800 година српске медицине

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пет Авг 24, 2012 4:49 pm

http://www.scribd.com/doc/55355119/%D0% ... 0%BA%D1%81
АРТРИТИС- Хиландарски кодекс
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пет Авг 24, 2012 8:41 pm

Хиландарска медицинска правила


ОПАСНИ МИШЈИ РЕП


„Ти, лекару, прихвати моје излагање да не би пао у грешку, јер те је Бог обдарио да можеш много знати, не толико због твоје доброте већ због његовог милосрђа”`, поручује се у списима

„Мрачни средњи век”, доба куге и колере, кад у Србији почињу да се оснивају прве болнице, и то при манастирима, и кад још нема школа за лекаре. Ипак, лечење становништва није препуштано врачарама и нади да ће њихове бајалице донети излечење. Третман који је могао да добије српски средњовековни болесник није се много разликовао од оног који су добијали пацијенти у другим деловима Европе, где се увелико школују лекари. Такву тврдњу проучаваоци поткрепљују једним открићем из 1952. године. Тада је у манастиру Хиландару Ђорђе Сп. Радојичић нашао збирку средњовековних списа захваљујући којима су каснији проучаваоци могли да тврде да наша средњовековна медицина није много заостајала за оном европском.
Названи „Хиландарски медицински кодекс”, ти списи упознају нас с дијагностиком обољења према променама пулса и изгледу мокраће, заразним болестима, лековитим својствима биљака, медицинским препаратима, поглављима из педијатрије, токсикологије.
Слика
Ова збирка медицинских текстова обухватала је знања античке медицине, поставке Хипократа, Галена, Аристотела, али и учитеља салернско-монпељеске школе, њихове преписе медицинских списа средњовековних писаца, као и одломке оригиналних дела. Научници сматрају да су већину европских медицинских књига чиниле лекарске енциклопедије или приручници, махом изводи или прерађени списи античке и арапске медицине, па тако не чуди грађа овог медицинског приручника нађеног у светогорској светињи. Упркос томе што је чуван у Хиландару, манастиру у коме је отворена и прва српска болница, крајем 12. века, сматра се да су списе преводили учени лекари, а не монаси, будући да су користили стручне изразе, а њихова преводилачка решења указују на то да су добро познавали материју коју су преносили на наш језик.



Човек је Божја машина

Није све у физичким симптомима, пипкању и притискању делова тела пацијента, прописивању лекова и загледању беоњача. Медицински списи који су између 12. и 15. века превођени код нас препоручивали су лекару да прво разговара с пацијентом, али и да буде пажљив према њему и његовим ближњима. Важно је да пре прегледа из болесникових уста чује о његовим животним навикама, исхрани, спавању, простору у коме живи, колико и како ради, да ли је већ узимао неке лекове. Буди весео и прибран, поручује се лекару, не буди похлепан на награду, немој пожудно гледати болесникову жену или кћер. Доктор треба да упозна природу свог пацијента, да обрати пажњу и на то да ли често мокри, повраћа ли често, да ли му је лице бледо или боје олова, је ли му нос оштар или зашиљен. Тек онда је време да се упозна с оним што је унутра, оним што куцка, пулсира, тече, струји, покреће људски организам.
Бог је створио човека, учи нас средњовековна медицина, из четири елемента: земље, воде, ватре и ветра. Они чине четири природне течности које струје кроз људско тело, и то земља маланхолију (жуч), вода флегму, ватра колеру, ветар крв. То су четири основна „састојка” организма, маланхолија – смеса крви и воде – хладна је и сува, крв топла и течна, флегма – слуз – хладна и течна, док је колера топла и сува. У току 24 сата маланхолија, крв, флегма и колера смењују се по одређеном редоследу, тако да у одређеним деловима дана или ноћи преовлађује једна од њих, што утиче на опште стање организма. Загледани у унутрашњост необичне „Божје машине”, творци медицинских списа поредиће људски организам с бањом „зато што садржи у себи топлоту, а према спољњем делу влагу и течност”. До стварања течности и природне топлоте долази под утицајем три силе, животне, природне и душевне. Животна сила налази се у срцу, садржи топлоту, којом се одржава одговарајућа температура у срцу, и течност, која му даје потребну влажност да срце не би изгорело. У јетри је природна сила, која помаже пробави, а у мозгу душевна, која га штити „да не изгори од топлих пнеума (гасова) које тамо доспевају из јетре преко крвотока”. Течност и топлота, на неки начин, утичу једна на другу: топлота спречава стварање превише течности, а течност стварање претеране топлоте. Као у бањи, тако и у људском организму, равнотежа мора да буде савршена: неће нам користити ни бања с кључалом водом, као ни она у којој воде има превише.



Скок лаке козе

Основни и најважнији начини да средњовековни лекар постави дијагнозу су опипавање пулса и испитивање мокраће. Два обимна поглавља „Хиландарског медицинског кодекса” посвећена су опису различитих врста пулсева и изгледу мокраће, начинима на који се они испитују, неправилностима и болестима на које поремећаји могу да указују. Пулс се боље осећа кад се испитује десном руком, с четири прста снажно притиснута на крвну жилу на руци, а пацијент треба да држи олабављену руку „као да није његова” и никако да не стиска пест. Има много врста пулсева: пун и учестали, учи нас „Хиландарски медицински кодекс”, указује на велику топлоту у организму, па срце, да не би изгорело, упија, с великим напором, у себе хладноћу, док слаб и успорен настаје под утицајем хладноће у телу – срце се скупља и његова функција бива ослабљена.
Људско срце, музичком терминологијом речено, куца и у ритму „крешенда” и „декрешенда”. Козји пулс, сличан скакању хитре и лаке козе, прво се примети као слаб, а постепено бива јачи. Супротно од њега, испрекидани пулс осети се прво као јак, а онда бива слабији. Лекар се упозорава да треба да зазире и од „козјег крешенда” и од испрекиданог декрешенда, јер указују на појаву болести. Пулс код жене је снажнији и убрзанији него код мушкарца, а зависиће и од карактера особе, па тако свадљиви имају добар и убрзан пулс, срдити снажан и врло изражен, престрашени јако ослабљен.
„До овога долази зато што још од самог почетка напада страха деловање животне силе почиње да слаби, па су зато и контракције срца слабије, због чега пулсација толико ослаби да се пулс једва осећа.”
Нарочито је опасан пулс који се у списима назива „мишји реп”: „Кад поставиш четири прста на било, под првим прстом једва га осећаш, под другим већ јасније, под трећим прстом још јаче, а под четвртим једва или никако. Овакав пулс указује на смртни исход болести.” Болесник може да се нада оздрављењу ако лекар под прстима осети пулсирање супротно од „мишјег репа”.



Испитивање пулса често неће бити довољно да се утврди узрок болести, па се лекару препоручује да пажљиво испита мокраћу пацијента и да обрати пажњу на њен изглед, мирис и промене у њој. Најбоље је мокраћу узимати ујутру, саветују ови списи, а придржавамо се тога и данас, зато што је тада процес варења завршен. Мокраћа се чува у провидној стакленој бочици, сличној по облику бешици, горе ужој а доле широј, испитује се у светлој просторији, али не под превише јаким сунцем. Гален сматра да је треба прегледати три пута: непосредно после узимања, да би се установио њен изглед и да ли садржи пену или талог, сат времена после узимања, да би се утврдиле промене у њој, шта се налази на дну, у средини, и по рубу бочице, и трећи пут два сата после узимања да би се видело да ли се замутила или не.
Мокраћа код здравог човека је светла и бистра, слична белом вину, а постоји још седамнаест боја и нијанси, од којих неке указују на превише хладноће (бела, зелена, плавичаста), а неке на превише топлоте у организму (црвена и црна), док на нормалну температуру тела указују бледожућкаста, јасно жута и црвенкастожућкаста. Боја може да буде знак одређеног обољења. Мокраћу сличну млеку имаће они који болују од камена у бубрезима, она боје земље знак је да је болест негде у глави, жутоцрвенкасте боје „као кад се шафран размути у води” говори да се ради о запаљењу јетре.



Умивање ружином водицом

Кад лекар заврши преглед и постави дијагнозу, на реду је прописивање одговарајућег лека. Неке од рецептура данас више подсећају на делове бајки и тајних формула које брижљиво чува нека чаробница и објављује их само изабраним јунацима и јунакињама. Има ту и вучјег меса за душевно оболеле, гавранових јаја за епилептичаре, измета од козе, крви од вепра, рога од јелена, нарочите врсте дрвета из кога цури балсам, а које расте близу Вавилона, на пољу са седам извора, лековита црна земља из Индије, за коју неки причају да се вади с дна језера званог Содома и Гомора, смрдећег зеља које што више смрди то је боље.



Неки састојци ће нас изненадити, попут корала, чији прах помешан с ружином водицом помаже код обољења десни, злата које је „добро за сваку мождану и срчану болест” или стакла које се, као добро иситњен прах, помешано с разним лековитим биљем, користи против свраба, лишајева на кожи, али и за лечење мрене на очима. Друге ћемо препознати као старе знанце, алоју, мајчину душицу, босиљак. Лечење је у неким случајевима подразумевало и необичне акробације, али и нимало пријатне методе. Пацијенти који болују од кашља и „сипње у грудима”, везивали су се за ноге, тако да висе наопачке над левком из кога испарава дим од аурипигмента, нарочите врсте руде, који се посипа по врућем пепелу. Болеснику који се преврће у грозници и не може да се смири, у обе руке стављале су се свеће, а око њега распоређивали људи чији је задатак био да што више галаме и гласно говоре. Има ту и пријатних терапија, за додуше врло непријатна физичка и духовна стања. Онима који пате од грознице изазване превеликом тугом или „депресијом због губитка имања или из других разлога” препоручује се купање у млакој води, чему следује мазање ружиним или бадемовим уљем и узимање само хладних јела.
„Затим да се пресвуче у ново одело и да се често умива ружином водицом, да мирише пријатне мирођије и да јој свирају лаутари и играју глумци, да по мало пије танко бело вино и да после јела спава у хладовини.”




Крадљивац Агрипине масти

Осим описа лековитих својстава биљака, али и разних руда и читавог низа рецепата који се справљају од њих, „Хиландарски медицински кодекс” нас упознаје са справљањем различитих мелема, масти и пилула. Једна од њих, Агрипина маст, чак је заогрнута легендом о јеврејском краљу који никоме није желео да ода свој рецепт, све док једног дана није био покраден, па је маст названа његовим именом, која се справља од корења неколико биљака нама данас углавном мање познатих, завршила у медицинским списима који су стигли и до нас. Део списа који описује како се справљају „пилуле без којих не сме нико да буде”, чији назив нам сам по себи говори о њиховој важности, оштећен је, па тако можемо да сазнамо само део састојака, међу којима су ноћурак, вргањ, дивљи краставац, алоја, мастика, пелин, ружа, љубичица. Састојци се помешају са соком од морача, па се још једном промешају руком наквашеном у белом вину, а кад се добије маса слична тесту, праве се пилуле добре против свих врста назеба, мигрена и главобоља, запаљења очију...
Не треба заобићи ни распрострањени поступак лечења, већини познат из романа, пуштање крви. Оно се препоручује као значајна мера за опште здравствено стање човека. Крв треба пуштати два пута годишње, саветују стари лекари, у јесен и у пролеће. Тиме ће се из организма одстранити сувишна количина крви и штетни „димови” (пнеуме) који се налазе у њој, оправдавају ову меру медицински списи.
„Ти, лекару, прихвати моје излагање да не би пао у грешку, јер те је Бог обдарио да можеш много знати, не толико због твоје доброте већ због његовог милосрђа”, поручује се у списима „Хиландарског медицинског кодекса”. То излагање, које сабира у себе знање античких лекара и филозофа и средњовековних медицинских школа, подразумева, додуше, и окретање пацијента наглавачке, али и брижљив и савестан однос према њему, и јелење рогове, али и пажљиво испитивање изгледа мокраће и ослушкивање пулса. Све сабрано с једним циљем – испунити болесном човеку ону његову једину жељу из познате изреке, да оздрави.




ПРАХ ОД МАНДРАГОРЕ И ДУЊЕ У КИШНИЦИ
„Једно од најзначајнијих дела европске медицине на којем је углавном била изграђена фармакотерапија”, како Реља Катић описује спис Circa Instans (De simplici medicina) чувеног лекара из Салерна Матеуса Платеаријуса (Matthaeus Platearius), готово у целини је ушао у „Хиландарски медицински кодекс”. Катић наводи да је наш спис састављен према венецијанском издању овог дела из 1497. године и садржи опис 145 лекова. Ево неких од њих:
„Свако јело кувај са златним дукатима, па их извади пре него што јело служиш. Добро је за оне који се боје да не огубаве.”
„Узми једну унцу живе, затим додај по две унце кокошијег сала и белила: све то мешај заједно док маса не добије изглед масти. Нека тиме мажу лице увече, пред спавање, оне жене које од рођења имају пеге или црнило по лицу.”
„Узми један аксаг праха од аниса, три аксага сока од празилука и два аксага маслиновог уља, помешај све заједно и стави у главицу црног лука из које си претходно извадио средину, па постави на врућ пепео да се мало укува. Затим ово преспи у чашу и укапај у уво пре спавања, добро је против болова у ушима.”
„Добро скувај у вину исте количине шаргарепе и сувих смокава, затим процеди и дај болеснику нека пије кад хоће. Добро је за оне који болују од назеба и имају суви кашаљ.”
„Узми прах од камелије, напуни њиме шупљи део пера за писање и стави му (болеснику) под главу. То је од користи онима којима је јако назебла глава па им цуре слине из носа.”
„Истуцај крин са старим свињским салом, намажи овим тврде чиреве и помоћи ће.”
„Прах од мандрагоре помешан с вином или чорбом, или са чим ти драго, добро је да пију оне жене које боли материца.”
„Пошто скуваш дуње у кишници, извади их из воде и добро иситни, стави на стомак ономе ко повраћа и помоћи ће му.”
„Ако ставиш кору белог дуда на зуб који боли, испашће му.”
„Држи три зрна бибера у топлој води све док се не ољушти њихова кора, па их онда иситни у прах и успи у ружину воду. Нека у њој стоје девет дана у стакленој запечаћеној посуди. И нека болесник ушмркава из тог суда током девет дана сваког дана по једном. Пошто се та течност избистри, нека је укапа у очи онај који има катаракту, и користиће му.”
„Мала деца која не могу спавати нека пију са козјим млеком мало праха од белог мака и биће им од помоћи.”
„Ако мажеш стомак нафтом помоћи ћеш онима којима је јако назебао стомак”.
Аутор: Ј. Чалија
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Нед Авг 26, 2012 12:10 pm

http://www.rastko.rs/antropologija/delo/10029
Дејан Ајдачић
Чудесно исцељење опседнутих


http://www.rastko.rs/antropologija/delo/10023
Религија и приче о исцељивању
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Сре Сеп 05, 2012 12:33 pm

Prva apoteka u Srbiji

piše:Branislav Krivokapić


Gospodin Pantelejmon Hadži-Stojilov iz Beograda imao je blagovolenije ovog dana javiti mi da su Vaše Sijatelstvo visoku milost imali meni dozvoliti da mogu u Beogradu apoteku otvoriti”, piše 13. aprila 1830. godine u pismu knezu Milošu farmaceut iz Zemuna Matej Ivanović. Uskoro je u kući preko puta Saborne crkve, s gornje strane kafane “Kod znaka pitanja”, počela s radom prva srpska apoteka.

Слика
Prva apoteka nalazila se preko puta Saborne crkve, u kući pored kafane „Znak pitanja“


Te 1830. godine sultanovim Hatišerifom prvi put je Srbiji dozvoljeno da može da otvara sudske i zdravstvene ustanove, bolnice i apoteke. Kada je primio molbu Mateja Ivanovića, s preporukom srpskog konzula u Zemunu Hadži Stojilova, knez Miloš je beogradskom knezu Petru Lazareviću odmah naložio da od vezira beogradskog zatraži dozvolu za otvaranje apoteke. O dobijenoj dozvoli od vezira, Lazarević je Miloša obavestio 30. aprila 1830. godine, pa se taj dan može smatrati danom osnivanja prve srpske apoteke, ali i danom kada je otvorena prva zdravstvena ustanova u Srbiji.


Braća farmaceuti

O Mateju Ivanoviću se malo zna. Dragan Stupar, profesor Farmaceutskog fakulteta u penziji i dugogodišnji šef katedre za istoriju farmacije, kaže da nije sačuvana nijedna njegova fotografija, niti se zna gde je sahranjen. Najviše što se zna o osnivaču prve apoteke profesor Stupar je sabrao u tekst za monografiju o istoriji srpske farmacije objavljenu 1996. godine, a čiji smo jedan primerak pronašli u Apotekarskoj ustanovi Beograd.

Matej Ivanović je rođen u Zemunu, farmaciju je završio u Pešti, a nakon prakse pokušao je da dobije koncesiju za otvaranje apoteke u Zemunu, ali nije uspeo. Matej je sin prote Jeftimija Ivanovića (1773–1849) na čiju je inicijativu, a uz saglasnost vožda Karađorđa, u srpske škole 1813. godine uvedena proslava Savindana. Zabeleženo je da je prota Jeftimije posle sloma Prvog srpskog ustanka odlazio u manastir Fenek i pokušavao da duhovno oporavi Karađorđa koji nije mogao da se pomiri s činjenicom da se u Srbiji čuo samo lelek narodni i zveket oružja turskog.

I Matejin mlađi brat Aleksandar takođe je završio farmaciju u Pešti i priključio se bratu, pa se apoteka od 1840. godine zvala “Apoteka braće Ivanović”. Posle 40 godina rada, braća su 1870. godine prodala apoteku, a kupio ju je farmaceut Jovan Dilber iz Smedereva. Danas je apoteka “Mr. ph Matej Ivanović” u sastavu Apotekarske ustanove Beograd, a od 1964. godine nalazi se na poznatoj adresi u Knez Mihailovoj 27. Kuća u Ulici kralja Petra broj osam, poznata kao Ičkova kuća, srušena je 1938. godine. Na zgradi koja je umesto nje podignuta Farmaceutsko društvo Srbije je 1955. podiglo spomen-ploču prvoj srpskoj apoteci.



Lekovi na recept

Iako je bila jedina u kojoj su građani mogli da dobiju ispravno sačinjen lek, apoteka Mateja Ivanovića prvih nekoliko godina nije bila rentabilna. Veliki problem predstavljala je raširena pojava da nestručne osobe prodaju otrove i lekove. Matej Ivanović se požalio knezu s molbom da lažnim lekarima i apotekarima, kao i trgovcima, zabrani da prodaju kojekakve smese bez terapijskog efekta od kojih se bolesnici truju. Tek 1837. godine knez Miloš donosi Ukaz kojim se zabranjuje prodaja lekova i otrova po dućanima, izuzev većih varoši gde jedan ovlašćeni trgovac uz dozvolu diplomiranog lekara ima pravo da ih nabavi, prodaje i naznači u koju svrhu će se upotrebiti.

U varošima gde je postojala apoteka bilo je dozvoljeno davati lekove jakog dejstva na recept koji je propisao diplomirani lekar. Lekove je mogao da izdaje apotekar koji je po završetku studija položio zakletvu da ih neće izdavati mimo zakonskih propisa (izuzetak su bili čajevi). Cela Srbija tada je imala samo devet lekara i fizikusa koji su, po pravilniku „Nastavlenija za okružne lekare i fizikuse“ donetom 1839. godine, bili u obavezi da imaju ručnu apoteku.



Kneževe stipendije

Knez Miloš je više puta pokušavao da iz Austrije dovede školovane lekare i farmaceute, ali bez uspeha. Otuda je odlučio da počne da stipendira studente medicine i farmacije koji su se obavezali da će se nakon diplomiranja vratiti u Srbiju. Stipendiju je dobilo više studenata medicine i samo jedan student farmacije – Pavle Ilić, koji je 1836, po nalogu Državnog sovjeta i uz kneževu saglasnost, osnovao prvu državnu apoteku u Srbiji – Pravitelstvenu apoteku u Kragujevcu.

Zbog političke situacije apoteka je ubrzo premeštena u Beograd i ubrzo je postala centralni snabdevač lekovima ne samo Beograda, već i cele Srbije. Pavle Ilić je 1861. godine položio zakletvu kao prvi srpski državni hemičar, odnosno direktor Državne hemijske laboratorije u kojoj su se analizirale mineralne vode.
Treću apoteku u Beogradu, na Dorćolu, otvorio je opet jedan Zemunac, trgovac i samouki lekar Antonije Delini. Zato što nije bio kvalifikovani farmaceut, apoteka mu je često zatvarana i “proradila” je tek kad ju je preuzeo njegov sin mr ph. Andreja Delini, a potom unuk Nikola Delini.



Žene preuzele primat

Na početku Prvog svetskog rata u Beogradu je bilo 20 apoteka, a prva proizvodna laboratorija nastala je 1920. godine u sastavu veledrogerije “Mišković i kompanija”.

Patrijarhalna sredina u Srbiji dugo je pružala otpor da u farmaciji vidi žene. Prva žena farmaceut bila je Desanka Ruvidić, koja je diplomirala 1913. godine u Beču, a prva farmaceutkinja u Beogradu Savka Kaljević-Stefanović koja je studije započela u Lozani, a diplomirala je posle rata u Zagrebu. Danas, 180 godina nakon što je Matej Ivanović otvorio prvu apoteku, u srpskoj farmaciji više od 90 odsto zaposlenih čine pripadnice nežnijeg pola.

Слика
Ovako su nekad izgledali rafovi apoteke „Matej Ivanović“

Слика
supstance za pravljenje lekova

Слика
Izgled lekarskog recepta iz 1891. godine

Слика
Pavle Ilić, osnivač prve državne apoteke i prvi srpski državnih hemičar




Lek za jektiku u vinu
Protivnici kneza Miloša su 1838. godine optužili kneževog lekara i kuma dr Bartolomea Kuniberta i engleskog konzula u Beogradu pukovnika Hodžesa da su otrov blajcuker, nabavljen u apoteci Mateja Ivanovića, stavili u vino koje dr Kunibert poneo u Kragujevac za krsnu slavu kneževu. Kada je knez od državnog apotekara Pavla Ilića zatražio stručno mišljenje o blajcukeru, obavešten je da je u pitanju lek protiv jektike (tuberkuloze). Za svaki slučaj knez je naterao dr Kuniberta da prvi popije čašu vina koje mu je doneo na poklon.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Уто Сеп 11, 2012 4:14 pm

Srbi – preteče u svetskoj medicini

U manastiru Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja pronađeni medicinski instrumenti sa početka srednjeg veka vrlo slični današnjim. U manastirskoj bolnici radilo nekoliko stotina kaludjera medicinara, koji su uspešno operisavali i lečili na hiljade ljudi. Za prezentaciju epohalnih otkrića iz medicine u Budimpešti nije bilo para.

Dejan Raković Časopis “Priča” – Priboj

Priboj – Iako se do sada verovalo da su Nemci preteče u savremenoj Evropskoj i svetskoj medicini, posebno hirurgiji, istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, barem po rečima stručnjaka, potiru tu istorijsku tezu. Epohalna otkrića kod Priboja govore da su Srbi još u 12. i 13. veku u okviru svojih manastirskih svetinja vršili najsloženije oparacije na čovečjoj lobanji i to – vrlo uspešno.

Слика

Dosadašnja saznanja kažu da su to Srbi i njihovi monasi radili mnogo pre Nemaca, savremenije, stručnije i – uspešnije. Na osnovu velikog broja očuvanih istorijskih izvora, ima ih preko 25, manastir je rađen početkom 12. veka u prednemanjićko doba. Prema podacima sa kojima se sada raspolaže, kralj Milutin je od temelja obnovio bogomolju, koja je postala i najveća srpska srednjovekovna – bolnica. Dokazano je da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, i koji je udaljen par kilometara od ovog manastira, takođe, postojalo lečilište.

Do nedavno se mislilo da je čuveni Turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažićima 1620. godine, preterivao u onome što je video i zatekao, pre svega u njegovoj raskoši i boravku u njemu preko 500 kaluđera. Međutim, dosadašnji arheološki nalazi potvrđuju, u celosti, ono što je Čelebija video u manastiru Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja.

- Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. To je uredan manastir četvorougaonog oblika sa raznovrsnim kupolama kao kakav grad, a sav je pokriven čistim olovom. U njemu ima preko pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Kaluđeri poslužuju goste od sveg srca. Ne daju im ni da skinu pokrivače i torbe svojim konjima i sami ih timare. Konjima daju hranu, a ljudima čiste papuče i dan-noć stoje na usluzi. Svakom donose jelo i piće po tri puta dnevno. Kaluđeri ovog manastira su za Gazi Hudavendigarovih vremena pokorili Carstvu i tu ostali. Manastir ima mnogo zadužbina. Ovamo dolaze svi oni koji su se zavetovali i, kako kažu, »za ljubav Isusove vere« besplatno poslužuju goste hranom i čine im uslugu im brokatne, svilene i pozlaćene jorgane i krasne presvlake.

Ušao sam u ovaj divni manastir da bih ga mogao pažljivo razgledati i razgledao sam ga. Manastir je bio ukrašen zlatnim i srebrnim kandilima, krstovima i umetnički lepo izrađenim skupocenim lusterima, a miris mošusa, sveže ambre alojeva drveta i tamjana, opija čoveku mozak. Na jednom tronožnom krstu stoji Evanđelje. Okolo je tako ukrašeno raznovrsnim draguljima da se sija kao svećnjak, a vredi preko pedeset hiljada groša.

U njemu ima, dalje, jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem i da je razgledam, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem, napisao je Evlija Čelebija u svom putopisu – Sejahatnami, o svojoj poseti manastiru u selu Mažići kod Priboja.

- Više je nego jasno zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju, jer je to bio u stvari ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija, iako zaista veliki putopisac, bio je i Turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima, kaže nam Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju.

- Iako nisu do kraja završena ispitivanja na manastirskoj bolnici, bilo je zapelo zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa sa mesnim stanovništvom i zbog nedostatka para, ono što smo otkrili je zaista epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, neki su lečeni, a nekim su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama. Po našim procenama oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani, kaže Derikonjić.
Слика

Samo na prostoru jedne sonde registrovano je preko sto skeleta različite starosti i pola. Na skeletu, posebno lobanjama pokojnika vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka. On ističe »da je sve ono što je do sada pronađeno u bolnici manastira Svetog Georgija u Mažićima kod Priboja ozbiljno uzdrmana teza da su Nemci bili preteča u medicinskim saznanjima iz hirurgije«.

- Tako smo pronašli instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je 7 milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim mali hirurški šestar iz 15. veka korišten u operacijama, pa hirurški nož takodje iz 15. veka, viljuška za amputaciju iz 16. veka. Ono što je za nas bilo zaista začuđujući i epohalan pronalazak su naočare »Lenonke«, kakve je nosio čuveni Bitlis Džon Lenon i koje su i danas hit među mladima u celom svetu. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra, i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Napravljene su iz jedne profilisane trake, tako da oštri deo ide na gore. Tu su još trakaste makaze, razna sečiva u obliku noževa, satara, sečki i sekira, pa igle, šila, većina ih je iz 14. i 15. veka, kaže Derikonjić.

Derikonjić kaže da je nakon vesti o epohalnim otkrićima na lokalitetu bolnice pri manastiru Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja, bilo ponuda da se u Budimpešti organizuje izložba pronađenih predmeta, ali obzirom da se radi o osetljivim i oko 4 tone teškim predmetima, to bez posebnih uslova i značajnih sredstava nije bilo moguće organizovati ovu izložbu, koja bi bila prezentacija Evropi ono do čega se došlo i što se saznalo u istraživanjima ovog kultnog manastira.

Inače, nakon jednogodišnje pauze letos je nastavljena obnova manastirskog zdanja postavljanjem krova i uređenjem samog manastira u kome će moći da se vrši Božija služba već ove godine. Iako bi bilo izuzetno značajno da se svetu pokaže da je u ranom srednjem veku Srbija bila preteča u medicinskim naukama, neizvesno je hoće li biti para i iduće godine da se ta otkrića dopune i prezentiraju Evropi, kako reče jedan od stručnjaka koji se bavi istraživanjima u Mažićima, »koja nas još neće u Evropske integracione procese, a za koju su Srbi bili preteče u medicini«!

Po narodnom verovanju, manastir u Mažićima su zapalili Turci koji su se prezivali Gavrani, pa su radi tog velikog greha skoro izumrli. Ovdašnji meštani misle da još neko od njih postoji i to ženski potomak koje živi u Nemačkoj. Stariji se sećaju da su ti Gavrani, dok ih je bilo, uvek na velike praznike dolazili na zidine manastira i palili sveće da bi im Bog oprostio grehe.

http://www.novinar.de/2007/12/10/srbi-% ... icini.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Dule Mars » Чет Сеп 13, 2012 3:56 pm

Da citiram jednog lekara sa VMA:

- Pre su seljaci umirali samo od 3 bolesti:

1) Od jektike (tuberkuloza)
2) Od jake krvi (pritisak, slog, infarkt)
3) Ne zna se od sta je umro (sve ostalo)

- A danas se izbezobrazili, hiljadu nekih stvari izmisljaju...
Dule Mars
 
Поруке: 124
Придружен: Чет Дец 16, 2010 11:49 am

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пет Сеп 14, 2012 8:57 pm

ЛЕЧЕЊЕ ЕПИЛЕПСИЈЕ У СРПСКОЈ СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ МЕДИЦИНИ
Небојша Ј. Јовић

У Житијама српских светитеља постоје прикази чудотворних исцеље-ња болесних од епилепсије. То се посебно односи на веровање да мошти Срба светитеља има ју моћ да лече неуропсихијатријска и нека друга хронична обољења. Фрескописи неких манастира садрже насликане сцене Христо-вих исцељења болесних од епилепсије. Хиландарски медицински кодекс(14–15. век) у терапијским белешкама садржи упутства за лечење епилепси јеи фебрилних конвулзи ја код деце. Медицински појмови су дати на српском језику. Основу терапи је чиниле су лековите биљке. Први писани податак о апотеци у Срби ји потиче из 1326. године и односи се на апотеку у Котору
http://www.scribd.com/doc/100943611/Lec ... dnjem-Veku
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пет Сеп 14, 2012 8:59 pm

Брига о животу


Да је српска медицина одувек ишла у корак са светом, па чак и у тешком периоду турског ропства, показују прворазредна открића у манастиру Светог Георгија у Дабру код Прибоја. Археолози су 2002. године у овој светињи у слоју гара и паљевине пронашли медицинске инструменте: оквири за наочаре (помоћна оптичка средства), циркле, скалпели, ножеви и инструмент за вађење пројектила из тела, откривен још само на неколико места у Европи.

За ово прворазредно откриће Драгиша Милосављевић, један од чланова екипе која ради на обнови овог манастира, тада је рекао: "Можемо само претпоставити шта се догодило са скромном болничком зградом, као и са другим грађевинама у манастирском комплексу. У потрази за драгоценостима и новцем рушитељи се нису обазирали на опрему и поједине инструменте који су морали стајати на једном месту или на полицама."

Ово откриће упућује на закључак да је у средњовековној Србији било болница при сваком већем манастиру. У историјским списима остало је сачувано да су болнице осим светог Саве оснивали Стефан III Урош Немањић у Дечанима између 1327. и 1335, цар Душан у манастиру Свети архангели код Призрена 1342. године и Котору 1350. године кнез Лазар у Раваници 1381. године, а деспот Стефан Лазаревић у Београду око 1390. године.

Српски средњовековни владари оснивали су болнице и ван граница Србије. Тако је краљ Милутин оформио две болнице, у Цариграду 1308. и у Јерусалиму 1315. године.
У раду "Српска медицина у средњем веку" објављеном у "Тимочком медицинском гласнику" из 2004. Анка Лаловић, виши кустос Народног музеја у Зајечару, пише:

"Српске болнице биле су осниване и организоване по угледу на византијске, што је најочигледније у дечанској болници која је имала специјалистичка одељења слична одељењима у болници Пантократоровог манастира у Цариграду и то: "за лечење оних који страдају од рана или повреда", "за оне који нису могли слободно дисати ради љутине која долази изнутра", "за лечење оних који су се сасвим савили и нису могли ништа радити", "за болне од свете болести – епилепсије", "за болести очију".

Анка Лаловић наводи да је српска средњовековна медицина по свом учењу била европска медицина и да се није се разликовала од италијанске и француске медицине, осим у једном. Код нас у то време није било медицинских школа као у Салерну и Монпељеу. Медицински приручници тог времена из којих се учило били су састављани од списа античке и арапске медицине, које су избегавале хируршке интервенције и патолошка стања у организму тумачиле као поремећаје настале у равнотежи сокова.

Први српски лекари били су такозвани лекари емпирици, који су имали искуство у лечењу разних болести. Иако су владари тадашње Србије практиковали да позивају школоване лекаре из Грчке и Италије историјски извори су сачували имена двојице првих лекара: Првослав (1281) и Менча Баранин (1330).

Врхунац свог успона српска медицина доживљава током 14. и 15. века. У то време су већ постојале не само манастирске већ и градске болнице, али и апотеке. Доношени су и први прописи из комуналне хигијене, а оснивани су и карантини за сузбијање заразних болести и установе за заштиту лепрозних болесника.

Најстарија апотека на овим просторима основана је у Котору 1326. године, а лекови су тада стизали из Венеције. Тадашњи лекари грађу за познавање фармакопеје су налазили у преводима европске средњовековне медицине, од којих је најкомплетнији чувени Хиландарски медицински кодекс No 512 са описом 145 лекова. Већина тадашњих лекова била је биљног порекла, осим неколико за које су коришћени минерали. Лекови су справљани у сложеном саставу у којем је често било и по 60 састојака. О леку се у кодексу даје прво његово име, затим састав, начин добијања, а највећи део текста садржи упутство за лечење појединих болести.

Турска освајања су зауставила напредак тадашње средњовековне медицине у Србији која је остала сачувана по манастирима. Наш народ ће чекати неколико векова на свог првог школованог лекара Србина. Јован Апостоловић који је имао приватну праксу у Новом Саду, докторирао је 1757. године медицину на немачком универзитету у Халеу са дисертацијом написаном на латинском "Како осећања делују на људско тело". Многи стручњаци сматрају да је то била прва расправа о стресу у историји медицине.
politika.rs
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пет Сеп 14, 2012 9:12 pm

Слика

Medicinski instrumenti iz 1. i 2. veka: Ovi instrumenti potiču iz Viminacijuma. Među njima su možda najinetersantniji takozvani strugači. Njih su u to doba koristile atlete da bi nakon treniga skinuli suvišno ulje sa kože. Funkcionisali su tako što bi se povlačili preko kože, a kroz kanal koji postoji na strugaču bi se slivalo suvišno ulje.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Нед Сеп 16, 2012 3:09 pm

Пук. прим. мр сц мед. др Миле Игњатовић, Војномедицинска академија


ЗБРИЊАВАЊЕ РАЊЕНИКА У
ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ



У целој Европи средњег века практично није ни постојала посебно организована војна медицина ради збрињавања војних формација. Лекара је било једино на дворовима, а они су пратили владаре и у војничким походима. У Европи она почиње да се организује тек после XV века. Тако је било и у Србији и поред честих ратова, али до XIX века. Војници су били препуштени сами себи и саборцима. У случају победе, после самопомоћи или узајамне помоћи, рањеници су изношени с бојног поља и остављани ради лечења и неге у оближње куће или ретке преостале манастирске болнице. Упутства за лечење ратних рана налазила су се у кодексима верске и народне медицине. Српске војнике често су пратиле и жене (личне, регионалне) ради помоћи и изношења у случају рањавања, али често и ради личне користи и плена. У случају пораза рањеници и заробљеници су препуштени милости победника, али те милости најчешће није било. Византијски цар је после битке на Беласици 1014. год. ослепио 15.000 Самуилових војника, а сваком стотом оставио по једно око да би вратили остале. Ретки су примери да победник дозволи повратак пораженима као што је монголски освајач Тимур-Ленк[4] пустио све византијске вазале.

Нови век почиње од краја XV века. Међутим, чини се да је у Србији почео тек почетком XIX века. Док је Србија јечала под турским игом, велики европски покрети (хуманизам и ренесанса, рационализам и романтизам) прошли су тако далеко од ње. За то време, десила се и индустријска револуција (XVIII век) у Енглеској, САД су постале независне и донеле устав 1789. год, а исте године почела је Велика француска револуција (1789-1794) у којој је револуционарна скупштина Конвент (прерано) прогласила републику. Српска ренесанса почиње тек почетком XIX века и непосредно је везана за њене велике устанке и околности у Европи. Српска медицина, међу најзаосталијим у Европи, такође је морала сачекати ове велике устанке. Тек последњих година откривају се многе чињенице о развоју медицине и хирургије у ово време.

Циљ овог рада је да изнесе мало познате податке о развоју медицине, хирургије и ратне хирургије у овом периоду.


Општа историја
У XVIII веку Османско царство губи ранији замах и територије у Европи. После Карловачког (1699), Пожаревачког (1718), Београдског (1739) и Свиштовског мира (1791) граница је била опет на Дунаву, Сави и Уни. Свиштовским миром Аустрија је вратила Београд Турској, Порта је признала Србима нека самоуправна права, султан је амнестирао побуњенике (Кочина крајина). Међутим, турски терор се интезивирао повратком јаничара у Београд 1799. године, када је похватано и побијено око 150 истакнутих људи (Сеча кнезова). То је био непосредни повод да се фебруара 1804. у Орашцу донесе одлука о дизању буне и за вођу изабере Карађорђе Петровић. Убрзо су ослобођени многи градови и села, крајем 1806. освојена је београдска варош, а јануара 1807. и београдска тврђава. Године 1805. образован је Правитељствујушчи совјет, а 1811. и шест попечитељстава (министарстава). Неслога и неорганизованост довели су 1809. до великог пораза српске војске на Чегру када је погинуо и војвода Стеван Синђелић. У току 1807. и 1812. против Турске се ратовало заједно са Русијом која је склапала примирја са Турском због ратова са Француском.[5] Договори српских власти и Порте око реализације Букурешког мира пропали су. Пропао је и Први српски устанак (1804-1813) у коме су ослобођени Београдски пашалук и шест нахија ван Пашалука.

Сурово угушена Хаџи-Проданова буна у јесен 1814, турско насиље и општа несигурност довели су до Другог српског устанка. Одлука о дизању устанка донета је на Цвети (23. априла) 1815. на збору у Такову, а за вођу је изабран Милош Обреновић. Убрзо су ослобођени: Рудник, Палеж, Чачак, Крагујевац, Ваљево, Пожаревац и Карановац. После две веће победе, на Љубићу и Дубљу, Милош Обреновић је започео преговоре с Турцима. Вештом дипломатијом, компромисима, упорношћу и немилосрдним обрачунавањима с противницима, неписмен Милош Обреновић успео је да оснује српску државу. Скупштина нахијских кнезова новембра 1817. прогласила га је врховним кнезом Србије. Конвенцијом у Акерману (1826) и миром у Једрену (1829) Турска се обавезала да хатишерифом потврди аутономна права Србије дата још 1812. године, миром у Букурешту. Хатишерифом из 1830. Србија је призната за вазалну кнежевину у оквиру Османлијског царства, а Милош за наследног кнеза. Хатишерифом из 1833. враћено је и шест нахија заузетих 1813. год. У циљу очувања свог апсолутизма, Милош је у крви угушио 1825. Ђакову буну, али Милетина буна 1835. приморала га је да на Сретење сазове Народну скупштину која је донела Устав (Сретењски устав). Међутим, устав није ступио на снагу јер га нису признале ни Турска, ни Аустрија, ни Русија. У договору са Русијом Порта је 1838. издала хатишериф (Турски устав) којим је поред кнеза установљен Државни савет од 17 чланова, које кнез није могао мењати без одобрења Порте. Кнез Милош се одриче власти 1839. год. у корист старијег сина Милана који умире после непуних месец дана, те власт преузима млађи син Михаило. "Уставобранитељи" организују побуну (Вучићева буна) 1842. год, побеђују кнежеву војску и доводе за кнеза Карађорђевог сина Александра Карађорђевића (1842-1858). Милош се враћа на власт 1859. год, а већ следеће је предаје сину Михаилу, кога убијају у атентату 1868. год. у Кошутњаку за време шетње. Престо преузима Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема Обреновића, који се 1882. године крунише за краља, а престо предаје сину Александру 1889. године. Краљ Александар и краљица Драга Машин убијени су 1903. године чиме се гаси лоза Обреновића.

У Србији се оснивају: Велика школа (1830. у Београду, у рангу средње школе, премештена у Крагујевац), гимназије, Лицеј (1838) и Велика школа (1863). Оснивају се и: Друштво Српске словесности, Народна библиотека Народни музеј, Српско читалиште, Државна штампарија (1832) и Војна Академија 1850. год.
Београд је 1859. год. имао 18.900 становника, а 1862. год. 14.760 становника.



Историја ратне хирургије
Санитетске прилике у Србији почетком XIX века нису се нимало разликовале од оних у претходном веку[6] или како каже Вук Караџић: "Код Срба кад се неко разболи слабо тражи лекара, он тражи попа или калуђера".[7] У исто време (од средине XVIII до средине XIX века) у Новом Саду радило је 30 Срба лекара. Они су ретко прелазили у Србију, а никако се нису насељавали због опште, личне и економске несигурности.
Убрзо је почео Први српски устанак. Подаци о санитетској служби и збрињавању рањеника из оба српска устанка врло су оскудни. Према наводима Владанa Ђорђевића "кад су војске биле на окупу, сваки је крај добијао по једног народног видара (’ећима‘)"[8]. До оваквог закључка дошао је, вероватно, на основу писма нађеног у "Хисторијском архиву српског ученог друштва", а које је Народни совјет упутио сербском војводи Антонију Пљакићу: "Кад се започне воевати, ми ћемо одредити Јанка ећима на ваш краи". Чини се много веродостојнијим тврђење савременика, Вука Караџића, да су само поједини устанички одреди имали народне хирурге (видаре рана). Овом иду у прилог и две чињенице: прво, никаква санитетска служба није постојала[9], и друго, све је почело као буна која је прерасла у устанак.

Још пре устанка у Београду и Крагујевцу било је по неколико калоијатара [10], било их је и путујућих, а скоро свако село имало је свог видара[11]. Вероватно је већина њих учествовала и у лечењу рањених устаника. Познато је да је у збрињавању рањеника учествовао и Цинцар Петар Ичко[12], шабачки хећим Глиша, Гаврил Савић из Ћуприје, Баба Стоја, Баба Станија[13] и други[14]. Прота Матеја Ненадовић помиње и народног лекара Јована Врбицу, који је раније био хајдучки харамбаша, а који је "по војсци видао и танита из момака вадио". Убрзо после избијања устанка, већ 1805, долазе из Грчке у Београд Ћирамана (Госпа-мајка) и њен син хећим Тома Константиновић[15]. Обоје су били врло вешти у лечењу рана и омиљени код народа[16]. Емерих Линденмајр (Emerich P. Lindenmayr)[17] има изванредно мишљење о њима, по његовој препоруци хећим Тома примљен је 1806. год. као војни лекар у српску војску, а о њему каже: "Овај човек одликовао се не само својом техничком способношћу, него и својим поштењем и својим скромним понашањем. Од почетка српских бојева за ослобођење до у своју дубоку старост радио је неуморно према своме знању и умењу. Од тог његовога видарскога рада, међу хиљадама случајева..."[18]. Међу многима, хећим Тома излечио је Конду Бимбашу који је 1806. добио пет рана, Радича Петровића који је 1806. тешко рањен у крста, Павла Поповића кога је донео војвода Васа Чарапић и многе друге. Заслужује пажњу његово лечење Милоша Обреновића. О овоме Вук Караџић пише:

"Милош... у години 1807. тако се страшно био ранио на Ужицу, кад су некакав шанац узимали на јуриш, да су га сви били ожалили: ударило га тане пушчано више леве сисе, па изашло кроз плеће; но и ту му срећа његова... одржи живот, и он после 10-12 недеља оздрави сасвим". Надовезује се казивање др Линденмајра: "...кнез Милош Обреновић, који је онда био још млад војвода, буде смртно рањен при јуришу на Ужице, кад га Срби отеше. Доказано је да је куршум продрео у груди и то испод средње трећине на предњој ивици леве кључнице и да је пројурио кроз доње поље десне лопатице, дакле да је пројурио кроз груди. Пошто је кнез лежао у очајном стању без икакве помоћи неко доба, и пошто Хећим-Томо није могао никако оставити Београда[19], морали су се најзад одлучити да га носе у Београд, и однели су га на платну које беше разапето међу товарним коњима. У Београду предузме Хећим-Томо лечити ту тешку рану, и за сразмерно кратко време кнез Милош оздрави. У том лечењу између осталога јавља се и тај куриозум[20] да је Хећим-Томо из разних гнојних канала, посисавао гној својим устима". Хећим Тома је посебно награђен од кнеза Милоша када је успео излечити ногу Димитрија Русијанца "за коју је др Ђорђе Мушицки тврдио да се не може излечити и да је једини спас да се отсече".

Знање и умеће народних хирурга-видара много је критиковано на основу записа Вука Караџића о рањавању буљубаше Петра Јокића[21]: "У онај мах потегне из пиштоља те га здраво рани више лијеве сисе под раме, али зрно не прође на другу страну него се устави у некакој кости, и наши самоуки нијесу га могли извадити, него се рана онако замлади, и тако је он зрно носио неколико година, докле му га у Земуну не изваде њемачки учени видари". Међутим, учени хирурзи тек у Другом светском рату прихватили су став да та метална страна тела не треба вадити по сваку цену, јер корист може бити безначајна у односу на накнадна оштећења. Као што су се италијански хирурзи у средњем веку чудили излечењима тешких повреда које су лечили српски и црногорски хирурзи-бербери и видари, тако се чудио и Ото Пирх[22] после Првог српског устанка који каже да су ране лечене од народних хирурга, које је он видео, биле тако излечене "да би при вештачком лечењу повукле са собом губитак уда, а које су овако потпуно залечене и без остављања икаквих последица". И њихов "колега" Емерих Линденмајр више пута је истицао да су народни хирурзи често предузимали и успешно вршили врло сложене хируршке интервенције. Ови народни хирурзи опијали су рањенике ракијом да "тако опијени они ништа за себе не знају и по њиховим ранама траже зрно, врше свакојаке операције и да им не дају од себе никаква знања бола".

Обично се наводи да су прве ратне бласт повреде вероватно уочене у Кини, а да су описане у Балканском рату[23]. Међутим, може се рећи да су ове повреде уочене још у бици на Чегру: "Кад кнез Стефан види да Турци обладише, он из пиштоља запали џебану и отиде у вјетар с многијем Србима и Турцима који су били око њега. И тако изгину сви Ресавци, којијех је, као што се онда говорило било око 3.000...". После битке уочено је да су "бљували крв" многи преживели Срби и Турци који су остали на бојном пољу. Од глава погинулих српских јунака Турци су сазидали Ћеле-кулу у Нишу.

Битан податак даје Вук Караџић да је кнез Милош, после битке на Љубићу 1815, желећи да се пред Турцима покаже хуман, наредио лекарима да и рањеним Турцима завију ране. "Сутра дан рањенима поградише носила па их испратише у Ужице и предадоше Турцима". Хуманост на делу била је присутна 50 година пре Солферина и Анри Динана.

За време Првог српског устанка 1804-1813, по Бартоломеу Куниберту, као хирурзи код српских устаника били су аустријски војни хирурзи српског порекла. Међутим, нема других података о њиховом боравку и раду у Србији[24]. С једне стране њихов долазак и рад били би веома значајни, али у организационом и материјалном погледу безначајни, јер би морали доћи као дезертери и поред аустријске симпатије за борбу српског народа. У прилог томе говоре и подаци да је, после битке на Мишару, војвода Цинцар-Јанко Поповић,[25] да би лечио ране, морао да пређе у Земун код контумацијског хирурга Ендредија, а Узун-Мирко Апостоловић да иде у Беч.
Међутим, било је хирурга на другој страни, у руској војсци која се борила заједно са Србима. Извештај аустријског обавештајног агента од 30. јула 1809. говори да су у Смедерево стигла двоја кола са рањеницима, а да су у Београд дошла три руска хирурга. Ово поткрепљује и тврдња народног хирурга Нићифора Нинковића да је у боју код Јасике 1810. год. рањен и руски пуковник Никић, који "оде у Беград да се лечи".[26] Дилеме су разрешене почев од 1980. год, после отварања Архива Академије наука СССР. Санитетска сарадња српске и руске војске почиње 1807. год, када су се војске сјединиле. Генарал-мајор Исајев, после једне заједничке победе 1807. год, хвали главнокомандујућем генералу А. Милорадовићу, који је по пореклу Србин, српске ратнике и самог Карађорђа. Карђорђе, као српски предводник,[27] упућује молбу 12. јула (28.6) 1807. год. главнокомандујућем генералу Молдавске војске генералу Михаиловском[28]: "…српски рањени војници леже без икакве лекарске помоћи, немајући лекара ни апотеке, па зато молим да се српској војсци ставе на расположење војни лекари (Feldspitäler[29]) и да би за њихово лечење требало организовати у Београду војну болницу са апотеком". Пре упућивања ове молбе, генерал Исајев извештава 1. и 4. јула 1807. год. генерала Михаиловског да је млађи трупни лекар Орловскиј, који би могао бити додељен на службу српској војсци, "велика пијаница и да би им због тога био од мале користи", а у другом извештају: "...рањени Руси и Срби лече се у руској болници, али немају довољно лекова и зато се моли да се што пре доставе и изврши тражена замена трупног лекара". Убрзо је уместо др Орловског стигао др Кузмињскиј "да рањени и болесни Срби, ползују код нас лекарску помоћ и потребне лекове". Међутим, стање се поправило 1809. год. када је за штабдоктора руских трупа у Београду постављен доктор Иван Морачевски[30], виши војни доктор и хирург, који је Србима донео материјалну и новчану помоћ, хируршки инструментаријум и опрему. Он је дошао заједно са фелчером Алањином, а повремено је боравио 1811. и 1812. год. у Шапцу што се види из протокола Шабачког магистрата и извештаја господина Недобе, руског дипломатског представника код Карађорђа. Доктор Морачевски повукао се из Београда 1812. год,[31] када се повукла и руска војска журећи у сусрет Наполеоновој војсци. Доктор Морачевски је први доктор (војни хирург) који је дошао у Србију, знатно пре Александридија. Запамћен је као пожртвован ратни хирург који се посебно истакао октобра 1811. у борбама око Ниша и Видина, као хирург који је неуморно оперисао и лечио српске рањенике и становништво.

Зачеци организованог збрињавања рањеника потичу још од почетка устанка. Према Вуку Караџићу нахијски кнезови су из државне касе плаћали лекаре и лекове за лечење рањеника, а на крају године ради накнаде подносили цео обрачун Правитељствујушчем совјету. Пред пропаст Првог српског устанка у Србију је прешао на захтев српских власти и др Хрудимски, хирург земунског контумаца, да би извршио вакцинацију деце против великих богиња. Значи, постојала је и превентивно-медицинска заштита, а др Хрудимски је управо онај хирург који је лечио ране Цинцар-Јанка Поповића, или је то лечење макар било под његовом контролом, о чему говори и његов извештај земунском магистрату (сл. 3). Такође, извештај аустријског команданта из Земуна од 19. маја 1809. год. каже: "Један лекар устаничке војске са југозападног фронта дошао је хитно у Београд по лекове и узео собом разног платна за завоје... и лекове и пожурио према Нишу", што би значило да је постојало санитетско складиште за снабдевање устаничке војске. Колико је систем функционисао тешко је проценити, али није био на нули како га је проценио Владан Ђорђевић. Највећи недостаци били су у организацији санитетске службе.

Рањенике су из борбе извлачили њихови саборци. Војвода Васа Чарапић изнео је из боја 1805. год. тешко рањеног Павла Поповића, саветника нахије Београдске и Грочанске, кога је Хећим-Тома излечио.
Рањеници су лечени у кућама добрих људи у близини рањавања (Милован Перушић, рањен на Делиграду 1813. год, излечен је у кући неког сељака) или, најчешће, код своје куће. Јован Курсула је задобио седамнаест рана[32] на Делиграду 1813, али је отпремљен у своје село Цветке, чак у Рудничком округу. У путу га је пратио неки видар.[33]
Рањеници су лечени и у манастирима. Тодор Војиновић, јунак Првог устанка, тешко је рањен у кук и излечен у манастиру Радовишници. Рањени капетан Жика који је основао делиградска утврђења (зајажало Турства), са Делиграда, на велику суботу, однешен је у манастир св. Романа. Тражено млеко није добио "јербо је пост", а на први дан Ускрса је умро.
У време устаничких борби за Београд, постојала је на Ташмајдану устаничка болница. Према неким подацима болница је била у пећини и вероватно је функционисала само као прихватилиште и завојиште. Међутим, постоји запис да се у њој лечио, годину и по дана, Хајдук Вељков војник Ђорђе-Топал Петровић.
Међутим, велика већина рањеника наше војске из оба устанка лечила се код својих кућа. "Ма како да је појединцима била кућа далеко од бојишта где је рањен, ма како да је имао тешке ране, он је морао кући – само кући".

Очигледно је било да се мора организовати санитетска служба по угледу на већ развијене стране војне санитетске службе. Међутим, у сталној борби против немарности, неразумевања и немаштине, српска војна санитетска служба је имала мукотрпан пут развоја. Народни хирурзи (видари, ранари) дали су немерљив допринос у збрињавању повређених у српским устанцима, али према подацима откривеним последњих година, већ у Првом српском устанку, на позив власти у Србију долазе и школовани војни хирурзи. Са почетком обнављања српске државе почиње и формирање њене војне санитетске службе.

[1] Р. Савић, Високи домет српске медицине и здравствене културе у Средњем веку, Арх. Ист. Здравс. Култ. Србије 1983-1984, бр. 12-13, 5-22.

[2] М. Игњатовић, Војна хирургија у Србији у средњем веку, Војносанит. прегл. 2003, 60 (2), 243-52.

[3] У. Џонић, Први српски устанак, Кратак преглед главних догађаја, Срп. Арх. Целок. Лек 1954, 82, 1489-96.

[4] Монголски освајач Тимур-Ленк катастрофално је поразио Турке 1402. год. код Ангоре (Анкаре) чиме је знатно успорено даље надирање Турака на Балкан. Победник је великодушно пустио српске вазале да се врате, а Стефан је у повратку од византијског цара добио звање деспота, највишу титулу после царске. Деспот Стефан признаје врховну угарску власт, а за узврат добија Мачванску бановину и Београд, где сели престоницу. После његове смрти у лето 1427, краљ Жигмунд узима Београд, Турци Костолац, а деспот Ђурађ Бранковић гради престоницу у Смедереву. Уз угарску помоћ и победом над војском Мурата II, Деспотовина се обнавља 1444. год. у Једрену. Tурски поход на деспотовину пропада 1454. год, али 1455. Турци заузимају Ново Брдо и градове у Полимљу. Турци доживљавају тежак пораз при покушају освајања Београда 1456, али Србију освајају 1459, Босну 1463, Зету 1496, Шабац 1521, и потом 29. августа 1521. год. и Београд. Дошао је најцрњи период српске историје.

[5] Р.В. Катић, Медицинске прилике у Београдском пашалуку у доба Првог српског устанка, Арх. Истор. Здравст. Култ. Србије 1983-1984, 12-13, 33-46.

[6] В.С. Караџић, Српска историја нашег времена, Нолит, Београд 1972.

[7] В. Ђорђевић, Историја српског војног санитета, књ. I, 1835-1875, Историја српског војног санитета за првих 40 година његовог развитка, Министарство војно, Београд 1879.

[8] В. Станојевић, Санитет у Првом српском устанку, Срп. Арх. Целок. Лек 1954, 82, 1497-510 .

[9] В. Станојевић, Прво медицинско особље у обновљеној Србији, Војносанит. Прегл. 1958, 15, 148-9.

[10] Калоијатри (kalo-jatri, "добри лекари", видари рана, ранари, народни хирурзи) најчешће су били Цинцари или Грци и то из Епира, из околине Пинда.

[11] В. Станојевић, Од хећим-Томе до Медицинске велике школе, Срп. Арх. Целок. Лек 1951, 49, 730-40.

[12] Петар Ичко, пореклом из Македоније, пре Устанка био је надзорник трговачког промета у Београду, а касније први српски дипломата и преговарач са Турцима.

[13] Баба Станија је била врло вешта у намештању свежих и запуштених ишчашења, једноставних и компликованих прелома, да је практично створила службену школу за народну хирургију, јер јој је била одређена годишња пензија и слати су јој ученици "да не би пропало њено знање". Један од тих ученика је и "жандар Алекса" који је био најозбиљнија конкуренција правом оператору, Billroth-овом ђаку, Владану Ђорђевићу.

[14] С. Кнежевић, Грци и Гркоцинцари народни лекари у нашим крајевима и један од најпознатијих ећим Тома лекар житеља београдских, Аcta Hist Med Pharm Vet 1969; 9(1-2), 265-75.

[15] Често се наводи и са презименом Костић. Као "Главни доктор Ећим Тома Костић" први пут је наведен у обимном делу Константина Ненадовића "Живот и дела Великог Ђорђа Петровића Карађорђа" издатог 1884. год. у Бечу. У народу је увек био само Хећим-Тома. У званичним актима увек се водио као Константиновић, а и он сâм увек се потписивао са Константиновић, чак и када је тражио пензију. Презиме је можда посрбљено (од Константин) или га је сам изабрао. Према "Мемоарима" проте Матеје Ненедовића, Хећим-Тома је од 1801. године живео у Београду!

[16] EP. Lindenmayr, Serbien dessen Entwickelung und Fortschritt im Sanitætswesen, mit Andeutungen ueber die gesammten Sanitæts – Verhteltnisse im Oriente. Temisvár; 1876.

[17] Овако фонетизује и исписује ово име др Владан Ђорђевић, Линденмајров савременик и одличан познавалац немачког језика. Међутим, на свим актима које је сâм потписивао писало је ћирилицом "Емерих Линденмајер".

[18] Savić J, Ignjatović D. Ratne blast povrede, In: Dragović M, Todorić M, editors. Urgentna i ratna hirurgija, Beograd 1999, Velarta 67-75.

[19] У фусноти Линденмајр га правда: "Због својих многих рањеника и болесника које је лечио". Можда је недолазак Хећима-Томе у Ужице један од разлога зашто кнез Милош није волео лекаре. Ипак, био је захвалан и пун поштовања према Хећиму-Томи о чему говори његов пријем у војну службу као лекара и даљи ток у служби до пензионисања. После излечења кнеза Милоша, Хећим-Тома је био један од најугледнијих грађана. Умро је од колере у Панчеву, где га је послала српска власт ради испомоћи.

[20] Овај "куриозум" или "аспирацују" примењивали су и Larrey-еви хирурзи десетак година касније у Наполеоновим ратовима, а вероватно је био познат и раније.

[21] Карађорђе је намерно пуцао у Петра Јокића услед забуне о наводном издајству после битке на Чегру. Због сумње на издајство Карађорђе је ранио и Радича Петровића и оборкнеза јасеничког Теодосија, кога су однели кући у Орашац где га је лечила једна жена шест недеља, по причи и излечила од рана и отровала по Карађорђевом наређењу.

[22] Ото Дубислав Пирх, немачки путописац који је у више наврата путовао Србијом. Посетио је и кнеза Милоша 1829. год.

[23] Р.В. Катић, О лечењу Карађорђевог војводе Цинцар-Јанка Поповића у Земуну 1806. године, Срп. Арх. Целок. Лек 1954, 82, 1519-21.

[24] Једино се у поменутом делу Константина Ненадовића помиње Доктор Јован Х. Вероватно је у питању Johannes Hütenmayer, који је до 1801. год. био подлекар у аустријској војсци, потом пробао приватну праксу у Карловцу, учествовао у Првом српском устанку, а потом се вратио у Карловац и убрзо отишао у Праг где је радио као болничар.

[25] Војвода Цинцар-Јанко Поповић, рођен у Охриду, рањен је у главу у бици на Мишару. У Земун је прешао са својим пратиоцем и лечен је у гостионици "Код дивљег човека", а потом у гостионици "Код девице" одакле је нестао пре излечења због непријатељског става аустријских власти (страх од побуне Срба у Аустро-Угарској).

[26] У истом боју рањени су и капетан Ђурковић, буљубаша Петар Јањић и Хајдук-Вељко "који је сам себи превио рану и наставио да се бије".

[27] У овој петицији коју су потписали Црни Ђорђе Петровић, Предводник српског народа, Миленко Стојковић, Командант Неготинске крајине и Јеремија Гагић, као представник Совјета сербског, тражи се и да руски цар пошаље свог губернатора, који би управљао Србијом и команданта Руса за сваки град.

[28] Зависно од извора помиње се и као генерал Михелсон, командант Влашке.

[29] Ратни хирург.

[30] Наводи се и као др Иван Марачевски.

[31] М. Субић, Санитетска помоћ Русије Србији у борбама против Турске империје, Арх. Ист. Здрав. Култ. Србије 1986, 15 (1-2), 5-12.

[32] Овако велики број рана није била реткост. Вићентију Петровићу из Кораћице, који је учествовао у оба устанка, после смрти 1822. год, извадили су из тела 12 куршума. Колико је имао тек прострела?

[33] "Јован Курсула у боју на Делиграду добио је 17 рана и једну најгрднију од копља, које га је пронизало... натоваре га на воловска кола и жива га кући у Цветке однесу... поиште ракије, те се напије као и у путу што су га истом запајали, и онда каже, те му коље из тела ишчупају и он одма своју душу испусти".
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4090
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron