СПЦ доделила орден Бојану Пајтићу

Позитиван и негативан утицај институционалне религије на државу, нацију, друштво, сме ли држава да води верску политику, да ли се нација сме ограничити само на црквену духовност... итд.

Поводом одликовања сматрам

да је Бојан Пајтић заслужио одликовање СПЦ
0
Нема гласова
да је СПЦ поступила крајње анти-национално
4
100%
 
Укупно гласова : 4

Re: СПЦ доделила орден Бојану Пајтићу

Порукаод Svetovid » Чет Јан 21, 2010 1:35 am

Др Слободан Марковић, СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У СРБИЈИ И ДРЖАВА

Др Слободан Марковић

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У СРБИЈИ И ДРЖАВА, КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈА ИЛИ ЦЕЗАРОПАПИЗАМ

У последњих неколико година више стручњака, публициста и политичара у Србији бавило се питањем да ли Српска православна црква , и поједине политичке странке у Србији, воде друштво ка клерикализацији. Према речнику Матице српске и Матице хрватске под „клерикализмом“ се подразумева “ политичка струја која тежи за господством цркве и свештенства у политичком и културном животу.“ Изворно се ова реч односила само на Римокатоличку цркву и значила је тежњу ултрамонтанског свештенства да се у јавном раду увек стављају интереси Цркве на прво место. Преносно то би могла да буде и политика било које друге верске организације која би настојала да сопствене интересе наметне друштву. Из тога следи да би клерикализација била поступак којим Црква долази до премоћи у држави на политичком и културном плану. У овом раду покушаћемо да утврдимо да ли је у односу СПЦ и државе на територији Србије, у претходна два столећа, преовладавао клерикализам или цезаропапизам, тј. мешање државе у црквене ствари.

За клерикализацију, у једном демократском друштву, потребно је да се испуне бар три услова:

1. Да број тзв. институционалних верника знатно прелази половину становништва,
2. Да постоји историјска традиција јаког клерикалног духа;
3. Да Црква као установа поседује довољно економске и политичке моћи да се наметне држави као једнак или старији партнер.

1. Православни верници у Србији

Наизглед у Србији је задовољен први услов. Према попису из 2002 . у Србији је живело 7.498.001. О верској припадности није се изјаснило 197.031 грађана док је за 137.291 вероисповест непозната. Од 7.163.679 који су се изјаснили у погледу вероисповести има само 40.068 оних који су себи сврстали у категорију “ није верник“, или 0.53 укупног броја становништва. Оних који су се изјаснили којој вероисповести припадају има 7.123.611 или тачно 95%. Уколико као основ не узмемо укупан број становнштва већ од тог броја одузмемо оне којима је вероисповест непозната онда у односу на основицу од 7.360.710 се добија 96,78% оних који припадају некој вероисповести, 2 , 68% оних који се нису изјаснили и 0,54% оних који нису верници. Коначно пошто за оне који се нису изјаснили не можемо знати да ли јесу или нису верници онда се за основу могу узети само они грађани који су се јасно изјаснили тиме што су или исказали припадност некој вероисповести или јасно рекли да нису верници. У овом случају основица за израчунавање је 7.163.678. Према томе у Србији би, од оних који су се изјаснили, било 99 , 44 % оних који припадају одређеној вероисповести, и 0,56 % оних који нису верници. Грађана који припадају одређеној вероисповести према томе у Србији има између 95 и 99 , 44%. 1

Будући да од оних који су се изјаснили у погледу вероисповести у Србији има 6.371.584 православних што је 84,98% укупног становништва јасно је да једино Српска православна црква има потенцијал да изврши клерикализацију. Ако се овоме дода да резултати готово свих истраживања јавног мњења од 2000. показују да грађани Србије од свих установа највише поштују Српску православну цркву онда испада да постоји потенцијал за клерикализацију.
Међутим, нас занима колико у Србији има оних који верују у Бога, и прихватају каноне Цркве, а не оних који декларативно припадају одређеној вероисповести. На ово друго питање постоји одговор из 1991. године, када је упоредо са пописом становништва у СФРЈ урађено и велико социолошко истраживање о ставовима становништва према религији. Сви испитаници сврстани су у овом исзраживање у шест категорија:

• УВ – уверени верници ;
• ВНС – верници који не прихватају све што вера учи ;
• НС – нису сигурни да ли верују ;
• Р – равнодушни према религији ;
• НР – нису религиозни, али немају ништа против религије ;
• ПР – нису религиозни и противници су религије.

Истраживање спроведено међу 4.804 испитаника српске националности са простора СФРЈ дало је следеће податке о религиозности Срба: 1. УВ – 8,5%, 2. ВНС – 16,2%, 3. НС – 13%, 4. Р 11,2%, 5. НР – 47,3%, и 6. ПР – 3,4%. 2

Од шест поменутих категорија носиоци клерикализације могли би бити превасходно они који прихватају не само веру у Бога, већ и Цркву као установу. У наведеном истраживању то су „уверени верници“ којих је међу Србима, 1991. године, било 8,5%. Из овога јасно следи да је једно велико социолошко истраживање, урађено на веома високом узорку, показало да међу Србима постоји низак проценат институционалних верника, испод 10%, па је према томе и потенцијал за клерикализацију више него ограничен.

Овакво стање је само на изглед новија појава међу Србима у Србији. Чедомиљ Мијатовић (1842-1932), историчар, дипломата, политичар, и економиста, други председник Српске краљевске академије забележио је 1908: “ ... верско осећање Срба није ни дубоко ни топло. Цркве су, уопште узев, празне осим на велике црквене празнике (Велики петак, Васкрс), као и на политичке празнике (Цвети, дан другог и успешног устанка против Турака, рођендан краља). ” Изгледа да је и тада Црква као и данас била популарна, али не као верска, већ као национална установа. Зато опис Чедомиља Мијатовића делује као да је писан не 1908, већ сто година касније: „Срби наших дана сматрају Цркву као политичку установу која је на неки мистичан начин повезана са постојањем нације. Они не дозвољавају никоме да је нападне, нити да је доведе у питање. Међутим, онда када је не нападају они је сами запостаљају.“ 3

Да закључим први, и најважнији, услов за клерикализацију у Србији не постоји. Без горљивих верника нема ни клерикализације.

2. Цезаропапистичка традиција у Србији

У овом делу желим да испитам да ли у новијој историји Србије постоје традиције клерикалног духа на које би неки модерни клерикални покрет могао да се настави.

Стање до Првог српског устанка

Стање након Велике сеобе Срба 1690. било је такво да је велики део српске елите напустио Србију, на челу са пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и настанио се у угарском делу Хабзбуршког царства. Тиме се Српска црква расцепила на два дела. Део којим се управљало из Сремских Карловаца, имао је јурисдикцију над Србима у Угарској, а део којим се управљало из Пећи, имао је јурисдикцију над Србима у Турској.

Већ је сврставање патријарха Арсенија III уз Аустријанце дискредитовало Србе у очима Турака. Када је 1737 . и пећки партијарх Арсеније IV Јовановић стао уз Аустријанце то је довело до потпуног губитка поверења у Србе од стране Турака. Од патријарха Калиника почиње јелинизација ( грецизација) јерархије Пећке патријаршије. Одлазак главара Српске цркве у Угарску, и јелинизација јерархије Пећке патријаршије довели су до слабљења утицаја цркве међу Србима у Турској. Ово слабљење Цркве, у одређеној мери је довело и до паганизације културе српских сељака у Турској.

У Угарској стање је било сасвим обрнуто. Већ је Арсеније III добио привилегију од аустријског цара да може да слободно располаже “ са свима источним црквама грчкога обреда ” . Арсеније IV добио је још већа права од царице Марије Терезије дипломом од 1. октобра 1741. када је он постао поглавар над целокупним свештенством и народом српским у њеним наследним краљевинама и покрајинама. Тиме је Српска црква добила посебан положај међу Србима у Угарској, али будући да су Срби живели као толерисана мањина ни овде не може бити речи о клерикализацији у класичном смислу, јер је сва политичка и економска моћ у Хабзбуршкој монархији припадала католичком племству и свештенству.

Турске власти имале су увек цезаропапистички однос према хришћанским црквама. Оне су одређивале које ће православне цркве постојати, а које не. Вољом турских власти обновњена је Пећка патријаршија 1557, а Порта је била та која ју је и укинула 1766. и која је ставила њене бивше територије под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Турске власти нису презале ни од тога да убију било ког владику који би им засметао. Тако је, на пример, београдски везир Мустафа-паша наредио да се убије београдски митрополит Методије јануара 1801, да би одмах затим дахије убиле и самог Мустафа-пашу.

Стање Српске цркве у Србији од времена српских устанака током XIX века

У време пред Први српски устанак српски народ у Србији веровао је у некакву смесу народне религије увијену хришћанском обландом. У тој народној религији упоредо са Богом који је замишљан са дугом белом брадом, и који очигледно није био тројичан, већ монистичан, обитавала су и разна митска бића као што су духови, демони, виле, русалке, але, вампири, вукодлаци, и вештице. 4 Постоје индиције да су у време Првог српског устанка спаљиване вештице, да су људи као жртвена јагњад приношени вишим силама, а да су вршени и други пагански обреди. Ритуално приношење жртве териоморфном врховном Богу, који је код Срба био вук, задржало се до данашњег дана у појединим крајевима. Поред вештица веровало се у вампире, а то је уосталом реч која је преко српског ушла у немачки, па затим у остале светске језике. Веровање у вампире, тј. у злог мртваца, који се после четрдесет дана од смрти, претвара у вампира остало је у Јужних Словена до дубоко током XIX века. Сељаци би откопали овакав гроб, заковали мртваца глоговим коцем да не може устати и посипали га кољивом и куваним вином. Веровање је било толико јако да је књаз српски Милош Обреновић дозволио да се овакви гробови отварају, али је свему дао хришћанску форму, тј. свештеник је овакав гроб имао осветити светом водом. 5 Скоро потпуно одсуство верске организације засноване на званичним догамама било је карактеристично за динарске крајеве, посебно католичке у Херцеговини, и уопште за крајеве од Неретве до словеначке етничке границе, а у ширем смислу и за све планинске динарске крајеве. Почетком XIX века у граничном динарском појасу било је немогуће разликовати католика од православног јер су се били потпуно измешали народни обичаји, како чисто српски (крсна слава, косовска епика), тако и општији словенски (закопавање мртваца у белом чаршаву без ковчега).

Необразовано свештенство није нимало могло да стане на пут оваквим паганских схватањима, а јелинизована јерархија није ни могла да ступа у контакт са сеоским верницима јер, по правилу, није ни знала српски већ само грчки језик. Знаменити немачки историчар Леополд фон Ранке је међу првима изнео податке о улози свештенства и Цркве у Србији почетком XIX века у делу Српска револуција ( „Die Serbische Revolution“ ). Он примећује, да је код других народа свештенство „дошло до великог и готово неограниченог утицаја“, што не може да се каже за Србе. Код њих: „попови су уживали врло мали углед. Они су свој положај куповали од грчких владика, а ови су с њима поступали као са слугама.“ Свештеници често нису имали цркву. Они су косили, орали и секли дрва као и други сељаци, а само срећнији су имали сопствени комад земље. Монаси су имали више угледа у народу, „али и они без правог образовања... зависни од кнезова, како су могли вршити неки самостални утицај?“ 6 Свештенство дакле није могло, почетком XIX века, да игра никакву битнију улогу у друштву.

Српски устанци нису битно променили ни праксу мешања државе у послове цркве. Једино што су сада устаничке вође сматрале да они имају слободне руке да се понашају како желе према цркви. Устаничке власти нису презале од неканонских именовања. Тако је Народна скуштина изабрала 1809. за митрополита београдског Мелентија Стефановића, архимандрита манастира Раче, иако тако нешто канонски уопште није могуће.

Књаз Милош Обреновић ишао је и даље, па није презао ни од најоштријих мера према Цркви ако би му се неко нашао на путу. На почетку његове фактичке управе над Србијом, 1815, била су два архијереја на подручју Београдског пашалука, односно Смедеревског санџака како су га називали Турци: митрополит београдски и епископ шабачки. Митрополити су традиционално били Грци, а за епископа шабачког изабран је један Србин, Мелентије Никшић. Као човек близак Карађорђу он се није свидео Милошу, и он је чим је посумњао у њега наредио свом поузданику Марку Штитарцу да га задави. Тако је завршио први српски епископ обновљене Србије, задављен од вође Другог српског устанка.

Какво је било стање у Београдској митрополији за време прве владе Књаза Милоша сазнајемо из начертанија митрополита београдског Кирила (1826-1827) упућеног књазу Милошу, марта 1826, који се жали да млади не желе да постану монаси. Он сам наводи да му је то сасвим разумљиво. Зато он тражи да књаз Милош нареди удовим свештеницима да постану монаси, јер ће у супротном „манастири бити временом упропашћени.“7 Манастири су дакле крајем двадестих година XIX века били пред нестајањем.

Конкордатом, из септембра 1831, Српска црква у Србија добила је аутономију од Васељенске патријаршије, а “митрополит целе Србије” и епископи имали су се убудуће бирати у самој Србији. Долазак Петра Јовановића за митрополита београдског (1833-1859) сматра се за важну прекретницу у животу православне цркве у Кнежевини Србији. Он је имао да среди тешко стање у свештенству. Подаци које наводе Ђоко Слијепчевић и Тихомир Ђорђевић о моралном стању свештеника нису нимало добри. Свештеници се заправо, за друге владе књаза Милоша, нису, ни по чему, разликовали од народа. Онако како је народ био разуздан и „готово подивљао“ како каже етнолог Тихомир Ђорђевић, сличног је стања било и свештенство. Митрополит Петар је чинио велике напоре да ово стање поправи, али је питање колико је у томе успео, а изгледа да код самих свештеника није био популаран, управо зато јер је настојао да у Српску цркву уведе ред. Када је, 1858, дошло до смене династије Карађорђевића, онда је Скуштина упутила претњу митрополиту Петру да или да оставку, или ће Скуштина да чита „један поругатељни акт противу њега“. На крају, митрополит Петар је поднео оставку Скупштини, иако је канонски оставку могао да преда једино Светом архијерејском сабору што је и учинио јула 1859. Тако се наставила традиција мешања државе у црквене ствари.

Доласком митрополита Михаила Јовановића (1859-1881 и 1889-1898) ступила је на чело Српске цркве њена најистакнутија, најученија и најспособнија личност XIX века. Он је предузео све мере у његовој моћи да унапреди положај и углед цркве у Србији. На основу његовог дела Православна црква у кнежеству Србији из 1874. сазнајемо да је тада Србија имала 731 свештеника, 373 цркве, 41 манастир и 138 калуђера. Из овог следи да је, у просеку, на један манастир долазило тек нешто више од три калуђера. Митрополит Михаило, који је, по добијању аутокефалности Српске цркве (1879) постао архиепископ, морао је као и његов претходник да издаје разне препоруке свештенству да се долично понаша, а ни дисциплина у манастирима није увек била на потребној висини. Свештеници су се укључили од самог почетка у разне политичке струје, и често бивали посланици. Неретко сами свештеници су јавно иступали против Цркве са скупштинске говорнице што признаје и најугледнији историчар СПЦ Ђоко Слијепчевић.8

Настанком политичких странака почетком осамдесетих година свештеници су масовно приступили Радикалној странци. О овој појави писао је, 1908, Чедомиљ Мијатовић, један од вођа Напредне странке, и лично веома побожан човек: „Верски живот су уназадили сами свештеници, зато да би могли да се обухватније посвете политичким задацима и агитацији у служби политичких странака. Сјајна организација Радикалне странке у Србији је у основи дело сеоских свештеника и учитеља. У другој половини XIX века заиста није било никога ко је могао да се посвети потребама верског живота Срба, јер су се свештеници con amore посветили задатку да делују као политички агенти.“ 9

Држава је наставила да се и даље меша у послове Цркве. Она је управо отишла и корак даље него раније. Под Карађорђем, Милошем и Михаилом владар је био тај који се мешао у послове Цркве. Под Миланом Обреновићем, и министар црквених послова сматрао се позваним да се директно меша у послове Цркве. Тако је знаменити научник Стојан Новаковић, један од првих министара атеиста у Србији, сматрао да као министар просвете и црквених дела има право да Цркву третира као одељење свог министарства. Априла 1881. донет је Закон о таксама којим је уведена такса на рукополагање, хиротоноју, хиротесију, па чак и монашки постриг. Тако је калуђер који је имао да се одрекне свега световног морао још за то и да плати држави таксу! Митрополит Михаило се овом закону жестоку супротставио. Као русофил он није одговарао краљу Милану, нити тадашњој напредњачкој влади, па је овај случај искоришћен да се митрополит смени. Стојан Новаковић учинио је нечувен потез октобра 1881. Наредио је да се све владике доведу ради саслушања, и то њему лично, да би се изјасниле о Закону. На основу саслушања Новаковић је закључио да је архиепископ Михаило бунтовник и затражио од кнеза Милана да га смени, што је Милан 18. октобра и учинио. Тек након абдикације краља Милана, 1889, могао је Михаило да поново постане архиепископ београдски.

Из овог кратког прегледа историје државно-црквених односа у Србији у XIX веку јасно се види да се држава понашала цезаропапистички. Први српски епископ задављен је по наређењу Милоша Обреновића а двојица најзаслужнијих архијереја Српске цркве у XIX веку, митрополити Петар и Михаило, смењени су када то држави није одговарало, а држава се и на сваки други начин мешала у послове Цркве. Са друге стране утицај свештенства био је веома мали, и оно није било на нарочито добром гласу. Уласком свештеника у политичке воде, запостављани су духовни задаци Цркве. Зато у Србији XIX века нема ни трага од клерикализације, напротив од њеног настанка до њеног прерастања у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца однос државе према Цркви остао је цезаропапистички.

Стање између два светска рата

Ни стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ништа се битније није променило. Српска православна црква успела је, уз много напора да се уједини, 1920. године што је Свети синод Цариградске патријаршије признао фебруара 1922. 10 На челу уједињене Српске цркве поново је стајао патријарх. Тиме је обновљена Пећка патријаршија која је била укинута 1766. године. Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао је за патријарха поновно уједињене Српске цркве дотадашњег митрополита Србије Димитрија Павловића, 28. септембра 1920. Ово влада Краљевине СХС није прихватила већ је, у октобру издала Уредбу о избору првог патријарха уједињене СПЦ . Ова уредба омогућила је непосредно мешање државе у избор патријарха путем именовања државних службеника у изборни сабор који је имао да изабере патријарха између тројице које предложи Архијерејски сабор. Високи државни службеници били су ex officio чланови, па је тако омогућено да у избору српског патријарха учествују и они који нису православне вере. Чак ни церемонијално уздизање патријарха на трон пећки није могло да прође без мешања државе. Овај чин је обавио, 1924, лично краљ Александар.11 Састав Изборног сабора и Закон о избору паријарха СПЦ од 6. априла 1930, такође су омогућили мешање државе у избор патријарха. Тако је и избор другог патријарха уједињене СПЦ, Варнаве Росића (1930-1937), као и трећег Гаврила Дожића (1938-1950) извршен уз директно мешање државе.

Током тридесетих година догодила се важна епизода у односима Цркве и државе. Влада Милана Стојадиновића желела је да потпише конкордат са Римокатоличком црквом да би задовољила римокатоличко становништво Краљевине. Конкордатом би Римокатиличка била стављена у посебан положај у односу на шест осталих признатих вероисповести. Ово је изазвало велики отпор СПЦ која је на челу са патријархом повела акцију против потписивања конкордата. Односи између Цркве и државе били су на најнижем нивоу још од сукоба митрополита Михаила са Стојаном Новаковићем и кнезом Миланом. Свети архијерејски сабор СПЦ сазван новембра 1936. изјаснио се против пројекта конкордата. Издато је и Саопштење у коме се Сабор обраћа православном народу и истиче да „СПЦ, као црква већине у Југославији, не би могла мирно гледати да се некој другој верској организацији дају права, која СПЦ није имала ни када је била државна црква.“ Ђоко Слијепчевић наводи да је Саопштење написано „у тону који пре није био уобичајен у цркви“. 12 Црква је организовала и велику литију 19. јула 1937. са циљем да покаже своју снагу. Држава је реаговала и забранила да литија иде кроз Кнез Михаилову улицу, а затим када је литија, ипак, кренула тим правцем полиција је реаговала пендрецима и претукла неколицину учесника литије међу којима и епископа бачког. Литија се завршила без жртава, али је свеједно у народу запамћена као „крвава литија“, и представљала је још један ударац влади Милана Стојадиновића у њеној намери да потпише конкордат. Усред борбе око конкордата патријарх Варнава је умро под, до данас, неразјашњеним околностима, 23. јула 1937, непосредно после литије, а на дан када је изгласан конкордат у Народној скупштини. Остала је, до данас, сумња да је патријарха отровао неко близак влади Милана Стојадиновића.

Као реакција на потписивање конкордата Свети архијерејски синод пиступио је до тада некоришћеној мери: разлучени су од Цркве сви министри и народни посланици који су гласали за конкордат. На крају, попустила је држава која је одустала од конкордата, а 1. фебруара 1938. влада је обавестила Свети синод да су извесни држани функционери умешани у инцидент око београдске литије уклоњени „у циљу успоставе добрих односа између државе и Српске православне цркве“. Сукоб око конкордата показао је да је утицај Цркве нарастао до мере да она може да се супротстави држави онда када сматра да су јој витални интереси угрожени.
Коначно, СПЦ се директно умешала у послове државе када је била у средишту оних снага које су извеле пуч од 27. марта 1941. За пуч је знао патријарх Гаврило, и неколико епископа, и они су пуч подржали и најсрдачније поздравили.

Резимирајући однос државе и Цркве између два светска рата Љубодраг Димић је правилно оценио да је карактеристична за однос СПЦ према држави била „приврженост југословенској држави и поштовање њених закона“, а да је једини спор на овим релацијама настао 1937. поводом конкордата. 13

У међуратном раздобљу по први пут се међу српским сељацима модерне Србије појавио један верски покрет који се залагао за „православни живот“, и који је био дубоко надахнут верским садржајем, а који је био познат као богомољачки покрет, односно Народна хришћанска заједница. На духовном челу овог покрета био је епископ жички Николај, а покрет је могао бројати више десетина хиљада људи. Овакав један покрет могао је временом да постави и политичке захтеве. Други светски рат, и победа комуниста 1944. у Србији потиснули су овај покрет на маргине.

Прва политичка странка у модерној Србији са клерикалним облежјима основана је 1935. Био је то Југословенски народни покрет Збор Димитрија Љотића. Његова подршка у бирачком телу била је око 1%, а 1940. могао је имати око 5,000 припадника што значи да је, по бројности, био маргиналан.

Из свега се може заклључити да је у међуратном раздобљу цезаропапизам, тј. мешање државе у црквене ствари, остао званична политика Краљевине СХС/Југославије према СПЦ, као и према другим верским заједницама све до нестанка ове државе. Ипак, раздобље од 1937. до 1941. може да се означи и као посебно раздобље. То је прво и једино раздобље у дотадашњој историји односа СПЦ и националне државе у коме је Црква била у стању да одбрани свој став против државе. Клерикализам ни тада није постао важан део политичких стремљења, али се појавио на маргинама.

Стање након Другог светског рата

Победом комуниста у Србији, 1944, наступили су веома тешки тренуци за православну, као и за католичку, цркву у ФНРЈ. СПЦ је доживела нарочито тешке прогоне на подручју НДХ где је била једна од главних мета геноцида који су спроводиле усташке снаге. Као да такво страдање није било довољно, на њега се наставио и прогон од стране комунистичких снага од 1944. надаље. Најтеже је страдала СПЦ у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац покушао је крајем рата да побегне из земље од комуниста заједно са седамдесет свештеника. Свештеници су ухваћени и стрељани у Зиданом Мосту, у Словенији, а митрополита Јоанкија комунистичке снаге убиле су у Аранђеловцу 1945. Постоје подаци и о бројним убијеним свештеницима, као и различитим облицима прогона свештеника, и њиховог онемогућавања да врше службу.

Како наводи Љубодраг Димић, у периоду од 1945. до 1960. кажњавано је по разним основама око 25% свештеника. У овом раздобљу број владика смањен је за трећину, а свештеника за половину. Број ђака у богословијама смањен је за три четвртине, а СПЦ је изгубила 88% земљишних поседа. Дошло је и до снажне атеизације, и то не само у градовима, већ и на селу. На крају овог периода на селу се крстило само 5-10% деце, 10% умрлих је сахрањивано са црквеним обредом, 25% је славило крсну славу и Божић. Ово су подаци партијских комисија Савеза комуниста Југославије. 14 Током шездесетих година престало је масовно кажњавање свештенства јер је процењено да је СПЦ уништена и да не представља више никакву опасност за социјалистичку државу. Црква се након 1944. није могла да меша у било које питање државе, нити је држава дозвољавала да се њен глас у било чему чује. С друге стране, државе се отворено мешала у послове СПЦ, као и свих других верских заједница: прогонима, ометањима и претњама. Један од најзначајнихих облика притиска државе на врх СПЦ био је у томе да се што више изазива јаз између свештенства и епископата. У том циљу основан је Савез удружења православних свештеника који је организован од стране оних свештеника који су учествовали у партизанском покрету, а који су имали веома непријатељски став према епископату.

Будући да је јасно да је за време диктатуре Јосипа Броза постојао цео партијски и полицијски апарат који се бавио верским заједницама јасно је да тај апарат није нестао ни после његове смрти, и да је бар део тог апарата морао да настави са постојањем и током ауторитарног режима Слободана Милошевића. Врх СПЦ се током студенстких протеста с краја 1996. сврстао уз чело покрета за смењивање Слободана Милошевића а активно је учествовао и у демонстрацијама од 5. октобра 2000. године. Из тога следи да је врх СПЦ у последњим годинама Милошевићевог режима био у превасходно лошим односима са државом. Рушењем режима Слободана Милошевића створене су, по први пут, могућности да се прекине са политиком цезаропапизма према СПЦ и другим верским заједницама у Србији.

Из свега може да се закључи да је у двовековној модерној историји Србије увек владао цезаропапизам, и да је једино у периоду 1937-1941. СПЦ показала снагу да парира држави. Због тога, када је у питању Србија, не постоје никакви трагови клерикализма у прошлости на које би могле да се позову снаге које би евентуално данас желеле да спроводе клерикализацију у Србији.

3. Економски и политички значај СПЦ

На ово питање већ смо одговорили у другом одељку. СПЦ никада није била посебан економски фактор у Србији. У време српских устанака свештеници се нису ни по чему издвајали од сељака, а понекад су били и у горем положају од просечног сељака и радили су као надничари. Њихова бројност није током XIX века прелазила 1000, а монаха је обично било пет-шест пута мање од свештеника. До извесне консолидације дошло је уједињењем СПЦ, па је број свештеника у Краљевини Југославији, у једном тренутку, прешао 3,500, али је након Другог светског рата сведен на половину од тог броја.

Политички СПЦ није имала никада посебну моћ, осим у раздобљу 1937-1941. Након Другог светског рата она је постала само толерисана организација, и то тек онда када је сведена на маргине. Можда је занимљиво сведочанство о томе колико савремени Срби држе до клерикалних садржаја у политици и податак о томе колико је једна црквена странка освојила на парламентарним изборима. Наиме, на изборима 1990. појавила се Српска светосавска странка која је имала несумњива клерикална обележја, али која је постигла занемарив изборни резултат. У новије време позиви патријрха Павла грађанима да изађу на неуспели други круг избора за председника Републике Србије, у октобру 2002. године, као и на неуспеле изборе за председника Републике Србије, у децембру 2002. нису довели до неког знатнијег повећања постотка изашлих бирача.

Коначно имовина која је одузета СПЦ након Другог светског рата, а већ је речено да је у питању 88% земљишног фонда, ни до краја 2004. није враћена СПЦ. Будући да је Србија једина бивша комунистичка држава у Европи која није донела Закон о реституцији, не постоји никакав правни оквир који би могућио враћање поседа СПЦ, и било којој другој верској заједници. Тако је, 2005, СПЦ у много бољем положају у погледу некадашње имовине у Републици Хрватској и у Мађарској него у Србији.

Из овога се може закључити да Црква ни економски, ни политички не представља важан фактор у Србији. Зашто се онда државни званичници и странке утркују да покажу да су у добрим односима са СПЦ? Очигледно да су овде у питању следећи разлози. Већина грађана Србије, преко четири петине, декларативно припада СПЦ која је истовремено установа са највишим угледом међу грађанима Србије, како показује више узастопних истраживања јавног мњења. Будући да међу грађанима Србије има само 0,5% декларисаних атеиста следи да ниједна странка не ризикује готово ништа ако искаже своје поштовање према СПЦ, а са друге стране може да рачуна да ће јој веза са СПЦ поправити имиџ у бирачком телу.

На основу наведених података може се закључити да у Србији, у првим годинама XXI века, нема трагова клерикализације у политичком животу. Исто тако може се рећи да је и цезаропапизам битно ослабио, што по први пут доводи до стварне могућности да Црква и држава спроводе своје мисије одвојено једна од друге.

Др Слободан Г. Марковић,
Институт за европске студије, Београд

1 Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Становништво. Вероисповест, матерњи језик и национална или етничка припадност према старости и полу. Подаци по општинама , Републички завод за статистику, Београд, мај 2003, стр. 12.
2 Вера Вратуша-Жуњић, „Стање религиозности у бившој Југославији непосредно пред рат 1991“, Социолошки преглед , том XXX , бр. 4 (1996), стр. 498.
3 Chedo Mijatovich, Servia and the Servians (London: Sir Isaac Pittman and Sons, 1908), стр. 52.
4 Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова , Нолит, Београд 1991, стр. 148-222.
5 Милорад Екмечић, Стварање Јзгославије 1790-1918 , Просвета, Београд 1989, стр. 27.
6 Лаополд Ранке, Српска револуција , СКЗ, Београд 1991, стр. 43-44.
7 Др Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве , БИГЗ, Београд 1991, стр. 309-310.
8 Др Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве , друга књига, од почетка XIX века до краја Другог светског рата , БИГЗ, Београд 1991, стр. 317, 373.
9 Chedo Mijatovich, op. cit. , стр. 49-50.
10 Др Ђоко Слијепчевић, op . cit , 558-560.
11 Др Ђоко Слијепчевић, op . cit , 559.
12 Др Ђоко Слијепчевић, op . cit , 581.
13 Љубодраг Димић, Срби у Југославији , Стубови културе, Београд 1998, стр. 86.
14 Љубодраг Димић, Срби у Југославији , Стубови културе, Београд 1998, стр 87.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СПЦ доделила орден Бојану Пајтићу

Порукаод Svetovid » Сре Сеп 15, 2010 8:18 pm

:kafa


Predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić pustio je juče u promet most preko Velikog bačkog kanala, ali i na tabli koju je otkrio stavio svoje ime.

Na tabli doslovce piše: „Sanirani drumsko-betonski most predao je na upotrebu građanima Vrbasa predsednik Vlade AP Vojvodine dr Bojan Pajtić 14. 09. 2010.“


Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: СПЦ доделила орден Бојану Пајтићу

Порукаод Svetovid » Уто Окт 11, 2011 8:04 am

:kafa

Dačić i Pahomije dobili orden "Beli anđeo"

Mileševska eparhija je odlikovala je danas Ordenom "Beli anđeo" više crkvenih velikodostojnika, među kojima je i vladika vranjski Pahomije, svojevremeno optužen za seksualno zlostavljanje dečaka. Orden "Beli anđeo" danas je uručen i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

Слика

Čuvena freska Belog anđela iz manastira Mileševa



Na liturgiji u manastiru Mileševa, koju je služio patrijarh srpski Irinej sa episkopima Srpske i Ruske pravoslavne crkve, danas je osveštano najveće crkveno zvono u Srbiji, koje je povodom osam vekova Mileševe, poklonio ruski biznismen Andrej Kozicin, generalni direktor UGMK Holding sa Urala.



Svečanosti povodom ktitorske slave Mileševe, Dana svetog kralja Vladislava Nemanjića, prisustvovao je veliki broj episkopa Srpske pravoslavne crkve, potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić, ambasador Rusije Aleksandar Konuzin, i brojni kulturni i javni radnici iz Beograda i jugozapadne Srbije.


Povodom osvećenja zvona teškog devet tona i predstojećeg jubileja, Mileševska eparhija je ustanovila Orden "Beli anđeo" koji je dana uručen patrijarhu Irineju. Istim ordenom danas su odlikovani i mitropolit dabrobosanski Nikolaj, episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije, episkop bački Irinej i vladika vranjski Pahomije.

Visoko priznanje Mileševske eparhije uručeno je i Ivici Dačiću, zatim darodavcu zvona vrednog više od 400.000 evra Andreju Kozicinu, kao i njegovim prvim saradnicima.

Orden je dodeljen i predstavnicima Fabrike bakarnih cevi iz Majdanpeka, Mostogradnje iz Beograda, JP "Srbija vode" i Ispostave Uprave carina u Prijepolju.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Претходни

Повратак на Нација и црква, секуларни национализам и клерикализам

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост