Etnomedicina

Теорије о пореклу Срба, Историјски извори, Митови, Епови, Обичаји Срба, Етнологија, Народна култура, Антика, Средњи Век, Новија историја, Археологија, Генетика, Антропологија, Лингвистика...

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Суб Авг 25, 2012 7:58 pm

Farmakološko-medicinski aspekt biljaka - simbola zdravlja u tradicionalnoj kulturi

Srbapharmacological and medical aspects of plants - the simbols of health in the traditional culture of Serbs

Dragan Jacanović, Mirjana Jacanović
Narodni muzej Požarevac, Zdravstveni centar Požarevac

U tradicionalnoj kulturi srpskog naroda bilje igra veoma značajnu ulogu. Ono se može posmatrati sa nekoliko aspekata. Ekonomski aspekt koji podrazumeva korišćenje biljaka za ljudsku i stočnu ishranu, za ogrev, za gradju i izradu raznih upotrebnih predmeta. Medicinski aspekt podrazumeva korišćenje neotrovnih i otrovnih biljaka za lečenje raznih bolesti. Antropološko-kulturološki aspekt podrazumeva ulogu bilja u duhovnoj kulturi. Biljke simboli zdravlja objedinjavaju sve ove aspekte.
Cilj ovog rada je da sistematizuje i analizira biljke simbole zdravlja u tradicionalnoj kulturi Srba i ukaže na njihov značaj u savremenoj zaštiti zdravlja.


Beli luk (Allium sativum)
U narodnoj medicini i gatanju ima najveći značaj (Čajkanović, 23). Narodna poslovica kaže: Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakog zla. Na njega ne sme nikakva nečastiva sila. On je najuniverzalniji apotropejon u biljnom carstvu. Kao stalni apotropejon drži se u kući iznad vrata, upliće u ivanjdanski venac. Nosi se za vreme nekrštenih dana i pokladama kao zaštitu od svake nečastive sile. Ljudi se njime mažu, ili ga jedu. Naročito je korišćen za zaštitu novorodjenčeta i porodilje. Detetu se meće pod glavu, njime se maže, da bi bolje spavalo i napredovalo. Naročito je jak beli luk pronikao kroz glavu ubijene zmije. On leči najteže bolesti, epilepsiju naprimer. Korišćen je kao predohrana protiv kolere (čume) ili bilo koje druge epidemije. Danas se smatra da je najbolja preventiva protiv gripa, kijavice... U narodnoj medicini on je univerzalno sredstvo koje deluje i tamo gde nikakakvo drugo ne pomaže. On se kao narodni lek upotrebljava za mnoge bolesti: gušobolja, glavobolja, groznica, tifus, žutica, krajnici, otoci, zubobolja, uhobolja, čmičak, kao melem za rane, od ujeda besnog psa i mnoge druge. Lečenje se obično vrši uz odredjene ritualne radnje i po odredjenim magijskim propisima.
U arheologiji Balkana česte su ogrlice u obliku glavica belog luka koje se izradjuju od keramike, ćilibara, stakla i metala. Srebrna ogrlica iz Bele Reke kod Šapca, koja potiče iz 2. veka naše ere, uradjena je u obliku venca belog luka, odnosno alkama medjusobno spojenih glavica.
Beli luk sadrži: sumporni heterozid, sumporna etarska ulja i alicin.


Bosiljak (Ocimum basilicum)
Bosiljak ima veoma važnu ulogu u kultu, religiji i medicini kod srpskog naroda. On ga prati od rodjenja do smrti. Po legendi on je samonikao na Hristovom grobu, ili po drugoj varijanti na Golgoti. Bosiljak je siguran apotropejon. On se u bašti prvi seje, pa posle sve ostalo. On je obavezan u svakoj kući i u savkom dvorištu. Bogojavljenskom vodicom svi se zapoje i njome umivaju. Isto se čini i sa osvećenom vodicom za slavu, uskrs ili bilo koji drugi praznik. Veruje se da ta vodica godinu dana neće da se pokvari. Njime se hladnim i toplim čajevima, kupkama i melemima leči prehlada, kijavica, ujed zmije i otrovnih insekata, kuga, a koristi se i kao zaštita, odnosno preventiva kićenjem. Njegovo latinsko ime se prevodi kao carska trava. Ima elemenata da je naziv izvorno srpski u značenju božiji lek, božiji cvet (ljiljak) i vasilek, sve lek, lek od svega.
Bosiljak sadrži: etarsko ulje, tanin, saponin, cineol, linalol i gorke materije.


Vrba (Salix)
Njome se ritualno medjusobno šibaju deca i odrasli na Mladence, Lazarevu subotu (Vrbicu) i Cveti, pri čemu se govori Rasti rasti ko vrbica. Dete se blagosilja da raste ko vrba. Vrbovim prutom se opasuje na Cveti, Mladence, Đurdjevdan, zdravlja radi. Kao apotropejon grančice vrbe se vešaju na vrata i prozore. Vrba se kao lek koristi protiv mnogih bolesti: groznica, glavobolja, kašalj, groznica.
Vrba sadrži: salicilnu kiselinu, tanin, gumu, vosak, smole, kalcijumoksalat, salikozid i saligenol.

Glog (Crataegus oxyacantha, Crataegus nigra i Pruns spinosa)
Najmoćniji apotropejon u tradicionalnoj srpskoj kulturi. Samo njime se ubijaju vampiri. Radi zaštite od zla i bolesti njime se kiti kuća. Dobro ga je jesti zdravlja radi.
Glog sadrži: saponizid, adenin, flavonski i antocijanski heterozid, holin, izomilamin, alkilamin, acetilholin, tanin, aromatske aminokiseline, vitamin C, masti, etarsko ulje, karoten, adenin, guanin i belančevine.

Dren (Cornus mas)
On je inkarnacija zdravlja kod Srba. Vrlo je raširena poslovica Zdrav ko dren. Njegov pupoljak se stavlja u božićnu česnicu i ko ga nadje biće zdrav cele godine. Njegovim pupoljkom se na Božić prvo pričešćuje i moli Bog da da zdravlje. Upotrebljava se kao veoma jak apotropejon protiv zlih sila i bolesti. Njime se kiti kuća, obavezan je u Božićnom obredu, njime se kiti pečenica, šara česnica. Plod se upotrebljava kao lek i preventiva protiv mnogih bolesti.
Dren sadrži: glikoksalnu kiselinu, organske kiseline, vitamin C, tanin, pektin, šećer i sluz.

Zdravac (Geranium macrorrizum)
Zdravac je niska, neupadljiva biljka skromnog cveta i jakog mirisa. On je biljka koja sami svojim imenom simbolizuje zdravlje. Najveću snagu ima zdravac ubran na biljani petak uoči Đurdjevdana. Iako se tada bere i drugo bilje, sam ritual se zove idenje u zdravac. On se meće u vodu u kojoj se ljudi kupaju na Đurdjevdan i Uskrs. Od njega se pletu venci zdravlja radi.
Zdravac sadrži: etarsko ulje, tanin, flavonski heterozid i holin.

Jabuka (Pirus malus)
Plod jabuke je kod Srba opšti simbol dara i darivanja. U tradicionalnoj kulturi zdravlje je najveće bogatstvo. Boga molimo prvo za zdravlje: Daj Bože, života i zdravlja. Zdravlje je prvo što možemo da poželimo drugima. Samim tim je plod jabuke, svojom zdravo crvenom bojom i loptastim oblikom, jedan od tradicionalnih simbola zdravlja. Kao takva jabuka se obavezno nosi kao dar detci, bolesnim, kao i svim drugim. Dobra devojka se poredi sa jabukom: zdrava i jedra ko jabuka. Jabuke su se čuvale u kući, najčešće u prozoru, zdravlja radi. Po hrišćanskom učenju jabuka je rajsko drvo. Ona je i drvo znanja. U narodnim umotvorinama postoji od zlata jabuka. Nijedno drugo voće ne može biti zlatno. Zlato je simbol besmrtnosti, čistoće i bogatstva. U tradicionalnoj kulturi Srba upravo je zdravlje najveće bogatstvo, a sama čistoća je pola zdravlja. Na taj način i jabuka preuzima veliki deo simbolike zlata kao dopuna sibolike zdravlja.
Jabuka sadrži: tanin, pektin, galotanin, vitamine A, B, C, šećer, etarsko ulje, fosfor, geraniol, acetaldehid, jabučnu, mravlju, karponsku i limunsku kiselinu.

Lipa (Tilia)
Lipa je kod Srba i drugih Slovena sveto drvo. Greh ju je poseći. Ne koristi se za ogrev i gradjevinski materijal. Iz nje se vadi živa vatra čija je primarna uloga u očuvanju zdravlja. Drvo lipe je bilo obavezno prisutno u blizini kuće. Grančice lipe sa listom i cvetom su čuvane u kući zdravlja radi. Čaj od lipe simboliše zdravlje u kući.
Lipa sadrži: sluzi, šećer, tanin, etarsko ulje, manitol, farnezol, vitamin C i vosak.

Čuvarkuća (Sempervivum tectorum)
Sva narodna imena ove biljke vezana su za život i zdravlje: uzludobar, ozluživ, podsiluživ, vazdaživ. Isto značenje imaju i latinski nazivi sempervivum i grčki aeixwn. Čuvarkuća čuva kuću od groma, veštica i bolesti. Kao lek koristi se svež list i iz njega iscedjen sok. Dobro ga je ponekad pojesti zdravlja radi. Narodna poslovica kaže da je čuvarkuća bolja na kući nego dva psa pred kućom.
Čuvarkuća sadrži: jabučnu i mravlju kiselinu, soli, vosak, sluz, šećer, gumu i mineralne sastojke.
Pregled biljaka simbola zdravlja i analizom njihovog sastava jasno se uočava da sve one sadrže čitav niz antibakterijskih materija koje nesumnjivo preventivno deluju na očuvanje zdravlja. Čini nam se da je upravo taj farmakološki sastav i uticao da ove biljke postanu simboli zdravlja, a da je znatno manji uticaj fizičkog izgleda same biljke i njene uloge u profanom životu. Zbog svega toga neophodno je multidisciplinarno nastaviti etnomedicinska i farmakološka istraživanja ovih biljaka i aktivno ih uključiti u život savremenog čoveka.


Sve navedene biljke bi trebalo proglasiti strogo zaštićenim vrstama najvišeg stepena nas radi, naših potomaka radi i zdravlja radi
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Нед Авг 26, 2012 3:17 pm

''Lečenje biljem'' Jovana Tucakova pisana je jasnim, gotovo narodnim jezikom. U knjizi je izložena kritička analiza naše narodne medicine, kako one zabeležene kroz manastirske knjige, tako i one u narodnoj poeziji. Evo nekih odlomaka:


Svaki narod, svaki kraj i svaka epoha imaju svoje običaje, navike, nošnju, pesme, pripovetke, igre, bolesti, epidemije, lekove, načine lečenja i veštinu izrade lekova.
I lekovito bilje je, između ostalog, zaoralo duboku brazdu u život svih naroda, a pogotovll onih koji su vekovima tlačeni, gonjeni, porobljavani, u večitim seobama, koji po nečemu liče na vodeni cvet, na svilu sto leti po lepom vremenu ili na jak i prijatan, diskretan i prolazan miris neke jedva vidljive biljčice u gustoj travi. Lekovito bilje je najstariji lek i prvobitna lekovita sirovina nekad primitivnih a sada kulturnih naroda. I danas je razno bilje najjevtiniji i najpristupačniji ishodni materijai za proizvodnju lekova u domacoj i inostranoj farmaceutskoj industriji.



Da je naš narod znao za dejstvo opijuma, kojeg naziva još i afion,
afijon, atjun, atijlm, bendeluk, katran i smola, vidi se i iz ovih narodnih
stihova:

U rakiju trave a f i j u n a …
Dok hajduke dobre o p o j i o,
Te svi pospe kano i poklam …

Zaista, od opijuma cčvek izgubi svest u tolikoj meri da ništa ne oseća.
Na taj način su jataci uspevali da se dočepaju hajdučkih ucenjenih glava
i njihovog blaga, raskošnog odela, skupocenog oružja, srebra, zlata i drugih
dragocenosti.

… Na njima je gospodsko odjelo,
Na onome starom Vujadinu,
Na njern binjiš ad suvoga zlata,
Na korn’ paše na divan izlaze . . .


Delo poznatog farmakologa akademika dr Jovana Tucakova je do sada, na našem jeziku, najsvestranija obrada lekovitog bilja.Odlika ove narodne knjige je i to što pisac, dobar poznavalac narodnog života, iznosi ne samo kako treba nego i kako ne treba upotrebljavati izvesno lekovito bilje..." - Prof. dr Kosta Todorović

Sadržaj knjige:

lečenje biljem u nas

- upotreba lekovitog bilja kroz vekove

- lekovitost voća i povrća

- izrada i upotreba lekovitog bilja

- tabela pravljenja čajeva

- koje se bolesti mogu izlečiti ili ublažiti medicinskim biljem

- kako i kada treba brati lekovito bilje

- pregled važnijih podataka o domaćem bilju

- ogledno-ugledni vrtić za lekovito bilje

- rečnik medicinskih naziva

- opis lekovitog bilja, abecednim redom ilustrovano crtežima biljaka

- registar imena biljaka

- registar latinskih naziva biljaka

- registar naziva bolesti
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Уто Авг 28, 2012 8:23 pm

Lečenje biljem u srpskom narodu

Herbal Treatment in Serbian People

Aleksandar Rajić

Lečenje biljem bilo je praktikovano još kod starih civilizacija Vavilona, Egipta, antičke Grčke i Rima (1). U antičko doba civilizovani narodi zapadne Azije i Misira predstavljali su rastenje i umiranje bilja kao epizode iz života bogova. Bilje je imalo i svoja božanstva. Tako na primer Atije je bio frigijski a Dionis grčki bog vegetacije (1). U starome Rimu pronađene su kutije za čuvanje lekovitog bilja. Aristotel je tvrdio da duša boravi u svakoj biljci. Po zapisu Plinija Rimljani su spravljali napitak od kukureka pomoću kojeg su izbacivali otrov iz tela. On takodje govori da Imela koja raste na hrastu ima najuspešniju moć u medicini (2). Kod starih Slovena, vile su poznavale sva bilja i uz pomoć njega lečile su junake (3). Doseljavanjem na Balkan Sloveni od Grka uče lečenje biljem. U srednjem veku Srbija od Vizantije nasledjuje medicinska dostignuća. Srpski vladari srednjeg veka su obraćali veliku pažnju na zdravstvenu kulturu u zemlji.


Kralj Milutin 1319. godine u Carigradu podiže bolnicu i medicinsku školu. Nažalost propašću srpske države razvoj zdravstva se prekida (4). Dolaskom na Balkan Turci zidaju Moristane (4). To su njihove bolnice u kojima nažalost Hrišćani nisu imali pravo da se leče. Hrišćani su mogli da se leče jedino po manastirskim bolnicama koje su radile ali u stalnom strahu od Turaka. U Hilandaru je sazidana bolnica 1646. godine, međutim drumovi na Balkanu su nesigurni (5). Bolesnici se teško odlučuju da putuju u udaljene (6) manastire. Zbog toga se u srpskom narodu razvija lečenje biljem. Naš narod se leči kako zna i ume. U narodu se pojavljuju narodni lekari takozvani vidari, ranari, biljarice, travari...(7) Ovi "lekari" koriste i upoznaju bilje. Kroz praksu postaju pravi herbaristi. Tokom višegodišnje upotrebe bilja u lečenju, oni stiču potpuno poverenje prema lekovitom bilju. Travari u lečenju koriste veliki broj bilja. Vuk Karadžić u Srpskom Rečniku navodi čak 130 imena raznog lekovitog bilja. Treba napomenuti da biljari pored samoniklog bilja koriste i kulturno bilje. Naročito u istočnoj Srbiji bila je razvijena etnomedicina. Istoričar medicine, profesor doktor Jovan Tucakov u svom radu "Etnomedicinski fosili u istočnoj Srbiji" piše da: "Proučavajući narodnu medicinu i farmaciju u Jugoslaviji i susednim zemljama došao sam do zaključka da možda nigde nema toliko ostataka prastare medicine naših dalekih predaka, veštine koja se ljubomorno čuvala i vekovima predavala s kolena na koleno, kao što je to slučaj u istočnoj Srbiji. Nigde nisam našao toliki broj čuvenih vrača, vračarnica, bajalnika... kao u ovom kraju". Naš narod koji je živeo severno od Save i Dunava nije smeo da se leči travama. Austrijska vlast je zabranjivala rad travarima još u 18. veku (8).


Prve bolnice u Srbiji otvaraju se početkom 19. veka. Do 19. veka u Srbiji naš narod se isključivo lečio kod travara. Vuk Karadžić u knjizi Opisanije Srbije uopšte ne pominje lekare dok u Srpskom Rečniku navodi da žene koje su bile veštice kad se pokaju zbog veštičarenja počnu lečiti narod biljem.


Otvaranjem prvih bolnica po Srbiji ne prestaje lečenje biljem. U 19.veku narod se radije lečio kod travara čisto iz ekonomskih razloga. Ali i posle drugog svetskog rata kad je lečenje u bolnicama bilo besplatno ljudi su se i dalje lečili i leče uz pomoć trava. Danas u Beogradu svaka pijaca ima svog travara (8). Treba pomenuti da danas skoro svako domaćinstvo u Beogradu ima neku knjigu čiji je sadržaj lečenje biljem. Za lečenje biljem vezana su i razna verovanja u našem narodu. Da bi lečenje bilo uspešno bilje se mora brati na određen dan.

Najpogodniji dan za branje je Ivanjdan koji se slavi 7 jula a narod ovaj praznik naziva sveti Jovan biljober. Petak pre Djurdjevdana Rumuni u istočnoj Srbiji nazivaju VINJERA BUJEDZILOR što u prevodu (9) znači biljni petak. Na taj dan vršio se obred BUJEC. Devojke su pre zore brale bilje koje su kasnije koristile za lečenje. Postoji verovanje da odredjena biljka ima lekovito dejstvo samo na određen dan. Na svetog Iliju naš narod jeo je koprive radi zdravlja.

Žene na Krstov dan 27. septembra potapale su u vodu bosiljak i ta voda se davala porodiljama da olakša porođaj. Radi zdravlja ljudi se na Uskrs umivaju vodom u kojoj je bilo jaje, zdravac, kalster i ljutica (9). Kad dete napuni godinu kum ga šiša i u ruku mu stavlja zdravac da bi bilo zdravo celog života. Pored toga verovalo se da lečenje neće biti efikasno ako se prilikom lečenja ne izgovaraju magične reči. Biljarice prilikom lečenja u pomoć pozivaju Boga, Majku Božju. Rumunke u Banatu prilikom lečenja izgovaraju reči NIAŽUTA što znači da pomogne. Neke vrste biljaka bile su glorifikovane u našem narodu. Za dren se verovalo da je najzdraviji na svetu pa odatle i poslovica "zdrav ko dren". On je ekvivalent zdravlju (9).


U prošlosti Srbi su verovali da se vampir može ubiti samo uz pomoć glogovog koca. Srbina od kolevke pa do groba leče i čuvaju biljke. Beli luk je i zaštita za bebu i za porodilju. Kad beba poraste kuvala se biljka uročište i tim čajem se prskalo dete protiv uroka. Protiv čini odrastao čovek se branio tako što je jeo beli luk ili nosio u džepu glogov trn. Na svadbi mladenci i svatovi su se kitili ruzmarinom. Posle venčanja mlada baca bidermajer. Na kraju života čovek se "ispraća" na onaj svet sa cvećem a za pokoj duše jede se žito. Najvažniju ulogu u čovekovom životu biljke su igrale kada je bio bolestan. Čovek se trudio da bilje okrene u svoju korist. Skoro da nema bolesti koja se nije lečila biljem. Svakako da beli luk zauzima najvažniju ulogu u etnomedicini. Uz pomoć belog luka leči se: šuga, visok krvni pritisak, ćelavost, bol kod menstruacije. Njegov miris leči epileptičare, a pomešan s peršunom leči i dezenfikuje rane. Po narodnom verovanju štiti ljude, stoku i kuću od demona. Crni luk se koristi u lečenju modrica i šuljeva. Bosiljak se koristi kod ujeda pauka a list svežeg kupusa stavlja se na opekotine. Protiv opadanja kose koristi se trava onan. Čajem od žalfije ispiraju se desni. Koren koprive leči žuticu a ren grip. Gliste iz organizma su se izbacivale uz pomoć čaja od peršunovog lišća. On se koristi i za potenciju. Lišćem od višnje leči se okobolja a ruzmarinom ušobolja. Šuga se leči listom jorgovana. Sifilis se lečio renom, a triper čajem od peršuna. Jedenjem lubenice ljudi su izbacivali mokraćni kamen. Dečije zauške su lečili tamjanom. (10)


Naš narod se trudio da uz pomoć bilja leči sve bolesti. Srbi veoma cene i vole bilje. To najbolje pokazuje činjenica da se ime biljke javlja i kao lično ime. Tako na primer imamo ime: Ruža, Bosiljka, Jagoda, Višnja, Đurđevka. (9)
Lečenje biljem nije svojstveno samo Srpskom narodu. Ono je zastupljeno i kod susednih naroda. Bunjevci, Mađari, Rumuni takođe su se lečili biljem (1). Na svih pet kontinenata čovek je u biljci tražio i nalazio lek. Savremena medicina bi zaista trebala i morala da prouči i iskoristi znanja narodnih lekara. Takodje i farmaceutska industrija bi imala koristi od znanja narodnih lekara, jer lečenje biljem zaista donosi dobre rezultate.
Literatura

Džems Frezer, Zlatna Grana, Beograd, 1992.
Jasna Jojić, Čuda vlaške magije, Beograd 2000.
Vladimir Ćoravić, Istorija Srpskoga naroda, Beograd 1997
Đorđe Bošković, Artektura srednjeg veka, Beograd, 1962.
Dimitrije Bogdanovič, Vojislav J. Durič, Dejan Medakovič, Hilandar, Beograd, 1978.
Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, Beograd, 1997.
Srebrica Kneževič, Prolegomena za zdravstvenu kulturu, članak objavljen u: "Za zdravlje", Zaječar 1989, 1997.
Jovan Tucakov, Srebrica Kneževič, Žene narodni lekari i apotekari u Vojvodini, članak objavljen u: Zbornik za društvene nauke broj 27, Matica Srpska, Novi Sad 1960.
Milan T. Vuković, Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, str. 116, 120.
Vasa Pelagić, Narodni učitelj, Doboj, 1990.
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Сре Авг 29, 2012 11:14 am

Institut za proučavanje lekovitog bilja “Dr Josif Pančić” iz Beograda je jedina naša institucija koja se bavi proučavanjem, proizvodnjom, preradom i prometom lekovitog bilja i biljnih preparata sa tradicijom dugom više od pedeset godina.
Institut je osnovan 1948. godine odlukom Vlade Republike Srbije kao prva i jedinstvena institucija te vrste u Jugoslaviji i na Balkanu.
Delatnost Instituta odvija se kroz: naučno-istraživački rad, proizvodni proces i komercijalnu aktivnost, uključujući i biljne apoteke. Na problematici lekovitog bilja radi veći broj doktora i magistara farmaceutskih, agronomskih, hemijskih i bioloških nauka, kao i odrežen broj specijalista i diplomiranih stručnjaka različitih profila.

http://www.mocbilja.rs/index.php

http://www.youtube.com/watch?v=A7rqNUIiRZQ
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Сре Авг 29, 2012 4:47 pm

Banje Srbije





Srbiju popularno zovu Republikom banja. Ovaj epitet ona je dobila zbog brojnosti termomineralnih izvora, duge tradicije i opšte poznatosti njenih banja. Na celokupnoj teritoriji Srbije registrovano je oko 300 termomineralnih izvora, veće ili manje izdašnosti koje bi trebalo kaptirati, zaštititi i utvrditi njihov mineralni sastav. Malo je zemalja u svetu koje na tako maloj površini kao što je teritorija Srbije imaju obilje mineralnih i termomineralnih voda.
Najstariji istorijski nalazi pokazuju da su mineralne vode našh banja upotrebljavane još za vreme bronzanog doba. Tome svedoči činjenica da su na nekim termomineralnim izvorima u Srbiji nađeni različiti bronzani predmeti, najverovatnije kao dar bozanstvu pre ili nakon izlečenja. Stari Grci i Rimljani koristili su takođe vode termomineralnih izvora za lečenje najrazličitijih bolesti i gradili velelepna, raskošna kupališta i odmarališta u njihovoj blizini. Nakon pada rimskog carstva banje su nakratko bile zapuštene, da bi u XVII veku ponovo počelo korišćenje njihovih termomineralnih voda i proučavanje njihovog hemijskog sastava. Primena lekovitih voda brzo se širila, a pojedine banje postale su evropski i svetski centri lečenja.

Današnje shvatanje balneoterapije ( lat. balneo - kupati se), osim primene prirodnih činilaca, a to su termomineralne vode i klima podrazumeva istovremenu medicinsku kontrolu i lečenje.
Skoro sve srpske banje okruzene su planinama koje imaju jako veliki uticaj na njihovu klimu. Pojedine srpske banje nose i epitet vazdušnih banja, bez ijednog zagađivača vazduha u njihovoj okolini.
Prednost banjskog turizma je u tome što se one mogu podjednako posećivati i leti i zimi. Bogate kulturno – istorijskim spomenicima, različitim manifestacijama i prirodnim motivima, one su podjedanako privlačne turistima u svako doba godine. Banje su pogodne, kako za odmor i rekreaciju, tako i za prevenciju i rehabilitaciju posetilaca.
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Сре Авг 29, 2012 4:54 pm

Mineralne vode Gamzigradske Banje u narodnom lečenju
Mineral Water of Gamzigrad Spa in Peoples Healing

Gordana Živković
Narodni muzej Zaječar



Timočku krajinu priroda je obdarila banjskim i klimatskim mestima. Zastupljena su nalazišta svih termalnogeografskih kategorija, a izražene su i pseudotermalne pojave.
U mnoštvu toplih i hladnih mineralnih izvora posebno mesto zauzima Gamzigradska Banja. Nalazi se na 11 km. od Zaječara, na putu prema Paraćinu, sa leve strane u dolini Crnog Timoka, u čijem se samom koritu nalaze izvori mineralnih voda. Sa svih strana okružena je šumovitim bregovima obraslim listopadnim drvećem i novozasađenim četinarima. Sa blagom kontinentalnom klimom i najtoplijim mesecima: jul, avgust, septembar (ponekad i prva polovina oktobra), na nadmorskoj visini od 160 do 180 metara, Gamzigradska Banja je odgovarala lečenju svih hroničnih reumatičnih oboljenja i oporavku rekovalescenata posle iscrpljujućih bolesti. Nekada nazivana "rečna banja", danas je dobro poznata po Zdravstvenom centru za rehabilitaciju i banjskom lečenju.
Iako se u njenoj neposrednoj blizini na 3,5 km. Nalazi arheološki lokalitet Romulijana - velelepni dvorac rimskog cara Galerija, nema sačuvanih podataka o postojanju banje u antičko doba.

Mnogi istraživači su sa čuđenjem konstatovali činjenicu "da se Rimljani nisu služili ovom vodom jer se tu nigde ne vidi trag neke rimske zgrade, mada ova vruća voda nije ni po časa udaljena od znatnih rimskih razvalina. Ipak, nekih antičkih gradnji u vezi sa Gamzigradom svakako je bilo, ali su one na ovim hidrotermama kao i kod mnogih drugih isčezlih termaliteta lociranih i u rečnim tokovima – rečnih banja uništete. Banjska voda je u terme znamenitog rimsko–vizantijskog grada dovođena verovatno preko nadzemnog akvadukta kome su utrveni tragovi" (1).
Ni za kasniji period nema podataka. Pojavom knjige dr Dušanke Bojanić Lukač "Vidin i vidinski jat sandžak prez 15 do 16 vek" saznajemo za podatak da se "lekovite izvori Gamzigradska banja" pominju još u turskim popisima 15 i 16. veka (2).

Drugih pisanih podataka za srednji vek nema. Prvi pisani trag je iz 1835. godine, kada je baron Sigmund Avgust Herder, kraljevsko saksonski upravitelj rudokopstva, proputovao Srbiju da bi ostavljene stare majdane, srpske rudokope i uopšte rudno stanje ove zemlje izvidio i ispitao. Tom prilikom posetio je i Gamzigradsku banju i vršio ispitivanja njenih voda. Pored voda Gamzigradske banje izvršio je i hemijsko ispitivanje voda sa šesnaest mesta u Srbiji. Posle Herdera, ispitivanja su "vršili Dr Frušauer u Beču i Dr E. Lindermajer u Beogradu. Kasnije je Dr. Karlo Pacek sve mineralne vode u Srbiji klasifilovao i utvrdio kojim bolestima i kako koja voda treba da se upotrebljava" (3).
Da se u istočnoj Srbiji nalazi veliki broj mineralnih izvora poznato je još iz vremena razvoja balneologije u kneževini Srbije 1856. godine, kada je Dr Lindermajer prikazao Gamzigradsku banju (4). Tako su na teritoriji Srbije regionalizovane jedna balneo–termalna regija, više termalnih zona, termomineralni i netermalni tereni (5). Brestovačko – gamzigradska termalna zona obuhvata termo-mineralne izvore na sektoru termaliteta Brestovačke i Gamzigradske banje.(6)
Ovo je posle Sokobanje najznačajnija termalna zona istočne Srbije i u njoj su skoncentrisani termaliteti trajne vrednosti. Zato se smatra da je "lekovitost peloida Gamzigradske banje bila najvažniji faktor, da se u ovoj rečnoj banji toplih izvora usred hladne reke pojavi sezonsko banjsko naselje" (7). Na posebnu vrednost gamzigradsko – banjskog lekovitog peloida ukazao je istaknuti balneolog L. Nenadović 1936. godine, a "prvu analizu termalne vode Gamzigradske banje izvršio je 1889. godine Prof. Sima Lozanić" (8).

Slične beleške ostavio nam je i Kosta Popović (1863. godine) pišući o licejskim pitomcima i njihovom kretanju kroz istočnu Srbiju, koji kaže: "Pređemo tako kroz vlaško selo Gamzigrad i na samo podne dođemo na Banjicu, tako se zvala samo voda, ali pored nje i okolina. Banjica izvire iz pukotine krečnog kamena koja svojim pravcem ide preko Timoka s kraja na kraj. Izvor je većinom u vodi i samo kad je mali Timok, ostanu izvori na krajevima te se mogu upotrebljavati. Ova voda Banjice, prilično je jaka i upotrebljavana je od naroda za lečenje rana i okobolje" (9).
"1892. godine Dr. Stevan Mačaj, prvi lekar u okružju zaječarskom, zabeležio je da su se bolesnici kupali u Gamzigradskoj banji u nadi da će se osloboditi groznice" (10).

O prvim kupanjima u Gamzigradskoj banji nema pisanih podataka. Prema predanju, bila su u higijenske svrhe – pranje od nečistoće i prljavštine, a pošto je voda bila topla meštani su u njoj prali veš i druge tkanine.
Vremenom se "čulo" za banju, njene tople i hladne izvore smeštene u koritu Crnog Timoka i čudotvornu, lekovitu vodu, koja je kako narod kaže "tamo njemu pomogla". Verujući u njenu lekovitost narod Timočke krajine je počeo masovno da dolazi u banju i to po "preporuci" onih kojima je banja pomogla, jer lekara u to vreme nije bilo.
Glas o lekovitosti Gamzigradske banje brzo se širio. Tome je pogodovala i saobraćajnica Zaječar – Paraćin koja je prolazila kroz samu banju (11). Ubrzo su ovde pohitali mnogi, a posebno seljaci iz timočkih sela. Nažalost, rudari iz okolnih rudnika ređe su dolazili. Sredstva za život rudara su bila oskudna, a "bratinska blagajna" (kasa uzajamne pomoći za invalide – rudarske radnike, penzije i dr. prema zakonu za sve rudnike u Srbiji od 1900. godine bila je delom formirana od sredstava vlasnika rudnika a delom od sredstava radnika i nadzornika) nije finansirala ovakve vidove lečenja. Ukoliko je neko od rudara smogao snage da nađe novac i ode u banju na lečenje, po povratku u rudnik, zbog teških uslova rada, ponovo bi oboleo" (12).


Lečili su se od raznih oboljenja: reumatizma svih vrsta, ženskih bolesti (neplodnost i žensko pranje), nervnih bolesti (šlog, ludilo i dr.), kožne bolesti, zapaljenje pluća i trbušne maramice i dr. da na lekovitim izvorima tople mineralne vode nađu utehu i zdravlje.
Bolesnici su dolazili najčešće preko leta, obično posle žetve i drugih poljskih radova.
Prevozno sredstvo za teške bolesnike bila su zaprežna kola, a inače se najčešće u banju dolazilo pešice i to preko sela Gamzigrad, starim putem koji je bio uzan, makadamski, skoro neprohodan.
Prva kupanja u svrhu lečenja započela su 1890. godine i to u improvizovanim bazenima, čija temperatura iznosi 38 do 42 stepena, koje su bolesnici i njihovi članovi porodice sami kopali. Od okolne rečne vode bazeni su ograđivani blatom, kamenjem, koljem i šašom, a preko njih su prebacivane lisnate grane i pruće koje su kupače koliko toliko skrivale od ljubopitljivih očiju prolaznika (13) slike 1, 2.
Licejski pitomci 1863. godine zabeležili su kako je "nad jednim izvorom izvan reke načinjen zaklon od lisnatih grana te se tu kupa ko hoće" (14).
Početkom 20. veka Dr L. Ilić i D. Micić u zvaničnim banjskim izveštajima pišu: "Preko leta su Gamzigradsku banju posećivali samo siromašni seljaci, da se tu leče (kupaju, oblažu mineralnim blatom) ali nešto kasnije dolaze i imućni ljudi, tu podižu šatore i bave se po deset do dvadeset dana. Svet se kupa i noćeva pod vedrim nebom a leži na vlažnoj zemlji" (15). Bolesnici su stanovali po okolnim pojatama, gde se spavalo na zemlji pokrivenoj slamom ili šašom, a gde se našao i po neki odar, ili u improvizovanim sobama koje su bile napravljene od pobijenih kolaca u zemlju, pokrivenih slamom i prućem (16) a bilo je i blatnjara, slamom pokrivenih, u kojima se spavalo na zemlji.

Slika 1.
Слика


Slika 2.
Слика


"Nešto kasnije počinju da grade kuće pletene prućem i oblepljene blatom, bez vrata sa niskim ulazom, tako da se moralo kleknuti da se u njih uđe" (17).
U izveštaju iz 1922. godine M. T. Leka i njegovih saradnika kaže se "da osim nekoliko koliba na obali i improvizovanih kupatila u Timoku nije imalo nikakve udobnosti" (18).
U tako primitivnom stanju, Gamzigradska banja je bila do 1925. godine, kad preduzimljivi seljaci iz okolnih sela počinju da zidaju bazene (sl. 3) na izvorima, i to bazen 2 i 3. Sadašnji bazen br. 3 i sada po predanju nosi naziv "blato" (19). "Istaknuti balneolog L. Nenadović naglasio je 1936. godine da se u neposrednoj blizini bazena 3 nalaze dva prirodna izvora sa toplom vodom koji su puni sivkastog mekog "mineralnog mulja", koji se obično upotrebljava u prirodnom stanju" (20). To blato je bilo blagotvorno i stavljano je na noge, kolena, prste i zglobove.

Slika 3.
Слика


Tu je bio i bazen za nerve i pričalo se da je "dobar za živci". Danas tog bazena nema, kao ni izvora koji je nestao. Postojao je i izvor "za oči" u narodu znan kao "sveti izvor". Tu su ranije ljudi ispirali oči, a vremenom je i ovaj izvor izgubljen.


Narod je banju smatrao "svetom vodom". Postoji predanje da se neka žena ukočila usred zime, ne pomerajući ni glavu, ni ruke, ni noge. Ukućani je odvedu u banju. Posle nekoliko dana kupanja žena se oporavi, a te izvore nazvaše "Svetim". Tako se proču Gamzigradska banja kao "Sveta banja", i s tog razloga, bolesnici su pre nego što počnu sa kupanjem vršili posebne rituale, verujući da će darivanje vode i ostavljanjem sitnih poklona na izvorima, banja pomoći:
- pre nego što uđu u vodu molili su se Bogu, Bogorodici i svim svecima, da im banja pomogne
palili su sveće pored improvizovanih bazena, a bilo je slučajeva da su celo vreme držali upaljenu sveću u ruci, dok su se kupali. To se činilo "za zdravlje"
- izvore su kitili bosiljkom, a grane oko izvora vezivali raznobojnom vunicom i krpicama, posebno je bilo pored izvora za oči i blato,
- u vodu su bacali novac, jer se pričalo "plaća se vodi za lek". To se radilo i za vreme prvog kupanja i kad se odlazi iz banje, zadnjeg kupanja.

Eksplotaciju izvora mineralne vode 1927. godine preuzima opština Gamzigrad, a nakon dve godine 1929. godine uprava Moravske banovine. U to vreme u Gamzigradsku banju dolazi i prvi banjski lekar dr. Milivoj Milić, koji podiže svoju vilu, nekadašnju upravu banje (21).
"Od 1930. godine kada je Gamzigradska banja došla pod upravu Moravske banovine u staroj Jugoslaviji sa uvođenjem kontrolisanog zdravstvenog turizma počelo se izgrađivati organizovano banjsko naselje" (22). Počinje izgradnja modernijih i konfornijih kuća zidanih opekom. U ovom periodu se i sama banja popularizuje i sve više postaje banjsko lečilište. Preduzimljivim meštanima u gradnji stanova pritekli su u pomoć i bogatiji ljudi iz okolnih sela i gradova. Tako je podignuta i stara kafana Vražogrnački stanovi" (23), a Timok je premošćen drvenim mostom (sl.6), a sa druge strane mosta nalazila se kafana "Lipov lad" a nešto dalje su bile sobice "kvartiri", gde su bolesnici odsedali (sl.7).
"Do 1935. godine bila su ozidana tri bazena od cementa (br.1, 2 i 3) pod otvorenim nebom, a kasnije i četvrti. Do pomenute godine podignuto je 11 zgrada sa oko osamdeset soba, koje su imale ležajeve bez posteljine, sto i stolicu, dalje bio je jedan restoran i jedna baraka gde su se gosti hranili, mada je većina sama spremala hranu" (24), koju su donosili od kuće ili je sami pripremali u banji. Na mestu današnje česme (u centru banje) bila je nekad pijaca za bolesnike, gde su žene iz obližnjih sela najčešće Gamzigrada, prodavale sir, jaja, mleko, voće i povrće, hleb, a često i meso, što su nazivali "torbarenje". Tu se nalazio i bunar sa pijaćom vodom, za koji se pričalo da je "dobro za jetru".
Lečenja u Gamzigradskoj banji obavljala su se kupanjem (balneoterapija) i oblaganjem mineralnim peloidom (frangoterapija).
Bolesnici su se kupali dva puta dnevno, pre podne (od 06 do 14 sati) i popodne (od 16 do 19 sati). To su sami određivali jer lekara nije bilo.


Literatura i napomene

Mihajlo Kostić, Termalna nalazišta i važnija banjska naselja Istočne Srbije. Sintetički osvrt o poznatijim termalnim nalazištima i značaju za termalizam i turizam Sokobanje, Brestovačke i Gamzigradske banje, SANU, Geografski institut «Jovan Cvijić», Zbornik radova, knj. 25, beograd 1974. god. 134
Dr. Dušanka Bojanić Lukač, Vidin i vidinski at sandžak prez 15. do 16. vek, dokumenti ot arhivate na Carigrad i Ankara, Sofija 1975, 202
T.R.Đorđević, Medicinske prilike u Srbiji za vreme prve vlade Kneza Miloša Obrenovića (1815 – 1839), Beograd 1938. god., 25 - 26
Mihajlo Kostić, n.d. 107
Isto, 113
Isto, 114
Isto, 123
Ljubomir Ljubinović Pavle, Zanatstvo, trgovina, ugostiteljstvo i turizam, Zaječar i okolina, Zaječar 1974. god., 194
Kosta Popović, Put licejskih pitomaca po Srbiji godine 1863, beograd 1867., 90
Miodrag Velojić, Razvoj turizma u Gamzigradskoj banji, seminarski rad, Novi Sad 2000.god., 13
Dr. Strašimir Petrović, Gamzigradska banja, Razvitak, Zaječar, maj – jun 1966.god.,br. 3, 14
Gordana Živković, Silikoza i etnomedicina, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, knj.3 i 4, Bor 1984 – 1986, 206
Isto 11, 14
Isto 9, 90
Isto 1,123
Po kazivanju meštana iz sela Gamzigrad «Neki bogati čovek iz sela Gamzigrad iz porodice Mitulović čija se imovina tu nalazila improvizovao smeštaj za stanovanje i naplaćivao ga na sledeći način: "Svako jutro u drvenom čančiću, skupljao je novac ko je koliko imao i mogao na dobrovoljnoj bazi. Od tog novca je kasnije napravio kafanu «Lipov lad» i sve one zgrade od kafane sa leve strane."
Isto 11, 15
Isto 1, 154
Isto 11, 14
Isto 1, 123
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Чет Авг 30, 2012 3:35 pm

NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI

KAKO SE ŠTA LIJEČILO


Prvi stalni školovani lekari u gradovima istočne Hercegovine pomimju se tek od sredine 19. veka. Njima su prethodili lekari koji su, prateći tursku vojsku ili vojskovođe u njihovim pohodima kroz ove krajeve, u njima boravili samo privremeno, tj. ostajali su dokle i vojska ili ličnost u čijoj su službi bili. Pre turskog perioda u ove krajeve su samo povremeno zalazili lekari, koji su naj­češće dolazili iz Dubrovnika.

Naime, na poziv nekog obolelog vlastelina, dubrovačka vlada bi slala na određeno vreme svog lekara da leči obolelog, često na svoj trošak, radi uspostavljanja ili učvršći­vanja dobrih odnosa sa susedima. Međutim, ovakve lekarske intervencije ograničavle su se na pacijente iz jednog užeg, povlašćenog sloja dru­štva, dok se sve ostalo stano­vništvo, prepušteno samo sebi, vekovima snalazilo i pomagalo u epidemijama, bolestima i ratnim ranjavanjima uglavnom na načine stečene iskustvom i prenošene tradicijom. Kao i u svim ostalim znanjima i veštinama, i u poznavanju i lečenju bolesti i povreda izdvajali su se pojedinci svojom darovitošću i stečenim ili nasleđenim znanjem. O ponekim od njih znamo po arhivskim podacima ili zapisima njihovih savremenika, a na one čuvenije koji su živeli krajem prošlog i početkom ovog veka, sećanje je još živo. Na ovu tradiciju, pojačavanu u ratnim godinama, nadovezuje se svakako i danas vrlo živa praksa obraćanja za pomoć u bolestl narodnim lekarima prvo lokalnog, a zatim onim šireg značaja i čuvenja.

Stoga ne iznenađuje činjenica da je prilikom ispitivanja u istočnoj Hercegovini u vremenu od 1963. do 1966. u preko 30 naselja, konstatovan broj od 54 živa i aktivna narodna lekara (uzimani su u obzir samo oni za koje je znalo celo selo ili kraj), i sećanje na rad 39 umrlih od 20-ih godina našega veka pa do vremena naših ispitivanja. Dakle, ukupno je od početka našega veka, pa do šezdesetih godina, živeo i radio pouzdano 81 narodni lekar. Ovoj pojavi ne doprinose samo slabe saobraćajne veze, udalje­nost od medicinskih centara, nedovoljno proširena mreža socijalnog osiguranja i nedovoljan broj školovanih lekara i ambulanti. Presudne činjenice u održavanju narodne medicine i da narodni lekari još postoje jer im se narod obraća, jesu da ovi "lekari" imaju ista shvatanja o bolestima i njiho­vim uzrocima kao i pacijenti koji im se obraćaju, da su njihove usluge jeftinije (bar prividno) i da su pristu­pačniji. Ni jedan od njih neće vratiti onoga ko je došao da zatraži pomoć, a težem bolesniku će uvek otići. Ni jedan od njih ne traži nagradu za svoj trud ni pre ni posle ukazane pomoći, mada se samo po sebi razume da će se pacijent dobro odužiti i da usluga neće ostati neplaćena. U stvari, usluga će biti plaćena i više nego što bi se platilo u kakvom domu zdravlja, kada se uzme u obzir vrednost poljoprivrednih ili stočnih proizvoda koji se donesu na dar umesto plaćanja u novcu. A oni narodni lekari, koji rade za novac, gotovo nikada ne određuju cenu usluge, već se zadovoljavaju iznosom koji im sam pacijent odredi i da prema svojim mogućnostima.

Međutim, sasvim je razumljivo da taj iznos raste proporcio-nalno sa ugledom odnosnog "lekara". Među narodnim lekarima s kojima sam u toku rada na terenu kontaktirala, ili sam o njima posredno slušala, bilo je mnogo više onih lokalnog, a, sasvim razumljivo, svega nekoliko regionalnog značaja. Od svih njih, svega troje ih se bavilo lečenjem profesionalno, u vidu zanata, odnosno zarada od lečenja im je bila glavni ili jedini izvor sredstava za život. Svi ostali su se u vremenu kada nisu bili zauzeti odla­skom kome bolesniku ili pripremanjem sredstava za lečenje, bavili svakodnevnim težačkim poslovima. Lečenje im je bilo sporedno zanimanje i predstavljalo je samo dopunski izvor prihoda, jer ih se većina prihvatila lečenja iz humanih razloga, osećajući potrebu da pomognu i osećajući se dovoljno sposobnim da učine, kako pomoću volje i želje, tako i pomoću naučenog ili nasleđenog znanja. Od svih tih narodnih lekara o kojima imam podataka većina je počela da se bavi lečenjem stoga što se osećala sposobnom za to, a znanje i veštinu lečenja su sami naučili ili nasledili. Češći je slučaj ipak da je znanje nasleđeno, bilo o kojoj vrsti znanja da se radi. Naime, onaj ko se bavi lečenjem, dok je u tome aktivan nikoga ne posvećuje u tu svoju tajnu iz dva razloga. Jedan je verovanje da će lečenje izgubiti svoju moć ukoliko ga upozna još koje lice (što je osobito vezano za šamanističke metode lečenja), a drugi je da bi se izbeglo stvaranje konkurencije. Međutim, kada narodni lekar naiđe na osobu za koju uvidi da ima smisla za lečenje, pred kraj svoga života počinje da je upućuje u svoje znanje i da joj prenosi svoja iskustva.

Ove pažljivo odabrane osobe obično su iz uže ili šire porodice onoga ko leči. Žene, narodni lekari, to svoje znanje obično prenose na snahu koju smatraju najsposobnijom za to, ukoliko uvide da im ni jedna kći nema smisla za lečenje. Osim toga, snaha češće nasleđuje svekrvu jer je u boljem položaju: dok je kći samo privremeno u kući, jer udajom odlazi u drugu kuću, snaha udajom dolazi u kuću u kojoj je ostajala. Svakodnevno je sa svekrvom, od koje preuzima njeno iskustvo i njen način lečenja, i kada posle svekrvine smrti i ona dođe u godine da može da leči, već je u sve upućena. Da napomenem ovde interesantnu činjenicu koja se tiče žena-narodnih lekara, da lečenjem mogu da se bave tek "kada se svega oproste (tj. posle klimakterijuma), jer po narodnom verovanju samo "čista" žena može da posreduje između obolelih ljudi, s jedne strane, i demona bolesti koje treba isterati iz obolelog, ili svetaca od kojih očekuje pomoć u isterivanju bolesti, s druge strane. Prilikom sakupljanja građe u ovom kraju Hercegovine naišla sam da je od svih slučajeva nasleđivanja vešti­ne lečenja u porodici svega u tri slučaja kći nasledila znanje, i to u jednom slučaju od oca travara, a u dva od majke bajalice.

Od muškaraca narodnih lekara veštinu lečenja obično nasleđuju sinovi ili sinovci. Svega u jednom slučaju zabeležila sam da je jedan narodni lekar svoju veštinu preneo jednom seljaku s kojim nije bio u srodstvu, jer je taj pokazivao smisao za pomoć drugima, koji je nedostajao njegovim sinovima i srodnicima. Takođe svega u jednom slučaju znanje koje je nasleđivano s oca na sina poteklo je od ženskog pretka, pre četiri generacije. Manji broj narodnih lekara, koji su svoje znanje stekli učenjem, jer su se interesovali za to a i bili su u prilici da ga steknu, uglavnom su bivši bolničari ili pomoćnici garnizonskih lekara. Oni su vreme služenja vojnog roka (naročito za vreme I svetsko rata) iskoristili da se po slikama ljudskih skeleta, muskulature i nervnog sistema, upoznaju s anatomijom ljudskog tela, što bi po izlasku iz vojske počeli da koriste osobito pomažući u slučajevima trauma, luksacija i fraktura. Jedan deo narodnih lekara, uglavnom šarlatana, jesu bivši bolesnici, koji su duže vremena proveli u bolnici na lečenju, pa su po izlasku iz bolnice počeli da se služe metodama koje su videli od lekara, npr. pipanjem i osluškivanjem pulsa, bez razumevanja čemu to služi, preko pregleda sa perkusijom, do odbijanja pacijenata rečima da taj i taj "aga danas ne ordinira". Bez obzira na to kako su svoje znanje stekli, svi narodni lekari mogu se podeliti po svojim shvatanjima bolesti i načinima lečenja na četiri kategorije. I u prošlosti a i danas najbrojniji su među narodnim lekarima uopšte, pa i u istočnoj Hercegovini, često veoma smeli empirici. Oni uglavnom uspešno intervenišu kod trauma, a bave se i sakupljanjem i sušenjem lekovitog bilja, koje daju onome kome je potrebno. Njih ima skoro u svakom selu, ali se ipak radije odlazi onima kojli su poznatiji na širem području. U ovoj kategoriji preovlađuju muškarci, ali ima i nešto žena. Od 48 narodnih lekara empirika, konstatovanih u našem veku, žena je 12. Interesantna je činjenica da je među empiricima bilo i ima "specijalista" za razne bolesti.

Najviše je onih koji "grade" ili "udlažu" polomljene udove i leče rane (23). Za ovim dolaze po brojnosti (njih je 14) empirici-travari, koji se bave sakupljanjem i sušenjem lekovitog bilja. Među njima ima "specijalista" za pravljenje lekova, npr. protiv "žućenice", raznih masti za lečenje kožnih oboljenja i sl. Manje je poznatijih "stru­čnjaka" za lečenje ženskih bolesti (3) jer se dovoljno stručnom za pomoć pri porođaju i u tegobama koje nastaju posle njega smatra svaka žena koja je i sama rađala više puta. Ove tri poznatije žene bile su "stručnjaci" kojima se išlo da masažom i potpasivanjem vrate "rodulju" na mesto onim ženama koje su se posle pobačaja ili teškog porođaja "poštetile". Narodnih lekara za vađenje zuba (žena i muškaraca) ima četiri, a isto toliko i onih koji leče očna oboljenja i "vade badlje" iz očiju. Postoje i stručnjaci za spravljanje raznih melema, cerota i jakija, od kojih se neki prave na način sličan kao i pre više decenija, a o "specijalistima" za spravljanje tableta i masti za lečenje sifilisa, podatke imam samo iz literature iz ranijih godina. Posebnu kategoriju narodnih lekara, blisku empiricima, relativno takođe brojnu (9 ih je), čine "zmijari". Za njih se priča da uspešno leče one koje je ujela otrovna zmija. Oni se obično ne bave lečenjem drugih bolesti.

NJih pet služe se samo racionalnim metodama lečenja, troje kombinuju ove metode s bajanjem, a jedan navodno upešno leči ujedenog samo čitanjem molitava. Nasuprot ovoj kategoriji narodnih lekara i njihovim racionalnim metodama lečenja, po brojnosti i po funkciji stoji kategorija onih koji sebe smatraju posrednicima između bolesnika, s jedne, i demona koji izazivaju bolesti, s druge strane. Na njih i njihova okolina u svom neznanju i bespomoćnosti prema bolesti gleda kao na osobe s natprirodnim, nadljudskim sposobnostima, koje bolest mogu da otklone, ukoliko ne mogu i da je spreče. Ovakvih lekara ima svako selo, ako ne i zaselak, i njihov broj je, verujem, veći nego što sam uspela da utvrdim (podatke imam za 22). Naime, za mnoge je njihova okolina krila da se time bave, iz straha od vlasti koje spre­čavaju njihov rad. Ovakvim načinom lečenja bave se uglavnom žene, a ređe i pokoji muškarac (svega dvoje), ako izuzmem sveštenike sve tri konfesije koji su po dužnosti čitali molitve nad obolelim (npr. u sv. Vasiliju Ostroškom i danas) ili pisali zapise i davali razne relikvije. Princip lečenja im je bio isti: žene po sposobnostima koje im se pripisuju, a sveštenici po moći koju im daju njihovo zvanje i položaj, po narodnom verovanju mogu da utiču na bolesti i nečiste sile koje ih prouzrokuju. Razlika je samo u sredstvima kojima se služe. Dok su se sveštenici služili kanonskim i apokrifnim molitvama (koje se održavaju i pored svih nastojanja crkve da ih iskoreni), vračari i bajalice se služe šamonističkim radnjama i mađijskim formulama sinkretističkog karaktera, što sve na bolesnika deluje vrlo sugestivno, te svaki bolesnik oseti momentalno poboljšanje i olakšanje. Za ovima dolazi kategorija malobrojnih (3) koji nemaju vere u čvsto racionalne metode lečenja, te ih kombinuju s izgovara-njem mađijskih formula i vršenjem mađijskih radnji. Oni ne sarno zbog uverenja da je tako bolje već i zbog utiska koji žele da ostave na obolelog i njegovu okolinu daju kao lek obajanu travu, izgovaraju egzorcističke formule dok istiskuju gnoj i sl. I, najzad, četvrtu kategoriju čine ljudi koji nisu nosioci narodne tradicije lečenja i ne mogu se smatrati "narodnim lekarima" u istom smislu kao i prethodni. To su lica koja imaju knjige "Narodno zdravlje" od Sadika Sadikovića i "Narodni učitelj" od Vase Pelagića. Wima se oboleli takođe obraćaju za savet i pomoć, koje oni i pružaju samo na osnovu pomenutih knjiga.
Takvi su ljudi poznati i poštovani i treba ih ovde spomenuti, jer i njihov rad čini jednu komponentu - iako sporednu - u narodnoj medicini. Rad pripadnika svih ovih kategorija i pored njihove najbolje volje da pomognu, nije mogao da bude uspešan (izuzev kod empirika koji su vidali povrede) kada se radilo o oboljenjima izazvanim raznim klicama, upalama i sl., i pored mnogih pozitivnih iskustava do kojih je narodna medicina došla pre naučne. Iako su narodni lekari sasvim ispravno smatrali da svaki istruleli deo mekog tkiva ili kosti treba odstraniti, da kod povrede lobanje treba vršiti trepanaciju, da prelomljene kosti treba imobilisati čvrstim zovojem, da upale koje izazivaju gnojenje treba čistiti, i sl., za uspešno obavljanje svih ovih operacija nedostajalo im je poznavanje uzroka oboljenja, poznavanje sepse i antisepse i infekcije, do čega je, uostalom, i naučna medicina došla relativno kasno. Jedina ispravna metoda kojom su se služili i koja je donosila kod nekih oboljenja samo privremena, a kod nervnih nekad i trajna poboljšanja, bila je psihoterapija, koju su narodni lekari obilato primenjivali, zasnivajući je na onom da "ko u što veruje, ono mu i pomaže". I upravo ovaj momenat - osećaj momentalnog olakšanja - drži u zabludi bolesnika i njegovu okolinu, te oni, ubeđeni u pozitivno dejstvo i moć narodnog lekara, propuštaju pravi momenat za traženje lekarske pomoći, i odlažu to za kasnije, kada ni lekar više ništa ne može da učini. (Narodna medicina istočne Hercegovine, Radmila Filipović Fabijanić)
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Пет Авг 31, 2012 11:15 am

TABU KAO PREVENTIVA

Kako nije imao dovoljno logicnih i jasnih odgovora, narod je u raznim, uglavnom cudesnim pojavama tražio uzroke bolesti.
Interesantno je, da u ovom domenu nema puno varijacija, da, dakle, narod, u svim krajevima, uzroke traži na slican nacin, iako nacin života svugdje nije bio isti.

Kada se izdvoje i razmotre uzroci bolesti po narodnom shvatanju - zapazila je Radmila Filipovic Fabijanic (NARODNA MEDICINA ISTOCNE HERCEGOVINE) - iznenaduje cinjenica “kako je narodno poznavanje uzroka bolesti oskudno, pa se još u svojoj oskudnosti cesto svodi i na iracionalno“ (vjerovanje da bolest prouzrokuju natprirodna bica ili ljudska bica s natprirodnim osobinama)...

- I danas ce još poneko, mada nesigurno, reci da je možda taj i taj stradao od groma zato što je radio u polju na dan sv. Prokopija ili sv. Pantelije, što inace ne bi trebalo da se cini, da je nekoga ujela zmija jer je na Jeremijevdan neka žena iz njegove kuce šila, i sl. Medutim, i pored ovakvih shvatanja, može se reci da se misticnim uzrocima objašnjavaju uglavnom interne bolesti, psihicki i nervni poremecaji - dakle bolesti s narodu nerazumljivim uzrokom postanka. Medu misticnim uzrocima bolesti najcešce se spominju osveta i kazna natprirodnih bica ili ljudskih bica s natprirodnim osobinama.

Ljudima se svete i nanose im bolest kao kaznu, po narodnom vjerovanju, kako bog i hrišcanski sveci, kada se posumnja u njihovu moc ili uradi što protivno njihovoj volji, tako i vještice, vile, davoli, cinilice i pokojnici...
- Narodna dijagnoza za bolesti izazvane ovakvim uzrocima je "božja kazna", "naudile mu zle duše", "naudile mu one", tj. veštice, "uzeli ga šejtani", "onaj je u njemu", "drug je s njim" (misli se davo). U ovu grupu misticnih uzroka treba ubrojati i kletvu. Smatra se da su jednako teške kletve pojedinca, seoske zajednice ili sveštenika, ali da su ipak najteže devojacka i kumova kletva. Kad koga "stigne kletva", kosti mu se raspadaju, dugo boluje, ne može da izdahne, ne prima ga zemlja, ili se s njim gasi njegova porodica, i sl. Kletva je, dakle, uzrok veoma teških oboljenja.
Drugi misticni uzrok obicno nervnih ili psihickih poremecaja je "ograma", tj. povreda tabuisanih mjesta kao što su, npr., stara groblja, stecci, raskršca, vilino kolo, a nocu i drvljanik, dubrište, mjesto ispod strehe i ispod vodenicnog kola.

- Kad naide na ovakva mesta, covek se "zgrane", "uzbuni mu se krv" i najcešce poludi ili ostane paralizovan. Mnogo cešci uzrok kako unutrašnjih tako i nekih spoljnih oboljenja (npr. bradavica) jeste, po narodnom verovanju, "nagaza", "nastupa". U vezi s veoma rasprostranjenim verovanjem da se bolest može izleciti prenošenjem sa obolelog na neko drugo lice, bilo predmetima koji su bili u dodiru s obolelim, bilo predmetima koji su upotrebljeni u lecenju (obicno bajanju) pa baceni na raskršce s tim da neko stane na njih ili ih uzme te da na taj nacin preuzme i bolest, jeste dijagnoza da je neko "nastupio" ili "nagazio", misli se na neki takav predmet.
Da se na njih naide, obicno se bacaju iseckana preda posle sasecanja krajcice, olovo posle salivanja, ugalj posle zagašivanja, i sl.

Mnogo su rjedi uzrok bolesti bili, po narodnom vjerovanju, "namet", "cini" ili "madije", koje žena vešta tome, zvana "sihrobazica", po narudžbini za novac nabaci omrznutoj osobi, a koje se navodno, veoma teško odstranjuju.
- Ovim su se, po kazivanju, najviše služile pakosne i zavidljive žene i ostavljene ili prevarene devojke, pa i momci. Uzrokom svih decijih bolesti, izuzev ocigledne prehlade, smatra se najcešce i danas "urok" ili "ucin", pored prokletstva i dejstva veštica, cime se objašnjava velika smrtnost novoro-dencadi.

- Kada se uporede podaci iz starije literature i noviji, primecuje se mali napredak u pogledu narodnih shvatanja o uzrocima bolesti. Naime, evidentna je promena u korist racionalnog shvatanja uzroka bolesti... I još jedan realni uzrok bolesti koji poznaje narod ove oblasti. To je naslede, izraženo u narodnom shvatanju da "bolest ide po krvi", tj. da pojedine bolesti mogu da se nasleduju po porodici. Sa ovim saznanjem slilo se i saznanje o infekciji kao uzroku bolesti, koju samu, izdvojenu, ne smatraju stvarnim i ozbiljnim uzrokom bolesti. Naime, dogada se da veci broj obolelih od neke zarazne bolesti kod koje inkubacija dugo traje, u jednoj porodici ili porodicnoj zadruzi, objasne sklonošcu te porodice po krvi ka toj bolesti, a ne infekcijom.

Stoga novijem saznanju da su neke bolesti, kao, npr., tuberkuloza i žutica, zarazne, ne pridaju mnogo važnosti. Takav odnos je formiran jer ovo saznanje nisu stekli iskustvom, vec ih u to upucuju lekari.
A saznanje o tome da postoji uzrocnast izmedu, npr., tuberkuloze i veceg broja obolelih od nje u jednoj porodici tumace onim objašnjenjem da "bolest ide po krvi". Iako verovanje da se pojedine bolesti nasleduju po porodicama nije bez osnova, ono u narodu iskljucuje mogucnost zaraze...

I pored lekarske zabrane, ako je u pitanju kakva zarazna bolest, svaki se bolesnik obavezno obilazi i s ponudama, bez straha od zaraze, jer takvom strahovanju pored navedenih preventivnih mera i verovanja kojima se reguliše odnas prema bolesti nema mesta. Uza sve to, zabeleženo je i verovanje da po odlasku od bolesnika svoju desnu ruku treba staviti pod levo pazuho i pomirisati je da se bolest ne bi ponela sa sobom.
Iz pregleda narodnih shvatanja o uzrocima bolesti konstatovanih kod stanovništva istocne Hercegovine - zakljucuje Radmila Filipovic Fabijanic - vidimo da se postanak mnogih oboljenja dovodi u vezu s madijom i religijom, pored realnih uzroka.

- Stoga se i nacini lecenja koji se u narodnoj medicini ove oblasti primenjuju, zavisno od shvatanja o uzroku nastanka bolesti - pisala je Radmila Filipovic Fabijanic - takode mogu podeliti na misticne, u kojima se pomoc traži od madije i religije, i na realne, koji se osnivaju na empirijskom iskustvu.
U prvu grupu spadaju vracanja, bajanja i citanje molitava, odnosno psihoterapija. Kod psihickih i nervnin poremecaja ove metode mogu da izazovu privremeno ili trajno poboljšanje, ali u najviše slucajeva njihova primena (narocito kod oboljenja koja izazivaju organske promene) izaziva samo privremeno kratkotrajno poboljšanje. Primena ovakvih nacina lecenja je u stvari za bolesnika vrlo štetna, jer se na taj nacin odlaže primena neke efikasnije terapije. Medutim, upravo zbog svog sugestivnog delovanja i trenutacnog poboljšanja koje prouzrokuju, ovakvi nacini lecenja bili su veoma cesto primenjivani.

Pored mnogih sitnijih detalja koje u svaku od ovih metoda unose licnosti koje se bave takvim lecenjem i koji zavise od njihove maštovitosti, one su u suštini i po principu na kome se osnivaju, bez obzira na ovo unošenje licnog, veoma slicne na širokom prostranstvu. Ovde cu navesti samo neke, onako kako su ih vršile licnosti koje su to kazivale, i kako su mi kazivali ljudi koji su tražili pomoc u bolesti na taj nacin, s napomenom da su ih koristili kako Srbi i Muslimani tako i Hrvati, ali da su se provodenjem takvih nacina lecenja bavile samo licnosti iz srpske ili muslimanske sredine.
Najuobicajenije i najraširenije je bilo, kako deci tako i odraslima, "gašenje ugljevlja" i "salijevanje olova" da se ustanovi da li je uzrok bolesti urok, strah ili što drugo, a zatim ako jeste, od kakvih je ociju urok došao, odnosno od cega se bolesnik prepao.

Da se to ustanovi, prvo se "preljevalo" ili "zagašivalo" ugljevlje. Za to je potrebna voda zahvacena sa tri izvora, ili "nenaceta" voda, u koju ce osoba koja to radi ubaciti tri komadica žari od hrastovog drveta, namenivši svaki nekoj boji ociju.
Gleda se dobro koji ce prvo potonuti, pa onda objavljuje da je osoba takve boje ociju urekla obolelog. Sve se to radi uz izgovaranje formula "Urok sjedi na pragu . . ." ili "U uroka dva oka. . ." Ako se ustanovi da su u pitanju uroci, "ucin", razlizace se (ako je u pitanju dete) ili odhuknuti uz izgovaranje basme" (formule) kojom se teraju da se razidu "kao rosa po travi . . .".
Ako nisu u pitanju uroci, vec "stravine", tj. strah, "zavarcuje se strava", pravi se "pregasa", da se ustanovi od cega se bolesnik prepao. To se cinilo na sledeci nacin. Bajalica dode, zagreje "letece zrno" (to je zrno koje je bilo baceno iz puške), salije ga u studenu vodu, sve govoreci neku formulu uobicajenu za tu priliku. Neka pre toga zagasi ugljevlje u vodi u koju ce izliti ono rastopljeno olovo. Zatim gleda u kakvu se figuru skupilo olovo. Onom vodom dotakla bi zatim gornji i donji prag na vratima i dovratke unakrst, pa bi tu vodu ili izlila na macku (ako se macka od toga strese, smatralo se da je dobro po bolesnika), ili bi je ostavila da se bolesnik njom umiva i da je pije. Olovo se odnosilo obicno na raskrsnicu, da bi ga neko uzeo ili stao na njega, te na taj nacin preuzeo i bolest.

Opšta je pojava da svaka bajalica dok ovo radi zeva, uzdiše, da izgleda kao da joj je vrlo rdavo, da cak i padne. Poneka tom prilikom govori: "Sa tebe zlo na mene!" Ovo objašnjavaju tako što tvrde da im se to dogada samo kad baju bolesniku "kome ima života", tj. onome koji ce ozdraviti, te po tome da li im se zeva i da li im je zlo, mogu da saznaju kakav ce biti ishod bolesti. Ako se ne zna da li se neko strunio od straha ili zato što je podigao nešto teško, pa mu se "pomerio želudac", "zavarcice strunu" na ovaj nacin (u Bogojevom Selu u Zupcima): pošto se bolesnik dobro izmasira uljem niz vratne žile, niz ramena, niz leda, pa sa leda preko rebara prema grudnoj kosti, napravi se gužva od krpe u koju se stave pepeo, so, ugljen i hleb. Nad njom se govori: "Kumim te ljebom i soli, ugljenom i pepelom, da skineš ovu muku sa ovog bolesnika, mladag Jovana, da prebaciš muku na zelenu travu".
Ovo se stavi bolesniku na pupak, zapali i poklopi teglom, koja treba da povuce želudac na mesto. Posle 15 minuta se skine, bolesnik se ponovo izmasira uz izgovaranje reci: "Muku skinok, pa je bacih u drenovu goru, da zdrav bude Jovan ko drenovina!"

Ako bolesniku ne bude bolje posle ovakvih bajanja - zapisala je Radmila Filipovic Fabijanic - pretpostavlja se da je u njemu "skrata" koja ga izjeda. Tada prvo treba ustanoviti da li je u pitanju skrata, i kolika je. U tu svrhu se bolesnik položi na pod (nekad i na raskršce), te se predom (obicno ujamcima ili ureznicima) premerava s vrha glave na vrhove nožnih prstiju, pa s vrha nožnog prsta desne noge na vrh srednjeg prsta leve ruke (dobije se u stvari "solomonovo slovo" - pentagram). (M.A.)
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Пет Авг 31, 2012 4:38 pm

NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI

KAKO SE ŠTA LIJECILO




Lekovi biljnog porekla

Avtovina, haptovina (Sambucus ebulus L.), upotrebljava se najcešce kao sredstvo za parenje, ali i kao lek protiv ujeda zmije (zgnjeceni cvetovi se u avgustu ostavljaju u bocu, te se sok koji puste pomalo daje onima koje ujede otrovna zmija, kao lek).

Bobovnik (Sedum maximum (L) Hoffm.), kao caj protiv cira na stomaku.

Bogorodicina trava (Hype­ricum perforatum L.) upotrebljava se kao caj protiv bolesti stomaka.

Bokvica (Plantago major L.), sveži list se koristi za lecenje rana.

Brašno pšenicno se koristi za skidanje povišene temperature, a kukuruzno kuvano, kao topli oblog.

Brštan (Hedera helix L.), kuva se da bi se u toplom odvarku kupali oboleli od reume, a koristi se i kao sastojak u spravljanju melema.

Crni grab (Ostrya carpinifolia Scop.), unutrašnja strana kore koristi se za spravljanje melema.

Crni jasen (Fraxinus ornus L.), unutrašnja strana kore koristi se za spravljanje melema, a sok iz tanjih grana za lecenje bradavica.

Cad pomešana sa sircetom koristi se za skidanje povišene temperature.

Celinja ljubica, celinka (Melissa officinalis L.), upotrebljava se kao caj protiv ženskih bolesti i oboljenja bubrega.

Cubar (Satureia hortensis L.), upotrebljava se kao caj kod nervnih oboljenja.

Dub, hrast ili cer (LJuercus pubescens NJilld, LJuercus cerris L.), ugljen od njih se koristi u vracanju, a smola za spravljanje flastera.

Dubacac, dumac (Teucrium chamaedrys L.), poznat kao "trava od strune", koristi se kao caj protiv nervnih i stomacnih oboljenja.

Duhan (Nicotiana tabacum L.), sveži list se koristi kao podloga za meleme, a suhi, isitnjen za zaustavljanje krvi iz rana.

Ðulsija (ružino ulje), dobija se tako što se jedan cvet stavi na vrelu plocu ili kamen, pa pritisne drugim cvetom. Onih par kapi ulja koje se dobiju koriste se kao lek za oci.

Glog (Crataegus oxyacantha L.), cvet se koristi kao caj kod slabog srca, a trn u vracanju.

Grah (Phaseolus vulgaris L.), sirov raspolovljen plod stavlja se na rane od ujeda.

Gugutina trava (Scrophularia nodosa L.) se stavlja na list duvana premazan medom, i privija se na upaljene i otecene žljezde (micine).

Hajducica vidi Sporiš.

Hljeb, upotrebljava se kao apotropejsko sredstvo i u bajanju. Hrast vidi Dub.

Iva (Teucrium montanum L.), najboljom se smatra ona iz Popova polja. Ceni se mnogo kao univerzalni lek, ali i u bajanju. Govori se: "Trava iva tio progovara: / Ber'te mene, ne cupajte žila, / Ja cu vratit od mrtva živa!" Obavezni je sastojak cajeva koji se piju protiv katara stomaka.

Jecam (Hordeum vulgare L.), stucani jecam skuhan, koristi se kao topli oblog.

Kadulja, u ovom kraju zvana još i pelin (Salvia officinalis L.), koristi se kao sastojak mnogih cajeva protiv bolesti usta, grla, živaca i stomaka.

Kafa (Cofea arabica L.), pržena pa stucena, uzima se kao lek protiv srdobolje.

Kamilica (Matricaria chamomilla L.), koristi se najcešce kao caj za umirenje.

Kantarion (Centaurium umbellatum L.), svež, privija se na rane, a kao caj se uzima protiv preobilne menstruacije.

Konoplja (Cannabis sativa L.), njeno vlakno se uzima kao podloga za cvrsti zavoj (kod imobilizacije).

Kopriva (Urtica dioica L.), sveža se koristi za lecenje reume, a kao caj kod srcanih oboljenja ali samo ako su bubrezi zdravi.

Koroman (Foeniculum vulgare Mill.), kuvan u mleku, kao topli oblog.

Kozlac (Arum maculatum L.) kao sastojak melema.

Krastavac (Cucumis sativus L.), zagrejan kiseli kao oblog na grlo.

Krompir (Solanum tuberosum L.), upotrebljava se, sirov, za izvlacenje vatre iz opekotina i kod glavobolje.

Kukurjek vidi Spriješ.

Kupina (Rubus fruticosus L.), koristi se caj od lista protiv srdobolje.

Kupus (Brassica oleracea var. capitata L.), sirov list se koristi za lecenje kožnih oboljenja.

Lan (Linum usitatissimum L.), skuvano seme u mleku koristi se kao oblog.

Leander, lehander (Nerium oleander L.), cajem od lista se izaziva pobacaj.

Lipa (Tilia cordata Mill.), caj od cveta i lista je univerzalni lek.

Lubenica (Cucumis melo L.), izdubljena, napunjena šecerom pa ispecena, uzima se kao lek protiv astme.

Luc (Pinus nigra Arnold), spržena, koristi se kao sastojak za spravljanje melema.

Luk bijeli, vidi Saransak.

Luk crveni, kapula (Allium caepa L.), pržen na ulju, koristi se kao sredstvo za izvlacenje gnoja iz rana i tkiva. Cajem od ljuski izaziva se pobacaj.

Macina trava (Nepeta cataria L.), caj od lista koristi se kao lek protiv svih ženskih bolesti i tegoba.

Mašina (Lichenes) sa raznog drveca, koristi se za zaustav-ljanje krvarenja iz rana.

Mekinje, zagrejane, koriste se kao oblog.

Merdandus (Majorana hortensis L.), koristi se, kao caj, protiv nervnih oboljenja. Mirisom smiruju kod dece fras a kod odraslih glavobolju.

Metilj (Lysimachia nummularia L.) sveži sok ove trave, pomešan sa šecerom, soli i travom razgon, koristi se kao lek za ocne bolesti.

Metvica, divlja i pitoma (Mentha pulegium i Mentha piperita L.), koristi se, kao caj, kod ženskih bolesti i svih poremecaja stomaka.

Odoljen (Valeriana officinalis L.), koristi se u vracanju i bajanju.

Oman (Inula helenium L.), u vracanju i kao lek protiv stomacnih oboljenja.

Orah (Juglans regia L.), koristi se, samo list, kao sastojak nekih cajeva.

Pelin grki (Artemisia absynthium L.) je sastojak mnogih cajeva protiv plucnih i stomacnih oboljenja, kao i groznice. Voda u kojoj je bio potopljen svež pelin, uzima se za otvaranje apetita.

Perucina, vidi Dubacac.

Pirinac (Orisum sativum L.) od sirovih zrna koristi se prah, a skuvana se daju kao lek kod stomacnih bolesti.

Poprata trava (Pteridium aljuilinum Kuhn), koristi se kao caj kojim se pospešuje mokrenje.

Rakija lozovaca, šljivovica i s komoracean, ima primenu kao dezinfekciono sredstvo, i kao sredstvo za masažu i obloge.

Ranjenik, vidi Sporiš.

Raso se upotrebljava kao dezinfekciono sredstvo.

Ravet (Gentiana symphyandra Murb.), kao caj se koristi protiv bolesti pluca i stomaka, a pomešana sa isitnjenom sipinom kosti u rakiji kao lek protiv astme.

Razgon (Veronica anagallis L.), s dodacima kao lek kod ocnih bolesti. Vidi Metilj.

Ren (Armoracia lapathifolia Usteri), uzima se sirov, pomešan s medom, kao lek protiv plucnih bolesti, narocito Tbc.

Rosopas (Chelidonium majus L.), upotrebljava se sok iz sveže stabljike kao lek za oci. Kad nema sveže, uzme se suha, skuha, potopi s malo belog luka u vodu, pa se ta voda kroz krpu cedi u oko.

Ruta (Ruta graveolens L.), caj se uzima protiv povracanja.

Saransak, luk bijeli (Allium sativum L.), koristi se kao lek kod ocnih bolesti, ali i kao odbrambeno sredstvo protiv zaraznih bolesti i kao apotropejon.

Sirce se upotrebljava za obloge kod povišene temperature.

Smola smrceva ili borova (Picea abies (L) Karst. i Pinus sp.), upotrebljavaju se za izvlacenje necistoce iz zagadenih i "živih rana", i kao neophodan sastojak flastera.

Sporiš, sporic (Achillea millefolium L.) upotrebljava se, svež, za lecenje rana, a kao caj protiv bolesti pluca i stomaka. Smatra se da je najbolji "rujev", tj. onaj sa crvenim cvetom.

Spriješ, sprež, kukurjek (Helleborus odorus L.), sirov se koristi za lecenje "živih rana".

Srcanik (Gentima lutea L.), list se koristi za spravljanje cajeva protiv srcanih i stomacnih oboljenja, a koren, stucen s dodatkom rakije, uzima se kao lek od strune.

Srensla (Prunus mahaleb L.), koristi se umesto tise (koje u ovoj oblasti nema) kao apotropejsko sredstvo.

Šipak (Rosa canina L.), plod je sastojak mnogih cajeva.

Šljez bijeli (Althea officinalis L.), koristi se kao caj protiv stomacnih i plucnih bolesti, kao i kod gušobolje. Ružicasti cvet sleza, zgnjecen, privija se na zlic da što pre izvuce gnoj.

Šljiva (Prunus domestica L.), list se koristi za spravljanje cajeva kako protiv stomacnih oboljenja, tako i kod opšte slabosti.

Tamjan (Olibanum) je neophodan sastojak nekih melema.

Tisa (Taxus baccata L.) je u upotrebi samo kao apotropejsko sredstvo.

Tumber (Smyrnium perfoliatum L.), poman s tušicom, koristi se kao caj protiv Tbc pluca.

Tušica (Bryonia alba L.), vidi Tumber, za korišcenje.

Ulje maslinovo, upotrebljava se za masažu, pije se kao lek i sastojak je nekih melema.

Vino se pije kao lek, a dobro ukuvano za izazivanje pobacaja.

Vrijesak (Satureia montana L.) je sastojak mnogih cajeva, narocito onih koji se piju protiv prehlade i plucnih bolesti. Osušen se puši kao lek protiv astme.

Zlatica trava (Ceterach officinarum DC) se stavlja, sveža, na rane, a kao caj koristi se za lecenje žutice i za ispiranje obolelih desni.

Zmijina trava (Veronica teucrium L.), daje se, sirova, pri ujedu zmije, sama ili pomešana s drugim travama.

Zova (Sambucus nigra L.), cvet se koristi za spravljanje cajeva protiv kašlja, a takode i za spravljanje melema.




SREDSTVA ŽIVOTINJSKOG POREKLA UPOTREBLJENA U LECENJU

Balega, krkala (stocno dubre), upotrebljava se kao oblog. Bravlje kosti, spržene pa stucene, kao sastojak melema.

Buba bjesnulja (Meloida sp.), potopljena u ulje, služi kao lek protiv besnila.

Capra, sveža odrana jagnjeca koža, upotrebljava se kod kontuzije.

Jaje, kao sastojak melema, samo belance se koristi za cvrsti zavoj, a ona opna s unutrašnje strane ljuske za "izvlacenje" groznice.

Jež (Erinaceus europaeus) i njegovi delovi, u vracanju.

Koža s kaiša, sastrugana, služi za zaustavljanje krvarenja iz rana.

Krv svracija, kao lek protiv padavice.

Maslo kravlje, samo kao lek ili kao sastojak melema.

Mast, kao lek (kod masaže, npr.).

Med, kao lek s raznim dodacima.

Mleko, kao lek.

Mleko žene, kao lek za ocne bolesti.

Mokraca, kao dezinfekciono sredstvo.

Mozak iz svinjskih kostiju, kao sastojak melema.

Necist, ljudska i stocna, kao lek u vidu obloga.

Pseca dlaka, s dodatkom brašna, za zatvaranje rana na crevima.

Paucina, zaustavlja krvarenje iz rana.

Pušcana mast, kao lek kod opekotina i ekcema.

Puž crni, golac (Arion), privija se svež na zagnojena mesta da izvuce gnoj.

Riba, kao lek.

Sapun, kao sastojak za spravljanje melema.

Smola iz ušiju, kao melem za opekotine.

Ujamci, samo u vracanju.

Ureznici, takode samo u vracanju.

Vosak, neophodan sastojak za spravljanje melema.

Vuna sjerina (neoprana vuna), kao podloga za obloge.

Zmija (Vipera ammodytes), kao lek.




SREDSTVA MINERALNOG POREKLA


Kamen, zagrejavan pa ubacivan u vodu radi razvijanja vodene pare.

Krec, voda od gašenog kreca upotrebljava se za spravljanje melema.

Nišador (Salmiac), lek za oboljenja grla.

Olovo (najcešce pušcano zrno), u upotrebi u vracanju i bajanju.




MELEMI (UNGUENTA)

Melemi za zamladivanje tkiva spravljaju se na sledece nacine:

a) Zagrejano maslinovo ulje pomeša se sa prepranim voskom (iz uljanika u kom je pcela uginula).

b) Prepran vosak se pomeša sa "mozgom" iz svinjskih kostiju.

c) Ukuvaju se maslinovo ulje i cerova smola s mezgrom koja se skine s unutrašnje strane zovine kore.

d) Ukuvaju se vosak, tamjan i zelena kora zove (sloj koji se nalazi ispod spoljne kore).

e) Pomešaju se ulje, vosak, tamjan i smrceva smola.

Melemi za cišcenje zagadenih rana i cireva:

a) Sastrugan komadic sapuna (velicine cigarete), pomeša se s belancetom od jednog jajeta, te se tome doda pšenicno brašno.

b) U upržen crni luk na ulju dodaju se sapun i so i dobro izmešaju (ovaj melem utice na brže sazrevanje i provaljivanje cireva).

Melem za rane koje nastaju same od sebe, "nazdravo":

a) Ovaj melem se spravlja od smrceve smole s dodatkom macine trave i zovinog cveta.

Melem za "vukojedine" i "zmijojedine" na deci:

a) Sveže mlado maslo pomeša se sa sprženim pa stucenim bravljim kostima.

b) Melem za "živu ranu" (rak-ranu):

a) Pošto se rana ocisti, privije se melem od stucenih kozlaca i spriješi (kukureka) kojima je dodato sirce. "Ko ovo preživi (tj. privijanje ovako sacinjenog melema) rješice se i žive rane!"


MELEMI ZA OPEKOTINE:


a) Izmešaju se vosak i žumance sa smrcevom smolom.

b) Sprže se zajedno slanina, luc i bršljanov list.

c) Caša ulja se pomeša s krecnom vodom (posle gašenja kreca treba sacekati da se voda koja ce se uzeti za spravljanje ovog melema sasvim izbistri), te se dobije smesa slicna povlaci.


CEROTI (EMPLASTRUM)

Ceroti su komad plavog pakpapira premazan samo cerovom smolom, ili smesom od cerove smole s dodatkom rakije lozovace i tamjana, koji se zajedno ukuvaju.
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Etnomedicina

Порукаод Ana » Пет Авг 31, 2012 4:44 pm

1. Prelomi (Fracturae ossium)

a) Sveži prelomi su vrlo cesta pojava. Za njih se pomoc traži još i danas kod domacih vidara, koji na prvom mestu ustanove tacno mesto preloma i oblik (da li je kos ili prav), pa onda pristupaju nameštanju preloma i imobilizaciji.
Nekada se prelom namesti sa nekoliko veštih i naglih pokreta a nekada je potrebno nameštanje laganom masažom. Posle toga se prelom fiksira cvrstim zavojem koji je u principu isti kod svih vidara. Najuobicajeniji je od smese kudeljnih vlakana s belancetom, ali sam naišla i na takav (u Bojištu kod Nevesinja) koji se pravi od kartona raskvašenog rakijom, što se veoma stvrdne kad se osuši.

Dok je za ostale cvrste zavoje potrebno da se preko njih nameste i dašcice zvane "dlage" (pa se kaže "dlažiti" ili "udlažiti" nogu ili ruku), kod ovoga od kartona raskvašenog rakijom to nije potrebno.
Ovako fiksiran prelom ostaje obicno 15 do 20 dana, što zavisi od starosti pacijenta (kod mladih osoba prelom brže sraste). Ovako fiksiran prelom može da ostane najviše 40 dana, jer ako do tog vremena kost nije srasla, nece ni srasti. Posle skidanja ovog zavoja, po preporuci vidara, pacijent neko vreme ne sme da opterecuje deo tela na kom je bio prelom.

b) Otvoreni prelomi nisu tako cesta pojava. Kada se dogode, vidari na prvom mestu dezinfikuju ranu, pa zatim nameste kost i stave cvrsti zavoj, ali tako da na njemu ostave otvor oko rane, da mogu da je lece.
Ako nije moguce tako da se postupi, onda se saceka nekoliko dana da rana pocne da se zatvara, pa kad se vidi da je rana cista i da se nece gnojiti, stavi se na nju melem, pa preko toga cvrsti zavoj.

c) Rdavo srasli stari prelom narodni vidari vrlo radikalno tretiraju. Pošto bolesnika opiju, mesto sa rdavo sraslim prelomom dobro razgreju na pari, zatim ga lome, pa ponovo nameštaju kost i dalje postupaju kao sa svežim prelomom.



2. Išcašenja (Luxatio)

a) Išcašenja takode nameštaju narodni hirurzi, vidari. Osnovni princip i kod išcašenja je da se laganom masažom (ako je u pitanju rameni zglob, onda preko klupceta vune stavljenog pod pazuho) zglob vrati na svoje mesto, a posle cešce masira ili pari toplim oblozima dok otok i bolovi ne produ.



3. Ušinuce (Distorsio)

a) Ušinuce je naziv za zapalo meso izmedu zglobova, što se obicno dešava s kicmenim zglobovima pri nezgodnom pokretu. Lek je masiranje i stavljanje "cerota".



4. Uboj (Contusio)

a) Na sveži uboj privija se tek odrana, još topla jagnjeca koža, "capra", tako da unutrašnjom stranom dode do mesta na kome je uboj. Ako je uboj podliven krvlju, privija se izgnjecen i posoljen crni luk ili izgnjecena zlatna trava. Da bi se ta krv izvukla (jer, ako ostane, pojavice se na tom mestu "poganica") stavljaju se "rogovi" ili "žiganti" (ventuze).
b) "Izdavni" uboj (zastareli) se prvo pari, pa se na njega stavlja "cerot", koji stoji dok sam ne spadne.



5. Rane i posekotine (Vulnera)


a) Ispiranje rane se vrši slanom vodom, rasolom, urinom, rakijom ili sircetom.

b) Krvarenje iz rane zaustavlja se oblogom od vinskog sirceta i soli, smesom od samlevenog pirinca pamešanog s uljem, zatim paucinom, iskri­žanim duvanom, strugotinama s unutrašnje strane kožnog kai­ša ili cak i podvezivanjem, ako je jako.

c) Zatvaranje i zamladi­vanje rane obicno se potpomaže stavljanjem zgnjecene trave sporiš, zvane i ranolist. Rana na crevima se zatvara na taj nacin što se pacijentu da da proguta kuglicu nacinjenu od zecije dlake uvaljane u skrob (to je retko ukuvano pšenicno brašno), koja iznutra zatvori ranu i sprecava opasno razlivanje sadržaja iz creva po trbušnoj duplji.
Da "zamlade" tkivo, na ranu se stavljaju melemi, koji su opisani u sredstvima za lecenje. Ako misle da bi moglo da dode do gnojenja, da bi ga sprecili, privijaju onaj zeleni sloj koji se nalazi na unutrašnjoj strani jasenove kore. A ako se rana zagnoji, privije se ili neki melem koji treba da izvuce gnoj, ili crni puž golac.



6. Opekotine (Combustio)


a) "Vadenje vatre" iz opekotina postiže se mazanjem necisti od zdravog celjadeta, pušcanom mašcu, privijanjem isitnjenog sirovog krompira ili sapunjavih krpa.

b) Kad se "izvadi vatra" iz opekotine, privijaju se melemi koji treba da zacele povredeno mesto.

7. Ujedi (Vulnera morsi)

a) Ujed zmije, koji je u letnjim mesecima u ovom predelu vrlo cesta povreda, ranije su lecili sami, a danas se obracaju za pomoc više lekarima ako ih ima u blizini. U udaljenijim mestima i kada su leti u planini sa stokom, lece ga sami, na neki od sledecih nacina:

1. Mehanicko odstranjivanje otrova vrši se tako što se oko ujedenog mesta, sve dokle se otok raširio, izboca ili se naprave manji zarezi vrhom noža, pa se ta mesta ispiru hlad-nom vodom. Iako je vrlo riskantno, pristupaju i isisavanju otrova iz rane, samo paze da to radi osoba koja nema otvore na zubima ili rastavljene zube (da otrov ne bi dospeo u šupljinu usta).

2. Neutralisanje otrova hemijskim putem vrši se davanjem soka trave avtovine ili kuglica nacinjenih od zmijine trave (to nije uvek jedna ista trava, jer se pod tim imenom pojavljuju nekoliko biljaka), s dodacima drugih.

3. Navodno uspešno, neki ljudi lece ujed zmije i citanjem molitava ("dobra molitva" u Hrasnom) ili bajanjem, a neki i kombinovanjem ova dva metoda: davanjem obajanih trava ili bajanjem uz davanje trava da se progutaju.

b) Ujed besnog psa (Lys­sa) lece stavljanjem na ranu (na mesta gde su se zarili zubi) raspolovljenih zrna pasulja, koja se navodno zalepe i sama otpadnu kad rana potpuno zaceli. Neki stavvljaju u ranu i kuglicu nacinjenu od dlake psa koji je ujeo.

Drugi nacin je davanje bolesniku da pojede koru hleba na kojoj je ispisana "šator" formula.

c) Ujed pcele se leci pritiskivanjem ujedenog mesta hladnim kamenom ili hladnim oblozima.

d) Ujed pauka (Tarantula), kojih ima u nižim krajevima ove oblasti, lece samo tako što kod ujedenog izazivaju povracanje ljuljanjem (u caršavu koji ljuljaju dva coveka) ili davanjem meda, pomešanog s maslom, da ga jede.

(Napomena: ovdje su navedeni narodni oblici lijecenja i Redakcija Glasa Trebinja ih ni direktno ni indirektno ne preporucuje u savremenoj praksi.)
Корисников грб
Ana
 
Поруке: 2508
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на КОРЕНИ СРБА - историја, традиција, култура

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google [Bot] и 12 госта