Etnomedicina

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 3:04 pm

Rakija u etnomedicini
Brancy in Ethnomedicine

Ivana Drobnjak
Narodni muzej Cacak



Još u X i XI veku arapski lekari su destilisali alkohol sa dodatkom bilja i ovu su proizvodnju primili Evropljani. Precišcen alkohol je u srednjem veku preporucivan kao odlican lek. “Rasprostiranju rakije u Evropi mnogo su doprineli jezuiti koji su u Italiji za veliki novac delili svoju “aqua vitae” (1). Precišcen alkohol su alhemicari smatrali kao prvi stepen ka dobijanju kamena mudrosti Lapis philosophorum.


Rakija u Srbiji nije bila poznata pre II polovine XIV veka. U srpskim zemljama u XIII i XIV veku bila je poznata veština spravljanja slada od cita i varenje piva. Ni rec rakija se ne pominje u starijim srpskim spomenicima i jeziku. Rakija je arapskog porekla pa bi se sa sigurnošcu moglo tvrditi da je na ove prostore došla sa Turcima u XIV ili XV veku. “Srpska rec rakija potice od staroindijske reci arak ili rak, a oznacava alkoholno pice, koje je nekad u Indiji pravljeno od pirinca, a kasnije i od drugih biljaka” (2).

Proizvodnja rakije na ovim prostorima porasla je tek u kasnijim vekovima, posebno od 1878.god. kada je vecina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kada je potpuno opala proizvodnja vina (3).
Rakija se kod nas najviše proizvodi od šljiva jer ih najviše ima, ali se mogu za pecenje rakije upotrebljavati i druge vrste voca pa i povrca.

Naš narod koristi rakiju u mnoge svrhe. Ona ima veliku ulogu kako u svakodnevnom tako i u obrednom životu.
Bez rakije se ne može proslaviti slava, svadbovati, niti sahraniti. Iako su poznate posledice alkoholizma, rakiju je naš narod oduvek smatrao više korisnom nego štetnom. Uz rakiju se napijaju zdravice i to pokazuje duboko ukorenjeno mišljenje da se pije radi zdravlja. O tome govori i narodna izreka “Rakija je lek”, jer kad se zdravlje izgubi ono se rakijom vraca. Vecina starijih ljudi pije svakog jutra po cašicu rakije “naštinu”, jer kako kažu, ona otvara apetit. To kazuje izreka: “Ko mi pruži cašicu rakije, a parce leba ne, neprijatelj mi je.”
Smatra se da je rakija lek za mnoge bolesti i da krepi i jaca organizam. Najviše se koristila za ispiranje guše, kod stomacnih tegoba, za cišcenje rana, kao jedina anestezija pri raznim vrlo komplikovanim zahvatima narodnih lekara, kad boli zub, uvo, oko ili kod težih zaraznih bolesti kao što je žutica, tuberkuloza itd.
U našoj etnološkoj literaturi i secanjima starijih ljudi, postoji veliki broj recepata za lecenje razlicitih bolesti u kojima rakija igra važnu ulogu. Neki od njih su odavno zaboravljeni i više se ne koriste, ali dosta toga se i danas primenjuje, posebno poslednjih desetak godina, kada se zbog nestašice lekova ponovo vracamo lekarijama naših starih.

Rakija se pije “blaga” koja sadrži najviše 40% alkohola i “ljuta” tzv. “pepecenica koja se dobija prepecanjem blage rakije i procenat alkohola u njoj iznosi više od 40%. Osim ove dve vrste rakije pije se kod nas dosta i komovica- rakija pecena od vinske komine.
U lecenju je naš narod najviše koristio “prepecenicu” i komovicu, koja se smatra vrlo lekovitom.
Osim prepecenice i komovice za lecenje su sastavljane i posebne vrste rakija – “travarice”. Obicno je “ljuta” ili komovica mešana sa lekovitim travama – pelinom, nanom, lincurom ili sa plodovima voca – poznata orahovaca. Te su se rakije koristile za lecenje odredenih bolesti. Evo nekoliko nacina spremanja “travarica” iz cacanskog kraja:
Pelinovaca se spravlja tako što se na 1 l rakije prepecenice stavi jedna šaka pelina. Sud se prekrije i ostavi da stoji na suncu 7 dana. Kada prevri procedi se u bocu i pije se za apetit i stomacne tegobe; zovu je “stomaklija”.

Lincura se pravi slicno kao i pelinkovaca. U 1 litar rakije stavi se koren biljke lincure i ostavi se da stoji na suncu 7 dana. Kada se procedi pije se po jedna kašika dnevno. Ova rakija se koristi za lecenje kostobolje.

Orahovaca, orovaca se spravlja tako što se u 1 l rakije stavi 30 zelenih orašcica i ostavi da odstoji na suncu 7 dana. Posle cedenja koristi se kao lek kod oboljenja štitne žlezde. Ova rakija je jako lekovita jer sadrži veliku kolicinu joda iz orašcica.

Rakijom cistom ili sa dodatkom drugih sastojaka lecena su mnoga lakša oboljenja. Ko ne može da spava “treba da pre spavanja popije malo rakije komovice, pa ce bolje spavati”(4) ili “ treba da izmeša malo vina i rakije i da popije ili iz toga da stavi oblog na celo, pa ce bolje spavati (5) Kod gušobolje, “vrucice”, glavobolje i groznice rakija je nekad bila jedini i najbolji lek.

U selima u okolini Cacka kada koga zaboli grlo i dobije temperaturu privijaju mu “rakijane obloge”- krpe umocene u toplu rakiju, koje se omotavaju oko vrata i grudi. U okolini Kragujevca “da bi se neko izlecio od groznice, treba da popije jednu cašu dobro ljute rakije i da se posle dobro utopli” (6) ili “treba tri jutra pre jela da pije po jednu cašicu rakije u kojoj su bila 3 lista pelina 24 casa” (7). I u Gruži su “vrucicu” lecili pelinjacom.
U kragujevackoj Jasenici lecili su groznicu na sledeci nacin: “Bolesnik da popije u recnom viru pola litra ljute rakije i da malo postoji u njemu dok voda iz tela izvuce necistocu” (8). U Leskovackom kraju kod lecenja vatre “ognjice” smešaju projino brašno sa komovom rakijom, stave to na tabane, a carape bolesnikove utope rakijom i onda mu ih navuku na noge” (9).

Glavobolja se lecila privijanjem rakijanih obloga na celo.
Kako profesionalnih stomatologa nije bilo, narod je zubobolju lecio kako je znao, a najcešce rakijom. U okolini Cacka zubobolja je lecena ispiranjem obolelog zuba ljutom rakijom ili su stavljali obloge od tople posoljene rakije. “Na otok od zuba treba privijati 2 do 3 puta dnevno istucanu tatalu posutu jakom rakijom” (10) (okolina Kragujevca). I kada se oboleli zub izvadi, rana se ispirala rakijom.

Zauške, “zaušnjaci” leceni su na sledece nacine ”trava “ustupnik” stuca se, umeša se u rakiju i zagreje na vatralju, pa se previje” (11) (Kragujevacka Jasenica). U okolini Kragujevca “neki privijaju pecen izmet od neuštrojenog vepra zamocen u rakiju” (12).
“Na zaušnike treba priviti vunu zamocenu u rakiju i na njuj staviti tamjana i lišca od iglice” (13)
(okolina Podgorice).

Kada zaboli uvo u selima oko Cacka, sipali su nekoliko kapi od najjace rakije “prvenca” da ublaži bol. Od prve ispecene rakije, (otuda naziv “prvenac”) ostavljala se u svakoj seoskoj kuci po jedna flaša da stoji kao lek. Ovoj rakiji su pridavana posebna lekovita svojstva.
Da prestane bol u uvu koristila se i rakija u kojoj je stajao list cuvarkuce. Kad oci zabole, treba ocne kapke premazati komovicom. Hemoroidi (šuljevi) smatrani su unutrašnjom bolešcu. Leceni su u Kragujevackoj Jasenici ispiranjem usta rastvorom plavog kamena u komov rakiji (14).
Rakija se dosta koristila kao lek kod razlicitih vrsta stomacnih tegoba.
Kad nekog zaboli stomak u okolini Cacka bi popili jednu cašicu rakije komovice. Da bi prestalo podrigivanje treba piti po malo ljute rakije.
U okolini Podgorice stomak su lecili rakijom u kojoj je bila lincura. “Od nje treba piti svakog jutra po jednu cašu” (15).
“Nade se trava “puparka” i stavi u rakiju za 24 sata. pa se izjutra našte daje bolesniku da pije po jednu cašicu” (16) (Leskovac).
Kod krvarenja cira u stomaku, izmešan sa rakijom cvet hajducke trave je služio za zaustavljanje krvarenja (17) (Zajecar).
Rakija je imala važnu ulogu u lecenju rana, uboja, preloma, reumatskih oboljenja, kao sredstvo za dezinfekciju i kao sastavni deo razlicitih obloga i melema. “Ako neko padne i povredi se, izgori crvenu vrbu, stuca je sitno, stavi u rakiju i tako pije” (18) (Leskovac).

Išcašeni clanak na nozi nameštali su narodni ortopedi naglim povlacenjem noge i masiranjem rakijom. Lek za uganuce zvao se “cerot”. To je bio komad plavog papira premazan smesom cerove smole, rakije komovice i tamjana (19). Kod “uštipa” – otvorenog preloma, kada kost uštine mišice, narodni vidari su najpre rakijom cistili ranu (ne cistim alkoholom) jer rakija sadrži neke hranljive materije (20).
Sve ortopedske intervencije vršene su bez anestezije tako da se kod ovih veoma bolnih zahvata stanje moglo ublažiti jedino jakom rakijom, najcešce komovicom.
“Od kostobolje neki istuku sumpor i kamfor i svako jutro uzimaju na vrhu noža u cašici komovice (21).”
“Od reume (aramatiz) se leci i tatulom. Uberu se mladi plodovi, usitne i metnu u staklo sa rakijom komovicom. Kad produ 40 dana, onom tecnošcu se bolesnici mažu po reumaticnim delovima tela (22)” (Leskovac).
U cacanskom kraju reuma se lecila masiranjem bolesnika komovicom.
U okolini Zajecara “mešavinom ljute rakije i 100 gr. bolne soli (mirišljava so koja se kupuje u poljoprivrednoj apoteci) koja se stavi u tamnu bocu, zatvori smolom i ostavi 10 dana na hladnom i tamnom mestu mazali su bolna reumaticna mesta (23).”

Sve hirurške intervencije naših narodnih vidara vršene su bez bilo kakve anestezije. Ranjenik je jednostavno vezivan, pomocnici su ga držali, a vidar je radio. Jedini anestetik bila je ljuta rakija koju su mu davali da pije da bi lakše podneo bolove. S. Trojanovic u svom radu “Šaronjanje ili tepanje u Srba” navodi da je pre ove operacije muškarcima davano da popiju 1l, a ženama 3/4 litra rakije. Pri porodaju, posebno kod težih slucajeva i porodilja je napijana rakijom, da bi potpuno pijana lakše podnela bolove i intervencije seoskih nadrilekara i babica. Otuda i izraz: “Pijan kao majka”
“U slucaju povrede creva prema M. Proticu, ranjenik je stavljan na sto, vezivane su mu noge i ruke i brijan trbuh, dobro opranim rukama creva su vadena u veci sud i prana rakijom (24).” Prema ovom opisu vidimo da se rakija u hirurgiji, osim kao anestetik, koristila i za dezinfikovanje unutrašnjih organa.

Rakija je bila i sastavni deo lecenja zaraznih bolesti:
U okolini Leskovca su bolesnike od tifusa oblagali caršavima ukvašenim ljutom rakijom komovicom (25).
U okolini Podgorice žuticu su lecili pomocu žuci (trave koja ima glavicu slicnu glavici belog luka). Ovu travu su držali u rakiji, 24 casa, i posle bolesniku davali svakog jutra da pije te rakije (26).
U okolini Zajecara “korenje vucje jabuke se sitno isece i stavi se u ljutu rakiju, posle sedam dana pije se po jedna cašica protiv tuberkuloze (27)."
“Kad iz kuce od tuberkuloze pocnu umirati, zajedno sa pokojnikom zakopaju bocu pica u grob. Posle punih 40 dana bocu bi otkopali i tada ritualno, kao sa nekim najskupocenijim lekom, zapajali sve ukucane verujuci u isceliteljsku moc napitka (28).
Rakija je upotrebljavana i u kozmetici, posebno za negu kose:
“Da bi kosa bolje rasla treba je mazati izmešanim petroleumom sa rakijom (29) ili “Da kosa ojaca pomešaju petrolej (“gas”), ricinus i rakiju. Tom smešom mažu kosu cetiri dana, potom je operu. To ponove tri puta i onda kosa manje opada (30).

Zakljucak

U ovom radu izložen je samo deo obimne grade o nacinima lecenja rakijom iz razlicitih krajeva naše zemlje.
Mnogi od ovih recepata odavno su izašli iz upotrebe, mada se neki i danas koriste. Pored velikog napretka medicine i dostupnosti lekova i danas se u našim selima, pa i gradovima upotrebljava rakija u lecenju prehlada, bolova u grlu, zubu, uvu, za dezinfikovanje rana, posekotina itd. Rakije “travarice” se još uvek dosta koriste u lecenju težih oboljenja.
Kada zvanicna medicina zataji, covek se tražeci sebi leka ponovo okrece tradicionalnim nacinima lecenja u kojima je rakija igrala važnu ulogu.




Napomene

Mita Petrovic; Proizvodnja rakije u našem narodu; Letopis Matice Srpske; Novi Sad; 1889.godine. str.32
P. Sofric Niševljanin; Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba; fototipsko izdanje; BIGZ; Bgd. 1990.god. str 222
M.M.Savic; Naša industrija, zanati i trgovina IV deo; Izdanje ministarstva trgovine i industrije; Državna štamparija; Sarajevo 1924.god. str.95
Ilija Radulovic; iz narodne medicine i u okolini Kragujevca; GEM br 10; Bgd, 1935 god.; str 87
Ilija Radulovic; iz narodne medicine i u okolini Kragujevca; GEM br 10; Bgd, 1933 god.; str 53
Ilija Radulovic; iz narodne medicine u okolini Kragujevca; GEM br. 10; BGD 1935 god. ; str. 88
Ibid ;str 89
Jeremije M.Pavlovic; Život i obicaji narodni u Kragujevackoj Jasenici i Šumadiji; Srpski Etnografski zbornik; knjiga 12; Bgd. 1921.god. str.258
Dragutin M. Ðordevic; Život i obicaji narodni u Leskovackom kraju; Leskovac 1985god., str 226
Ilija Radulovic; Kragujevac; str 87
Jeremije M. Pavlovic; Navedeno delo; str 255
Ilija Radulovic; Kragujevac; str 86
Ilija Radulovic; Podgorica; str 53
Jeremije M. Pavlovic; Navedeno delo; str 258
Ilija Radulovic; Podgorica; str 54
Dragutin M. Ðordevic; Navedeno delo ; str 222
Gordana Živkovic; Narodna medicina u okolini Zajecara u XX veku; GEM br. 42; Bgd. 1978 god; str 475
Dragutin M. Ðordevic; Navedeno delo ; str 229
Andelka Lazarevic; Hirurgija i ortopedija u narodnoj medicini kod Srba; GEI SANU XXVI; Bgd 1977, str 112
Andelka Lazarevic; Navedeno delo; str 113
Milan Ð. Milicevic; Život Srba seljaka; Prosveta Bgd. 1984 god., str. 307
Dragutin M. Ðordevic; Navedeno delo ; str 226
Gordana Živkovic; Navedeno delo; str. 486
Andelka Lazarevic; Navedeno delo; str 102
Dragutin M. Ðordevic; Navedeno delo ; str 229
Ilija Radulovic; Podgorica; str 55
Gordana Živkovic; Navedeno delo; str. 479
Srebrica Kneževic; Alkoholna pica i obredna praksa; Etnološke sveske 1; Bgd. 1978 god. str. 119-120
Ilija Radulovic; Kragujevac; str 86
Dragutin M. Ðordevic; Navedeno delo ; str 231
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 3:43 pm

Narodno lecenje neplodnosti kod žena

Gordana Živkovic
Zajecar


„U krilima zdravih matera snaga je jednoga naroda.”
Narodna izreka


UVOD

Patrijarhalni brak, kao proizvod nacina privredivanja, oblika svojine i mišljenja, bio je nesumnjivo jedan od temelja društva. Muško potomstvo i obaveze prema njemu cinili su brak trajnim, stabilnim i patrijarhalno strukturisanim; takoreci, to je bila zajednica sa gotovo neraskidivim vezama izmedu supružnika.
Tamo gde nije bilo dece, posebno sinova, odnos supružnika bio je veoma nestabilan i patrijarhalno neureden. Otac koji je imao samo kceri cesto se ponašao kao da uopšte i nije imao potomstva, ali najvecom nesrecom smatrao se brak koji nije imao dece. Nemati dece znacilo je da ce se ugasiti ime (prezime) porodice, krsna slava i domace ognjište, da nece biti nikoga ko ce cuvati tradiciju kuce i familije. Otuda u narodu i široko rasprostranjene kletve, koje se i danas mogu cuti, npr. "Seme mu se zatrlo; Slavska sveca ti se ugasila; Sve ti pusto ostalo; Nemao od srca poroda; Ognjište ti pusto ostalo; Ne imao roda ni poroda; Kuca ti pusta ostala; Dabogda svoje dete ne video", kao i poslovice: "Žena nije žena dok ne rodi; Ženidba bez poroda – drvo bez roda; Kad nema dece nema ni srece".

U takvoj patrijarhalnoj porodici radala se i žena, a na nju se gledalo kao na niže bice, kao na bespravnog stvora, kao na ekonomsku potrebu i fabriku za proizvodnju radne snage. Ona je rasla, stasavala za udaju i udajom prelazila u drugu patrijarhalnu porodicu, ili dobrovoljno ili na silu. Kako nije rado gledana ni u kuci svog oca, jer nije bila naslednik ni produživac porodice, tako ni drugoj nije mogla sasvim da pripadne.
Autoritet muža prema ženi bio je veoma stvaran i uticajan. Zbog toga se u narodu cesto culo: "Covek je gospodar, žena je sluga - covek nareduje, žena sluša".

U novoj porodici ženin najsvetiji zadatak i najuzvišeniji bio je da izrodi zdrav i snažan porod. Ona je bila svesna da ce od njenog poroda zavisiti i njen opstanak u porodici, jer ukoliko nema poroda, dolazi do razvoda braka, ili se dešavalo da se pored nje dovede druga žena u kucu, a ona ostaje kao licnost ponižena i maltretirana. Žene su isterivane iz kuce ukoliko ne bi imale muških potomaka ili dece uopšte.

Za neplodnost uvek je krivac bila žena, pa otud i u narodnoj pesmi opevana:
"... Ali rodi ali u rod odi, Ali cu se ja oženiti drugom ...", na šta bi mu ona odgovorila: "...Gdi cu rodit kad mi Bog ne daje ... ".
Za takvu ženu koja nema "od srca poroda" u našem narodu postoje razlicita imena: nerotkinja, nerotka, neroduša, nerodnica, bezdetka, bezdetnica, bezdetkinja, štirkinja, štirkaca, štirka, štirica, jalovica itd.




PRVI TRAGOVI SREDNJOVEKOVNE PRAKSE

Prve pisane tragove o lecenju neplodnosti kod žena u srpskoj srednjovekovnoj medicini nalazimo u Hilandarskom medicinskom kodeksu ("o lecenju onih žena koje ne mogu da se oplode"). Tu se navodi sledece: "Uzmi seme ricinusa i podaj ženi da ga nosi sa sobom; i neka ga cesto miriše kada spava sa mužem. Uzmi još i teodorikon, pipak i skamijaniju. Sve ovo treba promešati i time mazati vaginu. I žena još melisom da se kadi odozdo. Zatim da jede svaki želudac ili da deo od njega metne u vaginu. Osim toga treba joj dati plodnicu od zecice i brzo ce zaceti. Na želudac i izmet od zecice, dodaj isitnjen kukurek i med. Sve to zajedno promešaj i zagrevaj na vatri. Ovo joj treba dati da pije po pola kašike ujutro i uvece".




REZULTATI TERENSKIH ISPITIVANJA

Za ispitivanje verovanja o lecenju neplodnosti žena opredelila sam se iz razloga što o ovoj temi u etnografskoj literaturi nema mnogo podataka.
Ispitujuci narodnu medicinu Timocke krajine u selima opština Zajecar, Bor, Boljevac, Knjaževac i Sokobanja, došla sam do vrlo interesantne grade, i to od kazivacica koje su dugo bile bez dece (5-17 godina). Ta verovanja predstavljaju sintezu magijsko-religioznih shvatanja i empirijskog iskustva, u okviru kojih se neplodnost žena smatrala izazvanom razlicitim postupcima imitativne ili prenosne magije. Takode, prema zapisanim podacima, prikupljena gradja o narodnom lecenju neplodnosti može se podeliti na dva segmenta – preventivni i kurativni, pri cemu se prvi segment odnosi na verovanja vezana za zaštitu mladenaca, koja su uglavnom magijskog karaktera, a drugi segment se odnosi na lecenje vec postojeceg problema, i to razlicitim metodama tradicionalne medicine.




PREVENTIVNI SEGMENT

Obicaji radi zaštite. - Veliki je broj verovanja koja govore o tome zbog cega se ostaje bez dece, ko to cini i kako se zaštititi.
Jedan od osnovnih preduslova srecnog braka bio je dobijanje dece, te su mnogi svadbeni rituali bili inspirisani tim motivom. Cesto su mladence dovodili u vezu sa stvarima koje asociraju na plodnost u želji da ta plodnost prede i na njih. Svadba je, kao i ostali prelomni dogadaji u životu, predstavljala "trenutak opasnosti" od delovanja zlih sila. Verovalo se da tada zle sile vrebaju mladence kako bi im brak ucinile neplodnim. Posebno je, u tom smislu, znacajan put od mladine do mladoženjine kuce – da mlada ne nagazi na podmetnute "cini". Evo i nekoliko primera:

kada mlada polazi mladoženjinoj kuci, pazilo se da ko od prisutnih ne pogleda mladu kroz otvoren katanac. Naime, postojali su zlobnici koji bi potom katanac zakljucavali ("zakljucali bi mladu") i bacali kljuc na jednu, a katanac na drugu stranu, uz reci: "Kad se ovaj kljuc i katanac spoje, tad i mladenci da imaju decu";
posle vencanja, kad se mladenci krecu od crkve prema kuci mladoženje, ako neki zlobnik pogleda mladence kroz sito, veruje se da nece imati dece, jer se u situ slabo šta zadrži;
dešavalo se da su pakosnici odlazili na groblje, skupljali svece sa grobova, topili ih i od tog voska pravili veliku svecu koju bi savili u krug. Ako bi kroz tu kružnu svecu pogledali mladu, po verovanju - ne bi imala poroda;
za vreme vencanja ne valja da pop sve procita iz knjige, jer bi se onda sa mladencima "vencale i cini" ako im je ko šta pricinio;
ako bi mladu pojedine žene mrzele, krišom bi joj u pojas zašile kamen-oblutak, kako bi joj se "porod u kamen pretvarao";
verovalo se da ce jedna od ženskih blizanaca biti neplodna, pa se izbegavalo vencavanje bliznakinjama; i
izbegavala su se vencanja maloletnih, jer, po verovanju, takvi brakovi ne bi imali poroda.
Magijska prevencija. - U cilju zaštite od mnogobrojnih navedenih cini, mladenci su nosili mocne apotropejone. Zaštitna moc pripisivala se njihovoj odeci, posebno mladinoj. Zbog toga se upotrebljavalo sledece:

na dan svadbe u tkanicu se mladoj stavljao katran iz coka, a dovratak iznad ulaznih vrata u mladoženjinoj kuci mazali su katranom, kao sredstvom protiv svih demona i carolija;
bosiljak - božji cvet - i pelin posebno se isticu medu biljkama u magijskoj zaštiti. Otuda ih mlada nosi u nedrima kad ide na vencanje, da je zaštite od zlih ociju, a s verom da ce joj doneti plodnost;
sasušen, isitnjen je burjan stavljan u tkanicu mladoj da je štiti od zlih cini;
mladoženji, pre no šo pode po mladu, ušivali su razlicite trave u odelo; i
kad se pode po mladu, pre no što ce se mladoženja popeti na kola, provuce se ispod desne noge svoje majke, da mu se ne bi "primile cini".


KURATIVNI SEGMENT

I pored svih ritualnih, magijskih radnji u segmentu preventive, neplodnosti je ipak bilo. Tako se, na žalost, vrednost žene odredivala njenom sposobnošcu da ima poroda, kao i da rodi sina naslednika. Iz tog razloga, i u tzv. kurativnom segmentu žene su pribegavale tradicionalnom lecenju biljem, lekovima animalnog porekla, mineralnim banjskim vodama ili lecenju po manastirima i crkvama. Pa ipak, i u ovom segmentu je uticaj magijskih radnji bio znatan – odlazak vracarama, bajalicama, travarima...

Biljni svet. - Veliki je broj biljaka ("travke") koje se ritualno pripremaju za ženu nerotku kako bi joj pomogle da što pre zatrudni, i to:

majcina dušica je u narodu smatrana „ženskom biljkom”. Da bi je nerotka upotrebila, korišce na je znatna kolicina ove biljke, koja se potapala u kazan i prelivala vrelom vodom. Nakon što bi tako pripremljena tecnost odstojala izvesno vreme, u nju bi sela žena-nerotka obloživši donji stomak majcinom dušicom. Ovo se cini sedam uzastopnih veceri, onda se pauzira sedam dana i opet ponavlja isto. Posle tretmana žena mora da se utopljava;
lišce oraha se popari i onako vruce obavije oko stomaka ili se prave kupke od orahovog lišca;
iznad orahovog lišca, poparenog u bakracu, žena se raskreci i cucne "kako bi se dobro naparila". Nakon toga je morala obavezno da ima snošaj, a potom bi držala noge uvis 10-15 minuta, onda leže, dobro se utopli i ne ustaje do jutra. Ovo se ponavlja nekoliko veceri;
pile su caj od majcine dušice, breze, pelina, sve sa verom da ce dobiti poroda;
pelin su vezivale oko bedara, kako bi postale plodne;
smatrajuci da ce im to pomoci, muž i žena su jeli seme od koprive, salatu od hmeljnih klica i pili caj od biljke prilep (cicak);
biljka sa cvetovima bele boje, koja raste na kamenoj podlozi, kuva se i 3 dana se nerotka u njoj kupala;
od grožda koje je na Preobraženje osveceno u crkvi muž i žena bi pojeli po 3 zrna "za lek";
od divlje trešnje koja raste u šumi savije se jedna grana ispod koje se 3 puta žena provlacila, govoreci: "Kako ti nisi jalova u svoj rod, tako i ja da ne budem u svoj";
verovalo se da u lecenju neplodnosti pomaže ako se uberu i pojedu poslednji plodovi jabuke, dunje i kruške koji su se na grani zadržali;
lišce i koren od 3 struka celera i toliko peršuna kuvaju se u 5 litara vode do polovine, i tako spravljena tecnost pije se svakog jutra po jedna vinska caša pre jela;
nerotka bi otišla u vodenicu i sa tocka koji se okrece na levo zahvatila malo vode, i u tu vodu stavljala je bilje: beli i crni oman, raskovnik i travu racinu. Tu vodu bi pila i u njoj se kupala;
koren raskovnika, koji se retko nalazio, nošen je uz telo dok žena ne ostane u drugom stanju, pa i kasnije;
koren i cvet biljke salep kuvaju se u 2 litra vode, a kada tecnost postane pihtijasta, ukuvana do pola, pije se svakog jutra po jedna caša; i
ako su grane sa dva susedna stabla srasle pri vrhu u jednu granu, nerotkinja se provlaci tri puta ispod spojenih grana.
Od biljaka su u svrhu lecenja neplodnosti pravljene i amajlije, koje po narodnom verovanju uništavaju zle uticaje - cini. Nošene su ušivene u odecu, i to najcešce u tkanice. Na Ðurdevdan ujutro se rano išlo "za burujenje". Bralo se žuto i belo poljsko cvece, koje se sušilo, sitnilo i stavljalo u tkanice, nameštane tako da se bilje nade na prednjoj strani stomaka. Ovo su nosile dugo vremena, cak i kad ostanu u drugom stanju.

Životinjski svet. - Mnoge životinje su dobile razlicitu simboliku zbog svojih osobina, pa se otuda srecu i u obicajima i u magijskim radnjama vezanim za lecenje neplodnosti kod žena.

Zmija je totemska životinja, koja je, prema verovanju, imala važnu ulogu u plodnosti žene. Tako npr. ukoliko devojka u toku parenja zmija naide na njihov splet, treba da na njih baci nešto od svoje odece obezbedujuci tako sebi porod.
Zec je životinja koja cesto figuriše u verovanjima o lecenju neplodnosti kod žena. Smatralo se da ce neplodna žena da rodi ako pojede zecica izvadenog iz zecicinog stomaka ili ako popije krv zeca ubijenog na Veliki petak.
Kobila je takode korišcena u magijskim radnjama u lecenju neplodnosti. Ispod ždrebne kobile bi se provlacile nerotke, verujuci da ce ostati trudne.
Vepar se uštroji, iz njega izvadi semena kesica, osuši dobro, sasecka sitno, stavi u cašu vode i dâ nerotkinji da popije.
Vuga je medu pticama najcešce prisutna u ovakvim verovanjima. Uzimalo se njeno gnezdo, koje je u obliku "ljuljke", i stavljalo ženi oko struka. Nosilo se od pocetka ciklusa do narednog.
Roda, vesnik proleca i novog života, ako sleti na kucu (na odžak) u kojoj nema dece, veruje se da ce se u toku godine roditi, a ukoliko na kuci sagradi gnezdo, to se smatralo sigurnim.
Ako nerotka pojede kokošije jaje, i to "od koke koja nije imala petla na sebe", verovalo se da ce zatrudneti.


Magijsko lecenje. - Vrlo cesto, žene nerotkinje su se obracale i vracarama, sa željom da se zacne dete i da se zle cini uklone, tj. da im "vracaju vodu". Vracare bi svaki ritual zapocinjale molitvom Bogu, Bogorodici i Sv.Petki, uz reci: „Ajde neka bude sa srecu”. Zabeležila sam sledeca narodna verovanja vezana za odlazak vracarama:

odnošeni su belezi, tj. parce odece nerotke, nad kojim bi se vracalo, i davana im je prebajana voda da piju. Ovaj postupak je vracara ponavljala nad nerotkinjom 6 puta zaredom;
vracare bi ženu cesto stavljale na krevet i nad njenim golim stomakom bajale basme;
žene nerotke su se u gluvo doba noci kupale van kuce, u dvorištu, tri veceri uzastopno, u "obajanoj vodi";
pojedine vracare su docekivale žene nerotkinje obucene u belo (simbol mlade), u ruci držeci krst, i bajale nad ženinim stomakom;
vracare su kuvale i razlicite trave, i tako pripremljenom, mlakom tecnošcu prskale su nerotkin stomak, a preostali deo pripremljene tecnosti isipale bi iz kuce po nerotkinom odlasku "da se plod brzo zacne, kao što je prosuta voda"; i
tri noci uzastopno, u dvorištu nerotkine kuce su rastavljali i sastavljali volovska kola. Kroz rastavljeni deo kola bi se provlacila nerotka, i to tri puta, i preko nje se sipala voda, prethodno obajana kod vracare. Dalje, izmedu rastocenih volovskih kola kupali bi se i muž i žena, pa se kola posle toga odmah sastave.
Buduci da po verovanju voda ima magicnu moc, žene su je uz dužno poštovanje koristile u razlicitim ritualnim radnjama sa željom da zatrudne. Tako su se žene parile nad vrucom vodom, vracare bi napravile tanku svecu koju bi ukrstile u obliku krsta, zatim preklapale krake i dobijale vecu svecu, stavljale je na stomak nerotkinje, palile je i preko nje stavljale toplo grne u "koje se uvuce koža sa stomaka" (slicno ventuzama). Grne mora biti prilicno vruce i drži se dok je toplo. Potom vracara "izvlaci stomak iz grneta". Ova radnja se ponavlja 3 puta u toku 3 dana. Ukoliko ovo ne pomogne iz prvog puta, ponavlja se tri puta godišnje. Dok se ovaj ritual vrši, zabranjen je polni odnos sa mužem, ne sme se nositi ništa teško i pazi se od nazeba.
Verovalo se da ce žena zatrudneti ako prenoci naga na mesecini ili ako u podne prede naga kroz njivu sa klasjem obasjanim suncem. Da bi rodile, nerotke su se provlacile i kroz brojanice.

Odeca i nakit. - Postoje i verovanja o lecenju neplodnosti žena vezana za odecu i nakit.
Tako su, od odece, tkanice najcešce bile u upotrebi, jer je narod tkanje poistovecivao sa radanjem. Potpasivale su se debljim tkanicama, i to na sledeci nacin: žena nerotka legne na ravnu površinu, podigne noge što je moguce više uza zid ili komad nameštaja, a druga žena je tkanicama potpaše cvrsto. Ovo se radilo najcešce u vreme plodnih dana. Istovremeno, noge su uvijale platnom ili tkanicama. Prema drugoj varijanti ovog verovanja o upotrebi tkanica, u kazan ili korito se sipa cista, vruca voda u kojoj se žena kupa pola sata do sat vremena. Nakon toga, žena koja je pored nje, tkanicama joj diže donji stomak, vezuje, i to cvrsto, i nakon toga nerotka tri dana ne ustaje iz kreveta, ležeci bez jastuka (cak je i nuždu vršila u lopati).
Cigani su kovali mini-alat: cekic, klešta i nakovanj, a žene su ga nizale na vrpcu i nosile oko struka. Tako je npr. u japodskoj nekropoli, u Prozoru, pronaden privezak u obliku ribe, koji su žene nosile oko vrata da bi mogle imati potomstvo. Vidani su i privesci u obliku zmije i zeca. Svi navedeni privesci predstavljali su simbole plodnosti i žene nerotkinje su ih rado nosile.

Manastiri, crkve i kultni izvori. - Mnogobrojni manastiri (Suvodol, Grlište, Krepicevac, Sv. Petka), crkve i kultni izvori kraj njih, predstavljali su mesta koja je posecivao veliki broj nerotkinja sa nadom da ce posle odredenih radnji - citanja molitvi, klecanja i molitvi ispred ikona Sv. Bogorodice, Sv. Petke i Sv. Pantelejmona, donošenja poklona (vino, zejtin, novac, šecer, kolac - liturgija, peškir, marama), izmoliti svece da im podare porod. Takode, bilo je primera i kupanja na kultnim izvorima kraj manastira i crkava, a pila se i izvorska voda.
Manastire su žene nerotke pohodile najcešce uoci Velike i Male Gospojine, Sv. Petke, kao i Sv. Pantelejmona i drugih vecih praznika. Obicajne radnje vezane za manastire, kao mesta isceljenja, temelje se na verovanju u njihovu cudesnu moc i jako sugestivno deluju na žene koje žele porod.
Jedno od takvih verovanja kaže da žena nerotkinja treba da uzme malo vode i pode u crkvu sa ženom koja ima poroda. Onda nerotkinja ude u crkvu i stane kraj kljucaonice, a druga žena sa spoljne strane crkvenih dveri drži u ruci cašu vode i cevcicu koju provlaci kroz kljucaonicu, pa tako napaja nerotkinju, i to tri puta po nekoliko gutljaja.
Prema prici kazivaca, iz neke crkve u Makedoniji je u Timocku krajinu donošeno tzv. "svetleno maslo" (zejtin koji je odstojao u crkvi), koje se jedanput dnevno uzimalo pre spavanja. Donosiocu svetlenog masla je poklanjana pogaca na koju se stavljao sir, so, crni luk i flaša vina. Retko se stavljao i pasulj.
Osvecena vodica je takode bila u upotrebi pri narodnom lecenju neplodnosti kod žena. Tako, nerotkinja treba da pri porodaju neke druge žene uzme od nje osvecenu vodicu, koju je sveštenik osvetio u crkvi, pa da se njome prvo "molitvi" ona, pa tek onda porodilja. Bilo je slucajeva da se na raskrsnici saceka neko ko je otišao po molitvu u crkvu za porodilju, te od njega uzme osvecena vodica, obrne se istoku i tri puta popije po gutljaj uz reci: "Ukrado, oseti". Pijuci tu vodu, žena posmatra sunce, i kada joj se ucini da se sunce malo "mrdne" brzo izgovori: "Dogodine i mene da mrdne".

Banjsko lecenje. - I odlazak u banje, tzv. "sveta mesta", bio je cest nacin za lecenje neplodnosti u narodu. Odlazilo se tri puta godišnje, i to u: Gamzigradsku banju, Nikolicevsku banju, Sokobanju, Matarušku banju i Ribarsku banju. U banjama su se žene kupale i oblagale mineralnim blatom. Pre nego što se pocne sa kupanjem, vršeni su odredeni rituali: molitve Bogorodici i Sv. Petki, i svim svecima, palile su svece ispred toplih bazena i kultnih izvora oko banje, kiteci ih bosiljkom i darujuci ih novcem.




ZAKLJUCAK

Na osnovu izložene etnografske grade, može se konstatovati izuzetno bogatstvo i raznovrsnost narodnih verovanja o lecenju neplodnosti kod žena. Ono što je interesantno, jeste cinjenica da su se, uprkos savremenom zdravstvenom prosvecivanju i savremenim medicinskim znanjima, mnoga od ovih verovanja zadržala u nerazvijenijim sredinama i do današnjih dana.
Cežnja za potomstvom, kao i neplodnost žena, uzrokovala je ova mnogobrojna verovanja, koja su, buduci veoma živa i upecatljiva, jasno izdiferencirana, kreirana bujnom narodnom maštom, ostavila znatan pecat u tradicionalnoj kulturi našeg naroda.

***

Zahvaljujem na pomoci u prikupljanju terenske grade mnogobrojnim kazivacicama, a posebno Ankici Pajkic, Radi Živkovic, Emini Brankovic (Boljevac), Slavki Živkovic (Zajecar), Duški Kostadinovic (Vratarnica) i Ivanki Firanovic (Gamzigrad).




IZVORI, NAPOMENE, LITERATURA

V. Vujacic, Transformacija porodice, Beograd, 1977, str. 57.
G. Živkovic, Uloga i položaj žene u tradicionalnoj porodici, Etnološke sveske, 6, Beograd, 1985, str.1.
T. Ðordevic, O srpskim ženama, Beograd, 1912, str.4.
T. Ðordevic, Deca u verovanjima i obicajima našeg naroda, Niš, 1990, str. 92, 94, 95.
Hilandarski medicinski kodeks N517 - prevod, Priredio R. Katic, Beograd, 1989, str. 179.
D. Bandic, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Beograd, 1991, str.243.
S. Kostic, Kult zmije kod Srba, Užice, 1998, str.65.
G. Živkovic, Manastor Suvodol kao mesto isceljenja, Razvitak, 201-202, Bor, 1999, str.
A. Stipcevic, Kultni simboli kod Ilira, Sarajevo, 1981, str. 88, 104.
G. Živkovic, Mineralne vode Gamizgradske banje, Timocki medicinski glasnik, 29, Zajecar, 2004, str.61.
M. Z. Valijanac, Žena u narodnim poslovicama, Beograd, 1975.
T. Ðordevic, Priroda u verovanju i predanju našeg naroda, Knj. I, Beograd, 1958, str.285.
Š. Kulišic, P. Ž. Petrovic, N. Pantelic, Mitološki recnik, Beograd, 1998.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 4:21 pm

Zaštitna uloga srebra u narodnoj medicini Timočke krajine

Protective participation of silver in the people's medicine of Timočka Krajina

Gordana Živković
Zaječar

U radu su predstavljeni rezultati zaštitne uloge srebra u narodnoj medicini Timočke Krajine, sprovedenih u okviru dugogodišnjeg projekta Narodnog muzeja “Zaječar” u Zaječaru pod nazivom “Etnomedicinska istraživanja Istočne Srbije”. Posebna pažnja posvećena je narodnim verovanjima u magijsku moć srebrnog nakita i ostalih ukrasnih predmeta.

Srebro je kroz istoriju smatrano jednim od najlepših i najizdržljivijih tradicionalnih ukrasnih plemenitih metala. Sjaj i belina srebra vezuju se i za njegov latinski naziv - “argentum”, koji vodi poreklo od sanskrtske reči koja znači svetao

Iako se smatra da je srebro dobijano još u VII milenijumu p.n.e. na Bliskom Istoku, sigurno je da su Egipćani u IV milenijumu p.n.e. eksploatacijom mnogobrojnih rudnika u Nubijskoj pustinji dobijali srebro, kao da je i početkom III milenijuma p.n.e. proces eksploatacije srebra prilično rasprostranjen na Bliskom istoku i u Grčkoj (2).
Tako se u vreme pohoda Aleksandra Makedonskog desila jedna, za ono doba neobjašnjiva pojava. Ostvarujući pobedu za pobedom, godine 327 p.n.e. Grci su upali u Indiju. Činilo se da nije bilo te sile koja bi zaustavila strašnu armiju velikog vojskovodje. Međutim, među grčkim vojnicima pojavile su se “tajanstvene” želudačno-crevne bolesti. Iscrpljeni i onemoćali, vojnici su se vraćali kućama. Interesantno je bilo to što su komandanti grčke armije mnogo ređe oboljevali od redova. Naučnicima je trebalo dve hiljade godina da bi objasnili ovu pojavu: poenta je bila u tome što su vojnici pili vodu iz bokala od kalaja, a komandanti od srebra (3).


Herodot, istoričar antičkog doba, navodi da je još u V veku p.n.e., persijski car Kir za vreme ratnih pohoda čuvao pijaću vodu u srebrnim “svetim” posudama (4).

U indijskim religioznim knjigama, takodje se mogu naći beleške, o tome kako su dezinfikovali vodu, potapajući u nju rastopljeno srebro (5).

Na osnovu ovog kratkog istorijskog pregleda, može se zaključiti da su stari narodi verovali da srebro ima izuzetne osobine i da rastvoreno u vodi ubija bakterije (6). Ovo verovanje u dezinfekcionu ulogu srebra zadržalo se sve do današnjih dana - npr. običaj da se pri osvećivanju bunara baca u njih srebrni novac.
“Srebrenarstvo” je još u doba seobe Slovena dostiglo savršenstvo, možda i zbog toga što je tlo na kome su živeli bilo bogato srebrom, a za Slovene od Urala do Makedonije, bila je zajednička izrada nakita i predmeta od srebra u periodu od VII do XVII veka (7).

Srebro je najčešće korišćeno kroz istoriju, i to ne samo zbog svoje lepote i materijalne vrednosti, već i zbog natprirodnih moći, koje su mu pripisivane (8). Upravo iz tog razloga, srebrni predmeti, a prvenstveno srebrni nakit, našli su primenu u narodnoj medicini Timočke Krajine. Njihova uloga i zaštitna magijska moć, ogledaju se u neposrednoj vezi sa karakteristikama srebra: sjajem, belinom, čistoćom i čvrstinom, zbog čega mu se i pripisuje natprirodna snaga.

Kako srebro asocira na dan i kultnu čistoću mleka, i vezuje se za nebeska božanstva, samim tim postaje i magijski zaštitnik protiv nečistog i htonskog. To se može uočiti u obredima pri rođenju, svadbi i smrti, a posebno u narodnom lečenju (9).
Uvidom u dosadašnja istraživanja o srebru i njegovoj zaštitnoj ulozi u narodnoj medicini, malo je pisanih podataka (10). Oni malobrojni govore o izrazitoj moći srebra u lečenju besnila i jačanju srca, protiv grčeva i epilepsije, a posebno se ističe lekovitost srebrnine nasleđene kroz generacije. Tako je npr. protiv različitih bolesti, kao i onih nastalih zbog uroka, trebalo jesti ostrugane deliće nasleđenog srebra. Poznato je i verovanje da se lekovite biljke trebaju iskopavati srebrnim alatom, kako bi se pojačalo njihovo delovanje.

U okviru dugogodišnjeg projekta Narodnog muzeja “Zaječar” u Zaječaru “Etno-medicinska istraživanja Istočne Srbije” prikupljen je, između ostalog, i značajan broj podataka o srebru i njegovoj ulozi u narodnoj medicini Timočke Krajine. Posebno interesantni detalji vezuju se za natprirodne moći srebrnog nakita, kao jednog od glavnih elemenata kićenja: minđuše, grivne, prstenje, lančići, medaljoni, pafte i dr. Verujući da navedeni nakit štiti od uroka, nesreće, neprijatelja, opasnosti, a pre svega bolesti, pravljeni su amuleti od srebra sa profilaktičkom i apotropejskom moći (11), što objašnjava široku zastupljenost srebrnog nakita u narodu Timočke Krajine.

Neobičnost i tajnovitost oblika nakita izazivala je u svesti ljudi mnoštvo asocijacija mistične i magijske prirode, kao i verovanje u njegove isceliteljske moći. Posebno mesto čine minđuše i prstenje različitog oblika i načina ukrašavanja, tipičnog za zaštitu od bolesti, zlih očiju i uroka, pri čemu se magična moć ogledala i u bogatoj simbolici navedenog nakita.
Karakteristično je da je minđuša pored ukrasne, imala i zaštitnu ulogu i ulogu apotropeona. Tako je muškoj deci, iz porodica gde se muška deca “ne drže”, stavljana u jedno uvo i do kraja života nije skidana, kako bi se bolest i smrt zaustavile.

I prstenje spada u primarne delove nakita, koji pored ukrasne imaju i magijsku ulogu. Uglavnom je ukrašavano kompozicijama magijsko-profilaktičkog karaktera sa ciljem da otklone svako zlo (12), a onom ko ih nosi da daju zdravlje. To se posebno odnosi na srebrni stolovat prsten, koji je nošen samo na dan venčanja, a onda skidan i čuvan u isceliteljske svrhe. Ako se ko od ukućana razboli, kroz stolovat prsten se sipa voda i pije se za brže ozdravljenje ili pak stavi na prst bolesnog verujući da će bolest tako stati.
Ogrlice, lanci, privesci, medaljoni od srebra takodje su korišćeni kao zaštita i amajlija. U narodu Timočke Krajine veoma su poštovane religijske amajlije, prevashodno hrišćanske, a najrasprostranjeniji je krst - krstić. Nošen na grudima, kao privezak, davao je veru i sigurnost onome ko ga nosi da će biti zdrav i da će ga štititi. To se posebno odnosilo na krstiće, koji su prethodno nošeni u crkvu ili manastir, gde se nad njima čitala molitva za zdravlje.
Narukvice - grivne su omiljeni deo nakita, a one izrađene od srebra u raznim oblicima i sa različitim ornamentima, imale su i zaštitnu ulogu. Posebno je cenjena narukvica od srebrnih novčića, koja je nošena “za zdravlje”.

Srebrni novac nošen je i u vidu privezaka ili niski, a često je i srebrni talir nošen kao medaljon. Zvuk nanizanih aspri (sitnog turskog novca) rasterivao je i plašio zle sile i odgonio boleštine (13). Srebrni novac poklanjao se za zdravlje pri rođenju deteta, a simbolizovao je snagu, zdravlje i zaštitu. Stavljan je i na ikone u crkvama i manastirima, kao i na kultnim izvorima i česmama radi zdravlja, a prilikom branja lekovitog bilja, u zemlju se najpre zarivao srebrni novac i tek onda brao prvi struk lekovite biljke.
Srebrne pafte su takodje nošene da “štite od očiju”, a postoji i običaj da se nož i britvica od srebra stavljaju maloj deci pod jastuk kao zaštita od bolesti.
I sama reč srebro često je pominjana pri bajanju, a veliki broj basmi protiv uroka završava se rečima “ ... ka’ čisto srebro ...” (14).

Navedeni primeri primene srebrnog nakita u narodnoj medicini Timočke Krajine ukazuju da se prevashodno radi o magijskom vidu lečenja, uglavnom vezanom za izuzetne osobine srebra kao metala, tradicionalno široko rasprostranjenog u narodu (15). Plemenitost srebra sama po sebi sadrži upečatljivu izražajnost, koja je neophodna nakitu, i bez koje se nakit ne bi mogao zamisliti. Tražeći zaštitu za svoj život i zdravlje, narod je koristio srebrni nakit, koji poseduje sopstvenu magiju neodoljive privlačne snage. Ona očigledno leži u simbolici raznovrsnih ornamenata i šara prisutnih na srebrnom nakitu korišćenom “za zdravlje” i njegovoj apotropejskoj moći, na kojoj je narod gradio svoja verovanja, gasio strah od bolesti i štitio se od uroka i zlih demona
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 4:25 pm

Narodna medicina : Hirurgija duše ili teranje davola


Zaratustra je govorio da svaki lekar ima tri leka - travu, nož i slovo (magiju). Oni brane coveka od svake bolesti osim smrti.


Poznati srpski istoricar medicine dr Vladimir Stanojevic napisao je da je bolest starija od života, a lecenje jedno od najstarijih covekovih zanimanja. Od pamtiveka se narod lecio travama, spremao cajeve, meleme, kapi. Animalna medicina je takode imala udela u lecenju ljudskih boljki, narocito u srednjem veku i održala se sve do polovine 19. veka, mada se i danas u nekim zemljama u lekovite svrhe koriste: riblje oci, sasušene gliste, zmijska košuljica, sasušeni škorpioni, krila od slepog miša, rogovi, životinjske dlake, mokraca i izmet od ježa, medveda žuc...

Narodna hirurgija se i danas neguje u pojedinim sredinama, a nekada su hirurzi bili berberi i kovaci. Oni su puštali krv, obradivali rane, vadili zube i nameštali prelome i išcašenja. Magijska medicina seže u najdalju prošlost ljudskog roda. U njoj se nastanak bolesti objašnjava delovanjem natprirodnih sila i demona, a lekari su bili plemenski vracevi i šamani. Osnovni lek magijske medicine je nošenje amajlija, amuleta i talismana, a da bi se covek izlecio od straha, besova, depresije i danas se gleda u pasulj, baca se užareno ugljevlje ili topljeno olovo u vodu. Najcešci terapijski postupak u magijskoj medicini je egzorcizam - isterivanje demona iz tela bolesnika, koji su od magije preuzele zvanicne religije, pa se ovom hirurgijom duše danas bavi - sveštenik.

U Srbiji je pre pet godina ozakonjena primena preparata narodne medicine, ali je potrebna dozvola Ministarstva zdravlja za rad. Jedan od pionira u primeni alternativnog lecenja je dr Vuk Stambolovic, koji se i danas zalaže da se priznaju troškovi lecenja alternativnim metodama jer je lecenje jeftino, delotvorno i nema posledica.


Cišcenje krvi od otrova
Prvi udžbenici medicine bile su popularne lekaruše ili lekarnice, koje su sadržale recepte tadašnjih vidara s obaveznim elementima religiozne i magijske medicine. Tako su recepti za duševna oboljenja bili: bolesniku se obuce košulja od platna i ostavi se izvesno vreme u pecini da bi se rešio davola koji ga opseda. Sve do 1819. godine u Srbiji nije bilo nijednog diplomiranog lekara. U gradovima su ljude lecili berberi (uglavnom Turci), hecimi (mahom Grci iz Epira), lekari samouci (Grci, Turci i Srbi), a u selima narodni vidari i vidarice.

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovica pocelo se sa dovodenjem lekara iz inostranstva, a dotad se posao narodnog vidara prenosio s kolena na koleno. To su bili: berberi, vracari, bajalnici, travari, ranari, hecimi. U Nišu je najpoznatiji bio Deruni Baba, koji je Mahmud-paši, zapovedniku Niškog pašaluka, predvideo dan smrti. Berberin Salca puštao je krv pomocu pijavica kod glavobolje i stavljao loncice na stomak i caše na leda i grudi kod nazeba. Celava Marija lecila je kraste na glavi melemom od cadi i svinjske masti. Kostolomac Stanko je nameštao slomljene kosti. Jedan od najpoznatijih srpskih vidara bio je Hecim Toma, koji je lecio Miloša Obrenovica 1807. od 17 rana zadobijenih prilikom juriša na Užice. Lekovi su bili raznovrsni: luk, zumbul, kupus, strugotine od jelenskog roga, rakija, beli pelin, kantarion, a ponekad je lek bila i mokraca. Izvesni Milosav Zdravkovic pisao je knezu Milošu: "Cujemo da ima tuna u Kragujevcu sercobolja, no molimo da biste zapojili Gospodara Milana sa jednim vilcanom od jarca mokrace, neka popije, to je utoka tome, no je ono vrlo gorko, ali za ovom malo rakije da poplace usta..."

Akupunktura i meditacija
U Americi i Nemackoj više od polovine stanovništva koristi neki do vidova tradicionalnog lecenja. U Australiji cak 80 odsto lekara svojim pacijentima preporucuje akupunkturu i meditaciju. Kolika je ušteda u lecenju tradicionalnom medicinom, najbolje pokazuje trogodišnje istraživanje koje je radeno u Velikoj Britaniji i SAD-u. U Velikoj Britaniji se došlo do rezultata da se ogroman novac štedi na potrošnji lekova, laboratorijskim analizama, manje se pacijenti upucuju kod specijaliste... Na 600 pacijenata koji se lece alternativnom medicinom godišnja ušteda je 21.000 funti.
Opisujuci Sarajevo iz 1666. godine, putopisac Evlija Celebija navodi da su Sarajlije pile surutku od kozjeg mleka jer poboljšava probavu i licu daje rumenu boju. U Bosni se verovalo da bolest dolazi kao božja kazna ili je donose demoni (kod muslimana džini). Bošnjacki narodni iscelitelji veruju da na svetu ima oko 3.000 vrsta bolesti, a da samo 1.000 može da izleci zvanicna medicina, sve drugo spada u resor duhovne medicine. Bolest se svetom širi preko ociju (urok), vetra (nagaziti na kovitlac vetra), džinova (ograjisati), vode (u cašu se pomokrio džin), zemlje (nagaziti na raskršcu)... I danas travari veruju da je vilinski vetar posebno opasan za coveka, a on je jedini krivac za sva kožna oboljenja (osip, crvenilo, svrab, psorijazu).

Dr Merim Omerhodžic, zaljubljenik u drevnu medicinu, ponovo je oživeo staru metodu lecenja isisavanjem krvi iz organizma (hidžama). On je 2006. dobio odobrenje da primenjuje ovaj narodni recept i postao prvi lekar za lecenje hidžamom u Bosni. Na brojna mesta po telu postave se posudice, a zatim se ispuštanjem vazduha iz njih stvara vakuum, usisana koža puca, što izaziva isticanje krvi. Smatra se da je ta tamna krv ispod kože "prljava", puna toksina koji se na ovaj nacin eliminiše iz organizma. Postoje naucne studije u svetu koje pokazuju da postoji razlika u sastavu krvi iz prsta i one uzete metodom hidžame.



U Hrvatskoj je postojala izreka "ako bi coveka stisnulo pa pustio vetar - manje doktoru u kesu". Tako je narod cuvao zdravlje. Opekline su se posipale talogom od kuvane kafe, perut se ikorenjivala pranjem kose prosejanim i prokuvanim pepelom, tzv. lukšijom, a vaške iz kose je tamanio petrolej. Za bolje spavanje i smirenje uzimalo se malo mlevenog crnog maka i caj od kamilicinog cveta. Duvanom se posipala posekotina, a neki bi se na nju samo pomokrili.

Svako pleme u Crnoj Gori je imalo svog vidara. Vidarstvo u Crnoj Gori nasledivalo se porodicno i nije se smelo naplacivati jer je to dar od Boga. Ilickovici iz Crmnice bili su najcuveniji narodni vidari rana, preloma i išcašenja. Bili su poznati i po šaranjanju - lecenju otvaranjem lobanje. Krajem 19. veka svim vidarima u Crnoj Gori zakonom je zabranjen rad i ni do danas nije legalizovan.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema- ... nje-davola
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 4:42 pm

Lekovito bilje i vegetacija u narodnim shvatanjima

Srebrica Kneževic
Filozofski fakultet - Beograd




O bilju i vegetaciji napisane su mnoge studije, knjige i enciklopedije. U našem glasilu “Za zdravlje” kao i na prethodnih VII naucno-strucnih sastanaka bilo je priloga o bilju u narodnoj medicini i o “carobnom bilju” u magiji. U obicajnim i ritualnim postupcima za ocuvanje zdravlja vegetacija je neophodna. Stoga, ovom prilikom, (1) želimo da sistematišemo narodna shvatanja o imenovanju bilja i podvucemo identifikaciju sa biljem.


Biljke - hrana i lek životinja i coveka

Tokom najveceg dela svoje prošlosti ljudi su bili podredeni prirodi. Posmatrali su je i, zahvaljujuci svome oštroumlju tu prirodu koristili.
Za razliku od dinamicnog životinjskog sveta sa svim auditivnim užasima režanja i ubistvenih urlikanja, bilje i vegetacija kao staticno, mirisno, primamljivo i, najvažnije – jestivo; a šume kao depo energije, predstavljali su blagodeti okoline. Bilje nije ni plašilo ni pretilo. Privlacilo je raznolikošcu, raznobojnošcu, širokom upotrebljivošcu.
Crpeci iz flore hranu i ogrev, kasnije sirovinu za odevne predmete (tekstilne biljke), ljudi su od drveta, šaša i slame gradili zaklone i svoja staništa, alate, saobracajna sredstva, pa i fetiše i kumire svojih božanstava.
U svim tim medu uticajima životne sredine i ljudi, iskustveni opažaji vodili su saznanjima, nesumnjivo zacecima prvobitnih nauka (botanici, farmaciji, antropologiji, medicini).
Tako je, verovatno, davno uoceno da su biljke - hranitelji.




Flora kao osnov eko-etnološke tradicije

Osnov velike kulturne promene (otkrice kultivacije bilja) dovodeno je u vezu sa ženinom naklonošcu bilju i obradom zemlje. Etnografska grada omogucava da se sagleda uloga žene u sabiranju, negovanju bilja i cveca, ulepšavanju svoga okruženja (cvetnjak, bašta) i, što je najvažnije, u otkrivanju lekovitog ili otrovnog svojstva pojedinog bilja. I naša seoska domacica, koristeci iskustva prethodnih generacija, od svojih predaka njihova je primala, sopstveno iskustvo prethodnom dodavala i sve zajedno - sa kolena na koleno - sledecim generacijama predavala.
Priroda sa svim manifestacijama biljnoga carstva, raskošnim bojama, diskretnim ili opojnim mirisima, ukusom, morfologijom latica ili lišca, oblikom plodova, raznovrsnošcu drveca, bila je ogromna riznica inspiracije ženinog stvaralaštva. Žena je ispoljavala svoju bliskost u harmoniji sa prirodom. U rano prolece obracala se prvome cvetu kao vesniku; pri branju lekovitog korena – žrtvu je zemlji, rupi iz koje je koren izvaden, prinosila. Ceremonijama i svecanim cinom sadenja (nekad i magicnom formulom) zapravo je iskazivala suštinu svoga poštovanja prirode, dakle, pokazivala osnove ekološkog rasudivanja.




Komunikacija žene i bilja

Beruci jestivo, lekovito ili ukrasno bilje žena je uocavala i njegove osobine. Prema njima ona je bilje imenovala. Fitonimi otkrivaju ženino saznajno doživljavanje. Pri pronalaženju retkog, lekovitog bilja na nepristupacnim mestima, ona ga je brala ili iskopavala bratimeci ga: “Biljcice, po Bogu sestrice” da bi joj biljka “dozvolila da je iskopa” i presadi u svoju blizinu. One, koje su se osvedocile u lekovitost pojedinih, lececi ne samo svoje najbliže, postale su poznate travarke, narodne lekarke.
U neposrednom kontaktu sa prirodom koju su osecale, one su imenom TUGIŠAK, biljku crvenog cveta, kako su tumacile, nazvale zato, što biljka kada se presadi, tuguje za svojim starim obitavalištem, teže se prilagodi.
Cvetne proslave, kao i kolektivno branje ZDRAVCA (Geranium macrorrhisum), obavljano je uz ritualnu pesmu devojaka i žena:


"- Zdravce, zdravce, beru l’ te devojke ?
- Beru, beru, kako da ne beru !
Kad sva gora od mene miriše,
Svaka moma za mene uzdiše"


Folklorni fitoindikatori pojedinacnih klasifikacija

Terminologija etnobotanike veoma je bogata i interesantna. Imena bilja su maštovita, raznovrsna. Za pojedine biljke ima i po nekoliko razlicitih imena. Za jednu istu biljku zabeleženo je 7, pa cak i 9 raznih imena, za BOGORODICINU TRAVU (Hypericum perforatum) zna se ukupno 16 naziva.

Prikazacemo, po našem mišljenju, narodno svrstavanje fitonima i podelu prema: ekološkim okvirima, što je, mislim, nastalo kao interaktivni odraz odnosa žene i prirode. Tako žene razlikuju: PLANINSKO BILJE, LIVADSKO ZELJE, znaju za VODENU PAPRIKU, BARSKU METLICU, VODENI BIBER, POTOCNICU, PUSTIKARU. Takode prostornog svojstva je i ogradna vegetacija ŽIVICA, kao i ŠIMŠIR ili pak BAGREMAR. Za razliku od livadskog cveca je BAŠTENSKO CVECE, posebno SAKSIJARE, dok CUVARKUCA je locirana kao krovna biljka, zaštitnik kuce i celjadi od groma. DIVLJAKE su samonikle vocke, najcešce van naselja a VOCNJAK je oblagorodeno voce. Posebno se izdvaja GROBLJANSKO CVECE.
TAKTILNOG SVOJSTVA je MALJAVA ZUBACICA, takode GOLUŽDRAVKA, a koprivu nazivaju ŽEŽA ili ŽARA.
AROMATICNOG SVOJSTVA sadržanog u nazivu su: MEDUNIKA, MATICNJAK, MAJORAN, MIROÐIJA, ÐUL, NANA. Suprotno su nazvane SMRDLJIKA i SMRDLJEVAK, što kazuje da je tu imala prevagu culnost.

VIZUELNI KOD pri fitohromatskom grupisanju razlikuje: TROLISNU, CETVOROLISNU DETE-LINU, SEDMAK TRAVU, STOLISNIK prema broju listova, a prema boji nazvane su BELA RADA, RUJ, BROC, CRVENA RUŽICA ili KRALJICA CVECA. ŽUTIKA, ZLATICA ili ZLATOGLAV se pri branju apostrofira: “ Zlatoglave, zlatne li si glave, ti mi znadeš tredest i tri trave”.

Culno opažanje steceno kroz sopstveno iskustvo imenuje biljke prema ukusu: GORCICA, LJUTIKA, BIBERIKA, a jestive biljke istovremeno korišcene i kao lek su: ŠUMSKI LUK, MEDVEÐI LUK, CIGANSKI SPANAC, KONJOGRIZ. Listovi GUŠCIJE TRAVE i PAPRENI LISAC služe kao zacin. Cvetovi BELOG BAGREMA, latice DIVLJE RUŽE, MIŠEVINA, MASLACAK, MAJCINA DUŠICA koriste se u ishrani. Iskopavaju se gomolji KACUNA, GOROCVETA. Od plodova jedu se GLOGINJE, TRNJINE ili DIVLJE ŠLJIVE, OSTRUGE, u stvari kupine, a SUNICE su maline. Jede se i ŽIR od hrasta sladuna, kao i MUKINJE.

Tradicijski inventar fitonima EROTSKE KONOTACIJE jednim biljkama pripisuje muške: kukuruz, krastavac, grozd, kacun, a drugima ženske atribute: smokva, tikva, bundeva. Takode razlikuju ŽENSKU od MUŠKE BOKVICE, po okruglastim ili duguljastim listovima i upotrebljavaju za lecenje muških ili ženskih osoba.

TEMPORALNI INDIKATORI temeljili su se na uocljivim manifestacijama biljnoga carstva. Zimi su jedino borovi i jele, ZIMOROD i ZIMZELEN, unosili malo živosti u pejzaž, a kao vesnika proleca narod je uocavao pojavu MRAZOVCA. Umesto gledanja u kalendar, naše prabake su citale po bilju. Otuda i fitonimi: VESNICAK, PRVI CVET, ispod snega se pomaljala VISIBABA, da bi se LJUBICICA smatrala za pravog vesnika proleca. U takve vesnike spada i MASLACAK ili PRVA SALATA, prolistavanje badema i breza. Slovenski narodi su prvi mesec nazivali po brezi, drugi je bio CVETNI, treci TRAVANJ (po travi koja tada buja), cetvrti TREŠNJAR ili CRVENIK koji je bio granica proleca i leta. LIPANJ je nazivan po opojnom mirisu rascvetalih lipa. Sledi mu ŽETVAR ili GUMNIK a ŽUTI je mesec kada sve vene, žuti, opada lišce te ga nazivaju i LISTOPAD ili ŠUMNIK.

Semenke SUNCOKRETA, korisne biljke za ishranu koja se upotrebljava i u narodnoj medicini, nazivaju i SUNCOGLED, a za carobnu biljku RASKOVNIK verovalo se da živi samo jedan dan. Zapravo, veruju da iznikne u sumrak, procveta nocu i do jutra ugine. Smatra se da je veoma lekovita i da sva vrata i brave može da otvori. Pomocu nje se, po narodnom verovanju, nalazi zakopano blago. Ali, raskovnik je nemoguce pronaci. TISOVO DRVO smatraju dugovecnim i kažu da traje i preko 200 godina .




Gradenje i opstanak tradicionalnih fitonima

Srbija je floristicki veoma bogata. Ima nekoliko hiljada vrsta. Stoga je logicno da je narod, vremenom, po morfologiji, po svome okruženju (životinje, predeli, nebo, kosmicke pojave) biljke imenovao. U toj, sveopštoj personalizaciji navodimo kao zanimljive:

ZOONIMIZACIJA BILJAKA prisutna je u fitonimu GUŠCIJA NOGA, PACIJE GNEZDO, CURECA TRAVA; VRANJI LUK; ORLOVA KANDŽA, ŽDRALJEVINA. Zatim, prema doma-cim životinjama dobile su ime biljke: VOLOVSKO OKO, MAGARECE TRNJE, KONJSKI BOSI-LJAK, OVCIJI CICAK, KOZJI ROG, PASJI TRN, KERECE GROŽÐE, MACINA TRAVA, MIŠJE UVO. Prema divljim, šumskim poznato je MECJE UVO, VUCJA NOGA, VUCJI CEMER, trava LISAC, ZECJA STOPA, JEŽINA, GLI-STOVNICA, ZMIJINA GLAVICA i ZMIJINA MAHOVINA.

ANTROPONIMIZACIJA FITONIMA dokaz je znacajne interakcije i suživota ljudi i prirode, poglavito bilja. Imenovanje prema morfološko-anatomskim uocavanjima: LEPI COVEK, STARCEVA BRADA, DEDINO ZELJE, KRIV DEDA, ŠUKUNDEDA. Fitonimi MAJKINE OCI, MACUHICA, LEPA KATA, DEVICICA, BABINA DUŠA, BABINA KOSA, LEZIBABA, SVEKRVIN JEZIK.
Fitonimi šireg sociološkog rangiranja su: UDOVICA, SIROTICA, RANJENIK, KALUÐER, POPINO PRASE, HAJDUCKA TRAVA, kao i CAREVO CVECE.

Metaforicki nazivi motivisani morfologijom biljke koja podseca svojim izgledom na drugu realiju, na neki posedovni predmet su: PRESLICA, PASTIRSKA TORBICA, MAMUZICE, DEDINA LULICA, BABINA SVILA, PRSTENCICA, ŠLAJER.
Zdravstveno medicinske motivacije date po ponašanju ljudi ili nekim simptomima bolesti: DREMOVAC, ZEVALICA, ZASPALICA, BRZORODICA, DALAKLJIVKA, TRAVA OD PUPKA, PLUCNJAK, TRAVA OD STRAVE, KOSTOLOM.
Na ovome mestu pominjemo široko poznat ZDRAVAC. U osnovi ovoga fitonima je morfema ZDRAV, što je opravdano i u vezi sa izgledom biljke sitnoga cveta, rumene boje. Zdravlje je rumenilo na obrazima a rumena koža povlaci poznate konotacije: živost, mladost, napredak, veselost, dakle, zdravlje.

Pored toga što su se osvedocili u lekovitost ili u otrovnost pojedinog bilja, ljudi se nisu otrgli od upliva religioznosti i pobožnosti. Tako se upravo veoma lekovitim smatraju: BOŽJI CVET, BOGIŠA, BOGORODICINA RUKA, BOGORO-DICINO KRILO, GOSPIN CVET, MOLITVENA TRAVA, OCENAŠ, NEBESKI KACUN, LOZA HILANDARSKA. Mitološkog imenovanja su VILINO CVECE /Helichrysum arenarium/, TRAVA SAMOVILA koja se u Istocnoj Srbiji koristi u lecenju bolesti koje su po verovanju nanele Samovile. Vlaška JARBA MUMA PADURI je MILOSTIVICINA TRAVA ili TRAVA ŠUMSKE MAJKE. Narodne pesme pominju jelu kao VILINSKO DRVO (a to može biti i jasenak i topola pa i zova). Na uvratinama rastu ALASKE TRAVE /Gramina draconis/ koje koriste za lecenje i bajanje. VRAŽJI GRIZ /Succisa pratensis/, kako veruju, cuva od zlih ociju i uroka. Interesantni su narodni nazivi biljke PEPELJUGA, kao i biljke ADAMOVA GLAVA .
Magicne biljke, sa carobnim svojstvima jesu POVRATIC, DOBRODOVKA, NAVALA, PRILEPLJIVAK, ZAGRLJENAK, MILODUH (da omile dragom). ODOLJEN (da devojkama ne mogu muškarci odoleti).
Otrovno bilje: TATULA, BUNIKA, PASJE TREŠNJE, KUKUREK. Jacih dejstava su: BOLEGLAVA i POMAMNICA, a onu koja raspamecuje nazvali su LUDA TRAVA.




Fitotoponimi i dendrotoponimi

Najupecatljivije vizuelne karakteristike reljefa ili vegetacije ljudi su uzimali kao oznaku imenujuci svoja naselja.
Još krajem XIX veka Vladislav Karic u svojoj knjizi “SRBIJA opis zemlje i naroda“ navodi: "Kod sela je zanimljivo znati, da ih oko cetiri stotine svoje ime dovodi od imena raznoga bilja".

Pri kraju XX veka u izvanrednoj studiji “Dendrotoponimi Srbije“ (dr B. Jovanovic, ing. S. Radulovic i M. Vicentijevic) konstatuju da je približno svako deseto mesto dobilo ime po dvecu.
Stoga smo nacinili detaljnu analizu naseljenih mesta imenovanih po bilju i vegetaciji ali usled obilja naziva i ogranicenog prostora navešcemo samo najzanimljivije.

Mirisni bosiljak je ime naselja BOSILJGRAD, pominju se i BILJE, BILJANOVCE, BREZOVICA, BOR, BOROVAC, BRESJE, BRESTOVAC. Naselje VASILJ u okolini Knjaževca, po tradiciji ime je dobilo od biljke devesilj za kojom su devojke tragale, jer je bila siguran lek u epidemiji cume. Kod Užicke Požege je selo VISIBABA. Po vocki je VIŠNJICA, na Kosovu je VITINA, na više mesta VRBA, VRBEŠTICA, RAVNI GAJ, GLOGOVAC, GLOGOVICA. GOROBILJE je kod Požege, GRAB kod Guce. Dren je bio obavezan u zdravstveno preventivnim obredima a imena naselja DREN, DRENOVA i DRENOVAC. Naselje DUB je kod Užica, JABUKOVAC je kod Negotina, veliko mesto je JAGODINA, JASIKOVO je kod Majdanpeka. JAVOR i JOVA su kod Novog Pazara, JELAŠNICA kod Knjaževca, KLENAK kod Rume, KLENOVAC kod Negotina, KOVILJACA kod Loznice KOPRIVNICA kod Zajecara. Po vocu su naselja KRUŠEVAC, KUPINICE kod Vranja, KUPINOVO kod Kuršumlije. Po leski je dobio ime LESKOVAC. LIPNICKI ŠOR je kod Loznice, LIPOLIST kod Šapca. MAKOVIŠTE kod Kosjerica, ORAŠAC, ORAHOVAC, ORAŠJE na više strana. OVSIŠTE kod Topole, PAPRATNA u Zaglavku, PERUNIKA kod Kuršumlije, RUJIŠTE kod Boljevca, SMILJEVAC kod Ivanjice, SMREKOVNICA kod Vucitrna, TRNOVAC je kod Miniceva, TRNJANE kod Negotina. TREŠNJA kod Beograda, CUBRA blizu Negotina, CVETOJEVAC kod Kragujevca, ŠLJIVAR kod Zajecara.

Toponimi kao KRALJEVA ŠUMA, ŠUMARICE, a posebno STRAŠNA ŠUMA, ukazuju na to da su razgranata, visoka drveta kao i stogodišnja stabla, ili usamljena debla delovala na ljudsku psihu. Snažne vizuelne i auditivne percepcije pri povetarcu tumacene su kao govor šume. Pri nepogodama i besnim olujama budili su osecaj straha
da šuma preti. Ljudi, a pogotovu žene plašile su se pred silama prirode, te je stoga nastalo i veliko poštovanje bilja, drveca i šume. Verovalo se da u drvecu žive dobri dusi, kao i da oni mogu da se naljute, i tada postanu zli i opasni. Stoga su obavljani obredi kako bi im se iskazalo poštovanje a ljudi od njih zaštitili. U davnoj prošlosti šume su služile umesto hramova. Na granici atara, prema šumi obavljana su i lecenja.



Fitoantroponimija - identifikacija sa biljem i vegetacijom

Proces prelaska folklornih fitonima u naš imenoslov (licna imena, nadimci, prezimena) proistice iz narodnog poimanja trava, cveca, drveca i svekolikog uvažavanja prirode. Otuda nije ni cudno ni neobicno da se u središtu srpskog onomastikona istice fitoantroponimija. Pažljivom anali-zom može se zakljuciti da preovladuje ženski biljni imenoslov. Ženska imena davana su prema cvecu, a muška su se gradila prema drvecu. Prezimena su oblikovana od fitonima pomocu nastavaka -ovic, -evic, ili samo nastavcima -ic, -in i -ov.

Stoga, sa razlogom, ako se izdvoje ženska imena, a isto tako kad se posmatraju ova pitanja u celini, opravdan je upotrebljen termin cvetni onomastikon. Motivacija biljnim svetom proistice iz stalne i neposredne povezanosti i zavisnosti od prirode. U neprekidnom korišcenju prirode i bilja ljudi su imenovanjem novorodenceta u identifikaciji sa biljem birali uglavnom najmirisnije, najlepše, isceliteljsko ili hranljivo bilje i plodove kao i drvece, smatrajuci da ce preko imena detetu biti i namenjema lepota, zdravlje, dugovecnost. Neka imena su arhaicna, pojedina u urbanim sredinama sasvim izobicajena. Ipak, navešcemo neka koja bi sa razlogom na ovome mestu trebalo svrstati u cvetnik ženskih imena:

Motivacija biljnim svetom zastupljena je u imenima BILJA, BILJANA, BOŽURKA, BORIKA, BORKA, BOSILJKA, BULKA, zatim po travi VIDOVCICA, po vocu VIŠNJA, potom VRBENA, GEORGINA, GORA, GORJANA, GRANA, GRO-ZDA. Po cvetu je DAFINA, apotropejska funkcija prisutna je u imenu DRENKA usled zaštitne moci drena. Cesto je ime DUBRAVKA a znatno rede DUNJA. ÐURÐEVKA ili ÐURÐICA su imena koja su se davala proletnjim bebama. Omiljena su bila ŽARANA, ZAGORKA, ZDRAVKA, rede ZUMBULKA. Starija su JAGLIKA, JAGODA, JAVORKA, JASENKA, JASMINKA, JORGOVA-NKA, KADIVKA, KALOPERKA, KARANFIL-KA, KOVILJKA i KRINKA. I danas cesta: LALA, LJUBICA, LJILJANA, MALINA, NARANDŽA, NEVENA. Retka su OMORIKA i RAKITA, RUZMARINKA i SELENA. Brojnija su RUŽICA, PERUNIKA, SMILJKA i SPOMENKA. Zabeležena su i: TISA, TRNA, TRANDAFILKA, CUBRA, CVETA, CVETANIJA, pa i ŠEBOJKA kao i ŠIMŠIRKA.
Muških imena je manje. To su: BILJAN, BOSILJ, VRBAN, GORAN, GOROLJUB, DRAGOLJUB, DUBRAVKO, IVKO, JAVOR, JABLAN, JOVA, LUGOMIR, NEVEN, NEVENKO, PERUN, SMILJAN, CUBRILO, CVETIN i CVETKO. Isto tako bliskost i povezanost sa prirodom, biljem i drvecem ogleda se i u našim prezimenima koja su nastala od fitonima, kao BOROVNICA, BUKVIC, VIŠNJIC, GAJIC, GORUNOVIC, DUDIC, IVIC, LJUTIC, LJUBICIC, NEVENKOV, NEVENIC, RUŽIC, TRAVICA, CEROVIC, CVETIC, CUBRIC, CEMERIKIC, ŠLJIVIC, ŠUMAKOVIC i ŠUMAREVIC.




DFitoornamentika - riznica kreativnog iskustva

Pravi vatromet boja koji pruža bilje i cvece uzor je koji slede vredne tkalje i vezilje. Ljubicica, crvena ili žuta lala, zelenilo trave, narandžasta boja nevena, nebesno plav spomenak, krvavo plamtece crvene boje božura ili mirni tonovi mahovine podražavani su bojenjem u odvaru lišca, biljaka, plodova ili kore drveca. Hromatizam prede, uz uocene morfološko - anatomske detalje bilja, ucinilo je, da je svojom kreacijom žena materijalizovala trajno kroz svoje stvaralaštvo tu prirodu i cvet koji obožava, ovekovecila. Istovremeno, odredenim cvetom magijski se zaštitila. Umesto kratkotrajnog cveta koji brzo uvene, utkala je ili navezla list, lozicu, granu, cvet ili “puket“ na košulje, pregace, carape, rukavice, marame, peškire, cilime. Na taj nacin, kreator uživa i iskazuje svoju vezanost za prirodu. Materijalnom predmetu daruje svoju percepciju prirodnog savršenstva i time povecava estetsku vrednost nošnje. U svom stvaralaštvu morfološkom analizom kao da rastavlja cvet na latice, prašnike, listove, prikazuje stabljike... vitu jelu..., koje, po nekoj svojoj šemi, prenosi kroz svoj aktivni stvaralacki proces, bilo da koristi naturalisticki ili stilizovan, nekad geometrizovan nacin. Istovremeno dokazuje da je biološka zavisnost od bilja i vegetacije aktivirala ženinu volju i stvaralaštvo, koje cini doprinos reinterpretaciji prirode u raznim kulturnim formama.
Iz navedenih primera razumljivo i opravdano sledi da je naše društveno naslede, ustvari, prilagodavanje kulture uslovima sredine. Zato i kažemo da tradicionalna kultura cuva mnoga data, pa sa pravom podvlacimo da je ekoetnologija riznica još uvek nedovoljno obradenih iskustvenih obrazaca, pogotovu onih, vezanih za lekovito bilje i vegetaciju.




Literatura

Biljana Sikimic. Erotske konotacije fitonima u narodnim zagonetkama, Kodovi slovenskih kultuta 1, Beograd; 1996.
B. Jovanovic, S. Radulovic, M. Vicentijevic. Dendrotoponimi Srbije, Glasnik Šumarskog fakulteta 52, Beograd; 1977.
Veselin Cakanovic. Recnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd; 1985.
Vladimir Karic. Srbija, opis zemlje, naroda i države, Beograd; 1887.
Vladimir Stanojevic. Postanak narodne medicine, Glasnik za zdravstvenu zaštitu br.6,7 i 8 Beograd; 1965.
Vladimir Saur. O pitanju rekonstrukcije praslovenskih naziva meseci, Raskovnik , br. 73-74, 1993.
G. Živkovic i Ž. Romelic. Carobno bilje, Etnokulturološki zbornik III Svrljig 1997
Dušica Živkovic. Predanja i legende o nastanku Knjaževca, Glasnik Etnografskog muzeja 62 Beograd; 1998.
Imenik mesta, Službeni list, Beograd; 1973.
Jovan Tucakov, O našem lekovitom bilju, Beograd; 1946.
Ljubiša Rajkovic, Magijska funkcija biljnog sveta u basmama i bajanjima Timocke Krajine, Za zdravlje VII 2001.
Mile Nedeljkovic, Mesecoslov za Srbe sva tri zakona, Danica 1999
Milosavljevic, Vuckovic, Velojic, Samoniklo jestivo bilje Timocke Krajine, Zajecar; 1996
Pavle Niševljanin, Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, Beograd; 1912.
Petar Paunovic, Nadrilekarstvo u selima Timoka, separat iz “Dani preventivne medicine”
Srebrica Kneževic, Zdravstvena kultura i problemi narodne medicine u Jadru, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu br. 27 1964.
Trifun Pavlovic, Neven u našoj narodnoj tradiciji, Novi Sad; 1990.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пет Авг 17, 2012 12:54 pm

Kratka istorija lečenja

2000 pre Hrista - "Evo, pojedi ovaj koren."
1000 pre Hrista - "To je paganski koren, govori ovu molitvu."
1850 AD - "Molitva je praznoverje, popi ovaj napitak."
1940 AD - "Taj napitak je "zmijino ulje", progutati ovu tabletu."
1985 AD - "To je neefikasna tableta, uzmi antibiotik."
2000 AD - "Antibiotik je veštački, pojedi ovaj koren."
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Svetovid » Пет Авг 17, 2012 1:07 pm

А да ти причам шта сам гледао на "Хисторију". :kafa12 По сећању, наравно.... Неки муслимански лекар у средњем веку водио је дневник. У питању је била маварска Шпанија, јер су Мавари током раног средњег века контролисали делове Шпаније. Елем, ишао тај лекар у хришћанске земље да извиди стање медицине, доведоше му неке пацијенте, хришћане, он их прегледа и преписа им лагану терапију, дијете, чајеве итд.. А онда се појави хришћански лекар, каже да та терапија ништа то не ваља, извади нож и поче да "лечи" пацијенте тако што им је пуштао крв на појединим местима. На крају су сви били мртви. Лекар-муслиман закључи да је хришћанска медицина на примитивном нивоу.
:vamp
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пет Авг 17, 2012 5:02 pm

i danas je medicina agresivna u pristupu lijecenja mnogih bolesti, mislim na ljekove, i njihove nuspojave, koji lijece simptom a ne uzrok bolesti; i ako je napredovala med. je napredovala zahvaaljujuci napretku tehnologije
tako da se uvijek vracamo na pocetak: ishrana, biljne terapije, fizicka aktivnost
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Caliburn » Пет Авг 17, 2012 9:43 pm

Izvanredna tema. Pročitaću aksnije postavljene radove. Šteta je što etnolozi koji su ih pisali nisu intervjuisali stručnjake, pa bi mogli da naprave vrlo zanimljivu komparaciju između narodne medicine i modernih naučnih dostignuća.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Суб Авг 18, 2012 11:07 am

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron