800 година српске медицине

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пон Сеп 17, 2012 10:36 am

Prvi lekari u Srbiji

PIŠE : JOVAN NIKOLIĆ
Novija istorija Beograda pamti Ćira Manu, Cincarku koja je u grad došla 1804. godine. NJen sin, hećim (vidar) Toma Kostić, je otvorio "ordinaciju" u Smederevu, a prvi "viđeniji" pacijenti su bili Konda bimbaša i Radič Petrović, teško ranjeni prilikom oslobađanja Beograda. Vožd ga je imenovao za državnog lekara (1806) sa platom od 60 groša. Naredne godine, hećim Toma je zbrinuo rane kneza Miloša Obrenovića, junački zadobijene kod Užica. Penzionisan je 1834. godine, a umro 1848. godine, u Pančevu, gde je lečio ranjene u buni protiv Mađara, po nalogu srpske vlade. Sahranjen je na groblju pored crkve Svetog Marka na Tašmajdanu.

Prvi školovani lekar se pojavio tek 1819. godine. Grk iz Smirne, Konstantin Aleksandridi je preuzeo brigu o zdravlju "najvažnijeg Srbina" - kneza Miloša. Tri godine kasnije, Napolitanac Dr Vito Romita, stigao je da bi brinuo o zdravlju vezira, a potom je preuzeo i Aleksandridijev posao. Dr Romita je podigao "Doktorovu kulu" kod današnje beogradske psihijatrijske bolnice. Inače, taj kraj je nazvan "Guberevac" po nekadašnjem groblju obolelih od gube. Četiri godine kasnije Romiti se pridružio Bartolomeo Silvester Kunibert (Savinjano, Pijemont, 1800-1851), lekar beogradskog vezira. Potom je prešao u službu kod kneza Miloša, sa kojim se okumio jer je Knez prihvatio da mu krštava decu. Kunibert je počeo da organizuje sanitetsko-zdravstvenu službu, uz pomoć tasta dr Romite. Dolazak kolere iz susednog Zemuna, 1831. godine, Kunibert je sprečio preventivnim merama. Inače, lekar je autor znamenitog dela "Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića".

Austrijanac Karlo Pacek i Jovan Stejić, lekari, došli su u Beograd na poziv kneza Miloša (1830). Prvi srpski vojni "špitalj" (bolnica) je bio u Savamali, tik uz konak Kneza Miloša, zatim je prebačen u krug kasarne nasuprot današnje Botaničke bašte. Potom je bolnica preseljena (1838) u zgradu Varoškog suda na Zelenom vencu. Vojna bolnica u NJegoševoj ulici je izgrađena po naredbi kneza Aleksandra Karađorđevića. Srušena je 1904. godine, da bi se podigla Treća beogradska gimnazija, dok je prva građanska bolnica ("Varoška") podignuta tek 1865. godine, u Vidinskoj ulici (Džordža Vašingtona). Knežev lični lekar Maksim Nikolić Mišković (1804-1880), pročuo se suzbijanjem kolere u Bačkoj 1827. godine. Po dolasku u Srbiju 1835. godine, postavljen je za "pridvorskog lekara". Te godine buknula je kolera u Ražnju, ali ju je dr Nikolić zaustavio za samo sedam dana, sa gotovo 80 odsto preživelih! Naredne, 1837. godine, izborio se sa epidemijom kuge u Čačku. Kada su Obrenovići sišli sa vlasti, popečitelj unutrašnjih dela, Toma Vučić Perišić, naredio je lekaru da napusti Srbiju. Vratio se posle 17 godina i postao glavni hirurg Beogradske vojne bolnice (1859). Redovni član upravo osnovanog Srpskog lekarskog društva je postao 1872. godine. Ova organizacija, jedna od prvih u svetu, osnovana je 22. aprila, na predlog dr Vladana Đorđevića. Prvi predsednik bio je dr Aćim Medović, autor prvog udžbenika za sudsku medicinu. Na predlog dr Đorđevića, osnovano je i društvo Crvenog krsta.

Tih godina, preminula su dva poslednja beogradska "kilojatra", vidara, naročite vrste. Oni su "rezali kilu", vadili kamen iz bešike, nameštali zglavke, kosti i vidali ustrele od tanadi i ubode od jatagana. To su bili žandar Aleksa, čiji je "policajni resor" bila zerečka padina, i neka baba Stanija, za koju se tvrdilo da je živela negde na kraju smederevskog puta, ljudi bez ikakvog medicinskog obrazovanja ali sa znanjem prenošenim s "kolena na koleno".
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Сре Сеп 19, 2012 12:44 pm

U Beogradu je 1924. godine izašla prva generacija medicinskih sestara.

Prvi kongres diplomiranih sestara Kraljevine Jugoslavije održan je pocetkom jula, po starom kalendaru, 1930. godine, godinu dana nakon osnivanja Saveza jugoslovenskih diplomiranih nudilja. Kongres je održan u velikoj sali Crvenog krsta u Beogradu uz prisustvo 141 sestre koliko ih je diplomiralo za skoro 7 godina postojanja škola u Kraljevini. Sestre su u Beograd dolazile organizovano u svojim plavim i sivim uniformama što je izazvalo veliko interesovanje Beogradana. Kongresu su prisustvovale i sestre religioznog reda. Kongres je otvorila i pozdravila predsednica Nikica-Nina Bovolini. Ona je bila jedna od 18 prvih ucenica škole za nudilje u Beogradu, koja je osnovana 23. decembra 1921.godine.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Сре Сеп 26, 2012 4:19 pm

КОТОРСКЕ АПОТЕКЕ И АПОТЕКАРИ У ДОБА НЕМАЊИЋА


Први подаци о постојању апотеке у Котору односе се на 1326. годину,
а везани су за најстарије сачуване судско-нотарске списе. Ипак имајући
у виду чињеницу да се у навединим документима из 1326. године исто-
времено бележи присуство три апотекара (Албергето из Млетака, Енрик
Бонанини и Ђовани Анђелов из Барлете) као и више лекара (Филипо из
Ферма, Јакобо из Осима, Марин Баранин) које је финансирала општина,
може се претпоставити да су апотекари, а самим тим и апотеке у Котору
постојале и пре наведеног периода.
Рад градске апотеке надзирао је општински лекар, чија је надле-
жност била састављање спискова обавезних медикамената који су, пре-
ма доступним изворима, садржали богат и разноврстан спектар терапе-
утика.
Као печат времена, редак споменик своје врсте, данас у Котору, зиди-
не палате Грубоња увеличава рељефна плоча – амблем прве градске апо-
теке, јединствена композиција сачињена од лобање, кроз чије се очне и
ушне дупље провлаче две змије, испод се налази преломљена бутна кост,
а са стране пузе миш, гуштер и корњача.
http://www.rastko.rs/cms/files/books/4f16e4b452a5e
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Чет Сеп 27, 2012 12:04 pm

Др Лаза К. Лазаревић – идејни творац геријатрије

Небојша Деспотовић
Универзитет у Београду, Медицински факултет



Животни пут Лазе К. Лазаревића био је тежак. Рођен 1951. године у Шапцу, са 20 година завршава права, са 25 година учествује у Српско–Турском, а са 34 године у српско–бугарском рату. Умире у Београду, у својој 39. години живота.
Слика
Ипак, његова лекарска каријера веома је импресивна. Са 28 година завршава медицину и докторира у Берлину, у то време, у једној од најпрестижнијих медицинских школа у свету. Исте године почиње праксу у Београду, а у својој 30. години бива изабран за шефа Унутрашњег дела Опште државне болнице. Лични је лекар краља Милана Обреновића. Са 32 године постаје члан Српске краљевске академије. (1) Током своје кратке, али јако успешне карије, објављује 78 стручних радова.

Значај у српској медицини се угледа у његовом раду као клиничког лекара. Он је утемељитељ клиничко–болничког рада. Он је међу првим и један од најзначајнијих српских неуролога, (2) први српски геријатар. (3) Он је и утемељитељ прве лабораторије на клиничком одељењу.

Све док га болест није оборила, др Лаза К. Лазаревић је присуствовао и активно учествовао на свим седницама Српског лекарског друштва. Међу 78 радова, налазе се радови из различитих области медицине– 13 из неурологије, 15 из интерне медицине, 18 из инфективних болести, 5 из хирургије и урологије, 4 из фармакологије, 5 из токсикологије, 2 из бактериологије, и 10 из епидемиологије, јавног здравства и судске медицине. (4) Ниједан рад није објављен из области геријатрије. Ипак, ни данас, када је геријатрија призната грана медицине, ретко се пишу и објављују радови на тему геријатрије.

Како је тешко према стручним радовима појаснити значај др Лаза К. Лазаревића за геријатрију, ослонићемо се на друге изворе. Како су о Лази К. Лазаревићу писали као о писцу? Он је .. „поклоник патријархалног морала, поклоник једног прохујалог света са свим оним што је носио у себи, од задржаног устројства до наивне вере у човекову доброту“. Какав је Лаза К. Лазаревић био као лекар? Био је „..један од најбољих клиничара...“, „..први мислилац међу лекарима..“, а свакако се може додати и стручњак и хуманиста који уочава посебности бриге и лечења старих. Лаза К. Лазаревић је писао: „Старост није ни здравље ни болест и зато стари када оболе морају другачије да се лече, те морају бити одвојени од осталих“. (3)

Какво је било здравствено стање и здравствена заштита у Србији у 19. веку, у времену када је Лаза К. Лазаревић живео и радио? У Србији у 19. веку владала је здравствена непросвећеност. Наводи се у литератури једна анегдота, прича о девет голих баба. Наиме, 1837. године, током епидемије куге у Србији, чланови владарске породице, 300 момака и сам кнез Милош су се провукли кроз кошуљу коју је током ноћи саткало девет голих баба. Крајем 19. века, у Србији је радило 120 лекара и 49 лекарских помоћника, на укупно 2,5 милиона становника, односно на сваку од тридесетак окружних болница је долазило око 85.000 становника.

Из приповедака Лазе К. Лазаревића можемо сазнати како је он видео старе људе. Болесник и нада: (приповетка Ветар) „.. број 17 (пацијент)? Њему брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради“. То јест, заваравамо га да не остане без оне једине живототворне и божанске медицине, без наде“. Изглед старих: (приповетка Први пут с оцем на јутрење) „.. бркови се опустили, лице потамнело, па остарело..“, „.. а и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама..“. Старост и немоћ: „.. сасвим већ остарио, обневидио и постао забораван..“, „.. а гдје би њега старца пустио народ на пут..“, „..па неће под своју старост молити другога да јој чита писма..“, „..шта ћу ја, стар и нејак..“. Емотивна инконтиненција: „...ђеда је био... био..., како ћу вам казати? Знате: стар човек — готово дете! Прсне неких пута за најмању ситницу грди, праска, па богме хоће и да удари. А некад, опет, мекан као памук, тражи само да милује децу, даје им по десет пара и ни за шта се расплаче..“, „..ништа лакше него старца расплакати..“, „..ласно је воду обрисати, али су слабе очи у старца, и сузе капљу без престанка..“, „..дуго се опирао срцу не хотећи „срдити Бога“, али старост га је обрвала. Он паде лицем на кревет.. и горко зарида..“. Старост није увек препрека: „..да Бог да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много! (из здравице)..“, „..па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала Богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се Богу, па радити..“. (5)

Такав и хуманиста и стручњак, од свог новца закупљује кућу преко пута Опште државне болнице, оснива и води прво одељење за геријатрију „Одсек за лечење стараца“ са 13 постеља. (3) Ово је тим значајније, јер је геријатрија у свету тек 1909. године одвојена од интерне медицине. Стога и наши историчари на Светском конгресу историчара медицине износе захтев за признање Др Лаза К. Лазаревић као оснивача геријатрије у свету.

У Србији се тек далеке 1963. године поново оснива геријатријско одељење у некој од болница. Као и у време др Лазе К. Лазаревића, геријатрију „носе“ пре свега лекари. Неки од великих бардова геријатрије у Србији су: проф. др Петар Королија, проф. др Никола Војводић, проф. др Младен Давидовић, проф. др Драгослав П. Милошевић.

Лешић А, Бумбаширевић М. Др Лаза К. Лазаревић — књижевник и лекар (1851–1890). Срп Арх Целок Лек 2005;133(1–2):106–109.
Kostić VS, Kanjuh V. Laza K. Lazarević (1851–1891). J Neurol 2002;249(7):944–5.
Павловић Б. Доктор Лаза К. Лазаревић у историји српске геронтологије. Срп Арх Целок Лек 1992:120(9–10):313–314.
Кањух В. И, Павловић Б. Нова библиографија стручно–научних медицинских радова Др Лазе К. Лазаревића. Глас САНУ — Медицинске науке, 2002;46:37–51
Лазаревић К. Л. Приповетке. „Драганић“, Београд 2006: 1–300.
(Изговорено на научном скупу „Др Лаза К. Лазаревић — живот и дело“, у САНУ 2. новембра 2011.)
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Чет Сеп 27, 2012 12:13 pm

KUGA U SRBIJI 1837. GODINE
Dragoslav Dedić
ISTORIJSKI ARHIV JAGODINA

Kuga je jedna od najopasnijih infektivnih epidemijskih bolesti koja je u raznim vremenskim razdobljima pomorila preko 100 miliona ljudi. Jedna od poslednjih epidemija u Evropi zadesila je 1837. godine novostvorenu srpsku državu.

Knez Miloš je još od prvog izveštaja da se kuga pojavila u Turskoj i da se približava granici, energično preduzima izgradnju karantina na glavnim graničnim prelazima uz istovremeno osnivanje pograničnih sanitetsko-policijskih kordona. No, i pored svih odlučnih mera kuga je sa turskim vojnicima ušla u Srbiju. Zahvatila je jagodinski, ćuprijski, aleksinački i valjevski okrug. Glavna bitka sa kugom vodila se u Jagodini, jer je ona bila centar zaraze. Pojedini izveštaji poslati iz Jagodine sadrže podatke o kliničkom obliku kuge, pa možemo pretpostaviti da su to prvi sačuvani medicinski izveštaji koji su poslati zvaničnoj vlasti. Na poziv kneza Miloša u Srbiju je došao izuzetno sposoban lekar zemunskog karantina Karlo Nađ. Zahvaljujući njemu, kao i radu lokalnih organa vlasti, prodor kuge u Evropu biva zaustavljen u Jagodini, što je i poslednji značajniji prodor ove bolesti iz Azije preko Balkana u Evropu. Po oceni mnogih poznavalaca ove teme, borba protiv kuge je doprinela da ondašnja Evropa, bude ne samo zadivljena preduzetim merama, već i zahvalna Srbiji i knezu Milošu na preduzetim profilaktičkim merama. Rad je rađen na osnovu do sada neistražene i neobjavljene arhivske građe iz fondova Arhiva Srbije.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Чет Сеп 27, 2012 3:51 pm

Брана Димитријевић

Спас и нада: Скаутизам у Краљевини Србији

Друга половина претпрошлог столећа без премца је у историји медицине. Захваљујући открићима Луја Пастера, како писаше др Мика Марковић, медицинска наука окренула се тумбе. Нови погледи опомињаху да није свеједно где станујеш, шта, где и како радиш, и какву воду пијеш, и какве су ти навике. Пословица боље је спречити него лечити позиваше на дејствовање.

А у Србији још по старом. Лекара шачица. Народ их не цени, а ни власт. Станишта нису како ваља, ни одећа, воде не ретко загађене. Гимназијалце и студенте проређиваше туберкулоза… Ми се, написаће др Милош Ђ. Поповић, не можемо пожалити да нам се мало деце рађа, но и смртност је велика међу њима. Близу 40% мушке деце никад не доспе на регрутацију. Српски народ је данас слаб, и мора ојачати. Изговориће нешто пре тога. Спас је видео у трезвењаштву и скаутингу.

Рођен у Чајетини 1876 где му је отац службовао, Медицински факултет завршио је у Бечу; где се сусрео и с покретом трезвености. Обучен у зубном лекарству први је на српском језику објавио књиге о нези и чувању зуба. А у Београду је у Главној војној болници основао војну зубну станицу, па неколико година касније и у Нишу. Почетком 1917. године, уз помоћ Леди Тебит, основаће и зубну станицу у Водени. Беше неисцрпиви јавни радник, но изнад свега отац скаутизма у Краљевини Србији; потом доживотни почасни председник Извидника и Планинки у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, па Југославији – брат Миша.

Године 1901. у Београду је основано Друштво трезвености, на чије чело стаје искусни др Јован Данић. Ускоро оно добија подршку Гут-темплерског реда (у преводу Добрих храмовника), уз штедро учешће најпознатијег тадашњег борца против алкохолизма, швајцарског професора др Августа Форела. Усвојена је гут-темплерска организација (успостављање ложа) и правило апстиненције (потпуног уздржавања). Ко би приступио покрету обавезивао би се да алкохол неће ни узимати, ни справљати, ни другоме давати. Захваљујући материјалној помоћи Добрих храмовника штампан је низ преведених и оригиналних књига и брошура у којима се указивало на сву погубност алкохола, и заразних болести, посебно, туберкулозе.

У трезвењачком покрету др Милош Ђ, Поповић беше један од најистакнутијих. Неуморан и покретљив, а страстан говорник уређивао је и часопис Савезник. А под његовим утицајем састављани су или превођени, па извођени кратки позоришни комади: Да сам раније знао, Кобна чаша, Мртваци а пијете.

Но иако је Трезвењачки покрет међу ђачком омладином узимао све јачег маха, Поповић не беше задовољан. Навика је, по својој природи, неповратна: не може да се смањи па ишчезне, може само да је истисне нека друга. Лошу добра, али и обрнуто. Трезвењаштву стога недостајаше – садржај.

И Поповић га налази у скаутизму. До руке му 1908. године долази књига немачког војног лекара др Лиона, преведена а не оригинална Беден-Пауелова, те Поповић објављује њене одломке. Реч скаут преводи као четник. Ми у нашој историји, образлагао је, нисмо имали извиднике који се крећу по прашумама и непознатим пространствима, али јесмо ускоке, хајдуке и четнике који су бранили част и имовину свог народа. Тако настаје часопис Савезник – Четник, за скаутизам реч – четништво; па су припадници нове организације, саобразно томе, називани – малим четницима. И тек ће по стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ради мира у новој отаџбини, Поповић прихватити реч извидник, која је остала и до данас.

Пред новим подухватом одмах тешкоће. Продаја часописа Савезник – Четник на територији суседне Аустроугарске царевине бива забрањена. А, преведену Лионову књигу под насловом Четник у Србији неће нико да објави. Учиниће то Поповић о свом трошку. И тек потом ће је Српски књижевни гласник (бр. 269) обасути похвалама, назвавши је златном књигом за омладину, док ће је аустро-угарске власти прогласити опасном. Током окупације (1915-1918) за том књигом се трагало. Одузимана је и спаљивана, али је неколико примерака ипак претекло, те је 1925. године прештампана под насловом Извидник, у поднаслову друго издање Четника, ручна књига за васпитање омладине за добре грађане (Са 10-тог оригиналног енглеског издања Scouting for boys од Sir Robert Baden-Powel-a превео и за наше прилике удесио Др. М. Ђ. Поповић).

Али Поповић се не ослања само написану реч, већ путује по паланкама и варошицама Србије, окупља по школским двориштима, не по дворанама, омладину, која ће га с одушевљењем прихватити.

Прва и најважнија дужност нас скаута је да научимо да будемо здрави, ради нас самих, али и породице, народа, државе, и ако хоћете читавог човечанства. Значај тих речи је непроцењив. Није их изговорио први, али јесте на правом месту, уздајући се у оне који долазе. Нетачно је да је болест судбина! Истрај, и не предај се. Победићеш. Скаут никада није мртав, осим ако је одиста мртав! Потоње је Беден-Пауелово.

Скаутизам је школа здравља, опстанка и моралности. Начин стицања корисних навика које истискују убилачке. Словенским нацијама, и то је Поповићево, недостаје довољно развијено осећање дужности. Развијање тог осећаја један је од најважнијих задатака скаутизма.

Одговорност за сопствено здравље и понашање! Ето шта је од скаутинга очекивао Поповић. Прихвативши организацију, правила, вештине, одевање, ознаке, већ у то доба скаута света, истицао је и дубље васпитне циљеве: вера у Бога, поштовање владара, помагање властима али и слабима, поштовање туђе имовине, чињење добрих дела, уздање у старијег (родитеља, старијег брата, друга)... Уздање у лекара. Јер лекар и само лекар може да одговори на свако, ама баш свако, питање из било које научне области, али и на свако сасвим лично, па и оно "најсрамније".

То беше сасвим ново. Стављање лекара изнад родитеља, учитеља, свештеника, у постојећем поретку.

Скаутизам је обухватао и полно васпитање. Чедност до оређеног животног доба за скауте је правило. Болест је болест, ни једна не може бити срамна, па ни када је стечене полним путем. Крити је од старијег а нарочито од лекара, погубно је. Свака болест се најуспешније лечи када је тек на почетку. Скаут је отворен. Не лаже. Говори само истину.

Са одраслима је теже ишло. Зар не видите, грмео је, да је у Великој Британији краљ покровитељ скаутинга! Локалне власти у Немачкој, Маџарској, Француској помажу скауте обилато, а нетачно је оно што доказују пацифисте и социјалисте да скаутизам међу омладином шири ратништво. Има правила сличних војним, и то је све. А у Србији су најжешћи противници скаутизма осведочени пријатељи алкохола, који сматрају да се без тог порока не може четовати!

По истеку прве деценије прошлога века, скаутизму је недостајало и – време. Почеше ратови. За време Балканских (1912 и 1913) од стотинак малих четника образован је кор малих добровољаца. Помагали су по надлештвима и болницама, онако као што су својевремено у Јужној Африци, током енглеско – бурског рата, поступали дечаци у опседнутом Мафекингу. Велики рат (1914) прекинуо је и то. Немајући довољно практичног и техничког искуства, наш предратни скаутинг, закључиће Поповић, може се сматрати само као претеча правом.

Па ипак ће упркос рату, а у сред рата, изван поробљене отаџбине 917. године у северној Грчкој у живописној Водени (данас Едеси) др Милош Ђ. Поповић обновити и трезвењаштво и скаутизам. Завијориће се, и у егзилу, стегови спаса и наде, у које он доживотно вероваше на ползу нараштаја.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Нед Сеп 30, 2012 1:13 pm

Брана Димитријевић

Мостови Васе Пелагића


Велики успех књиге „Народни учитељ” Васе Пелагића крајем 19. века у, како замишљамо, неписменој Србији, допушта да се ствар сагледа и пространије. Продавана, како у „Предговору” четвртог издања (1893) пише по Србији, и крајевима где Срби живе, по шпекулантским ценама од 10 па до 30 динара по комаду, мада је већ до тада била печатана у 12.000 примерака, а беше задобила поверење и код Бугара и код Хрвата, та књига је у ствари енциклопедијски хибрид, самосвојно, неочекивано дело. Прво издање штампано је 1879, под насловом „Књига за народ или стварни домаћи учитељ”, наредно већ 1881, треће 1888. под насловом „Народни учитељ”. Традиционална народна искуства у лечењу свакојаких болести, али не само српска, допуњена су, упоређена и с достигнућима медицинске науке тога доба, укључујући оба њена вида превентивни и куративни. Дело обухвата и поуке из сточарства, пчеларства, земљорадње, домаћинства. Излаже се и самоникла Пелагићева политичка економија израђена на основу природних потреба човекових и народних, па је зато подеснија, применљивија, спасоноснија за животне потребе човека и породице, општине и народа, од свију „научарских” политичких економија, што се у преводу или у оригиналу у нашој књижевности налазе.

Пелагић беше распоп а не лекар. Његово политичко вјерују прожето бунтовништвом, пикарска биографија, чињеница да је силом боравио у душевној болници, а умро затвору, склоност потомства да његов лик осветљава понајвише са тих страна, учинила је да се, упркос хвале вредним напорима, (2) превиђају призори које нам је баш та књига оставила. Пелагић не беше просто сакупљач. Бирао је. Нема код њега бајалица, ни свакојаких других интересантности, које би какав истраживач етномедицине и сада пожелео. Све је кроз густо сито просејано. Било који метод ако је икада користио било коме, Пелагић ће га изложити. Отуда, не ретко, за лечење исте болести описује и по неколико начина, с напоменом да ови ово лече овако, они онако, у зависности од родног краја. Није све од простонародних искустава за заборав. Није за слепо прихватање све што нам универзитетска медицина нуди. Ослонимо се на здрав разум и познавање (невеселих) наших прилика. Имајмо пред собом циљ: развијање и одржавање телесног и умног здравља и моралне јачине. Боље је спречити него лечити. У складу с тим уредимо сав наш живот. Те: ако би „специјалистима” било криво што овај посао врши човек без титуле докторске, то нека они попуне празнину потреба народних у њиховој струци, па нико се тад у њихову струку пачати неће, него, шта више биће им благодаран као и писац ове књиге.

Било би неправедно пребацивати Пелагићу да је народну медицину научној супротстављао зато што није био лекар. Да су му лекари, а не видари и видарице, врачари и врачарице, били на мети његових грмљавина. Обрнуто је. Јер, по његовим речима: честити и знанствени лекари могу учинити много добра народу и људству, само ако их одушевљава поштена мисао да тачно изврше своју моралну дужност према бољитку народа, према позиву и према прогресу у науци. Будући да њихова моћ није мала: они продиру у најсиротније колебице и у најбогатије дворове; виђају на сваком кораку како једни болују и страдају од крајње оскудице и сувишног умора, од многог рада, а други чаме у досади и разним болестима, због дембелисања и раскалашног и раскошног уживања. Лекари знају узроке тим болестима и захтеве науке о здрављу, они треба и могу да траже од друштва и државних управљача, да се све друштвене уредбе, сви закони, све зграде, све справе и машине, сваки рад и одмор, свака настава и забава, свака ношња и свако уживање, према тим захтевима удеси. Без таквог озбиљног и срећоносног рада, све данашње лекарско лечење, равно је оном раднику, који хоће да окрчи коров са њиве, па уместо да вади коров из корена он реже и сече само горње гране.

Сада ствари не стоје тако. Данашњи лекар, вели Пелагић, одређен и награђен од стране државе прима и лечи болесни свет у болници у, или покрај, окружне вароши. На позив сељака он би и по селима морао ићи; но, неће му се. Ако и оде, мало који тада носи уза се по који лек; а мало која општина има у селу нужне лекове. Зато, кад се болесник реши да га позове, трка, дангуба, док га дозове. Доктор обави преглед, напише рецепис, е, ал’ сад хајд’ по лек у вароши. Изнова дангуба и чекање. Болесник се начека док му лек дође, често оздрави или оде на онај свет чекајући… Па не само да лекови остану без успеха, него бива случајева, где многи због погрешног узимања лека падну у још већу болест. Јер, шта су лекови по саставу: меркурије (живини препарати), морфијум, клорат-хидрат, арсеник, наркотијум, никотин, нитро-глицерин, фолија-беладона… све отров до отрова, још уз дангубу док се добаве. А ко познаје лековиту моћ невиних домаћих лекова: рена, роткве, пелина, шљиве, јабуке, млека, сурутке, јајета, соли, шпиритуса, зејтина, патлиџана, метвице, жира, жалфије, дувана, јечма, лука белог и црног, зоби, варене пшенице и тако даље и тако даље… зар да оклева?

Пелагићев опис доктора-рецепташа, зависника од апотекарске службе, је најсликовитији приказ стања какво је било и по доласку лекара странаца у Србију, но и каснијег, када ће им се придружити школовани домороци. Према терминологији пореклом из западноевропског средњег века, универзитетски образоване лекаре је и српска администрација, по угледу на аустријску, називала физикусима (од Meducus physicus, лекар за унутрашње болести, за разлику од Medicus plagarum, лекара за спољне болести, то јест, хирурга.) Физикус је био државни службеник. Лекарство као слободна професија тек је настајало. Стога се Пелагић и обраћао само првима. Боље морате и пространије, с више куражи, више воље. Научна медицина је мач с две оштрице, помаже али и шкоди; а осим лечења постоји и спречавање. Но потоње је немогуће без рада, али вашег, просветитељског. Само истинско удубљивање у народне муке даје плода. Што си образованији твоја је одговорност већа, теже је бреме које носиш, али достојан тог задатка мораш бити.

Не може се порећи да представе о слабостима сопственог позива. и код универзитетски образованих лекара у Србији није било. Бојазан од заостајања у струци натераће др Карла Пацека да прешавши са службом из Шапца у Београд (1842) изложи замисао о оснивању Београдског лекарског читалишта; што је остало без одзива. Његов предлог наново покрећу београдски лекари др Аћим Медовић и др Јован Валента, уз допуну да се са читалиштем оснује и Београдско лекарско друштво. Остаје мртво слово. Стога се не може рећи да је Пелагић претеривао. Тек енергичном акцијом др Владана Ђорђевића (1844-1930), једне од најмаркантнијих личности медицинског, политичког и културног живота у обновљеној Србији, (3) ствар се покреће. 22 априла – по Јулијанском календару – 1872., на Ђурђев дан, основано је Српско лекарско друштво. Покренут је, исте године, стручни часопис „Српски Архив за целокупно лекарство”. Све то и данас блиста.

Оснивање Српског лекарског друштва, уз много мука и наговарања, требало је да омогући остваривање дугорочних националних, стручних, научних, сталешких циљева, али не и изразито просветитељских, оних најширих по критеријумима Васе Пелагића, иако је још пре њега уочена потреба и за тим. Др Константин Пеичић, једна од најистакнутијих и најнеобичнијих личности не само медицинског него и културног и политичког живота у Војводини у првој половини 19. века, покреће заједно с др Љубомиром Ненадовићем, часопис „Домаћи лекар”; у коме сарађиваше и Змајова. Тај часопис, који је први на српском језику износио популарне савете о чувању здравља, излазиће од јануара 1870 до октобра 1873. Но, већ пре тога, Пеичић је објавио низ својих просветитељских књижица штампаних ћирилицом. У једној од њих „Руководитељ к’ повраћању изгубљеног здравља” (1834) вели да је у први мах хтео да преведе с немачког књигу „Домаћи лекар” др Лудовика Франка. Но, схватио је да је она „написана за живаљ високог економског стандарда са солидном медицинском културом, а нашем сељаку би више штетила него користила. Каква је корист болесноме ма и од најбољих рецепата ако нема апотеке да их прави, а ако постоји апотека, онда је том месту и лекар, којег је увек корисније звати него ли се сам из књиге лечити”. У Србији је, истина, 1865. штампан превод Розенове књиге „Поука о домаћем лечењу болести по Кохелу, Боку, Рихтеру и другим немачким списатељима”, непосредно по појави књиге др Јована Валенте „Наука о чувању здравља”, састављене по чешком узору.

Валента беше рођен у Прагу 1926., али је незадовољан превлашћу Немаца већ као свршен лекар прешао у Србију. Службовао је, једно време, као физикус у јагодинском и смедеревском округу (4). Његова књига, посвећена „Милом народу србском”, у ствари је превод с чешког. Каквог је то имало одјека, тешко је одмерити; мада је по мишљењу др Владана Ђорђевића, утицај тих књига могао бити и неповољан. (5)

Деценију по гашењу часописа „Домаћи лекар”, тек што је свршио студије медицине у Бечу, др Милан Јовановић Батут (1847-1940), покреће у Сомбору 1880., часопис „Здравље”, који, јер га он уређује, наставља да излази на Цетињу до 1882. Овим подухватом Батут исписиваше прве странице свог професионалног живота, опредељен за хигијену као специјалност; а она представља скуп медицинских знања повезаних с облицима људског живљења; у пракси здравствено просвећивање и снажан утицај на законодавство. Као млад лекар Батут је кренуо од изводљивијег рачунајући са свеколиким српским – а у почетку и са хрватским – културним простором. Али Пелагић не захтеваше специјалисту, већ да сваки лекар буде хигијеничар и просветитељ, трибун на ивици бунтовништва. Тражио је да своје лекаре народ бира.

„Здравље” је излазило четири године. У поређењу с „Народним учитељем”, ни Розенова, ни Валентина књига, ни Пеичић-Ненадовићев, а ни Батутов часопис нису достигли ни приближан тираж, мада је Пеичева „Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља” имала три издања. Гашење „Здравља” последица је не само Батутовог одласка на усавршавање у иностранство, већ и чињенице, на коју посредно указиваше Пелагић: да нико од лекара нема довољно воље да се позабави тим замашним, дангубним, скупим послом. Валента је на Великој школи у Београду развијао и предавао предмет хигијену; а Батут, настанивши се заувек у Београду, чинило се оклевао, али и Српско лекарско друштво. Јавност, не само лекарска, биће усталасана тек по објављивању књиге ваљевског окружног физикуса, др Лазе Димитријевића „Како наш народ живи”. Њен утицај би се, у неку руку, могао поредити с утицајем књиге Радишчева „Путовање од Санкт-Петербурга до Москве”, која је штампана 1790.; мада је у односу на Радишчева Димитријевић прошао много боље.

И Димитријевић као да описује догађаје са својих путовања, заправо својих обилазака села у својству „сељачког доктора”. Сусрете са житељима из околине Смедерева и Ваљева: каква су им станишта („Да није нашем народу лета, за које време живећи на чистом ваздуху, плућа извентилирају и цео организам освеже – нашег би сељака за неколико година нестало.”), како се хране („Док су деца на сиси, махом су здрава и добро изгледају.”), како се порађа сеоска жена („Србин се рађа у мраку, а његова мајка лежи на земљи, на дроњцима, који ни за шта више нису, па су од некуда нађени, само да се чисте поњаве не укваре.”). Залагао се за подизање здравствене културе код становништва, и доношење, а нарочито примену строгих санитетских закона, уз одговорније учешће локалне власти (6). Димитријевић је први у српској медицинској литератури, но, само ако се изостави Пелагић, покренуо питање односа лекар-власт, у свој својој оштрини.

Његова књига доживела је три издања. Рачуна се да је под њеним утицајем 1902. године у Београду је основано „Друштво за чување народног здравља”, у „чијем раду” како је стајало „треба да учествују и други…”, за чијег председника је изабран Милан Јовановић-Батут. Све то подсећа на – срећан крај, иако је то био тек један од почетака. Власт је наставила по своме, не зарезујући лекаре, баш попут Великог Господара.

Тешко је, отуда, процењивати утицај претходне здравствено просветитељске књижевности српске, на самосвојног Пелагића, који је и у погледу композиције „Народног учитеља”, терао своје.(7) Тек, у лику доктора-рецепташа видео је штеточину. Користољубље до халавости, скромно знање и умење, охолост, безобзирност, отаљавање посла, удаљеност од народних мука и невоља. (8) Мада су постојали и они други. До душе има честитих и истински извежбаних доктора, признавао је.

Последње деценије 19. века беху, међутим, без премца у свој дотадашњој историји медицине, по открићима, њиховој примени, друштвеном утицају, променама понашања. Сазнања медицине све више су се уважавала. И власт у Србији морала је да то уважи; али се беше већ укоренила обратна пракса, па је веома тешко размрсити питање: ко је, за низ потоњих, а особито ратних санитетских неуспеха, највише крив?

Крајем 1879, када је штампано прво издање „Народног учитеља”, у Србији, не рачунајући Београд, био је један лекар на 27.000 становника. Почетком 20. века Краљевина Србија располагаће са око 200 лекара на 2.350.000 душа; један лекар на близу 12.000. А пожељно је 1:4.000. У предвечерје балканских ратова лекара је било 350. Уз то је, како још 1872. године запажа др Владан Ђорђевић њихов распоред био неповољан. Били су, махом, по варошима.

Говорећи 1913. на годишњој скупштини Српског лекарског друштва тадашњи начелник војног санитета др Лазар Генчић, поводом питања како је епидемија колере, током краткотрајног српско-бугарског рата, продрла у Србију, изговориће и ове речи: „Господо, српски народ је у овом рату дошао до овако славних резултата јер се вековима спремао за то. Од Косовске битке на овамо: њега је прво спремао гуслар, па калуђер и манастир. Доцније су дошли способни људи, основали му државу, просветили га, а он се и даље спремао. Спремали су га учитељи, свештеници, политичари, судије… сви су га редом спремали, само га један није спремао. Ко то? Лекар! Лекар га није спремао за ово велико дело. Зашто? Зато, што сам лекар није организован и спреман.” Беше то грмљавина у жару расправе, али и пребацивање највећег дела одговорности на лекарски сталеж, с позиција власти.

Но, и Генчићеве ове речи дају за право Пелагићу, који власт није штедео ни најмање, али је истицао да баш зато лекар мора да дејствује, да се размахне, не да се скрива. Лекар мора у народ, и да га изучава и поучава. Иако их је мало.

Анре Барби на једном месту запажа поредећи број мобилисаних за српско-турски рат 1912. с бројем становника у прекумановској Србији, и каже да би држећи се исте сразмере Француска, саобразно попису свог становништва, требало да у неком сличном случају мобилише 7.000.000 људи! Остаје да се замисли како би тада изгледале попуне француског војног а како цивилног санитета. Али оно што није могла Француска, тада једна од водећих сила света, морала је Србија. А последице? Никад не беху пописане. Цивилни санитет био је, најблаже речено, опустошен. Истовремено, испољиле су све дотадашње слабости војног. Те би се рекло да Генчић не греши претерано, кад вели да је лекар омануо и као просветитељ и као организатор, иако у том ответу, није садржана сва истина. И држава је морала да научи како да најбоље користи оно мало својих лекара. Није се поверовало Пелагићу, морало се Димитријевићу.

А у једном трену српске трупе наћи ће се на свеколиком балканском простору, од Драча до Једрена. Могло је то да изазове удивљење код једних, ужасавање код оних других, али са санитетског становишта ствар није била за похвалу; ни у цивилству, ни у војсци. Драстично проређивање цивилног санитета, за које је постојало отаџбинско оправдање, беше довољно за немерљиве последице и пре унетих болештина од стране војске. Хигијенско профилактичка гледишта беху застарела. Ослањање само на клиничку слику овог или оног цревног обољења, која могу баш по тој слици да буду веома слична, почетком друге деценије 20. века, беше недовољно. Сваку је ваљало поткрепити бактериолошким налазом, а то је значило: набавити лабораторије, обучити лекаре, још пре ратова, па разрадити стратегију и тактику и те борбе, која, када је о цревним заразама реч, до тада није у цивилству ни вођена. А ишло се, како сам Генчић вели, с не малим људством, у средину још заосталију од Србије. Знало се да међу припадницима турских армија има заражених од колере. Знало се још и боље, уочи неочекиваног наредног рата, да и међу припадницима бугарских трупа има не мало заражених; да је Азија са својим моријама, с лакоћом, закорачила на тло Европе. И, шта се предузело? Ако и јесте, да ли на време?

Тадашња, не баш нежна, расправа у Српском лекарском друштву сведочила је и о недоумицама гдекад и заблудама лекарских кругова у Србији а и ван ње, о стручним, доктринарним колебањима, која ће потом стајати скупо; но, изнад свега о застрашујућој тромости власти, која се помињала понајмање. Постављало се, после свега, „вечно” питање колико је времена потребно да се извесно, ма колико важно, корисно, епохално откриће укорени и у Србији? Те је Генчић, али са позиција власти, пребацивао колегама у основи исто што и Пелагић.

Плаћан од државе физикус је у очима народа био део власти, најтањи, најкидљивији, који је функционисао најслабије, с најмање ауторитета, но с хроничним њеним недостацима, међу којима Пелагић истицаше грамзивост. И нејасно је колико у његовој оцени беше претеривања. Но и власт, што је најчудније, као да је заступала нека од Пелагићевих гледишта вајкајући се да (универзитетско) здравство кошта, да су доктори трошаџије; да с њима ваља опрезан бити, да би све могло и јефтиније. С лекарског становишта постављало се питање: кога онда уверавати, и у шта? Народ да се ослобађа застрашујућих својих заблуда, или да се, ако не тих истих оно барем веома сличних ослобађају носиоци државне власти?

Успеху књиге „Народни учитељ” доприносила је и Пелагићева самониклост. Народ је исцелитеље сматрао Богом даним; иако Пелагић не беше практичар. Поникао а образован. Трезвен, али с обиљем емоција. То је привлачило. Саветовао је, грдио и подсећао на пророка.

За Пелагића је, међутим, здравље морално питање. То је његов најдубљи допринос. Дужан си да будеш здрав! То је дискурс Пелагићев, а не: требало би, корисније ти је… Дужан си да имаш здраво потомство! А не: боље би ти било… Здравље ти је награда за моралност, јер је моралност пут ка здрављу. Те је морална је она држава која штити свој народ од болештина. Што са Србијом није случај. Скоро све владе и власти строго пазе и кажњавају кад когод што рекне против њих… а посве малу бригу воде да ли је пијаћа вода добра или не, и да ли су алкохолна пића покварена, бојадисана или природна, и да ли, и колико штети здрављу и једно и друго? (9) Исто ће запазити и Димитријевић.

Упркос томе, о здрављу народа дужни су лекари да се старају понајвише, само бадава ако је њихова честитост танка. Ипак, појединче, не губи наду, ево ти књига, читај, избори се. Неизлечивих болести нема.

Што је пало на плодно тле. „Камо лепе среће да смо сви у стању набавити ту драгоцену књигу. Она треба да је сиромашницима увек кад на раду нису а богаташи предмете раскоши да дају за овакве књиге, па да их раздају народу бесплатно, а и сами је читају.” (10)

Гледиште да је обавеза појединаца да буде здрав, да здравље иде уз моралност, али и то, да чврст карактер без здравља не постоји, је основа, чвориште, мобилизацијско место, од кога води јасан пут ка предохрани, преуређењу свеколиког живота села и града. Пелагић је ауторитет, макар и самозвани, који се супротставља мирењу са судбином, својствену српском народу од вајкада.

Срби су, зна се из извештаја лекара странаца, из 18. века, који се односе на епидемију куге у Срему (11) „тврдо веровали да од своје судбине не могу утећи; да им ништа не помаже бранећи се од куге, те су као и Турци чекали шта ће бити. Ни од кога нису тражили помоћ нити су сами себи знали да помогну.” Или: „Срби верују у судбину као и Турци, и без страха поступају с кужнима. Окужене рођаке љубе, с њима у истој соби спавају, из истих судова једу и пију…” Или: „Срби мисле да је свака болест од Бога послата и да је зато лекар не може уклонити, већ само свемогући Бог. Зато српски народ и у најљућој невољи презире сваку помоћ и енергично одбија лекарску услугу.” Или: „Срби су приснији с врачарама, видарима и берберима и чешће се њима обраћају за помоћ него лекару. Народ како римокатолички тако и православни није свестан шта значи лекар а шта лек. Радије се служе враџбинама, те без лекарске неге и помоћи умиру непотребно.” Све и да су претходни редови исписивани с презиром, па и злонамерно доцнији чланци српских лекара, са обе стране Саве и Дунава, све то потврђују на овај или на онај начин.

Др Радивој Симоновић (1858-1950) чији доприноси не обухватају само област медицине, 1898. године пише: „Наш народ неразумно живи не пазећи на здравље и не уме да се брани од заразних болести, јер је у кући немаран и тврдо се придржава застарелих, шкодљивих обичаја, па зато много оболева и умире… Историји треба оставити податак да судбина не зависи само од пораза и победе у рату. У миру заразне болести више поморе него у рату пушке и топови. Болести су највећи непријатељ народа и друштва, од болести неразумни народи изумиру, а њихове редове попуњавају паметни.” (12) Док је трајало Срби су се од тога бранили високом стопом рађања.

Ту помиреност са судбином Пелагић потреса из основа. Судбина твоја то си ти. Упућујем те како можеш, како мораш да будеш здрав! Кантовац? Али са копљем Светог Ђорђа.

Усађивање моралних међу законе природе је предност Пелагићеве проповеди. Схваћен као још један од природних закона, попут оних које већ чине физику или хемију, морал је у очима свеколиког народа потоњима дизао углед (а не обрнуто). Неприхватање, изврдавање моралних норми, могло је да се лако доведе у везу с већ увреженим схватањем о болести као Божјој казни, и ето моста; ваљало га је претрчати. Друго Пелагићево својство тежња ка свеобухватности предност је и недостатак у истој мери. Иако на први поглед сваштар, Пелагић је попут живописца који из пејзажа не уклања двоношце и четвороношце, а портрет не своди на лице и његову изражајност. Његов човек је цео целцат, окружен природом, а и делима својих руку. Богат или сиромах, болестан или здрав, његов појединац је у таквом свету. И кад оболи није издвојен, па проучаван у болници или у просектури. На тој огромној фресци су флора, фауна и homo sapiens. Видљив је пут од болесника ка болести. Оваква свеобухватност остављала је, с многих тадашњих а и каснијих становишта последице, али је доприносила прилепчивости. И тадашњем читаоцу беше јасно да му није баш све речено, али зар је до краја схватљиво и Јеванђеље? Што учвршћиваше читаочево поверење, потребу да доживотно прелистава баш ту књигу. „Нова поколења и не слуте, пише 1940. Јован В. Шарановић, образлажући још једно штампање „Народног учитеља“, на какав је одушевљен пријем наишла та књига код најбољег, најтрезвенијег, најстварнијег дела нашег народа. Не знају да је ово дело сматрано као право откровење, ризница драгоцених знања, колико јасних и савршених толико изводљивих савета за живот, срећу и благостање сваког појединца и његових милих и драгих.” Тајна је била и у прокантовској оријентацији, Пелагићевом непосредном обраћању појединцу, мање улагивањима, чешће грдњама, од кога је тражио исто што и од лекара – одговорност. Не колективну и расплинуту него личну. „Храбар и честит, али још неук, сиров народ, слеп код очију”, указује Шарановић, али народ који је хтео да прогледа, препознавао је у Пелагићевом подухвату честитост, готовост на борбу против зла.

Постојало је још нешто: болна морална транзиција српског народа на прелому векова. Распадом сеоских породичних задруга ишчезавао је дотадашњи патријархални морал, који је дејствовао је по начелу: све или ништа. Испољавало се то у првом реду као криза институције ауторитета оличеног у старешини породичне задруге, у трену када је Европа ауторитет (оличен у Богу, владару, држави, истакнутим појединцима) упражњавала као начин. Велики државници, интелектуалци, проналазачи, научници – то је то доба. Време, као што запажа Витолд Гомбрович, када је било могуће позвати на ручак Ничеа, Рембоа, Достојевског, Толстоја, Ибзена, који нису личили један на другог…

Код Пелагића постоји и то сазнање. Он се ослања на стари морал – како и не би, кад су морални закони вечни – зарад спасавања институције ауторитета. „Законодавци старог века, који су у исто доба били и свештеници, лекари, судије, поглавари, истицао је др Јован Валента, ставили су хигијенске мере под окриље верозакона, јер су добро познавали нарав човекову, да мало зна а још мање тачно врши прописе хигијене…”

Код Пелагића је и обрнуто: ако појединац довољно зна, натераће државу да врши своју дужност, јер се наука о здрављу тиче свеопштег добра. Но, потребни су му и пророк и упутство. Сваком Србину, јеванђеље здравља треба да је при руци. Долази владавина златног телета, указиваше Пелагић, те је већ тешко наћи поштена човека у овом грабљивом веку и свету, у коме је новац и богатство и бог и морал, и образ и поштење.

У шестом одељку „Народног учитеља”, „Благодатнику”, Пелагић је насликао 44 призора који су у исто време и захтеви морала и науке и уздаси народних потреба. Забавиште у сваком селу, с пливачким базеном, уређене чесме и бунари, вашаришта, пијаце, путеви… У сваком селу књижница, зборилиште-усрећилиште (агора)… Здраве куће… Села су ушорена, и тако редом, све до одеће која здрављу доприноси, или прописа докле би требало свако весеље да потраје – до поноћи, ни трен дуже… Благодатник је Ода радости, упутство, прегршт изводљивог, упозорење, претња, па и вапај онога који влада знањем, а уз то је спреман да се бори. За мном, довикује Пелагић. Сад прионите. Јер, ево – прогледасте.

Постоји запрепашћујућа сличност између тог, шестог одељка „Народног учитеља” (Благодатника) и Димитријевићеве књиге „Како живи наш народ”; потоња као да обрађује све те Пелагићеве призоре, не држећи се редоследа: становање, одећа, вода, ваздух, путеви, комунална хигијена, превазиђени обичаји, вашаришта, све до односа према белилима и руменилима код женскиња. Књига др Лазе Димитријевића, отуда, није само дијалог с влашћу, већ и с Пелагићем; с којим иако га не помиње, улази у полемику поводом 43. тачке „Благодатника”. А у њој Пелагић вели да свако село треба да има свог практичног лекара или лекарицу али да ови не морају бити доктори медицине са овог или оног универзитета. Има народних. Довољни су. Те Димитријевић хладнокрвно износи примере штетног лечничког рада свакојаких фушера (видара), врачара, „докторица”, жена које вретенима врше илегалне побачаје. Постоји и та страна, без будућности, надајмо се. (13)

Несумњиво, Пелагић је и јачи и трајнији када говори о предохранама; знатно слабији је као исцелитељ, „травар”, како би се могао назвати не без сарказма. Сличност између „Благодатника” и књиге „Како наш народ живи”, наново покреће питање Пелагићевих утицаја не само на омладину и сав народ, него и на лекаре. Сва је прилика да Шарановић у својој хвали није претерао. Чак и када би се доказало да, барем, Димитријевићу „Народни учитељ” не беше тачка ослонца, да је реч о случајности – обојица су са истог брега, из истих побуда, посматрали исту стварност – ипак, остају многа збивања после Пелагићеве смрти, у којима су и његови путокази. Оснивање Друштва трезвености, почетком наредног века, организације Малих четника (српских скаута), одушевљење којом је српска средњошколска и универзитетска омладина – не само у Краљевини Србији – све то дочекала, тешко да су и замисливи без запажања, упутстава, предлога, грдњи Пелагићевих, без „Народног учитеља”, „Благодатника” поготову. Само што позивање на Пелагића, његов ауторитет – већ створен у народу – не беше за лекаре, а ни остале јавне раднике, пробитачно. Важило је да је бунтовник, душевно поремећен, у медицини – уљез.

Пелагић је, сећа се др Милош Ђ. Поповић, живео од новинарства, својих књига и добрих пријатеља. Међу млађим светом имао је много присталица, али није никад покушавао да оснује ма какву партију, или постане вођа. (14) Препуштао је другима да га следе; равнодушан спрам тога хоће ли га као свој светли узор помињати. Сам Поповић је један од тих, неисцрпивих Пелагићевих следбеника, безмало дидактичка парадигма. Што ће с поносом признати под крај живота: да беше један од тадашњих ђака који су пре 58 година Пелагића из луднице ослобађали.

(1) Године 1815. спремајући се за устанак против Турака Милош Обреновић пошаље брата Јеврема, с џелепом говеда, у Остружницу, на скелу, да ту прода стоку, те узме новце за потребе народне. А Турци осетивши шта већ Милош смишља, ухвате Јеврема и затворе га у кулу Небојшу, где је на мукама тамновао пуних шест месеци. Ту је, сиромах, изгубио здравље, тако да га после никад није могао сасвим повратити. (Милићевић М.: Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, 1888. фототипско издање, Слово Љубве, Београд, 1979. стр. 460.) Јеврем је заслужан и што је др Јован Стејић први пут прешао у Србију, из Земуна у Шабац, дошавши њему у службу као лекар. Стејић је у тој служби становао у Шапцу, Београду, Крагујевцу, где год је боравио Господар Јеврем, који је за разлику од Великог Господара (Милоша Обреновића) имао знатно више уздања у западноевропску медицину тога доба.

(2) О Пелагићу као здравственом просветитељу објављено је само једно предавање М. Поповића, тек 1954. (Radovanović Z.: Medicinsko delo Vase Pelagića; Acta hist. med. stom. pharm. med. vet.:1979, 19, 1-2, стр. 21-29) Умни Милан Кашанин говорећи о „пришивању етикета” током „сретне Брозове ере” наводи и ово: „Међутим, ако могу да одем тако далеко да вам укажем на пример Васе Пелагића. Свет њега, па чак и Скерлић, веома цени, а то је један најобичнији шарлатан, незналица и надрилекар коме нема места у пристојном друштву. Е, кад бих то некоме казао, он би рекао да сам назадан, јер грдим Васу Пелагића. Када се код нас каже конзервативно, то је црни ђаво, а кад је напредно, то је социјално.” (Димитријевић К.: Време забрана, Прометеј & Аполон КО, Београд, 1991.; стр. 266-267.) Но, баш у томе и јесте, по мишљењу писца ових редова, ствар: оценити Пелагићево дело мимо те клацкалице.

(3) Почетком 2005. године, „Књижевни лист” објавио је у два наставка текст историчара Сузане Рајић „Од Ипократа до доктора Владана”. У уводном делу стоји: „Много пута смо имали прилике да слушамо о нашем кратком памћењу, немарности и заборавности. И када су у питању личност и дело Владана Ђорђевића… Историју је она занимала фрагментарно, а њена критичност није била на завидном нивоу… Истини на вољу мора се признати да су његове колеге у струци, лекари, једини друштвени елемент који је у протеклом добу успео да очува и однегује свест о Владану Ђорђевићу и доприносу који је дао развитку медицине у Србији… О томе сведочи и једини споменик подигнут му у кругу данашњег Клиничког центра Србије, од којег је додуше данас остало само постоље, јер је попрсје нестало у нападу вандализма, а органи унутрашњих послова безуспешно трагају за починиоцима. Од око три хиљаде и пет стотина улица у Београду ниједна није понела Ђорђевићево име, а често се дешава да шира јавност на помен његовог имена уопште не реагује.” (Књижевни лист, бр. 29. год. 4. стр. 18) Да ли је реч о вандализму, или о позамашној количини бронзе која је потом добро уновчена, друго је питање. Ту бисту су, својевремено, подигли лекари и апотекари својим прилозима у кругу некадашње Главне војне болнице. Насупрот томе Пелагић има и споменик и улицу у Београду, али лекари, мада је имао следбеника и међу њима, никако да га „признају”.

(4) Др Ристо Јеремић у Библиографији српске здравствене књижевности (1757-1918), Розенову књигу води под ставком „Домаћи лекари” а Валентину под „Хигијена”. Потоња говори о ваздуху, дисању, циркулацији крви, храни, пићу, купању, оделу, кретању, раду и забави, спавању, светлости и води, топлоти и хладноћи, васпитавању младежи и неговању деце, и о примерима дугог живота, али не и о кућном лечењу. Исту материју, 1877. Валента ће, већ као хонорарни професор хигијене на Великој школи у Београду, обрадити у књизи „Хигијена – наука о чувању здравља, по најбољим писцима.” А потом 1887. у књизи „Засебна хигијена”. (Јеремић Р.: Библиографија српске здравствене књижевности, Београд, 1947, Библиотека Српског лекарског друштва. Такође и: Grujić V.: Dr Jovan Valenta, jedan od prvih lekara pisaca na Velikoj školi u Beogradu, Acta hist. med. stom. pharm. med. vet. (1971) 11, 1-2, стр. 165-174.)

(5) Ђорђевић В.: Народна медицина у Срба. Прештампано из Летописа 114 Матице Српске у Српској народној задружној штампарији, Нови Сад, 1872. (стр. 4 и 5)

(6) Димитријевић Л.: Како живи наш народ – белешке једнога окружног лекара; Београд, Држ. штампарија Краљевине Србије, 1893. стр. 10-11

(7) Пелагић је у погледу стручне али и у погледу популарне медицинске литературе био веома добро обавештен. Стога је хтео већ од прве да избегне реч „лекар” али не и реч „домаћи”. Слично Пеичићу сматрао да треба створити дело што приближније народим потребама.

(8) А што се тиче поштења, то свак види да већина „учевних” доктора стоје куд и камо испод народних простих лекара и лекарица. Јер ови не траже плату никакву ако њихово знање и лечење не помогне, а ако болесник умре они се стиде и показати се њиховој родбини, а толи неко награду тражити. Код доктора рецепташа, већином то бива сасвим друкче. Они траже и мора им се платити за њихов долазак, рецепт и лек, на било то од користи или не. Не само то, него већином они траже плату за визите и онда кад је болесник кога су лечили умро.

(Пелагић В.: Народни учитељ. Београд, Народна култура, 1940; стр. 111-112.)

Милићевић, у свом „Поменику” пишући о Илији Церовићу који беше рањен у ногу, каже и ово: „Рану му је лечио видар Турчин из Белог Поља. Било је Турака који су видару нудили велику суму новаца, да Илији рану отрује, не би ли умро, али је он сваком одговарао: Волим свој образ него све Фератагића благо.” (стр. 792.) У акту Кнеза Милоша Обреновића Београдском суду 1831. године стоји: „Мени је до знања дошло, да тамо наодећи се у Београду доктори у призрениу визита свои, кое болесницима чине, са свим безчеловечно поступају, и болесници кои докторе у помоћ призивљу, после од ових одкупити се не могу.” Затим тражи да се одреде награде за приватну лекарску праксу, поредећи награде за исте услуге бечке и цариградске. Па ако: „Не будел кому од Доктора воља подлећи Судејском определенију томе вашему, нека се из вароши удали, а мени то известним учините, да се о набавленију други доктора постарам”. (Михаиловић Б.: Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804-1860. САНУ, Посебна издања, Књига CLXXX, Одељење Медицинских наука, књ. 4.; Београд, 1951. стр. 432.) Но о умешности видара да ствар прикажу као да „за севап” раде, иако, ипак, бивају лепо награђени, исцрпно ће расправљати и др Владан Ђорђевић у својој књизи „Народна медицина у Срба” (стр. 10-12).

(9) Пелагић: Нар. учитељ. стр. 40-41

(10) Исто; стр. 11.

(11) Popov K., Anitć Dj., Smiljanić V.,Blanuša V.: Radjanje i razvoj medicinske literature u Somboru kroz XVIII i XIX vek (I); Acta hist. med. stom. pharm. med. vet.: (1983) 23, 1-2; стр. 43.

(12) Исто: цитиран извод из предговора Симоновићеве књиге „Куга у Срему године 1795 и 1796.” Симоновић је, иначе, написао 62 рада из геологије, географије, планинарства, етнологије, књижевности, фотографије и историје. Био је почасни члан Књижевног савета Матице српске, доживотни председник Историјског друштва у Новом Саду, доживотни председник Црвеног крста у Новом Саду и Сомбору и тако даље…

Сасвим пасиван став спрам куге ипак није био баш до те мере особен код Срба. Пословица Тумара као каква преложница (Каже се за жену која се не чува, обично за ону која се стара око болесника, а не помишља да се сама може разболети.) настала је у Карађорђево доба, када је у Староме Влаху куга владала, па је свијет јурнуо у планине и једно од другога бјежало, да се додиром не зарази. Тада су жене што су кугу прележале остајале у селу код оболелих, те су тумарале (трчале) од једног до другог болесника, негујући их и сахрањујући умрле. Према мишљењу др М. Гођевца, народ је још тада знао за имунитет, стечену отпорност према зарази код оних који би болест прележали, те су те имуне жене називане преложницама. То сазнање о имунитету, извесно је, беше давнашње. Но, из пословице се још види да је било познато и то да свака болест не оставља имунитет. (Венац, Књ. 4., Св.8., стр. 608)

(13) Пелагић је жестоко заступао став да се народна знања и умења не само у хуманој него и ветеринарској медицини морају одржати бригом државе. Што је појачавало подозрење и гнев лекарског сталежа. Мање је познато да је готово истоветно гледиште заступао пре њега др Константин Пеичић, предлажући у подужем писму владару Србије, Кнезу Александру Карађорђевићу, 1843. оснивање у Београду Катедре (Професората) простонародне Лекарије, заправо школе, за Клирике Србске, која би трајала две године. У првој години учила би се анатомија, физиологија, дијететика и фармакологија, у другој видљиве (спољашње), и невидљиве (унутрашње) болести. Он би, пак (Пеичић) имао нарочитог труда, јер би осим школе и школских часова још ученике изводио у поље међу траве, у апотеку међу готове лекове, у шпитаљ међу болеснике, „и да се ученици на њи навикну, а и најопасније и најобичније болести да познаду”. Да не предходи Пелагићу свак’ би се заклео да му је ђак! Мада, када се Пеичћев пројект боље проучи, ипак се запажа да би и у тој школи, као на универзитету, настава била подељена на институтске и клиничке предмете. (Михаиловић В.: Из историје санитета у обновљеној Србији 1804-1860, Др Константин Пеичић и његови чудновати захтеви и услови за пријем и службу у Србији, стр. 403-411.)

(14) Поповић М.: Васа Пелагић као учитељ народног здравља; Српски архив (1952), св. 4; стр. 330-336. Пелагићева аутобиографија предата Скерлићу, напомиње Поповић, заувек је изгубљена.

Напомена: Текст под насловом Народ мора да буде здрав, с наднасловом Мостови Васе Пелагића – поводом 125. година од објављивања његовог „Народног учитеља” („Задужбина” бр. 68., септембар 2004., год. 16.) је скраћена и нешто измењена верзија текста који је овде дат.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пон Окт 01, 2012 3:04 pm

Брана Димитријевић

Домаћи нас лопов поткрада – Батутова оцена здравља српског народа


Пре једног века (А. С.: М. Ј. – 90), на првом забавном и научном поселу у Новом Саду, новембра 1906. године, др Милан Јовановић - Батут о здрављу ваљаног народа српског изрекао је ово.

Ако погледамо на наш народ видећемо да сразмерно највише умире од свију народности у Угарској. Од 1.000 умире у Угарској, Хрватској и Славонији годишње: Јевреја 16, Немаца 23, Мађара 24, Хрвата 24, Словака 26, Румуна 27, Срба 32.

Док код свих других народности умире просечно 22 хиљаде, Срба умире 32! 12.000 годишње више. Када би друге народности убиле 12.000 Срба то би било ужасно, а овамо ми само својом кривицом (подвлачења су наша) губимо толико људи више, па се и не осврћемо.

На сваког умрлог долази у средњу руку 32 болесника. Према томе у нашем народу има 384 хиљаде болесника више годишње, него што би то смело бити (према просеку осталих народности). Узмимо да сваки болесник болује просечно 20 дана; значи да се код нас болује 7 милиона 680 хиљада дана преко године више, него што би се боловало онда, кад би наше здравствене прилике биле барем као код осталих. А тек колико надница пропадне само зато што су нам здравствене прилике такве. Домаћи нас лопов поткрада. Те полако, али стално пропадамо и бројно и материјално.

Узрок тога је у нама, нашем животу, навикама.

Оснивање породице, женидба, удадба је погрешна код нас. Наш народ се не жени и не удаје ради оплемењења расе и потомства, него због радне снаге. Не пази се код нас доба када се треба женити и удавати, него се рано и жени и рано удаје. Не пази се ни на то да не буде велика разлика између мужа и жене, те нам се племе изрођује.

Трудна жена ради најтеже послове као да није под бременом. Порађа се у најгорим приликама измучена и израђена, нема довољно снаге ни себи ни детету. (О чему је др Лаза Димитријевић у својој књизи „Како наш народ живи“ – 1893 – већ сведочио.)

Код нас се врло мало пази на децу. Како се код нас негују деца, то је испод сваке критике. Због тога и умире код нас највише деце, а и што остане често је кржљаво и неразвијено.

Ова Батутова веома тачна опаска, заправо на бројевима и рачуну заснована чињеница, ретко се узима у обзир када се оцењује песничко дело Јована Јовановића Змаја, који је управо на том терену, препуном отрова и шикаре, дејствовао најштедрије, најсмелије и најплодније, као морални и здравствени просветитељ, са врло јасним циљевима. Подсетимо се само стихова: инфлуенца велика, ал' умрети неће. Нама се само чини да је реч о болесној лутки, али то је у ствари опис тадашњег стања. То су прве речи које лекар у то доба, ако је којим чудом позван, изговара над болесним дететом. Др Владан Ђорђевић у својој књизи „Народна медицина у Срба“ (1872) каже да нашем сељаку најтеже пада трошак за лечење каквог чиче или детета.

И наша исхрана није како треба, наставља Батут, мада живимо у повољним крајевима. Не умемо као треба да спремимо и распоредимо своју храну. Зими када најмање радимо поједемо највише и најбоље, а лети када радимо најтеже послове живимо о најлошијој храни, а то је на штету нашег рођеног тела.

Узрок томе Батут је видео у летњим постовима, од којих је, вели у једној од својих каснијих књига „Ваља се – не ваља се“ (1939), Петровски за сељака најтежи. И самом народу то је пало у очи, о чему сведочи ова прича. Поп је имао много бела лука, а хоџа пуну бурад сирћета. Но људи ни једно ни друго нису куповали. Те се поп и хоџа смисле да установе пост од две три недеље, таман толики док се потроше лук и сирће. Њихов разговор чуо је хоџин слуга, те се народ против те наредбе поче бунити. Но, како су за пун доказ потребна два сведока, остаде Петров пост. Иако начелно против постова није био, у истој књизи Батут указује на штетан обичај да мајка дојиља, у неким нашим крајевима, прескаче дане током васкршњег, часног, поста, и тада не даје детету сису. Пости и она, што није оправдано, итд.

Поврх свега, наш народ не уме да разазнаје, ни да се понаша у болести. Код заразних болести не слуша лекаре, неће да одели болесну децу од здраве, те се и здрава разболе. Што је најгоре слуша бајалице и бабе, те у највише случајева лекарска помоћ одоцни.

Радије даје за подушје него за болесника. А ни од мртваца се не умемо сачувати. Ако је исти умро од заразне какве болести, љубимо га, једемо у истој соби где је мртвац лежао.

Неко ће на све ово рећи да је наш народ плодан. Погрешно, јер (већ!) спадамо у најнеплодније. Код нас има више брачних парова, али нисмо плоднији. У Србији (а и овде, у Угарској) мало је неудатих и нежењених, али поред свега тога множење није природно, јер прираст подмлатка потиче или од сувише рано или од сувише касно ожењених и удатих. Такав подмладак је кржљав, нездрав и неотпоран.

Има ли спаса?

Има. Иако посао није лак, јер је тешко искоренити погрешке и разне празноверице, које су нам већ толико нашкодиле. Не смемо чекати да наш народ сам увиди своје погрешке, него се ми ученији морамо латити посла. Учитељи, свештеници, трговци, лекари... Треба основати друштво за чување здравља. У Србији постоји такво друштво већ 3-4 године, и мада се са мало снаге и мало жртава радило, ипак је успех досад врло леп. То друштво има свугде своје пододборе, који воде бригу о води, храни, о труднима, неговању болесника; отварају кречане тамо где их нема, да би народ чистије могао држати своје станове. Основана је школа за мешњу и печење хлеба, расписано је надметање (конкурс) за планове сељачке куће, која најбоље одговара здравственим приликама. То друштво основало је две школе за сеоске домаћице, где се учи како се кува, пере, крпи, тка... Држе се предавања, пишу књиге. Где се појави зараза шаљу свога лекара...

Не беше то ода Србији Слободији, мада је могло да се разуме и тако. Јер, ако се ишта за Батута никако прилепити није могло била је то – политика. Није му узбуркавала мисао, кварила језик. Суплеменицима својим у туђим провинцијама, саветовао је да уз културна своја друштва имају и друштва за чување здравља, јер и ова служе опстанку биолошком.

Данас увиђамо да је исто такво предавање, које је тада саслушано с највећом пажњом, могао одржати и у Лајковцу, Јагодини, Зајечару, на Цетињу, у Бања Луци, с истим порукама. Тај део наше народне традиције, иако наопак и убиствен, показаће се најотпорнијим у поређењу са свима осталима, и после смрти Батутове. Не зарезивање сопственог али и туђег здравља; та врста расипништва.

(Политика, 20. јул 2006., Погледи, стр. 6)
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Svetovid » Пет Феб 15, 2013 11:12 pm

:srce :detel
Храбро срце Шкотлађанке куцало је за Србију

Када су је колегинице питале како може да издржи да ради у немогућим условима, докторка Елизабет Мекбин Рос кратко је одговорила: „Па, неко мора.” – Умрла је 14. фебруара 1915. у Крагујевцу, лечећи српске војнике од пегавог тифуса

Слика



Крагујевац – Три мала бела споменика стоје на Варошком гробљу у Крагујевцу, поред капеле. Лево је, у мермер уклесано име Мејбл Дирмер, десно Лорна Ферис, у средини, на нешто вишем обелиску, стоји – докторка Елизабет Рос. Доле, испод имена, ћирилицом је исписано: „Народу сте српском даровали срце, ваша дела красе зраци нашег сунца.”

Ту почива срце храбре Шкотланђанке, која је у Србију дошла када нам је било најтеже, у јеку борбе против аустроугарске армаде, када нашу храбру војску нису косили само меци и топовски шрапнели него и пегави тифус, од којег је умрло више од 300.000 хиљада српских војника. Она их је лечила у немогућим условима, стављајући на коцку и свој живот. Издржала је три недеље. Преминула је 14. фебруара 1915. (по старом календару – 2. фебруара), после 13 дана борбе са тифусном грозницом.

Неко је јуче, пре званичне церемоније одавања почасти у организацији града, испред ова три споменика запалио свећу. Српски народ није заборавио своје хероине, чланице британске лекарске мисије у Првом светском рату. Осим Росове, Дирмерове и Ферисове, у Србију ју је дошло још двадесетак британских болничарки. Многе су изгубиле живот у ратним страхотама на брдовитом Балкану, несебично помажући нашим војницима на првим линијама фронта. Росова у Крагујевцу данас има улицу код Великог парка, а њено име носи и теренска јединица овдашњег Црвеног крста.

Те 1915, Крагујевац је био тешко погођен не само ратом већ и епидемијом пегавог тифуса. У граду је била смештена и Врховна команда и Велика ратна болница за лечење оболелих од заразе.

Др Жарко Вуковић, који се за живота бавио темом савезничких медицинских мисија у Србији и о томе објавио књигу, о ситуацији у Крагујевцу у тим данима на једном месту каже: „Крагујевац је у то време био такорећи мртав град – нико из града није излазио нити је ико у град долазио. Само су се улицама протезале, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега у којима су лежали на смрт болесни рањеници и болесници, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било места за њих. Земља је изгледала као да је узорана за неку страшну сетву – на све стране видели су се свеже ископани гробови.”

Управо у то време, Росова из Ниша стиже у Крагујевац, са екипом која, по писању британских публициста, није била припремљена за епидемију пегавог тифуса. Луиз Милер, која је истраживала улогу британске мисије у Србији, о тим околностима овако пише: „Није било довољно сестара, ни начина да се изолују инфицирани пацијенти, није било опреме за дезинфекцију одеће, као ни средстава којима би се заштитили од инфицираних ваши. Један по један, почели су да се разбољевају, а прва британска жртва тифусне грознице била је др Елизабет Рос.”

Пожртвована Шкотланђанка је ипак покушавала да лечи заражене српске војнике, често остајући даноноћно поред њихових постеља. Када су је колегинице једном приликом посетиле и питале како може да издржи да ради у немогућим условима, она је кратко одговорила: „Па, неко мора.”

----------------------------------------------

Срби су им дали слободу

Елизабет Мекбин Рос је рођена 1876, у месту Тејн, у брдовитим пределима Шкотске. Одрасла је у имућној породици. Њен отац је био директор лондонског одсека Комерцијалне банке Шкотске. Медицину је дипломирала у Глазгову 1901, а недуго после тога, у оквиру колонијалне медицинске службе, одлази у Персију, данашњи Иран. О невољама и болестима људи у тој земљи написала је књигу, а у домовину се враћа 1914. Уместо планиране специјализације из области тропских болести, чувши за невоље српског народа, она се прикључује британској лекарској мисији која путује за нашу земљу.

За разлику од пуританске Британије, Србија јој је изгледала слободно. Елзи Инглис, борац за женска права, овако пише о дочеку и статусу које су британске докторке имале у Србији: „И у Британаји су ове жене биле лишене политичких, социјалних и економских права. У Србији су се према њима односили са великим поштовањем и, што је још важније, имале су једнак статус. Срби су им дали слободу. Дозволили су им, први пут у животу, да раде у областима резервисаним за мушкарце, да живе и путују самостално. Оне су радиле у болницама, чак и као возачи војних санитета, показујући запањујућу храброст, као што је то случај са др Елизабет Рос.”

----------------------------------------------

Сећање на прошлост је нада у будућност

Поводом 98 година од смрти Елизабете Мекбин Рос, за дипломате Велике Британије, Канаде и Аустралије организован је пријем у Скупштини града Крагујевца. Градоначелник Верољуб Стевановић је рекао да је „немерљива жртва британских хуманитарки уткана у добре односе држава и народа”, а амбасадор Канаде Роман Вашчук поручио је да је „сећање на прошлост нада у будућност”.

----------------------------------------------

Вест о смрти у „Политици”

„Добровољни лекар енглеске мисије у Крагујевцу др Елизабет Рос умрла је од болести коју је добила лечећи ратнике тамошње прве резервне болнице. Племенита Енглескиња искрено је ожаљена. На погребу који је био импозантан, посмртни говор држао је др Војислав М. Јовановић, доцент универзитета.”

Ову вест о смрти Елизабете Рос објавила је „Политика” 4. фебруара 1915. године (по старом календару), и то у дану када је Београд био жестоко бомбардован, засипан артиљеријском ватром Аустроугарске војске.

Н. Т.
Бране Карталовић
објављено: 15.02.2013.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Чет Феб 28, 2013 8:12 pm

БОРБА ЛЕКАРА ЗА ОЧУВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У МЕДИЦИНИ
http://www.rastko.rs/cms/files/books/4f16e51ad7994

Анкица Јеленковић
Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“
Универзитет у Београду, Београд

Сажетак
Језик који се користи у медицини на територији Србије веома је не-
уједначен, што је настало као последица неусаглашеног става према
утицају страних језика и увођењу страних речи у медицинску термино-
логију из многих језика, у првом реду латинског, грчког, али и францу-
ског, немачког, док последњих деценија у томе предњачи енглески језик.
Самим тим, језик у медицинској пракси представља мешавину разли-
читих језика, која није подвргнута стандардизацији на националном
нивоу, него се усклађивала са утицајношћу и знањем особе која страну
медицинску реч увoди у српски језик. Насупрот овоме су примери речи
које се вековима изговарају и пишу на исти начин, као на пример, реч
болница, коју налазимо још у списима Светога Саве.
Проблем медицинске терминологије у српском језику траје веома
дуго. Њиме су се, у првом реду, бавили лекари у Србији, који су веома до-
бро познавали свој језик и који су као научници поставили темеље меди-
цине као науке у Србији, међу којима су Милан Јовановић Батут и Ради-
воје Павловић. На жалост, као и у време ових научника, ова изузетно зна-
чајна област медицине није ни данас схваћена као део државних прио-
ритета, не само ради унапређења српског језика у медицинској струци,
него и зато што је то од непроцењивог значаја за очување српског језика у
целини, једне од кључних одредница националног идентитета.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron