Etnomedicina

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Уто Дец 18, 2012 6:59 pm

Vilinski izvori - lek za živce


U Srbiji se koristi samo 10 odsto od 1.000 lekovitih vrela, a samo na Kopaoniku nalazi se 78 isceljujućih izvorišta, koliko ima cela Francuska Godišnji prihod u svetu od medicinskog turizma iznosi oko 60 milijardi dolara, dok kod nas blagotvorne kladence koriste samo meštani



Nema dva zla gora od griže savesti i teške bolesti, kaže naš narod. Sa prvim zlom se nekako izađe na kraj, a lek za bolest se traži na sve strane, pa se ne bira mesto. Ide se kod vračara, belih magova, na mesta koja zrače posebnom energijom ili na čudotvornim izvorima.

Verovanje u lekovitu i isceliteljsku moć vode je vrlo staro. Naš narod i danas veruje da su lekoviti samo oni izvori oko kojih se okupljaju vile, ali i da izvori pored crkava i manastira imaju isceliteljsku moć.

Zaboravljeno bogatstvo

- Ultrabazične vode nalaze se na Zlatiboru, u svetu ih je pronađeno 25, od čega je 15 u Srbiji.
- Srbija, Makedonija i Bugarska imaju više mineralne i termalne vode nego cela Evropa.
- Tople vode imaju terapeutske komponente: jod, brom, litijum, barijum stroncijum.
- Energijom geotermalnih izvora u Srbiji može da se zameni milion tona nafte godišnje.
Etnolog Živka Romelić, koja nekoliko godina proučava narodna verovanja i običaje, kaže da širom Srbije ima bezbroj izvora na koje ljudi dolaze i leti i zimi, ne bi li našli lek za svoje tegobe.

"Moja istraživanja nisu senzacionalistička, reč je o naučno-istraživačkom prikupljanju podataka. Međutim, i ja sam ponekad zapanjena pričama koje čujem. Pitam se da li leče izvori ili vera u Boga", kaže ona.

Činjenica je, ipak, da Srbija eksploatiše samo 10 odsto od 1.000 izvora na 250 lokaliteta. Čak 240 izvora ima vodu čija je temperatura iznad 20 stepeni. U Vranjskoj Banji je najtoplija voda u Evropi, a druga u svetu (96 stepeni). Samo Kopaonik sa 78 takvih izvorišta bogat je koliko i cela Francuska. Prema nekim podacima, godišnji prihod u svetu od medicinskog turizma iznosi oko 60 milijardi dolara. Iako su netaknuta priroda, čist vazduh i lekovite vode blago brojnih banja širom Srbije, mnoge se ne koriste.

Svake godine u Srbiji narod proglasi neki izvor da je lekovit. Tako se rekovačkom selu Sibnica, na planini Straževici, nedavno pojavila "govor voda". Čuje se kao da voda ključa, pa neki kažu da "brblja". Na izvor dolaze nerotkinje, ljudi i deca koja mucaju, slabovidi...

Kraj "brbljive vode" je crkvica Svetog Petra i Pavla. Sveštenik Goran Stojanović priča da već decenijama roditelji dovode decu na izvor čudotvorne "govor vode" kako bi ih izlečili od mucavice.

"Deca koja posle rođenja dugo ne progovore dolaze ovde. Obred nad "govor vodom" traje kratko. Deca se umiju, popiju malo vode, a roditelji se pomole za njihovo zdravlje", priča sveštenik.

U selu Brajići, nadomak Ravne Gore, nalazi se izvor iz kojeg svakog minuta izbija 20 litara vode i koji je pre 55 godina proglašen svetim. Na livadi na kojoj se nalazi izvor čuvao je goveda Milinko Pantović, od mladosti tuberan. Pio je često vodu sa izvora i, na zaprepašćenje doktora, izlečio se potpuno. A čulo se daleko, pa je svet, gonjen mukom, počeo masovno da dolazi.

U Kiseljaku kod Zvornika, na prostoru od samo 500 metara, mineralna voda izvire iz devet vrela i nepovratno otiče u rečicu Jasenicu. Izvori su jedinstveni u Evropi, ali neiskorišćeni, iako bi mogla da se koristi za lečenje bolesti želuca, bubrega, malokrvnosti, žuči, disajnih organa, dijabetesa, reumatskih i kožnih oboljenja...

Preporučuje se da je piju i oni koji rade na teškim poslovima u crnoj metalurgiji i rudarstvu. Izvori su zapušteni, nema pravog prilaznog puta i trenutno ih koriste samo meštani.



Narod Potkozarja od davnina zna za lekovita svojstva Slatine u selu Lješljani, kod Novog Grada. Voda leči kožne bolesti, povećanu želudačnu kiselinu, čir, oboljenja žuči i žučnih puteva... U Lješljanima tvrde da je za otkriće lekovite vode zaslužna partizanska kobila. Kažu da su je borci tokom Drugog svetskog rata otpisali kao šugavu i bolesnu i ostavili je u šumi, a ona ih je mesec dana kasnije sustigla, u punoj kondiciji. Prateći je, primetili su da je pronašla izvor i pila vodu na potočiću, za čija lekovita svojstva se dotad nije znalo.

Kod Petrovca na Mlavi, između sela Malo Laole, Zdrelo i Veliko Laole, nalazi se prirodno jezerce sa geotermalnim izvorom u kome se ljudi kupaju i leti i zimi. Voda leči reumu, kožne bolesti i živce. Izvor u Knjaževcu na samom ulazu u selo Rgošte posećuju nevoljnici iz mnogih krajeva. Seljani kažu da leči išijas, smanjuje otoke, a pomaže i nervnim bolesnicima. Priča se da su teško obolele dovozili nepokretne, iznosili ih na rukama iz kola, da bi posle samo nekoliko dana kupanja u "bari" sami hodali.

U srednjovekovnoj Srbiji manastiri su obično građeni u okolini izvorišta, pa narod veruje da je i manastirska voda lekovita.

Hrist i slepac

Verovanja u isceliteljsku moć vode imali su potporu i u zvaničnom učenju crkve. Isceljenje slepih dovođeno je u vezu sa navodom iz Jevanđelja po Jovanu, o tome kako je Hrist podario vid slepom od rođenja: "I reče mu: Idi, umi se u banji Siloamskoj. Otide, dakle, i umi se, i dođe gledajući."
Manastir Svete Petke u Berkasovu kraj Šida poznat je i po izvoru čija voda leči razne bolesti. To potvrđuje i mermerna ploča na kojoj su uklesane reči zahvalnosti jednog Dubrovčanina koji se ovde izlečio od teške bolesti
.

Manastir Svete Melanije Rimljanke u Zrenjaninu poznat je i po čudotvornom izvoru koji leči sve boljke. Mada je izvor pre nekoliko godina presušio, vodena žila je ponovo proradila pre dve godine, upravo kada je u Vojvodini vladala strahovita suša.

Izvora je mnogo, oni su neiskorišćeno blago Srbije. Za Đavolju varoš prošle godine je saznao ceo svet, kad je stavljena na listu kandidata za sedam svetskih čuda prirode. Međutim, i danas se u Srbiji malo zna o neobičnim izvorima u blizini čuvenih figura. Pri vrhu je izvor "bele vode", a u podnožju izvire "crvena". Ova voda navodno leči spoljne rane, skida bradavice s ruku, a posle ispiranja usta zubobolja nestaje kao rukom odneta.
http://www.vesti-online.com/Riznica/Fil ... k-za-zivce
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Дец 20, 2012 8:49 pm

Koreni me brane - Ljubivoje Ršumović

Zaraženi bezbrigom ušima mašu!


Poznavanje lekovitih trava i njihove moći, naš poznati pesnik, naučio je od majke Milese i dede Stevana koji je dva puta izvukao unuka s ruba smrti, i to kada je Ljubivoje Ršumović imao četiri i devet godina i kada su ga već svi drugi „otpisali". Obe priče su neverovatne i dramatične...

PIŠESanja Lazarević

Mnoge generacije dece odrasle su na njegovoj poeziji, uz radio ili TVemisije koje je vodio ili za koje je pisao scenarija. Poznat je kao veliki borac za zaštitu dečijih pra­va, bio je, do penzije, i direktor pozorišta „Boško Bu­ha", aktivan u karate sportu Srbije. Javnost ga zna i kao strasnog ljubitelja prirode, zaljubljenika u svoj zavičajni Zlatibor i rodni Ljubiš, ali, manje je poznato da Ljubivoje Ršumović vlada još jednom veštinom - travarstvom.


Odakle potiče ta vaša ljubav i umeće da sebi i dru­gima pomažete lečeći se darovima iz prirode?

- Rođen sam u selu, daleko od doktora, još dalje od apoteke. Moja prababa Anika je bratu i meni kuvala čaj od vrbove kore kad dobijemo temperaturu. A kad raz­ranjavimo kolena privijala je bokvicu i debelu koku. Čim zakašljemo, eto je sa čajem od omana, ili hajdučke tra­ve, ili kantariona. Kad majku zaboli stomak ona joj sku­va čaj od ženetrge. Dugo sam verovao da je moja prababa nekad pojela srce zmije koja živi ispod leske, i da joj je zato svaka travka govorila od čega je lek, jer sam to pročitao u „Narodnim novinama" koje je primao deda Stevan.

Vaš deda je bio vrsni travar i on vam je dva puta u detinjstvu spasao zivot...
- U četvrtoj godini sam dobio teško zapaljenje pluća, i praktično bio na samrti. Zapalili mi sveću, majka sašila ukopno odelce... A deda Stevan je čuvao jednu injekciju i čekao neki određeni trenutak, kad da mi je „udari" u butni mišić. Kad sam već pomodreo i prestao da dišem, deda me tom injekcijom povratio, a posle čajevima, krečnom vodom i oblogama natopljenim kozjim lojem, zalečio.

Drugi put je situacija bila još dramatičnija...?
- Imao sam tada devet godina i staklom isekao venu na nozi. Mnogo sam iskrvario, pa me je majka našla onesvešćenog, podvezala nogu maramom, stavila na konja i odvela dedi u Gostilje. Kad je video u kom sam stanju, deda je uradio neverovatnu stvar: u moju venu na ruci stavio je jednu iglu, majci drugu, povezao ih gumenim crevom, i tako me, direktnom transfuzijom, povratio. Mogao je oboje da nas ubije, jer nije znao koje smo krvne grupe. Pitao sam ga kasnije, kad sam odrastao, kako je imao snage da u trenutku donese takvu odluku. Ispričao mi je da se, kao u transu, setio kako su lekari na Ceru i Kolubari morali u trenu da donose takve odluke, koje su davale bar kakvu nadu, jer svako odugovlačenje vodi u ono neminovno...

Zlatibor je svetsko čudo
Zlatibor je od davnina poznat kao prirodno lečilište. Zlatiborska visoravan leži na zemljištu sas­tavljenom od magnezita, serpentina i krečnjaka. Predominacija magenzijuma nad kalcijumom, koja postoji u tlu, postoji i u vodi za piće. Zbog toga vode Zlatibora, kao i namirnice biljnog porekla odgojene na ovoj zemlji, utiču umirujuće na nervni sistem. A poznato je da prisustvo magne­zijuma unapređuje rast celog tela, posebno ekstremiteta, jer višak ovog elementa omogućava povećanu sintezu proteina... Što se vazduha tiče, on je pun lakih elektro-negativnih jona, koji imaju pozitivan efekat na funkcije organa za disanje i hematopoetskog sistema, koji stvara krv! Zlatibor, takođe, spada u zonu najniže radijacije u Srbiji. On je svetsko čudo: recimo, hrast svuda u svetu raste u predelima do 600 metara nadmorske visine, a na Zlatiboru hrast raste na 1100 metara! - s ponosom priča Ljubivoje Ršumović.


Da li ste se oduvek bavili travarstvom ili je to došlo tek s godinama?
- Dok su mi bili živi prababa Anika, deda Stevan, majčin otac, i majka Milesa, nisam ja morao time da se bavim. Deda je, inače, bio bolničar u Prvom svetskom ratu, pa je doneo u selo i ste­toskop, špriceve, hirurški pribor, i Pelagićevu knji­gu i Medicinsku enciklopediju za narod, u dva toma... Lečio je i najteže bolesti, tuber­ku­lo­zu, žuticu, ali i gangrenu, uganuća, prelome. I on je sve znao o travama, a izmislio je i efikasan lek za tu­ber­ku­lozu pluća - krečnu vodu, koju je sam spravljao. Majka je od njega učila, a ja od oboje ponešto.


Koju biljku ili čaj vi smatrate svojim najvećim „prijateljem"?
- Od lekovitih biljki najviše cenim gavez. Veoma je efikasan melem od korena gaveza skuvanog u jazavičijoj ma­s­ti, za prelome, bolove od uboja, hemoroide, reumatske bolove, pa čak i za starčke bore.

Imate li neki recept za naše čitaoce?
- Čaj od kore divlje kruške vrlo efikasno smanjuje šećer u krvi, i to kod onih koji još nisu prešli na insulin. Oljušti se kora od divlje kruške, isecka, pola šake stavi na litar vode, kuva se dok ne proključa, pa još nekoliko minuta. Onda se skine, poklopi i ostavi onako s korom da se ohladi. Pije se izjutra, u podne i uveče, pre jela, po dva decilitra. I prati se šećer, da se ne pretera u obrnutom smeru!

Na koji način vi održavate svoje fizičko i mentalno zdravlje?
- Radom.Nema efikasnijeg leka, pogotovo za mentalne probleme. Imam kuću u Baćevcu, trideset kilometara od Beograda, i imanje od šest hiljada kvadrata. Voćnjak i vinograd. Pa kad se zamorim pred računarom, ja obiđem okućnicu, sa kosom, motikom, makazama, sekirom ili testerom u rukama... Uvek ima nešto što treba obraditi, doraditi, raskrčiti, pokositi... Kad se tako odmorim, opet se vratim kompjuteru, na novo umaranje.

Srećno ste oženjeni i sa suprugom Natašom podigli ste trojicu danas već odraslih sinova. Koliko su porodična sreća i ljubav važni za čovekovo zdravlje?
- Ljubav i zdravlje? Pa to je kao šaka i prsti, nerazdvojno. Nataša i ja imamo i tri unuka, jednu devojku, Marinu, i dva momka, Aleksu i Vida. Aleksa je napunio sedamnaest godina, Vid tek šest meseci.

Koliko je bezbrižno detinjstvo, o kojem često govorite, važno za čovekov budući zdrav odnos prema životu i problemima?
- Bezbriga je, uopšte, lekovita. A kad se čovek u detinjstvu zarazi bezbrigom i porodičnom srećom, onda on os­taje kompletan celog života. I tada, problemi nisu muke, već izazovi! Korene, koji me hrane i brane, poneo sam sa Zlatibora, i ne odvajam se od njih ni kada pišem, ni kada ušima mašem!
http://www.vivamagazin.info/261/002.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Дец 27, 2012 7:28 pm

Medicina - tradicija i savremenost


Svetska zdravstvena organizacija saopštila je da su tradicionalni lekovi efikasni i u tretmanu modernih bolesti i da bi ih trebalo uvrstiti u osnovnu zdravstvenu zaštitu.

ŽENEVA - Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštila je da su tradicionalni lekovi efikasni i u tretmanu modernih bolesti i da bi ih trebalo uvrstiti u osnovnu zdravstvenu zaštitu.
Ova specijalizovana agencija UN, sa sedištem u Ženevi, naglašava da je Kina, u kojoj se biljni preparati prepisuju zajedno uz zapadne lekove, dobar primer koji bi trebalo slediti.

Medutim, i dalje postoji zabrinutost o efekasnosti i bezbednosti tradicionalnih lekova.

Kineska tradicionalna medicina upražnjava se više od dve hiljade godina. Ona je bila korišcena za lečenje svega, od obične prehlade do raka. Višestruko dejstvo biljnih preparata, uz pravilnu ishranu i vežbanje, stiče sve veću popularnost i na Zapadu. Predsednica SZO Margaret Čen ukazuje da bi drevne preparate trebalo koristiti zajedno sa zapadnim medikamentima za lečenje savremenih bolesti.

"Dva sistema- tradicionalne i zapadne medicine - ne bi trebalo da se sudaraju. U kontekstu osnovne zdravstvene zaštite oni treba da deluju u harmoniji dobrobiti, koristeći najbolje iz svakog sistema i nadoknadujući odredene slabosti u svakom", naglašava Margaret Čen.

Ona je govorila u Pekingu na konferenciji Svetske zdravstvene organizacije na kojoj je prvi put promovisana tradicionalna medicina. SZO smatra da tradicionalni lekovi imaju manje neželjenih sporednih efekata od zapadnih i mogu da budu jeftin, delotvorni tretman za česte bolesti kao što su dijareja i malarija.

Margaret Čen takođe je uverena da tradicionalni lekovi mogu da pomognu u prevenciji takozavnih "bolesti modernog načina života" kao što su dijabetes, srčana oboljenja i mentalni poremećaji. Po njenom mišljenju, Kina, u kojoj lekari prepisuju i jedne i druge lekove, predstavlja dobar primer. Ipak, upozorava da nisu svi tradicionalni lekovi dostigli naučne i bezbednosne standarde.

"Mnogi tradicionalni lekovi imaju neadekvatnu dokaznu osnovu kada se mere prema tim standardima. Testovi za kvalitet i standardi za proizvodnju izgleda da su manje rigorozni i kontrolisani. Proizvodi mogu da izbegnu striktna pravila uspostavljena da osiguraju bezbednost. A oni koji ih prepisuju mogu da budu bez sertifikata i dozvole" - upozorila je predsednica SZO.

Biljni lekovi oduvek su bili u središtu istraživanja radi uključivanja njihovih aktivnih sastojaka u zapadne lekove. Ali tržište biljnih lekova sada vredi milijarde dolara i mnogi se prodaju bez jasnog razumevanja njihovih sastojaka ili načina na koji deluju. Pedijatar Robi Parkman, koji je boravio u Pekingu na letnjim Olimpijskim igrama, izjavio je da su ga kineski lekari zabrinuli.

"Mislim da je holistički deo dobar a da bi deo u vezi sa aktivnim sastojcima mogao da bude bolji. Ja samo brinem da i pored toga što nešto funkcioniše, ne može da se koristi za stalno lečenje ljudi" - kaže pedijatar Robi Parkman a prenosi Glas Amerike.

SZO je uverena da bi uključivanje tradicionalnih lekova u savremenu medicinsku negu moglo da ohrabri naučna istraživanja i da kontroliše i obezbedi da se oni koriste na pravilan način.
Vang Kui je profesor tradicionalne kineske medicine na Univerzitetu u Pekingu. On smatra da je najveći izazov za promovisanje tradicinalnih kineskih lekova u inostranstvu naučno dokazivanje da su oni efikasni.

"Nauka može postepeno da reši ovo pitanje. Za nas, obične ljude, najvažnija stvar je delotvornost. Sve dok ima dobrobiti od tih lekova, oni su u redu" - zaključuje Kui.

(FoNet)
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Јан 03, 2013 4:55 pm

Da li rakija leči

U srpskoj tradiciji je duboko ukorenjeno verovanje da "rakija leči"


U srpskoj tradiciji je duboko ukorenjeno verovanje da "rakija leči" i da po neka čašica ovog žestokog pića blagotvorno utiče na zdravlje. Zbog toga mnogi, uz uobičajeno "nazdravlje", svakog jutra iskape po čašicu rakije. Koliko je to lekovito, a koliko štetno, pitali smo dr Predraga Mitrovića, kardiologa Urgentnog centra u Beogradu:
- Neka ispitivanja su pokazala da oni koji umereno piju alkohol, u poređenju sa apstinentima ili onima koji preteruju, smanjuju rizik da smrtno stradaju od bolesti srca, šloga ili kancera. U prilog tome podatak da ređe obolevaju od kardiovaskularnih bolesti, odnosno infarkta srca, srčane slabosti, povišenog krvnog pritiska i šloga. Pri tome bi trebalo da se zna da se pod umerenim pijenjem podrazumevaju jedno do dva alkoholna pića koja sadrže 10 g alkohola - krigla piva (3,5 dl), čaša vina (1,5 dl) ili čašica žestokog pića (0,3 dl).

KORISNO
Dokazano je da umerenost u alkoholu povećava koncentraciju dobrog, snižava nivo lošeg holesterola, ali na vrednosti triglicerida ne utiče. Osim toga "gasi" upale unutrašnjeg zida krvnog suda u kome se nalazi masna naslaga koja može da prouzrokuje pucanje i srčani udar. Jedna čašica može da deluje i na trombocite tako što će da uspori stvaranje tromba ili da ubrza njihovo razlaganje, ako postoje. Na taj način mogu da se osujete neka kardiovaskularna oboljenja. Umereno ispijanje alkohola može da utiče i na širenje krvnih sudova, čime se postiže bolja cirkulacija.
Zbog polnih razlika u građi tela, kao i brzini resorpcije i metabolizma alkohola, optimalna umerena količina pića nije ista za žene i muškarce. S obzirom na to preporuka su dva pića dnevno za muškarce i ne više od jednog za žene. Naravno, ovo se ne odnosi na trudnice.

ŠTETNO
Negativan uticaj alkohola na zdravlje zavisi pre svega od količine, vrste pića, načina i učestalosti ispijanja. Veće doze direktno deluju na neurone, što može da prouzrokuje snižavanje krvnog pritiska, kao i oštećenje srčanog mišića. A, brzo ispijanje žestokih pića smanjuje kontraktilnost srčanog mišića, kao i grčenje perifernih krvnih sudova u nogama, plućima, bubrezima i mozgu, pa i krvnim sudovima srca. U slučaju dugogodišnjeg (deset i više godina) svakodnevnog ispijanja alkohola u većim količinama (80 g ili osam čašica žestokog pića) slabi srčani mišić što prati njegovo zadebljanje i uvećanje čime se manifestuje alkoholna miokardiopatija. Pritom bi trebalo da se ima na umu da je srčani mišić žena osetljiviji tako da su posledice pogubnije. Redovno pijenje, osim toga, utiče da krvni pritisak postane viši i da se javi arterijska hipertenzija. Često dolazi i do poremećaja koncentracije elektrolita u organizmu, kalijuma, natrijuma i kalcijuma, što uzrokuje aritmiju i hronične srčane slabosti, kao i spazam perifernih krvnih sudova – kaže dr Mitrović.

KAD OZEBU SRCE I TELO
Priča o rakiji što greje ozeblo srce i telo je priča o širenju krvnih sudova koju izaziva samo umerena količina alkoholnih pića. Na taj način se pospešuje cirkulacija, pre svega periferna, i osećamo da nam je toplije. Ali, pređe li se granica, sve kreće nizbrdo. Dolazi vrlo brzo do grčenja krvnih sudova i ozeblo srce strada, a telo je još hladnije – naglašava dr Predrag Mitrović.

VIŠE ŠTETE NEGO KORISTI
Bez obzira na pojedinačne pozitivne efekte umerenog uživanja u čašici, nijedan zdravstveni radnik ne bi trebalo da preporučuje ispijanje alkohola jer su veći negativni od pozitivnih efekata. Pritom pre svega ne sme da se zaboravi štetan uticaj alkohola na jetru i želudac. Oni koji ne mogu da se kontrolišu i skloni su da "zaborave" da broje kada je o alkoholu reč bolje je da piju samo vodu i sokove - preporčuje dr Mitrović.

OD ČAŠICE DO ALKOHOLIZMA
Ako neko svakodnevno ispija po čašicu žestokog pića pre jela ima veliki šansu da stvori naviku. Ukoliko se doze vremenom povećavaju negativni efekti su sve veći. Zbog toga je neophodna samokontrola, što u večini slučajeva nije moguće.

CRVENO VINO I TRAVARICE
Mnogobrojna istraživanja su potvrdila da crveno vino, u odnosu na žestoka pića, blagotvornije utiče na zdravlje. Crveno vino sadrži brojne antioksidanse među kojima i rezveratrol koji čuvaju srce, nervni sistem i štiti od oksidativnog stresa. Naravno, to podrazumeva da se vino pije u umerenim količinama.
Kombinacije alkoholnih pića, najčešće rakije, sa lekovitim biljem mogu da budu korisne samo ako trave sačuvaju lekovite osobine. Često se, međutim, dešava da ih alkohol neutrališe.

Ž. Radulović


Слика
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Феб 03, 2013 10:31 am

Kopriva (dokumentarni film)

http://www.youtube.com/watch?feature=pl ... _8c_m4lw8A
Kopriva (prevod na cc dugme )

Kad bi se birala kraljica svih livada, šuma i pašnjaka, po svojoj važnosti, kruna bi sigurno pripala - koprivi.

Ova skromna, a istovremeno veličanstvena biljka sa žarećim žaokama na listovima i stabljici, jedan je od najvrijednijih poklona Prirode ljudima.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Феб 03, 2013 3:47 pm

Predmeti za zaštitu zdravlja u Etnološkoj zbirci Narodnog muzeja u Valjevu
Health Care Objects in Ethnological Collestion in the National Museum in Valjevo

Gordana V. Marković
Narodni muzej u Valjevu

Veoma rasprostranjeno mišljenje u prošlosti je da bolest kod ljudi izaziva neka nadprirodna sila jer: "Svaka boljka ide na jazove, na ćuprije... na bunjišta, raskršća i kokošinjak, zato se tamo ne ide u nedoba nego samo danju kad mračne sile slabo mogu da naude (1)." Ljudi su se, dakle, mogli razboleti ako ih neko urekne, ako na nešto nagaze, ako se uplaše i slično. Da bi se preventivno zaštitili od negativnih uticaja do kojih je moglo doći na pomenuti način ili se, pak, žele izlečiti od bolesti koja je tim putem prouzrokovana, pribegavalo se različitim metodama kao što su: nošenje amajlija, nošenje zapisa i molitvi, "salivanju strave". Bolesti koje su nastajale promenom funkcija u organizmu, različiti deformiteti i druge fizičke promene, ujedi i slično, lečene su prema starim narodnim receptima i čine ih različiti melemi i napici najčešće pravljeni od lekovitog bilja.

Tradicionalna zdravstvena kultura valjevskog kraja nije do sada bila predmet posebnih etnoloških istraživanja, nego se o njoj može nešto zaključiti na osnovu običaja šire regije severozapadne Srbije. Ovakva razmatranja uglavnom su se odnosila na neke osnovne principe kolektivne zaštite (sela, porodice) u običajima godišnjeg ciklusa (2) ili se pominju u istorijskoj građi (3). Međutim, o prisutnosti pomenutih verovanja i tradicinalnom načinu lečenja ljudi (pojedinaca), letine i stoke u valjevskom kraju, svedoče predmeti u etnološkoj zbirci Narodnog muzeja u Valjevu, koji su u proteklim decenijama prispeli u muzej (4). Ovu grupu predmeta čine sledeće muzealije: beležnica sa narodnim receptima za lečenje određenih bolesti, amajlija zapis sa tekstom molitve protiv kuge, ikona amajlija sa likom Bogorodice i amajlija Koran - minijaturno izdanje. Pored ovih predmeta u muzejskoj dokumentaciji (Knjiga prijema, Inventarna knjiga etnološke zbirke) pominju se i dva predmeta koji su se koristili za "salivanje strave" a reč je o kamdžiji i jataganu. Kako podaci o pomenutim predmetima nisu potpuni može se predpostaviti da su neki od njih došli i iz drugih sredina. Ovu pretpostavku možemo potkrepiti i činjenicom da su brojni kulturno-istorijski i konfesionalni uticaji koji su se vekovima preplitali na ovim prostorima, ostavili traga i u ovom segmentu tradicionalne kulture.
Narodno verovanje da uzročnici bolesti mogu biti izazvani nekom nevidljivom ili nadprirodnom silom, imalo je za posledicu stvaranje različitih metoda zaštite i lečenja a najveći broj njih zasniva se na magijskim i religijskim principima. Kako su primitivnom čoveku mnoge pojave bile zagonetne, verovali su da različitim obredima mogu da unište ta zla bića, koristeći pri tome: vatru za sagorevanje, vodu za spiranje, gasove za ugušivanje, orudje za ubijanje i zvukove za plašenje (5).

Pomenute metode zaštite zdravlja i lečenja najčešće se prepliću pa ćemo pomenute predmete posebno prezentovati.
1) Beležnica sa narodnim receptima za lečenje odredjenih bolesti
ima u muzejskoj dokumentaciji Narodnog muzeja "VaLjevo" sledeće oznake: kp 1045-uk 711-knj. red. br. 9 i nema otvoren predmetni karton. U pomenutim knjigama o ovoj beležnici kaže se da je poklon Radovana Josipovića iz Latkovića (Mionica) a pripadala je njegovom dedi Velimiru Josipoviću koji je zapisivao za svoje potrebe: Zakon o čuvanju poljskog imanja koji je proglasio kralj Milan I, datumi rodjenja dece, spisak dužnika do recepata tradicionalne narodne medicine (6). U beležnici se pominje 1892. godina kao godina rodjenja jednog od petoro dece (čija?) pa je to predpostavka za njeno datovanje (7), medjutim, pri kraju beležnice se nalazi zapis koji kaže: "Dragutin Pavlović iz Latkovića platijo je interez za 10 meseci i 15 dana od 11 septembra ove 1895 pa do 15 jula 1896 god. po obligaciji koji je bio rok 11 septembar 1894 i primio kvitu" što u izvesnom smislu menja datovanje beležnice ali za ovu priču to nije od presudnog značaja. Beležnica je pisana ćirilicom sa crnim i plavim mastilom kao i garafitnom olovkom. Ima 35 strana a mnogi listovi nedostaju ili su delimično iscepani pa je nemoguće pročitati racepte na njima. Beležnica je u celini dosta oštećena. Nakon izloženog teksta pomenutog zakona sledi nekoliko recepata za lečenje šangira (reč je o nekoj vrsti ranice) ali su listovi delimično iscepani pa je otežano čitanje i razumevanje, medjutim, izložićemo nekoliko delimično nepotpunih (8):

"šangir se pojavi posle .............. 2-3 do 6 dana i on izgleda kao mala rupica čirić na glaviću, ili gubama ženskog uda u početku opaža se samo ranica mekana onda je šangir ............. ako je tvrda onda je opasna zbog toga je nužno da se pere često sa komovom rakijom najljućom što treba činiti dok ne poteče krv na ranicu zatim namaži ranicu sa sitnim kanforom ili šećerom i ostavi tako do drugog dana zavijeno ako ne prodje bolest do tog dana od tog, onda napravi melem od ove smese uzmi plavog kamena koliko....." (list je iscepan za ovaj deo recepta)
"leči i ovo šangir uzmi pečene stivse i pospi po debelo po rani i okolo u neko doba smešaj i kašiku čiste masti sa malo sitnog kanfora koliko 2 puta na vr noža to treba dobro izmešati iztući drvenom kašikom pa namazati na malo vate pa prilepiti na ranu po vru tivse menjaji veče i jutrom peri ranu mlakom vodom za 2-3 dana ozdravićeš"
"sa najvećim uspehom leči šangir govedje meso i crni luk useckaj 1/2 kila mesa taze i glavicu crnog luka pa sa tom smesom obavi glavić 10 i više sati zatim operi sa toplom vodom .........." (list je iscepan za ovaj deo recepta)
"putnici koji dobiju tu bolest treba da pritisnu sa razgorelom cigarom na ranu i da je na njoj ugase zatim oprati rakijom ili vinom i zaviju voskom ili lojem ugorelim".

Posle ovih recepata nedostaje nekoliko listova a onda su zapisani recepti ispred kojih su redni brojevi od 1 do 72 i na kraju nekoliko recepata koji nemaju redne brojeve. Kako i dalje nedostaju odredjeni listovi a često ili su, pak, na krajevima isprljani, to se mnogi od recepata ne mogu dobro pročitati. Nakon opšteg uvida u recepte zapisane u ovoj beležnici vidimo da se oni odnose: na zdravlje ljudi, useva, stoke a tu je i nekoliko molitvi i zapisa za zdravlje i lakši porodjaj. Ovog puta izložićemo neke od njih klasifikovane prema vrstama bolesti.

Na samom početku ovog dela beležnice nalaze se dva zapisa od groznice koji su dosta nečitki a jedan od njih kaže:

(1) "Svjati Svarko dije /ukroti Putsinu (?)/ tako i ti ukroti gospodi Treskavicu Siju od roba Božijega /voimja oca i Sina i Svjatoga duha inine i prisno Ivojeki vekov Amin" (9)
Od iste bolesti sledeći recept koji se priprema od sledećih biljaka:
(34) "crnjeve trave one dagodice (?) opet druge cr. trave što je kao grozd, 2 paprike suve, 3 glavice luka belog pa istuci dobro nadji plave artije uzmi i kašiku masti pa onda vrućim vatraljem pritisni neka se dobro uprži pa nako vruća privi neka stoji 24 sata."
Lek od glista spravljao se na sledeći način:
(4) "istuci slatke jabuke pa iscedi vodu i pomešai sa šafranikom i pi dok ne istera napolje gliste."
Od velikog kašlja i kašlja preporučuje se nekoliko recepata koji se pripremaju od biljaka:
(5) "istuci koren od bokvice iscedi vodu pomešai žutog šećera pa pi ujutru i veče"
(65) "drenov cvet i šipkov kuvai pa pi onu čorbu jutro i veče".
Od zubobolje i bolesti usta se preporučuje nekoliko tradicionalnih metoda lečenja i to jedan zapis, preparat napravljen od prehrambenih namirnica i delova životinje:
(14) "Hristos putem ............ / čelavjek na kamen sjedet rida i plače/ pitogo Hristos šta ti je / čelovjek velimu boleme zub te ridam plačem/ veli Kristos izidi crvu...... zub/ Amen"
(49) "kad zub boli uzmi belog šećera, bibera, soli u jednoj meri i to u plekanoj kašici rastopi na žeravici pa naliti istija šupalj zub"
(56) "kad zub boli nadji konjski zub pa ga žeži u vatri pa turi u lulu pa sa duvanom puši"
(44) "kada usta bole i oko zuba .... 8 drama tivse kore rastove 35 drama, čiste vode 180 drama kuvati to sve pola sata pa procedi i dodai živog sirćeta 75 drama sa time isperi usta 10 minuta".
Za bolesne uši preporučuje se nekoliko preparata a jedan od njih kaže:
(6) "nadji od ajgira vršku pa iscedi u oku vode i suni po nekoliko kapi u uvo"
(48) "nadji miše goliće pa turi u polić zaitina ostavi prema suncu u maju mesecu neka stoji nekoliko dana posle suni u uvo jednu kap".


Jedan zanimljiv zapis savetuje se u slučaju glavobolje:
(26) "Adama glava boli / Adam dade Devi / Deva dade moru / more dade zemlji i dade travi / trava dade rosi / rosa dade magli / magla dade Suncu / Sunce dade vetru / vetar odnese od roba Božijega / Amin".

Pored recepata u kojima se odnos sastojaka izražava poznatom jedinicom mere za težinu - gram ("dram"), sastojci koji se pripremaju u slučaju bolesti sipnje, bolova u ledjima i kad čovek otiče, izražavaju se novčanim jedinicama para i groš a neki se pripremaju i od životinja:
(69) "od sipnje kad čovek zavtiva uzmi meru zaitina groša šećera 2 groša kafe i malo preletne slanine pi zaitin, pi kafu sa šećerom jedi slaninu sve naštinu"
(41) "kad ledja bole uzmi za 10 para knafora 1 groš živog sirćeta 4 glavice belog luka 20 para zajtina sve to pomešati i nadji ječma pa kuvati i pari vrućim a onim trljai po damarima niz ledja"
(60) "od debele bolesti kad čovek počne oticati nadji žabu što se nalazi pod kamenom tri četiri pa sagori pa onam pepeo u čašu sa vodom pomešai i pi po jednu komovicu."
Već je pomenuto da se u ovoj beležnici nalazi i nekoliko recepata koji se primenjuju u slučaju bolesne stoke i zaštite useva:

(55) "za čele na Božić pre Sunca kada se pije medljana rakija treba da svi ukućani posedaju oko vatre i uvate se za ruke pa neće roi nikud"
(67) "kad vola i konja oko boli stuci čiste srče dobro sitno i prosi i uzmi zelene čove pa sagori u vatri pa pomešati zajedno sa srčom i turi u cev pa onu prašinu suni u oko"
(11) "da grad vinograde ne bije, da ujutru na Božić pre Sunca uzme oku vina i ode u vinograd i oreži 3 čoklje pa zali vinom."

Opšte je poznato da zdravlje ljudi zavisi od lične higijene ali i stambenog prostora pa su i u prošlosti ljudi vodili računa i o tome:

(37) "od buva ukuvati list od bundeve u bakraču pa poli tako vrućim po sebi"
(38) "od stenica u leto od mlade konoplje list istuci i iscedi onu vodu pa po duvaru maži gde su stenice".
U prošlosti su ljudi verovali da bolesti mogu nastati ako se na nešto nagazi ili se bace čini pa se u ovoj beležnici nalaze zapisi i molitve za ozdravljenje od ovakvih bolesti ali su dobrim delom nečitke ili su iscepani listovi, ali evo jedne:

(46) "od zlih očiju nađi od jelena rog i od koze čupe pa se nakadi na tim kad podješ u svet."
Tradicionalna kultura naših prostora veliku pažnju je posvećivala obezbedjivanju potomstva. Zato se vodilo računa o zdravlju žene a preduzimale su se i različite mere za koje se verovalo da obezbedjuju lakši porodjaj:

(8) "koja žena dece nema da pre Božića nadje od zečice sala sirište i srce da ispeče suvo na ugljenu pa da se na Božić tim omrsi"
(58) "dan Svete Bogorodice / molitvami Gospodu Isusu Hristu slava Tebje / molim ti se ja ..... spasitelju blagi /pmičniku izbavitelju svakja skarbi i pogani / pridi nami grešnicu oka dani i pomozi i pokrimja krilom tvojimja prepadajtesja moljuščisja milostivi /budi o gospodi sokranimja osvobodimija on svakijah zla / imetija od bijesa nečistogo od strijemi ............ od strijemi krvopilnici i prozdrljivci / daruj mi zdravlje krepkost i bodrenost pri poroždeniju / osir..sluja jako blago i čelovjekoljubec samo da mi mplitvamja .............. / molitvami o Isusu Hristu i .............. i Bogorodica imajušći san Matere Božije pri sebi nebudet imati muku pri poroždenju valdač".


Izloženi recepti nam pokazuju da se u narodnom lečenju koristilo više metoda kao što su zapisi i molitve (uglavnom kombinovani elementi hrišćanske i narodne religije), raznovrsno lekovito bilje i prehrambene namirnice (vino, beli luk, so) od kojih su se pripremali napici i melemi, dok su se delovi životinjskog tela koristili za pravljenje leka-melema ili u magijske svrhe.


2) Amajlija zapis ili molitva protiv kuge u etnološkoj dokumentaciji Narodnog muzeja u Valjevu zavedena je pod inventarnim brojem 435 a poklonio ju je muzeju 16. maja 1980. godine Aleksandar Radosavljević iz Lelića (Valjevo). Molitva je napisana na tabaku papira crnim i ljubičastim mastilom. "Na prvoj strani iznad teksta su 4 simetrično rasporedjena, dva veća i dva manja crna pečata ovalna otiska, tri sa hrišćanskim motivima i likovima svetaca, jedan heraldičan: dvoglavi orao sa krunom iznad. Na drugoj strani u donjem desnom uglu takodje tri otiska, sva tri sa hrišćanskim motivima, dva ovalna - veći i manji, treći trouglast. Zapis je bio savijen na 8 delova. Pripadao je Aleksandru Radosavljeviću iz Lelića, zidaru, a nasledio ju je od svog pradede Stevana Radosavljevića koji je umro 1915. u 87 godina kao molitvu koja se nosi kao zaštita od kuge. Verovatno je iz druge polovine 19. veka i da je nošena kao amajlija radi zaštite od bolesti, pošto se pominju Stevanovi sinovi (10)."

U literaturi (11) se kao posebna vrsta hrišćanskih amajlija (hamajlija) pominju zapisi. Zapisi su se pisali na različitim vrstama materijala i nosili na različitim mestima što je zavisilo od vrste bolesti zbog koje se nosi ili neke druge neprijatnosti od koje se čovek želi zaštititi. Ovakvi zapisi najčešće predstavljaju spoj hrišćanskih elemenata, najčešće likovi svetitelja zaštitnika porodice, i elemenata stare narodne religije koje se zasnivaju na bajanjima i verovanju u čarobne reči. Tekst ove amajlije - zapisa sadrži sve te elemente i glasi:
"Vo imja oca i sina svjatogo Duha Amin

Molitvami svjatogo Arhangela Mihaila od nečastivoga duha, od Mora, od nazora, od volka, od vetra nečista Amin. Jegda svjatij Arhangel Mihail idjašče sa gora Eleonskih i srete vješticu vlas joj do zemlje, oči kako oganj ruke i zubi krvavi, i reče svjatij Arhangel Mihail od kudu jesi ti čelovječe i što ime tvoje, ona že reče ja sam vještica roda čelovječeskog gutatelnica, i s každu izesti čelovjeka ja noću ulazim u kuću kako Medvedica, kako kurjačica, kako golubica, kako zmija uvračajut zato se i zovem četvoronoćnica i s každu serdcu mome od kada se pak rodila sveta djeva Marja učim decu klati, svetinja i Slova Božja i kada se pak tamo da u bezpočinu u morske dubine, uvatitesja i onda svjatij Arhangel Mihail svjazaju i poče biti palicom željeznom pljevom (?) že ona reče živ Gospod Bog Savaot Višnji neodpuščajut svjataja donde že nezakklinešimja takovaja tvorjašče i potom zakle ga vještica, takoti Gospoda Boga Savaota Višnjeg nemoj mene više udarati, sva ću ti imena moja pokazati i gdi god budu moja imena i onom domu pri čolovjeku i otroku, popisana tu ja nikakva zla učiniti ne mogu. Imena vještica, 1. vještica 2. obrečnica 3. oblaznica 4. naruša 5. sati 6. ubica 7. aina 8. molila (?) 9. voinani 10. mlečnica 11. bludnica 12. klevetnica 13. množestvo 14. saul 15. anajen 16. vrug 17. mora 18. sati 19 kunago.
Protrena sraznici i pokaza sva imena svoja, a ova molitva da je na pomoći i na oproščeniju Rabu Božjem Vladimiru, Čedomiru i Radomiru Radosavljevići i svegda ininje i prisno i vovjeki vjekov Amin."

3) Amajlija ikona sa likom Bogorodice u etnološkoj dokumentaciji Narodnog muzeja u Valjevu ima inventarni broj 133 a muzej je prispela kao poklon Negovana Mitrovića iz Pambukovice (Ub) 1957. godine (12). Ikona ima dimenzije 5,5 x 6 cm i debljinu 0,5 cm i opisana je na sledeći način: "radjena je bojama na drvenoj podlozi u obliku pravougaonika sa jedva vidLjivim tragovima pozlate. Lice ikonice opervaženo reljefnim četvrtastim okvirom. Na ikonici predstavljene Bogorodice od koje su najjasniji detalji glava i ruke a na ostaloj površini skinuta je boja. Upotrebljavana je kao amajlija koju su nosili u rat i kao amajlija porodilja koje su je držale u ruci pri porodjaju kako bi se lakše porodile (13)." Pretpostavlja se da je ovo bio triptih ali joj nedostaju dva dela.
Amajlije u obliku ikona veoma su rasprostranjene i veruje se da one štite kako pojedinca, tako i sve ukućane i celokupno domaćinstvo.

4) Minijaturna sveta knjiga Koran dimenzija 2,5 x 2 x 1 cm zavedena je u etnološkoj dokumentaciji pod inventarnim brojem 332. Knjiga je zatečena u muzeju i o njoj nema dovoljno podataka ali se pretpostavlja da je doneta sa hadžiluka i da je bila u upotrebi kao amajlija (14). Upotreba ove muslimanske verske knjige ili delova ove knjige kao amajlije bilo je veoma rasprostranjeno a zbog blizine Bosne pretpostavka je da je možda došla sa tih prostora.

5) Već je pomenuto da se u etnološkoj dokumentaciji pominju još dva predmeta a to su jatagan za "salivanje strave" i kamdžija koja se u narodnom lečenju koristila od proigisli i za "salivanje vode" kada se dete prestravi. Ovi predmeti su u muzej prispeli davne 1957. godine iz sela Pričević (Valjevo) i u medjuvremenu zagubio im se trag pa ćemo navesti samo zanimljivo narodno predanje o kamdžiji koje kaže: "neki je Turčin ubio Srbina lupivši ga ovom kamdžijom po vratnim žilama. Prilikom zarobljavanja Turaka oduzeta je ova kamdžija. Njom su počeli kasnije da -salivaju stravu- jer kamdžija kojom je čovek ubijen ima naročitu moć lečenja bolesti (15)."

Metode tradicionalnog lečenja kao i verovanje u nadprirodne uzročnike bolesti, dobrim delom pripada prošlosti ali se još uvek u ovom delu Srbije (selo Komirić, Zavlaka) mogu naći ljudi koji "uspešno" leče bolesti nastale usled "nagaza", uroka ili, pak, "nameštaju" ruke, noge, nepce kod dece i slično. Istraživanje njihovog načina rada i izložena gradja o predmetima za zdravlje u etnološkoj zbirci Narodnog muzeja u Valjevu, može biti dobar osnov za detaljnije istraživanje ovog segmenta tradicionalne narodne kulture ovog prostora. U ovom radu date su samo osnovne kataloške napomene o predmetima i tradicionalnim metodama lečenja koji se uglavnom zasnivao na upotrebi lekovitog bilja, predmeta životinjskog porekla i magijsko-religijskim elementima, tako da se istraživanje u ovom pravcu može nastaviti.

Napomene, izvori i literatura

Sima Trojanović, Glavni srpski žrtveni običaji i starinska srpska jela i pića, Beograd 1983.g. str. 38;
Dragomir Antonić, Narodni običaji kao jedan od integrativnih elemenata porodice u Valjevskoj Kolubari, Istraživanja VI Valjevska Kolubara, Valjevo 1990.g. str.335-342;
Petar Petrović, Lila, olalija i srodni običaji, GEM u Beogradu, knj. 2 tom II Beograd 1927.g. str. 4-17;
Dragoljub Divljanović, O pojavi i suzbijanju kuge u Okrugu valjevskom 1837, Akta historica medicinae, pharmaciae, veterinae, Anno II 1, MCMLII
Na formiranju etnološke zbirke Narodnog muzeja "Valjevo" u proteklih pet decenija radili su: Vidosava Milosavljević, Djordje Tešić, Radmila Tešić i Borivoje Pantić. Zaslugom pomenutih kolega , predmeti o kojima će u ovom radu biti reči su prikupljeni, muzeološki obradjeni i čuvani. Ovog puta se najsrdačnije zahvaljujem kolegama R. Tešić i B. Pantić koji su mi omogućili pristup etnološkoj zbirci i dokumentaciji i pružili korisne sugestije.
Petar Petrović, Lila, olalija i srodni običaji, GEM u Beogradu, knj. 2 tom II Beograd 1927.g. str. 4-17;
Beležnicu u knjige unela kustos Radmila Tešić 14. 4. 1986.g.
Prema mišljenju kustosa Radmile Tešić.
Sve recepture iz beležnice biće izložene orginalnim jezikom a na mestu reči koje nisam mogla da pročitam stavljene su tačkice. Zbog nemogućnosti da se neke reči pročitaju izložiću samo one recepture kojima nedostatak ovih reči ne menja mnogo smisao tj. ponudjeni recept se može razumeti.
U zapisima i molizvama koristiću kose crtice za odvajljnje rečenica i delova a radi lakšeg razumevanja smisla date molitve jer je orginalni tekst dosta nečitak. Sam zapisivač je retko koristio znakove interpunkcije i veliko slovo.
Predmet obradaila Radmila Tešić muzejski savetnik, 1985.
Tihomir Djordjević, Zle oči u verovanju Južnih Slovena, Prosveta - Beograd 1985.g. str. 255-258;
Predmet je u muzejske knjige uvela Vidosava Milovanović (1957) a kataloški obradila Radmila Tešić (1976).
Kataloška obradila Radmila Tešić (1976).
Predmet je obradila kustos Radmila Tešić 1983. godine.
Etnološka dokumentacija inventarni broj 135.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пон Феб 18, 2013 5:40 pm

BILJKE SREDNJEG VEKA

Tokom ranog srednjeg veka stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana

Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva. Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse.

Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje. Srednjevekovna herbalna medicina oslanjala se uglavnom na grčke i rimske spise, u kojima je zabeleženo dejstvo više od 500 lekovitih biljaka. Neki evropski narodi smatrali su pojedine biljke posebno svetim.

Tako su, na primer, Kelti magijsku moć pridavali kantarionu, nani, timijanu, vrbi... Biljni lekovi spravljani su od svih delova biljaka: koren, list, cvet - sve je imalo upotrebnu vrednost. Načini korišćenja takođe su bili brojni - od jednostavnog konzumiranja sveže ili suve biljke, do spravljanja čajeva, alkoholnih rastvora, mešavina sa voćem i medom, potapanja biljaka u sirće, pravljenja obloga, ulja, inhaliranja parom...

Neke od najčešće korišćenih biljaka su:
Anđelika - korišćena kod oboljenja disajnih organa i za lečenje kuge. Verovalo se da pruža i zaštitu od veštičarenja. Bosiljak - kod stomačnih problema i protiv ujeda škorpija. Jak afrodizijak.
Kupus - kod dijareje, problema sa bubrezima i organima za varenje, kod bolesti očiju. Magijsko delovanje - štiti od mamurluka i pijanstva.
Detelina - leči kugu. Magijsko delovanje - kao afrodizijak.
Korijander - kod grčeva, kuge, magijsko delovanje - pojačava memoriju.
Barska kukuta (Cicuta virosa) - otrovna biljka, korišćena protiv grčeva, epilepsije, za ublažavanje bolova. Omiljena biljka srednjevekovnih veštica.
Beladona - otrovna biljka, korišćena za lečenje glavobolja i protiv bolova, takođe omiljen veštičji alat.
Komorač - davan je kod groznica, stomačnih problema, očnih bolesti i za zaštitu od veštičjeg delovanja. Magijsko delovanje - štiti od urokljivih pogleda, kuge i sprečava vile da ukradu novorođenče.
Verbena - korišćena za lečenje prehlada, groznice, dijareje kožnih infekcija, kostobolje. Magijski ljubavni napitak, koji uz to i anulira veštičje čini.
Ren - kod groznica, protiv parazita, respiratornih bolesti, stomačnih problema, kašlja, kostobolje. Verovalo se da onaj ko u novogodišnjoj noći sa sobom nosi komad rena, u novoj godini neće patiti zbog siromaštva.
Šimšir - opšti lek za sve bolesti, magijski jedna od najpopularnijih biljaka.
Kamilica - često korišćena kod groznice, protiv zmijskih ujeda, za olakšavanje porođajnih bolova.
Kantarion - kod povreda, infekcija, porođajnih bolova. Sok štiti knjige od miševa i insekata.
Kleka - žvakanje semena, uz dodatak belog vina, smanjuje bolove. Inhaliranjem dima zapaljene kleke leči se kašalj i ubijaju paraziti, a verovalo se da se na ovaj način može odbraniti od kuge i drugih epidemija. Dobra za uganuća. Mandragola - anestetik. Specijalni napitak za anesteziju od ove biljke napravljen je u Bolonji tokom 13. veka, a sadržao je mak, mandragolu i sirće.
Peršun - protiv parazita i za izbacivanje otrova. Povezivan je sa đavolom, jer se smatralo da, pošto sporo klija i raste, seme mora sedam puta da ode do pakla i traži dozvolu da poraste. Ako posejano seme ne nikne, onoga ko ga je sadio u sledećoj godini čeka sigurna smrt.


Osim korišćenja biljaka, ovaj period karakteriše i mnoštvo lekova životinjskog porekla. Tako je, na primer, u slučaju da nekoga ujede pas, povređenom savetovano da pojede malo krzna sa tog psa, a za lakše gutanje i bolje delovanje pseće dlake treba skuvati sa malo ruzmarina. Kod bolova u zglobovima korišćena je magična kukuta u miksu sa bunikom: nanete na bolno mesto, olakšavaju život. Za glavobolju preporučuje se kuvan vres koji se stavlja kao oblog. Za izbacivanje toksina (posle hirurške intervencije pod biljnom anestezijom) preporučuju se oblozi od luka, koji se stavljaju na stomak i ispod pazuha.

Prevencija od bolesti koju su stanovnici Evrope primenjivali po maštovitosti ne zaostaje za magijskim lekovima. Venac belog luka štitio je kuću od bolesti, a nana omotana oko ručnog zgloba štiti od infekcija i bolesti. Ko sa sobom nosi malo pepela od drveta, neće se udaviti. Narukvica od sušenog korena božura oteraće demone, a sa njima i bolesti koje oni donose. Ako ništa od ovoga ne upali, ostaje zovino lišće koje, razbacano po vetru, štiti od svakog zla. Sa jačanjem uticaja hrišćanstva i crkve, narodna medicina postala je sve manje zastupljena - primat je preuzela molitva, a delovanje biljaka, bilo mistično ili medicinsko, objašnjavano je hrišćanskom doktrinom. Renesansa u 12. veku donela je ponovo posvećenost tradicionalnoj biljnoj medicini, ali ovog puta prožetoj sve većim islamskim uticajem.
http://www.magicnobilje.com/vesti/istor ... rednji-vek
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Пон Феб 25, 2013 4:54 pm

Izložba narodnih lekova u Narodnom muzeju

http://www.youtube.com/watch?feature=pl ... mlbAPHeEG0

PANČEVO, 20. februar 2013. (TV Pančevo) – U Narodnom muzeju Pančeva otvorena je izložba „Narodna medicina“. Reč je o izložbi koja kroz interaktivan pristup posetiocima nudi odgovor na pitanje koliko je značajna narodna medicina bila i nekad, ali i sad. Autorka izložbe je kustos-etnolog Svetlana Mesicki, a koautor studentkinja etnologije Dijana Matijašević.
Narodni muzej je, na otvaranju izložbe, bio prepun. Kako i ne bi kada je tema oduvek interesantna - kako se lečiti primenom odvajkada poznatih narodnih lekova. Autorka Svetlana Mesicki, kustos etnolog u pančevačkom Muzeju izložbu je pripremala šest meseci i kaže da ova izložba predstavlja podsećanje da u prirodi nemamo samo hranu, već i lek.
- Ovo je izložba sa puno povoda. Na prvom mestu je ono što je osnovna misija Narodnog muzeja, a to je prezentacija materijalnog i nematerijalnog nasleđa. Reč je o narodnoj medicini. Ovo je jubilarna godina u našem gradu, i krajem godine biće obeleženo 220 godina apotekarstva, a pre toga, ono što je boilo preteča je narodna medicina, rekla je Svetlana Mesicki autorka izložbe.


Svetlana Mesicki i njena saradnica Dajana Matijašević izložbu su zamislile kao multimedijalnu i interaktivnu. Sama postavka sačinjena je od dve celine. Prvu čini dokumentarni deo u kome Slavoljub Tasić, farmaceut iz Instituta „Josif Pančić“ priča priča o nastanku medicine. Drugi deo izložbe je ambijentalan i posetiocima predstavlja priču o elementima koji su bili zastupljeni u našoj narodnoj tradiciji kada je narodna medicina u pitanju.
Interaktivnost izložbe ogleda se u mogućnosti posetilaca da od „narodnog lekara“ koga za ovu priliku igra Marjan Dakić, saznaju narodne recepte, kao i da probaju narodne čajeve.
- Svako od nas kada čuje da nekog nešto boli prvo tu osobu dodirne. Želimo da saučestvujemo u nekom bolu i to je taj neki prvi momenat i uopšte govoreći o zdravlju, bolestima i lečenju dodir je nešto što je prvo čemu pristupimo kada čujemo da je neko bolestan. Emocija koju dodir nosi puno nedostaje svima nama i danas, a kako izgleda biće tako i u budućnosti, rekao je Marjan Dakić.

Dajana Matijašević, studentkinja etnologije koja je u okviru projekta Grada „Letnje prakse“ volontirala u Muzeju koautorka je izložbe. Istražujući, uz Svetlanu Mesicki, istorijat narodne medicine, posebno se zadržala na nekim detaljima od kojih kao jednu od najinteresantnijih priča izdvaja primenu pijavica u kozmetičke svrhe.
- Inače, od najzanimljivijih, meni su bile pijavice koje se koriste u kozmetici umesto botoksa, za zatezanje lica, za ulepšavanje. Meni je to najzanimljiviji alternativni oblik lečenja, rekla je studentkinja etnologije Dajana Matijašević.
Pančevci i danas obilato koriste narodne lekove, najčešće one u čiju su delotvornost uvereni, jer su se u njihovim porodicama prenosili s kolena na koleno.
- Najčešće koristim čaj od nane, kantariona, kapsule za urinarne infekcije, majkinu dušicu, rekla je jedna sugrađanka.
- Najčešće koristim čajeve, med, bilje i travke, rekao je jedan posetilac izložbe.
- Moja deca nikada nisu primala injekcije, trudim se da im temperaturu skidam komovicom i čajevima, rekla je jedna Pančevka.
- Pijem čaj od brusnice. Koristim ulje čajevac za kupke, zatim propolis i lavandino ulje, rekla je druga sugrađanka.

http://rtvpancevo.rs/Vesti/Lokal/izlozb ... uzeju.html
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Чет Феб 28, 2013 12:14 pm

Басма и бајање – вид народне медицине

Марина Ј. Јањић

Басма и бајање – вид народне медицине (на примерима из врањског и лесковачког краја)

О аутору: Мр сци. мед. др Марина Ј. Јањић, гинеколог-акушер, Гинеколошко-акушерско одељење ЗЦ Врање


Басма и сродни термини – појмовно одређење

Басма или бајање је израз којим се у народној медицини означавају речи или реченице које, по веровању, могу да излече одређене душевне или физичке болести, или да се одврати каква природна недаћа, неко страдање или невоља. Оне то постижу (наводно) својом магијском, чаробном моћи. Већ је Вук Караџић овај појам одредио, записавши да су басме „оне ријечи скупа што бајалица или бајач говори кад баје“(1).
У истом значењу као басма користи се и реч бајалица; али означава и особу која баје. То може бити мушкарац или, чешће, жена. Уместо термина бајалица у овом значењу у употреби су још врачање и гатање, односно врачаре (у врањском крају врачарице, са нагласком на претпоследњем слогу ) и гатаре – особе које врачају, гатају.

Термин бајање означава и само казивање басме, односно тајанствену радњу „која се врши уз примитивну молитву или претњу да се зла бића, која пакосте и наносе болест, удаље или униште и да болесник оздрави, или да се, макар, дође до напретка“(2). То је најархаичнији вид народне медицине.

Термин басма користи се и у теорији књижевности и фолклористици где означава облик народне лирске молитвене поезије, који се „ Од осталих сродних песама и говорних творевина са истом или сличном наменом издваја сликовитошћу и концизношћу израза и експресивношћу 'тајног' језика“(1).


Феномен басме и бајања у етнолошкој литератури
Проучаваоце живота српског народа у прошлости одувек је интересовала и народна медицина. Отуда у делима етнолога, антрополога, фолклориста обиље података о томе како су се наши преци пре развоја научне медицине, па и касније, лечили од разних болести – душевних и физичких.
Басма и бајање као видови „исцељења“ од разних болести (или како се у народу говори болештина), нарочито душевних, посебно је занимала истраживаче народног живота.
Када је реч о басми и бајању, о бајалицама, у јужној Србији, посебно у врањском и лесковачком крају, што је предмет овога текста, истраживали су Видосава Николић-Стојанчевић (3) и прота Драгутин Ђорђевић (4). Они су то учинили углавном средином минулог века на просторима јужне Србије. Резултате ових истраживања, као и збирку народне усмене књижевности из врањског краја (у којој је и један број басми) (5), која је такође настала у то време, објавила је и САНУ.

Видосава Николић-Стојанчевић своја етнолошка истраживања обавила је у области Врањског Поморавља, као области која дотле није била истраживана, у времену од новембра 1956. до маја 1962. године. У широко заснованом истраживачком пројекту обухватила је и област народне медицине и у њеном оквиру и народна знања о болестима, здрављу и лечењу болести. Утврдила је да је у прошлости Врањанаца посебно место у лечењу болести имала магија, то јест, магична, чаробна моћ речи: „Ни један лек, по мишљењу народних лекара, неће да помогне док се не 'пребаје' каква 'басма'. Магија речи јавља се у народној медицини Врањанаца као врло архаични елемент преостатка примитивних религиозних представа“(3). Басме су толико раширене, констатује она, да их знају не само видаре, него и сам народ.
Она спомиње и имена народних лекара и бајалица који су лечили басмама. Тако, на пример, наводи од познатих народних лекара (видара и видарица) име Санде Стаменковић из Ратаја и Роску Трајковић из Жбевца (села близу Врања), обе старе око 80 година. Иначе, познате и као казивачице и других облика усменог народног стваралаштва. Основно њихово средство у лечењу болести била је басма.


Испитујући народни живот у Лесковачкој Морави, до сличних сазнања о лечењу басмама дошао је и прота Драгутин Ђорђевић. Он је своје истраживање, како наводи у Предговору ове, иначе обимне књиге (4), објављене 1958, започео почетком 1947. године. У поглављу о празноверицама, даје податке и о басмама и бајалицама, односно о врачању и бајању. Његово запажање гласи да је становништво Лесковачке Мораве „врло празноверно и много верује врачарама и бабама“ (4). Оне знају, поред осталог и басме и могу да лече „од све“, од разних болести, а „болести се 'лече' путем бајања и изговарања врачарских текстова, који имају за циљ терање болести од болесника. То су басме“(4). Сам је забележио прегршт басми, са подацима како се овај 'лек' примењује. Забележио је да је приликом записивања басми имао великих тешкоћа, јер бајалице нерадо своје знање басми преносе непознатим лицима, већ то чине само својима, и то пред смрт. Он наводи читав списак имена врачара и бајалица које знају више басми, а којима је „све ишло од руке“, и оних које знају мање а „има их много и немогућно их је избројати“ (4). Њих је сретао по селима око Лесковца, али и у самом Лесковцу.


Прикупљајући средином прошлога века у врањском крају разноврсне облике народне усмене књижевности, фолклорист Момчило Златановић забележио је и стотинак басми (5), са подацима о казивачима и начину како се оне примењују у поступку „исцељења“.
Басме у врањском и лесковачком крају сличне су по садржини и начину примене у лечењу болести са басмама у другим крајевима Србије (6). Специфичности су им у језику, у његовој посебној дијалекатској обојености.



Исцелитељска функција басми и бајања у традицији јужне Србије

Басме су најархаичнији вид народне медицине настале из страха од боести и природних стихија пред којима је човек беспомоћан. Оне „проистичу из непросвећености, из превласти маште над разумом, из болесних и абнормалних стања човека...“ (2), а заснивају се на веровању да се недаћама може доскочити магичном моћи речи и магијским радњама. Басме су нека врста примитивне молитве али и претње болестима и свим недаћама које се доживљују као антропоморфна бића. Могуће је „та бића“ стога удаљити, уништити и тако учинити да болесник оздрави или да се људи ослободе какве напасти или заштите од природних катастрофа.



Које су то болести од којих су се наши далеки преци, а богами и неки данас, лечили басмама и бајањима?

Истраживања показују да су то разне, пре свега, душевне, али и физичке болести и патње. За сваку болест и недаћу постоји посебна басма. Тако су у лесковачком крају забележене басме које лече болеснике: „од стра“, „од брзака“, „од неваљалштине“, „од уроци“, „од русу“, „од црвеног ветра“ и од других болести, а у врањском још и „од пупак“, „од лишу“, „од под груди“, „од падаћи болес“, „од пролив“, „од перуштац“...
Магију речи пратили су и одређени предмети који су такође имали чудну моћ. Забележено је у лесковачком крају да „Свака баба или врачара има своје 'врачко', 'дрангулије'. (...) За бајање и врачање употребљавају се: кашике, виљушке, црнокорасти нож, маше, кације, чешаљ, острило (брус), црна ума, вилица од слепог кучета, од лисице, петлово перје, белуци каменчићи и др.“(4). У врањанском пак крају као реквизите (помагала) ове врсте, врачаре су користиле још и следеће: разно цвеће и друго биље (здравац, дрен, коприву, ружу, босиљак, кукурек, змијску траву), лешник, ражен клас, кокошије перо (црно), секиру, косу, коњску потковицу, угашен жар, посуду (каленицу) са водом и др.

Док је казивана басма, извођене су одређене радње уз коришћење наведених „помагала“.

Бајање обично прате одређене магичне радње и покрети: маше се руком преко оболелог места, додирује се оболело место неким предметом, гаси се жар у води, баца брашно на зид, на сто или врата да би се од њега начиниле одређене фигуре или ликови као неко знамење и сл.
Као уз ову басму „од уплу“:
Упла у море, скок у ноге!
Упла у море, стрпеж у срце!
Упла у море, сан у главу!
“Бајалица напуни каленицу водом и ужеже машу. Болесник седне на троношку и састави колена. Бајалица стави каленицу на његова колена, додирне врхом маше воду и изговори три пута први стих. После тога му стави каленицу на груди или на 'чашку', додирне машом воду и три пута изговара други стих. На крају, ставља му каленицу на главу и шапуће три пута трећи стих. Воду баца машом на све четири стране. Болесник пије из каленице три гутљаја воде“ (5).

Басма се тихо, тајанствено, скоро неразумљиво изговара. Тако се појачава њено магијско деловање на болесника. Болест, схваћена антропоморфно, шаље се у неповрат („у море“), тамо одакле не може да се врати. Радња која прати басму обично се понавља три пута, а три пута се понавља и басма.
Бајање се најчешће врши на местима као што су: кућни праг, дрвљаник, река или извор, високо родно дрво и сл.; пре изласка сунца, у рану зору, кад се „једе месец“, на Бадњи дан уочи сумрака али не у петак. „Најбоље је да се то ради у 'млади д'ни', кад се месец мени“(4).


Примери лечења басмама и бајањем

Ево још примера „лечења“ разних болести басмама у врањском и лесковачком крају које наводимо ради илустрације овог вида народне медицине. И овде, као и у осталим крајевима Србије, бајање има сличне одлике и ток, а басме сличну структуру; и, обично, молитвени или претећи тон у односу на болести које се доживљују као бића која имају човеколики облик и која, као и човек, могу да мисле, осећају, поступају, страдају и нестају.
Најчешће се бајањем лече душевне болести.


Басма од почудиште (урока)
„Оздол иде чудан човек, носи чудну секиру, одсече чудно дрво; чудан човек направи чудну трлу; чудан човек затвори чудне овце; чудан човек донесе чудно ведро; чудан човек помузе чудно млеко; дом подсири чудно сирење; сече чудно сирење; чудан човек купи чудно сирење и изеде чудно сирење и – почудиште се растури, уроци заклопише, очи отклопише“ (4)!
Текст се изговара три до девет пута. Користи се црнокораста бритва. Понављање придева чудан уз сваку именицу треба да доведе „пацијента“ до стања опијености, заноса, до уверења да почудиште (урок), будући да у схватању примитивног човека има антропоморфне одлике, на крају бива уништено, растурено и „пацијент“ ослобођен болести, излечен.


Басма од црвени ветар
„Црвени ветар, црвена кола, црвене краве, црвено теле, црвен човек, црвена шума, црвено дрво. Одсеко дрво, одсеко ветар.
Текст се изговара девет пута и дува се сваки пут на болесника (4).
Како видимо коришћењем одређених предмета (црнокораста бритва) и понављањем одређених речи (чудан, црвен) појачава се тајанственост басми, њихова мистичност, па тиме и сугестивност и болест бива савладана (очи се отклопише, ветар нестаде – би одсечен).
Такве су и ове басме:
„Од урок“
Плаве очи,
жути очи,
црни очи.
Бегајте, уроци,
низ потоци.
Те ги идев Турци,
ће ве исечев,
ће ве испечев (5).

Није тешко одредити време када је настала ова басма. И она се заснива на понављању одређених речи и на претњама пред којима болест „мора“ да се уклони.
„Од уплу“
Дошле чавке да правев гњезда.
Нашле уплу на Јована.
Растуриле гу,
у воду удавиле гу.
Поболеја се Јован.
У врбу на воду
упла се укачила (5).

Речи и амбијент у коме се изговара ова басма треба да ослободе болесника „упле“ (страха). Бајање се одвија над водом. Болест је (требало би да буде) нестала – удавила се (као да је човеколико биће).
„Од пупак“
Вртим, вртим, па увртим.
Вртим, вртим, па развртим.
Боље вртим да увртим,
Него што ћу да да развртим.
Да се пупак не развија,
Да му бољка не додија (5).

Говорење ове басме прати интересантна радња. На гумну, на коме се иначе вршидба обавља кружењем људи и животиња око стожера, бајалица говори текст басме док болесник кружи око стожера. Доминирају глаголи који означавају „нарочите“ радње (увртање, развртање) које би да спрече да се „развија пупак“. Све се дешава на Бадњи дан, у сумрак, што треба да појача уверљивост и сугестивност казивања басме, њену исцелитељску моћ.
„Од лишу“
Лиша њива,
пепел семе;
семе њиву
изгубило (5).
И ова басма баје се слично: „Бајалица иглом додирује пепео, а потом прави круг око лише и баје више пута“ – како је забележио записивач.

Крајеви у којима посматрамо басму и бајање као поступке лечења од разних болести ослобођени су турског ропства пре нешто више од једног века. Дуго ропство оставило је траг у свим сферама живота, па и у области просвећености.
По ослобођењу у ове крајеве долазе лекари из раније ослобођених градова Србије, а после Првог светског рата јављају се и први лекари из ове средине, најчешће школовани у Француској. Подиже се здравствена култура становништва, потискују се незнање и празноверице, па је све мање посла за врачаре и бајалице. Истини за вољу тај процес изласка из заосталости незнања, и празноверица, није текао тако брзо, па се и данас може наићи на случајеве лечења болести „на стари начин“.

И сама сам, као лекар, у својој дводеценијској гинеколошко-акушерској пракси, имала прилике, не једном, да се уверим да овај вид „лечења“ у врањском крају није сасвим ишчезао.
Ево неколико примера празноверица у вези са чином порођаја на које нису имуне ни школоване породиље, чак и оне са медицинским образовањем. Мисли се да ће се жена лакше породити:
– ако порођају приступи расплетене косе,
– ако долазећи на порођај прође кроз раскрсницу путева (да би се лакше „раскрстила“ – то јест, породила),
– ако има обавијен црвени конац око скочног зглоба.
Једна је чак молила: “Докторке, порађајте ме већ једном јер свекрва сва јаја у кући потроши. Увек кад кренем према болници, она ми стави јаје да склизне низ моје груди и да се оно тад разбије“. ( Верује се да ће порођај бити лакши и да ће дете да исклизи из мајке као што јаје склизне низ њене груди.)


Поетске одлике и естетска функција басми

Басме су данас изгубиле „исцелитељску“ намену и функцију, али многе од њих имају несумњиве поетске вредности. Констатовано је већ да „Овакве 'басме' представљају посебан вид наше архаичне и примитивне поезије“ (2).
Ево, илустрације ради, неколико примера доиста поетски вредних басми.
Плаво небо,
мирно море.
Игра рој пчела,
игра крдо коња,
Игра цигла.
Стаде рој пчеле,
стаде крдо коња,
стаде цигла.
Плаво небо,
мирно море.
Моћ у ноге,
свест у главу (5).
Плач у гору,
плач у воду,
а слунце у срце (5).
Не плаши се, дете!
изеде се Сунце,
изеде се Месец,
изедоше се звезде,
изедоше се животиње.
Изеде се све оно,
што човека једе,
изеде се и упла (5).
Помери се Месец,
помери се Слунце,
помери се звезда.
Померише се пушке од чивије,
померише се ножеви од појеси,
помери се бољка одовде (5).
Пођо у чудну планину,
сас чудну секиру,
набра чудно пруће,
сплето чудан обор,
накара чудну стоку,
помузо чудно млеко,
измути чудно масло,
однесо на чудан пазар,
даваше ми чудне паре.
Чудни ђаволи продадо,
чудно масло дом врати (5).

Кад басме посматрамо ван контекста, у коме су говорене, боље рећи њихове употребе у надрилекарском занату, а без „помоћних“ средстава и реквизита који су том приликом коришћени, када занемаримо ритуална понашања и амбијент у коме се он обавља, па и тежњу да током самог „исцелитељског чина“ оне буду слабо разумљиве – када имамо пред собом само забележени текст који читамо, многе од басми могу се доживети као поетске творевине.
Има у њима и необичних, фантастичних бића и ситуација, чудних поређења, честих понављања речи и слика и невероватних збивања. Звучне су и ритмичне. Све то чини да их, данас, доживљавамо као поезију, па оне и припадају српској усменој народној књижевности, и спадају у наше драгоцено књижевно и културно наслеђе.

Литература
Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985; 60-69.
Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина, Нови Сад – Београд, 1957; 20-22.
Видосава Николић-Стојанчевић, Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, Српски етнолошки зборник, књига LXXXVI, Београд, 1974; 545,549.
Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, САНУ, Српски етнографски зборник, књ.LXX, Београд, 1958; 573-577, 724.
Народне песме и басме јужне Србије, (сакупио и приредио Момчило Златановић), САНУ, Београд, 1994; 281- 286, 303-308, 318-323.
Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина, Нови Сад – Београд, 1957; 21.
На Растку објављено: 2012-11-07
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Aнa » Нед Мар 03, 2013 12:00 pm

Tradicionalni biljni melem



U narodu je vekovima unazad poznata upotreba biljnih krema sa lekovitim biljem za vidanje i lečenje rana, čireva, otoka i svih drugih povreda, oštećenja i promena na koži. U Bosni se odomaćio turski naziv za tu lekovitu kremu mehlem – melem, što je kasnije prihvaćeno na širim prostorima Balkana.

U latiniziranim krajevima je naziv bio malo drugačiji i isceljujuća biljna krema se nazivala balsam – balzam. Ipak, ma kako da se krema nazivala, ona je uvek i na svim prostorima Balkana imala sličan način pripreme, dosta sličnu formulaciju i različite efekte.

Vekovima unazad dinarci, planinci ili ravničari, mahom seosko stanovništvo koje vrlo često nije imalo za života susret sa lekarima i pravim doktorima, bilo je prinudjeno da se leči kako zna i ume. Mahom su seoski nadrilekari, šamani, vračevi i iskusniji poznavaoci lekovitog bilja bili ti koji su spravljali domaće lekove za bolesne i prepisivali im terapiju. Sastojci koji su se upotrebljavali su bili samo oni koji su bili dostupni, koji su se mogli naći na licu mesta – lokalno lekovito bilje, voće i povrće, mast i loj, vosak, med, propolis, šećer, mleko, kreč, minerali, rakija i vino, tamjan, smola sa zimzelenog drveća, prirodni asfalt, delovi životinja.

Iskustvo sa stvaranjem uspešnih melema se sticalo teškom mukom, probom i pokušajem kreativnih iscelitelja. Obično su narodni vidari i iscelitelji posmatrali životinje i kako se one leče, i pokušavali da ih imitiraju, što se nekada završavalo i fatalno, jer se ispostavljalo da su neke trave koje krave, svinje i ovce pasu otrovne za čoveka. Ipak, bilo je i uspešnih prepoznavanja. Setimo se samo macine trave, matičnjaka, medvedjeg groždja. Takodje, posmatrali su znakove u prirodi i pokušavali da u simbolici lista, korena, cveta ili ploda neke biljke pronadju uputstvo i znamenje za šta se neka biljka upotrebljava – na primer biljke vidac, steža, srčanik. Od te prakse posmatranja su nastala i mnoga danas poznata imena lekovitog bilja – stolisnik, gorocvet, salep, konjski rep, i mnogi preparati i recepture. Treba napomenuti da i pored velike maštovitosti i pronicljivosti narodnih lekara, mnoge biljke svojom simbolikom i imenom nisu uvek lečile ono za šta se činilo da su namenjene. Bilo je i potpunih zastranjivanja u eksperimentima. Posebno u tom smislu mislimo na upotrebu životinjskih sastojaka, koje su šamani, vračevi i veštice često stavljali u lekove verujući da će duh ili svojstvo dela životinje preći na čoveka – zmijina koža, petlova krv, medvedje kandže i tako redom.



Onaj lek koji spase pacijenta ili mu pomogne, i koji se pokaže uspešan u većini slučajeva, takav kakav je napravljen, postaje stalni domaći lek i tradicionalna praksa. I tako nepromenjen traje decenijama ili čak i vekovima, prenoseći se sa kolena na koleno, ako se u medjuvremenu ne zaboravi, jer ga nosilac recepture odnese u grob.

Uvodjenje pak novih formula lekova, melema i krema se dešavalo eksperimentom i transferom znanja, koje su mahom donosili trgovci i vojnici, bilo da je lokalni seljanin išao u vojsku i vojnu i tamo saznavao za meleme i recepte drugih krajeva, bilo da su vojnici osvajači donosili svoje recepture. Tako se nekada širila medjunarodna medicinska znanost i farmacija. I ne zaboravimo, možda najznačajniji izvor tradicionalne medicine, manastire. U manastirima i samostanima, zahvaljujući znanju čitanja i pisanja, stranim jezicima i prepisci sa svetom, monasi i sveštenici su imali stare knjige i recepture o tradicionalnim lekovima iz raznih delova sveta i iz antičkih vremena. I zapisivali su lokalne formule. Zapravo, danas najpoznatiji biljni preparati koji su sačuvani potiču iz manastira i samostana, posebno u Zapadnoj Evropi gde je ta tradicija neprekidna.

Kako se pravi lekoviti balsam, melem ili biljna krema

Receptura izrade tradicionalnog biljnog krema ili melema je jednostavna, i u većini predela Balkana je slična, uz neke lokalne specifičnosti i dodatke. Mahom su meleme i biljne balzame pravili iskusniji travari, koji su znali kako da sačuvaju aktivne sastojke lekovite biljke u preparatu a da sve vredno iz biljke ne sagore u pripemi.

Ne treba zaboraviti da u prošlim vekovima narodni um nije znao ni za aktivne sastojke, ni za aktivne principe u biljkama, njihovu koncentraciju, doziranost, uslove delovanja, već je sve bilo svedeno na posmatranje spoljašnjih efekata.

Osnova pravljenja melema je uvek ista i može se prikazati na sledeći način:

- zagreje se pola kilograma do kilo svinjske masti dok se ne otopi i postane vrelo

- (u primorju je umesto masti zagrevano maslinovo ulje ili neka druga masnoća)

- nabere se sveže bilje po izboru, za povredu koja se tretira – dve šake bilja i stavi u mast

- mast i bilje se kuva nekih 10-ak minuta stalno mešajući i ne na prejakoj vatri

- pred kraj mešanja dodaje se parče loja, komadić voska i malo borove smole

- (na ovom mestu su od sela do sela i zavisno od namene preparata, dodavani i med, kreč, mleveni kamen, tamjan, bogojavljenska vodica, pepeo, sol, začini, životinjski sastojci, itd)

- sve se dobro promeša, i dok je još tečno procedi kroz platno ili gazu u posude

- ostavi se u posudama da se ohladi i dobije tvrdju konzistenciju

Često se u pripremi melema bajalo ili su se izgovarale molitve koje su trebale da poboljšaju dejstvo melema.

.

Neke biljke koje preporučujemo za pripremu melema – jedna glavna biljka ili mešavina biljaka gde glavna biljka nosi pola količine smeše:

- za rane koje teško zarastaju, za duboke rane, stalno vlažne rane – cvet nevena (kao dodatak mogu i hajdučka trava i rusomača)

- za rane i povrede koje treba da što pre zarastu i da se smanji ožiljak – hajdučka trava (+kamilica + latice ruža)

- za opekotine – kantarion (+zova + lavanda)

- za crveni vetar, herpes, ekcem, psorijazu – neven ( + kamilica + žalfija)

- za čireve, gnojne rane – bokvica (+ kantarion + maslačak)

.

Najveći problem kod tradicionalnih melema su kontaminacija prljavštinom, uvek neujednačen kvalitet, odnos upotrebljenih supstanci, često i manjak aktivnih sastojaka, kao i održivost samog melema kroz vreme. Tada nije bilo frižidera, niti su stari vidari mogli da dodju do prirodnih konzervansa kakve danas farmacija poznaje. Higijenski standardi često u izradi nisu bili visoki i zato se kod vidara u želji da sačuvaju trajnost preparata koristilo previše prirodnih konzervansa – meda, šećera, propolisa i voska, koji su često svojom koncentracijom umanjivali efekat samog melema. Ta praksa je i danas prisutna kod velike većine prirodnih melema koji se prave po malim radionicama i kod kuće.

Takodje, u nekim krajevima je bilo jako bitno na koji dan se bere lekovito bilje, da li za Djurdjevdan, Jovandan, Petrovdan, da li za puna meseca ili uštapa, kako se bere bilje i kako se tretira. Ovaj deo se vezuje za pseudonaučnu ili magijsku praksu narodnih iscelitelja, koja se u naučnim istraživanjima pokazala samo delimično opravdanom, jer je uočeno da je narodni vidar ponekad intuitivno pogadjao datume za branje biljaka, dane kada one imaju najviše aktivnih lekovitih sastojaka u sebi. Danas je to sve uredjeno biljarskim rasporedom branja, jer se zna kada koje bilje ima najbolja svojstva i najveću koncentraciju aktivnih materija u sebi, ili se stalnim labaratorijskim probama ispituje pravi momenat za branje kod plantažnog uzgoja bilja u kontrolisanim uslovima.

U samim recepturama kod starih vidara postoji još jedna tajna, koja nije bila uvek jasna istraživačima, a to je par – nepar, odnosno koje biljke u recepturu ulaze u parnim merama a koje u neparnim. Kod uspešnih iscelitelja se to smatralo vrlo bitnim i suštinskim, jer se verovalo u numerološka svojstva aktivnih materija.

Druga tajna uspešnih vidara je bila u poznavanju sadejstva različitih biljaka. Nekoliko lekovitih biljaka u jednom preparatu je trebalo složiti kao jedinstvenu porodicu, da bi melem imao dejstva. Neke biljke su se medjusobno isključivale, uticale jedna na drugu da slabije deluju. Takve kombinacije biljaka je trebalo izbeći. U tom delu je nauka napravila veliki progres vršeći farmakološka i farmakodinamička istraživanja sa lekovitim biljkama, izdvajajući aktivne sastojske i njihovo delovanje, što je dovelo do bolje kategorizacije biljaka i mnogo boljeg poznavanja njihovog dejstva i moguće sinergije. Medjutim, nauka nije uspela da pronikne u mehanizam rada nekih uspešnih biljnih mešavina, ni da ih u potpunosti objasni. A taj melem i dalje jednostavno deluje.

Istražujući temu i prirodnu medicinu, došli smo do zaključka da postoji velika razlika izmedju nekadašnjih tradicionalnih melema i savremenih medicinskih krema. Melemi su mahom bili manje aktivnih svojstava i moći u odnosu na medicinske kreme, koje su fokusiranije. Ali su zato melemi uspevali da reše neke probleme kože koje nijedna medicinska krema ili lek nije uspela.

Danas se takozvana masna podloga za melem, bazirana na svinjskoj masti i ovčijem loju, zamenjuje prirodnim biljnim uljima i sastojcima – maslinovo ulje, biljna ulja lekovitog bilja, lanolin, ulja semenki
bastabalkana.com
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 2702
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron