800 година српске медицине

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

800 година српске медицине

Порукаод Svetovid » Нед Јун 03, 2012 10:03 am

ИНТЕРВЈУ проф. др Брана Димитријевић
Поникли смо из гериле

Председник Секције за историју медицине Српског лекарског друштва говори о предстојећем научном скупу ,,800 година српске медицине”

Слика

Секција за историју медицине (СИМ) Српског лекарског друштва (СЛД) одржава и ове године, од 7. до 10. јуна, начни скуп ,,800 година српске медицине”. Први је био у манастиру Студеница, други у манастиру Св. Прохор Пчињски, а предстојећи ће бити одржан у манастиру Св. Николај Српски, код Соко Града.

Откуда такав избор, питамо професора др Брану Димитријевића, председника СИМ од марта 2009. године, када је рад секције обновљен и када јој се акламацијом придружило Друштво за историју здравствене културе Војводине.

– Српска медицина је – подсећа професор Димитријевић – пре 800 година зачета у манастирима. Можда и пре тога. Али ми узимамо да она сасвим сигурно почиње Карејским и Студеничким типиком Св. Саве. Поштујући ту традицију и симболику, настојимо да свој годишњи скуп одржимо у каквом манастиру, увек под благословом „надлежног” епископа. Показало се да то веома повољно утиче на расположење и понашање свих учесника. Долази до неке врсте озарења предавача и слушалаца, до пораста неког наоко неутемељеног оптимизма, вере у мисију. Ни на једном конгресу нећете срести толико насмејаних и срећних, пресрећних лица, макар тог трена. Уверених да раде праву ствар.

Да ли су у то уверени и други, Здравствени савет и Лекарска комора који дају акредитацију?

– Сва три скупа до сада су акредитована. Први накнадно, други са нешто мало закашњења, а овога пута баш на време. Сваки предавач добија 11 бодова, а слушалац 5 бодова, што говори колико смо високо рангирани.

Задовољни сте због тога?

– Свакако, али не сасвим, пошто је оквир правилника за акредитацију, што се нас тиче, недовољно широк. Даћу вам пример: др Милорад Радусин, млад лекар запослен у једном бачком селу, написао је изврсну студију о „Шпанској грозници”, која је поморила више душа него цео Први светски рат, а данас се у научној литератури сматра – „заборављеном епидемијом”. У часопису „Војно санитетски преглед” добио је од рецензената највише оцене. Али, пошто др Радусин нема пет година праксе, а нема ни академских титула (проф. др сци, мр...), не може бити увршћен у предаваче. Ако га ипак уврстимо, лако се може десити да нас не акредитују. Он чак не може, ни као слушалац, да присуствује скупу – потребно му је одобрење установе у којој је запослен. Коме др Радусин да објасни да се бави – историјом медицине?

Заиста, какву корист од историје медицине могу имати лекари практичари?

– Боље би било да сте питали какву огромну штету има Србија од тога што је историја њене медицине запостављена. Ближи се 2014. када ће на све стране бити обележено 100 година од почетка Првог светског рата, који карактеришу до тада невиђено крвопролиће и потоњи, вишедеценијски суноврат Европе. Како сада ствари стоје, за све то ће бити окривљена Србија, јер је „помагала терористе” (Младобосанце), с тенденцијом да јој се „у тој одговорности” придружи и Русија, која је прискочила у помоћ Србији, и „била у све то умешана”...

Већ дуже од деценије упозоравам да ће баш 2014. године, после оптужбе за изазивање Првог светског рата, Србија нестати и из историје тог рата, да неће постојати ни њене битке, ни муњевит пробој Солунског фронта, који је изазвао капитулацију Бугарске а потом и Аустроугарске...

Већ има објављених дебелих књига које то црно на бело показују. Мање је познато, међутим, да је само десетак година после Првог светског рата, муњевит пробој Солунског фронта сматран „ситном услугом Савезницима”, те је мање-више само настављено у том правцу. Упркос томе што је Први светски рат до сада у светској историографији рашчивијан, могло би се рећи, до „ситних цреваца”.

О санитету у том рату, чак и у светским размерама, ипак је писано врло мало...

Зато је Академија медицинских наука СЛД још 2006. отпочела са одржавањем скупова о санитету, у првом реду војном. О своме руву и круву, то истичем, појединци су обрадили све ратне године (1914 – 1918), штампане су и монографије из којих се види какву корист од познавања историје медицине могу имати лекари практичари. Али не само они, него и многи други, од професионалних историчара, до политичара који су на власти.

Зашто помињете рад „о своме руву и круву”. Шта је радила СИМ?

Она је основана педесетих година прошлога века, али је касније дошло до застоја у њеној делатности. Истраживање историје српске медицине, међутим, није замрло. Настављено је – герилски. Појединци су о своме руву и круву истраживали и објављивали, али су ти доприноси (па и читаве књиге), по правилу – прећутани. Стога је дуже од деценије изгледало да се ништа не догађа. Онда је 19. марта 2009. рад СИМ обновљен, за шта је био пресудан долазак академика др Радоја Чоловића на чело СЛД. Ствари су се набоље измениле из основа.

Откуда то да академик Чоловић баш Вама повери тај нимало лак задатак, да обновите секцију?

Постојала је герила, о чему сам опширније писао у књизи „Моја герила”; што нам је било познато обојици. Књигу „У контејнеру – записи српског војног хирурга 1916 – 1918”, објавио сам још 2001, а исте године постављена је спомен-плоча проф. др Атанасију Пуљи, који је за српско зубно лекарство исто оно што и Гогољ за сву потоњу руску литературу. ,,Политика” је исте јесени, у више од 30 наставака објавила мој фељтон „Заборављени горостас”, настао на основу дневничких записа оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Петровића из 1914. године. Наредних година у готово свим књижевним листовима објављивао сам чланке из историје српске медицине. Пресудна је, ипак, била сарадња успостављена почетком 2008. с „Растком”, највећом електронском библиотеком на Балкану, која је до сада учинила више за српску цивилизацију и културу од истоименог министарства и Народне библиотеке заједно. На овом порталу, у посебном одељку за историју медицине(www.rastko.net/medicina) данас је на хиљаде страница.

Један од циљева СИМ јесте и оснивање института за историју медицине. Докле сте стигли у том прегнућу?

У јануару ове године упутили смо писмо декану Медицинског факултета у Београду и Медицинском одељењу САНУ. Одговоре нисмо добили. Мада знамо да нам неће ни стићи. Незванично, Медицинско одељење САНУ одбило је да подржи наш предлог.

И шта сад? Одустајете?

Заборављате да смо поникли из гериле. Наш одговор биће нових 400 страница текста наредног „Соколског зборника”, и нових 1.000 страница на „Растку”.

Слободан Кљакић
објављено: 03.06.2012
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Нед Јун 03, 2012 7:02 pm

Isceljivao i molitvom i lekovima

Piše Slavoljub Marković

Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susedima i, stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen. Ovaj svetitelj imao imao je važnu ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu države, književnom preporodu, otvaranju škola i bolnica...

I upravo tu ćemo se ovoga puta i zadržati. Sveti Sava se, naime, smatra i rodonačelnikom naše naučne medicine. Bio je osnivač prvih bolnica u Hilandaru i Studenici (1199. i 1207. godine). U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane nadrilekarstva. Sa dalekih putovanja donosio je razne medikamente, zahvaljujući kojima se srpska medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem, embriologijom i higijenom.


Šesnaest svetih lekovitih trava

Treba imati na umu da su u to vreme glavni centri medicine bili manastiri. Kaluđeri su sakupljali lekovito bilje, a u lečenju su veliku ulogu igrale molitve i poklanjanje svetim moštima, ali i amajlije, bajanje, vračanje... Upotrebljavani su i čudni lekovi, pripremani od „16 svetih lekovitih trava, zmijskog mesa, veprove masti, ptičjeg mleka ili mokraće novorođenčeta ili nevine devojke“. Vodilo se računa kad je i kako određena je biljka ubrana: verovalo se, na primer, da koren božura iskopan za vreme pomračenja Meseca, obešen o vrat bolesnika - leči epilepsiju.
Sveti Sava je, međutim, smatrao da je sazrelo vreme da se bajanje, vradžbine i gatanja zamene drugačijim vrstama dijagnostifikovanja bolesti i njihovog lečenja. Na samom kraju 12. veka, osnovao je bolnicu manastira Hilandara, najstariju srpsku bolnicu u kojoj je prvenstveno trebalo da se leče oboleli kaluđeri, a izgleda da je bila i stacionar za neizlečive bolesnike. U početku je imala osam postelja, a o bolesnima je brinuo jedan bolničar i lečio ih po najsavremenijim medicinskim knjigama, koje je Sveti Sava prvi počeo da prevodi na srpski jezik. Tako su Sava i njegovi kaluđeri preveli dela Hipokrata, Dioskorida, Galena, Avicene...
Ubrzo Sveti Sava osniva prvu bolnicu i na teritoriji Srbije, pri manastiru Studenici (1207. godine). U manastirskoj porti izdvojio je jednu građevinu u koju su smeštani bolesni i siromašni i izabrao monahe, i tada zvane bolničarima, koji su se starali o njima. Lečenje se sastojalo od negovanja i brojnih molitvi za spas duše. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) odlazili sa otpusnom listom.
O detaljima organizacije bolnice govori Studenički tipik, u kojem se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog obolevanja i drugo. U njemu se u opisu posla lekara kaže da je on bio dužan da zagreva lekove (masti, ulja i flastere) pre upotrebe.
Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uređenje bolnica, tako i za zabrane nadrilekarstva. Sačuvani su i zapisi da se u prostorije sa bolesnicima postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova.



Prava medicinska ustanova

Studenička bolnica je, neosporno, bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, odnosno, bila je namenjena lečenju i nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. U tekstu „Bolnica Svetog Save u manastiru Studenici“, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom, kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. Srbi su već tada znali za medicinske knjige, „lekaruše“, koje počinju da prevode sa latinskog jezika.
Osnivač prvih srpskih bolnica - Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. U Žitiju Svetoga Save, Teodosije govori kako je Sava, vraćajući se iz Jerusalima, posetio sultana u Aleksandriji, a ovaj mu je dao znatnu količinu arapskih lekova (balsamovo ulje, aloju i lekove sa aromatskim svojstvima).
Sa svojih dalekih putovanja po Aziji i Africi, Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove, koji su imali vrlo široku primenu u srednjovekovnoj medicini (za lečenje rana, fraktura kostiju, oboljenja digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se negirati ni sa gledišta savremene medicine.
Tako se, na primer, veruje da je kamfor - koji je tada bio dragocen lek za sve, ali i opojno sredstvo za uživanje, balsamovanje i kađenje i bio vrlo skup u to vreme - Sava od sultana kupovao za zlato. Akademik Jovan Tucakov upravo ovim sredstvom objašnjava i Savino čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani se, padne u komu - još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali kamfor da se čovek povrati, osvesti, dođe sebi i oživi“.
Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se - zabeleženo je u Vencu Svetog Save, da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo objasniti još jedno čudo - prvi Savin biograf Domentijan zabeležio je da je telo Stefana Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nađeno očuvano i preneto u Žiču.


Svetiteljeve suze

O terapeutskoj praksi Svetog Save su, inače, sačuvani zapisi poput ovog. U vreme gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava. Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.
Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u hilandarskoj bolnici, formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti, koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“ – pojašnjava dr Đorđe T. Vuković, i potvrđuje vanvremenost dela Svetog Save.



Čudesna isceljenja

Svetom Savi se već vekovima pripisuju razna čudotvorstva koja je činio za života i posle smrti, a koja su istraživači podelili u nekoliko grupa: isterivanja zlih duhova, potčinjavanje prirodnih sila, neobična isceljenja, vaskrsavanje mrtvih.
Domentijan je zabeležio da je na Savin grob, u manastiru Svetih četrdeset mučenika u Trnovu, došao neki Crnogorac koji nije mogao da hoda, već je „po zemlji puzao podupirući se drvenim štakama“. Mamuran od pića, zaspao je na Savinom grobu. U ponoć ga je probudio „neko svetao, odeven u svešteničko i svetlo odelo, sa žezlom“ i rekao: „Na grobu mom spavaš. Ustani i odmah siđi“. „A ja, poplašivši se od svetlosti njegove, bez ikakve pomoći skočih i kad se rasanih od straha, odmah osetih kako stojim zdrav kod groba Svetoga“.
Naš ugledni istoričar Vladimir Ćorović u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom predanju“ piše da je još u 19. veku narod dolazio na mileševske razvaline i dovodio bolesnike.


Srednjovekovni medicinski recepti

Za prelom (frakturu) kostiju u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se smesa pripremljena od voska, mastiha i izmirne kojom je pre upotrebe premazivana krpa i njom previjano mesto preloma („Uzmi smolu i vosak, po jedan litar. I prah od mira jednu uncu i rastopi sve na vatri. I potom mešaj dok se stisne. I stavi na krpu te priveži vrh razbijene kosti i neka stoji 40 dana“).
Terapijsku praksu srpske srednjovekovne medicine detaljno je istraživao dr Relja V. Katić, zaključivši da je ona bila izgrađena na istim principima kao i evropska medicina toga doba. „To je bila medicina salernsko-monpeljeske škole koja je sadržavala i elemente arapske medicine“, piše Katić u knjizi „Srpska srednjovekovna medicina“.
U slučaju nesanice („ot nespavanija“) preporučuje se čaj od maka, ali takođe postoji i sledeći recept: „I kada ne može spavati, maži mu čelo, i slepe oči, i zaušima, i pod pazuhom, i ruke, i podplate nožne ružinim maslom“. Osim ovoga, preporučivane su i obloge za čelo „od soka belog maka“.
Za lečenje reumatskih bolova u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se stavljanje obloga od kamfora. Protiv glavobolje preporučuje se mazanje slepoočnice prahom od maka, pomešanim sa maslinovim uljem.
Kada je u pitanju lečenje zuba, preporučuje se ispiranje usta kuvanim crnim strešom i sirćetom. Kada se zubi klate i postoji otok desni, za ispiranje je davano seme šipka (prethodno istucano), pa zatim kuvano u sirćetu.

U Hilandarskom medicinskom kodeksu pominje se i „emblast kada raste meso“, pri čemu se najverovatnije misli na karcinom. Za ovo se preporučuje liniment pripremljen od plumbum odžydatum, krina, armaniako, mira, voska, itd.
Za trežnjenje preporučuje se da se tri puta dnevno uzme sirće. U slučaju mamurluka, odnosno „ašte kto vina pijet mnogo i glavoju bolit“, trebalo je mazati glavu sokom kupusa i bršljanovog lišća, a za slučaj da neko ne želi više da se opija preporuka je da se pojede koren kupusa i pet gorkih badema.
Najzad, protiv nazeba preporučuje se da se popije ukuvana mešavina kozjeg loja, paprike, belog tamjana i metvice „i svari s vinom ta ispi“.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Сре Јун 27, 2012 12:16 pm

Molitva u bolnici

U većini klinika nikle kapele u kojima pacijenti i rodbina mogu da se pomole za zdravlje, da se pričeste, krste i ispovede

Izgradnja kapela u okviru bolnica je poslednjih godina doživela pravu ekspanziju. Gotovo sve klinike u gradu imaju mesto određeno za molitvu pacijenata i članova porodice, a čelnici onih koji nisu mogli da ga izgrade najavili su za naš list da će to uraditi u narednom periodu. Kako objašnjavaju lekari, najvažnije je da se izađe u susret željama pacijenata, koji su se u anketama izjašnjavali da im je stalo do toga da u blizini postelje imaju mesto u kome, dok se bore za život, mogu da popričaju sa sveštenikom i čuju reči utehe, da se pomole za zdravlje i blagostanje.

U kapeli Urgentnog centra pacijenti se pričešćuju ili krste, a imaju i sveštenika koji im je na raspolaganju 24 sata. Ovde se održava i parastos preminulima koji su bili zaposleni u bolnici, a dr Dušan Jovanović, zamenik direktora ove ustanove, napominje da se sve to čini zbog zbližavanja bolnice, crkve i pacijenata.

– Kapela je otvorena na Uskrs 2001. godine i to u prostoriji koja je bila deo kancelarije uprave UC. Zaposleni su nabavili knjige, a osmislili su i kako će ona da izgleda – naglasio je dr Jovanović.

Po želji pacijenata nedavno je izgrađena kapela u Kliničko-bolničkom centru „Dr Dragiša Mišović”, dok je prvi objekat ovog tipa nikao u Specijalnoj bolnici za cerebrovaskularne bolesti „Sveti Sava” pre dve decenije. Dr Milan Savić, direktor ove kuće, kaže da je mala kapela „Sveti Luka” veoma značajna za sve pacijente, bilo koje veroispovesti, jer duhovne reči predstavljaju neku vrstu dodatka na terapiju.

I Institut za onkologiju i radiologiju Srbije ima mesto gde vernici mogu da se pomole, dok je u okviru Klinike za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović” prošle godine počela izgradnja kapele koja će se prostirati na 55 kvadratnih metara. Prof. dr Stevan Jović, direktor ove zdravstvene ustanove, kaže da su se oni pacijenti koji ovde leže dugo i doživljavaju ustanovu kao drugu kuću oduševili idejom o izgradnji kapele, jer i duhovna rehabilitacija ima veliki značaj.

– Nevernih Toma uvek ima, ali su važnije želje većeg broja bolesnika kojima vera mnogo znači – istakao je dr Jović.

Dr Nikola Milinić, direktor Kliničko-bolničkog centra „Bežanijska kosa”, kaže da je odavno imao želju da se pacijentima omogući da se ispovede i pričeste. Na poklon od donatora dobili su prelepo izrađene vitraže i freske svetog Save i svetog Simeona, između kojih se nalazi Hilandar.

– Arhitektama „Energoprojekta”, projektantima naše nove zgrade poliklinike, rekao sam da osmislei prostor za paraklis svetog Stefana, zaštitnika naše bolnice. Paraklis su oslikali velemajstori svog zanata, otac i sin Dragan i Nemanja Marunić, kao i Dragan Stanković,koji su već islikali 24 crkve i kapele – rekao je dr Milinić i dodao da je patrijarh Pavle ukazom postavio oca Petra za sveštenika ovog paraklisa.

Pacijenti koji se leče u nekom od instituta Kliničkog centra Srbije, kao i njihova rodbina mogu da se pomole za zdravlje i sreću u velikoj kapeli koja se nalazi u krugu bolnice.

– Uvek postoji mogućnost da svešteno lice dođe da poseti bolesnika, ukoliko to zamoli neko iz njegove porodice. Na Zapadu samo veliki medicinski centri imaju kapele i zato mislim da je njihova izgradnja u malim ustanovama preterivanje, jer pacijenti svih veroispovesti treba da se osećaju podjednako – smatra dr Siniša Pavlović, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti KCS.

Mesto u bolnici gde vernici mogu da se pomole trenutno nemaju kliničko-bolnički centri „Zvezdara” i „Zemun”, kao ni Institut za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica”. Dr Momčilo Orlić, pomoćnik direktora KBC „Zemun”, kaže da svaka ustanova treba da ima ovakav kutak, ali da time ne treba mahati i reklamirati se, kao i da će se oni potruditi da u narednom periodu izdvoje i opreme jednu prostoriju za ovu namenu, dok dr Zoran Ivanković, direktor KBC „Zvezdara”, kaže da je u planu njena izgradnja.

Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 24/03/2008
politika.rs
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Суб Јул 28, 2012 5:48 pm

Istorija medicine i zdravstvene kulture

Zaštitna uloga srebra u narodnoj medicini Timočke krajine

Protective participation of silver in the people's medicine of Timočka Krajina

Gordana Živković
Zaječar

U radu su predstavljeni rezultati zaštitne uloge srebra u narodnoj medicini Timočke Krajine, sprovedenih u okviru dugogodišnjeg projekta Narodnog muzeja “Zaječar” u Zaječaru pod nazivom “Etnomedicinska istraživanja Istočne Srbije”. Posebna pažnja posvećena je narodnim verovanjima u magijsku moć srebrnog nakita i ostalih ukrasnih predmeta.

Srebro je kroz istoriju smatrano jednim od najlepših i najizdržljivijih tradicionalnih ukrasnih plemenitih metala. Sjaj i belina srebra vezuju se i za njegov latinski naziv - “argentum”, koji vodi poreklo od sanskrtske reči koja znači svetao

Iako se smatra da je srebro dobijano još u VII milenijumu p.n.e. na Bliskom Istoku, sigurno je da su Egipćani u IV milenijumu p.n.e. eksploatacijom mnogobrojnih rudnika u Nubijskoj pustinji dobijali srebro, kao da je i početkom III milenijuma p.n.e. proces eksploatacije srebra prilično rasprostranjen na Bliskom istoku i u Grčkoj (2).
Tako se u vreme pohoda Aleksandra Makedonskog desila jedna, za ono doba neobjašnjiva pojava. Ostvarujući pobedu za pobedom, godine 327 p.n.e. Grci su upali u Indiju. Činilo se da nije bilo te sile koja bi zaustavila strašnu armiju velikog vojskovodje. Međutim, među grčkim vojnicima pojavile su se “tajanstvene” želudačno-crevne bolesti. Iscrpljeni i onemoćali, vojnici su se vraćali kućama. Interesantno je bilo to što su komandanti grčke armije mnogo ređe oboljevali od redova. Naučnicima je trebalo dve hiljade godina da bi objasnili ovu pojavu: poenta je bila u tome što su vojnici pili vodu iz bokala od kalaja, a komandanti od srebra (3).


Herodot, istoričar antičkog doba, navodi da je još u V veku p.n.e., persijski car Kir za vreme ratnih pohoda čuvao pijaću vodu u srebrnim “svetim” posudama (4).

U indijskim religioznim knjigama, takodje se mogu naći beleške, o tome kako su dezinfikovali vodu, potapajući u nju rastopljeno srebro (5).

Na osnovu ovog kratkog istorijskog pregleda, može se zaključiti da su stari narodi verovali da srebro ima izuzetne osobine i da rastvoreno u vodi ubija bakterije (6). Ovo verovanje u dezinfekcionu ulogu srebra zadržalo se sve do današnjih dana - npr. običaj da se pri osvećivanju bunara baca u njih srebrni novac.
“Srebrenarstvo” je još u doba seobe Slovena dostiglo savršenstvo, možda i zbog toga što je tlo na kome su živeli bilo bogato srebrom, a za Slovene od Urala do Makedonije, bila je zajednička izrada nakita i predmeta od srebra u periodu od VII do XVII veka (7).

Srebro je najčešće korišćeno kroz istoriju, i to ne samo zbog svoje lepote i materijalne vrednosti, već i zbog natprirodnih moći, koje su mu pripisivane (8). Upravo iz tog razloga, srebrni predmeti, a prvenstveno srebrni nakit, našli su primenu u narodnoj medicini Timočke Krajine. Njihova uloga i zaštitna magijska moć, ogledaju se u neposrednoj vezi sa karakteristikama srebra: sjajem, belinom, čistoćom i čvrstinom, zbog čega mu se i pripisuje natprirodna snaga.

Kako srebro asocira na dan i kultnu čistoću mleka, i vezuje se za nebeska božanstva, samim tim postaje i magijski zaštitnik protiv nečistog i htonskog. To se može uočiti u obredima pri rođenju, svadbi i smrti, a posebno u narodnom lečenju (9).
Uvidom u dosadašnja istraživanja o srebru i njegovoj zaštitnoj ulozi u narodnoj medicini, malo je pisanih podataka (10). Oni malobrojni govore o izrazitoj moći srebra u lečenju besnila i jačanju srca, protiv grčeva i epilepsije, a posebno se ističe lekovitost srebrnine nasleđene kroz generacije. Tako je npr. protiv različitih bolesti, kao i onih nastalih zbog uroka, trebalo jesti ostrugane deliće nasleđenog srebra. Poznato je i verovanje da se lekovite biljke trebaju iskopavati srebrnim alatom, kako bi se pojačalo njihovo delovanje.

U okviru dugogodišnjeg projekta Narodnog muzeja “Zaječar” u Zaječaru “Etno-medicinska istraživanja Istočne Srbije” prikupljen je, između ostalog, i značajan broj podataka o srebru i njegovoj ulozi u narodnoj medicini Timočke Krajine. Posebno interesantni detalji vezuju se za natprirodne moći srebrnog nakita, kao jednog od glavnih elemenata kićenja: minđuše, grivne, prstenje, lančići, medaljoni, pafte i dr. Verujući da navedeni nakit štiti od uroka, nesreće, neprijatelja, opasnosti, a pre svega bolesti, pravljeni su amuleti od srebra sa profilaktičkom i apotropejskom moći (11), što objašnjava široku zastupljenost srebrnog nakita u narodu Timočke Krajine.

Neobičnost i tajnovitost oblika nakita izazivala je u svesti ljudi mnoštvo asocijacija mistične i magijske prirode, kao i verovanje u njegove isceliteljske moći. Posebno mesto čine minđuše i prstenje različitog oblika i načina ukrašavanja, tipičnog za zaštitu od bolesti, zlih očiju i uroka, pri čemu se magična moć ogledala i u bogatoj simbolici navedenog nakita.
Karakteristično je da je minđuša pored ukrasne, imala i zaštitnu ulogu i ulogu apotropeona. Tako je muškoj deci, iz porodica gde se muška deca “ne drže”, stavljana u jedno uvo i do kraja života nije skidana, kako bi se bolest i smrt zaustavile.

I prstenje spada u primarne delove nakita, koji pored ukrasne imaju i magijsku ulogu. Uglavnom je ukrašavano kompozicijama magijsko-profilaktičkog karaktera sa ciljem da otklone svako zlo (12), a onom ko ih nosi da daju zdravlje. To se posebno odnosi na srebrni stolovat prsten, koji je nošen samo na dan venčanja, a onda skidan i čuvan u isceliteljske svrhe. Ako se ko od ukućana razboli, kroz stolovat prsten se sipa voda i pije se za brže ozdravljenje ili pak stavi na prst bolesnog verujući da će bolest tako stati.
Ogrlice, lanci, privesci, medaljoni od srebra takodje su korišćeni kao zaštita i amajlija. U narodu Timočke Krajine veoma su poštovane religijske amajlije, prevashodno hrišćanske, a najrasprostranjeniji je krst - krstić. Nošen na grudima, kao privezak, davao je veru i sigurnost onome ko ga nosi da će biti zdrav i da će ga štititi. To se posebno odnosilo na krstiće, koji su prethodno nošeni u crkvu ili manastir, gde se nad njima čitala molitva za zdravlje.
Narukvice - grivne su omiljeni deo nakita, a one izrađene od srebra u raznim oblicima i sa različitim ornamentima, imale su i zaštitnu ulogu. Posebno je cenjena narukvica od srebrnih novčića, koja je nošena “za zdravlje”.

Srebrni novac nošen je i u vidu privezaka ili niski, a često je i srebrni talir nošen kao medaljon. Zvuk nanizanih aspri (sitnog turskog novca) rasterivao je i plašio zle sile i odgonio boleštine (13). Srebrni novac poklanjao se za zdravlje pri rođenju deteta, a simbolizovao je snagu, zdravlje i zaštitu. Stavljan je i na ikone u crkvama i manastirima, kao i na kultnim izvorima i česmama radi zdravlja, a prilikom branja lekovitog bilja, u zemlju se najpre zarivao srebrni novac i tek onda brao prvi struk lekovite biljke.
Srebrne pafte su takodje nošene da “štite od očiju”, a postoji i običaj da se nož i britvica od srebra stavljaju maloj deci pod jastuk kao zaštita od bolesti.
I sama reč srebro često je pominjana pri bajanju, a veliki broj basmi protiv uroka završava se rečima “ ... ka’ čisto srebro ...” (14).

Navedeni primeri primene srebrnog nakita u narodnoj medicini Timočke Krajine ukazuju da se prevashodno radi o magijskom vidu lečenja, uglavnom vezanom za izuzetne osobine srebra kao metala, tradicionalno široko rasprostranjenog u narodu (15). Plemenitost srebra sama po sebi sadrži upečatljivu izražajnost, koja je neophodna nakitu, i bez koje se nakit ne bi mogao zamisliti. Tražeći zaštitu za svoj život i zdravlje, narod je koristio srebrni nakit, koji poseduje sopstvenu magiju neodoljive privlačne snage. Ona očigledno leži u simbolici raznovrsnih ornamenata i šara prisutnih na srebrnom nakitu korišćenom “za zdravlje” i njegovoj apotropejskoj moći, na kojoj je narod gradio svoja verovanja, gasio strah od bolesti i štitio se od uroka i zlih demona.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Суб Авг 04, 2012 4:13 pm

Srpska medicina u Srednjem veku
Serbian Medicine in the Middle Ages

Anka Lalović
Zaječar


Srpska srednjovekovna medicina razvijala se pod uticajem vizantijske i zapadno-evropske medicine s tim što je vizantijski uticaj bio ograničen na pomoćne medicinske nauke, a zapadnoevropski na kliničku medicinu i farmakoterapiju.
Ovaj period razvoja srpske medicine nije mnogo obrađivan u našoj nauci, o čemu nam svedoči mali broj objavljenih istraživanja kojima danas raspolažemo, a razlog je da se medicinsko znanje Srba u srednjem veku svodilo uglavnom na gatanja i vradžbine.

Najpoznatiji izvori za izučavanje ovog perioda su: građa za istoriju zdravstvene kulture Dubrovačke republike, građa kotorskog arhiva iz perioda Nemanjića, zbirke rukopisnih knjiga u biblioteci Patrijaršije u Beogradu, spisi Arhiva SANU, biblioteke manastira Hilandara (Hilandarski kodeks), Dečana i Pećke patrijaršije, dok su najveće i najstarije zbirke rukopisnih knjiga Narodne biblioteke, Patrijaršijske biblioteke u Sremskim Karlovcima i biblioteka fruškogorskih manastira za uvek izgubljene u ratnim razaranjima II svetskog rata (1).
Osim ovih izvora, veoma su značajni spisi antičkih pisaca i lekara: Hipokrata, Galena, Aristotela, Empedokla i drugih, kao i spisi Salernske (Italija) i Monpeljeske (Francuska) medicinske škole XII veka.
Srpska srednjovekovna kultura bila je evropska kultura, Srbi su rado primali kulturne tekovine Vizantije i Zapada, o čemu najbolje svedoče srednjovekovna arhitektura, književnost, slikarstvo i medicina.


O medicinskim znanjima starih Slovena, pre i posle dolaska na Balkan, negde do XI veka, zbog nedostatka istorijskih izvora, veoma je teško govoriti. Vizantijski istoričari koji spominju Slovene, Prokopije, Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon i drugi, ne govore o načinima lečenja. Podaci koje imamo odnose se na verovanja o uzrocima bolesti i korišćenju gatanja u lečenju. Po izveštajima cara Mavrikija (582-602), Sloveni su po doseljenju na Balkan znali za pripremanje biljnih otrova za strele, a po nalazima nekropole iz XI veka kod Bajine Bašte, znali su i za hirurške intervencije, na primer, za trepanaciju lobanje. Jedno je sigurno da su Sloveni prihvatali mnoge običaje i način života starosedelaca, posebno u oblastima gde su postojali propisi o komunalnoj higijeni (Kotor, Budva, Domavia), kao i propisi o uređenju klanica, ispravnosti vodovoda, čistoće u gradu, što je nasleđeno iz perioda dominacije Rimljana (2).
Najstarija medicina, koja je u srednjem veku bila najviše korišćena, je verska medicina. Tumačenje bolesnog i normalnog stanja zasnivalo se na učenju o borbi dobra i zla, između demona i čoveka. Po svom učenju verska medicina delila se na kanonsku koja je bila zasnovana na učenju zvanične crkve i apokrifnu koja je predstavljala sintezu različitih kultova i shvatanja starosedelačkog stanovništva Balkana i antičkog sveta, a koju zvanična crkva nije priznavala.

Kanonska verska medicina zvanične crkve zasnovana je na učenju hrisćanske crkve po kome je njen tvorac Isus Hristos lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Ovu moć je preneo i na svoje učenike govoreći im: “Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavola izgonite, zabadava ste dobili i zabadava dajite”(3).
Za razliku od mađijske medicine, u kojoj se direktno od vrača očekivalo izlečenje, u kanonskoj medicini izlečenje se očekivalo od onog kome se sveštenik obrati molitvom da pošalje izlečenje. Brojne podatke o izlečenju bolesnika koje je obavio Isus Hristos nalazimo u Jevanđelju (o izlečenju gubavaca, gluvonemih, paralitičara itd.), a u fresko slikarstvu Dečana, Ravanice, Manasije, Kalenića, Studenice, Morače i drugim manastirima nailazimo na prikaze izlečenja bolesnih od svetih lekara, od kojih su najpoznatiji "bezsrebrnici" Kuzman i Damjan, koji su bolesne lečili besplatno (4).

Pored verovanja kanonske medicine u svete lekare i iscelitelje, značajno mesto zauzimalo je i verovanje u isceliteljsku moć svetiteljskih moštiju. Čak je postojala i organizovana trgovina moštima svetaca u čemu su prednjačili Mlečani i Turci, a da su i naši ljudi koristili ovu mogućnost velikih zarada, govori podatak da je mošti kralja Dragutina, pred kraj XVIII veka, porodica Korać iz Novog Pazara rasparčala i prodala, tako da je danas ostala sačuvana samo ruka u manastiru Dečanima (5).

Bilo je rašireno verovanje da mošti Srba Svetitelja leče i neuropsihijatrijska oboljenja, a to se obavljalo po manastirima uz čitanje molitvi.
Da bi izlečile sterilitet žene su na grobove svetitelja ostavljale votivne predmete, najčešće male kolevke. Velika zbirka takvih kolevki izrađenih u filigranu, koje su stavljene na kovčeg sa moštima Stefana Dečanskog, nalazi se u manastiru Dečanima (6).

Apokrifna medicina u suštini predstavlja sintezu antičkih i orijentalnih kultova, hrišćanstva, kao i filozofskih pravaca starog veka, a za lečenje je koristila molitve, magijske formule, gatanja, vradžbine i amulete. Oboljenja, po apokrifnoj medicini, nastaju delovanjem zlih demona koji su brojni, svaka bolest imala je svog demona - izazivača. Verovalo se u postojanje vila i rečnih duhova, u vukodlake, vampire i veštice. Svi oni izazivaju bolesti, more i epidemije, međutim, najveće nesreće u životu, glad, kugu, sušu, boginje i zemljotrese, kako se verovalo, izazivaju veštice.
Sve bolesti apokrifna medicina leči molitvama fantastične sadržine u kojima se za pomoć obraća Hristu, lekarima svetiteljima Kuzmanu i Damjanu, ili srpskim svetiteljima Savi, Simeunu, caru Urošu ili knezu Lazaru (7).
Najčešće molitve bile su: molitva protiv nečastivih duhova, đavolje rabote, napasti vilinske, protiv zavidljivaca i uroka, za bolesti srca, protiv mora i veštica, za lučenje mleka, protiv čini, ili protiv ranjavanja mačem i strelom.
Magiske formule korišćene su u preventivne i kurativne svrhe, a bile su napisane na parčetu hartije, metalnoj pločici ili na nekom delu tela. Tako, na primer, magijska formula protiv impotencije ispisivana je na pojasu koji se opasivao oko bedara bolesnika, a protiv krvarenja iz nosa formula je ispisivana krvlju bolesnika na njegovom čelu. Protiv ujeda besnog psa formula je ispisivana na kiselom hlebu i davana ujedenoj osobi da je pojede (8).

Nošenje amuleta kao zaštite od raznih bolesti poznato je još u praistoriji. Nađeni su od kamena, metala, kosti ili pečene zemlje u raznim oblicima: geometrijskim ili u obliku likova bogova, živitinja ili ptica, amuleti su štitili od zlih duhova, gromova, uroka, čuvali zdravlje i pomagali ženama u plodnosti.
Gatanje je takođe mnogo korišćeno i prvenstveno je imalo magijski karakter. Pored gatanja da bolesnik ozdravi, često se gatalo da se čovek zaštiti od bolesti. Gatalo se ponekad da zdrava osoba oboli ili da se oboleloj pogorša stanje. U ovu svrhu služili su spisi kao: Roždanik, Trepetnik, Gromovnik, Lunak, a najstariji potiče iz XIII veka i pored uputstva za gatanje sadrži i ključ gatanja u obliku krsta, a nalazi se u Zborniku popa Dragojla (9).

Srpska srednjovekovna medicina po svom učenju bila je evropska medicina, nije se razlikovala od italijanske i francuske medicine XIV-XV veka, osim u jednom, kod nas nije bilo medicinskih škola kao u Salernu i Monpeljeu. Medicinski priručnici sačinjeni su mahom od prerađenih spisa antičke i arapske medicine, koje su izbegavale hirurške intervencije i patološka stanja u organizmu tumačile kao poremećaje nastale u ravnoteži sokova.
Prvi pomen o postojanju medicine, u današnjem smislu reči, kod Srba potiče s početka XII veka iz manastira Hilandara. Najveću ulogu u nastajanju naše medicine odigrali su kaluđeri koji su prevodili vizantijske spise, a posebno mesto u XII veku zauzima sveti Sava, osnivač prvih srpskih bolnica, pisac naših najstarijih medicinskih spisa i borac protiv nadrilekarstva. U prenošenju znanja tadašnje evropske medicine veliku ulogu umali su i lekari italijanskog porekla koji su živeli i radili u Srbiji, posebno u Kotoru.

Prve srpske bolnice osnivane su po manastirima, u Hilandaru i Studenici i, kako su služile isključivo za lečenje, mogu se svrstati u red najstarijih bolnica u Evropi.10) Vrhunac svog uspona srpska medicina doživljava u XIV-XV veku, o čemu nam svedoči sledeće:
-raspolaganje svim značajnim spisima tadašnje medicine,
- postojanje gradskih apoteka,
- pojava gradskih bolnica,
- postojanje propisa iz komunalne higijene,
- pojava karantina za suzbijanje zaraznih bolesti,
-ustanove za zaštitu leproznih bolesnika - leprozorijumi i
- sirotišta za napuštenu decu.

Najstariju srpsku bolnicu, kao što je pomenuto, osnovao je sveti Sava 1199.godine u Hilandaru, prvenstveno za lečenje obolelih kaluđera (11). Prva bolnica na teritoriji srpske države bila je osnovana u Studenici, koju je takođe osnovao sveti Sava u periodu između 1208. i 1216. godine (12).
Bolnice zatim, osnivaju Stefan III Uroš Nemanjić u Dečanima između 1327 i 1335. godine, car Dušan u manastiru sv. Arhanđela kod Prizrena 1342. godine, knez Lazar u Ravanici podiže bolnicu 1381. godine, car Dušan u Kotoru 1350. godine, a despot Stefan Lazarević u Beogradu oko 1390. godine (13).
Van granica srednjovekovne Srbije, osim u Hilandaru, kralj Milutin je osnovao dve bolnice: u Prodromovom manastiru u Carigradu 1308. godine i u manastiru sv. Arhanđela u Jerusalimu 1315 godine (14).

Srpske bolnice bile su osnivane i organizovane po ugledu na vizantijske, što je najočiglednije u dečanskoj bolnici koja je imala specijalistička odeljenja slična odeljenjima u bolnici Pantokratorovog manastira u Carigradu i to:
-"za lečenje onih koji stradaju od rana ili povreda",
-"za one koji nisu mogli slobodno disati radi ljutine koja dolazi iznutra",
-"za lečenje onih koji su se sasvim savili i nisu mogli ništa raditi",
- "za bolne od svete bolesti - epilepsije",
- "za bolesti očiju" (15).

Po pitanju lekara u srednjem veku kod nas, stanje je bilo slično kao i u drugim zemljama Evrope. Osim lekara koji su završili medicinske škole, ovim poslom bavio se daleko veći broj samoukih lekara od kojih su u većini slučajeva bili berberi koji su se najčešće bavili hirurgijorn.
Ne treba zanemariti ni postojanje gatara i vračara, koje su bez obzira na razvoj naučne medicine zadržale svoje mesto u narodu, koje su sačuvale i do današnjeg dana.
Kao prvi školovani lekar u Srbiji, pominje se Italijan Filip iz Ferme ("Philippus de Firmo, medicus plagarum, habitator Cathari"), koji je radio kao gradski lekar u Kotoru 1326. godine, u doba vladavine Stefana Uroša III Nemanjića, a prvi lekar srpskog porekla pominje se u Prizrenu l354. godine (16).
Najstariji srpski lekari do XV veka najverovatnije su bili empirici tj. oni koji su lekarsku veštinu izučili kao zanat. Većina lekara koji su radili i živeli u Srbiji, za koje znamo da su završili medicinu, bili su Italijani. Medicinske škole na univerzitetima u Bolonji i Padovi, čiji su đaci radili kao lekari u našim krajevima, spadale su u red najčuvenijih medicinskih škola u svetu.
O tome da li je bilo školovanih lekara Srba, nema bližih podataka, ali spisi Hilandarskog kodeksa ubedljivo govore da je moralo biti i takvih koji su dobro poznavali savremenu evropsku medicinu.

Farmakopeja - snabdevanje lekovina uglavnom se obavljalo preko lekara i apoteka. Lekovi su većinom bili biljnog porekla i kao sastojci pojavljuju se tikve, badem, luk, urme, smokve, biber, razno seme, korenje i kore, ulje, smola, mahovina, ružina vodica. U mnogim receptima pominju se kao sastojci staro vino, med i sirće. Tako su, na primer, kašalj lečili smokvama potopljenim u vino, belim lukom prženim sa medom ili su bolesnika trljali ovčijim lojem. Osim biljnih sastojaka koristili su i minerale: sumpor i so. Značajno mesto zauzimaju i sastojci životinjskog porekla: magareća kopita, mozak od jelena i lisice, jaja, ovčije i magareće mleko, gušćije i jelensko salo, jelenski rog, kozji loj ili pluća, koža ježa, rakovi, puževi, svinjski i lastin izmet. Često su kao način lečenja koristili puštanje krvi (17).
Najstarija apoteka kod nas osnovana je u Kotoru 1326. godine, a lekovi su nabavljani iz Venecije. Apotekari su do XV veka svi bili italijanskog porekla, najviše ih je bilo iz Bolonje, Venecije i Apulije. Medju njima pominje se samo jedan srpskog porekla (18).

Građu za poznavanje farmakopeje nalazimo u prevodima evropske srednjovekovne medicine, od kojih je najkompletniji Hilandarski kodeks sa opisom 145 lekova. Većina lekova je biljnog porekla, osim nekoliko za koje su korišćeni minerali. Lekovi su spravljani u složenom sastavu u kome je često bilo i po 60 sastojaka. O leku se u kodeksu daje prvo njegovo ime, zatim sastav, način dobijanja, a najveći deo teksta sadrži uputstvo za lečenje pojedinih bolesti. Od zemalja iz kojih su dobijane sirovine, najčešće se pominju Arabija, Persija, Grčka i Lombardija.
Osim Kodeksa, bilo je i drugih prevoda prikupljenih u terapijske zbornike koji su predstavljali prevode delova latinskog spisa Circa Instans, Joanesa Plateaeriusa, profesora medicinske škole u Monpeljeu, s kraja XI i početka XII veka (19).

Terapijski zbornici bili su najpopularniji spisi srednjovekovne medicine i čuvani su kao najveća dragocenost koja se predavala potomcima u nasleđe. Narodni lekari prepisivali su njihove dotrajale stranice i tom prilikom ponekad menjali sadržinu starih recepata i ubacivali nove. Pošto su to bili jedini priručnici po kojima se naš narod mogao lečiti, onaj koji ih je posedovao uživao je veliki ugled.
Do osvajanja srpskih zemalja od Turaka srpska medicina se razvijala uporedo sa evropskom medicinom. Vlast Turaka prekinula je razvoj svih grana našeg kulturnog stvaralaštva pa i medicinu. Srpska medicina će sve do pojave prvog lekara Srbina, Jovana Apostolovića 1759 godine, sa doktorskom diplomom univerziteta u Berlinu, ostati na temeljima francuskih i italijanskih škola (20).


Napomene

Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovne medicine, Beograd 1981, XIV.
Hilandarski kodeks, U. 517, Beograd 1980, XV.
Relja V.Katić, Poreklo srednjovekovne medicine, 16.
Isto, 17.
Isto, 21.
Isto, 25.
Isto, 35.
Relja V.Katić, Istorija veterinarstva Srbije, Beograd 1957, 55-65.
Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovne medicine, 47.
Hilandarski kodeks XX.
Isto, XXI.
Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovno medicine, 175
Isto, 182.
Hilandarski kodeks, XXIV.
Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovne medicine, 188.
Isto, 192.
Konstantin Jireček, Istorija Srba II, Beograd. 1980, 313.
Hilandarski kodeks, XXVII.
Isto, XII.Dr.Vladimir Stanojević, Istorija medicine, Beograd-Zagreb 1953, 1029.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Суб Авг 11, 2012 1:13 pm

Kult drveta u prevenciji i lečenju bolesti u našoj tradicionalnoj kulturi

Ivana Čirjaković
Narodni muzej Čačak



DRVO KAO ZAŠTITNIK ZDRAVLJA

U očuvanju zdravlja i prevenciji bolesti drvo je imalo veliku ulogu. Po principima prenosne magije, dodir sa natprirodnim bićem ili njegovim staništem čini da se njegova moć prenese na čoveka. Po ovom principu mogu se objasniti mnogi običaji, kao što je obavezno celivanje svetog drveta, šibanje njegovim grančicama, opasivanje njima, pričešćivanje pupoljcima određenog drveta, ljuljanje, čiji je cilj da se njihova životna snaga prenese na čoveka, da ga osnaži i sačuva od bolesti.

Najveći broj običaja vezan je za velike hrišćanske praznike prolećnjeg ciklusa, kada je vegetacija u punoj snazi i rastu. Na Mladence, Lazarevu subotu, Cveti, Đurđevdan, šibana su deca i mladi prutićima najčešće vrbovim, leskovim i drenovim. ''Na Mladence išli su momci i devojke na obalu reke gde ima vrbove grančice pa se uzajamno udarali govoreći pritom: ''Da si zdrav kao dren, da se ugojiš kao prase, da rasteš kao vrba''.[5] Na Lazarevu subotu beru se i danas vrbove grančice i nose u crkvu, gde se sutradan, na Cveti, vrši njihovo osvećenje, posle čega se smatraju lekovitim i čuvaju u kući, pored ikone, čitave godine. Lazareva subota je dečji praznik, kada se deca ovlaš šibaju vrbovim prutićem radi zdravlja. O ulozi vrbe u našoj narodnoj religiji govori i narodni naziv ovog hrišćanskog praznika Vrbica, koji se mnogo više koristi. Leski je takođe pridavana izuzetna magična snaga i moć u lečenju. Šibanje leskovim prutićem bilo je poznato i kod starih Germana. Za dren se veruje da svojom tvrdoćom utiče na zdravlje, želi se da se bude ''Zdrav kao dren.'' Drenovim grančicama se na Mladence i Blagovesti šiba stoka ''za zdravlje.''

Od magijskih radnji za zaštitu zdravlja i prevenciju bolesti bilo je često i opasivanje prutem ili granom vrbe, leske ili drena, koje je imalo istu funkciju kao i šibanje. ''Devojke su se na Đurđevdan opasivale vrbom da budu vitke kao vrbe.'' [6]
Pričešćivanje pupoljcima određenog drveća bilo je takođe u običaju. Dren, kao biljka koja daje zdravlje, korišćen je za pričešćivanje na Božić u šabačkom kraju. Dren se davao i porodilji odmah posle porođaja. Leskovim pupoljcima se pričešćivalo na Božić ili Uskrs. ''Cigani u Šumadiji pričešćuju se na Đurđevdan glogovim listom'' [7]
Ljuljanje je takođe magijska radnja sa lustrativnim dejstvom. Ljuljanje je vršeno od Božića do Đurđevdana (zavisno od kraja) na drenu, radi zdravlja, ili ''da ne bi bolela leđa.''[8] Obilaženje oko drveta i celivanje ima takođe važnu ulogu. Oko svetog drveta, zapisa, po poljima obilaze litije, krstonoše, tri puta (tri je magičan broj), pri tom celivaju drvo i dodiruju ga, što ima ulogu prenosa snage drveta na čoveka. Pred povorku krstonoša iznošeni su bolesnici, jer se verovalo da oni imaju isceliteljske moći, verovatno zbog njihovog bliskog dodira sa svetim drvetom i božanstvom ili duhom koji u njemu obitava.

Na velike praznike prolećnjeg ciklusa grančicama leske, drena ili gloga kićene su kuće, privredne zgrade, usevi kao zaštita od vremenskih nepogoda, ali i zbog opšte zaštite i radi napretka.
Delovi različitog drveća smatrani su veoma jakom zaštitom od uroka, bolesti i drugih nesreća koje čoveka mogu zadesiti. Među najjače apotropejone ubrajaju se glog, leska, tis, dren, nošeni kao amajlije. Glog je poznat kao najveći zaštitnik od svih demonskih bića, glogovim kocem ubija se vampir, teraju veštice. ''Glog se vrlo često ušiva u amajlije u vidu krstića ili ljuspica, da bi se dete održalo.'' [9] Tisovo drvo ima veliku apotropejsku snagu, koju osim glogovine nema nijedno drugo drvo. ''Tisovina se prišiva detetu za kapu ili se meće u odelo, u kolevku, da ga ne bi urekli ili da mu ne bi naudile veštice.''[10] Tisovina se nosila u obliku amajlije, a do danas se zadržalo nošenje krstića od tisovine. I leska je dosta korišćena kao amajlija. ''Komadić leske stavljan je novorođenčetu u kolevku.''[11] Devojke su leskove grančice stavljale u kosu, kao zaštitu od uroka. Dren su na Đurđevdan žene stavljale u vodu ''omaju'' kojom su se kupale zbog zdravlja.

Kako bi se zaštitili od epidemija, koje su u prošlosti zbog nedovoljne higijene i znanja bile česte, preduzimane su različite radnje u kojima je drvo, prvenstveno glog, imalo značajnu ulogu. ''Kad se čuje da je zaredila kakva bolest, svi ukućani dadu sa sebe po tkanicu jednoj ženi, te ona naveže jedne na druge, pa kraj od prvih tkanica prištine kutnjim vratima i onda ih sve otegne. Dokle poslednji pojas dosegne, tu pobije sekirom u zemlju glogov kolac, pa okrenuvši se zapadu rekne: ''Do koca došla (bolesti), a kolac ne prešla, niti mojoj kući dospela.'' Zatim razda svakom svoj pojas.'' [12]
Kao što je neko drveće bilo od pomoći u očuvanju zdravlja i zaštiti od bolesti tako se određenih vrsta ''nesrećnog'' drveća iz istih razloga trebalo kloniti.

Orah nije dobro imati u dvorištu niti kuća sme da bude u orahovom hladu, jer se veruje da on utiče na psihičko zdravlje ljudi. ''Dud nije dobro držati kraj kuće, jer ako žila od njega pod kuću dođe, cela će kuća izumreti.''[13] Zova je takođe veoma opasno senovito drvo i, po verovanju, ko je ošteti ili poseče, stići će ga neizbežna kazna u vidu oduzetosti ili čak smrti. Zovu ne valja ložiti na vatru, da ne bole zubi. [14] Bagrem u našoj narodnoj tradiciji ima negativno dejstvo. ''Kad svatovi naiđu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred kućom, ali to nikada ne sme biti bagrem.'' [15] Brest i kruška su poznata demonska drveta.




DRVO U LEČENJU BOLESTI

U lečenju bolesti drvo je dosta korišćeno. Da bi umilostivili duhove ili demonska bića koja u drveću borave i izlečili bolesnog, korišćeni su različiti magijski postupci. Da bi se natprirodna bića umilostivila, najčešće su im prinošene žrtve, prvo krvne, koje su se kasnije, sa primanjem hrišćanstva, preobrazile u beskrvne žrtve u hlebu, vinu, vodi i medu. Predavanjem žrtve drvetu želeo se duh drveta umilostiviti, ali u isto vreme vratiti, odnosno predati, bolest drvetu. ''Pečen ili nepečen kolačić od brašna, kukuruznog ili pšeničnog, odnese bolesnik kakvom glogu držeći ga na onom mestu gde ga boli, tri puta darne u glog govoreći: ''U glog ulog, a u telo odlog. ''Sad onaj kolačić ostavi na glogu da ga tice pojedu pa on ne obazirući se ide kući.'' [16] Slično prethodnom primeru je i predavanje groznice vrbi. ''Bolesnik uzme parče voštane sveće i malo soli, ječma ili zobi, i ode kakvoj mlađoj vrbi, pa oko nje tri puta obiđe govoreći: ''Dadoh konju zob, volu so i venčah groznicu za vrbicu'', zatim prilepi sveću za vrbu, žito i so prospe pod vrbu, pa bez obzira ide kući.''[17] Osim ovih magijskih postupaka, često je bilo i ostavljanje ličnih stvari bolesnika na nekom drvetu u cilju predavanja bolesti drvetu, tj. vraćanja njenog u prethodno stanište. Milan Đ. Milićević ostavio je zanimljiv zapis o lečenju neplodnosti. ''Nerotkinja da bi rodila: Neka svoju košulju obesi strmoglavce o kakvo pitomo rodno drvo, te prenoći pa sutradan što u toj košulji nađe živo, mrava, bubicu, ma šta drugo, to pojede.''[18] Glog, kao jak zaštitnik zdravlja, korišćen je dosta u lečenju bolesti, jer se od njega plaše svi demoni, a posebno demoni bolesti. ''Kad je neko bolestan od dalka, bajalica ga odvede na bunjište (koje je inače zborno mesto za zle duše što izazivaju bolesti), i tu demonu preti glogovim trnom.''[19] I u lečenju padavice koristio se glog. ''Neki uzmu glogov kolac, udare njime malko po čelu bolesnika, pa onda idu od njega dohvatajući kocem od zemlje i brojeći 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 i tako dalje do 70 ili 80 pa pobiju kolac u zemlju da se nimalo ne vidi iz zemlje.Ovo odbroje zato da se 70 ili 80 godina ne pojavi bolest.''[20]

Leska je smatrana drvetom mudrosti. Vuk Karadžić je poslovicu ''Nije sastavio oko ljeske'' objasnio da nije u glavi kao što bi trebalo. ''Kad neko nije pri zdravoj pameti, vodili su ga tri puta oko leske, ne bi li sastavio'' [21] Jabuka je u našem narodu smatrana veoma lekovitom, ona je obavezna ponuda koja se nosi bolesnicima. U lečenju vrućice ''spasonosnu snagu ima jabuka koja je pečena u ustima božićne pečenice.''[22] Svoje mesto u lečenju imala je i kruška. ''Žuta rana'' natrlja se kruškom, pa se onda ta kruška baci na ulicu i kaže: ''Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje.''[23]

Pored magijskih radnji u kojima je drveće zbog svojih moći korišćeno u lečenju, u narodu su delovi različitog drveća zajedno sa drugim sastojcima u vidu čajeva, obloga i melema korišćeni u lečenju bolesti. Od gloginja se kuvao čaj za srdobolju, one čine i deo melema koji se privija na prišt. Čajem od lipe leči se kašalj, promuklost, glavobolja. ''Bolesnik od sušice treba da ide četrdeset dana ujutru pod lipu, pa će ozdraviti.'' [24] Od lista belog duda kuva se čaj protiv žutice. [25] Dudinje su upotrebljavane i kao spoljnje sredstvo u lečenju temperature. Zova, iako je smatrana za nesrećno drvo kojeg se treba kloniti, dosta je korišćena u narodnoj medicini. Zovom je lečena vodena bolest, reumatizam, teško mokrenje, ''da porodilja lakše rodi zapajaju je vodom sa srcem iz zove.''[26] ''Kad se krv, pošto se izvadi zub, ne bi htela ustaviti, treba naći drvo zovu, oljuštiti koru i baciti, a mezgru što je između kore i drveta sastrugati, pa te mezgre uvaljati koliko za jedan kuršum, umočiti ga u ljutu rakiju, i na vrućem vatralju ugrejati koliko se može držati, pa taj vruć kuršum metnuti na ono mesto odakle je zub izvađen i držati. To će krv ustaviti.''[27] Vrba koja je dosta korišćena u različitim magijskim radnjama za zaštitu zdravlja u narodnoj medicini ima takođe istaknuto mesto. Korišćena je kao lek od bradavica ili ''kad se dete zacenjuje, valja otkinuti grančicu vrbe koja dodiruje vodu, metnuti je u vodu i njome dete zapajati.''[28] Breza je lek od kostobolje, nabrano brezovo lišće treba osušiti, pa ga privijati na bolna mesta. Njom se leči i grudobolja, ''ako grudi osobito bole, daju bolesniku da pije vodu od breze, kad ona u proleće namezgra.''[29] Kada je rednja, neki nadelju kore od drenovine, utucaju sitno ćeramide i uzmu jednu glavicu bela luka. Sve to skuvaju s litrom vode u loncu, ali kuvaju dotle dokle od litre ostane samo 50 drama čorbe. I to bolesnik pije.''[30]

Različite vrste drveća su korišćene za lečenje mnogih bolesti, od borove kore pravljen je melem za svaku ranu, bukovo lišće bilo je lek za oči, iskuvana javorova kora pila se od zubobolje i kroz četrdeset dana od groznice.[31]
Zbog ogromnog broja ovih recepata bilo bi suvišno sve ih navoditi, jer i u ovom obimu dovoljno ilustruju koliko je drvo korišćeno u lečenju.




ZAKLJUČAK

Iz obilja običaja i magijskih postupaka koje je naš narod vekovima koristio u prevenciji i lečenju bolesti, oko kulta drveta provejava paganska osnova koju hrišćanstvo nije eliminisalo, naprotiv, ono ga je prihvatilo i tako se zadržalo u živom obliku do današnjih dana.




LITERATURA

Špiro Kulišić, Stara Slovenska religija u svetlu novijih istraživanja, posebno balkanoloških, djela knj. LVI,Sarajevo, 1979.god., 60.
Isto, 61.
Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Beograd, 1994.god., 172.
Vuk Stefanović Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, Beograd, 1957.god., 223.
Špiro Kulišić,P.Ž.Petrović,N.Pantelić,Srpski mitološki rečnik,Beograd,1970.god.,78.
Isto, 78.
Veselin Čajkanović, O magiji i religiji, Beograd, 1985.god., 130.
Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd,1994.god., 78.
Veselin Čajkanović, O magiji i religiji, Beograd, 1985.god., 130.
Isto, 196.
Snežana Šaponjić Ašanin, Etnoprevencija u očuvanju zdravlja dece, Za zdravlje (VII naučni skup), Rajačke pivnice, 2000.god., 182.
Milan Đ. Milićević, Život Srba seljaka, Beograd, 1984.god.,309.
Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd,1994.god., 82.
Isto, 89.
Isto, 21.
Milan Đ. Milićević, Život Srba seljaka, Beograd, 1984.,301.
Isto, 278.
Isto, 190.
Veselin Čajkanović, O magiji i religiji, Beograd,1985., 131.
Milan Đ. Milićević, navedeno delo, 291.
Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, navedeno delo,193.
Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd 1994. god., 98.
Isto, 125.
Isto, 144.
Stevan Tanović, Srpski narodni običaji u Đevđelijskoj Kazi, Srpski etnografski zbornik br.16, Beograd, 1927. god., 431.
Milan Đ. Milićević, navedeno delo, 195.
Isto, 321.
Veselin Čajkanović, Rečnik ..., 63.
Milan Đ.Milićević, navedeno delo, 305.
Isto, 312.
Veselin Čajkanović, Rečnik..
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 9:15 am

Grob lekara iz Viminacijuma
Medical Doctor's Crypt in Viminacium

Dragana Spasic-Ðuric
Narodni muzej - Požarevac




O sredstvima za lecenje, a time i o nivou medicine i farmacije nekog naroda ili cele jedne epohe, moguce je doznati iz više razlicitih izvora. Kada je rec o anticko-rimskom periodu, u ovom slucaju o glavnom gradu rimske provincije Gornje Mezije (Moesia Superior) - Viminacijumu - najegzaktniji izvori i podaci su oni koji se dobijaju arheološkim otkrivanjem originalnih medicinskih instrumenata i lekova. Takva otkrica na Viminacijumu nisu retka i do sada je publikovano više pojedinacnih ili zatvorenih (grobnih ) nalaza (1).

Doprinos takvoj vrsti nalaza predstavlja još jedna zatvorena celina-grob sa kremacijom (G1 –19) otkriven tokom zaštitnih istraživanja Viminacijuma 1988. g. na lokalitetu "Kod Bresta". Karakter i funkcija grobnih priloga dozvoljavaju da ga definišemo kao grob lekara ili lekara-farmaceuta koji je duže ili krace vreme boravio u Viminacijumu gde je i sahranjen.

Grob je etažnog tipa sa konstrukcijom od opeka i kamena zelenca vezanih krecnim malterom koja je najvecim delom uništena. Orijentisan je I-Z sa dev. od 50 zapadnim delom ka jugu. Prvi etaž je samo delimicno ocuvan dim. 3,10 x 2,20 x 0,28 m. Ostaci zidova su crveno zapeceni kao i samo dno na kome su vidljivi ostaci gari. Dimenzije drugog etaža su: 1,45 x 0,60 x 0,35 m. Zidovi i dno drugog etaža su takode crveno zapeceni, debljine 2 cm, a sloj gari debljine 1 cm, prekrivao je dno zajedno sa manjom kolicinom loše kremiranih kostiju. U tom sloju gari nadena su 4 gvozdena eksera.
Ovaj tip grobne forme pripada varijanti II po tipologiji A. Jovanovica, a zaštitna konstrukcija II etaža opredeljuje ga kao mladu varijantu ovog tipa karakteristicnu za kraj II-III v (2). Grobni prilozi su se nalazili jednim delom u šutu iznad I etaža, na dnu I i II etaža.

Na dnu I etaža nadeni su fragmenti crveno pecenog krcaga sa jednom kanelovanom drškom, profilisanim obodom i loptastim trbuhom na prstenastoj stopi, (C-686, Brest, T. I/1). Krcazi razlicite forme predstavljaju najcešci prilog u grobovima Viminacijuma tokom dužeg perioda, kako inhuminiranih tako i kremiranih pokojnika (3). U šutu iznad zidanog dela I etaža naden je loncic od žuckasto-bele kaolinske gline, koso razgrnutog i sa unutrašnje strane žljebljenog oboda i kanelovanog trbuha sa trakastom drškom. (S-687, Brest, T. I/2). Takode se srece kao uobicajena keramicka forma kako na žrtvenim površinama tako i na nekropolama Viminacijuma (4). Zanimljiv je podatak da je u loncicu nadena manja kolicina semenki narandžaste boje.

Na loncic je bila položena kaseta sa medicinskim instrumentarijem. Od kasete (kutije), ocuvan je samo dvodelni poklopac dok jezgro i njena oplata nisu sacuvani. Spoljašnji poklopac je formiran od tankog, dvostrukog bronzanog lima i ornamentisan sa dva pravougaona dvostruko oivicena polja. Drugi, ili unutrašnji poklopac je takode od tankog bronzanog lima ukrašen urezanim motivom dvostrukog romba. Ceone strane su uzdignute i profilisane. (S-688, Brest, T. II/1).

Kutije za držanje instrumenata i cuvanje medikamenata predstavljale su obavezan pribor svakog lekara i farmaceuta. Njihovo ime – loculis depromit eburnis – zabeležio je još Ovidije (5). Sudeci po slicnim nalazima sa teritorije Carstva, pa i Viminacijuma, kutija je bila u obliku kvadra sa poklopcem koji se uvlacio u žljeb dok je njena unutrašnjost, pregradnim zidovima, bila podeljena na manje pregrade koje su služile za cuvanje lekova i lekovitog bilja a cesto i za kozmeticke preparate. Moguce da se sastojala iz dva nivoa kao kutija ocnog hirurga iz Viminacijuma (6) i kutija iz Veringena, koja je datovana u sredinu III v (7). U kutiji su nadena tri instrumenta i to dve sonde i jedan sa radnim delom u obliku cekica.

Sonde su izradene od bronze, sa kašikastim recipijentom ovalnog preseka i prstenasto profilisanim drškama (Specillum, Cyathiscomela). Jedna se završava vretenastim zadebljanjem a drugoj završetak nije ocuvan. (S-689, 690, Brest, T. II/2,3).
Sonde spadaju u najbrojnije sacuvane medicinske instrumente cija je primena bila vrlo široka, kako u medicini, tako i u farmaciji, kozmetici, pa cak i slikarstvu pocev od I pa sve do IV veka. Služile su za pravljenje i nanošenje medikamenata, kao kauterijum, kao podloga prilikom zarezivanja tkiva i kože, kao kireta, i td. Analogni primerci nalaze se na teritoriji citavog Carstva. Ceste su u Viminacijumu (8), Singidunumu (9), a takode su brojne u Germaniji Inferior, Maloj Aziji i Galiji (10).
Treci instrument je vrlo karakteristican i za sada nismo našli analogije u postojecoj literaturi. Radi se o dvojnom instrumentu izradenom od gvožda sa drškom tordiranom po sredini kako bi se sprecilo klizanje prstiju prilikom rada. Drška se na jednom kraju špicasto završava dok je drugi kraj rešen u obliku cekica sa jednim stanjenim i drugim tupim krajem. Ocigledno se radi o specijalistickom instrumentu koji je mogao imati primenu u stomatologiji, ortopediji i sl. (S-691, Brest, T.II/5).

Pored kutije nadena je fragmentovana paleta od zelenkasto-sivog kamena. Pravougaonog je oblika sa koso zasecenim stranama i ravnom radnom površinom. (S-692, Brest, T. I/3).
Kamene plocice (palete), korišcene su za mešanje lekovitih supstanci a ujedno su služile i kao poklopac metalnih kutija za lekove, tako da se plocica uvlacila u, za to predvidene, žljebove na kutiji koja je imala polukružni recipijent za cuvanje leka. Jedna takva kutijica potice iz Salone (11). Palete su izradivane od tvrdog kamena da ih sastojci koji su se na njima mešali, ne bi nagrizali. Lekari su ih, kao prirucno sredstvo, zajedno sa medicinskim instrumentima, priborom i lekovima, nosili sa sobom u posetu bolesniku i po potrebi izradivali lek na licu mesta. Nalažene su ne samo u grobovima lekara (12) vec i u grobovima žena kao deo kozmetickog pribora (13).
Medicinskom instrumentarijumu pripadaju i dve poluge radene u kombinaciji drveta, gvožda i bronze. ( S-698, Brest, T. II/7,8). Krajevi poluge su od gvožda i savijeni u odnosu na osu tela koje je od bronze i višestruko profilisano. Na gvoždu su vidljivi ostaci drveta.

Poluge (elevatorium), su korišcene za odizanje tkiva a one vecih dimenzija su služile kao elevatori prilikom frakture kostiju. O funkciji i primeni ovih instrumenata, kao i o njihovom izgledu, obaveštava nas Paul iz Egine. Nalažene su širom Rimske imperije kao i grobu ocnog hirurga iz Viminacijuma (14).

U grobu se nalazio i drveni kovcežic (arca, arcula), od koga je ocuvano više delova od tankog bronzanog lima. Izdvajaju se:
- trakasta ukrasna ojacanja sa perforacijama i punktiranim ornamentom po ivicama (S-693, Brest, T. IV/1) i eksercici od bronze.
- kružna oplata s otvorom za bravicu i perforacijama po ivici (S-693, T. III/3).
Od kovcežica je ocuvan i masivni lanac od bronze formiran od karika savijenih u obliku osmice. Na jednom kraju se završava alkom i ukrasnom nitnom za fiksiranje (S-693, T. III/1). Za zakljucavanje kovcežica služio je brnzani kljuc sa proširenim, plocastim telom i mehanizmom za otvaranje koji se sastoji od tri zupca (S-693, T. III/4). Za držanje kovcežica u ruci služila je bronzana drška "omega" tipa, (S-693, T. III/2).
Kovcežici su korišceni za cuvanje kompletnog kozmeticko-toaletnog pribora i nakita kako muškaraca tako i žena. Koristili su ga kod kuce, nosili sa sobom pri odlasku u javno kupatilo, a nakon smrti prilagan je u grob kao neophodan pribor u drugom životu (15).

Na mestu gde su se nalazili ostaci kovcežica nadeni su fragmenti bronzanog ogledala sa srebrnim amalgamom. Kružnog je oblika sa tri koncentricne kružnice po obodu (S-694, Brest, T. I/4), i pripada tipu G po tipologiji Lloyd-Morgan, varijanti C, koja se generalno datuje u I v.(16).

U šutu iznad istocnog ugla groba nadeni su fragmenti crveno pecenog žiška bez elemenata za rekonstrukciju. U istom delu je nadena bronzana šivaca igla sa oštecenom ušicom (S-696, Brest, T. II/4), kao i fragmentovana bronzana žica nedefinisane namene (S-697, Brest, T. II/6). Pod istim uslovima naden je olovni pršljenak, verovatno u funkciji tega (S-700, Brest, T. I/6) kao i fragmenti više staklenih posuda od belicastog stakla bez elemenata za rekonstrukciju. Izdvaja se fragment oboda i trbuha caše (?) polujajolikog recipijenta sa elipsoidnim udubljenjima na trbuhu koja se vezuje za rajnski proizvodni krug i na osnovu analogija datuje u prvu polovinu II-III v.(17) (S-699, Brest, T. I/5).
Analiza grobnog inventara pouzdano opredeljuje grob kao lekarski ili lekarsko-farmaceutski. Kaseta sa medicinskim instrumentima je bila smeštena u drveni kovcežic, zajedno sa staklenim posudama i ogledalom. Manja kolicina semenki narandžaste boje koja se nalazila u loncicu, mogla bi predstavljati biljni medikament koji je lekar-farmaceut nosio sa sobom. Nažalost, usled nedostatka analize, ovu pretpostavku nismo u mogucnosti da proverimo.
Istu vrstu nedoumice izaziva i pitanje o kakvom se lekaru radi, vojnom ili civilnom? Karakteristike i funkcija instrumenata takode daju samo šire okvire za definisanje medicinske specijalnosti. Samo u formi pretpostavke može se izneti mišljenje da se radi o lekaru koji je radio ortopedske intervencije na što, pre svega, ukazuje instrument u formi cekica. Hronološko opredeljenje groba je otežano zbog neznatnih promena koje su, tokom nekoliko vekova, pretrpeli instrumenti. Jedini pouzdan element u tom smislu pruža grobna forma koja se na teritoriji Viminacijuma ne srece pre kraja II veka i traje svo do sredine III veka.

Lekarski grob sa lokaliteta "Kod Bresta" predstavlja doprinos topografiji ove vrste nalaza. Ujedno, on je još jedna potvrda o razvijenoj zdravstvenoj službi antickog Viminacijuma.


Literatura, izvori i napomene

M. Korac, Medicus et chirurgus ocularius iz Viminacijuma, Starinar XXXVII/1986, Beograd 1986, 53-71; D. Spasic, Anticka medicina u Viminacijumu, Za zdravlje, Iz istorije medicine i zdravstvene kulture, IV i V naucni skup, Zajecar 1989 i 1997, Bor 1999, 89-97.
A. Jovanovic, Rimske nekropole na teritoriji Jugoslavije, Beograd 1984, 102,103; Q. Zotovic, Južne nekropole Viminacija i pogrebni obredi, VIMINACIVM 1, ZRNM, Požarevac, 1986, 42.
Lj. Zotovic, C. Jordovic, VIMINACIVM 1, Nekropola "Više Grobalja", Beograd 1990, 20, T.V,T.XIII, T. XIV;
Ibid, 20, T. XLII/5, T. LXXXIII/2,5
S. Krunic, Lekarske anticke kutije tipa loculamentum ZNM XVII-1, Beograd MMI, 121
M. Korac, op. cit, 60,61, t. I, II, T. IV/17
S. Krunic, Lekarske anticke kutije, 125-127, sl. 6-8.
D. Spasic, op. cit, 93, br. 6, T. II/2.
D. Krunic, Rimski medicinski i farmaceutski instrumenti iz Singidunuma i okoline, Beograd 1992, 16,17, T. I/5-7
E. Künzl. Medizinische Instrumente aus Sepulkralfunden der römischen Kaiserzeit, Bonner Jahrbücher 182/1982 , 27, 87-98, 47-52, 57-75
S. Ivcevic, Anticki medicinsko-farmaceutski istrumenti iz Arheološog muzeja u Splitu, VAHD 90-91, Split 1999, 115, kat. br. 201, sl. 40-43.
E. Künzl, op. cit, 114,115, Abb. 90, 107, Abb. 85; M. Korac, op. cit, 68, T. IV, 17.
Q. Zotovic, C. Jordovic, op. cit, 101, T. CXXIX/14, G1 –210; 99, G1 –193, T. CLXII/7.
M. Korac, op. cit, 67, T. III/1, T. IV/1.
Lj. Zotovic, 6. Jordovic, op. cit, 89, G1 –101, T. CIX/5, 6, 7 – I vek; 90, G1- 112, t. CXIV/3 – II vek; 91, G1 –116. T. CXVII/2, 5 – vreme Domicijana.
E. Riha, Römisches Toilettgerät Und Medizinische Instrumente aus Augst Und Kaiseraugst, Forschungen in Augst, Band 6, Augst 1986, 13.
V. Šaranovic-Svetek, Anticko staklo u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije, 13, Tip 2, varijanta B, Katalog 23, T. XVII/3.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Нед Авг 12, 2012 4:31 pm

Lecenje u manastirima
Medical Treatment in Monasteries

Snežana Šaponjic-Ašanin
Narodni muzej, Cacak



U srpskoj nacionalnoj tradiciji u zavisnosti od duhovnog i telesnog stanja jedinke religija veoma cesto nudi nadracionalno verovanje i objašnjenje kolektivnog rituala u cilju ocišcenja coveka. Religija, odnosno crkve i manastiri, ovoga puta, nude niz nagrada i kazni u zavisnosti od dobrog ili lošeg ponašanja i vrste ljudskih dela. Srpska pravoslavna crkva, kao domacin i posrednik izmedu coveka i Boga odredena je odgovarajucim konfesionalnim slicnostima. Veoma cesto uz tradicionalnu konfesionalnost ide sujeverje "kao nacin prihvatanja sveta" i kao "stil života" (1), ali i ako izraz i plod socijalne zavisnosti u datom vremenskom odredenju.

Covek, kao ljudska i intelektualna jedinka, veoma cesto bez obzira na vremensku distancu traži Boga. To je veoma cesta pojava u biti ljudske vrste, bez obzira na stepen religioznosti ili prag ateizacije. Ljudski um je veoma cesto sklon svesnom odbacivanju Boga i istovremeno njegovom nesvesnom prizivanju. Dimenzija ovog raskoraka u svakom slucaju zavisi od trenutnog psihickog i fizickog stanja u organizmu. To znaci da je u velikoj meri dozivanje Boga uslovljeno zdravstvenim stanjem coveka, tim pre što svi dobro znamo onu narodnu poslovicu, po kojoj je zdravlje najvece bogatstvo.

Covek doveden u situaciju da pocinje da gubi ili je u velikom procentu izgubio to "civilizacijsko i iskonski najvece bogatstvo", okrece se na sve strane i veoma cesto u panicnom strahu traži pomoc. Putevi traganja su raznovrsni i umnogome zavise od brojnih faktora. Staza ka hrišcanskim crkvama i manastirima duga je taman koliko i starost same svetinje.

Najcešce se u našoj narodnoj kulturi u tradiciji lecenja obolelog vrši kombinovanim metodama, pocev od strucno medicinskih, pa sve do najraznovrsnijih alternativnih metoda. U zavisnosti od stepena razvijenosti ljudske svesti i samosvesti jedinke dominira jedno ili drugo sredstvo sa zajednickim ciljem. Na taj nacin covek iznalazi svoju ulogu i životnu spoznaju o mestu pojedinca u celokupnom univerzumu.

Uloga manastira u lecenju a pre svega u ocuvanju postojeceg dobrog zdravstvenog stanja krije u sebi duboku poruku zasnovanu na poznatoj narodnoj poslovici: "Bolje spreciti nego leciti". Srpska Pravoslavna crkva je nezvanicno odbacila sve alternativne i nenaucne metode zaštite zdravlja.
Predstavnici Srpske pravoslavne crkve, kao i celokupno sveštenstvo i monaštvo, mišljenja su i veoma se cesto zalažu i isticu u tumacenju svog shvatanja da covek mora misliti o svom zdravlju, kao i opštem napretku i sreci na vreme, dok još nije došlo do problema. Pravednim delima sadržanim u Starom i Novom zavetu covek na jednostavan i neopterecujuci nacin "obezbeduje" svoje i zdravlje svojih najbližih. Tako covek samim cinom krštenja staje na stranu pravednih, odricuci se davola i svake druge negativnosti. Na ovaj se nacin covek "lišava" iskušenja da pogreši što ce na nekakvom "ukupnom bilansu prebrojavanja" imati za cilj pobedu dobrih dela i stvaranje prostora za zdravlje i srecu. Svetoj tajni krštenja monaštvo daje veliku ulogu i znacaj, kada pojedinac dolazi u direktnu vezu sa Hristom, odnosno krstom, kao jedinom pravom zaštitniku od zlih sila i demona. U našem se narodu veruje da cinom krštenja pojedinac staje u službu Boga, odnosno pravednih dela. Ovu upravo izrecenu ideju o izjednacavanju i poistovecivanju pravednih ljudskih dela i Boga nalazimo manje ili više svrstanu u crkvenoj literaturi i u biti svakog visoko moralnog coveka, a koji to u velikom broju slucajeva nije ni svestan. Ukoliko dode do bolesti za krštenu jedinku put do milosti Božije je kraci a vrata spasenja više otvorena. Pravedna dela pomažu u izlecenju. Veruje se da molitva za ozdravljenje od strane krštenog ima vecu snagu i izražajnost, da je delotvornija.

Kada bolest dode i kada covek bude svestan njenog prisustva, a tim pre ukoliko je teža a lecenje bezuspešno, bolesnik, kao i njegova uža porodica odlaze u razne manastire za koje po sopstvenom saznanju veruju da su najefikasniji i traže pomoc. U takvom slucaju citaju se molitve, a sam bolesnik prinosi dar i namenjuje ga uglavnom svecu kome je manastir posvecen. Dok svešteno lice cita molitvu, bolesnik stalno ponavlja reci "svoje molitve", sadržane u želji ozdravljenja. Prinosi dar koji predstavlja trag paganskog obicaja žrtvovanja sadržan u hrani, stvarima i novcu. Od hrane se najcešce prinosi ulje, šecer, crveno vino, brašno, med. Od stvari u najvecem broju slucajeva zastupljeni su peškiri, caršavi, carape, košulje, razna platna, ženski rucni radovi ili pak nešto od decjih odevnih predmeta. Novac se daje u zavisnosti od materijalne mogucnosti vernika. Naravno tu su cvece, bosiok u prvom redu plodovi voca, jabuka i grožda najcešce, razne grancice lekovitog caja. Dok se pod manastirskim svodovima cita molitva za bolesnika bilo licno ili pak posredno drži se nešto od hrane kao što je šecer ili med koji se nose kuci i koje bolesnik treba sam da uzima. Na taj se nacin snaga molitve pojacava i prenosi i na namirnicu koja ce sama ritualnim jedenjem predstavljati lek. Veruje se da se na ovaj nacin pojacava snaga molitve koja ce uvek unošenjem osveštane hrane "preobraziti" i izleciti bolesno telo.

Ukoliko je bolesnik slab i nemocan da dode u svetinju donosi se nešto od njegovih licnih odevnih predmeta i nad njima svešteno lice cita molitvu. Oblacenjem osveštanog odela bolesnik na posredan nacin dolazi u direktnu vezu sa svetim recima molitve ciji je krajnji cilj ozdravljenje.

Dobro znamo da je velika vecina manastira smeštena uz nekakav izvor, tako da se isceliteljska moc pridaje i samoj vodici. Veruje se da kada voda izvire neposredno uz manastir ima lekovitu moc i natprirodna svojstva. Bolesnici se tom vodom umivaju, kupaju, rukama zahvataju i prebacuju preko sebe, na koji nacin simbolickim putem prebacuju odnosno vodom teraju bolest što dalje od sebe. Tako se iznad manastira Stjenik kod Cacka nalazi lekoviti izvor gde gotovo svakodnevno dolaze i navracaju mnogi, pa i oni koji traže spas od bolesti. Posebno se veruje u lekovitu moc ove vode na Ivandan (7 juli), kada se osim kupanja i umivanja voda nosi kuci i cuva kao najveca svetinja i upotrebljava za pranje i škropljenje u slucaju da se neko razboli, ili se pak samo preventivno popije po neki gutljaj. Ovoj se vodi osim zdravstvene pripisuje i velika zaštitna moc od zlih sila i demona. Bolesnici se pored ovih izvora veoma cesto brišu a peškir ili maramicu ostave pored izvora u cilju simbolickog ostavljanja bolesti da je voda odnese. Vodica se placa odnosno daruje najcešce novcem na koji se nacin po narodnom verovanju pojacava lekovito dejstvo vode.
Nasuprot hrišcanskom ucenju zasnovanom na jednostavnosti molitve i darivanje svetaca u našem narodu prehrišcansko paganstvo ostavilo je dubokog traga. Cesto dolazi do preplitanja, prožimanja i mešanja postupaka u cilju zaštite zdravlja ili ozdravljenja. Tako meštani sela Viljuša, Trnava, Ježevica i Banjica kod Cacka veruju da je najefikasniji lek od glavobolje ukoliko se sa ikone odlomi grancica priloženog bosioka i ponese kuci da stavi ispod jastuka. U tom slucaju vlada verovanje da ce glavobolja proci.

Na Ðurdevdan se snaga bosioka još više pojacavala, tako da bolesni baš na ovaj praznik tragaju za ozdravljenjem baš u manastirima. U cilju ocuvanja zdravlja u crkve se unose najcešce drenove i leskove grancice. Sa njima se kite ikone, a neke se nakon ocitane molitve nose kuci, kada im se pojacava zaštitna uloga. Veruje se da ovakve grancice poput amajlije štite ukucane kako od bolesti, tako i od svake druge nesrece.

U našoj narodnoj tradiciji posebna se pažnja pridaje onim manastirima koji poseduju neki od civota. Veruje se da ce darivanjem ikone i samog civota put ka ozdravljenju bit kraci izvesniji. Celivanjem bolesnik se fizicki i emotivno vezuje za sveca cime, kako se veruje, dobija snagu ocišcenja i ozdravljenja. U neposrednu vezu sa civotom dovode se i neke bolesnikove stvari, bilo da se stavljaju da malo "odstoje" pored ili da se provlace ispod sveca. Bolesnik se i sam, ukoliko je u mogucnosti, provlaci ispod moštiju sveca u kom slucaju mora da mu se pomoli za ozdravljenje.
U tradiciji srpskog naroda duboko se ukorenio obicaj obeležavanja krsnog imena. U lecenju bolesnih velika se apotropejska uloga pridavala svecu zaštitniku porodice. U manastirima se ispred ikone svoje krsne slave citala molitva za ozdravljenje. Tu molitvu je mogao po sopstvenom nahodenju izgovarali i sam bolesnik ili samo svešteno lice.

Kako kod svih tako i kod naših naroda nemanje dece se smatra velikim prokletstvom. Posle neuspelog, a veoma cesto i za vreme lecenja bracni parovi bez dece dolaze u manastire tražeci u njima božiju milost. U toku medicinske terapije, brojne molitve pa i magijske radnje imaju za cilj da jedni druge dopune i pojacaju snagu delovanja sve do konacnog cilja, dobijanja potomstva. U manastire bracni parovi bez dece dolaze sa velikom nadom da ce njihove želje biti uslišene. Od sveštenika zahvataju citanje specijalnih molitvi. Ispovedaju se, pokaju za eventualna ranija sagrešenja, namenski poste i pricešcuju se. Najcešce se mole pred ikonom Svete Bogorodice ispred koje ostavljaju najrazlicitije darove. Pored novca, caršava, peškira, veoma cesto ikonu Bogorodice daruju i decjim odevnim predmetima, na koji se nacin simpatickom magijom želi postici krajnji cilj, a to je rodenje deteta.
Nije retka pojava da bracni parovi prenoce u manastiru, moleci se Bogu za dobijanje poroda. Izutra dobijaju od manastirskog monaštva kljuceve, otkljucavaju manastir, pociste pod u njemu, na koji nacin se magijskim putem oslobadaju negativnih sila i zlih demona. Nakon toga prilaze ikoni svetaca zaštitnika manastira i Svetoj Bogorodici, kada u sebi, ili pak šapatom izgovaraju reci molitve.

U cilju dobijanja zdravog potomstva i opšte srece i blagostanja, pogotovo u poslednjih desetak ili petnaestak godina bracni parovi u vecoj meri nastoje da se vencaju u crkvi, kojim cinom primaju na sebe svetu tajnu vencanja. Ukoliko se desi da administrativno vencan par u željeno vreme ne dobije dete pristupa još i crkvenom vencanju.
Po molitvu nekada covek dolazi i više puta, što zavisi od stanja njegovog zdravlja. Kada dode do ozdravljenja, a sam covek misli da je došlo zahvaljujuci molitvi u manastiru, on nastoji da i dalje što je moguce cešce dolazi u njega iz zahvalnosti i sa ciljem da se bolesno stanje više ne ponovi. Imucni u znak zahvalnosti darivaju manastir novom ikonom, gradnjom konaka ili neke druge zgrade u manastirskoj porti.

Kupovina raznih ikona, strucne literature, privezaka u obliku krsta ili sa ikonom Bogorodice ili nekog od svetaca, predstava su preventivnog ocuvanja zdravlja i opšteg pozitivnog stanja u organizmu coveka. Za predstavu priveska u vidu krsta jedino možemo reci da predstavlja amajliju koju je prihvatila Srpska Pravoslavna Crkva.
Monaštvo u manastirima tvrdi da su vrata svih svetinja otvorena uvek, bez obzira na doba dana ili noci za sve one koji preko isceljenja tragaju za sopstvenim opstankom. U ritualnim molitvama pod manastirskim svodovima dominira hrišcanska religioznost koja se ipak izdigla iznad paganskih shvatanja zdravlja i bolesti.


Literatura

Esad Cimic: Drama ateizacije, Beograd1984, s82.
Aleksic GŽ: Žena u religiji, Pregled br 3 mart1925, 35
Stamenic M. Narodno sujeverje, Pregled br 2, 1932, 59.
Petrovic S. Narodno sujeverje, Pregled br 9-12, 1928
Kreckovic R O smešnim brakovima, Pregled br 9-12, 1928
Aleksic Ž Naše slave, Cacak, 1928.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Сре Авг 22, 2012 3:15 pm

Bitka za zdravlje između mita i stvarnosti

I siromaštvo je boles
t

"Za obmanjivanje naroda čudotvornim lekovima i bogojavljenskim vodicama nije neophodno saučesništvo medija. Jer, uspešno je obmanjivan i pre dva veka, a protiv toga je prvi kod nas pisao lekar i književnik Laza Lazarević", kaže primarijus dr Žarko Vuković

Слика
Učesnici prvog redovnog sastanka Srpskog lekarskog društva jula 1872. godine

Ako neko misli da je bila neophodna televizija i komplikovana nauka zvana "marketing" da se narod uspešno obmanjuje lažnim čudotvornim lekovima, vara se. Vara se i onaj ko misli da lekari od juče vode bitku za zdravstveno prosvećivanje naroda i rušenje predrasuda poput one o zdravlju siromašnih Roma i jedrih seljanki koje se same porađaju po njivama. Primarijus dr Žarko Vuković dvadeset pet godina se bavi izučavanjem istorije srpske medicine i za to vreme je otkrio dosta zanimljivih detalja o mitovima i predrasudama vezanim za zdravlje, koji su u Srbiji bili aktuelni u devetnaestom kao i dvadeset prvom veku.

Doktor Vuković je završio medicinu 1958. godine. Specijalizovao je socijalnu medicinu. Radio je u Kragujevcu, Beogradu i Libiji. U Saveznom zavodu za zaštitu zdravlja bio je direktor sektora za socijalnu medicinu, a u Gradskom zavodu rukovodio odeljenjem za gerontologiju. Zaštita zdravlja dece i starih ostala je njegova najvažnija briga, a pošto je istorija medicine oblast kojoj je sada najviše posvećen, pitali smo ga – ko je u Srbiji započeo prvu ozbiljnu kritiku nadrilekarstva i obmanjivanja naroda?

– Zdravstvene prilike u Srbiji krajem devetnaestog veka bile su takve da u svakodnevnom životu i lekarskoj praksi nije bilo jasnih granica između nadrilekarstva i medicine, pa je mladi vojni lekar Vladan Đorđević u svojoj prvoj knjizi o odnosu nadrilekarstva i medicine napisao: "Sličnosti nisu bile ništa manje izražene nego razlike". Beogradski lekari su Narodnoj skupštini Srbije uputili predlog da se usvoji Zakon o očuvanju zdravlja u narodu i stoci, ali taj zakon, ipak, nije prošao. U takvim prilikama Laza Lazarević 1879. godine završava studije medicine i, pre nego što je štampao svoju prvu pripovetku, na naslovnoj strani "Srpskih novina" objavljuje svoj čuveni traktat "Obmanjivanje publike lažnim lekovima". Ovaj traktat, međutim, ostao je tada gotovo nezapažen, a tek dvadeset pet godina posle njegovog objavljivanja, Srpsko lekarsko društvo je, 1903, svojim pismom ministru unutrašnjih dela zatražilo da se "stane na put oglašavanju pojedinih lekova koji nisu nikakvi lekovi" – navodi dr Žarko Vuković iz dokumenata koja je koristio za svoju knjigu "Srpsko lekarsko društvo 1872–2002".



Borba lekara s predrasudama

Ne zna se da li su tvorci današnjih čudotvornih preparata i njihovi promoteri čitali oglase koji su toliko uznemirili našeg poznatog pisca i lekara Lazu Lazarevića, a za slučaj da nisu, podsećamo ih na oglas koji je krajem devetnaestog veka preplavio srpske novine i ostala mesta predviđena za oglašavanje, a odnosi se na kremu "ravizanta" koja "lepotu i mladoličnost lica usovršava u najpotpunijem smislu, i kao neškodljiva zaslužuje svaku preporuku. Ona je pravi proizvod doktora Lejosa iz Pariza, ona ima lepih svojstava da kožu na licu čisti od pega, žutih fleka, skida crnilo, ili kakve mu drago druge prljotine, a čini lice rumenobelim i očuva nježno i svježe lice do najdublje starosti".


Слика
Primarijus dr Žarko Vuković je posvećen istoriji srpske medicine


Borba srpskih lekara sa predrasudama stara je koliko i srpska medicina. A pošto su narodna i zvanična medicina u Srbiji uvek bile tesno prepletene, nije čudno što je prva knjiga naše medicinske literature posvećena upravo narodnoj medicini!

– Bila je to prva knjiga mladog vojnog lekara Vladana Đorđevića koji nastoji da, "u duhu vremena", izvornu narodnu medicinu sačuva od zaborava. Tadašnji intelektualci su se bavili skupljanjem narodnih lekova i načina lečenja. Predsednik Srpske akademije nauka od 1900. do 1903. godine Jovan Mišković skupljao je "narodne lekove i načine lečenja u Rudničkoj nahiji" i u dogovoru sa doktorom Đorđevićem publikovao ih kao posebne priloge u časopisu Srpskog lekarskog društva "Srpski arhiv". Međutim – kaže dr Vuković – veličanje narodne medicine najčešće nije bilo u interesu pacijenata, a ponekad je bilo prosto skandalozno. Navešću jedan primer: sanitetski pukovnik doktor Mihajlo Marković je, posle završenih studija medicine u Beču, zatražio od tadašnjeg ministra unutrašnjih dela da mu omogući usavršavanje u hirurgiji, jer tada u Srbiji nije bilo nijednog hirurga. Dobio je sledeći odgovor: "Kakvo odlaženje u Beč, kakvo specijalno izučavanje hirurgije? Mi i među našim seljacima imamo dovoljno hirurga koji umeju da nameste uganute zglobove, da leče prelome kostiju i rane... Da vidite samo našeg žandara kakva čuda on čini. Nijedan mu bečki profesor nije ravan!" U to doba, 1875. godine, protokoli Narodne skupštine svedoče o raspravi o žalbi izvesnog Lazara Vučevića iz Šiljegovca, koji se ministru žalio što mu se brani da leči narod od hirurške bolesti. Narodni poslanici se svrstavaju uz zahtev "hirurga" iz Šiljegovca, jer takvi kao što je on leče i izleče narod, a protiv takvih su "jedino" lekari i to "zbog svog interesa , dok je drugo interes naroda!"



Za lek ne reći hvala!

Teško je odvojiti korisno od štetnog u narodnoj medicini, ali su rasprave o tome u devetnaestom, baš kao i početkom i krajem dvadesetog veka, vođene u senci veličanja srednjovekovne Srbije, uz konstatacije o stvaranju "naučne srednjovekovne medicine Rastka Nemanjića" i otvaranju prvih bolnica u manastirima.


Слика
Ginekološko-akušerska klinika nastavlja tradiciju Bolnice za ženske bolesti osnovane 1902.


Ne znamo da li su sačuvani svi elementi medicinskog folklora od tada do danas, ali u taj arsenal svakako spadaju magija i korišćenje bilja uz posebne rituale koji, prikriveno ili otvoreno, imaju cilj da otklone "natprirodne sile" ili bar ublaže njihovo negativno delovanje na zdravlje. U taj arsenal spada i "skrivena opasnost" koju bolest nosi, zbog čega je najsigurnije uopšte ne izgovarati ime onih najtežih oboljenja. A kada je lek u pitanju – ko još, osim Cicerona, misli da je "zahvalnost najveća među ljudskim vrlinama i majka svim ostalim vrlinama"? Srbi znaju da za lek ni slučajno ne sme da se kaže "hvala", inače neće da deluje. I to je deo folklora, a folklor valjda ne podleže etičkim sudovima.

Doktor Žarko Vuković se tokom višedecenijskog lekarskog rada uporno zalagao za prosvećivanje naroda i rušenje predrasuda, a podršku za svoj rad nalazio je u delima velikih srpskih lekara devetnaestog veka koji su ljubav prema narodu dokazali zalaganjem za organizovanu zdravstvenu zaštitu. Pričom o organizova se Serbiji", gospodar Jevrem "osnovao neki hošpitalj, od jedne velike i jedne manje sobe". Dogodilo se to 1826, a u bolnici su radili gostujući lekari iz Ugarske. Ta godina se uzima kao godina prve bolnice na tlu Srbije. Kao prvi pokušaj organizovane zdravstvene zaštite uzima se 15. mart 1839. kada je knjaz Miloš potpisao ukaz, kojim se postavlja prvi šef "Odelenija Sanitetskog Knjaževstva Srbije".

– Te godine, u pravilima za "okružne fizikuse i lekare" naznačeno je da lekari "moraju znati srbski jezik i to u početku barem toliko da bolesnika bez tolmača ispitati... a svoje protokole, raporte i mnenija lekarska do istečenja dve godine, mogu latinskim ili nemačkim jezikom voditi". To kazuje o činjenici da ne može biti govora o uređenoj građanskoj zdravstvenoj službi, kad je čitava Srbija imala pet lekara i dva hirurga, a Toma Vučić Perišić 1842. godine oštro presudio da Srbiji "nije potrebno više od tri lekara"! – kaže dr Žarko Vuković i dodaje da je prva inicijativa o zdravstvenom osiguranju nastala 1872. godine kada je već pomenuti lekar Vladan Đorđević uputio pismo trgovačkim pomoćnicima, kalfama i svim Beograđanima koji nemaju svoje porodice u kojem predlaže da se osnuje privatna bolnica u Beogradu, a da se svako od njih obaveže da će davati "po 10 groša mesečno na tu bolnicu". Zauzvrat, u toj bolnici dobiće kvalitetno lečenje.

Iste godine Vladan Đorđević drži predavanje o tome kako da se pomogne u lečenju sirotinje, i naročito u zdravstvenoj zaštiti siromašne dece. On je čak predlagao da se osnuje "dnevno čuvalište" za malu decu siromašnih beogradskih porodica.

Danas, 130 godina kasnije, kada Velika Britanija priznaje da se stidi dečjeg siromaštva, mi se pravimo kao da to pitanje ne postoji.

Jovanka MATIĆ
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: 800 година српске медицине

Порукаод Aнa » Пет Авг 24, 2012 1:38 pm

Hodoški zbornik sadrži najveci broj recepata iz spisa Practica brevis, ciji je autor Joanes Platearius, uceni salernski lekar koji je živeo krajem XI ili pocetkom XII veka. Za nas su ovi recepti znacajni zbog toga što se naš narod iz njih lecio do najnovijih dana. Ovaj spis je najverovatnije preveden na naš jezik u XIII veku. Pored spisa naucne srednjevekovne medicine Zbornik sadrži i spise astrološke medicine.

Terapijsku praksu srpske srednjovekovne medicine detaljno je istraživao dr Relja V. Katic, zakljucivši da je ona bila izgradena na istim principima kao i evropska medicina toga doba. „To je bila medicina salernsko-monpeljeske škole koja je sadržavala i elemente arapske medicine“, piše Katic u knjizi „Srpska srednjovekovna medicina“.

Слика

Слика
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4087
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Следећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта

cron