је полагана испод лежаја невољника. Постоје примери за најразличитију примену магијске медицине а најчешће су то биле формуле против несанице, импотенције или тешког порођаја („Ходошки зборник“). Поред примене тих магичних формула веома често су биле присутне и радње за добробит унесрећеног. Те радње су се углавном односиле на гатања и бајања. Гатањем и бајањем су се бавиле старије жене (ткз „бајалице“) које су за своју делотворност користиле најразличитије ствари, обично присутне у кући. Користило се перо од кокошке (посебно је било на цени девето перо из десног крила, деветог квочкиног пилета које се излегло деветог уторка по Божићу). Осим тога популарно је било користити восак од умрлих пчела, па примена „горског кристала“ итд. Бајало се обично „против буба у глави“, урокљивих очију, неспавања, жутице, главобоље и сл. Постоје и различита упутства за примену бајања и гатања ткз. „Коледарник“ (примена појединих бајалица по дану у недељи/месецу) или „Громовник“(примена појединих бајалица у дану дали грми или не) па примена у односу на зодијак („Исправљање зодијаком“) и сл.

Детаљни описи се налазе у „Ходошком зборнику“ и у„Призренском зборнику“.

Колико је то било одомаћено у српском народу види се и из примера да је Цар Душан морао законом такве појаве да санкционише (чл. 20 Душановог закона).

Са сигурношћу се може истаћи да средњовековна медицина српских етничких простора није била запостављена. Није била препуштена народној, верској и магијској медицини. Она је равноправно заузимала своје место у општем кретању друштва доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове. Може се рећи да је медицина, иако није имала својих школованих кадрова, сем часних изузетака, користећи се достигнућима престижних медицинских центара (Салерно и Монпеље) уз уважавање најауторитативнијих средњовековних прегалаца, достојно пружила свој максимум. Поред тога она је користила и искуства Византијске медицине (организација болница, извор за писање „лекаруша“ и сл.), и може се са сигурношћу истаћи да је обиловала како теоретским сазнањима (Салерно и Монпеље) тако и практично-искуственим (медицина уз кревет /византијска медицина).

Та тврдња се може поткрепити следећим доказаним чињеницама:

– постојање наменски изграђених просторија (болница/странопријемница) при манастирским конацима;

– постојање стручне и научне литературе, на српски преведених најауторитативнијих делова медицинских списа средњег века;

– постојање стручних медицинских израза као директан превод са латинског на српски;

– постојање болница организованих од стране еснафских удружења или градова, па и обичних грађана;

– налаз медицинских инструмената и помагала;

– брига за јавно здравство оснивањем лепрозаријума и карантина;

– оснивање јавне службе при градовима која се на неких начин бавила спречавањем епидемија (нпр. кацаморти);

– постојање апотека од којих неке и дан дањи раде;

– постојање записаних имена особа (лекара/физикуса, апотекара) које су се бавиле лечењем обичног народа али и краљева, царева деспота;

– разне повеље о материјалном обезбеђењу лекара;

– постојање законских одредби против тровача, врачања и бајања;

– законске одредбе за бригу старих и онемоћалих а напуштених;

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14016
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Суб Нов 03, 2012 5:32 pm

Лекаруше

Популарне „лекаруше“ су се облигатно користиле у свим манастирима у којима је постојала болница или странопријемница. Својим практичним преписим појединих рецепата/болести, оне су остављале дубок траг српској средњовековној медицини. Оне су као такве, а у недостатку валиднијих извора представљале „ultimum refugium“ за примену терапијских поступака по манастирима. Како је стручна и научна медицина током турске владавине била недоступна то су популарне лекаруше биле једини извор медицинско-терапијских поступака. Извори информација за поједине лекаруше су били византијски извори а не рецимо „Regimen sanitatis Saledrnitnum“ којии је као препис доминирао у католичким самостанима широм западног Балкана. Анализом различитих лекаруша добијају се врло интересантни подаци о прилагођавању фармакопеја (утицај турске / арапске медицине), али и утицај европских фармакотерапијских схватања чиме се оригиналност изворног преписа постепено губи. Лекаруше су значајан извор информација за патологију болести средњовековних етничких простора, распрострањеност медицинских термина, и за обиље података за проучавање социјалних, хигијенских и хуманитарних прилика на српским просторима тога доба.

Иначе, аутори лекаруша су непознати. Изворни текстови које су у почетку представљале материјал за постојање практичних лекаруша су били текстови византијског лекара Теофана Нососа који је у X веку саставио читаву енциклопедију свеукупног тадашњег медицинског знања. Био је лични лекар Константина Порфирогенита ( 905–958)(*26).

Временом популарне лекаруше све више попримају медицинску информацију насталу из српске народне медицине која је записивана од стране писмених калуђера. Бројне лекаруше садрже не само саставе лекова већ и начине за њихово справљање. Поред тога постоје обиље практичних савета за негу болесника и упутстава за лечење. Уз то не мали број лекаруша садржи савете за негу и лечење стоке, гајење пчела, одржавање шума, прављење вина, о подрумарству и сл. Како су многе ове лекаруше писали народни лекари то оне представљају писану документацију њихове лекарске праксе. Не ретко се у лекарушама може наићи на тврдњу “...probatum est“ што значи да је искуствено потврђена делотворност примењеног лека. Са друге стране наилази се и да неки лек није делотворан те се побија његова лековитост.

Познате лекаруше у данашњој Војводини су „Илочка лекаруша“, па „Кувеждонска лекаруша“ из XVI века, па још касније су познате „Чекићева лекаруша“ (из 1814.), па лекаруша Аврама Бранковича (крај XVIII века из Новог Сада), па лекаруша Матице Српске с краја XVIII века „Сегединска лекаруша“ (из 1801). За први медицинско-терапијски текст, који је штампан на српском језику је текст једне универзалне особе, Захарија Орфелина који је имао за узор превод са немачког језика „Вечниј календар“ (1783.) где су описана нека медицинска правила у 24 ставке.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Нов 08, 2012 5:33 pm

Jasenak

Jasenak (Dictamnus albus L.) - Ovo je narodu našem poznata biljka. Mnogi ne znaju kakva izgleda, ali po čuvenju zna je gotovo svaki. Ona je lekovita biljka, ali se niti pije niti na rane meće, nego njome vile leče od zlih bolesti. Ime joj je došlo otuda, što joj lišće liči na jasenovo.
Veličina je 50 do 80 santimet. najviše. Cveće je ružasto - belo ili crvenkasto sa purpurnim crticama i na vrh stabla u podugačak grozd složeno. Na stablu, granama, a naročito na lozi ima puno dlakavih žlezdica, koje sadrže mirisavog eteričnog ulja, te za to, kad se protrlja, biljka lepo miriše. Ovo ulje i samo isparava pri toplim i suvim letnjim večerima, praveći nad samom biljkom krug od mirisave magle. Kći čuvenog botaničara Line-a posmatrala je i videla, da se ova mirisava magla može i zapaliti.

Jasenak je dugovečna biljka. Raste u srednjoj Evropi, Italiji i umerenoj Aziji. Kod nas ga ima dosta oko Beograda, u ataru sela Petrijeva kod Smedereva, na Gabrovačkom brdu i Seličevici kod Niša. Cveta u mesecu Maju. Kultivira se i kao ukrasna biljka.
Слика

Da vidimo sad kako se narod leči ovom biljkom.
Kod sela Petrijeva blizu Smedereva i samo se mesto zove "Jasenak", gde ove biljke ima vrlo mnogo a nigde više u okolini ne može se ni struka naći. To je jedna kosa, obrasla šumaricama i okrenuta zapadu. U oči Ðurđeva i Spasova dana skuplja se na ovom mestu narod iz okoline. Biva, da dođe 150 i 200 duša, koje zdravih koje bolesnih, a sve radi bolesnih, da se tu jasenkom leče i ozdravljaju. Dolazio je tu svet čak iz: Golupca, Aranđelovca, Kruševca, Soko-Banje i pirotskog okruga. U oči pomenutih praznika dođu još zarana, pa oni koji su doveli bolesnike uđu u šumicu i potraže jasenak koji je ceo. Sa najvećom pažnjom gleda se, da na biljci ni jedan ni listić ni cvetak ne bude otkinut, i kad se takav jasenak nađe, obeleži se, t. j. obavije se oko njega peškir za znak da je zauzet. Tako se mora učiniti za svakog bolesnika. Pošto zađe sunce - u suton - odvedu bolesnike na obeležena i zauzeta mesta; tu im se prostre postelja, na kojoj će celu noć preležati tako, da glava bolesnikova dođe pod samu biljku. Odmah više glave, s druge strane uz-a samu biljku, stavi se sud s medom (omanji čanak), čaša vina i čaša vode; u sud sa medom metne se i jedna mala pogača. Kad je sve tako spremljeno i bolesnik legao, zapali se voštana svećica, koja se obično utvrdi na zemlji. U šumici ovlada potpun tajac, jer niko ne sme ni reči progovoriti. Bolesnik ne može za dugo da zaspi, a kad zaspi obično sniva o svojoj bolesti, kako vile dolaze i leče ga, pa mu čak određuje i dan kad će ozdraviti i t. d. Ovakvi snovi kod ovog bolesnika sasvim su opravdani, jer oni ne samo te noći, nego još i mnogo pre dolaska, ni o čem drugom ne misle, te im se te iste predstave pojavljuju i za vreme sna. Ovakovi snovi vrlo lepo utiču na bolesnika i njegovo ozdravljenje, jer mu oni posle postanu tvrdo uverenje, koje mu niko, pa ni sam lekar, ne može razbiti. Takvo uverenje u duševnim bolestima bolji je lek od svih lekarskih medikamenata, i za to nije čudo kad po neki od ovih bolesnika i od jasenka ozdravi.

Kako je mesto "Jasenka" baš pored puta, kojim se iz mnogih sela ide u Smederevo, to mnogi prođu tuda i one noći kad je tako bolesnika puno, pa pričaju kakva ta noć izgleda na tom mestu. Kažu, da oni zdravi, što su došli sa bolesnicima, sa najvećim strahopoštovanjem ulaze i izlaze lagano iz šumice, u kojoj se vide samo bledi plamičci od zapaljenih voštanica, te sve to izgleda tako tajanstveno, da i oni, mimoprolaznici, sa strahom pogledaju na to mesto.
Sa svakim bolesnikom mora da dođe i lice, koje će bolesnik da pobratimi ili posestrimi. Ovo se pobratimstvo izvrši na samom onom mestu gde bolesnik leži, i to ovako: Bolesnik se okrene licu koje bratimi, zovne ga po imenu i kaže mu tri puta: "primi Boga i Sv. Jovana, ti ostaješ moj brat do veka", i svaki se put poljube u usta. Ako je bolesnik tako bolan, da ne može da govori, onda ovaj čin izvrši u njegovo ime rođak mu, koji naročito radi toga s njim i dođe. U jutru, kad se svane, odmah svi gledaju jasenak pod kojim je bolesnik noćio i ako je na njemu otkinut cvet ili listić, ili ako se nađe kakav trun u medu, vinu ili vodi više bolesnikove glave veruje se da će bolesnik ozdraviti. To tumače ovako: Dođu, vele, vile, te načnu jasenak onome, kome je suđeno da živi, ili mu natrune vino i t. d. Bolesnik se odmah zalaže medom i napoji vinom i vodom, ili mu tu uslugu učini pobratim ili posestrima. (1) Kome jasenak nije načet - neće ozdraviti.
Bolesnici, koji ovde dolaze i na ovaj se način leče, mahom su oni za koje narod kaže da su "alosani", koji su nagazili na nečisto mesto, ili su na nečistom mestu zaspali, ili koji boluju od uzetosti. Te se bolesti pouzrokuju nevidljivim načinom, pa se tim istim načinom moraju i lečiti. Njih mogu sa bolesnika skinuti samo nevidljive sile, a to su: vile, koje radi toga uzimaju u pomoć jasenak i vrše taj posao samo u oči Ðurđeva i Spasova dana, kad se obično redovno i skupljaju. Sem ovakih bolesnika dovode još i umno obolele, za koje narod drži da su zadahnuti nečistim duhom, dakle je opet uzrok bolesti nevidljiva sila, od koje i pomoći traže.
Da se vidi koliko narod polaže veru u ovako lečenje i koliko još strahuje od vila i drugih đavola, da napomenem još i ovo. Svi oni sudovi, koji su bili pod jasenkom, kao i peškiri kojima su vezivani, tu se ostavljaju i niko ih ne sme dirnuti. Pričaju, da je jedna ciganka kupila te stvari, pa se odmah razbolela i sva se od rana raspala. Čovek, koji je jedne godine zbog sirotinje kupio te ostavljene stvari - oslepio je. A čovek, čije je imanje "Jasenak" bilo, hteo je da istrebi i šumicu i jasenak, pa mu se nije dalo, jer je posle kratkog vremena umro.
Takav je narodu običaj na ovom mestu kod Smedereva. Vredno bi bilo znati da li se ovo verovanje održalo i po drugim mestima gde jasenka ima.

Mihailo Bobić

1) Kod Vuka ima zabeleženo još i ovo: "sutra dan u jutru kopaju pod jasenkom i šta nađu (crva ili bubicu kakvu) ono dadu bolesniku te izije ili u vodi popije (kao lijek koji mu je vila ostavila)."
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Нов 08, 2012 6:05 pm

Биљка која гори а не сагорева је јасенак – Dictamnus albus.

Ово је једина позната биљка за коју је утврђено да може да се самозапали. Сушно станиште где обитава, терпенске компоненте етарског уља које испушта и високе температуре ваздуха могу да учине да се облак испарења око биљке запали, а да сама биљка остане неоштећена. Ово појава уочена је од давнина и зато је потпуно оправдан енглески назив биљке који гласи burning bush(пламтећи жбун). Латински назив биљке потиче од грчких речи Dikte – име брда на Криту и thamnos – жбун, што указује на порекло биљке. Јасенак је вишегодишња зељаста биљка, стабљика је усправна, длакава, прекривена многобројним црним жлездама. Листови су постављени наизменично, назубљени по ободу. Цветови су петочлани, с ружичастом круницом прожетом љубичастим жилицама. Може да се нађе на сушним, каменитим земљиштима, по ободу „топлих” шума и шикара. У употреби су били корен – Radix dictamni (Radix Fraxinellae) и кора корена (Cortex radicis dictamni). Садржи фурохинолинске алкалоиде (диктамин, фагерин), диктамнолактон, фраксинелон, фурокумарине (бергаптен), флавоноиде... Јасенак не треба користити у самолечењу. Читава биљка је фототоксична, што значи да у додиру с кожом, која се накнадно излаже сунцу, изазива црвенило, алергију и контактни дерматитис. При брању треба бити опрезан јер осетљиве особе (осетљиви делови коже) могу бити знатно надражени. У званичној медицини се не користи, док је забележена примена у народној медицини против хистерије и као средство против цревних наметника.
Аутор: Славољуб Тасић
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Нов 18, 2012 7:12 pm


Србија у рукама хећима Томе



У устаничко време у Србији, док се воде битке с Турцима, много је рањеника, а школованих лекара тако рећи нема. Ипак, појединци се баве лечењем, боље рећи видањем рана. Зову их хећими


Хећим на турском значи лекар. У Србији с почетка 19. века народни видари називали су се хећими, а најчувенији су били Кира Мана, што значи госпођа мајка, и њен син хећим Тома који је био београдски кафеџија, а постао је славнији од мајке, па му је кнез Милош за заслуге доделио пензију. У то доба широм Београдског пашалука постојали су путујући лекари, најчешће Грци, или Цинцари. Називани су калоијатри, што на грчком значи добри лекари. Сами су припремали лекове користећи при том различито лековито биље. Наш горепоменути хећим Тома био је калоијатар. У делу о српском санитету др Линденмајер изражава се веома похвално о хећиму Томи: „...у јуришу на Ужице 1807. године млади војвода Милош Обреновић био је смртно рањен у груди на левој страни и лежао је беспомоћно. Пошто хећим Тома није могао да дође из Београда, Милоша су у Београд донели на разапетом платну између два товарна коња – да га он лечи. На дивно чудо, рањеник и болесник лечен је и сасвим излечен...” Поред излечења Милоша Обреновића, хећим Тома и Кира Мана успешно су излечили Бимбашу Конду, који је при јуришу на Београдску тврђаву задобио пет рана, затим капетана Радича Петровића, па војводу Лазара Мутапа и тако даље. Тома и његова мајка наставили су да видају и у време владавине кнеза Милоша. Кира Мана је умрла 1833, а хећим Тома 1848. године од пегавог тифуса, у Панчеву, где је био послат да лечи рањенике из Мађарске буне.


Данас нам није познато које је мелеме користио хећим Тома, али засигурно су били справљани од лековитог биља. У то име, односно у част излечења младог Милоша Обреновића, поменимо лековито биље које у корену речи има предложак рана-, односно биље за које по називу може да се наслути да је коришћено за лечење и превијање рана.

Agrimonia eupatoria – рањеник, трава од посека, петровац, костолом, шилер трава, овчији чичак, краљевски чај, трава целог света, саженица… Само име биљке говори да је била намењена за лечење рана и повреда, а један од старинских рецепата је Орфелинов, такозвани вински чај. Биљка се прелива кључалим вином и користи за облоге. У савременом лечењу биљем за употребу се препоручује надземни део биљке у цвету – Agrimoniae herba. Због садржаја полисахарида, тритерпена, флавоноида, танина и неких витамина, делује као благи адстрингенс, диуретик и холагог. Највише се користи код дечијих пролива и колитиса, у уролошким чајевима, препаратима за појачано лучење жучи и против камена у жучи. Споља у облогама за брже зарашћивање рана. Немачки стручњаци (комисија Е) који су испитивали безбедност употребе биљних лекова, ставили су ову биљку на позитивну листу, што је сигуран знак да је безбедна за употребу.

Betonica officinalis – рањеник, ранилист, раник, рањак, српац, бетоника, црна боквица... Између осталог, много се користи у медицини неких земаља западне Европе. На пример, улази у састав такозваног швајцарског чаја за ране – Species vulnerariare.

Anthyllis vulneraria – рањеница, раница, раноцелна, рањеник, белодун, детелина камењарка… За фармацеутске намене користи се цвет ове биљке, а забележићемо само употребу екстракта од цвета биљке у препаратима за акне (у Немачкој).

Hypericum perforatum – кантарион, рањеник, трава од посека, госпина трава... Свима добро позната биљка.
Salvia pratensis – рањеник, пољска жалфија, дивља кадуља... Биљка с веома мало података о деловању и употреби, односно биљка која не може да се препоручи за употребу
Славољуб Тасић
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Уто Дец 18, 2012 2:18 pm

Odmenjska voda

ZA „ODMENJSKU VODU” SE ZNA SE JOŠ OD DAVNINA. PRVI PISANI DOKUMENT O NJOJ JAVLJA SE U JOŠ U DALEKOM 12. VEKU GDE SE U SPISIMA MANASTIRA STUDENICE GOVORI DA SE U PRVOJ SRPSKOJ BOLNICI OSNOVANOJ 1208. GODINE U ISTOIMENOM MANASTIRU „ODMENJSKA VODA” KORISTILA ZA VIDANJE RANA I PRIPREMANJE MELEMA ZA LEČENJE RAZNIH BOLESTI. VEKOVIMA KASNIJE NAMERNICI SU I DALJE ODLAZILI U VRLETI PLANINE NA IZVOR BLAGOTVORNE VODE KOJI JE U NARODU POZNAT I KAO SAVIN IZVOR. LEGENDA KAŽE DA JE IZVOR NASTAO TAKO ŠTO JE SVETI SAVA PROLAZEĆI OVIM KRAJEVIMA ZASTAO DA SE ODMORI, ZATIM DOTAKAO KAMEN SVOJIM ŠTAPOM I IZ NJEGA POTEČE VODA.


NARODNA VEROVANJA POTVRDILA JE SAVREMENA MEDICINA.


Zbog svoje prirodne baktericidnosti, poznate bakterije iz grupe helico bacter pilori reaguju na Odmenjsku i u kombinaciji sa postojecom terapijom vrlo brzo dolazi do izlečenja. Odmenjska pomaze u lečenju širokog spektra bolesti na prvom mestu infekcija vezanih za bakterije roda eserihia coli, za lečenje bakterija kod male dece, odraslih, trudnica, rekovalescenata kao i osoba koje su alergične na antidijagram oficijelnih lekova. Odmenjska poseduje antioksidanse cink, selen, silicijum i izuzetno je blagotvorna u teškim reduktivnim dijetama gde čuva imunitet zbog izuzetnog balansa minerala i oligoelemenata. Izuzetno dobro služi u ishrani jer pospešuje varenje i otklanja tegobe vezane za uzimanje teške hrane - ističe mr.spec.gastroentrologije dr. Jorgovan Marković.


Odmenjska voda na svom putu do površine zemlje prolazi kroz stene vulkanskog porekla iz kojih crpi najkvalitetnije i najneophodnije minerale i oligoelemente potrebne čoveku. „Odmenjsku vodu” koriste mnogi u cilju lečenja i prevencije širokog spektra bolesti.
http://www.youtube.com/watch?v=17e_oDc7tbg
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2771
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 5 госта