Etnomedicina

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Сре Сеп 05, 2012 8:47 pm

U glog ulog, a u telo polog



Samolečenje se u svim razvijenim zemljama podstiče, pa se proizvodi namenjeni lečenju određenih tegoba plasiraju na tržište i njihova prodaja podstiče agresivnim reklamama. Prema ličnim sklonostima, ali i podstaknuti reklamom, ljudi često posežu za biljnim preparatima uvereni kako biljni preparati ne mogu da izazvu štetu. Međutim, baš tu se kriju rizici i brojne opasnosti.

Budući da je reč o preparatima koji se koriste u prevenciji i terapiji kardiovaskularnih oboljenja, prilikom izbora treba biti veoma oprezan. Sve proizvode sačinjene od lekovitog bolja treba pažljivo proceniti, posebno one od kojih očekujemo da poprave stanje i funkcionisanje staračkog ili obolelog srca. Preparate treba odabrati uz konsultaciju sa apotekarom i strogo se pridržavati uputstva o doziranju.

Zakonska regulativa u ovoj oblasti je veoma različita. U nekim zemljama biljni lekovi se izdaju na lekarski recept, u drugim su u slobodnoj prodaji. Kod nas, moglo bi se reći, vlada pravo šarenilo. Mnogi proizvodi koji bi morali da budu registrovani kao lekovi, prodaju se kao dijetetski proizvodi ili kao pomoćna lekovita sredstva.

Uspeh lečenja
Kvalitet leka u velikoj meri utiče na uspeh lečenja. Savremena istraživanja potvrdila su efikasnost mnogih biljnih sastojaka i savremena fitoterapija je definisala karakteristike biljnog leka. U primeni fitoterapije dobri efekti mogu da se očekuju samo od savremeno formulisanog biljnog leka.
Niko ozbiljan više ne raspravlja o tome da li veruje ili ne u biljne lekove. Nauka raspolaže znanjima o satavu mnogih biljaka i brojnim kliničkim istraživanjima koja potvrđuju dejstvo mnogih biljnih preparata. Međutim, kao i sintetski lekovi, biljni mogu da ispolje i određene negativne efekte. Zato samo dobro poznavanje dejstva lekova i kvalitetan proizvod, garantuju uspešnu i bezbednu terapiju. Savremena fitoterapija podrazumeva standardizovan proizvod koji se primenjuje u određenoj definisanoj dozi, za određene zdravstvene tegobe.

Razvoju savremene fitoterapije najveći doprinos dali su Nemci, koji su još pre tri decenije fitoterapiju podvrgli strogoj naučnoj proveri. Država je finansirala rad stručnjaka različitih profila (farmaceuta, lekara, tehnologa) koji su kao članovi čuvene Komisiju E, podvrgli veoma rigoroznoj proveri preko 400 biljaka tradicionalno korišćenih u tradicionalnoj medicini mnogih evropskih naroda. Ta komisija je napravila spiskove odobrenih i neodobrenih biljaka, kao i njihovih kombinacija u terapiji. Rezultate svog rada stručnjaci su objavili u monografijama koje su postale osnov savremene fitoterapije. Tako su stvoreni temelji savremene edukacije zdravstvenih radnika, pa su studenti medicine mogli da dobiju solidno znanje.

Lekari nepoverljivi
Kod nas je sasvim druga situacija. Farmakognozija se izučava na farmaceutskim fakultetima i ona je u velikoj meri osavremenjena podacima iz monografija pomenute Komisije E. Dok studije medicinskog fakulteta u ovom smislu nisu osavremenjene, te naši lekari uglavnom i ne preporučuju biljne lekove. Često su zatečeni pitanjima pacijenata na koja ponekad odgovaraju i sa dozom ironije i prezira. Ne treba im zbog ovoga zameriti, jer je naše tržište preplavljeno sumnjivim biljnim preparatima.
Oni se najčešće u prometu nalaze kao dijetetski proizvodi, koji se kontrolišu samo na higijensku ispravnost, dok je broj savremenih biljnih lekova veoma mali. Kvalitetan biljni lek standardnog sastava mora da zadovoljava stroge kriterijume farmaceutske kontrole kvaliteta, koji može lako da se dozira i pravilno primeni i čiji su neželjeni efekti poznati.
Fitopreparati nisu podesni u terapiji akutnih oboljenja i urgentnih stanja. Njihovo pravo mesto je u preventivi, u terapiji blagih poremećaja i u dopunskoj terapiji. Njihovo dejstvo nastupa postepeno, a efekti delovanja mogu da se očekuju tek posle jedne do dve nedelje. Između ostalih hroničnih oboljenja, često se koriste kao dopunska terapija bolesti kardiovaskularnog sistema: srčane insuficijencije, hipo i hipertenzije, ateroskleroze, okluzivnih arterijskih oboljenja, hronične venske insuficijencije.
Važno je poznavati i mogućnosti istovremene primene fitopreparata i sintetskih lekova, budući da neke kombinacije mogu da pojačaju delovanja oba leka ili međusobnog poništavanja dejstva. U principu, istovremenu upotrebu većeg broja lekova treba izbegavati, jer se efekti kombinovane primene većeg broja preparata često i ne mogu predvideti.
Zbog svega, savet farmaceuta o izboru preparata za samolečenje je od presudnog značaja za bezbednu terapiju. Ovo je od izuzetnog značaja kod nas, gde se u prometu nalazi veliki broj dijetetskih proizvoda čija uputstva ne sadrže napomene o mogućim neželjenim efektima, mogućim međusobnim reakcijama sa drugim lekovima.

Magiča moć gloga
Naš narod je vekovima u lečenju raznih bolesti koristio magijske postupake. Takozvani kult drveta ima pagansku osnovu, koju je hrišćanstvo prihvatilo i očuvalo do današnjih dana. Verovanja u duhove i demone koji borave u drvetu, jedan su od razloga korišćenja magijskih postupaka i prinošenja žrtava, da bi se ova natprirodna bića umilostivila te da bi se pomoglo izlečenju bolesnika. Bolesnik je, na primer, kolač od kukuruznog ili pšeničnog brašna nosio do glogovog drveta i ostavljao ga okačenog govoreći: ?!?!U glog ulog, a u telo odlog?!?!. Verovalo se da je glog zaštitnik zdravlja, da ga se plaše svi demoni i bolesti. Za lečenje su korišćeni delovi različitog drveća, zajedno sa čajevima, oblogama i melemima. Od gloginja se kuvao čaj protiv srdobolje, pravili melemi koji su privijani na prišt. Na Đurđevdan su se Cigani u Šumadiji pričešćivali glogovim listom, zdravlja radi.
Savremena nauka dokazala je lekovita svojstva gloga. Tokom 19. veka naučnici su u glogu otkrili sastojke koji opravdavaju njegovu upotrebu zbog blagotvornog dejstva na srce. Glog se u narodnoj medicini koristi protiv lupanja srca i pritiska u grudima, ali i za smirenje. Posebno se isticalo njegovo blagotvorno dejstvo na staračko srce. Dokazano je da glog zaista povećava snagu srčanog mišića, poboljšava provodljivost impulsa i smiruje lupanje srca. Utvrđeno je da preparati gloga daju veoma dobre rezultate primenjeni kod starijih osoba kod kojih je srce počelo da popušta. Takođe su postignuti dobri rezultati i kod mlađih osoba, posebno kod srčanih nervoza. Simprtomi angine pektoris, zatim poremećaji ritma srčanog mišića i povišen krvni pritisak su simptomi koji se mogu ublažiti preparatima sačinjenim iz ekstrakta gloga.
Uspešna terapija podrazumeva pravilno doziranje, odnosno stanrdizovane preparate gloga koji sadrže određene lekovite sastojke (flavonoide, procinadine, saponine). Na određene flavonoide se vrši standardizacija ekstrakta iz kojih se izrađuju lekoviti preparati gloga i time se obezbeđuje potrebna količina lekovitih sastojaka koja u jednoj dozi proizvoda mora da bude prisutna kako bi se postigli očekivani efekti.
Osnovna indikacija koja je navedena i u monografijama Komosije E za primenu preparata gloga je insuficijencija srca, koju karakteriše njegova nesposobnost da pumpa odgovarajuću količinu krvi. Nedostatak hranljivih materija i kiseonika, uzrok su smanjenja telesne kondicije koja se manifestuje umorom, nedostatkom daha i pritiskom i bolom u grudima. Kao dopunska terapija srčane insuficijencije sve češće se koriste preparati sačinjeni iz standardizovanih ekstrakata gloga.


DOZIRANJE
Preporučena dnevna doza gloga je 160-900 mg standardizovanog ekstrakta, što odgovara 3,5-19,8 mg flavonoida. Dnevna doza se deli u 2-3 pojedinačne i primenjuje najmanje 6 nedelja (Komisija E).

SAVET PLUS
Bez konsultacije sa lekarom preparate gloga ne bi trebalo kombinovati sa kardiotoničnim glikozidima, jer mogu da pojačaju njihovo delovanje. Oprez se nalaže i u kombinaciji sa lekovima koji sadrže teofilin i papaverin, pa svakako pre primene preparata gloga treba konsultovati lekara ili apotekara.


PROPISANI STANDARDI
Brigu za standardizaciju biljnih proizvoda u zemljama Evropske unije preuzela je organizacija ESCOP (European Scientific Cooperative for Phytotherapy) koju sačinjavaju predstavnici evropskih država. Ova organizacija nastavlja rad koji su započeli nemački stručnjaci u okviru Komisije E. Proizvođači razvijenih zemalja se u proizvodnji uglavnom pridržavaju propisa i preporuka ove organizacije.

Vukosava Stevanović, apotekar
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Сеп 06, 2012 3:32 pm

Dr Risto Gostuški

Risto Pešić - Gostuški rođen je u selu Gostuši. U Moskvi je studirao medicinu i vratio se u Beograd kao profesor sa perezimenom Gostuški.




Слика

Lečenje bolesti lekovitim biljem Jugoslavije - Dr Rista P. Gostuški, 1935
Saveti i iskustva u lecenju biljem iz prirucnika lako su primenljivi u praksi, sadrži spisak lekovitih biljaka, zatim opis prirodnog lecenja odredjenih zdravstvenih tegoba, a poseban deo knjige je posvecen tretiranju zlocudnih bolesti. Ilustracije biljaka u boji, Božija apoteka, kao i indeks bolesti sa uputstvima za upotrebu lekova iz Božje apoteke.

“Biljke i prirodni lekovi za seksualne smetnje” dr Rista Gostuškog, lekara i velikana naše narodne medicine. Tokom dugogodišnjeg bavljenja problemom neplodnosti, on je otkrio pojedine biljke koje su podsticale seksualnu želju žena i muškaraca, lecile neplodnost i mnogobrojnim parovima pomogle da postanu roditelji. Njegove narodne lekove najviše su proucavali bugarski travari i zahvaljujuci njegovim receptima napravili mnogobrojne mešavine lekovitih trava koje lece neplodnost
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пет Сеп 07, 2012 11:31 am


Istorija medicine i zdravstvene kulture
Kulturna uloga ćilibara: simbolička, magijska, lekovita


Cultural Role of Amber: Symbolic, Magic and Healthy

Maja Stojanović
Narodni muzej, Zaječar




Opštim imenom ćilibar obuhvaćeno je više vrsta fosilizovane biljne smole, u čiji hemijski sastav ulaze ugljenik, vodonik i kiseonik (u obliku ćilibarske ili sucinitske kiseline - C12H40O4), kao i mali procenat sumpora.
Najpoznatiji je baltički ćilibar, koji sadrži najveći procenat ćilibarske kiseline (3 - 8%). On je upotrebljavan još od bronzanog doba. U prirodnom stanju, ova vrsta ćilibara se i danas nalazi u priobalnom području Baltičkog mora, naročito na njegovim jugoistočnim obalama, duž tzv. "ćilibarske obale" u istočnoj Pruskoj, u području današnjeg Kalinjingrada (ranije Kenigsberge), u Rusiji (1). Osim na baltičkim obalama Rusije i Poljske, ćilibar se može naći i u Dominikanskoj Republici, na Siciliji, u Rumuniji, u Burmi, u Severnoj Americi i u Meksiku. Zbog svoje lakoće, ćilibar može da pluta po slanoj vodi, pa baltički ćilibar ponekad doplovi čak do obala istočne Britanije (2). Baltičkim ćilibarom, žute boje, služile su se severne zemlje, dok su mediteranske zemlje upotrebljavale crvenkasto - smeđi ćilibar iz Sirije, sa Sicilije, sa krajnjeg juga Italije i iz Francuske. Najverovatnije da se ta druga vrsta ćilibara pominje u Odiseji (XVIII, 293). Kasnije, međutim, te dve najčešće vrste ćilibara počinju da konkurišu jedan drugome u istim krajevima, kao npr. u Padskoj niziji. Tada je ćilibaru s Baltika i Severnog mora priznata nadmoć, pa je zbog toga on bio veoma tražen i u mediteranskim zemljama. Stanovnici tih zemalja saznali su, najverovatnije, za tu vrstu ćilibara od fokejskih pomoraca koji su jedno vreme dolazili u severni Jadran i zapadno Sredozemlje (3).

Novija proučavanja hemijskog sastava ćilibarske smole iz razdoblja tercijara pokazala su da ju je lučila verovatno neka danas nepoznata vrsta drveta. Poređenje te smole sa smolom današnjeg drveća pokazalo je da je baltički ćilibar nastao fosilizacijom smole koja je prilično slična smoli velikog drveća iz roda agathis (Dammara australis), koje raste u jugoistočnoj Aziji i na Novom Zelandu. Smola koju luči ovo džinovsko drveće (dostiže visinu preko 90 m i obim do 15 m) naziva se kauri - kopal i izdašno se upotrebljava u farmaceutskoj industriji (4).

Boja ćilibara je različita i nepostojana. Kreće se od svetložute, nekad skoro bele, do crvenkasto - smeđe. Ređe se nalazi zeleni i plavi ćilibar, a još ređi su sivi i crni (u Rumuniji i na Siciliji). Ćilibar može biti potpuno providan, poluprovidan i neproziran, a retko i fluorescentan. Tamna boja ćilibara često je uslovljena starošću i sušenjem, jer ćilibar može postepeno i da prima i da gubi vodu - u vodi može da nabubri i da se uveća za skoro 8% (5). Boja ćilibara može se i veštački menjati, mehaničkom i termičkom obradom (zagrevanjem i taljenjem dobija se njegova veća prozračnost), ali i hemijskim putem. Stari Rimljani su, dodavanjem korenja pojedinih biljaka, morskog purpura i kozjeg loja, menjali boju i izgled ćilibara, dobijajući tako veštačko drago kamenje, pre svega ametist. Tako obrađen, ćilibar je imao cenu zlata (6).

Reč ćilibar je persijskog porekla (kah - ruba), a u naš jezik je došla preko turskog kehruba, kehlibar = onaj koji privlači slamu (7). Značenje te reči vezuje se za poznato svojstvo ćilibara da privlači sitnije čestice. Drugi nazivi za ćilibar kod nas su jantar i amber. Reč jantar je u novije vreme preuzeta iz ruskog jezika, dok je sama ruska reč preuzeta iz litvanskog (gintâras) i ugro - finskog (gentiras, mađ. gujanta). Naziv amber ili ambar (ambra) ponekad se koristi i za ćilibar, mada se isti naziv upotrebljava i za mirišljavu smolastu lučevinu iz utrobe kita, kao i za smolastu lučevinu američkog amber drveta (8) (Styrex officinalis).

U starom latinskom jeziku ćilibar se zvao glaesum i succinum. Reč glaesum je germanskog porekla. Upotrebio je Tacit, u svom delu Germania (9), a upotrebljavao je i Plinije Stariji (10). Tacit koristi tu reč kada govori o Estima, germanskom narodu sa Severa, koji je skupljao ćilibar. On navodi da su Esti imali neku vrstu monopola na ćilibar (11). Stara reč glaesum se zadržala i kasnije u nekim germanskim jezicima, i to kao osnova za reči sa približno istim značenjem (12). Drugi latinski naziv za ćilibar, koji su koristili Plinije Stariji i Tacit, jeste succinum (13). Poreklo te reči je nepoznato, kao što nije poznato ni kada je ona ušla u upotrebu. Verovatno da je to bilo pre početka nove ere, kada su Plinije i Tacit živeli. Postoji pretpostavka da je reč succinum ilirskog porekla, pokupljena na ćilibarskom putu od Severa prema Rimu i Sredozemlju, kada je ćilibar prelazio preko ilirskih oblasti zapadnog Balkana, što je ostalo zabeleženo u nekim predanjima (14). Plinije Stariji pominje i naziv lyncurium, ali odbacuje tumačenje da je ćilibar nastao od mokraće risa (urina lyncum). Reč lyncurium on, kao i Strabon, vezuje za Ligure i njihov domaći naziv za ćilibar (15).

Pre reči glaesum i succinum svakako je bila u upotrebi grčka reč elektron. Nju koriste i Plinije Stariji i Ovidije, koji u svom delu Metamorfoze ćilibar vezuje za mit o Faetontu (16). Pre Ovidija, priča o postanku ćilibara pomenuta je u Eshilovoj drami Helijade (izgubljena), kao i u Euripidovim dramama Faetont (sačuvana u fragmentima) i Hipolit. Ovidijev savremenik, Diodor sa Sicilije, ispričao je mit o Faetontu i legendu o postanku ćilibara na originalan način. Sama reč elektron takođe je nepoznatog porekla. Označavala je i ćilibar, ali i leguru zlata i srebra, koja je imala žućkastu boju ćilibara. Reč se vezuje i za ostrva Elektride, negde na severu, odakle je ćilibar stizao (17). Moguće je da je grčka reč elektron prvobitno označavala leguru zlata i srebra, a da je kasnije, zbog sličnosti u boji materijala, ista reč upotrebljena i za ćilibar (18).

Homer u Odiseji na nekoliko mesta govori o elektronu. U XLV pevanju, kada govori o feničanskom trgovcu koji ženama nudi "zlatni đerdan isprenizan elektrom mnogim" (Homer, Odiseja: XLV / 460), najverovatnije da pod elektronom podrazumeva ćilibar. U XVIII pevanju, među poklonima Penelopinih prosaca, pominje se ogrlica od ćilibara: "Glasnik Eurimahu zlatni donose umjetnog kova / Sjajan đerdan ko sunce, od elektra nanizan samog" (Odiseja, XVIII / 295 - 296). Ti opisi odnose se, verovatno, na vrlo cenjene ćilibarske ogrlice, koje su bile poznate u mikenskom svetu (19). Drugi rani pomen retkog ćilibara, iz istog VIII veka stare ere, nalazimo kod Hesioda, koji poreklo ćilibara vezuje za Hiperborejce, daleki narod sa krajnjeg severa, i za mitsku reku Eridan, što će kasnije koristiti i drugi antički pisci (20). Apolonije sa Rodosa (Argonautika: 4, 611 - 618) navodi keltsko predanje da je ćilibar nastao od skamenjenih Apolonovih suza, koje je bog prolio kada je bio prognan u zemlju Hiperborejaca (Kada je Apolon, proteran s Olimpa, došao Hiperborejcima, prosipao je suze od jantara. One su bile izraz njegove čežnje za rajem i veze sa Elisijem (21)).
Prema nekim tumačenjima, Tales iz Mileta, grčki filosof koji je govorio da je sve nastalo iz vode, uzimao je ćilibar kao dokaz da i mrtve stvari imaju dušu koja je sposobna da pokreće predmete (22). On je oko 600. god. pre n. ere otkrio magnetna svojstva jantara (23). Od grčkog naziva elektron, za žuti jantar, dolazi naziv elektricitet; brojanice i amajlije od jantara su neka vrsta kondenzatora struje: same se naelektrišu, a one koji ih nose ili prebiru oslobađaju viška elektriciteta (24). Tu Talesovu teoriju razmatrao je i Aristotel (25), koji je na drugom mestu ostavio i neka svedočanstva o poreklu ćilibara (26). U novije vreme, Vilijam Džilbert (1540 - 1603), u svojoj knjizi De magnete, prvi je objasnio pojam magnetizam, a isto tako je prvi stvorio pojam elektrika, proizvevši tu reč od grčke reči elektron, kojom su Grci označavali ćilibar, u vezi sa njegovim svojstvima da privlači vlakna i sitne komade hartije, pošto se prethodno protrlja vunom (27).

Prvi čovek koji je opisao putovanje u zemlje ćilibara na severu bio je Pytheas iz Masilije (oko 300. god. pre n. ere), koji je o ćilibarskom putu dopunio ono čega su se samo dotakli Herodot i kasniji autori. Određenije podatke o poreklu ćilibara daje Herodot. On se nije slagao s pričama da postoji "reka koju barbari zovu Eridan, a koja se na severu uliva u more i sa koje nam, kako se priča, dolazi jantar" (28). Sumnjajući uopšte da u tom delu Evrope postoji neko takvo more, Herodot je trezveno prihvatio samo ono što je mogao da dokaže: "U svakom slučaju je istina da nam kositar i jantar dolaze iz onih najudaljenijih krajeva" (29). Mitska reka Eridan, koja se u antici često pominje u vezi sa poreklom ćilibara, a koje je opet povezano sa mitom o Faetontu (30), smeštala se u razne krajeve Evrope. Mnogi autori poistovećivali su je sa rekom Po, dok su ostrva Elektride neodređeno raspoređivali u severni deo Jadrana. Postepenim proširivanjem geografskih znanja u antici, ranije predstave o Eridanu i ćilibarskim ostrvima sve više su se pomerale ka zapadu i ka severu, pa se kod nekih antičkih pisaca reka Eridan izjednačuje kako sa Ebrom tako i sa Ronom, Rajnom, Odrom i Vislom (31).

Antička saznanja o ćilibaru u rimsko doba bila su mahom dvojaka. S jedne strane, poreklo ćilibara tumačilo se na osnovu mitova i legendi, a s druge, u skladu sa naučnim merilima onoga vremena, odnosno kritičkim sakupljanjem podataka i preispitivanjem znanja kojima se u to doba raspolagalo. Među autorima koji su davali prednost mitološkim tumačenjima, na prvom mestu se nalazi pesnik Publije Ovidije Nazon, dok bi se u drugoj grupi nalazili Diodor sa Sicilije, Strabon, Tacit i Plinije Stariji.
Magijska i lekovita svojstva ćilibara povezuju se sa njegovom simbolikom, odnosno - sa solarnim principom. Ćilibar simboliše zlatnu prozračnost sunca, zgrušanu svetlost. Daje čarobnu snagu, pomaže mrtvima, a posvećen je Apolonu (Heliju) (32). Plinije smatra ćilibar koncentratom sunčeve energije, iz čega proističu njegova magijska i farmakološka svojstva (33). Smatralo se da je ćilibar sunčev kamen koji donosi sreću onima koji su rođeni u znaku Lava. Kao peti znak Zodijaka, Lav obeležava rađanje prirode i simbolizuje toplotu, svetlost, sjaj, snagu i blistavu plemenitost. Nasuprot svom pozitivnom dejstvu na rođene u znaku Lava, ćilibar negativno deluje na one koji su rođeni u zodijačkom znaku Bika (34).


Ćilibar je univerzalan simbol. On je, videli smo, pre svega simbol sunčeve i božanske privlačne snage. Ćilibar, zatim, reguliše i duhovnu energiju, usmeravajući je prema stvaralaštvu i čistoti. Jantar predstavlja duševnu nit koja individualnu energiju povezuje s kosmičkom, a individualnu dušu s univerzalnom. Lica junaka i svetaca često su od jantara, koji označava odraz neba u njihovom liku (35). Pseudo - Dionisije Areopagit tumači da jantar pripada nebeskim esencijama, jer, spajajući u sebi odlike zlata i srebra, simboliše istovremeno nepokvarljivu, neiscrpnu, neprolaznu i nedohvatljivu čistoću zlata i svetlosni blistav i nebeski sjaj srebra (36).
Ogmios, kultni junak keltskih legendi, javlja se u obličju starca koji privlači mnoštvo ljudi, koje drži vezane za uši lancima od ćilibara. Sami lanci su lomljivi, pa bi zarobljenici mogli pobeći, ali oni to ne čine, već slede svoga vodiča, jer je ovo vezivanje ćilibarom duhovne prirode, pa ga se čovek teško može osloboditi (37).
Istraživanja praistorijskih kultura na području Evrope pokazala su da je ćilibar u tadašnjim društvenim zajednicama bio poznat još od paleolita. U neolitu i eneolitu, njegovo širenje po Evropi bilo je donekle suženo. U rano bronzano doba trgovina ćilibarom dobila je izrazitiji zamah.

Putevi prenošenja ćilibara
Слика


U periodu bronzanog doba, ćilibar se u srednjoj Evropi najčešće javlja zajedno sa predmetima od bronze. U periodu zrelog bronzanog doba sakso - tirinški poglavari iz severnog dela srednje Evrope kontrolisali su mnoge važne trgovačke puteve. Preko njihove teritorije prolazio je put kojim je ćilibar prenošen s Baltika u Sredozemlje (38) (sl. 1). Ćilibar koji je donošen na prva južna tržišta poticao je od neolitskih zajednica. Kako na severu nije bilo prirodnih nalazišta metala, stanovnici zapadnobaltičke oblasti su, zahvaljujući prodaji ćilibara mogli da uvoze metalne predmete, a kasnije i metal u obliku poluga, tako da se vremenom razvila značajna domaća industrija sa specifičnim severnjačkim oblicima. Uvoz metalnih predmeta započeo je početkom XV veka pre n. ere, a domaća industrija oko jedno stoleće kasnije. Mnoge grobnice s humkom muškaraca i žena iz danskog bronzanog doba (druga polovina XV i XIV vek pre n. ere) ističu se velikom količinom bronzanog oružja i nakita, ćilibarskih perli, a ponekad i predmeta od zlata (39). Trgovina ćilibarom od severa ka jugu nastavila se i u gvozdeno doba (40). Nedavno je na Židovaru, u ostavi iz I veka pre n. ere, uz izuzetno vredne srebrne, bronzane i keramičke predmete, otkriveno i više od sto perli od ćilibara (ostava još nije publikovana).

Prisustvo ćilibara u Grčkoj ne može se sa sigurnošću utvrditi pre Poznoheladskog perioda I, odnosno oko 1600. god. pre n. ere (41). Ćilibar je bio donošen s Baltika u Mikenu još u periodu kraljevskih grobnica sa dubokom rakom. U njima i u tolosima u Kakovatu i Pilu na zapadnoj obali Peloponeza nađene su velike ogrlice s perlama od ćilibara (42). Kada je u pitanju Apeninsko poluostrvo, koje svojim prirodnim položajem povezuje srednju Evropu sa Sredozemljem i svoju dugu obalu otvara istočnim i zapadnim uticajima, ono je još u bronzano i gvozdeno doba imalo izuzetnu važnost u prometu i distribuciji ćilibara (43). Takva posrednička uloga Italije zadržala se i u vreme Rimskog Carstva. U Italiji je od svih područja najveće zanimanje za krupne predmete od ćilibara pokazivao Picenum (44).


Istraživanja praistorijskih nekropola u Italiji i njenom alpskom zaleđu otkrivaju prisustvo ćilibara uglavnom u ženskim grobovima. U vezi s tim značajan je podatak Plinija Starijeg, koji kaže da ćilibarske ogrlice ulaze u sastav ženske nošnje u Transpadanskoj Galiji (s one strane reke Po), kao zaštita od bolesti grla, koje su česte u alpskim predelima gde je voda drugačija (45). Prisustvo znatnog broja predmeta od ćilibara: ogrlice, rezbarije - amuleti u obliku ljudskih i životinjskih glava, žaba, kauri školjki, vučjih zuba; perle u obliku bula (46) u grobovima žena, svakako je povezano sa kultom plodnosti, odnosno - povezuje magijska svojstva ćilibara prvenstveno sa materinstvom i rađanjem. Magijska moć pojedinih simbola pojačana je njihovim predstavljanjem u ćilibaru (47). Pojedine ćilibarske perle i privesci verovatno su služili i kao zavetni (votivni) darovi. Za ovo bi se mogle pronaći analogije u votivima od crvenog voska, koji su se do danas zadržali u nekim predelima zapadnog Balkana, a koji tematikom, bojom i oblikom veoma podsećaju na obrađene ćilibarske perle nađene u Kompolju u Lici (48) i u okolini Novog Pazara (49).

Postoje takođe neke pretpostavke o tome da su žene najbolje mogle da ovladaju magijskim svojstvima ćilibara. Iz tog razloga se prisustvo većih količina ćilibara u nekim etrurskim ženskim grobovima ne smatra samo znakom bogatstva, nego i visokim - možda svešteničkim činom pokojnice (50). Ima i navoda koji ćilibar u ritualu vračanja upoređuju s runama i njihovim magijskim dejstvom, kojim su najbolje upravljale žene. Tome ide u prilog i jedan redak nalaz ćilibarske perle iz Vajmara, iz prve polovine VI veka pre n. ere, na kojoj su bile urezane rune (51). Ritual istovetan onom o kome govori Ovidije - da rimske neveste nose ćilibarske perle na venčanju (52) (mit o Faetontu: suze Helijada koje nosi reka Eridan (53) - rimske neveste od njih prave svadbene ogrlice) - zabeležen je i na severu Evrope, kod Litvanaca (veza severnih i južnih kultura ćilibara). Ista svojstva i skoro istovetne magijske i apotropejske (zaštitne) funkcije ćilibara zabeležene su i u Africi, gde je ćilibar od davnina cenjen kao amulet protiv uroka, ali je istovremeno služio i kao oznaka statusa žene. Kod Fulana, nomadskog naroda u Maliju, ćilibar je i danas deo ženske narodne nošnje, s tim što neudate devojke ukrašavaju kosu malim ćilibarskim perlama, dok udate žene nose u kosi velike komade uglačanog i obrađenog ćilibara (54).

Letonci magijska svojstva ćilibara povezuju sa snagom boga gromovnika Perkunsa (Peruna; perun kod Rusa, piorun kod Poljaka i paron kod Slovaka znači grom), što potvrđuju nalazi privesaka od ćilibara u obliku sekira u grobovima XI - XII veka: sekira je simbol groma i zato ima neodoljivu moć (55). U zapadnoj Pruskoj, u mestu Schnjarzort, pronađena su dva idola od ćilibara, koji se čuvaju u danciškom muzeju (56, 57).
Od ćilibara su izrađivane i geme, koje su bile na visokoj ceni. Prve geme nalazimo već u IV - III milenijumu pre n. ere. Kod Grka su geme imale trostruku ulogu: imale su magijsko značenje - kao talismani (amuleti) štitile su onoga ko ih je nosio, zatim su služile kao ukras i, najzad, kao pečati. O gemama govori i otac istorije, Herodot. Mistični Etrurci su dalje usavršavali proces izrade gema, a i Rimljani su ih izuzetno cenili. U svom delu De vita Caesarum, u kome je dao biografije rimskih vladara od Julija Cezara do Domentijana, Svetonije Trankvil (oko 75. do 150. god. n. ere), vitez, advokat i sekretar cara Hadrijana, kaže o Cezaru: "On je istrajno i sa velikim oduševljenjem skupljao rezbareno kamenje" (58). Cezar je, zapravo, imao kolekciju gema, u specijalnim sanducima, na kojima je bio grčki natpis daktiloteka (grč. daktilios = prsten). U helenističko i rimsko doba postojala je obimna literatura o tajanstvenim moćima kamena, odnosno - o ulozi gema u obrednim radnjama. Takvi spisi nazivani su lapidariji i njih su, osim maga, koristili i gnostici. I Plinije Stariji je izučavao te spise. U I veku naše ere, kada su se ovi traktati aktivno prepisivali i učili, magija gema i dragog kamenja postala je toliko prisutna da su se sami autori vezivali za mitska imena i skrivali se iza njih (59). Lapidarije su koristili i lekari, koji su na osnovu njih čak stvarali svoje teorije o terapijama. Takav je slučaj sa kasnoantičkim lekarom Aleksandrom iz Trala, kao i sa lekarom iz IV veka Marcelom Empirikom, koji je u svojoj knjizi De Medicamentis (napisana u doba vladavine Teodosija I) pisao o korisnosti dragulja, posebno amuleta, za zdravlje ljudi (60). U IV veku nastala je i jedna kompilacija, Medicina Plinii, u kojoj su sakupljeni svi podaci koje je Plinije izneo u svom Prirodopisu (Historia Naturalis) (61).


Na Bliskom istoku, dokle je baltički ćilibar stizao još u praistoriji, ćilibar ima nešto drugačije značenje. Bio je simbol snage i vlasti, a nosili su ga samo najmoćniji, kraljevi i visoki sveštenici (62). Neka istraživanja otkrila su tragove upotrebe ćilibara još u vreme nastanka Epa o Gilgamešu, gde se njegova žuta boja dovodi u vezu sa Sunčevim kolima. Odatle je ćilibar ušao u Starozavetnu legendu o proroku Jezekilju, koga su nebeske sile na točkovima "boje hrisolitove" (Knjiga proroka Jezekilja: I / 16) odnele sa zemlje. Hebrejska reč hašmal u svom semantičkom krugu ima i vezu sa elektricitetom, kao i grčka reč elektron. Ćilibar je imao određenu ulogu i u mističnim jevrejskim obredima: prema kabalističkim tumačenjima, ćilibar je bio prvi od dragih kamenova u odeždi vrhovnog sveštenika - ćilibar, vatreni granat i safir simbolizovali su plemena Venija - Minovo, Judino i Levijevo (63). Još i danas, jermenski patrijarh u Jerusalimu, kao znak dostojanstva, nosi ćilibarski skiptar iz XIII veka.
Videli smo, dakle, da su mnogobrojni amuleti i brojanice od ćilibara, koji se od davnina sreću i na Istoku i na Zapadu, predstavljali moćnu panakeju - zaštitu od bolesti i čini, tj. - od svakojake nevolje. Trebalo je da pomognu da se otklone mogućne teškoće i da se, kod žena, obezbedi plodnost.

Najpouzdanije svedočanstvo o lekovitim svojstvima ćilibara u antici ostavio je Plinije Stariji, koji je važio za enciklopediju starog veka. Pozivajući se na prethodnike (npr. Kalistrata), on navodi da ćilibar, osim kao zaštita od gušobolje i gušavosti, može pomoći i kod nekih nervnih oboljenja, glavobolje, kao i kod bolesti mokraćnih puteva, bilo da se nosi kao amajlija, bilo da se uzima rastvoren u tečnosti. Kada se nosi kao ogrlica, može pomoći u groznici, a usitnjen i pomešan s medom, s vodom ili mastikom, može da isceli od bolesti uha, od slabog vida i od stomačnih tegoba (64).

Sve do novijeg doba, još od srednjeg veka, ostali su zabeleženi podaci da amuleti i talismani od ćilibara pomažu u zaštiti od bolesti i zlih duhova, da čiste kožu i čine je mekšom, te da simbolišu zdravlje. Smatralo se i da miris, koji se razvija prilikom spaljivanja ćilibara, pojačava moć vidovitosti (65). Navodi se podatak da je litvanski knez Albreht poslao na dar komad ćilibara obolelom Martinu Luteru kao znak želje za brzim ozdravljenjem (66). U medicinskom leksikonu A. Aurifaber - a, iz 1551. godine, zabeleženo je 46 recepata za primenu ćilibara u medicini (67). Veliki arapski naučnik Ibn Sina (Avicena), s kraja X veka, u svom kapitalnom delu o istočnjačkoj medicini Kanon lekarske nauke, dao je ne samo tačan opis porekla ćilibara, nego i dragocene podatke o njegovoj primeni u lečenju različitih bolesti. I u našem narodu ćilibar je korišćen kao apotropejon: talisman od ćilibara nošen je kao zaštita od žutice (68).
Medicinska iskustva starog sveta potvrdili su kasniji naučni nalazi, utvrđeni pri analizi ćilibara i njegovih prirodnih, nimalo magijskih svojstava. Ćilibar je bogat solima ćilibarske kiseline, koja služi kao biostimulator veoma širokog spektra delovanja: od stimulacije nernog sistema, preko jačanja aktivnosti bubrega i poboljšanja protoka krvi kod starijih osoba, do antitoksičnog delovanja, pročišćenja creva i smirivanja stresa. Elektrostatičke odlike ćilibara takođe mogu biti primenjene u medicini. Poznato je da se, kako u narodu tako i među stručnjacima, kao dobar lek preporučuje prirodna hrana u kojoj ima ćilibarske kiseline: repa, grožđe i ogrozd (69).

Nauka je utvrdila da ćilibar može da sačuva i balsamuje živo tkivo koje se u njemu nađe. Hemijski sastav i bakterijska svojstva ćilibara su omogućili da se u njemu sačuvaju ne samo dragoceni primeri tercijarne flore i faune, već i potpuno zdravo tkivo i neoštećene ćelije. Takva prirodna mumifikacija, skoro jedinstvena u prirodi, rezultat je nekih zasad još neustanovljenih sastojaka tercijarne smole od koje je nastao ćilibar (70). Smola je korišćena za balsamovanje i u starom Egiptu. Na egipatskim mumijama otkriveni su tragovi jedne retke smole, poznate kao murrh, koja je imala sposobnost da sačuva organsko tkivo, a koja pokazuje sličnosti sa smolom od koje je nastao ćilibar.
Sposobnost raznog drveća da se samo sopstvenom smolom leči od povreda, mogla je i ćilibaru dati neka antiseptička i prezervativna svojstva. Smola se i danas ponegde koristi kao antiseptik za otvorene rane i ima široku primenu u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. U Grčkoj se smola i danas, kao i u antici, dodaje jednoj vrsti vina (recina) da bi se sprečilo njegovo kvarenje (71). Kod nekih baltičkih naroda ćilibar se i danas upotrebljava kao narodni lek, bilo da se uzima sa tečnošću, bilo da se njime trlja obolelo mesto (72).

Na osnovu svega izloženog, možemo zaključiti koliko je, još od osvita civilizacije, u različitim društvenim zajednicama, bila značajna kulturna uloga ćilibara. Ta je uloga bila veoma složena i građena pre svega na mnogoznačnoj simbolici ćilibara, potom na njegovoj primeni u magijskoj praksi i, najzad, na njegovoj upotrebi u lečenju različitih bolesti. Veliki broj gotovo jedinstvenih prirodnih, ni najmanje magijskih, svojstava ćilibara i danas može naći široku primenu u medicini, farmakologiji i kozmetičkoj industriji.


Literatura i napomene

Palavestra, Praistorijski ćilibar sa centralnog i zapadnog Balkana, Beograd 1993, 1.
Woodnjard, Dr Roger Harding, Gemstones, Nenj York 1988, 44.
L. Pareti (ass. P. Brezzi, L. Petech), Stari svijet (od 1200. do 500. god. pr. n. e.), sv. II, knj. I, Zagreb 1967, 165.
Palavestra, op. cit., 1.; D. Simonović, Botanički rečnik imena biljaka, Beograd 1959, 13.
Srebrodoljski, ЯntarЪ, Moskva 1984, 15.
Plinius, Historia Naturalis, XXXVII, 201; B. Srebrodoljski, op. cit., 12.
M. Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Beograd 1980, 940; A. Škaljić, Turcizmi u srpsko - hrvatskom i hrvatsko - srpskom jeziku, Sarajevo 1979, 193.
Videti: Rečnik SANU 1/ 98; A. Škaljić, op. cit. 93; Rječnik JAZU, 179.
Tacitus, Germania, 45
Plin., Hist. nat., IV: 97, 103; XXXVII: 42.
Plin.,op. cit., XXXVII / 35.
Palavestra, op. cit., 4; G. Bonfante, The Word for Amber in Baltic, Latin, Germanic and Greek, Journal of Baltic Studies XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 318.
Pojam succinum Plinije vezuje za prirodu i nastanak ćilibara koji predstvlja succus - sok, snagu živog drveta. (Plin., Hist. nat., XXXVII / 43)
Ovidije, Metamorfoze: II, 152 - 339 - 340.
Strong, Catalogue of the Carved Amber, London 1966, 3.
Item.
H. Hughes - Brock, Amber and the Mycenaeans, Journal of Baltic Studies, Ann Arbor, XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 260 - 261).
Grilli, Eridano, Elettridi e via dell’ambra. Studi e ricerche sulla problematica dell’ambra I, Roma 1975,279; N. Negroni Catacchio, L’ambra, il Baltico, i Veneti e gli scritori antichi. I tesori dell’antica Polonia, Padova 1985, 4.
Palavestra, op. cit., 4
Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filosofa (pr. A. Vilhar), Beograd 1973, 7.
J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb 1983, 216.
Ibid.,215.
Item.
Ibid., 216.
Aristotel, De anima: II, 405. a 19
Aristotel, De animalium generatione: II, 736. a 5
Dr Vl. Stanojević, Istorija medicine, Beograd - Zagreb 1953, 521.
Herodot, Istorija (prev. M. Arsenić), Novi Sad 1959, III / 115, str. 196.
Item.
Srejović - A. Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd 1979, 428, Faetont: Faetont je epitet boga sunca Helija i ime njegovog nesrećnog sina (sa Okeanidom Klimenom), koji je, u želji da podražava oca, našao preranu smrt u vodama Eridana...Faetont je odrastao u Etiopiji, na dvoru svog očuha, kralja Meropa. Kad je stasao za ženidbu, Klimena je otkrila sinu da je njegov pravi otac Helije... Kada je otišao kod oca, tražio je da jedan dan upravlja zlatnim sunčevim kolima... Nije umeo da zauzda konje - izazvao je brojne prirodne katastrofe... Da bi spasao svet od vatre, Zevs je munjom ošinuo Faetonta i on je, kao sjajna zvezda, preleteo preko neba i strmoglavio se u reku Eridan (mitska reka na dalekom zapadu, na kraju sveta, porod Okeana i Tetije)... Faetonta su sahranile hesperidske nimfe. Kako su njegove sestre Helijade danonoćno plakale, Zevs ih je iz samilosti preobrazio u topole, a njihove suze u ćilibar.
R. Katičić, Podunavlje i Jadran u Epu Apolonija Rođanina, Godišnjak Centra za balkanološka istraživanja Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, VII, Sarajevo 1970, 104 - 105.
Rečnik simbola, Beograd 1994, 484.
Plin, Hist. nat., XXXVII, 36.
M. Šijaković, Simbolika i magija dragog kamenja, Beograd 1990, 33.
J. Chevalier, A. Gheerbrant, op. cit.,215.
Ibid., 216 (Pseudo - Denys L’Areopagite, Oeuvres complètes, trad. Maurice de Gaudillac, Paris 1943, 241).
M. Šijaković, op. cit., 33.
Osvit civilizacije, Beograd 1969, 352.
Ibid., 353.
Palavestra, op. cit., 15 - 16.
Harding, H. Hughes - Brock, Amber in the Mycenaen World, Annual of the British School of Archaeology at Athens 69, Athens 1974, 146 - 147.
Osvit civilizacije, Beograd 1969, 228.
Palavestra, op. cit., 25.
L. Pareti (ass. P. Brezzi, L. Petech), Stari svijet (od 1200. do 500. god. pr. n. e.), sv. II, knj. I, Zagreb 1967, 165.
Plin., Hist. nat. XXXVII, 32 - 53; P. Wells, Socio - Economic Aspects of the Amber Trade in Early Iron Age Slovenia, Ann Arbor, XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 274.
Bula (mala mešina ili recipijent) je poznata apotropejska amajlija, koju su nosili i Grci i Rimljani, a susreće se i u razdoblju ranog hrišćanstva. U rimsko doba se bule najčešće izrađuju od metala i pune različitim supstancijama kojima su pripisivane magijske moći. Bula uvek izražava zaštitnu moć i dobru sreću za onoga ko je nosi (V. Badž, Amajlije i talismani, Beograd 1988, 45; J. Chevalier, A. Gheerbrant, op. cit., 67). Ćilibarske bule svakako su bile visoko cenjene, budući da su objedinjavale zaštitni oblik bule sa materijalom kakav je ćilibar, kome su takođe pripisivane izrazito apotropejske moći.
Stipčević, Kultni simboli kod Ilira, Sarajevo 1981, passim.
V. Čulinović - Konstantinović, Aždaklije iz Manite drage, Split 1989, 220 - 222.
V. Krstić, The Amber from Novi Pazar, Diana, vol. 6, Beograd 2000, 14 - 15.
L. Bonfante, Amber, Women and Situla Art, Journal of Baltic Studies XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 278; N. Negroni Catacchio, L’ambra nella protostoria italiane. Ambra oro del nord, Venezia 1978, 87.
L. Bonfante, op. cit., 287 - 291.
Ovidije, Metamorfoze: II / 152 - 339.
Srejović - A. Cermanović, op. cit., 428 - 429, 356.
Fisher, Africa Adorned, National Geographic Magazine, Nov. 1984, 625; S. R. Mc Intosh, Finding West Africa’s Oldest City, Nat Geographic Magazine, Sept. 1982, 407.
V. Vikis - Freibergs, Amber in Latvian Folk Songs and Folk Beliefs, Journal of Baltic Studies XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 274.
Objavio ih je Weigel, 1894. godine, u časopisu Archiv für Anthropologie.
Crteži su preuzeti iz knjige: L. Leže, Slovenska mitologija, Beograd 1984, 186 (20, 21).
M. Šijaković, op. cit., 63.
Ibid., 66.
Item.
L. Pareti (ass. P. Brezzi, L. Petech), Stari svijet (od početka nove ere do 500. god.), sv. II, knj. III, Zagreb 1967, 130.
Palavestra, op. cit., 9.
R. Graves, The White Goddes, London 1961, 464; J. Todd, Baltic Amber in the Ancient Near East, Journal of Baltic Studies XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 298 - 299.
Plin., Hist. nat. XXXVII, 51.
M. Šijaković, op. cit., 33.
Palavestra, op. cit., 8.
Srebrodoljski, Яntarъ, Moskva 1984, 21.
S. Simić, Narodna medicina u Kratovu, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, 42, Zagreb 1964, 443.
Srebrodoljski, op. cit., 22.
Palavestra, op. cit., 9.
Poinar, R. Hess, Preservative Qualities of Recent and Fossil Resins: Electron Micrograph Studies on Tissue Preserved in Baltic Amber, Journal of Baltic Studies XVI / 3, Special Issue: Studies in Baltic Amber, 1985, 222 - 230.
Ibid., 222
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пет Сеп 07, 2012 5:29 pm

Vosak u narodnoj medicini


Pcelinji vosak se koristi u narodnoj medicini gotovo isto toliko koliko i med. Poznato je da se u staro doba, posebno kod starih Slovena, nije polazilo na put bez malo meda i voska. Vosak je od davnina poznat i po tome što dugo drži sitost. Govori se da su ljudi u ratovima preživljavali tako što su danima žvakali po parce voska. No, vosak se ipak ne tretira kao hrana, vec pretežno kao lek i kozmeticko sredstvo. Vosak ima svestranu upotrebu u raznim industrijskim granama. On se smatra univerzalnom sirovinom, jer se može koristiti za oko 2.000 razlicitih namjena. U praksi se najcešce koristi za izradu voštanih satnih osnova (cime se ubrzava i usmjerava izgradnja pcelinjeg saca), zatim u proizvodnji svijeca, u industriji kablova, tkanina, kože, hartije, aviona, automobila, u hemijskoj, staklarskoj i optickoj indsutriji, u vajarstvu i slikarstvu, za spravljanje masti za parket itd. U poljoprivredi se koristi za spravljanje kalem voska.


U narodnoj medicini se korisiti za spravljanje ljekovitih masti, flastera, kremova, voštano-mlijecnih bonbona, izradu kozmetickih preparata. U traumatologiji se koristi poslije skidanja gipsa. Vosak se, zatim, koristi kod opekotina, sportskih povreda i u plasticnoj hirurgiji;širi krvne sudove i podstice cirkulaciju krvi.
http://www.suprs.info/2010/10/24/vosak- ... -medicini/
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Сеп 09, 2012 6:40 pm

Etnofarmakologija

Neobično je kako je svaka kultura kroz istoriju imala poseban odnos prema fiziološki aktivnim supstancama. Bez velikih znanja, bez poznavanja same suštine supstance koja menja fiziološko stanje organizma, brojni narodi su na nivou prakse bili iznenađujuće uspešni u primeni nekih supstanci koje čak ni danas, u eri molekularne medicine, ne bi bile tek tako korišćene bez dobrih razloga.

Piše: Voin Petrović


Na teorijskom nivou, dejstva su obično bila pripisivana duhovima ili božanstvima koja imaju moć da ubiju, iscele ili obrazuju i vaspitaju, što je za posledicu na upotrebnom nivou imalo pojavu dužnog poštovanja, pa čak i strahopoštovanja prema tim supstancama i osobama koje znaju da ih koriste. Gledano kroz prizmu današnjice, gde se ne poštuje ništa i gde usled sopstvene arogancije smatramo da smo savršeni u pogledu poznavanja svega oko sebe, čime navodno suvereno vladamo, postaje jasno zašto tek u današnje vreme iskrsavaju problemi kao što su zloupotreba lekovitih supstanci, narkomanija, proizvodnja hemijskog oružija za masovno uništavanje i tome slično. Upravo u ophođenju prema supstanci leže odgovori na ova pitanja. Pregledajmo ukratko neke od odabranih primera dovitljivosti drevnih vračeva, analitičnosti starovekovnih učenjaka, inventivnosti srednjovekovnih alhemičara i prvih koraka u svet fine fiziologije nekih prethodnika savremenih maestara molekularnih intervencija na čoveku...

Pokušaj i pogreška

Da li metodom „pokušaja i pogreške“, koja bi užasnula današnje iscelitelje, ili posmatranjem ponašanja životinja, ili možda nekom pretečom eksperimenta na životinjama, čovek je uvideo da ponašanje, zdravstveno stanje i čak sam život mogu zavisiti od supstanci koje se unesu u organizam. Iako smatramo da je savremeno naoružanje čoveka vrhunac u razvoju ratne tehnologije, činjenica jeste da je prvo oružje u evoluciji bilo upravo hemijsko oružje, te otud velika prisutnost otrovnih materija u svetu koji je okruživao ranog čoveka.

Takođe, u očajničkim pokušajima da sebe izleči, čovek je srećnim slučajem pronalazio načine da pojedinim dostupnim supstancama utiče na sopstveno zdravstveno stanje. Negde između ova dva ekstrema, kao i obično, mesto su našle susptance koje su ili bile hrana čoveku ili su jednostavno činile da se oseti dobro. I vrlo brzo, iz ove tri kategorije izrodila su se znanja koja su prvobitnom čoveku omogućila da utiče na život u celini. Znanje je, kažu, moć, pa je takav pojedinac postao važan društvu. Ovakav status pojedinaca postoji i danas u društvu, pogotovo u primitivnim zajednicama, poput plemena u Africi i Južnoj Americi, jer običnim ljudima nije dokučivo kakva je to sila koja „vraču“ daje moć da utiče na život oko sebe.


Interesantno je kako su se neki oblici upotrebe fiziološki aktivnih supstanci očuvali do danas, duboko ukorenjeni u kulture širom sveta. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama postoje mikropopulacije Indijanaca koje su izopštene iz zakona o narkoticima i psihoaktivnim supstancama, jer neki od njihovih religioznih obreda, koji su deo kulturne baštine, podrazumevaju upotrebu kaktusa (najpoznatiji je Lophophora williamsii ili pejot) koji sadrže meskalin, halucinogeni alkaloid koji dovodi do stanja duboko izmenjene svesti. 500-700mg ovog alkaloida, što odgovara masi od oko 20g osušenog kaktusa, konzumira se žvakanjem, što osobu nakon sat vremena uvodi u stanje nalik onom koje izaziva LSD.

Meskalin deluje na serotoninske receptore u mozgu, i to upravo onu grupu receptora koji su aktivni tokom sna, izazivajući praktično „san na javi“. Ovakvo stanje izaziva formiranje „vizija“ u svesti „lovca na viziju“ i u plemenu se smatra da ove vizije predstavljaju poruke duhova predaka i prirode, koji lovcu daju uputstva kako treba da proživi svoj život. Znanja stečena u potrazi za vizijom u plemenu se smatraju za stvar intime. U ostalim delovim SAD, tradicionalne upotrebe fiziološki aktivnih supstanci uglavnom su zabranjene, pa su neke tehnike lova sa otrovnim strelama danas samo deo priča starih Indijanaca, jer je lov pomoću otrovne municije zabranjen. Nešto dalje na jug, u Centralnoj Americi, upotreba psihoaktivnih supstanci je još rasprostranjenija. Širom sveta je poznato „meso bogova“ tj. halucinogene pečurke iz Meksika pripadnici roda Psilocybe, koje sadrže psilocibin i psilocin. Od velikog broja primera, kao naročito neobičan izdvaja se tek nedavno otkriven običaj Indijanaca sa juga Meksika da puše ili žvaću halucinogenu biljku Salvia divinorum.

Nešto jačeg dejstva nego gore pomenuti kaktusi, ova endemska biljka, koja raste samo u uskom planinskom regionu i teško se razmnožava, predstavlja važan činilac kulture ovih Indijanaca. Vrlo malo se zna o običajima vezanim za ovu biljku, jer su rituali vezani za njenu upotrebu plemenska tajna. Otkrivena je tek početkom devedesetih godina i za nepunih 20 godina ova biljka privukla je pažnju mnogih u svetu zbog svojih neobičnih osobina. Ona sadrži najjači poznati prirodni halucinogen, salvinorin A, ali se on po svojoj strukturi veoma razlikuje od svih jedinjenja sličnog dejstva. Problem sa istraživanjima koja se tiču ove biljke jeste činjenica da se izuzetno teško razmnožava, gotovo isključivo preko pelcera, i da je, kao vrsta, na samoj granici istrebljenja. Kao i u većini svetskih kultura, i ovde su iskustva sa psihoaktivnim supstancama povezana sa pitanjima religije. Dejstva raznih preparata objašnjavaju se preko povezanosti biljke ili gljive sa božanskim entitetima i stoga su ove supstance najdublje ukorenjene u kulture koje opstaju vekovima, uprkos protivljenju Katoličke crkve.

Južna Amerika
Južna Amerika je takođe naseljena Indijancima koji poznaju psihoaktivna dejstva raznog bilja iz dubine džungle, ali kada se govori o etnofarmakologiji u Južnoj Americi, za oko najpre pada svojevrstan „arsenal“ hemijskog oružja koje je u upotrebi. Džungla je izrodila ogroman diverzitet, koji su njeni novi stanovnici brzo prepoznali i upotrebili u praktične svrhe. Širom sveta je poznat „kurare“, otrov za strelice iz amazonske džungle, proslavljen u krimi-romanima s početka 20. veka.

U stvari, postoji nekoliko vrsta kurarea, u zavisnosti od sirovina koje se koriste i svrhe za koju se pravi. Najbolje proučen je „kalabaš“ kurare. Uglavnom se za proizvodnju koriste smole raznih vrsta šumskog drveća, kao što su razne vrste Strychnos, Chondrodendron i srodne. Nije tačno poznato koje se vrste koriste za spravljanje kurarea, ali su iz kurarea izolovani brojni alkaloidi slične strukture, njihov predstavnik je tubokurarin. Ovi alkaloidi blokiraju prenos nervnih signala sa neurona na mišić i sprečavaju njegovu kontrakciju, pa lovina umire od opuštanja respiratorne muskulature i pada na zemlju. Veštim lovcima verovatno može da padne i direktno na roštilj.

Pored kurarea, koji je generalno biljnog porekla, postoje i otrovi koji se sakupljaju sa kože otrovnih šumskih žaba, iz rodova Dendrobates i Phyllobates, a koji su, prema letalnoj dozi, još jači od kurarea. Sadrže veći broj jedinjenja različitog dejstva, a među njima se po otrovnosti izdvaja batrahotoksin, koji na nivou voltažno zavisnih kanala za natrijum na membrani neurona dovodi do inaktivacije perifernog nervnog sistema, što kao posledicu ima višestruko otkazivanje organskih sistema. Oni se ređe koriste u lovu, uglavnom za krupniju divljač jer, za razliku od kurarea, otrovi žaba mogu da se resorbuju u crevima čoveka i budu otrovni i za onoga ko pojede lovinu. Kurare je i danas u upotrebi, kako u amazonskim šumama, gde je otrov za strelice, tako i na savremenim operacionim stolovima širom sveta, gde se koristi za opuštanje mišića pacijenta prilikom operacija, naravno u subletalnim dozama.


Svakako najveće „otkriće“ tamošnjih naroda predstavlja upotreba kininovca (Chinona spp.) u terapiji malarije. Ovo drvo sadrži poznati antimalarik – kinin.

U nešto višim regionima Južne Amerike nalazi se kolevka jednog, slobodno se može reći, velikog zla koje je početkom 20. veka zahvatilo najpre Evropu, a zatim i ceo svet. U pitanju je kokain, alkaloid izolovan iz biljke Erythroxylum coca, koji su - mnogo vekova pre nego što ga je otkrio beli čovek - bezbedno koristili Indijanci u oblasti severnih Anda. Kao što savremeni svet danas koristi žvake, tako su ovi narodi, kada je bilo potrebno, žvakali kuglice pravljene od sušenog lista koke i gline. Kokain ima stimulatorno dejstvo na organizam, omogućuje čoveku da podnese veći napor bez osećaja gladi i žeđi, čini da se čovek oseti okrepljeno i zadovoljno i, u umerenim dozama, predstavlja i dan-danas važan činilac kulture ovih naroda. Koncentrovan do kristalne forme i poklonjen belom čoveku, koji nekontrolisano stremi ka hedonizmu, zaslepljen izobiljem koje ga okružuje, predstavlja adiktivni neurotoksin čija neodgovorna upotreba obavezno vodi u propast.

Afrika
Afrički narodi su naročito interesantni sa stanovišta etnofarmakologije, jer su se razvijali nezavisno od ostatka sveta, i to u vrlo oskudnim uslovima, bar što se tiče dostupnih supstanci. Medicinsko bilje je prilično rasprostranjeno u velikom broju afričkih kultura, poznato je drvo kola (Cola spp.), koje je poslužilo kao osnova za proizvodnju prve koka-kole. Sadrži visok procenat kofeina i koristi se u lečenju raznih bolesti. Od otrovnih supstanci u Africi, poznati su crvi iz južne Afrike čiji se telesni sokovi koriste kao otrov za strele.

Smatra se da su ovi crvi otrovni zato što se hrane biljkama koje sadrže kardiotonične glikozide, jedinjenja koja deluju na ćelije srca tako što sprečavaju transport kalijuma i natrijuma kroz membranu, pa stoga dovode do remećenja elektrohemijskog balansa kardiocita. Posledice su aritmije i prestanak rada srca. U pripremi otrova ponekad se koristi i sveža manioka (Manihot esculenta), koja sadrž velike količine cijanida, koji remeti metabolizam kiseonika na nivou mitohondrija. Onaj ko proizvodi otrov manioku žvaće, a zatim ispljune otrovni sok biljke u posudu gde se pravi otrov, mešajući ga sa sokom dobijenim iz crva. U ovu masu se umaču vrhovi strela za lov.


Veoma interesantan običaj je i konzumiranje iboge (Tabernanthe iboga). Ovo je ritual koji se izvodi u cilju postizanja punoletstva u nekim centralnoafričkim plemenima. Naime, sušeni koren biljke sadrži veoma velike količine alkaloida ibogaina, koji se pokazao kao blag , ali dugotrajan halucinogen. Međutim, kako se primenjuje u velikim količinama, halucinacije su i jake i dugotrajne. Ibogain je svojevrsno „hemijsko čudo“ u savremenoj nauci. Vrlo ga je teško proizvesti veštački, ima nerazjašnjen mehanizam dejstva, a utiče na metabolizam neurona i, prema nekim izvorima, dovodi do njihovog deljenja.

Da podsetimo, neuroni se u fiziološkim uslovima kod odraslih ljudi praktično ne dele i jednom uništeni neuroni ne mogu se nadoknaditi. Pokazano je da eliminiše čak i najteže oblike zavisnosti od heroina, kokaina i nikotina. Halucinacije koje izaziva opisane su kao „suštinski značajna saznanja o životu“, a trajanje dejstva može biti i duže od 24 sata. Afrička plemena ga koriste u svrhe izlečenja, sticanja punoletstva u plemenu, pa čak i u lovu, ali ne kao otrov za oružje, već na veoma neobičan način. Naime, lovac uzima ibogu i seda u zasedu. Pod dejstvom iboge, on može da sedi nepomičan i do 4 dana, dok se žrtva ne približi, a onda je odjednom napada. Smatra se da je biljka iboga jedno od 12 svetih vrsta iz čume božanstva zvanog „Bwitii“.

Dalje na severu, nalazi se Egipat, koji već naginje ka Bliskom istoku, o kome će biti reči kasnije. Pored uloge trgovačkog puta, koju je kasnije kroz istoriju dobio, interesantan je period pre nove ere, kada je u Egiptu bila poznata proizvodnja alkoholnih pića, pre svega piva. Takođe, plavi lotos sa Nila smatra se za narkotičnu biljku čije je dejstvo bilo poznato još u vreme faraona, a koja je imala udela u ritualima obožavanja nekih od mnogobrojnih božanstava, uključujući i Ra. Zapisi o upotrebi ove biljke postoje na hijeroglifima u ostacima hramova. Pokazano je da biljka sadrži jedinjenja slična morfinu.

Australija

Australija je, i pored činjenice da tamo žive neke od najotrovnijih bića na planeti, jedno od retkih mesta gde upotreba otrova u svrhe lova nije rasprostranjena. Naprotiv, narodi Australije videli su svet oko sebe više kao izvor lekova nego otrova. Izdvaja se upotreba drveta „pituri“ iz roda Duboisia, koje se u manjim dozama koristi kao spazmolitik i analgetik u Australiji i po obližnjim ostrvima, a u većim dozama ima halucinogeno dejstvo.

Biljka sadrži hioscijamin i skopolamin, iste alkaloide kao i evropske zeljaste biljke velebilje (Atropa belladona) i tatula (Datura stramonium). Ove supstance inhibiraju acetilholinske receptore muskarinskog tipa na gotovo svim organima u organizmu, podižući krvni pritisak i brzinu srčanog ritma, opuštajući glatku muskulaturu vitalnih organa i povećavajući tonus skeletne muskulature. Na nivou centralnog nervnog sistema, izazivaju halucinacije i stanje nalik pijanstvu, uz amneziju.

Azija
Azija, kao kolevka prvih civilizacija, ima i najdužu tradiciju upotrebe raznih supstanci. Od Dalekog istoka, gde je herbalna medicina visoko razvijena, do Bliskog istoka, odakle potiče upotreba hašiša i opijuma, prisutne su civilizacije koje su vekovima upoznavale fiziološka svojstva dostupnih prirodnih proizvoda. Kineska medicina i kineska kuhinja stare su nekoliko hiljada godina i popularnost im i dalje raste. Izolovana planinskim vencima, naseljena je vrlo specifičnim vrstama, u čiji molekularni sastav ulaze i neke dragocene lekovite i aromatične supstance.

Trenutni hit u svetu su gljive shiitake (Lentinula edodes), čije je lekovito svojstvo odavno poznato. Glavno dejstvo ove gljive je snižavanje holesterola. To postiže zahvaljujući prisustvu statina, jedinjenja koja inhibiraju enzim HMG-koenzim A reduktazu, koja predstavlja prvi korak u sintezi holesterola u organizmu. Pre nekoliko vekova, kineski narodi su znali da - kada se na pirinčanoj kaši uhvati buđ - ta kaša se može koristiti za zalečenje rana. Ono što nisu znali jeste da ta kaša sadrži antibiotike iz grupe penicilina, koji inhibiraju ključni enzim u sintezi ćelijskog zida većine bakterija. Razne vrste čajeva, bogatih kofeinom i antioksidantnim fenolima, takođe su poreklom iz Kine i jugoistočne Azije. U tropskom pojasu Azije, koji je takođe obdaren džunglama koje krasi ogroman biodiverzitet, od Sijama do Pakistana, prisutni su narodi koji su pažnju posvetili supstancama koje mogu biti od značaja u ratovima.

Čuveni strihnin je poreklom upravo iz ovog regiona, gde se prirodno javlja u biljci Strzchnos nux vomica, koja je rođak južnoameričkih vrsta iz kojih se dobija kurare. Razlika u fiziološkom dejstvu postoji, međutim, strihnin, za razliku od kurarea, jeste jedan alkaloid kojeg u manjoj meri prate njemu slični i on na nivou kičmene moždine izaziva inhibiciju glicinskih receptora, koji su odgovorni za sprečavanje spontane aktivnosti refleksnih lukova. Kada je ovaj vid kontrole u organizmu onemogućen, javljaju se tetanički grčevi, obično u talasima, koji za kratko vreme dovode do smrti, a praćeni su intenzivnim bolom i karakterističnim položajem tela, gde su leđa izvijena u most, pa pacijent na zemlji leži u opistotonusu i zemlju dodiruje samo potiljkom i petama. Strihnin se ranije koristio kao otrov za miševe. U Indiji je medicinska upotreba biljaka takođe razvijena. Prema nekim navodima, postoje vrste kina drveta i u Indiji, pa se ono koristi za terapiju malarije, kao i u Južnoj Americi.


Konačno, Bliski istok, koji je raskrsnica civilizacija, poznat je po persijskom opijumu, turskom hašišu i začinima koji su oplemenjivali svakodnevicu tamošnjih i okolnih naroda milenijumima. Bezbrojne tone vrednih supstanci prenesene su na leđima kamila u karavanima, menjane su za svoju masu u zlatu. Mirišljava ulja, biber i tamjan, arapska kafa, med i seme retkih biljaka, sve u cilju unapređenja civilizacije. Priča vezanih za Bliski istok je mnogo.

Izdvaja se hašiš kao važan činilac kulture, kafa i jedna manje poznata biljka – sirijska rutavica (Peganum harmala). Hašiš predstavlja smolu ženskih cvetova konoplje (Cannabis sativa). Ona sadrži visok procenat tetrahidrokanabinola (THC), čiji aktivni izomer Δ9-THC ima jak efekat na centralni nervni sistem. Ovaj molekul je agonist kanabinoidnih receptora u mozgu, što za posledicu ima ogroman broj efekata, od kojih neki predstavljaju žarište savremenih istraživanja, pa se tako legalizacija upotrebe kanabisa u medicinske svrhe sve više širi, kako se otkrivaju nova blagotvorna dejstva konoplje.

O kafi ne treba reći ništa više, jer je jasno koliko je duboko ukorenjena, ne samo u drevne, već i u savremenu kulturu. Ritual ispijanja kafe postao je svakodnevica, a poreklom je iz pustinja Arabije i sa obala Persijskog zaliva. S druge strane Zaliva, u Persiji, opijum se odvajkada proizvodi. Sok iz nezrelih čaura maka (Papaver somniferum), koji na vazduhu postane braon i gumast, sadrži velike količine alkaloida nalik morfinu. Svi oni su agonisti opioidnih receptora u mozgu, zbog čega izazivaju povećanje nivoa dopamina, odsustvo bola i nervoze, kao i mnoge druge narkotične efekte. Polusintezom iz morfina danas se proizvodi heroin, jedna od najadiktivnijih supstanci, od kojeg je za odvikavanje potrebno mnogo više od čelične rešenosti jer se upliće u najosetljivije procese u mozgu.

Vekovima se opijum koristio za uživanje, koje se brzo pokazalo kao jako skupo za korisnike, trošeći više od samog novca, a jako profitabilno za uzgajivače maka. Udar ove supstance svet u celini oseća i danas, a u prošlosti su se čak vodili i ratovi zbog nje, poznat je Opijumski rat između Kine i Britanske imperije. Srećom, vrlo rano je opiomanija prepoznata kao društveni problem. Konačno, sirijska rutavica, mediteranska biljka koja nije doživela popularnost kao hašiš i opijum, ali je u lokalnim kulturama poznata kao biljka koja može da popravi raspoloženje. Sadrži prilično bezopasne alkaloide, harmin i harmalin, koji usporavaju razgradnju serotonina u mozgu, dovodeći time do prijatnih osećaja, što je i jasno kada se ima u vidu da se serotonin žargonski naziva „hormon sreće“.

Evropa
Za kraj, tu je Evropa. Sa izuzetkom Grčke, rane kulture nisu bile prisutne u Evropi, pa se o drevnoj upotrebi fiziološki aktivnih supstanci malo zna. A kako je jedna kultura obično težila da potpuno eliminiše prethodnu, tlo kao što je Evropa, podložno ratovima i velikim kretanjima nacija, nosi vrlo malo istorijskih podataka o etnofarmakologiji.

Medicina je bila visoko razvijena u staroj Grčkoj. Opijum je bio poznat, neke grane su dolazile i u kontakt sa upotrebom hašiša, ali najvećim delom nije poznato koje su to supstance koje su bile predmet ritualnih intoksikacija u njihovoj kulturi. Pretpostavlja se da su dejstva nekih gljiva bila poznata, kao što je muhara (Amanita muscaria) i neke gljive koje sadrže psilocibin, agonist serotoninskih receptora sličan LSD-u, srodnica centralnoameričkih „magičnih pečuraka“. Kako je upotreba ovih supstanci bila u velikoj meri ograničena na proročišta, priča o ritualnim supstancama je obavijena velom tajne.

Sudski otrov u Atini bio je sok od kukute (Conium maculatum), otrovnog korova koji je široko rasprostranjen, sadrži koniin, alkaloid koji deluje najpre stimulatorno, a zatim paralitički na skeletnu muskulaturu. Čuven je slučaj da je Sokrat smaknut po naređenju vlasti ovim otrovom. Bilo je poznato i dejstvo nekih drugih biljaka, na primer mrazovca (Colchicum autumnale), koji se u Grčkoj mitologiji pojavljuje pod imenom efemeron, otrov koji ubija za jedan dan. Mrazovac sadrži alkaloide koji sprečavaju deobu ćelije na nivou formiranja deobnog vretena u ćeliji, pa najpre stradaju brzodeleća tkiva, kao što su krvni sudovi. Nešto kasnije, grčku kulturu asimilira Rim, a Rim brzo potpada pod senku hrišćanstva, koje je arogantno odbacilo sve što je postojalo pre njega kao pagansko učenje.

Što se tiče severa Evrope, poznato je da su neki lišajevi korišćeni kao medicinsko sredstvo, kao i da je upotreba pomenute muhare bila i ostala široko rasprostranjena među severnim narodima, Nordijcima, Germanima i Slovenima. Muhara sadrži muscimol, supstancu koja deluje na receptore gamaaminobuterne kiseline (GABA) u centralnom nervnom sistemu.

Mehanizam halucinogenog dejstva još nije razjašnjen. Interesantan fenomen je da se muscimol iz organizma izbacuje nepromenjen, urinom, pa je urin osobe koja je jela halucinogenu gljivu takođe halucinogen. I danas neka sibirska plemena koriste ovu gljivu u svojim ritualima. Ostale halucinogene gljive, koje sadrže psilocibin, prisutne su u Evropi, ali je njihova upotreba ograničena. Psilocibin je danas tema nekih istraživanja jer se pokazalo da ima antidepresivno dejstvo, kao i da potpuno uklanja neke oblike migrene.


Tokom srednjeg veka, upotreba pojedinih trava od strane jeretika bila je meta osuda crkve. Ljudi su išli na lomaču samo zbog posedovanja lista ili semena ranije pomenutog velebilja ili tatule, halucinogenih biljaka sa lekovitim dejstvom, koje su dosta korišćene kao magijske biljke u ritualima veštičarenja. Njima srodna biljka, mandragora (Mandragora officinalis) ima strašne legende vezane za sebe i bila je siguran znak veštičarenja.

Koren mandragore ima oblik čovečuljka, pa mu se obično za potrebe obreda ugrade i oči od dragog kamenja. Ovakav čovečuljak se bogato obuče, čuva i svake nedelje kupa u vinu. Gaji se kao dete godinama, a ako je vlasnik dobar, čovečuljak od mandragore će mu navodno pokazati put do zakopanog blaga. Kako sastojci korena izazivaju između ostalog i zvučne halucinacije, komu i smrt, poznata je legenda da ako neko čuje vrisak čovečuljka od mandragore - sigurno će umreti!

Nakon renesanse prave se prvi pokušaji shvatanja ljudske fiziologije, pojmova toksičnosti, lekovitosti i formiraju se osnove za razvoj nauka koje će jednog dana objasniti sve te stvari koje su izazivale strahopoštovanje, uveravajući dete čovečanstva da „nema babaroge ispod kreveta“ i omogućavajući semenu čovekove arogancije da proklija.

...
Nije lako obuhvatiti jednim pregledom sve supstance koje su značajne u različitim kulturama. Naravno da svaka kultura ima neke svoje „bokvice koje se stavljaju na ranu“ i neke svoje „čenove belog luka protiv prehlade i vampira“ i „šljivovicu koja leši sve“, ali ponešto od toga ulazi u domen etnobotanike, koja se bavi kulturološkim aspektima biljaka i gljiva. Ono što objedinjuje sve ove kulture jesu osnovna čovekova stremljenja – da bude zdrav, sit i, ako je moguće, da mu bude lepo. Iako samo retki ostvare sve ove ciljeve, istorija je pokazala da je priroda stvorila supstance koje mogu umnogome olakšati i ulepšati naš boravak na planeti.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пон Сеп 10, 2012 11:31 am

Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakologiji

Parojčić Dušanka, Stupar Dragan
Institut za farmaceutsku tehnologiju i kozmetologiju, Farmaceutski fakultet, Univerziteta u Beogradu



"Sve livade i pašnjaci, brda i doline su apoteke"
Paracelzus

Uvod

Upotreba biljaka u svrhu ishrane i lečenja stara je koliko i samo čovečanstvo. Koristeći bilje u svakodnevnoj ishrani, čovek je postepeno uočavao njihova lekovita svojstva. S obzirom na to da tada nije imao velika saznanja o uzročnicima bolesti niti o tome koja bi biljka mogla i na koji način da se upotrebi za lečenje, sve se zasnivalo na iskustvu. Sa vremenom su otkrivani razlozi specifične upotrebe lekovitih biljaka za određene bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala se na objašnjivim činjenicama. Sve do pojave ijatrohemije u 16. veku, biljke su predstavljale osnov lečenja i profilakse.




Lekovito bilje kao afrodizijak, lek i otrov


Koliko je čovek verovao u lekovitost pojedinih biljnih vrsta, najbolje ilustruje podatak da su biljke postajale zaštitni znak bogova i božanstava lekova i lečenja. U minojskoj civilizaciji na Kritu mak je bio zaštitni znak Velike boginje lekova i lečenja koja se uvek predstavljala sa čaurama maka na obodu kape na glavi. (1) Neke biljne vrste su zbog lekovitosti i široke upotrebe prerasle u svete biljke, kao što je to slučaj sa crnim i belim lukom, u koji su se zaklinjali egipatski lekaroapotekari, a lukovice ovih biljaka stavljali su kao darove u grobnice kraljeva. Zahvaljujući jakoj aromi, koristili su ih u magijskim obredima, za teranje zlih duhova, mada su u osnovi toga, i ne znajući, koristili dezinfekciona i antibiotska svojstva sumpornih jedinjenja. (2,3) I tropanske alkaloidne biljke su se slično vekovima koristile u magijskim ritualima i kao afrodizijaci zbog opijatnog i halucinogenog delovanja, pa su u mnogim kulturama dobijale magijsko ili simbolično značenje. Najčešće su se u te svrhe upotrebljavale biljke iz familije Solanaceae: mandragora (Mandragora officinarum L.), velebilje (Atropa belladonna L.) i tatula (Hyosciamus niger L.).


Mandragora je jedna od najpoznatijih svetih biljaka, čija je magijska moć posledica slučajnog sklada dvaju faktora: korena u obliku ljudskog tela sa izraženim muškim i ženskim polnim organom i alkaloidnog sastava koji je proizvodio halucinogene efekte, čime je mandragora potvrđivala široko polje svojih moći. Ona se pominje i u Starom zavetu. Narodi Mesopotamije i Egipta su je mešali sa drugim tropanskim alkaloidnim biljkama familije Solanaceae u različitim preparatima koji su se pili ili mazali na kožu. (4,5) Koren u vinu koristili su kao opijajuće i omamljujuće sredstvo i od njega su pravili figurice koje su nosili kao talismane za dobro zdravlje i zaštitu od svih bolesti, a žene za lečenje neplodnosti. (6) Osim neobičnog korena, korišćeni su i plodovi poznati pod nazivom “Afroditine jabuke”, koje su predstavljale simbol ljubavi, što se u simboličnom smislu održalo do danas. U Tutankamonovoj grobnici pronađeni su plodovi mandragore u cvetnom vencu faraona. (2) Rimski enciklopedista Aulus Cornelius Celsus u svom delu De re medica u 1. veku piše da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore. Dioskorid ju je koristio kao anestetik tokom hirurških intervencija, kao lek za oči, abortivno sredstvo i sredstvo za uspavljivanje. Galen je koren mandragore kuvao u vinu kao anestetičko sredstvo, a sa medom je izrađivao supozitorije koje su se koristile za uspavljivanje. Međutim, bio je svestan njene otrovnosti, jer ju je svrstao u najškodljivije lekove koji se moraju uzimati umereno da ne bi delovali kao otrov. (7) Hebrejska tradicija je znala za mandragoru, koja je u to vreme važila za afrodizijak. U srednjem veku mandragora je doživela vrhunac svog ugleda, kada je prozvana magičnom biljkom. Sam pomen “malog zasađenog čoveka” izazivao je veliki strah zbog rizika pri sakupljanju. Verovalo se da ispušta krik kada se vadi iz zemlje, kako je pisao još Teofrast , kao i da taj krik može da ubije onoga ko ga čuje, pa su psima prepuštali da je kopaju. Ovo verovanje pomenuo je i Šekspir u tragediji “Romeo i Julija”. (5,6) Za mandragoru su se borili, a trgovina je cvetala. Cena je bila utoliko viša ukoliko je mandragora bila sličnija ljudskom obličju i ukoliko se pol jasnije video.

Bilo je i biljaka koje su se koristile kao afrodizijaci, ne radi halucinogenih efekata već kao Salep tuber zbog izvesne sličnosti sa muškim polnim žlezdama. U arapskom svetu i danas je ostalo verovanje da je salep najpouzdanije sredstvo za jačanje polne moći, koje se u osnovi bazira na homeopatskom principu “slično se sličnim leči“. (8) U Indiji su se ljubavni napitci (pocula libidinis) izrađivali od belog luka, koji se, pored toga, koristio i kao rubefacijens, antiseptik i anthelmintik. (3,7)

Mnoge toksične biljke korišćene su kao otrovi ili su usled neznanja bile uzrok slučajnog trovanja. Egipćani su, prema podacima iz Ebersovog papirusa, za justifikaciju koristili otrov iz breskvinih koštica, a izrada i upotreba ovog otrova bila je poverena samo malom broju sveštenika, odnosno lekaroаpotekara, koji su se morali zakleti da će tajnu čuvati. Grčki kralj Atal III iz Pergama, odličan poznavalac otrova, imao je vrt gde su uzgajane isključivo otrovne biljke iz kojih je dobijao otrove. Upotreba ploda (bobica) velebilja radi slučajnog ili namernog trovanja, samoopijanja i/ili namernog onesposobljavanja za rad ili odbranu, bila je raširena sve do 19. veka. Još u vreme Dioskorida znalo se za otrovnost ove biljke, jer on opominje da pehar vina sa 4 drahme velebilja sigurno ubija svakog čoveka. (7) Zabeležena su i mnoga slučajna trovanja ovom biljkom, kao što je ono iz 1813. god., kada se kod Pirne otrovao ceo garnizon francuskih vojnika, ili slučaj iz 1841. god., kada su se mnoge porodice otrovale preko puževa koje su jeli kao poslasticu, a koji su skupljani sa polja gde raste velebilje. (9)

Cimet, anis, kim, morač, korijander, biber, celer, đumbir, karanfilić i drugi začini igrali su nekada veoma važnu ulogu u ljudskom društvu i odnosima pojedinih država i naroda. Basnoslovna cena začina bila je neposredan povod otkrića Amerike u želji da se nađe put za Indiju u kojoj rastu ove biljke. Tako su se, na primer, crni i beli biber, zahvaljujući etarskom ulju, ljutom ukusu, fermentima i smoli, koristiti kao antitusica, amarum purum, digestiv i, lokalno, kao antiseptik. (10)




Istorijski izvori od značaja za proučavanje upotrebe lekovitog bilja


Najstariji pisani pomen o upotrebi lekovitog bilja za izradu lekova i za lečenje pronađen je na sumerskoj glinenoj pločica iz Nipura staroj skoro 5000 godina. Ona sadrži 12 recepata za izradu lekova u kojima se pominje preko 250 različitih biljaka, među kojima i neke alkaloidne: mak, bunika i mandragora. (11) Kineska knjiga o korenju i travama “Che-Nung-pen-ts`ao-ching”, napisana oko 2800 god. p.n.e., koju neki farmakoistoričari smatraju najstarijom farmakopejom na svetu, sadrži opise preko 250 biljnih droga domaćeg porekla, od kojih se mnoge i danas upotrebljavaju: Rhei rhisoma, Camphora, Cinammomi cortex i Theae folium. Antički narodi su mnogo cenili ove droge iako se za mnoge dugo nije znalo da potiču iz Kine. Rimljani su verovali da Rheum, koji su koristili kao purgativ, dolazi sa Bosfora i sa obala Crnog mora. Kineski cimet se koristio kao lek, za kađenje, mirisanje, a kasnije i kao začin dodavan za popravljanje mirisa jelu i piću. Kraljica od Sabe darovala je caru Solomonu, pored ostalog, i cimet kao retkost i skupocenost koja se daruje samo u znak osobitog poštovanja i naklonosti. (5,10,11,12)

Međutim, proučavanje starih recepata sa načinima izrade lekovitih preparata ponekad je isto tako teško kao i odgonetanje samog naziva biljne vrste iz koje se on izrađivao zbog tajnih “heraldičkih” imena, često prema nazivima životinja. Tako je “srce jastrebovo” naziv za pelen (Artemisia absinthium L., Asteraceae), dok je “mišji rep” naziv za beli slez (Althaea officinalis L., Malvaceae). (13) U Ebersovom papirusu, napisanom oko 1550. god. p.n.e. u Tebi, pominje se veliki broj biljnih vrsta i droga korišćenih u terapiji. Ovde ćemo spomenuti samo neke: bunika (Hyosciamus niger L., Solanaceae), nar (Punica granatum L., Punicaceae), ricinus (Ricinus communis L., Euphorbiaceae), aloja (Aloë sp., Liliaceae), sena (Cassia spp., Fabaceae), beli i crni luk (Allium cepa L. i Allium sativum L., Alliaceae), smokva (Ficus carica L., Moraceae), bela vrba (Salix alba L., Salicaceae), korijander (Coriandrum sativum L., Apiaceae), kleka (Juniperus communis L., Cupressaceae) i kičica (Centaurium erythraea L., Gentianaceae). Protumačeni recepti Ebersovog papirusa otkrivaju nam da se korijander koristio za otklanjanje stomačnih tegoba, fleka na koži i glavobolje, iz polodova kleke specifičnim postupcima se dobijalo etarsko ulje, dok se kičica pripremala za otklanjanje ginekoloških problema, a u obliku vina za poboljšanje apetita, protiv nadimanja i grčeva u stomaku. Grčki filozof Herodot prvi ukazuje na vezu između građenja piramida i belog i crnog luka, koji se prema zapisu na piramidama koristio u ishrani da bi graditeljima dao snagu za težak fizički rad. Interesanto je da je, prema jednom receptu, trudnicama bilo dozvoljeno da ga koriste u ishrani, dok se dojiljama savetovalo da ga izbegavaju, jer se njegov ukus prenosi i na mleko, što bebama ne prija. (1,2,3,11,14) Najnovija istraživanja pokazuju da su u plodnoj dolini Nila uzgajane mnoge biljne kulture, između ostalih i beli mak (Papaver somniferum var. album L.) iz kojeg se dobijao opijum. (1)

Prema podacima iz Biblije i svete jevrejske knjige Talmuda, prilikom različitih obreda koji su pratili lečenje, kao i za kađenje, korišćene su mirisne smole, najčešće mira (Myrrha) i tamjan (Olibanum). U indijskim svetim kjnigama Vedama spominje se lečenje biljem, kojim je ova zemlja bogate i raskošne flore obilovala. Mnoge začinske biljke poreklom su iz Indije: morski oraščić, biber, karanfilić i druge. (13) Oslanjajući se na Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, nastale oko 800.god. p.n.e., saznajemo za 63 biljne vrste iz minojske, mikenske i egipatsko-asirske farmakoterapije. Neke od njih dobile su imena prema mitološkim likovima iz ovih epova, kao na primer oman (Inula helenium L., Asteraceae), nazvan u čast lepe Helene (Jelene) oko koje je vođen trojanski rat. (10, 15) Za biljke iz roda Artemisia, za koje se verovalo da vraćaju snagu i čuvaju zdravlje, naziv je izveden iz korena grčke reči artemis, što znači zdrav/čio. One su nazvane po čuvenoj karijskoj carici Artemisi, koja je i sama mnogo istraživala i gajila lekovite biljke. (16)

Originalni biljni lekovi izuzetno su retki i predstavljaju pravi izazov za arheologe i istoričare. Zahvaljujući sačuvanim darovima ostavljanim u grobnicama careva iz perioda Ehnatona i Tutankamona ( 1550-1305. god. p.n.e.) ostao je sačuvan jedan broj originalnih biljnih droga iz perioda Starog veka. Ove biljne droge su relativno dobro sačuvane. (2) Iz perioda Dioskorida pronađeni su, prilikom kopanja jednog jarka 1962. god. u Neusu, ostaci nekada korišćenih biljaka za izradu lekova. Praškasta smeša, otkrivena na lokaciji nekadašnjeg rimskog logora, koji je srušen oko 70. god., sadržala je sprašene ostatke 4 različite biljne vrste: Centaurium umbellatum Gillib., Hyosciamus niger L., Hipericum perforatum L. i Plantago lanceolata L. (17)




2. Biljke kao osnov Materia medicae od antike do renesanse


Najvažniji pisac starog veka o biljnim drogama je Dioskorid (Pedanios Dioskorides), Grk iz Anazarba, koji je kao lekaro-apotekar Neronove vojske proučavao lekovito bilje gde god je išao sa rimskom armijom. Oko 77. god napisao je. ”Nauku o lekovima u pet knjiga” (De Materia medica libri quinqae). Ovo klasično delo starog veka, koje je mnogo puta prevedeno i štampano, pruža obilje podataka o biljnim lekovima koji su činili osnovu materia medicae sve do kasnog srednjeg veka i renesanse. Od ukupno 944 opisane droge, 657 je biljnog porekla sa opisima spoljašnjeg izgleda, staništa, načina prikupljanja droge, izrade lekovitog preparata iz nje i njeno terapijsko delovanje. Preovlađuju biljke blagog delovanja, ali su upotrebljavane i one koje sadrže alkaloide i druge materije jakog fiziološkog delovanja (kukurek, čemerika, mak, ljutić, tatula, bunika, velebilje). Od domaćih biljaka Dioskorid je najviše cenio vrbu, kamilicu, beli i crni luk, beli slez, bršljan, kantarion, koprivu, žalfiju, kičicu, koriander, peršun, morski luk i čemeriku. (18)

Kamilica, poznata pod nazivom Chamaemelon, koristila se kao antiflogistik za lečenje rana, uboda, opekotina i čireva, zatim za klistiranje i ispiranje očiju, ušiju, nosa i usta. Zbog blagog karminativnog delovanja naročito je pogodna za primenu u dečijem dobu. Diskorid je smatrao da deluje abortivno, o čemu on piše sledeće: “Cvet, koren i cela biljka pospešuju menstruaciju, teraju embrion, urin i kamenac, ukoliko se koriste u obliku infuza i kupke”. Ovo netačno verovanje su kasnije prihvatili i Rimljani i Arapi, pa otuda potiče latinski naziv matricaria, izveden iz dve reči: mater, što znači majka, odnosno matrix, što žnači materica. (19)

Uz opis biljaka vrlo često su data i imena na drugim jezicima, kao i stanište gde rastu ili se uzgajaju. Evo kako izgleda Dioskoridov opis narcisa: “O narcisu. Jedni ga zovu Narkysos anydros, zatim Autogenes i Bolbos emetikos. Rimljani ga zovu Bolbus morbitarius, a neki isto kao i ljiljan narcis zovu Leirion. Listovi su slični poriluku, nežni su i mnogo manji i uži. Stabljika je prazna i bez lista, jednu stopu visoka i na njoj se nalazi beli cvet koji ima u sredini žutu, a ponekad crvenu rupu (misli se na tučak i prašnike). Koren je u sredini beo, okrugao i sličan luku. Plod je u jednoj vrsti kožice, crn i duguljast. Najbolja vrsta narcisa raste na bregovima i miriše. Drugi je sličan luku i miriše na zelje. Ako se skuva koren i popije ili pojede prouzrokovaće bljuvanje. Fino stucan sa medom, narcis je izvrsno sredstvo kod opekotina. Slične obloge koriste se i kod hroničnih bolova u zglobovima i stopalima, kao i kod povreda tetiva. Sa sirćetom i semenom koprive koristi se sa izbeljivanje kože” (20) Već Dioskorid razlikuje više vrsta mente, koja se gajila i koristila kao sredstvo protiv glavobolje i za želudac. Lukovica morskog luka i peršun koristili su se kao diuretici, dok se kora hrasta koristila u ginekološke svrhe, a bele vrbe kao antipiretik. Bulbus Scillae se prema Dioskoridu koristio i kao ekspektorans, kardiakum i antihidroptikum, u obliku sirćeta ili kiselog meda. (7,13,14,21) Značajno je što je Dioskorid ukazao na mogućnost falsifikovanja droga, kako onih domaćih, kao što je falsifikovanje opijuma mlečnim sokom primorskog žutog maka (Glaucium flavum Cranz, Papaveraceae) i crvene bulke (Papaver rhoeas L., Papaveraceae), tako i skupih orijentalnih droga, koje su arapski trgovci donosili sa dalekog Istoka, kao što su: iris (Iris sp.), iđirot (Calami rhizoma), kardamom (Cardamomi fructus), tamjan (Olibanum) i druge. (1, 7)

Najpoznatiji rimski lekaroapotekar Galen sastavio je prvi popis droga sličnog ili istog terapijskog dejstva (paralelne droge) koje mogu zamenjivati jedna drugu – “De succedanus”. Sa stanovišta današnje nauke, neke od predloženih zamena ne odgovaraju u farmakološkom smislu i potpuno su neprihvatljive. Tako, ako bismo mogli da prihvatimo da lekaroapotekar u nedostatku Althaeae radix upotrebi Malve folium, ili da Zingiberis rhisoma zameni sa Piperis fructus, zamena Helleborus sp. sa Lapis lazuli (safir) podjednako je neprihvatljiva i netačna kao i zamena Papaver semen sa Hyoscyami semen. (8) Galen je uveo u terapiju i neke nove biljne droge koje Dioskorid nije opisao, kao što je Uvae ursi folium, koja se i danas upotrebljava kao uroantiseptik i blag diuretik. (3,22,23)

Arapi su uveli u farmakoterapiju mnogo novih biljnih droga, najviše iz Indije, sa kojom su trgovali. Neke drastične droge zamenili su manje drastičnim, pa su se Pulpa tamarindi, Sennae folium, Manna, kao blaga laksancija koristile umesto do tada korišćenih drastičnih purgativa (Hellebori rhizoma i Euphorbium). Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima dao popis oko 100 biljnih vrsta koje se moraju gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije, a to su uglavnom bili manastiri. Među ovim biljkama je najviše lekovitih - žalfija, beli slez, nekoliko vrsta mente, mak, kičica, primorski luk, a na prvom mestu je žalfija, koju je veliki vladar naročito cenio. Latinski naziv ove biljke potiče od starih Latina koji su je nazvali spasonosna biljka (salvare, što znači spasiti, izlečiti). Žalfija je i danas obavezna biljka u svim katoličkim manastirima, kao neka vrsta svete biljke. (3)




2.1. Herbarijumi i period ijatrohemije


Uporedo sa razvojem nauke i umetnosti u periodu renesanse razvijala se i farmaceutsko-botanička literatura. Međutim, kada je materia medica u pitanju, nije bilo značajnijih promena tokom Srednjeg veka, pa su se radovi velikih antičkih autoriteta, Dioskorida i Galena, neprestano provlačili kao osnova antidotariuma i renesansnih herbarijuma sve do 17. veka. Ova literatura, na latinskom i staroevropskim jezicima, dosta je dobro očuvana, naročito u štampanoj formi i formi bakroreza. Novija otkrića ukazuju da mnogi herbarijumi vuku korene još iz Srednjeg veka. Među najpoznatije predstavnike ove literature ubrajaju se “Hortus sanitatis” (Vrt zdravlja) i “Herbarum vivae eicones,” štampani u Nemačkoj u 16. veku, kao i “Hortus Eystettensis” , urađen 1613. god. kao bakrorez. Herbarijum američkog apotekara francuskog porekla Eliasa Duranda (1794-1873), pod nazivom Herbario nuovo, obuhvatao je preko 10 000 biljnih vrsta i više od 100 000 primeraka sakupljenih po čitavoj teritoriji Severne Amerike. Detaljna analiza Durandovog herbarijuma pokazala je da se obično prvo navodilo ime biljke, koji njen deo se koristi i u koje terapijske svrhe, zatim je objašnjavan izgled, mesto gde raste, u kojem periodu se bere, a ponekad i sa čim ju je eventualno dobro kombinovati u pripremi leka, a sa kojim biljkama se ne uzima u kombinaciji. (7, 20, 24) Povlačenjem medicine i farmacije u manastire, osnov terapije činilo je 16 svetih biljaka, koje su apotekari kaluđeri u zapadnoj Evropi obavezno uzgajali u manastirskim vrtovima. Pored već spomenute žalfije, tu su bile ruža, ljiljan, morač, nana i grčko seme. U većini slučajeva vrednost droga po tadašnjem shvatanju nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego pre svega da li je biljka ubrana levom ili desnom rukom, u ponoć, određenog dana u sedmici ili godini i da li se pri tome išlo unatraške, pevalo, zevalo i slično.


Pojavom Paracelzusa (1493.-1541. god.) i uvođenjem hemijskih lekova u terapiju (ijatrohemija) ne samo da se nije smanjio interes za lekovito bilje već je otpočelo hemijsko proučavanje lekovitosti biljaka koje je obeležilo razvoj nauke 17. i 18. veka. Alhemičarsko učenje o signaturama odigralo je važnu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfološki podaci o biljnim vrstama. Prema verovanju da je lekovitost biljke obeležena njenim izgledom (morfologijom), lekari su, sledeći znakove prirode, kantarion preporučivali za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izledaju kao da su probodeni, dok su se za žuticu upotrebljavali cvetovi i korenje žute boje. Pravu sistematiku biljaka, koja se održala do danas, postavio je 1735. god. švedski botaničar Carl von Linné. (10,20, 24)




2.2. Hinovac

Otkrićem Amerike i puta za Indiju, evropska farmakoterapija obogaćena je novim biljnim drogama, od kojih su mnoge odigrale važnu ulogu u farmakoterapiji 18. i 19. veka. Spomenućemo samo neke: Lobeliae herba, Jalapae tuber, Nicotianae folium, Senegae radix, Ipecacuanhae radix i Cinchonae cortex. Zbog izuzetnog značaja uvođenja hininovca i hinina u terapiju malarije, što se poredi sa značajem uvođenja baruta u vojne svrhe, ovde ćemo reći nešto više o njemu.

Malo je biljaka koje imaju tako burnu i zanimljivu istoriju kao Cinchona. Zbog nje su vođeni ratovi, trgovalo se njenom korom, a mnogi su se obogatili na bolestima i nevoljama stotina miliona ljudi bolesnih od malarije. Koru hininovca (Cinchonae cortex, Chinae cortex) upotrebljavali su od davnina stanovnici Južne Amerike za lečenje groznice, naročito malarije, kao dodatak jelu u obliku osušenog praška ili u obliku dekokta. Primećeno je da obolele lame skidaju koru sa stabla hininovca i glođu je, te se na ovaj način oporavljaju. Otuda koru nazvaše kina odnosno china, što je na Inka jeziku značilo “kora nad korama” ili “izuzetna kora”. Postoji preko 30 vrsta hininovca roda Cinchona iz familije Rubiaceae, od kojih se danas najviše koristi Cinchona succirubra Pav., jer daje drogu određenog i postojanog kvaliteta. Linné je dao naziv rodu Cinchona oslanjajući se na legendu o prvoj Evropljanki koja je 1630. god. izlečena dekoktom hininovca, grofici Francisci Henriques de Rivera del Chinchon, drugoj ženi peruanskog vicekralja grofa del Chinchon. Otuda potiče naziv grofičin prašak ili “Polvo de la Condeza”. U Engleskoj se zvao “kraljevski prašak” pošto je njime izlečen i sam kralj Karlo II. Evropljani su upoznali Cinchonu kada su osvojili Peru, a koru su u Evropu donosili jezuiti, koji su kao misionari odlazili u Peru i tu se upoznali sa lekovitim svojstvima ove droge. Isusovac Barnabé de Cabo prvi je doneo prašak hininovca, najpre u Španiju, a zatim u Rim, gde su ovim sredstvom izlečeni mnogi bolesnici. Droga je prodavana veoma skupo pod raznim izmišljenim imenima, u početku kao prašak “Polvo de los Jesuitos”, ali pošto je laicima njegova efikasnost izgledala prosto čudnovato, narod ga je prozvao "đavolji prašak". (9,10) Interesantan je i naziv “Cortex Peruanus,” koji ukazuje na poreklo droge, a pod kojim je ona ušla u londonsku farmakopeju iz 1677. godine. (25) Međutim, službena medicina 17. veka bila je ogorčeni protivnik hininovca, jer on nije pokazivao ni laksativni ni vomitivni efekat, što se tada smatralo potrebnim za izlečenje groznice, pa se njegov ulazak u oficinalnu farmakoterapiju odvijao dosta sporo. Širenju upotrebe hininovca mnogo je doprineo apotekar iz Kembridža Robert Talbot, koji je izrađivao Vinum Chinae kao amarum, stomahik i antipiretik. Engleski lekar Thomas Sydenham među prvima je upotrebio koru hininovca za lečenje malarije i nekih drugih oblika groznice. Monteverdijevo otkriće, 1872. god., da hinin deluje kao uterotonic, dovelo je ne samo do njegove upotrebe u akušerstvu već i do velike zloupotrebe za izazivanje pobačaja. Ovo je na žalost, zbog velikih doza koje su se u tu svrhu koristile, često imalo letalni ishod. Gomez je 1810. god. uspeo da izoluje jednu aktivnu supstancu iz ekstrakta Cinchonae cortex koju je nazvao cinhonin, dok su pariski apotekari Pelletier i Caventou 1820. god. dokazali prisustvo dva alkaloida , cinhonina i hinina, od kojih je ovaj drugi imao izrazita antimalarična svojstva. Oni su kasnije uspeli da dokažu da se hinin može dobiti ne samo iz Južne Amerike nego i sa plantaža na Javi i u istočnoj Indiji, koje su do danas ostale glavni svetski proizvođači hininovca. (9,10)

S obzirom na cenu uvoza sirovine za ekstrakciju hinina, vrlo brzo se javila potreba za njegovom sintezom, ali rad na strukturi hinina trajao je preko stotinu godina. Ona je konačno utvrđena 1931. god. (Rabbe) i eksperimentalno potvrđena kao pravilna totalnom sintezom 1944. god. (Woodward i sar.). (25)
Početkom 19. veka izolovani su prvi alkaloidi i heterozidi, čime je zapravo označen “novi početak” farmakoterapije, koja se sve manje oslanjala na gajeno lekovito bilje, a sve više na izolovanje aktivnih principa iz selekcionisanih biljnih vrsta. Prvi organski spoj koji je dobijen iz biljnog sveta, a koji je imao aktivno dejstvo, bio je alkaloid opijuma – morfijum, koji je 1804. god. izolovao nemački apotekar Sertürner (Friedrich Wilhelm Sertürner 1783–1841. god.) i nazvao ga prema grčkom bogu sna Morfeju. (1, 26) Ubrzo zatim izolovan je veliki broj alkaloida, od kojih ćemo spomenuti samo nekoliko: narkotin (1817), strihnin (1818), brucin (1819), kolhicin (1820), kodein (1832), atropin, akonitin (1833), papaverin (1848), skopolamin (1890). (24)




3. Upotreba lekovitog bilja u našem narodu

Stari Sloveni poznavali su mnoge biljke, među njima i one koje su upotrebljavali za lečenje. Protiv groznice koristili su pelen i kičicu, kao anthelmintiku beli luk, kao drastiku ricinus, kukurek, debelu tikvu, dok su emetika bili kukurek i kopitnjak. Primorski luk, špargla, peršun i celer koristili su se kao diuretika, a zbog adstringentnog delovanja upotrebljavani su hrast i nar. Glavna sveta i čudotvorna biljka naše etnofarmacije bio je i ostao bosiljak, koji se i danas gaji ne samo po manastirima, već i po baštama i saksijama. Ova biljka se najčešće koristila kao sveža sirovina ili su se od nje izrađivali različiti preparati za kožu. Neke masti i melemi na bazi bosiljka od davnina su poznati, a interesantan je podatak da su pojedini preparati, kao što je Unguentum basilicum, nosili epitet kraljevski melem zbog izuzetne važnosti. Mnoge biljne vrste preuzete iz slovenske etnomedicine i etnofarmacije, prešle su u školsku, naučnu farmakoterapiju Srednjeg veka kroz prva pisana dela na srpskom jeziku nastala pri manastirskim bolnicama u Hilandaru, Carigradu i Studenici. Osnivanjem prve apoteke u doba Nemanjića početkom 14. veka u tada najvažnijoj srpskoj luci Kotoru, proširila se upotreba skupih uvoznih droga i začinskog bilja, iz tropskih i suptropskih krajeva Azije i Afrike. Najstariji sačuvani srednjovekovni terapijski zbornici Hodoški zbornik (1390. god.) i Hilandarski medicinski kodeks (13-16. v.) oslanjaju se na Dioskoridovu i Galenovu nauku o lekovitom bilju, koje su predstavljale osnov zapadnoevropske farmakoterapije. U Hilandarskom kodeksu opisano je 100 biljnih vrsta i droga biljnog porekla. Dioskorid je često citiran, a biljke koje je on uveo u terapiju posebno su bile cenjene. Po narodnom shvatanju, koje se često pretvara u verovanje i sujeverje, lekovitost, ali i otrovnost, pojedinih biljaka opevane su i u mnogim narodnim pesmama. Tako su najčešće opevane biljke odoljen, kamilica, matičnjak i trava iva. “Da ne ima odoljena trave, ne bi majka odranila sina, nit bi seka brata odnjihala…” O izvanredno dugoj i neprekidnoj tradiciji upotrebe lekovitog bilja u kurativne i profilaktičke svrhe u našem narodu govore i lekaruše poznatih i nepoznatih autora, nastale u periodu turskog ropstva, kada su domaće biljne droge predstavljale jedinu dostupnu sirovinu za izradu lekova. (18,27,28)


Слика Слика
Slika 1, 2: Ženska i muška mandragora, prikaz iz anonimnog italijanskog rukopisa iz 16. veka


4. Uloga i mesto lekovitog bilja u savremenoj farmakoterapiji

Mnoge biljne droge danas se koriste pre svega kao sirovine za ekstrakciju lekovitih principa (opijumski mak, digitalis, ražena glavnica, cinhona, ipekakuana, rauvolfija...) (10) Od izolovanja prvih alkaloida pa do danas, u periodu od skoro dve stotine godina, proučen je veliki broj biljaka i izolovano na milione aktivnih komponenti, od čega je samo nekoliko hiljada različitih alkaloida, ali ni oni se svi ne koriste u savremenoj farmakoterapiji. Iako se farmaceutska nauka bazira pre svega na dobijanju sintetskih ili polusintetskih komponenti, postoji obnovljen interes za izolovanje farmaceutskih aktivnih principa iz biljaka. Brojne farmaceutske kompanije širom sveta danas ulažu velika finansijska sredstva u istraživanje aktivnih sastojaka koji se nalaze ili se pretpostavlja njihovo prisustvo u biljkama koje su vekovima korišćene u tradicionalnoj i školskoj medicini i farmaciji ranijih epoha. Kompanija “Merk” je nedavno uložila milion dolara u projekat koji već dve godine traje u Kostariki, a “Pfizer” troši dva miliona godišnje u poslu sa Njujorškom botaničkom baštom na istraživanje farmakoterapijskog potencijala Severno-Američke flore. Prema podacima iz 1980. god., u istraživanje lekovitih biljaka na nivou kliničkih istraživanja uključene su 223 farmaceutske kompanije širom sveta, od čega 107 iz SAD. (29) Ponekad, bez obzira na utrošeno vreme i novac, rezultati nisu ohrabrujući. Tako su, na primer, istraživanja Američkog nacionalnog instituta, ostala bezuspešna, jer ni jedan od 114.000 biljnih ekstrakata iz 35.000 biljnih vrsta nije mogao biti upotrebljen za lečenje kancera. (30) Tradicionalna medicina, kao i grčko-rimska terapija, kroz očuvane srednjovekovne farmakopeje i renesansne herbrijume, može da pruži više nego korisne smernice u kojem pravcu da se krene. U nekim slučajevima ovo može ne samo da potvrdi ispravnost upotrebe kroz vekove već da dovede do otkrića nekih novih aktivnih principa ili da do skoro zaboravljene biljke ponovo vrati u žižu interesovanja. In vivo i in vitro istraživanja nekih biljaka tradicionalne kineske medicine, koja se godinama koriste za lečenje ekcema, otkrila su sasvim nova antireumatska svojstva ovih biljaka. (31) Slično je bilo i sa Filipinskim čajem (Carmona retuza). (32) Ovakvih primera ima mnogo. Možda će oni podstaknuti ozbiljnija istraživanja starih rukopisnih knjiga o biljkama, koje se neće posmatrati kao istorijska radoznalost nego kao mogući izvori savremene farmakoterapije.



Слика
Slika 3: Ilustracija primorskog luka (Urginea maritima Back ) iz Dioskoridovog dela Materia medica, interpretacija iz 16. veka
Слика
Slika 4: Korijander (Coriandum sativum L, Umbelliferae) slika iz Dioskoridovog kodeksa Srpske bolnice u Carigradu, grčki rukopis iz 512. godine


Zaključak

Veza između čoveka i njegovog traganja za lekovima u prirodi seže duboko u prošlost o čemu svedoče različiti izvori u vidu pisanih podataka, sačuvanih spomenika, pa čak i originalnih biljnih lekova. Saznanja koja nam pružaju ti izvori sigurno su rezultat duge borbe ljudi sa bolestima, u kojoj je čovek naučio da lekove pronalazi u biljkama, njihovoj kori, semenima, plodovima, listovima i drugim organima. Za mnoge lekove biljnog porekla, koje su poznavale još najstarije ljudske civilizacije i koji su kroz milenijume korišćeni sve do današnjih dana, savremena nauka je potvrdila aktivno delovanje i uvrstila ih u farmakoterapiju.





Literatura

Parojčić D, Stupar D, Kovačević N. Opijumski mak u terapiji starih civilizacija. Arh. farm 2001; 1-2: 153-62.
Curic A. Die Medizin der Pharaonen. Eltville/Rhein: Eco Verlag GMBH; 1999. p. 215-69.
Tucakov J. Lečenje biljem. Beograd: Rad;1990. p. 228-37.
Pelt J-M. Drogue et plantes magiques. Strasbourg: Horizons de France; 1971. p. 146-58.
Wink M. A Short History of Alkaloids. In: Roberts FM, Wink M, editors. Alkaloids: Biochemistry, Ecology and Medicinal Applications. New York: Plenium Press; 1998. p. 11- 44.
Mez-Mangold L. A history of drugs. Basel: F. Hoffmann-La Roche & Co. Limited Company; 1989. p. 45-7.
Vrgoč A. Uputa u farmakognoziju, Zagreb; 1931.
Krajanski A. Karakteristike srednjovječne materiae medicae. Farmaceutski vjesnik 1926; 7: 245-53.
Bazala V. Ljekovi i otrovi važni za kulturnu i medicinsku povijest. Farm. Glas. 1955; 7-8: 383-96.
Tucakov J. Farmakognozija. Beograd: Naučna knjiga; 1948.
Pelt J-M. Drogue et plantes magiques. n.d. 98-117.
Wong M. Contribution à l'Histoire de la Pharmacie ancienne chinoise. Zbornik radova međunarodnog simpozijuma održanog prigodom proslave 700. obljetnice spomena ljekarne u Trogiru. Zagreb: Institut za povijest prirodnih, matematičkih i medicinskih znanosti Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti; 1971: 153 – 64.
Minařik F. Od staroslovenskog vraštva do suvremenog lijeka. Ljubljana: Slovensko farmacevtsko društvo 1971. p. 17-117.
Parojčić D. Istorijski razvoj aspirina sa osvrtom na novije podatke o njegovom otkriću. Arh. farm 2003; 1: 49-68.
Cooper P. Herbs of Homer. Pharm. J. 1995; 255: 898 – 900.
Tucakov J. Lečenje biljem. n.d. 535
Revue d'Histoire de la Pharmacie 1964: 183.
Tucakov J. Srpska srednjovekovna farmacija. In: Stanojević S. ed. 700 godina medicine u Srba. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti 1971. p. 148-69.
Peroš R. Prilog proučavanju povijesti kamilice (Matricaria chamomilla) i sličnih vrsta. Farm. Glas. 1963; 11: 451-56.
Thaller L. Od vrača i čarobnjaka do modernog lječnika. Minerva: Zagreb 1938.
Imbesi A. Le piante medicinali caratteristiche dell'adriatico. Zbornik radova međunarodnog simpozijuma održanog prigodom proslave 700. obljetnice spomena ljekarne u Trogiru. Zagreb: Institut za povijest prirodnih, matematičkih i medicinskih znanosti Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti; 1971: p. 243-65.
Tartalja H. Kratak pregled povijesti farmacije. Četvrto izdanje. Zagreb: Farmaceutsko-biokemijski fakultet Sveučilišta u Zagrebu 1965. p. 26-63.
Sonnedecker G. Kremers and Urdang`s Histrory of Pharmacy. 4th ed. Toronto: J. B. Lippincott Company 1976. p. 17-22.
Urdang G. Uloga farmacije u društvu (prevod Jardas B.) Zagreb: Farmaceutsko društvo Hrvatske, Institut za povijest farmacije 1954. p. 39-53.
Atanacković D, Cerkovnikov E, Rill M. Prilog povijesti terapeutske kemije: Malarija i antimalarici. Far. Glas. 1970; 7-8: 323-32.
Friedrich Ch, Seidlein HJ. Die Bedeutung der Entdeckung des Morphins für die Entwicklung der Pharmazeutischen Wissenschaft. Pharmazie 1984; 39: 340- 45.
Katić R. Medicinski spisi Hodoškog zbornika, Gornji Milanovac/Beograd: Dečije novine/Narodna biblioteka Srbije 1990. p. 8-23.
Hilandarski Medicinski Kodeks N. 517, prevod (priredio i uvodnu studiju napisao Relja Katić), Beograd: Narodna biblioteka Srbije/Dečije novine, 1989.
Fellows L. What are the Forests Worth?. Lancet 1992; 339: 1332.
Reynolts T. Tropical rein Forest Conversation Tide to Drug Development. Journal of the national Cancer Institute 1991; 9: 1594.
Atherton DJ, Sheehan MP, Rustin M. Traditional Chinense Plants for Eczema. Lancet 1991; 338: 510.
Villasenor IM, Edu DA, Bermner JB. Structure of an Antimutagen of Carmona retusa leaves. Carcinogenesis 1993; 1: 123-25.


Napomene

i Theophrastos iz Ereza (372-287. god. p.n.e.), koji se smatra ocem botanike, napisao je istoriju biljaka Historia Plantarum u kojoj je sistematizovao preko 450 biljnih vrsta.
ii Potiče iz doba mesopotamske kulture (današnja teritorija Iraka). Pločica je ispisana sa obe strane klinastim sumerskim pismom i, prema nekim autorima smatra se najstarijom recepturnom knjigom na svetu. Čuva se u Muzeju Univerziteta u Filadelfiji, u Pensilvaniji SAD.
iii Herbarijumi su ilustrovane knjige o lekovitom bilju koje su objašnjavale izgled biljke, upotrebu pojedinih biljnih delova i način izrade lekova. Herbarijumi su naročito bili popularni tokom kasnog srednjeg veka i renesanse jer su mnogi bili svojom formom i sadržajem prilagođeni za opštu upotrebu.
iv Hortus Eystettensis je herbarijum sa opisom botaničkog vrta, odnosno bašte sa lekovitim biljem, koji obuhvata 365 ploča sa opisima i ilustracijama 1080 biljaka. Ovu botaničku knjigu izradio je nirnberški apotekar Basillius Besler (1561 – 1629) po narudžbini kneza biskupa von Gemmingena iz Eichstät-a.
v Dr Bernardino Antonio Gomes (1768-1823).
vi Naziv alkaloid, što bi značilo bazama sličan, bazna supstanca, izveden je od arapske reči al kali = baza i grčke reči ejdos = sličan. Prvi put ga je upotrebio nemački farmaceut Meissner (Karl Friedrich Meissner 1792-1855. god.) kada je 1818. god. izolovao veratrin iz semena sabadile (Sabadilla officinarum Brandt, Liliaceae).
vii Hininovac je iz Amerike u Evropu prvi preneo nemački botaničar Karl Hasskari, koji je 1854. god. uspeo tajno da iznese nekoliko semenki hininovca iz Perua uz pomoć dva sveštenika koja su ih sakrila u svoje štapove od bambusovine. Biljke je u Evropi uspešno uzgajao, da bi kasnije preneo plantažu na ostvo Java, gde su kasnije Holanđani preuzeli posao i napravili velike plantaže. Otprilike u isto vreme, 1865. god., engleski trgovac Ledger uspeo je da iz Bolivije nabavi seme jedne vrste hinonovca koja je imala najveći procenat alkaloida, da bi zatim otpočeo plantažni uzgoj u Indiji. Ova vrsta dobila je po njemu naziv Cinchonae ledgeriana. Danas se Cinchona succirubra Pan. uzgaja plantažno i u Africi, u državi Zair.
viii Mrazovac (Colcihum automnale) je predlagan za kostobolju još u 6. veku, da bi se danas kolhicin koristio kao vrlo efikasan lek za lečenje gihta.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод BOBO » Чет Сеп 20, 2012 10:07 am

Sa vremenom su otkrivani razlozi specifične upotrebe lekovitih biljaka za određene bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala se na objašnjivim činjenicama. Sve do pojave ijatrohemije u 16. veku, biljke su predstavljale osnov lečenja i profilakse. :wub
BOBO
 
Поруке: 10
Придружен: Чет Сеп 20, 2012 10:00 am

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Сеп 20, 2012 12:37 pm

http://www.youtube.com/watch?v=GVzGCOT7nVI

Četvrti etnomedicinski skup, Kraljevo 2005

Dragan Jelenković, mr. Živko Slavković i drugi
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Уто Сеп 25, 2012 5:08 pm

Bol u tradicionalnoj srpskoj narodnoj kulturi
Pain in Traditional Serbian Peoples Cultural

Mirjana Jacanović, Dragan Jacanović
Zdravstveni centar Požarevac, Narodni muzej Požarevac




Prema definiciji medicinske nauke bol je informacija za nervni sistem, koja ukazuje na postojanje funkcionalnog ili organskog poremećaja dela organizma (1). Srpska tradicionalna kultura je definiciju bola dala stihovima:

"Moj jarane, bole li te rane?
Da ne bole, neb se rane zvale!"

Prag osetljivosti na bol je individualan i zavisan od mnogih faktora, a naročito je različita reakcija na bol kod naroda različitih kultura (2). Srpska tradicionalna kultura je ovom aspektu bola posvetila veliku pažnju u cilju smanjenja reakcije na bol i povećanja praga osetljivosti. To je najlepše opisano u epskoj pesmi Senjanin Tadija (3). Glavni junak naređuje hajdučkoj družini:

"Da donese ovna devetaka,
Dobra jarca od sedam godina.
----------------------------------------
Oba živa oderao brava,
Pa ih pusti u jelovo granje.
Grana dirne, stoji dreka jarca,
Ovan ćuti ne pušta avaza.
----------------------------------------
Vidite li braćo moja draga,
Kakova je muka na hajvanu,
Još je veća muka u Turaka,
Kad našega uhvate junaka,
Koji može muke podnijeti,
Ka oderan ovan kroz planinu,
Koji l muke otrpit ne može,
Od mene mu Bogom prosto bilo."

Psihološkoj pripremi na bol davana je posebna pažnja, koja je eksplicitno izražena u pesmi Stari Vujadin (4):

"O sinovi, moji sokolovi,
----------------------------------------
Onđe će nas biti i mučiti,
Prebijati i noge i ruke,
I vaditi naše oči čarne.
O sinovi moji sokolovi,
Ne budite srca udovička,
No budite srca junačkoga."

Gradacija trpljenja bola najbolje je data u pesmi Mali Radojica (5). Glavi junak se pretvara da je mrtav i Turci da bi utvrdili da li je živ ili ne, prvo:

"Lože njemu vatru na prsima.
Al je Rade srca junačkoga,
Ni se miče, ni pomiče Rade."

Zatim,

"Uvatiše zmiju prisojkinju,
Pa turaju Radu u njedarca,
Al je Rade srca junačkoga,
Ni se miče, ni se od nje plaši."
I na kraju,
"I uzeše dvadeset klinaca,
Udaraju pod noktove Radu,
I tu junak tvrda srca bio,
Ni se miče, ni dušicom diše."

Nasuprot tome, isti junak reaguje na kolo devojaka koje igra nad njim, čime se želi pokazati njegova živa ljudska svakodnevna priroda. On,

"Lijevijem okom progleduje,
Desnijem se brkom nasmijava."
U istoj pesmi Bećiraginica umire,
"Dok je pola klina udario,
I dušu je kučka ispustila."

Da razlika u granici trpljenja bola nije uzrokovana polom, već je individualna, govori pesma Zaručnica Ercega Stjepana (6), gde je devojka podvrgnuta sličnim mukama kao i Mali Radojica.

"Nij umrla, već s ulukavila,
Pa uzima živu žeravicu,
Te je sipa Mari u nedarca.
Niti trenu, nit se prenu Mara.
Pa uzima zmiju prisojkunju,
Te je meće u njedarca Mari,
Zmija joj se oko grla vije;
Niti trenu, nit se prenu Mara.
----------------------------------------
Potrlja je bradom po obrazu,
Ne bil mu se nasmejala Mara,
Nit se smeje, nit se preza Mara.
----------------------------------------
O Marija, moja kćeri draga!
Koja muka najteža bijaše?
Kad mi sasu vatru vatru u nedarca,
Onda majko, aja i ne aja.
Kad mi metnu zmiju u nedarca,
Ja ti, majko, ni malo ne aja.
Kad potrlja bradom po obrazu,
Malo ti se, majko, ne nasmija,
malo ti me ne ujede zmija."

Trpljenje bola je bila karakteristika velikih junaka, te su stihovi "Bol boluje, nikom ne kazuje", stereotipni u srpskoj narodnoj epici.
Tradicionalna srpska kultura je radila puno na povećanju praga osetljivosti i na porođajni bol. U cilju smanjenja reakcije, čini nam se da je i nastala narodna izreka "Da znaš majko, kako je teško dete roditi?"
Psihički bol - bol duše, predstavlja mentalno emocionalno stanje kada bez neke organske podloge čovek doživljava bol koji se ne projektuje ni u jedno tkivo. U narodnoj epici posebno je potenciran materinski bol, koji može biti toliko veliki da izazove smrt.

"Kad to čula Hasanaginica,
Bjelim licem u zemlju udrila,
Usput je se s dušom rastavila,
Od žalosti gledajuć sirote." (7).
----------------------------------------
"Al se majci to na žalost dade,
Ona pade u zelenu travu,
Živa pade, s dušom se rastade." (8).
----------------------------------------
Kad je Jela reči razabrala,
Od žalosti pisnu kao guja,
Od jada joj srce prepuknulo,
Mrtva pala na zemljicu crnu." (9).
----------------------------------------
"Uze majka ruku Damnjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tijo besedila:
Moja ruko, zelena jabuko!
Gdje si rasla, gdje l si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!
Nadula se Jugovića majka,
Nadula se, pa se i raspade,
Za svojije devet Jugovića
I desetim Star-Jugom Bogdanom." (10).

Epika posebno obrađuje psihički bol i njegove posledice, kod gubitka drage, voljene osobe, što je detaljno opisano u čitavom nizu pesama tipa Smrt drage i dragoga (11), Smrt Omera i Merime (12) i sličnim. Ovaj aspekt bola izvanredno je lepo opevan u izvornoj narodnoj pesmi "Što ti je, Stano mori, što ti je Stano ?".
Glavobolja je tegoba koja je malo poznata u pogledu patološke fiziologije, etiologije i terapije. Opisana je u čitavom nizu epskih pesama, i redovno je vezana za ženske likove.

"Ljuto me je zaboljela glava,
A crna mi zemlja omiljela,
Bog bi dao, te bi dobro bilo." (13).
----------------------------------------
"A mene je zaboljela glava,
A od srca preboljeti neću,
To izusti, pa dušicu pusti." (14).

U svakodnevno govoru često u napetim situacijama kažemo i konstatujemo "Zaboli me glava". Isto tako za smirenog čoveka, lišenog takvih situacija, kažemo "Ne boli ga glava". Narodne poslovice takođe tretiraju ovaj problem izrekama "Veća glava, više glavobolje" (15) i "Glava li ga boli, kazuje se kad ko nema uzroka čime biti nezadovoljan" (16).
Karakter bola u srpskoj tradicionalnoj kulturi može biti različit u vidu žiganja, čime je označen kratkotrajan oštar bol, pečenja, probodanja, stezanja i samog bola kojim se označava najčešće hronični bol. Tradicionalna kultura ne vrši gradaciju bola prema lokalizaciji. Narodne izreke jasno kažu: "Šta god da boli, boli", "Bilo koji prst da posečeš, podjednako bol" i slično.
Tradicionalna kultura poznaje i "mesta koja ne bole": uvo, peta, zadnjica, polni organ, čijim navodnim bolom je označena osoba koja ne reaguje na spoljne faktore. O tome postoji čitav niz narodnih izreka: "Boli me uvo", "Boli me lakat", "Boli Vlajnu peta, da ne češlja vune" (17).
Simuliranje bola je pojava koja je živo prisutna i danas, koja se praktikuje da se ne ide u školu, na posao, fudbaleri da otegnu utakmicu i slično. Ta pojava je prisutna i u tradicionalnoj kulturi, a naročito je opisana u narodnoj epici.

"Ja ću ići bilom dvoru mome,
Razboliću s bolom brez bolesti." (18).
Slično bol simulira i Jovanova majka u pesmi Jovan i divski starješina (19). Bol simuliraju i Vukašinova i Uglješina ljuba u pesmi Zidanje Skadra:

"Nešto me je zaboljela glava."
"Nešto me je zaboljela ruka." (20).

Simuliranje bola je parafrazirano i u pesmi Bolani Dojčin (21):
"Bio Duka, pa ga boli ruka."

Terapija bola u tradicionalnoj srpskoj kulturi, kao i u savremenoj medicini, zasniva se na tri pravca: primena lekova, primena tehnike za modulaciju senzora i psihološki postupci. U primeni lekova upotrebljavani su anestetici i analgetici najčešće biljnog porekla: alkohol, razni čajevi, beli i crni luk, sok od čuvarkuće i drugo. Tehnika modulacije senzora primenjivana je metodom hladnih i toplih obloga, obloga od lišća raznih biljaka, grejanja bolnih mesta i slično. Psihološki postupci u terapiji bola su često primenjivani, gde su ne retko imali efekta. Bajanje je jedan od takvih postupaka (22). Kod zubobolje se i danas primenjuje jedinstven psihološki postupak kojim se bolesnik maksimalno iznervira ili zasmeje dosetkom. Naprimer, "da mu se savet" da uzme u usta hladnu vodu, sedne na vreo šporet i čeka da voda u ustima provri. Bolesniku se kaže da stavi koru tvrdog hleba na zub koji boli, da stisne jako i kaže tri puta "Mene boli zub". Kad to učini odgovori mu se "Boli i mene što tebe boli". Bolesnik se na to jako razljuti, burno reaguje i bol najčešće prestane.
Izneta građa nam govori da tradicionalna srpska kultura bolu posvećuje veliku pažnju, dajući mu adekvatan značaj. Ovaj medicinski fenomen zahteva dalja multidisciplinarna istraživanja.


Literatura

Đ. Matić, Bol - kolaborativni problem zdravstvene nege, 23
R. Ranković-Vasiljević, Metodika i organizacija zdravstvene nege, Beograd 2000, 53
Vuk, Srpske narodne pjesme III, Beograd 1985, pesma broj 39
Vuk, Srpske narodne pjesme III, Beograd 1985, pesma broj 50
Vuk, Srpske narodne pjesme III, Beograd 1985, pesma broj 51
Vuk, Srpske narodne pjesme I, Beograd 1985, pesma broj 727
Vuk, Srpske narodne pjesme III, Beograd 1985, pesma broj 80
Vuk, Srpske narodne pjesme I, Beograd 1985, pesma broj 740
Vuk, Srpske narodne pjesme I, Beograd 1985, pesma broj 739
Vuk, Srpske narodne pjesme II, Beograd 1985, pesma broj 48
Vuk, Srpske narodne pjesme I, Beograd 1985, pesma broj 340
Vuk, Srpske narodne pjesme I, Beograd 1985, pesma broj 343
Vuk, Srpske narodne pjesme III, Beograd 1985, pesma broj 78
Vuk, Srpske narodne pjesme I, Beograd 1985, pesma broj)
Vuk, Srpske narodne poslovice, Beograd 1985, poslovica broj 539
Vuk, Srpske narodne poslovice, Beograd 1985, poslovica broj 670
Vuk, Srpske narodne poslovice, Beograd 1985, poslovica broj 321
Vuk, Srpske narodne pjesme III, Beograd 1985, pesma broj 85
Vuk, Srpske narodne pjesme II, Beograd 1985, pesma broj 9
Vuk, Srpske narodne pjesme II, Beograd 1985, pesma broj 26
Vuk, Srpske narodne pjesme II, Beograd 1985, pesma broj 78
Lj. Radenković, Narodna bajanja kod južnih Slovena, Beograd 1996
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Сре Сеп 26, 2012 12:57 pm


Zaštita zdravlja u obrednoj praksi životnog i godišnjeg ciklusa

Health care in spiritual practice of life and year cicle

Danica Đokić
Narodni muzej Požarevac

Zaštiti zdravlja pridavana je naročita pažnja u okvirima tradicionalnog društva. Zdravlje je bilo veoma značajno, kako za pojedinca, tako i za kolektiv. O značaju i shvatanju zdravlja u našem narodu svedoče mnogobrojni postupci u okvirima obredne prakse, koja se odvijala tokom godine i u životu svakog pojedinca. Zdravlje, u tom smislu, nije shvatano samo kao egzistencijalna potreba pojedinca, već kao kulturološki fenomen, koji se iskazuje kroz obrednu praksu. Preventivne mere u okviru rituala, koje se iskazuju kroz verbalnu formulu "za zdravlje", podrazumevaju korespondiranje sa natprirodnim svetom u kome se za religioznog čoveka nalazi izvor postojanja, pa samim tim i zdravlja. Gotovo da nema značajnijih rituala tokom godine i života čoveka, a da se u okviru njih ne obavljaju određeni postupci koji se odnose na zdravlje. Oni su nekada eksplicitno izraženi sa definisanim ciljem i namenom uz objašnjenje da se obavljaju radi zdravlja, a često mogu biti i implicitni, sa skrivenim, simboličnim značenjem svoje funkcije.
Na primeru etnološke građe iz braničevskog kraja (užih oblasti Zvižda, Mlave, Homolja i Pomoravlja) ukazaćemo na bitne elemente zaštite zdravlja u obrednoj praksi godišljeg i životnog ciklusa. Etnološki podaci su deo ličnih terenskih istraživanja sprovedenih u poslednjih nekoliko godina, a odnose se na period sredine XX, kada su tradicionalni obrasci narodne kulture još uvek bili prisutni. Kao dopunu podataka, koristili smo jedini objavljeni izvor za narodni život i kulturu ovoga kraja, studiju Save Milosavljevića, Srpski narodni običaji iz Sreza Homoljskog (1).
Postupci zaštite zdravlja u godišnjem obrednom ciklusu

Određeni postupci zaštite zdravlja ukomponovani su u stalne godišnje rituale, koji se ciklično ponavljaju. To su preventivne mere koje se obavljaju u određeno vreme i u određenom prostoru. Vreme podrazumeva sakralno vreme praznika u kome se reaktualizuje ciklično obnavljanje života, samim tim i zdravlja. To su svi značajniji praznici tokom godine počev od Božića, koji ima pravu simboliku mitskog, sakralnog vremena novog početka. Najveći broj postupaka zaštite zdravlja obavlja se u vreme prolećnih praznika u nastojanju da se vitalnost obnovljene prirode prenese na ljude. Prema obrednim elementima oko kojih se koncentrišu određeni postupci, možemo ih podeliti na postupke vezane za vatru, vodu, bilje, obredne hlebove, jaja i med. U postupke zaštite zdravlja tokom godine, spadaju i mnogobrojni tabu propisi.

Obredni postupci zaštite zdravlja vezani za vatru, uglavnom, se odnose na njeno preskakanje. Najeksplicitniji postupak obavlja se na Božić i raširen je u čitavom braničevskom kraju. Tada se preskače vatra, ili se nogom stane na žar u ognjište gde se pekla česnica i kaže: "U vatri beh ne izgoreh, u bolesti beh ne prihvatih". Palanje vatre na Badnje veče i Božić, između ostalog, obavljalo se i radi zdravlja, što se i verbalno izražavalo. Kolektivno paljenje vatri zbog zdravlja i opšteg napretka obavljalo se na Poklade, a njen žar preskakao. U Homolju se na Mladence palilo đubre iz kuće i dimom terale bolesti (2). Oba ova praznika izražavaju granično vreme prelaska iz zime u leto, odnosno iskazano na obrednom planu, iz vremena smrti u vreme života. Vatra simboliše obnavljanje toplote, energije, pobedu svetlosti nad mrakom i htonskim silama. Zato je vatra u tom periodu najbolji medijator u postupcima zaštite zdravlja.
U vreme obnavljanja prirode bilje ima glavnu obrednu ulogu u mnogim ritualima. Njegove regenerativne osobine i vitalna snaga usmeravaju se u pravcu zaštite zdravlja u određenim magijskim postupcima. Zaštita se postiže direktnim prenošenjem vitalne energije ili odbijanjem zlih uticaja pomoću određenih biljaka, a često u kombinaciji jednog i drugog postupka. Kao merilo za upotrebu biljaka u obredu služila je njihova simbolička vrednost, koja se gradila na osnovu prirodnih karakteristika određene biljke, zatim asocijativne povezanosti imena biljke sa postizanjem željenog cilja i njihove klasifikatorske uloge u prostoru i vremenu (3). Vreme u kome su se biljke upotrebljavale kao medijatori u postupcima zaštite zdravlja vezano je za proleće, naročito za Đurđevdan, praznik u kome se u pravom smislu reči obnavlja religiozno iskustvo početka novog života. Biljka koja, na najočigledniji način, izražava svoj cilj zaštite zdravlja, jeste zdravac. Zdravac se, pored ostalog bilja, potapao u vodu u kojoj su se deca kupala na Đurđevdan. Najrasprostranjeniji vid zaštite zdravlja dece na Đurđevdan vezan je za vrbu, čija magijska snaga proističe iz njene osobine da brzo raste, da se regeneriše i da je elastična, što se sve asocira sa vitalnošću i zdravljem. Zbog toga su se deca opasivala ili šibala vrbovim prutom na Đurđevdan. Na vrbov prut se dodaju još kopriva i beli luk koji imaju apotropejsku funkciju (Mlava). Ona proističe iz njihovih osobina, kojima se pridaje moć razdvajanja od nečiste sile. Kopriva žari što se asocijativno može povezati sa vatrom i njenim lustrativnim i apotropejskim dejstvom. Beli luk je zbog svoje ljutine i oštrog mirisa opšte poznato apotropejsko sredstvo (4). Uz koprivu i beli luk, pelin, takođe, ima moć zaštite od zlih uticaja. Nošenje pelena i belog luka u trojičkoj nedelji ima ulogu zaštite od mitoloških bića rusalki, koje donose bolest (Zvižd) (5). Vlaško stanovništvo naročitu pažnju pridaje biljci ljošćan (selin) bez koje ne bi trebalo da bude ni jedna kuća zbog zdravlja. Ljošćan je uplitan u vence kroz koje se muzla stoka na đurđevdan i držao u kući kao odbrana od svakog zla (6). U oblasti Mlave, deca su se na Ivandan provlačila kroz venac od ivanjskog cveća tri puta radi zdravlja i napretka, a venac se bacao na krov. Ivandan, kao praznik koji se proslavlja u vreme letnjeg solsticija, ima posebnu simboličku vrednost jer su se, upravo, tada brale lekovite biljke. Posebnu ulogu u zaštiti zdravlja imao je bosiljak, biljka koja ima posebnu vrednost u srpskoj tradicionalnoj kulturi (7). Bosiljak se potapao u vodu u kojoj su se deca kupala na Đurđevdan, a u božićnoj česnici u Pomoravlju pretstavlja asocijaciju zdravlja.


Naročitu ulogu u obrednoj praksi koja se odnosi na zaštitu zdravlja ima drveće, koje predstavlja univerzalne klasifikatore vremena i prostora, jer se preko njih iskazivalo trodelno prostorno opažanje kosmosa i veza tri sveta (podzemnog – htonskog, sveta ljudi i bogova). Kao univerzalni medijatori, neke vrste drveća direktno se asociraju sa zdravljem. Tako je badnjak, pored ostalih funkcija, pretstavljao i simbol zdravlja. Prilikom njegovog unošenja u kuću, domaćin je na pitanje šta nosi, odgovarao «život i zdravlje». Badnjak se u nekim selima u dolini Mlave i ljubio zbog zdravlja. Dren je zbog svojih osobina , tvrdoće, otpornosti, ranog cvetanja i crvene boje ploda, postao opšti simbol zdravlja , o čemu svedoči i narodna izreka "Zdrav kao dren". Drenom se pričešćivalo ujutru na Božić, a u česnici je predstavljao simbol zdravlja. Kome pripadne parče česnice sa drenom značilo je da će biti zdrav. U ovu kategoriju spada i vrba o kojoj smo već govorili.


Voda je zahvaljujući svojim lustrativnim i apotropejskim svojstvima imala značajnu ulogu u zaštiti zdravlja. Najčešće je prisutna u obrednim kupanjima na Đurđevdan - ili u reci, kao u Homolju, ili u koritu u kombinaciji sa biljem, kao u ostalim krajevima braničevske oblasti. Nenačetom vodom, koju je domaćica donosila na Božić, umivali su se ukućani da ih ne bi bolela glava tokom godine (8).

Obredni hlebovi, bez kojih se ne može zamisliti ni jedan praznik tokom godine, imaju svoju ulogu i u zaštiti zdravlja. Među mnogobrojnim hlebovima koji su se mesili za Badnje veče, bio je i hleb "zdravlje". Na Mladence su se mesili mladenčići koji su deca jela radi zdravlja. U toku Todorove nedelje, u krajevima (Zvižd) u kojima se verovalo da se tada pojavljuju mitološka bića todorci, mesili su se obredni hlebovi kopita. Kako se verovalo da todorci donose bolest, ovi hlebovi su pretstavljali žrtvu todorcima, a jeli su ih ukućani radi zdravlja. Poseban ritual je bila pomana bolesti, kada su obredni hlebovi iznošeni na raskrsnicu izvan sela (9). Obredni hlebovi sa bojenim jajima, mešeni za Uskrs, imali su funkciju prenošenja živototvorne moći jaja kao simbola večnog života na ljude. Za Đurđevdan su se ovce muzle kroz bušan kolač, koji se posle jeo radi zdravlja.

Jaja su se zbog svoje živototvorne funkcije, takođe, koristila u postupcima zaštite zdravlja. Prvim obojenim crvenim jajem mazala su se deca po licu da budu rumena i zdrava. U Homolju je postojalo ograničenje u broju jaja koja se smeju pojesti prvog dana Uskrsa pošto se žuta boja žumanceta asocirala sa bolešću. Majke su branile deci da pojedu više od tri žumanca da ne bi bila bleda i žuta u licu (10).

Med je zbog svojih poznatih lekovitih svojstava imao posebnu ulogu u zaštiti zdravlja. Upotreba meda u preventivnoj zaštiti zdravlja uklopljena je i u godišnje obrede. Tako se, npr. u Homolju na dan sv. Prokopija, kada su se podrezivale trmke, od podrezanog meda davalo deci da okuse da ih ne bi bolele oči (11).
Mnogi tabui su se poštovali radi izbegavanja eventualnih bolesti koje bi u suprotnom mogle da nastupe. Opšte je poznata zabrana izrade ručnih radova, prerade vune i konoplje i uopšte tabu rada u vreme velikih praznika i mlade nedelje. U vreme božićnih praznika deca se nisu tukla da im ne bi izlazili čirevi. U Homolju se nije radilo na Sirni Utorak (u siropusnoj nedelji) zbog usova, na Deveti Utorak (deveti utorak po Božiću) žene nisu radile zbog “nevaljašne bolesti”, sv. Makavej se poštovao zbog ludila, na sv. Jovana Glavoseka se postilo zbog zdravlja ljudi i stoke, Đurđic se praznovao zbog zdravlja dece, a trudnice su naročito poštovale Sveto Začeće, dok su se na Badnji dan uklanjale stupe da decu ne bi bolelo grlo (12).

Zaštita zdravlja u okviru životnog ciklusa

Obredi životnog ciklusa su veoma važni za svakog pojedinca, i kao jedinke, i kao člana društvene zajednice. Oni spadaju u rituale prelaza i markiraju važne životne faze kao što su rođenje, svadba i smrt. Obredna praksa vezana za rođenje, ženidbu i smrt međusobno je tesno povezana i uslovljena. U ritualima prelaza označeni su segmenti separacije, marginalne faze i agregacije. Ispunjavanje propisane obredne prakse, vezane za jednu od životnih faza, bila je uslov za prelazak u sledeću. U slučaju da se izostave bitni elementi rituala iz prethodnog obrednog kruga, priređivali su se naknadno. Zato se strogo vodilo računa o tome da se sva pravila obrednog ponašanja ispoštuju i obave. U okviru ovih rituala značajno mesto zauzimaju postupci vezani za zaštitu zdravlja.

Rođenje
Obredna praksa vezana za rođenje je veoma bitna, jer se preko nje novorođenče prevodi iz jednog sveta imaginarnog postojanja u svet ljudi i društvenu zajednicu.
Prva faza obredne prakse odnosi se na još nerođeno dete. Ona otvara mogućnost uticaja na imaginarni, natprirodni svet iz koga dete dolazi. To su različiti običaji i tabui koji se obavljaju u toku svadbenog rituala, da bi se obezbedilo zdravo potomstvo i nevesti omogućio lak porođaj, o čemu će biti reči u poglavlju o svadbenim običajima.
Drugu fazu predstavljaju različiti sistemi propisanog ponašanja žene tokom trudnoće, kojima je cilj da obezbede zdrav porod. Uglavnom se sastoji iz niza tabu propisa, kojih je žena morala da se pridržava da bi rodila zdravo dete. U Homolju je postojao čitav niz zabrana: trudna žena ne sme da jede načetom kašikom ili viljuškom da joj dete ne bi bilo načeto, odnosno da se ne bi rodilo bez uha ili prsta, ne sme da gazi preko mrva da dete ne bi bilo krmeljivo, ne sme da pravi crepulje da se ne bi rodilo mrtvo dete, ne sme da vadi zube, ma koliko je boleli, jer će dete patiti od zubobolje, ne valja da gazi mutnu vodu da dete ne bi bilo ludo, ne treba da gleda u kovačke mehove da se dete ne bi rodilo sipljivo, niti da gleda kako se peče riba ili gljive da dete ne bi imalo ospe (13). Opšte poznata zabrana u braničevskom kraju, kao i u čitavoj Srbiji, odnosi se na uzimanje voća iz tuđeg poseda da se dete ne rodi sa belegom i odlaska na sahrane (14).
Treća faza obredne prakse odnosi se na period nakon rođenja. Osnovni obredni postupci su: zaštita porodilje i novorođenčeta od nečistih sila, koje mogu da im naškode. U obrede vezane za zdravlje spada i nošenje molitve, donošenje povojnice, krštenje i šišanje.
Nakon porođaja posebna se pažnja pridavala zaštiti zdravlja porodilje i novorođenčeta. Pupčana vrpca se sekla preko drenove palice (Homolje) (15) ili palice iz jarma (Mlava) da bi dete bilo zdravo kao dren i jako kao jaram. Takođe, se sekla sekirom, da bi bilo jako kao sekira. Pre toga, palice i sekira su se dezinfikovali rakijom. Porodilja i dete su se kupali u vodi u koju se stavi različito bilje: oman, bosiljak, selen, zdravac, cvet od čubra i karaviol da bi bili zdravi (16).
S razlogom se ističe period od 40 dana, koji je kritičan u zdravstvenom pogledu, kako sa medicinske tačke gledišta, tako i sa magijske. Opasnost koja u tom periodu preti porodilji i novorođenčetu dolazi od različitih demonskih i nečistih sila koje mogu da ugroze zdravlje (mitska bića babice, nekrštenci, nečista sila - uroci). Zato se preduzimao niz preventivnih mera da bi se izbegao njihov negativni uticaj. Pored kreveta stavljao se par grebena, britva, vreteno, vatralj i rog sa katranom radi odbrane od babica, mitoloških bića, koja napadaju porodilju i novorođenče (17). Radi zaštite od uroka pod jastuk novorođenčeta stavljao se bosiljak. Do četrdeset dana dete se kupalo dva puta dnevno, ujutru i uveče, a u vodu se sipala molitva, osvećena voda koja se uzima iz crkve po detetovom rođenju. Da bi bilo napredno i zdravo prilikom brisanja povuče se za ruke i noge. Pelene nisu smele da zanoće napolju, da ne bi došle u dodir sa nečistom silom, koja se javlja sa mrakom. Dete se nije nosilo po selu 40 dana. Ko dođe da vidi dete, ostavljao je prilikom polaska crven končić radi odbrane od uroka.
Običaj donošenja povojnice, takođe, je sadržao i elemente koji su se odnosili na zaštitu zdravlja i obezbeđenje uslova za napredak deteta. Prvu povojnicu je donosila babica, žena koja je prisustvovala porođaju. Majka nije smela da zaspi dok babica ne donese pogaču i dok ne okusi zalogaj od nje. Pored pogače, obavezan je bio i crni luk, da bi majka imala mleka. Povoji su se pravili od bele i crvene vune, jer je crvena boja imala apotropejsku moć.U Homolju su na krajeve povoja ušivali kesicu sa travama, manistrama i belutkom da bi dete bilo čvrsto i zdravo (18). Ostale povojnice donosile su žene iz rodbine, obično nedelju dana posle porođaja, kada se majka malo oporavi. I u ovom slučaju, majka je trebalo da zagrize od svake donete pogače da bi imala mleka, a hrana koja preostane simbolično se stavljala u sito da bi dete bilo sito. Da dete ne bi bilo žuto (bolesno), pogača se nije mazala jajetom, već se nastojalo da bude rumena da bi i dete bilo rumeno i zdravo.
Poseban sistem zaštite obavljao se u porodicama u kojima su deca umirala. Da bi novorođenče bilo živo i zdravo ostavljalo se na raskrsnici i prvi prolaznik koji naiđe okumljivao se. On je odmah nosio dete u crkvu da ga krsti. Obično se ovoj deci davala asocijativna imena: Stojan, Stojanka, Živan ili Živana. U Homolju su detetu stavljali u uho crven konac sa srebrnom parom, koju je dete nosilo jednu, tri, pet ili sedam godina, a nakon toga se bacala u bistru tekuću vodu ili vatru (19).
Briga o zdravlju dece bila je konstantna. Vlaško stanovništvo u Mlavi (Melnica) namenjivalo je deci za svaki rođendan pogaču, slatko, vodu i hranu uz želju da im Bog da zdravlja i da dočekaju sedu kosu.



Svadba
Ženidba je veoma važan momenat u životu pojedinca i društvene zajednice. Svadbenim ritualom naglašava se značaj ženidbe, jer tek tim činom jedinka postaje član kolektiva u pravom smislu reči i značajno se menja njegov status na društvenoj lestvici. Osnovni cilj braka je zdravo potomstvo čime se obnavlja i produžava život određene zajednice. Postupci vezani za zaštitu zdravlja odnosili su se na obezbeđivanje potomstva, lak porođaj neveste, a, pre svega, na zaštitu mladenaca od zlih uticaja, kojima su kao glavni akteri svadbenog rituala bili izloženi.
U nekim selima u oblasti Mlave, nevesta se ujutru, na dan svadbe, kupala u vodi u kojoj je bilo potopljeno razno bilje: bosiljak, vratič, zdravac. Da bi imala dece, nevesta je u Homolju uz sebe nosila ogledalo, kitu bosiljka i zdravac, a da bi lakše rodila probušenu paru (20). Radi lakog porođaja, u Mlavi i Homolju, majka je nevesti prilikom povrata (prvi odlazak neveste u roditeljski dom nakon svadbe) propuštala kroz košulju živo jaje. Da deca ne bi patila od glavobolje i vrtoglavice, svako ko otpija zdravicu kojom se poziva na svadbu mora da ima kapu na glavi (21). U svim srpskim selima u oblasti Mlave, mesila se za svadbu tz. mutava ili gluva proja. Nju je mesila u petak, pred svadbu, jedna devojka ćuteći sve vreme dok se proja ne ispeče. Kada se ispeče, stavljala je u džak i tek tada progovarala. Ako je želela da se rodi muško dete, pozivala je po imenu nekog muškarca i suprotno, što ukazuje da je mešenje ove proje bilo vezano za budući porod. Ostavljanje ove proje na tavanu, do momenta polaska svatova po mladu, govori u prilog činjenici da je ona bila žrtva precima od kojih se očekivalo da utiču na budući porod. Kult predaka u svadbenom ritualu je veoma izražen, jer se, u tradicionalnom religijskom sistemu, precima pridavala uloga zaštitnika porodice i uticaja na porod. Ritual bacanja sita i povesma vune na krov, kao i obilaženje oko ognjišta i gledanje kroz odžak imali su ulogu umilostivljavanja predaka i njihovo pozitivno prihvatanje novog člana porodice. Otuda i verovanje da se nevesta neće zadržati u kući, ako sito padne sa krova.
Čitav niz mera preduziman je radi zaštite mladenaca od zlih uticaja i uroka. U selima u oblasti Mlave, kum je prvi ulazio u kuću, nakon venčanja, preskačući žar da bi odagnao moguće prisustvo zlih sila. Iz istog razloga, kum je kod vlaškog stanovništva, kadio bosiljkom svadbeni ručak. Radi odbrane od uroka nevesti je lice bilo prekriveno velom, ranije prevesom (vrsta marame), a u selima u jugozapadnom delu oblasti Mlave, nevesta je ispod vela nosila venčić od smilja, što je relikt nekadašnjeg nošenja kape smiljevac (22).



Samrtni ritual
U okviru samrtnog rituala postupci zaštite zdravlja implicitno se svode na regulisanje odnosa između pokojnika i živih članova zajednice. Obavljaju se od trenutka smrti, preko iznošenja pokojnika, sahrane i davanja pomena do godinu dana, kod Vlaha do sedam godina.
Jedna vrsta postupaka odnosi se na nastojanje da se pokojnik odstrani iz sredine živih i na taj način jasno stvori granica između sveta pokojnika i ljudske zajednice. U ove postupke spada prosipanje vode koja se zatekla u kući u trenutku smrti, pokrivanje ogledala da se duša ne bi vezala za ove elemente, kao i sve mere zaštite protiv vampirenja - zabadanje igle ili glogovog trna u telo pokojnika.
Drugu vrstu čine postupci kojima se sprečava smrt članova porodice (da pokojnik ne povuče nekog za sobom) kao što je povlačenje sanduka unazad prilikom iznošenja iz kuće (Vučemo mi tebe da ne vučeš ti nas), prevrtanje stolica, razbijanje jaja u uglu prostorije gde je pokojnik ležao ili kratko ostajanje porodice u kući iza priklonjenih vrata, kada se pokojnik iznese, zakopavanje glave petla ili kokoške kao supstitucije sledećeg pokojnika (najčešće trećeg iz jedne porodice).
Kako se pokojnik smatra nečistim, postupcima pranja ruku i uzimanja žara nakon povratka sa groblja, otklanjao se mogući negativan uticaj.
Regulisanje odnosa između pokojnika i živih članova zajednice uspostaljalo se i brigom o pokojniku kome se, u kritičnom periodu u trajanju od godinu dana ili sedam godina, u tačno određenim vremenskim intervalima namenjivala potrebna hrana, odelo, voda, vatra, igra. To je bila određena žrtva pokojnicima, kojom se štitilo od mogućeg nekontrolisanog upliva nepoželjne energije iz drugog, onostranog sveta. Istu funkciju je imalo i određeno ponašanje članova porodice u tzv. periodu žalosti - nošenje crnine, zabrana brijanja, ne igranje u kolu i ne učestvovanje u slavljima i zabavama, što je po svom manifestnom obliku spadalo u moralne norme.


Završna razmatranja

Postupci zaštite zdravlja u obrednoj praksi godišnjeg i životnog ciklusa ukazuju na konstantnu brigu o zdravlju i shvatanju značaja zdravlja u narodnoj kulturi. Potreba za zaštitom zdravlja ispoljavala se i na imaginaran način, kroz rituale, korespondirajući sa natprirodnim svetom. U obredima godišnjeg ciklusa ističe se značaj stalnog obnavljanja vremena u prirodnim ritmovima. Na taj način su se postupci vezani za zdravlje usklađivali sa prirodnim tokovima i ritmovima ispunjavajući ljudsku potrebu da se identifikuje sa prirodom kao ishodištem života. U obredima prelaza kakvi su rođenje, svadba i pogreb, potreba za zaštitom zdravlja ispoljavala se u kriznim situacijama zadovoljavajući funkciju da se one prevaziđu i uspostavi red, stabilnost i sigurnost u društvenom poretku.

Napomene i literatura

S. Milosavljević, Srpski narodni običaji iz Sreza Homoljskog, SEZb XIX, Beograd 1913.
S. Milosavljević, nav. delo,37
Klasifikacija biljaka preuzeta iz studije: Lj. Radenković, Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena, Prosveta, Niš, 1996, 189-252
Isto, 213-214
D. Đokić, Lečenje bolesti koje izazivaju demonska bića, Za zdravlje VII, Zaječar 2000, 211-215
D. Đokić, Bilje u đurđevdanskoj obrednoj praksi Braničevskog kraja, Viminacivm 10, Požarevac 1995-1996, 218
V. Ajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, Knjiga četvrta, Beograd 1994, s.v. bosiljak
S. Milosavljević, nav. delo, 76
D. Đokić, Lečenje bolesti koje izazivaju demonska bića, 211-215
S. Milosavljević, 46
Isto, 63
Isto, 29-71
S. Milosavljević, Srpski narodni običaji iz sreza Homoljskog, 87-89
D. Bandić, Tabu.......
S. Milosavljević,..93
Isto, 93, 97
Isto, 95
Isto, 100
Isto, 94
Isto, 84
Isto, 150
J. Aranđelović-Lazić, Mesalj – kapa u obliku krune, GEM 30, Beograd 1968, 38
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2879
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Adsense [Bot] и 7 госта

cron