Кнез Павле

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Кнез Павле

Порукаод Svetovid » Суб Сеп 17, 2011 11:54 am

Слика
Knez Pavle

Aleksandar dinamičan, Pavle stidljiv i zatvoren. Knez Pavle nije znao prilike u zemlji, niti ga je to zanimalo

PO mišljenju Milana Antića, ministra dvora, koji će taj položaj zadržati i u vreme namesništva, Aleksandar je kneza Pavla, kao mogućeg namesnika do punoletstva svog sina, uvek držao na pameti, ali je propustio stvaranje njegovog autoriteta za vršenje te odgovorne funkcije. Međutim, teško je stvarati nekome autoritet, ako on sam ne poseduje kvalitete da se nametne svojom ličnošću, sposobnostima i radom. U istoriji su poznati slučajevi, koje neki smatraju pravilom, da posle nestanka s javne scene jednog vladara, jake i snažne ličnosti, nastaje velika praznina koja se oseća decenijama.

Knez Pavle posle rata nije stalno živeo u zemlji, niti je imao kakav važniji položaj u javnom životu: bio je predsednik Crvenog krsta, Aerokluba, Džokej-kluba, a nešto kasnije unapređen je u čin gardijskog potpukovnika. Politika mu je bila potpuno strana. Kada je preuzeo položaj namesnika, knez Pavle je površno poznavao prilike u zemlji. Nije ni pokazivao interes za to, jer su ga više zanimali umetnost i ljudi koji nisu imali neke veze sa politikom.

Po mnogim svojim odlikama, knez je bio sušta suprotnost pokojnom kralju. Za razliku od Aleksandra, koji je bio dinamična ličnost, Pavle je bio povučen, stidljiv po prirodi, zatvoren u sebe, nespreman da se bilo kome suprotstavi ili približi, više sklon zakulisnim radnjama nego da otvoreno izloži svoje stavove. Prema opažanjima ministra dvora Antića, kralj Aleksandar je bio ”borac za ideju, za vlast i veličinu. Otvoren prijatelj, otvoren neprijatelj. Knez Pavle je bio špica i prznica. Pamtio je i zlo i dobro, ali nikad nije naglo reagovao”.

Za razliku od Aleksandra, koji je u svojim javnim istupanjima imao političkog dara da privuče svoje sagovornike, Pavle nije imao ni takvog dara ni stila, njegov govor često je bio isprekidan, delovao je umorno ili nesigurno. Hladnog držanja i zvaničan u odnosima sa ljudima, odavao je pravog aristokratu iz vremena poslednjih ruskih kneževa. Takvim svojim držanjem knez Pavle je, prema mišljenju ministra dvora Antića (koji mu je, inače, bio veoma naklonjen), stvarao utisak ”da nema nikakvih demokratskih tradicija i da je bio veći autokrata od kralja Aleksandra”.

Ali ono što je možda najvažnije, knezu su nedostajale stvaralačka snaga, volja i odlučnost za obavljanje poslova, kojih se prihvatio. Iz toga je proisticala njegova nesigurnost, koju su i drugi primećivali. Kada ga je vajar Meštrović posetio, neposredno posle kraljeve pogibije, knez Pavle mu se žalio da ”nije dorastao svojoj ulozi”. Rekao mu je da ga politika nikad nije zanimala, a da ga kralj ni u šta nije upućivao. Ispovedao se kako bi najviše voleo pobeći i sve ostaviti, kako ga u Beogradu svi mrze, kako su neiskreni, prosto mu se zgadilo. Žalio se i na druge namesnike, koje nije trpeo. Kada bi se našao u teškoj situaciji da rešava složene međunarodne probleme, padao bi u depresiju i govorio kako bi voleo da nije živ.

U DRUŠTVU PRINČEVA
KNEZ Pavle je živeo sa svojom porodicom dosta skromno u jednoj vili na Topčideru, od apanaže koju je dobijao od dvora. Možda je i zbog toga boravio često u inostranstvu i bio gost na dvorovima s kojima je bio povezan rodbinskim vezama. Družeći se i živeći sa prinčevima i kraljevima, kod njega se prirodno javljala težnja da u svemu dostigne njihov nivo i živi njihovim životima.

Knez Pavle je bio, očigledno, drugačije prirode i mentaliteta, a njegova nevolja je bila u tome što su ga u narodu upoređivali s kraljem Aleksandrom, koji je bio harizmatična ličnost, stekavši tu harizmu još u pobedonosnim ratovima koje je vodio. Svojom pojavom Pavle je, još od mladosti, davao utisak zamišljenog, više žalosnog nego veselog princa. U stanju je bio da satima sedi sa svojim mislima, a da nikakvu odluku ne donese. Melanholija je svakako proizvod njegovog duševnog stanja usamljenosti: ostao je rano bez majke, napušten od oca.

S druge strane, bio je svestan svog aristokratskog porekla, ponosan više nego drugi na svoju ”plavu krv”. Još u vreme gimnazijskog školovanja u Beogradu, njegov profesor Milorad Pavlović zapazio je neke karakteristične osobine mladog kneza. Skrenuo je pažnju kralju Petru, njegovom staratelju, na neke kneževe odlike, koje ukazuju da nije isključeno da se zanese uobraženjem: ”Kod njega, zasad, preovlađuje osećaj nad razumom - što nije dobro. U crtama njegovog lika ima ženske mekoće i ženske lepote. Možda je to odlika porodična, ali i kad bi to bilo, trebalo bi da se u duhu ispoljava i muška energija predaka.”

Docnije, za vreme studija na Oksfordu, provodio je dane po engleskim i škotskim dvorovima. Sprijateljio se sa princom od Velsa, vojvodom od Jorka, budućim kraljem Džordžom VI, vojvodom od Glostera i vojvodom od Kenta. Vremenom je stekao više manire engleskog princa, navikavši da obavezno nosi polucilinder i kišobran. Međutim, u svojoj zemlji knez Pavle se vratio rođacima, koji su ga smatrali jednakim, ali su se ipak rangirali uvek više i zauzimali najviše državne položaje, što je kod njega, obuzetog kompleksom više vrednosti, stvaralo osećanje potiskivanja.

Posle pogibije kralja Aleksandra, knez Pavle je imenovan za namesnika. Prvi put je dobio mogućnost da vlada, istina u ime jednog maloletnog kralja, ali sa svim prinadležnostima i privilegijama koje jednom vladaru u državi pripadaju. Njegovu ambiciju podsticala je supruga, grčka princeza Olga. Za razliku od svog supruga, važila je za energičnu ženu, spremnu da raspravlja i o problemima iz političkog života. Insistirala je još 1930. godine da se u Porodičnom pravilniku za članove Kraljevskog doma Karađorđevića utvrdi i za kneza Pavla i za nju titula ”kraljevskog visočanstva”.

Dr Branislav Gligorijević
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт


"Бити поштен, какав је данас свет, значи бити одабран између десет хиљада."
/ "ХАМЛЕТ" - Виљем Шекспир


Кад сам био млађи и рањивији, отац ми је дао један савет, о коме отада често размишљам. 'Кад год осетиш потребу да о неком судиш', рекао ми је, 'помисли само на то да сви људи на овоме свету нису у животу имали преимућства која си имао ти.'
/ Велики Гетсби - Скот Фицџералд
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10086
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Кнез Павле

Порукаод Svetovid » Суб Сеп 17, 2011 11:59 am

Слика
Knez Pavle sa porodicom

Pavle pakuje kofere
Dr Branislav Gligorijević | 09. septembar 2011.

Vlatko Maček savetovao regenta Pavla da se silom odupre pučistima. Oficiri dočekuju kneza, ali bez pozdrava

DOK se još plivalo na talasu narodnog oduševljenja, u vladi je rasla napetost. Do 3 sata po podne, tog dana, 27. marta još ništa nije bilo rešeno: kralj se nalazio u Dvoru na Dedinju, čuvala ga je jedna četa gardista; knez namesnik je još bio van Beograda na putu i zaustavio se u Zagrebu; druga dva namesnika nalazila su se u Belom dvoru. Neke vođe pučista razmišljale su da se ispali neki topovski hitac na Beli dvor; đeneral Mirković je čak predlagao da se knez Pavle, ako bude tvrdoglav, strelja, ali su se tome usprotivili Radoje Knežević i sam đeneral Simović.

I na Dedinju je raslo uznemirenje. Kralj Petar je čuo proklamaciju, emitovanu u njegovo ime više puta preko radija, i shvatio da je prevrat već izveden i da je vojska uzela stvar u svoje ruke. Uskoro je video i trupe koje opkoljavaju Dvor. Đeneral Kosićje već je naredio gardistima da otvore vatru, a neki u Gardi insistirali su da se zatraži podrška Dunavske divizije, koja se još nije pridružila pučistima. Kralj je, međutim, to odbio i zahtevao da se pregovara sa predstavnicima vojske. Namesnik Stanković je razgovarao sa Simovićem i ministrom Ninčićem, dok je maršal Dvora Boško Čolak Antić imao sastanak sa Slobodanom Jovanovićem, od koga je saznao da se knez Pavle vraća u Beograd oko 19 časova. Kralj je tada zatražio da se izgura njegov blindirani auto, koji se nalazio u garaži. Na Dedinju je napetost počela da popušta: čekalo se samo naređenje kneza Pavla ili kralja Petra.

Dvorski voz je zaustavljen u Zagrebu u 7 sati ujutru. Knez Pavle je obavešten da je izvršen prevrat u Beogradu i da pučisti traže od njega da prihvati to stanje, podnošenjem ostavke. Maček i Šubašić, s kojima je razgovarao na Banskim dvorima, savetovali su mu da se odupre pučistima, pošto ima na raspolaganju vojsku IV armijske oblasti u Hrvatskoj, pod komandom đenerala Augusta Marića. Knez te sugestije nije mogao da prihvati shvatajući da bi to značilo građanski rat. Imao je i dva lična razloga više: prvo, zbog brige za svoju porodicu, koja se nalazila u Beogradu; drugo, što nije želeo da se stvori utisak da je protiv kralja Petra, koji je već stupio na presto.

NAROD KLIČE KRALjU SLEDEĆEG dana, 28. marta održano je blagodarenje u Sabornoj crkvi i obavljene su nužne formalnosti: po stupanju na presto kralj je položio zakletvu na Ustav, a novi ministri sa Simovićem na čelu položili su pred patrijarhom zakletvu kralju. Zatim je kralj obišao grad, ispunjen svetom: ljudi su ga, noseći zastave i parole, pozdravljali uzvikujući njegovo ime.

U razgovoru sa britanskim konzulom u Zagrebu Rapom knez Pavle je delovao mirno, filozofski se mirio sa sudbinom, s jedinom željom da što pre napusti zemlju. Izjavio je da Simovićeva vlada i nije tako loša i savetovaće Mačeku da uđe u tu vladu, kako bi se sprečio raspad zemlje. Jedino strahuje od brze intervencije Nemačke, ali on nije strateg da prosuđuje vojnu situaciju.

Istog dana uveče stigao je dvorski voz u Beograd i knez Pavle je odmah doveden u zgradu Ministarstva vojske gde su se nalazili članovi vlade. Oficirima je naređeno da na stepenicama dočekaju kneza, ali da ga ne pozdrave. Simović ga je uveo u veliku dvoranu, gde je knez Pavle potpisao akt o svojoj ostavci, a zatim obavestio o tome i druga dva namesnika sa molbom da i oni to učine. Posle toga, došao je u Beli dvor da bi se spakovao za odlazak. Knez je odmah pozvao đenerala Leka, tada još upravnika Dvora, i zamolio ga da mu donese iz njegove kase i iz blagajne kneginje Olge svu gotovinu, kao i ugovore o kupovini imanja na Brdu kod Kranja.

Kralj Petar, koji se tada nalazio u Belom dvoru i pomagao svome stricu da se spakuje, primio je potom i đenerala Simovića. Već „imenovani“ predsednik vlade izvršenje prevrata mu je prikazao kao rezultat spontanog revolta naroda, koji su podržavale snage vazduhoplovstva i beogradski garnizon. Kralj je od Simovića tražio samo dve stvari: da se njegova majka, kraljica Marija, odmah vrati iz Londona i da se njegovom sricu, knezu Pavlu, ništa ne desi; štaviše, njemu će se i dalje isplaćivati iz državne kase neka vrsta apanaže. Pošto je Simović sve to prihvatio, kralj Petar je te večeri oko 10 sati potpisao već obznanjenu proklamaciju o stupanju na presto, o ostavci namesnika i imenovanju nove vlade.

Prilikom novih demonstracija 28. marta napadnut je nemački poslanik Heren i demoliran nemački informativni centar. U narodu se slavila pobeda sa različitim znamenjem: pod nacionalnim trobojkama i crvenim, komunističkim zastavama, sa parolama koje su nagoveštavale duboke podele u budućnosti.

Pred Simovićevom vladom stajalo je dosta problema. Pre svega, ona nije bila još kompletirana zbog neulaska predstavnika Hrvata, a od toga je zavisila i politička stabilnost zemlje. U pregovorima sa Mačekom brzo je prihvaćen njegov uslov da se položaj Banovine Hrvatske, postignut sporazumom prethodne vlade, ne menja. Ali vođa Hrvata tražio je i nešto više. Rekao je da ne može imati vere u mladog kralja, da on nije dovoljna garancija da, posle izvesnog vremena, druga grupa oficira neće napraviti novu revoluciju i odbaciti Sporazum Cvetkovć-Maček. Zahtevao je da se obrazuje Namesništvo, pod imenom Krunski savet, koje bi, u ime kralja, donosilo sve odluke. Svaki član Saveta, predstavnik Hrvata ili Srba, imao bi pravo veta, tako da bi Šubašić mogao to pravo da upotrebi kad god bi Maček to od njega zahtevao.

U pregovorima sa Mačekom Slobodan Jovanović je jedva uspeo da ga ubedi da odustane od tog zahteva, predočavajući mu da ne može vlada, koja je narod „oslobodila od jednog zakonitog Namesništva, da mu nametne jedno nezakonito Namesništvo, u obliku Krunskog saveta“. Kada je vlada, najzad, kompletirana 31. marta, već se našla u ozbiljnim spoljnopolitičkim teškoćama.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт


"Бити поштен, какав је данас свет, значи бити одабран између десет хиљада."
/ "ХАМЛЕТ" - Виљем Шекспир


Кад сам био млађи и рањивији, отац ми је дао један савет, о коме отада често размишљам. 'Кад год осетиш потребу да о неком судиш', рекао ми је, 'помисли само на то да сви људи на овоме свету нису у животу имали преимућства која си имао ти.'
/ Велики Гетсби - Скот Фицџералд
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10086
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Кнез Павле

Порукаод Svetovid » Суб Дец 01, 2012 11:37 am

Мартовски дани кнеза Павла

Слика

Јуна 1939. године југословенски кнез намесник Павле Карађорђевић званично је посетио Берлин. Било су то неизвесна и тешка времена: Хитлер је управо окупирао Чешку (март исте године), Мусолинијева Италија упала је у Албанију (април), потписан је „челични пак” Хитлер-Мусолини (мај). Почетак општег рата био је на видику. За Павлову посету Берлину 1939. године немачка страна помно се припремила. Немци су издвојили 30 милиона марака за дочек, 30.000 припадника „јуришних одреда” било је задужено за безбедност, док су се недељу дана украшавале улице, а штампа и радио данима обасипали слушаоце похвалним приказима о „Југославији- земљи чуда” и о њеним вођама. Школе и продавнице нису радиле током проласка кнеза и његове супруге кроз Берлин са чијих улица су поздрављале стотине хиљада људи. Триста авиона прелетело је изнад гостију у знак поздрава.
Био је то, како је написао један историчар, „прави излив политичке љубави”, додуше сасвим дволичан и неискрен, каква је била и цела Хитлерова политика. Југословени су били задовољни јер је током званичне вечере фирер изјавио да Немачка нема никакве територијалне захтеве према Југославији (Југославија и Немачка постали су суседи након припајања Аустрије Рајху).

Језа од додира

Хитлер је све своје трикове политичког хипнотизера и демагога великог стила користио како би убедио скептичног саговорника да Југославија напусти неутралан положај: од ласкања и примамљивих понуда, до посредних или непосредних упозорења. Југославија се ипак упорно држала свог прогласа о политичкој и војној неутралности. Фирер је добро разумео тактику југословенског намесника: Павле је сменио пронемачког председника владе Стојадиновића, држао је јаке везе с Британцима, није желео да да било какву изјаву у корист Сила осовине. Све то је потицало фирера да на Југославију гледа као на „непоуздану земљу”.
Немачки вођа и југословенски намесник имали су неколико вишесатних разговора. Домаћин је упорно покушавао да свога госта наведе на прихватање бар неког од немачких захтева: на пример, да Југославија иступи из Друштва народа, да напусти Балкански пакт, или да приђе осовини Берлин–Рим. Без резултата. „Кнез Павле је умео да ћути”, каже за њега Милош Црњански. Након завршног састанка, „Хитлер при напуштању одаје није покушао да сакрије своје незадовољство резултатом преговора. Његов мрки поглед и нервозно мицање усана је то доказивао” (В. Ваухник). Између два државника није се родила никаква симпатија. На кнеза Павла Хитлер је оставио утисак опасног „лудака”.

Слика

„Руке су му меке, као краци медузе. Осећате језу од његовог додира. Лице жуто као у воштане фигуре”. С друге стране, ни Хитлер није био опчињен својим посетиоцем. Павла Карађорђевића оценио је као „изразитог слабића” који је сваки пут успевао да се „измигољи као јегуља: кад год човек помисли да ће од њега извући неки чврсти договор, он се сакрије иза свог парламента”. Хитлер је прокоментарисао да је кнез позванији да буде „начелник одељења у неком музеју него државник”.

Утицај ујака

Међутим, посета је на намесника оставила јак утисак. Након повратка записао је да је сада уверен у „неизбежност избијања рата”. Југословенска влада донела је одлуку о убрзавању наоружања војске, а специјални војни изасланик, генерал Пешић, упућен је у Париз и Лондон на тајне договоре. Добар део југословенских златних резерви пребачен је у Велику Британију и у САД.
Немачки вођа је у бесу неосновано потцењивао југословенског намесника знајући за велику кнежеву склоност за уметност. Пре него што је након атентата у Марсељу 1934. године постао „први намесник” Краљевине Југославије, кнез Павле је са задовољством носио функцију главног шефа свих државних музеја.
„Веома осећајан, мисаон и повучен” Павле није био рођен да влада. Једино дете (рођен 1893. године) из краткотрајног брака принца-пустолова и коцкара Арсена Карађорђевића с богатом руском наследницом Аурором Демидовом, он је рано детињство провео код свога стрица, будућег краља Петра I Карађорђевића. Након што је као двогодишње дете после развода родитеља растављен од мајке, срео ју је још само два пута пре него што је умрла када је он имао десет година. Љубав према уметности и лепим стварима наследио је од богатих ујака и познатих мецена, принчева од Сан Доната.
Ипак, највећи утицај на стварање Павлове личности оставиле су године које је провео као ђак и студент у Енглеској (1913-1922). Боравак на универзитету у Оксфорду значио је „нову зору у његовом животу – буђење које ће заувек уобличити његов дух” (Нил Балфур). Постаће и до краја живота остаће англофил, што је било прилична реткост међу српским интелектуалцима или државницима, углавном образованим у Француској, Русији или по земљама немачког језичког подручја.

Као роб на галији

Од 1925. године Павле је са супругом Олгом, грчком принцезом, стално живео у Југославији. Иако је још од детињства био близак свом старијем брату од стрица краљу Александру I, Павле је до краљеве погибије био врло слабо укључен у државне послове. Уз повремен протоколаран рад, бавио се својом породицом, колекционарством и оснивањем првог музеја модерне уметности у Београду (Музеј кнеза Павла). Убиство краља Александра из основа је променило кнежев живот. Повучени, дискретни, интелигентни и у себе несигурни љубитељ уметности, одједном се нашао на челу државе растрзане унутрашњим споровима, споља угрожене, у најтеже време успона нацизма у Европи. Павле је „преко ноћи упао у послове управљања земљом чија га је војска нерадо прихватила, а чији су га политичари доводили до лудила” (Н. Балфур).

Половином 1935. године Павле је изабрао политичког сарадника који ће му омогућити да бар једно време управља земљом на дискретнији начин. Способни и окретни Милан Стојадиновић је као председник владе и министар спољних послова у току скоро четири године добрим делом имао водећу реч у унутрашњој и спољној политици Југославије. Али он је изгубио власт када је кнез намесник схватио да је председник владе почео да делује иза његових леђа.
„Блиски контакт с политичарима не подиже веру у људску природу”, жалио се Павле пријатељици.
„Ја сад водим напоран и тежак живот... Морао сам да се одрекнем свега онога што волим и сад сам принуђен да живим као роб на галији...”
Након пада владе Стојадиновића (фебруар 1939) нови премијер Драгиша Цветковић постигао је договор са хрватским вођом Мачеком о стварању Бановине Хрватске у оквиру Југославије. Пет дана пред избијање Другог светског рата направљена је влада Цветковић-Мачек. Ово је без сумње био најважнији Павлов подухват у унутрашњој политици. Међутим споразум је повећао опозицију и неомиљеност кнеза намесника и нове владе у Србији.

Мало општљив

Избијањем рата у септембру 1939. године међународна игра постајала је све сложенија, бржа и опаснија. Околности су се мењале са променама на бојиштима. Немачкој, окупираном ратом против Пољске и западних сила, у прво време након почетка непријатељстава одговарала је прокламована неутралност које се држала југословенска влада.
Међутим, могући напад Италије било је стална претња за Југославију. „Дуче је говорио о Хрватској, записао је гроф Ћано, „већ га сврбе руке. Намерава убрзати догађаје да искористи неред који влада у Европи”.
Да би ојачао свој положај, Београд је у априлу 1940. године успоставио дипломатске односе са СССР. Капитулација Француске (јуна 1940) потврдила је Хитлерову надмоћ у Европи и оставила мале земље на европском југоистоку на милост и немилост Немачкој. Немци су дошли до француских војних архива на основу којих су сазнали за тајне везе Француске и Југославије током рата, чиме је још више повећано неповерење Хитлера према властима у Београду. Немачка, Италија и Јапан су септембра 1940. године закључиле Тројни пакт којим су најавиле стварање „новог поретка”. Бирајући између напада на Југославију или на Грчку, Мусолини је одлучио да (не питајући Хитлера) средином октобра 1940. године упадне у Грчку.
Рат се опасно примакао Југославији. У два наврата, италијански авиони су „грешком” бомбардовали Битољ. Кнез Павле је тада сменио начелника генералштаба Милана Недића који се отворено залагао за савез Југославије са Хитлером.
„Италијанско-грчким ратом почела је борба између Немачке и Британије око Југославије... Ниједна велесила није хтела неутралну Југославију. Черчилу и Рузвелту југословенска неутралност била је исто тако одбојна као и Хитлеру и Мусолинију“ (Ј. Хоптнер). У новембру 1940. Мађарска, Румунија и Словачка приступиле су Тројном пакту. У октобру 1940. немачке трупе су преко Мађарске почеле да улазе у Румунију. Обруч око Југославије се затварао.
Кнез Павле био је у тешкој ситуацији. „Много пуши, описао га је Слободан Јовановић, потамнео је у лицу... Он је затворен човек, мало општљив. Никоме се не открива. Ја га жалим. Усамљен је, изолован. Нема коме да се повери...”

Черчилово наређење

Од када је средином 1940. године Хитлер одлучио да припреми напад на СССР желео је да себи обезбеди „чисту ситуацију” на југоистоку Европе. Ипак, надао се и даље да ће Југославију да придобије убеђивањем и дипломатијом а не ратом. У писму Мусолинију од 20. новембра 1940. Хитлер поручио је: „Морамо наговорити Југославију да промени своју садашњу политику и заинтересовати је на стварну сарадњу са нама, да би решили грчко питање”. Југославија је одбијала да дозволи превоз оружја или опреме за италијанску војску у Грчкој али је с друге стране, тајно олакшавала снабдевање грчке војске. Немци су због тога прекинули отпрему договорених ваздухопловних набавки за Југославију. Децембра 1940. Хитлер је позвао кнеза Павла у Берлин да му предложи „савез”. Овај је отезао с одговором. Наступило је неколико драматичних месеци. Игра „мачке и миша” се продужила. У децембру 1940. потписан је уговор о „вечном пријатељству” између Југославије и Мађарске. Важиће једва четири месеца.
С друге стране, ни Енглези нису мировали. Черчил је упутио наређење својим сарадницима да „натерају Југославију и Турску да се боре...” У наређењу свом амбасадору у Београду Кембелу наложио је да примени све дипломатске мере и да „гњави, мучи и уједа” кнеза и његове министре, како би спречио њихово пристајање уз Немачку. Међутим, Енглези нису нудили готово никакву практичну помоћ у случају рата Југославије са Силама осовине.

Кнез Павле осећао се изолованим у земљи, здравље и поверење у себе су му били на критичној тачки. Пред њим су стајале драматичне одлуке. Вајкао се: „Непојмљиво ми је како ови људи (Хитлер и Мусолини) могу бити увек тако сигурни у своје мишљење... Кад ја треба да донесем неку одлуку, мучим се целу ноћ пре и после тога...” Према његовим речима, крајем 1940. године осећао се физички и психички потпуно измождено и једва је чекао да краљ Петар II постане пунолетан како би му предао власт.
Под притиском политичких свађа у земљи и ратних збивања у Европи, намесник је при крају 1940. године у очајању решио да поднесе оставку:
„Мој главни циљ увек је био да изгладим домаћа неслагања и очувам мир на границама... Могу само рећи да нисам успео...” Ипак, након дужег убеђивања његови саветници су га навели да одустане од оставке. У говору на радију поводом прославе уједињења 1. децембра 1940. рекао је: „Потребно је сачувати сву озбиљност и хладнокрвност да би се сачувала земља од ратног пожара.” Кнез намесник знао је да Немачка припрема напад на СССР. И даље је настојао да добије на времену.

Састанак у Бергхофу

Крајем децембра 1940. југословенски министар иностраних послова Цинцар Марковић упутио се у Немачку. Хитлер му је рекао да је „крајњи тренутак” да се Југославија на време „определи и осигура место у новом европском поретку”. Цинцар Марковић ништа конкретно није могао да одговори. Притисак и претње из Берлина, уз обећања и понуде, расли су скоро свакодневно. Средином фебруара 1941. године Хитлера је посетио и председник владе Цветковић. Речено му је, као и раније Цинцар Марковићу, да Југославија треба да „искористи јединствену историјску прилику” и да одмах приступи Тројном пакту. Хитлер је понудио и један мамац: да Југославија добије луку Солун након што Немци и Италијани поразе Грке. Војни напад на СССР се убрзано припремао. Хитлер је поручио Фон Херену немачком амбасадору у Београду да предузме све како би Југославија „не за неколико недеља већ сад одмах” приступила Тројном пакту. Поново је тражио да га кнез Павле што пре посети.
Вест која је пристигла у зору 1. марта 1941. године нагнала је кнеза да се одмах припреми за пут у Немачку: Бугарска је и званично приступила Тројном пакту. Немачке дивизије су истог дана из Румуније већ умарширале у Бугарску и кренуле ка грчкој граници! Кнез се присетио реченице свог председника владе Цветковића:
„Једна ствар је ван сумње: силазак Немаца на југ преко Бугарске значи за нас смртну опасност”. Вест да су се малобројне енглеске јединице почеле да се искрцавају у грчкој луци Пиреј није пружала озбиљну наду да Велика Британија може да помогне.
И много година касније кнез Павле је могао јасно да се присети оних величанствених алпских призора планина и шума и снегом прекривених врхова док се тог 4. марта 1941. године у колони аутомобила успињао кривудавим путем ка Бергхофу, на састанак у Хитлеровом летњиковцу, на самом југу Баварске. Ни лепшег призора, ни мучнијег дана за југословенског регента. О последњем, петосатном састанку кнеза Павла са Хитлером у Бергхофу 4. марта 1941. године, кнез је оставио писано сведочанство.
„Хитлер је почео један од својих дугих монолога, описујући ми шта је он све учинио од свог доласка на власт... Директно је затражио од мене да приступимо Тројном пакту...”
Павле је одговорио да не може да склопи споразум с Италијанима „који су убили краља Александра” прорекавши да „неће на власти остати ни шест дана“ ако потпише документ који му је Хитлер понудио. Фирер је и даље наваљивао. Кнез је на крају рекао да мора претходно још једном да обави разговоре у земљи. „Немци су одредили тачан датум до којег би требало да одговоримо на њихов захтев...” Павле се вратио у Београд потиштен и несигуран. Био је убеђен „да је рат неизбежан али да нам треба времена да извршимо мобилизацију”.
„Ми нећемо капитулирати, рекао је америчком амбасадору Лејну, ми никад нећемо пасти на колена”. Али након састанка Крунског савета, променио је мишљење.

Пакт или рат

Шестог марта 1941. у Београду је одржана кључна седница Крунског савета, на коме је на највишем државном нивоу одлучивано шта да се ради. Министар војске Пешић дао је процену развоја прилике у случају рата: у најбољем случају, Немци ће врло брзо окупирати север Југославије (Словенију, Хрватску, Војводину) док би војска могла да се бори у планинама (Босна) још неколико недеља пре потпуне капитулације. Хрватски министар Мачек и Словенац Куловец изјавили су да не могу да прихвате улазак у рат у коме ће Хрватска и Словенија одмах бити прегажене. Након тешке и напете расправе чланови савета су гласали. Свих девет чланова су се у начелу изјаснили за потписивање Тројног пакта, али уз додатне услове: да се Југославија војно не укључује у ратовању и да фашистичке војске на пролазе кроз Југославију.

Тешки преговори са Немцима настављени су и наредних недеља. У том раздобљу, Крунски савет је одржао још пет драматичних седница. Немци су више пута упућивали ултиматум. Фон Рибентроп је немачком амбасадору у Београду поручио:
„Реците тој господи у Београду како је ово јединствена прилика коју нипошто не смеју да пропусте... Ја сам прихватио њихове предлоге и то се питање не може одложити...” Павле је на последњој седници Крунског савета рекао:
„Ја имам и своју савест и не смем да водим свој народ у рат, када у самом почетку знам да би нас водио у сигуран пораз”.
На одлучујућој седници Цветковићеве владе одржаној 20. марта 1941. министри су се појединачно изјаснили: њих 16 било је за прихватање Пакта према 3 који су били против. Због оставке три министра, избила је краткотрајна криза владе. Ипак, након новог немачког ултиматума, Павле је обавестио немачког амбасадора да ће председник владе Цветковић и министар спољних послова Цинцар Марковић 25. марта отпутовати у Беч како би закључили споразум о приступању Тројном пакту. Игра „мачке и мишаà ближила се крају.
Кнез Павле је водио спољну и унутрашњу политику на коју су га присиљавале околности, али за коју нимало није припремио домаћу јавност. Већина у Србији је и даље била против пакта. Патријарх Гаврило се супротставио закључењу споразума са Немачком и одбио да подржи намесника. Београд је потмуло гунђао. Командант ваздухопловства, генерал Симовић је 23. марта тражио пријем код кнеза Павла да би га упозорио:
„Ја једва држим у рукама своје официре и може се десити на случај погрешних одлука, да бомбардују прво мене... па и Вас у Белом двору...” И поред ове готово нескривене претње, кнеза Павле је оставио Симовића на командном положају. Као да више није имао снаге за борбу.
Након што су се после приступања Тројном пакту председник владе Цветковић и министар Цинцар Марковић вратили из Беча, кнез Павле је решио да „оде на одмор” у своју кућу на Брду код Крања. И поред напете атмосфере и гласина о могућности државног удара, напустио је престоницу и возом се упутио за Словенију. Када су га у рано јутро 27. марта 1941. године на станици у Загребу војници обавестили „у име краља и нове владе” да више није намесник и да мора да се врати у Београд како би потписао абдикацију, Павле је „прихватио ситуацију мирно и филозофски”. Изјавио да само жели да што пре са породицом напусти земљу. Исто вече изгнан је за Грчку. Више никада неће видети Београд. Тог дана Черчил је на радију објавио:
„Југославија је нашла своју душу”. Увече истог дана Хитлер је издао директиву бр. 25 у којој је наредио: „Југославија... мора бити сматрана непријатељем и мора бити побеђена што је брже могуће”.

* * *
Два мартовска дана – дан пакта и дан пуча – заувек су обележила живот и историјску личност кнеза Павла. Остаће запамћен и обележен као „онај који је прихватио пакт са Хитлером и кога је са власти оборио антифашистички удар”. И поред свих напора, није успео да спречи рат и катастрофу. Професор Слободан Јовановић једном је кнезу дао следећи савет:
„Када се води једна непопуларна спољна политика, онда је мора водити влада у коју народ има поверење... Може се водити ненародна унутрашња политика, али се онда мора водити популарна спољна... и обрнуто”.
Међутим, кнез Павле није био политичар који би био у стању да спроведе такву политику, а питање је да ли би то ико у Југославији усред зараћене Европе и могао. Као што бујица носи утопљеника ка понору водопада, тако су збивања и ратни догађаји одвукли кнеза Павла право ка провалији коју је годинама покушавао да избегне.

Аутор:
Д. Л.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт


"Бити поштен, какав је данас свет, значи бити одабран између десет хиљада."
/ "ХАМЛЕТ" - Виљем Шекспир


Кад сам био млађи и рањивији, отац ми је дао један савет, о коме отада често размишљам. 'Кад год осетиш потребу да о неком судиш', рекао ми је, 'помисли само на то да сви људи на овоме свету нису у животу имали преимућства која си имао ти.'
/ Велики Гетсби - Скот Фицџералд
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10086
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Кнез Павле

Порукаод Svetovid » Чет Нов 28, 2013 6:02 pm

Grešnik knez Pavle!
Nikola Žutić | 27. novembar 2013. 18:08 | Komentara: 0

Đuro Vilović procenio je da je "dolazak kneza (sa one dve bedne marionete: Perovićem i Stankovićem) svakako najnesrećniji događaj kakav Srbiju i srpstvo nije zadesio posle Kosova"

Слика
potpis-Maček polaže zakletvu kao potpredsednik vlade 1941.

KNJIŽEVNIK Đuro Vilović, alijas Ljubiša Petrović, procenio je krajem 1943. u štabu Dragoljuba Draže Mihailovića u "Slobodnim srpskim planinama", da je "dolazak kneza (sa one dve bedne marionete: Perovićem i Stankovićem) svakako najnesrećniji događaj kakav Srbiju i srpstvo nije zadesio posle Kosova". Vilović je ogorčen napisao da je knez Pavle počeo oko sebe kupiti "sav ološ srpski, sa Dragišom Cvetkovićem na čelu", pa kako ga je sve više privlačio "mračni ambijenat hrvatske bastardije, on, jadni srpski knez, sa još bednijom svojom okolinom, za najkraće vreme postaje oruđe u rukama 'zalupanog muža' Mačeka, i u ime celog srpskog naroda protiv njegove volje, potpisuje onaj sramni sporazum sa Hrvatima, koji nije ništa drugo nego - kapitulacija svega srpskog za račun hrvatski".

Prema očekivanju nekih naivnijih srpskih političara, sporazum Cvetković - Maček (od 26. avgusta 1939), i osnivanje Banovine Hrvatske, trebalo je da predstavlja izmirenje i praštanje i početak nove sloge i prisnijeg zajedničkog života. Međutim, za Hrvate je to bio jurišni signal za nove, još žešće napade na Srbe, na sve što je srpsko. Vilović je, pod pseudonimom Ljubiša Petrović, istakao žestoku antisrpsku harangu preko "cjelokupne štampe".

Vrlo brzo se stvarala klima javnog linča protiv srpskog naroda. On je navodio da je već prve nedelje posle osnivanja Banovine Hrvatske, samo u Zagrebu "mučki ubijeno preko stotinu Srba, sitnih ljudi, a da nikad nije ozbiljno povedena istraga, iako je bila javna tajna da ih je pobila Mačekova Građanska zaštita samo što su bili Srbi i pravoslavni". Vilović nije zaboravio ni na brojna otpuštanja Srba i njihovo proterivanje preko granice Banovine Hrvatske u Srbiju.

Vilovićeve navode potvrđuje nekoliko dokumenata državnih ustanova Kraljevine Jugoslavije. Na primer u jednom dokumentu nastalom u jesen 1939, koji se čuva u Arhivu Jugoslavije, piše o stradanju zagrebačkih Jugoslovena posle obrazovanja Banovine Hrvatske, i to Srba i Hrvata - Jugoslovena, članova Stojadinovićeve Jugoslavenske radikalne zajednice. Radi ilustracije bezbednosnog stanja u Zagrebu (a slično je bilo i u Vukovaru), koje je dobijalo karakteristike genocida u začetku, navodimo samo neke delove tog dokumenta koji se odnose na masakriranje "sitnih ljudi", odnosno osoblja Jugoslovenske železnice u Zagrebu:

"Nastupom promene u našem političkom životu, zbog obrazovanja novostvorene Banovine Hrvatske, nastao je težak život za jugoslavenske nacionaliste, a naročito za nas članove Jugoslovenske radikalne zajednice u ovoj banovini. Jedan mali deo najnovijih događaja koji znače pomanjkanje minimuma bezbednosti, iznosimo ovde:

- 11. septembra 1939. napadnuti su i masakrirani u Frankovačkoj ulici Petrović Jovan, mašinovođa i njegova supruga, te su prevezeni u bolnicu, gde lekari sumnjaju da će ostati u životu. Ovaj napad izvršili su uniformisani članovi Građanske zaštite.

- Mrkša Dimitrijević, zvaničnik stanice Zagreb, napadnut je u više mahova, prebijen u Trnju gde stanuje i preti mu se ubijstvom čim ga još jednom uhvate.

- Dokmanović Rade, mašinovođa sa stanom u Vrbanjskoj 5, otac šestoro dece, napala ga je Građanska zaštita 8. oktobra, a 13. oktobra t. g. 15 lica iste Zaštite tražilo ga je da ga ubije. Ne našavši ga, njegovu ženu su strašno unakazili.

- Vučinić Mile, kondukter, stanuje u Trnju, napadan je u više mahova i 7. novembra t. g. u svom stanu na spavanju je ubijen.

- Lometa Ivan, kondukter, napadnut je i prebijen na Varaždinskoj cesti 10. oktobra t. g. noću kada se vraćao kući. Sada leži u bolnici na samrti.

- Purgarić Anton, mašinovođa, prete mu ubijstvom i tražen je u stanu, dobio je preteće pismo u kome se kaže da, ako se ne bude iselio iz Zagreba, da će biti ubijen.

- Ljubanić Steva, mašinovođa, napadnut je i tražen je u stanu, dobio je preteće pismo u kome se kaže da, ako se ne bude iselio iz Zagreba, da će biti ubijen, a njegova porodica izmasakrirana.

- Poznanović Milan, vozovođa, napadnut je i pretučen, te se sumnja da će ostati u životu. Napad je izvršen na glavnom kolodvoru.

- Hibner Zvonimir, bravar, napadnut je u Zagrebačkoj ložionici za vreme vršenja svoje dužnosti. Napad su izvršili Božić i Hranitelj, 1, 2, 3, i 8. oktobra dolazili su u njegov stan članovi Građanske zaštite i tražili da se preda, a pošto isti to nije učinio bio je ubijen.

- Jačić Đorđe, činovnik direkcije: 10. oktobra u noći opaljeno je nekoliko metaka kroz prozore njegovog stana; metkovi nisu pogodili njega, pošto isti nije bio kući, nego ženu i dvoje djece koji su spavali, a koji su ostali mrtvi u krevetu;

- Peser Konrad, radnik ložionice Zagreb: 5. oktobra u 13 časova došli su u njegov stan, Armuševa 9, sedmorica članova Građanske zaštite, izvršili pretres stana, ubili ženu i decu, a njega celo popodne čekali u njegovom stanu sa namerom da i njega ubiju. Dolazili su ponovo u nekoliko mahova.

- Gatai Tomo, bravar, ložionica, ne sme da ide već nekoliko dana svojoj kući, jer mu je ista opkoljena i porušena od strane Mačekove Hrvatske građanske zaštite.

- Vučinić Nikola, nadz. mašina, napadnut je i prebijen u ložionici za vreme vršenja svoje dužnosti i to od Regvarda Josipa i Posilovića Ivana, mašinovođe.

- Tolić Anton, nadzornik mašina, napadnut je i ubijen u lokomotivskoj stanici Zagreb - Sava.

- Gerhard Oton, činovnik ložionice, pretukao je na dužnosti Zoveka Stevana 14. oktobra.

- Jovanoviću Petru, v. kontroloru, u pismu su dostavili mrtvačku glavu (kao i svim gore navedenim), samo sada sa izjavom 'krst ti je gotov a čekaju te četiri metk'. Jovanović je teško ranjen i nalazi se sada u bolnici bez nade da će ostati u životu..."

http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanc ... knez-Pavle
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт


"Бити поштен, какав је данас свет, значи бити одабран између десет хиљада."
/ "ХАМЛЕТ" - Виљем Шекспир


Кад сам био млађи и рањивији, отац ми је дао један савет, о коме отада често размишљам. 'Кад год осетиш потребу да о неком судиш', рекао ми је, 'помисли само на то да сви људи на овоме свету нису у животу имали преимућства која си имао ти.'
/ Велики Гетсби - Скот Фицџералд
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10086
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева


Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 3 госта

cron