Вук Караџић - његова идеологија и филозофија

Позитиван и негативан утицај институционалне религије на државу, нацију, друштво, сме ли држава да води верску политику, да ли се нација сме ограничити само на црквену духовност... итд.

Вук Караџић - његова идеологија и филозофија

Порукаод Svetovid » Уто Феб 22, 2011 11:42 pm

:kafa

Слика

В. Шешељ "Идеологија српског национализма"
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - његова идеологија и филозофија

Порукаод Caliburn » Сре Феб 23, 2011 12:18 am

Čudo jedno kako ga SPC nije anatemisala, sa ovakvim stavovima. :kafa
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Вук Караџић - његова идеологија и филозофија

Порукаод Svetovid » Суб Нов 09, 2013 2:35 pm



:knjige
Из ПИСМА КНЕЗУ МИЛОШУ

У Земуну, 12. априла 1832.



Ваша Свјетлости,

Премилостиви Господару!

Сваки човјек жели знати шта други људи о њему суде, мисле и говоре; владаоцима и управитељима народа то је особито потребно: зато небројено благо троше да би то дознали, а опомињем се да сте, Ваша Свјетлости, преко магистрата и нахије вароши београдске, за вријеме мога президентства у њему, директору београдске полиције, Цвјетку Рајовићу, за особиту дужност препоручили да вам јавља оне људе за које би дознао да су незадовољни са владањем Ваше Свјетлости. Ово све даје ми слободу да Вашој Свјетлости препокорно јавим главне тамошње незадовољнике вашега владања и да вам исповједим моје мисли о томе, надајући се да вам засад ничим боље не могу показати моје захвалности и привржености.

Истина је оно што су наши стари казали: да нико не може цијелом свијету колача намијесити, али с данашњим владањем Ваше Свјетлости готово би се у скупу могло рећи да нико тамо није задовољан. Кад би се то пак стало даље разграњавати и раздељивати, онда би се нашло да су најнезадовољнији они чиновници који су најближе и најчешће око Ваше Свјетлости, а најзадовољнији они људи које Ваша Свјетлост не познаје никако.

Сви узроци овога незадовољства готово би се могли у два главна реда разделити. Или су људи незадовољни зато што не само што не могу према своме могућству по својој вољи живјети, него што нико није сигуран ни са својим животом, ни с поштењем (чашћу), нити је господар од свога богоданога и с правом и с трудом стеченога имања, или зато што се за општу корист не стара и не ради онако као што би (по њиховом мњењу) требало и могуће било. Није потребно све мени познате незадовољнике овдје поименце бројити и узроке њиховог незадовољства казивати, а и нисам рад то чинити, осим осталих узрока, једно зато што не бих рад био да се рече или помисли да кога из зависти или пакости опадам, а друго, да не би ово писмо, противу моје жеље и намјерења, мјесто користи коме штету учинило; само ћу, за примјер, назначити оно што није никаква тајна, или што ником на штету бити не може ...

Кад сте се, Ваша Свјетлости, у Крагујевцу, 1830. године, спремали у Јагодину на комесију против кнеза Милете Радојковића, један од знатних садашњих чиновника Ваше Свјетлости приступи к мени за леђима вашим под хладником, па ми рекне: "Знаш ли зашто се то чини?" А кад му ја одговорим да не знам, онда он настави: "То се чини само зато да би се Милетине заслуге умалиле и поцрниле, јер Господар хоће да нико у Србији нема заслуга, ни части, ни поштења осим њега". Оне речи за које је Живан Паразлама лани протеран из Београда не само што су на срцима свију Београђана, Шапчана, Смедереваца и многих других знатнијих људи по народу него се овдје говори, јамачно по тужбама београдских трговаца, да Београђанима нашега закона није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње вријеме и да су за прошавше двије године на два конака Ваше Свјетлости дали двадесет и двије хиљаде гроша самога кулука.*

Тако су се тамошњи марвени трговци, а особито свињари тужили, и сад се туже, по скелама, да сте Ваша Свјетлост са својим ортацима цијелом овом трговином завладали, а њих све да сте упропастили итд.

Опет накратко да кажем: с владањем Ваше Свјетлости нико тамо није задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина; а и они да су мало старији, може бити да би били незадовољни као макар ко други; и што се год ко чини задовољнији и чешће виче: "Да бог живи Господара! У здрављу вашему, Господару! (добро нам је)", он је незадовољнији, па се само претвара да би незадовољство своје покрио... А осим тога, ја мислим да би се, по правди и по обичном људском разуму судећи, слабо коме могло примити за зло што је незадовољан, јер, да вам управо кажем, владање је Црнога Ђорђија за чиновнике и за све знатније људе било много боље од вашега, па сте се и ви сами против њега бунили; и данас да сте ви на мјесту макар кога чиновника ту, ако не бисте били више незадовољни него што је он, заиста не бисте мање. А сви ваши чиновници и подручници имају срце, разум, жељу, вољу и све остале страсти и душевна својства као год и ви, јер су они исти онакви људи као и ви што сте.

Ја се надам да Ваша Свјетлост као сваки мудар и разуман владалац, желите своје подручнике, колико је год од стране ваше могуће, задовољне учинити; зато се усуђујем препокорно назначити овдје како ја мислим да би се поменути незадовољници задовољити могли.

Најприје ћу да кажем, као за правило по коме ће ми се о свему осталом судити моћи, да је свакога владаоца права корист само оно што је корисно и за његов народ; а што је год његовоме народу на штету, оно ни њему не може бити никако на праву корист. Овога правила држећи се, ја мислим:

1. — Ваљало би дати народу правицу, или, као што се данас у Европи обично говори, конштитуцију. Ја овдје не мислим конштитуцију француску, или англијску, или нову грчку; него отприлике, да се одреди начин правитељства и правитељство да се постави (по ономе ферману или хатишерифу; јер ко вам год каже или одобрава да другојачије бити може, онај вас вара и на зло навраћа); да се сваком човјеку осигура живот, имање и част; да свак свој посао, који никоме није на штету, може радити по својој вољи и по својој вољи живјети; да сваки човјек зна шта му ваља чинити, да се не боји ништа вас нити никога другога; да нико никога не може натјерати насилу да га служи;* да се тврдо зна који је чиновник старији, који ли је млађи; да се без правога узрока и без суда не може чиновник ни из службе истјерати, нити натраг у мањи чин повратити; да се нико не може натјерати да се против своје воље прими какве службе и да сваки чиновник, кад му буде воља, може службу оставити. Ово би правило било потребно само за данашње стање чиновника, а како се чиновници у боље стање поставе, онда ће се слабо ко службе одрицати, а још мање примљену службу без особитих узрока остављати. А док се год ово не постави и не утврди, дотле се не може ни о законима ништа управо радити, како год што се не може кућа нити икаква друга зграда начинити док јој се најприје темељ не постави.

Па ову правицу и законе не треба народу само обрећи, него ваља на великој скупштини објавити и заклети се да ће се тако држати, и утврдити да је онај сваки, био ко му драго, који би то погазио и преступио, непријатељ народа и отачаства, и да ће му се као таквом судити. И што се тако постави и утврди, оно ваља као највећа светиња да се држи и чува. И да би сви људи могли лакше ту срећу познати и вама, за њу захваљујући, по њој се владати, ваљало би то све наштампати и свакоме селу по један егземплар послати, а и осим тога, у свакој нахији дати на продају, да сваки човјек који жели може купити за малу цијену.

Може ко рећи да ће Ваша Свјетлост с тим што изгубити што ће правитељство поставити и народу пристојну правицу дати; а ја мислим да не само што нећете ништа изгубити него да ћете ви добити више него ико други. Кад сваки човјек у народу буде сигуран са својим животом, с имањем и с чашћу, онда ћете само и ви бити сигурни и с вашим животом и вашим имањем и с вашом чашћу, па не само ви за живота него и ваша дјеца након вас; докле год ви имате власт свакога по својој вољи без икаква узрока погубити, узети му све што има, или макар што од његова имања, и срамотити га, дотле и народ има право, како му буде могуће, чинити од вас и од ваше дјеце што му је воља.

У оваквим догађајима нити се треба уздати у султанов берат, нити у оне народне акте и заклетве, а још мање у момке, и у солдате и у гарду. Ето, у наше вријеме имамо у Европи примјера како народ збацује и прогони своје краљеве, којима је краљевство остало богзна од колико дједова; а камоли у Србији, гдје сви људи знаду кад сте ви били као и они што су, и могу казати да су вам они то господство и сву власт и право, које мислите над њима да имате, купили са својим трудом и с имањем, са својом крвљу и са својим робљем, и да вас они нису својевољно избирали, него насилу, по вашој вољи потврђивали* (ја ово само наговјешћујем Вашој Свјетлости, а ви боље од мене знате шта је народ, и како свако у оваквим догађајима умије говорити само кад власт добије), и гдје ви никако нисте сами прави господар од земље и од народа, него имате над собом два велика цара. Што се, пак, тиче момака и солдата и гарде, ја мислим: тешко ономе владаоцу који зато држи момке и солдате и гарду да га чувају од његова народа! Владаоцу треба да је највећа одбрана у његовој земљи народна љубав, задовољност с његовим владањем и увјерење да му (тј. народу) по смрти његовој само горе може бити, а боље никако да не може.

Корист правитељства тако је велика и важна како год и народне правице. Да је погледамо само с ове три стране:

а) Данас у Србији правитељства, у правоме смислу ове ријечи, нема никаквога, него сте цијело правитељство ви сами; кад сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; кад сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; кад сте ви у Топчидеру, и оно је у Топчидеру; кад сте ви на путу, и оно је на путу; а да ви сутра, сачувај боже, умрете (које једном мора бити), умрло би и правитељство, па онда: који би био јачи, онај и старији...

б) Кад би се у Србији правитељство поставило, онда би Србија добила пристојно и потребно повјерење и код држава и код приватних људи,* јер би правитељство најприје добро размислило што ће обрећи или учинити, а кад би што обрекло или учинило, онога би се тврдо држало (по оној народној приповјести Царска се не пориче", које се не каже само за цареве него за све владаоце и за правитељства); онда не би потребно било докторима обрицати по 600 талира на годину** (па опет слабо који без невоље хоће да дође), него би, по објављењу правитељства, на одређене уговоре дошло у Србију доктора колико год треба по 300 талира, и били би много задовољнији него ови данас с обречених 600 талира. Тако би исто онда и осим доктора дошло у Србију и без позивања много поштених, знатних и корисних људи од свакојаких редова; а сад, као што сами кашто кажете, долазе понајвише пропалице, скитнице и очајници,*** који на другом мјесту или никако или онако као у Србији, не могу да живе, па ни они нису задовољни (јамачно има тамо људи који су Вашој Свјетлости дошли без једне паре, па сад броје своје дукате на хиљаде; но будући да их не само не могу по својој вољи уживати него их морају крити као гуја ноге, зато би одавно пребјегли на ову страну, само кад би се могли са свим имањем својим измакнути, и кад се не би надали да ће се тамо што на скоро преокренути, а они у том да ће, улагујући се око Ваше Свјетлости, још коју хиљаду закачити).

в) Најмудрији владалац, који је макар све вријеме своје младости провео учећи се владати, опет не може као што треба сам државом управљати, једно зато што је за једног човјека тешко и једнога малога села свим пословима управљати као што треба, а камоли читавом земљом и народом; друго, што "четири ока боље виде него два"; а треће, што је и најмудрији и најученији владалац опет човјек, подложен свим страстима и слабостима људским, па би могао у љутини или у каквој другој оваквој страсти коме криво учинити; или по атару, на општу и на своју штету, а на особиту своју срамоту, дати коме онакву службу која није за њега, на примјер: могао би поставити јежа да носи хитне књиге и гласове; или курјака да чува овце; или магарца да суди о врани и славују: које од њих двога лепше пјева итд.

Кад би се чиновницима дала пристојна правица, онда не само што би садашњи чиновници с радости служили, захваљујући богу и вама на својој срећи, него би се сваки трудио и дјецу своју дати на науку и преправити за чиновнике. А сад видите сами да многи најзнатнији чиновници воле дати своје синове на занат и у трговину него да се преправљају за чиновнике; и своје кћери воле дати макар за какве ћифте него за чиновнике. Ваша Свјетлост држите се да нисте мањи од књажева каравлашких и карабогданских, а чиновници Ваше Свјетлости према чиновницима оних књажева и земаља нису ништа друго него просјаци и робови. А да оставимо Каравлашку и Карабогданску, него да узмемо Турке, који се у Европи још држе за варваре, — какве су постојане уредбе за њихове чиновнике? Ја нећу Вашу Свјетлост поредити са султаном, а ваше чиновнике с риђалима и с везирима и с осталим султанским и државним чиновницима, него да речемо да сте ви као какав паша учтуглија (а јамачно сте већи), а чиновници ваши као чиновници у пашалуку његовом; па ни овдје да не спомињемо како господски живе хајани или војводе, кадије, везирев хазнадар, диван-ефендија и многи други државни и везирски чиновници, него да узмемо у Београду, гдје су Турци власт и господство подијелили са Србима, Садик-ефендију, који је само ђумручки писар, како по Београду јаше на хату и живи љепше и боље него сви чиновници Ваше Свјетлости!

Бољари или великаши земаљски (каквих у Србији данас других нема осим чиновника) представљају народ, па кад је њима добро, онда и владаоца себе ради чувају, бојећи се да с њиме не би своје добро изгубили; а кад немају шта изгубити, онда желе промјену макар какву, надајући се да ће им боље бити.

Осим тога, чиновници су свакоме владаоцу и правитељству тако потребни као орлу крила или човјеку руке. Зато су се сви паметни владаоци и правитељства свагда старали, и сад се старају, да вриједне и достојне чиновнике, који су њихова највећа срећа, са свачим задовоље, и с богатством, и с чашћу и са славом, да ништа жељети не би имали него само да би им се боље милило вјерно и поштено служити. Тако су постали различни чинови, ордени, пензије (као чиновницима гдјекојима за живота, тако и фамилијама по смрти њиховој), различни поклони (и у покретним и у непокретним добрима), споменици по смрти, као нпр. у Русији: Суворову, Румјанцеву и тако даље. — Истина да је на свијету бивало људи, а може бити да би се и сад гдје по који нашао, који би само користи ради отачаства својега служили, не гледајући што им се служба наопако наплаћује; али, обично, како поштен чиновник опази да га његов владалац или правитељство достојно не почитује и не уважава (а камоли да навалице срамоти*), он већ не може имати праве воље служити, него или ће гледати службу да остави, ако икако без ње живјети може, или ће, ако без службе никако живјети не може, унапредак служити као од биједе, само плате ради. Што се, пак тиче насљедствених чинова и господства, ја заиста нити сам кад био, нити сам данас велики љубитељ тога обичаја у државама. Али ми се чини потребно напоменути овдје Вашој Свјетлости да не знам има ли данас игдје на земљи каква држава у којој је само владалац насљедствен, а остали нико да нема ништа ни за живота поуздано, а камоли насљедствено; и да ли може бити тврда и дуговјечна таква држава? Хоће ли, и могу ли, људи допустити да један има све: и власт, и господство, и богатство, и чест и славу, а други нико да нема ништа? А ко то насилу притисне и присвоји, он мора једнако у страху живјети, јер сила довијека не може трајати, а што се год насилу узме и држи, то сваки има право насилу и преузети.


* Кулук значи рад забадава, што се у Сријему зове робија, а у Јадру беглук. Ко сам собом није рад на кулук ићи, а нема кога свога послати, он замоли пандура (који на кулук зове), те мјесто њега нађе каква бећара, па му он плати, као што Београђани сад понајвише чине; зато се каже да су платили на два конака (који су грађени 1829. и 1830. године) двадесет и двије хиљаде гроша кулука. — Кнезовима, садашњим капетанима, било је још одавно одређено на годину по два посленика од пореске главе, и то да их у каквом другом мјесту, осим онога гдје он с кућом сједи, ни на што не смије употријебити; но лани је Милош говорио да и то укине, и, како се чује, већ је укинуо зацијело. Њему, пак, сва земља мора радити колико год он хоће. Осим поменутога даље у овом писму кошења и купљења сијена, код дворова његових, у Крагујевцу, у Пожаревцу, у Раковици, и у Топчидеру, околна села сијеку и вуку дрва, вуку сијено из поља, заграђују, ору, сију, копају, жању, врху итд. Осим тога, раде се виногради у Тополи (које је Карађорђе садио), у Страгарима, у Смедереву, на Врачару и по другим многим мјестима; заграђују се у јесен читаве планине, да само његове и његових ортака свиње једу жир; заграђују се читава брда и долине ради звјерињака; кад гради дворове, или макар какве друге зграде, народ сијече и вуче грађу и свршује све оне послове за које мајстори нису потребни; коњи и кола узимају се за различну послугу итд. Што жене с људма купе сијено и шљиве, жању, и остале гдјекоје пољске послове раде, то све иде у мушки кулук, а жене (по варошима нпр.: у Београду, у Крагујевцу и у Пожаревцу) имају своје особите кулуке, тј. реде лан и вуну, преду, ткају, везу, шију, перу собе итд. Од кулука није врло далеко што свецем и недјељом морају све најљепше и најмлађе жене доћи ујутру у двор да Милоша, кад долази из цркве, на капији (у Крагујевцу обично с његовом јавном милосницом) срету и у руку да га изљубе, потом у двору, у соби или на диванани, да послуже (како њега тако и остале чиновнике и знатније варошане, који га обично из цркве прате), нека слаткишем и водом, нека ракијом, нека мезетом итд. А између ових жена опет најљепше и најповољније, или оне с којима је он рад спрдњу да збија, морају остати да послужују и око астала, кад се руча; кад су, пак, какве особите части, онда и првих чиновника његових жене морају доћи да послужују око астала; нпр.: у Крагујевцу жена Давидовића (првога његова секретара), а у Београду, и по дворовима око Београда, жене обојице Симића. — Како год што Милошу сва земља кулукује, тако и његовој браћи кулукују оне нахије у којима они сједе.
(Вукова примедба)


* Кад какав Милошев слуга, нпр.: сеиз, или подрумџија или кувар, помене да изиђе из службе преко његове воље, он заповиједи те му се удари најмање 25 батина, па опет мора да служи. У оваквим су догађајима сеизбаша Рајић и подрумџија Ранко изели најмање по сто батина, и може бити још да служе! По овом примјеру владају се не само Милошева браћа него и други гдјекоји чиновници, особито љубимци његови.
(Вукова примедба)


* Истина да Милош има неколико актова, у којима га народ избира за свога господара и управитеља; но гдје човјек мора изабрати оно што други хоће, ондје се у правом смислу не избира, него се за невољу пристаје и потврђује. Све најзнатније скупштине у Србији за Милошева владања састављене су само зато да се он у чину и у господству своме потврди и утврди. Пред сваку је скупштину Милош најприје преправио све оно шта хоће да му се на скупштини изабере и потврди, па кад се скупштина састане, он само пошаље међу тобожње народне депутирце кога од својих совјетника и писара, те кажу шта Господар хоће, и одмах напишу, и пошто он одобри, потпишу. Тако он, да је кад рекао да се његов хат избере за митрополита српскога, нико не би смио рећи да је то срамота и грјехота! Само за књаза и управитеља свот никога другог осим њега не би смјели изабрати, макар их он колико на то наговарао и сам се одрицао, јер би све мислили да их он вара и куша. — Чујући Милош из новина да у Француској и у Англији депутирци долазе на скупштину с пуномоћијима, пред крагујевачку скупштину у почетку 1830. године, у својој канцеларији напише пуномоћија - и разашаље кнезовима, те се раздаду онима који полазе на скупштину; а да би било сасвим по француском и англијском начину, кад се депутирци скупе у Крагујевцу, пошаље своје писаре, те у Великом суду она пуномоћија ђоја прегледају и од људи поузимају натраг.
(Вукова примедба)


* Милош је тако непостојан, лажљив и вероломан, да се човјек ни на какву његову ријеч, ни заклетву, ни уредбу (да ће постојана бити) ослонити не може, нити му ико ко га познаје ишта вјерује без невоље. Кад какву нову уредбу постави, његови дворани обично говоре између себе да ће трајати до прве мене. (Вукова примедба)


** Љекари Милошеви још испочетка (како их је — чини ми се 1819. године — почео имати) имају на годину 600 талира (1200 сребрних форинти), које плате досад никакав други чиновник није имао осим Милошеве браће. Но то је љекарима само обречено зацијело, а слабо се коме потпуно исплаћивало, нпр.: ја се опомињем да га је 1821. године оставио неки грчки љекар, Александриди, што су му почели плату преко погодбе умањивати. Кад се који истјера из службе, слабо се кад исплаћује за оно вријеме откако је плату примио; а и доктор Пантелин је дошао на глас те велике плате, па му се сад не плаћа више до по 30 талира на мјесец.— Али ни за какву плату код Милоша није дужност љекарска само да му дође по једном или по двапута на дан да види је ли здрав и да га лијечи кад је болестан, него мора сваки дан прије зоре устати и читав дан се око њега налазити (и то највише на ногама), тако да по својој вољи нити може лећи ни устати; мора јести оно што Милош једе и пити што се преда њ донесе; мора кашто и јеменије Милошу окренути и на ноге навући; кад Милош неће да се говори, он мора ћутати, а кад Милош хоће да се говори, он мора говорити ако му се и неће; мора помагати с другим људима (и с највећим пријатељима својим) спрдњу збијати, а често слушати да се и с њим самим спрдња збија; ако му Милош заповиједи, ни с највећим пријатељима својим не смије се мијешати ни разговарати; и преко свега тога Милош га може, кад му год падне на ум, без икаква узрока, из службе истјерати, он, пак, сам не може ласно ни с узроцима, а без псовке и срамоте никако, службу својевољно оставити.
(Вукова примедба)


*** Једанпут је Милош, расрдивши се нешто на свог секретара Димитрија Давидовића, казао: "Ја нисам срећан да ми дође какав поштен човјек, него све којекакве скитнице и пропалице". И он нигда није казао правију истину од тога; јер између осам његових бивших и садашњих секретара, само би се Лаза Теодоровић, који се родио у Србији, и Алекса Поповски, који је као ђачић из Мађарске пребјегао у Србију, могли извадити, а од осталих шест тројица су (Аврам Петронијевић, Димитрије Давидовић и Цвјетко Рајовић) праве пропалице (и уз то још Цвјетко скитница свјетска), а тројица (Павле Теодоровић, Сима Урошевић и Стефан Радичевић) злочинци (Вербрецхер) који су за злочинства своја у тавницама и на робији бивали! А и осим секретара, нису много бољега карактера ни они туђоземци који су из Турске Милошу у службу дошли, као нпр.: Ђорђија Ћелеш, Панта Хаци-Стоило итд. И при свему томе, Милош овакве људе воли употријебити у сваки важнији" народни посао, неголи способније од њих земаљске синове. Од Ђорђија Ћелеша није било луђег чиновника (а може бити ни неваљалијег човјека) у Србији, и он опет не само што га је 1820. године као народнога посланика послао у Цариград с кнезом Павлом Сретеновићем, него је у послу још старији био од овога. Било је људи који су Милошу 1830. године наговештавали да је приличније послати у Петерсбург два најпростија сеоска кмета него оне његове секретаре (Аврама Петронијевића и Цвјетка Рајовића), али ништа није помогло. Тако и у свима осталим важнијим, особито иностраним пословима, или су сами његови секретари и остали онакви туђоземци, или су у друштву с којим рођеним Србином, који опет од њих, као од њихових шпијуна и особитих пуномоћника и повјереника, не смије ни бијела зуба помолити, него мора све одобравати како они за право и за добро налазе. Готово би се могло рећи да Милош управо признаје да ради против народне користи, па зато има веће повјерење и у најгорим туђоземцима него у људима оданде из народа. Па и између самих оваквих туђоземаца, што је год који луђи, неваљалији и подлији, то га он више воли и радије у службу употребљава. По овоме истом правилу он и земаљске чиновнике разликује: што је год који паметнији и поштенији, и што с народом љепше у љубави живи, то он на њ више мрзи и више га гони; а што је год који луђи и неваљалији, и што су људи с њим незадовољнији, то га он више воли и брани.
(Вукова примедба)


* Како Милош опази да који од његових чиновника, или макар ко у подручју његовом, или какву част у народу задобије, или само мисли да је има, он одмах измишљава свакојаке, и најподлије, начине докле га не осрамоти и не покаже му да ни он ни његова част није ништа.
(Вукова примедба)


ОБЈАШЊЕЊА:
" ... за вријеме мога президенства у њему" — 1831. Вук је био председник суда у Београду ("президент славнога магистрата наије и вароши београдске");
Цвјетко Рајовић (1793 — 1873) — родом Херцеговац, поверљив човек кнеза Милоша. Вршио је важне послове; једно време био је управитељ Београда, а после на разним дужностима у државном апарату;
Милета Радојковић (1778—1852) — велики сердар расинки. Подигао буну против кнеза Милоша ("Милетина буна") 1835. Он је тражио ограничење Милошеве власти уставом, укидање кулука, давање народу права на употребу шума и укидање нарочитих повластица за извозну трговину. Буна је угушена исте године. Милета Радојковић бивао је на угледним положајима у Милошевој Србији;
Димитрије Давидовић (1789 —1838) — заједно са Димитријем Фрушићем покренуо је у Бечу 1813. године Новине сербске и издавао их до 1822. године. После је прешао у Србију и постао секретар кнеза Милоша. Издавао је и први алманах српски под насловом Забавник, године 1815;
обојица Симићи — Станоје и Алекса, два брата. "Данас се, вели Вук, броје међу прве Милошеве чиновнике и најбогатије људе у Србији";
правица, конштитуција — устав;
правитељство — управа, влада;
ферман — указ, султанова писмена наредба;
хатишериф — својеручно писмено наређење султаново које има извршну моћ;
сеизбаша — главни коњушар;
депутирци — изасланици;
ђоја — тобож;
Лаза Теодоровић — секретар кнеза Милоша. Свршио гимназију у Карловцима. За време Карађорђева устанка био писар код Јакова Ненадовића, а 1819. године постао писар код кнеза Милоша. Био је у Србији коловођа Вукових непријатеља;
Аврам Петронијевић (1791 —1852) — секретар кнеза Милоша; ишао често као депутат у Русију и Турску. По Милошевој оставци 1839. године био члан намесништва до доласка кнеза Михаила, а по доласку Карађорђевића на власт постао министар спољних послова;
Стефан Радичевић — родом из Војводине; 1830. године прешао у Србију, где је био на разним положајима, као и први председник Друштва српске словесности;
атар (хајтер) — воља, ћуд, милост, љубав;
Каравлашка — Румунија;
Карабогданска — Молдавија;
риђал — великодостојник или министар на султановом двору;
везир — високи државни чиновник у Турској; опуномоћеник султанов и његов представник у појединим областима;
ајак (хајан) — старешина у једном месту;
Суворов Александар Васиљевич (1729 —1800) — чувени руски војсковођа; борио се у седмогодишњем рату (1756 —1763), угушио буну Пугачова, а нарочито се прославио у борбама против Француза у Северној Италији 1799. године;
Румјанцов Петар Александрович (1725 —1796) — познати руски војсковођа у рату који је Русија водила против Турске, и који је закључен 1774. Кучук-Кај-нарџијским миром. У седмогодишњем рату је постао фелдмаршал.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - његова идеологија и филозофија

Порукаод Svetovid » Нед Нов 09, 2014 10:45 pm

:kafa
Култура
Компјутер је добар слуга, а лош господар

Вук је писао: „Сви Срби, као штокавци, говоре једним језиком, али се по закону (религији) деле на троје: Србе закона грчкога, Србе закона римскога и Србе закона турскога”, чуло се на округлом столу о српском језику данас

Слика
Вук Ст. Караџић

У Филолошкој гимназији у Београду, организован је округли сто поводом два века од објављивања „Писменице” Вука Ст. Караџића, с темом: „Српски језик данас и вуковска језичка парадигма”. У раду округлог стола учествовало је петнаестак истакнутих лингвиста и књижевника, врсних познавалаца Вуковог дела и прилика у данашњем српском језику.

Милош Ковачевић је говорио о обиму и садржају српског језика у Вуково време и данас. Доситеј и Вук готово да су били сагласни око питања ко су то Срби, односно ко су све Срби као говорници српског језика. Ни Доситеј, ни Вук, нису желели да несрбима намећу српски језик. Српски језик је само за Србе, и то све Србе. Србљи, по Доситеју, различито се називају: у Србији – Србијанци, у Босни – Бошњаци, у Далмацији – Далматинци, у Херцеговини – Херцеговци, у Црној Гори – Црногорци. „Свуда једнако говоре, совршено се и ласно разумевају”, говорио је Доситеј. А Вук Караџић је писао: „Сви Срби, као штокавци, говоре једним језиком, али се по закону (религији) деле на троје: Србе закона грчкога, Србе закона римскога и Србе закона турскога.”

Именом, додаје Ковачевић, српски језик данас – подудара се са српским Вуковим језиком, односно – српском језику је враћено српско име, после његовог готово полувековног боравка у српскохрватском језику. Данас, више је него јасно, да ни по каквим научним критеријумима – ни лингвистичким, ни правним – не могу као посебни стандардни језици, различити од српског, постојати, нити постоје тзв. хрватски, босански/бошњачки или пак црногорски књижевни језик. У питању су искључиво варијанте Вуковог српског књижевног језика.

Наслов излагања Михајла Шћепановића гласи: „Црн српски, бос хрватски – језик у Црној Гори”. Он је подсетио на судбину 16 бјелопавлићких учитеља који су робијали због тога што су одбили да одбаце ћирилицу и српски језик за време аустроугарске окупације, као и на судбину 30 професора из Никшића и Херцег Новог, који су, бранећи име свог предмета, изгубили парче хлеба. Статус српског језика и српске књижевности, у данашњој Црној Гори, незавиднији је од било ког статуса у балканским земљама. Један од отпуштених професора у Никшићу, где није могао да предаје српски, тај предмет предаје у албанском Скадру. Овоме треба додати да су погашени сви часописи за књижевност и језик у Црној Гори („Споне”, „Стварање”, „Овдје”), да је и „Побједа”, дневни лист, полатиничена, као и стручни часопис „Ријеч”, у којем су своје радове објављивали најугледнији српски лингвисти.

Данас у српском „јавном језику” (што је одређење Дубравка Шкиљана), примећује Александар Милановић, доминира латиница, што је питање које заслужује много већи простор и далеко више пажње. Наметање југословенске културне матрице, која је од стране западне Европе увек подразумевала хрватску културу као доминантну и српску као потчињену у оквиру задатог модела, спроводи се и данас не само уочљивим форсирањем латинице, већ све чешће и типом правописа који се спроводи у оквиру дела штампаних „српском латиницом”. Тако на мала врата у српски правопис улази писање страних властитих имена у оригиналном графијско-ортографском руху, што је већ дуже време одомаћено код Хрвата. Тај компликовани, непотребни, малограђански ортографски принцип, нарочито је чест у савременим преводима. Милановић је на крају поручио: „Останимо на Вуковом и вуковском путу, преиспитајмо критеријуме који креирају савремени српски јавни језик, али и принципе његовог нормирања.”

На компјутер, истиче Душко Бабић, може се применити она народна пословица која каже да је ватра/вода „добар слуга, а лош господар”. Док нам служи, док штеди наше време и труд, док нам омогућава да тачно и брзо обавимо неке послове на које смо пре њега трошили много времена и напора, док следи нашу вољу и наше стварнепотребе, компјутер је добра, човеку наклоњена справа. Али, проблем је у томе што је та граница служење-господарење невидљива, и што не знамо када смо са добре прешли на лошу страну. Ушавши у све поре стварности, компјутер и дигитална технологија уопште, ставили су се изнад нас, завладали нашим навикама, могућностима и потребама – нашом вољом.

У низу негативних учинака „компјутеризације стварности”, додаје Бабић, налазимо и кварење језика. Притом, можемо говорити о два нивоа овог проблема: о кварењу језика уопште, и о кварењу вуковске концепције језика. Кад завлада нашим временом и навикама, интернет пасивизира и умртвљује наше моћи, укида радост сазнавања и учења кроз напор и тражење, јер се све сервира готово и спаковано.

Драган Лакићевић је о Вуковом језику говорио кроз примере из поезије Новице Тадића. Народна српска поезија била је рана лектира и духовна храна Новице Тадића. Песник урбаног света и урбаног бића, хроничар београдских топонима и њихових тајновитих закутака – хаустора, мрачних степеништа, пијаца и тргова, своје „млеко искони” нашао је у Вуковим збиркама. Из епског окриља, својим психо-емотивним склоностима и поетичким опредељењима, Новица Тадић се усмерио у лирско биће језика. Архаичне представе ђавола, тамних сила, утварних или невидљивих бића појавиле су се у раним песмама и књигама овог песника. Вукова језичка парадигма, закључује Лакићевић, испуњава поезију највећих српских песника. Тадић је један од њих.

Вукови противници

Вук је у спровођењу своје језичке реформе, подсећа Бранко Златковић, имао много противника. Јоаким Вујић, примера ради, више пута га је оштро исмејавао и клеветао. Он наводи да „г. Вук јесте свиње, прасце и малаце по Шумадији чувао докле није свињску батину бацио, пак лаког перца прихватио”. Даље наводи да је Вуков „Рјечник” – „сасвим гадан, ружан, смрдљив, бестидан, бешчастан, срамотан, неслан, соблазнителан, будалкаст, луд и безобразан како год и његов славни списатељ”.

Зоран Радисављевић
објављено: 10.11.2014.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева


Повратак на Нација и црква, секуларни национализам и клерикализам

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост